ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

evo, reko nam je ministar kulture da umetnost i politika nemaju šta da traže zajedno, i to baš prigodom kojom je predsednik države u biblioteci dodeljivao nekakve nagrade (za najčitanije knjige).


pa se filip david ogradio od tome grobara.
pa toma reko da je ovaj nevaspitan.
pa veliki vezir reko da je drug toma u pravu.
itd.


a kako se spremaju izbori, kreću i okupljanja raznih 'podržavaoca' ove ili one opcije.


jedna od bizarnijih:


MIKI MANOJLOVIĆ:
Verujem Vučiću, Dačić je ključni čovek u državi!

- Počinjem da mislim da Aleksandar Vučić ima jednu dozu odlučnosti i iskrenosti, koju nisam očekivao, ali ključni čovek u državi je, bez dileme, Ivica Dačić - kaže proslavljeni dramski umetnik


Proslavljeni dramski umetnik Predrag Miki Manojlović, u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik, kaže da veruje Aleksandru Vučiću, ali da je Ivica Dačić najtalentovaniji srpski političar.

– Počinjem da mislim da Aleksandar Vučić ima jednu dozu odlučnosti i iskrenosti koju nisam očekivao. Čovek otprilike kaže: "Ja sam bio sve ono protiv čega sam sada". I dodaje da se promenio. Ja verujem u ljudsku promenu – kazao je Manojlović. Ali, ključni čovek u državi za Manojlovića je, bez dileme, Ivica Dačić.

– On je ispekao zanat i vrlo je talentovan. SPS je jedini učio kako se vodi država. Oni su bili komunisti i znali su kako se vodi država, voleli mi to ili ne. Ivica Dačić ima talenat i političku inteligenciju, a uz to i partijsku strukturu. Mora se znati šta je državna uprava, a oni iz SPS-a to znaju. Ako se stvari budu razvijale normalno, imaćemo uspešnih pomaka – ocenio je Manojlović za Nedeljnik.

On je za novi broj Nedeljnika govorio i o Briselskom sporazumu, problemu Kosova, predsedniku Tomislavu Nikoliću, ulozi Srpske pravoslavne crkve u srpskoj javnosti, ali i o tome zašto je Boris Tadić izgubio izbore i zašto će Demokratskoj stranci biti teško da se vrati na vlast.

– Tadić je izgubio u Beogradu 80.000 glasova. Neko je otprilike rekao sledeće: 'Koliko ima tih iz kulture koji glasaju? Ima ih dve i po hiljade. Kakva greška, jer svako od njih ima porodicu, moćnu javnu reč, i njihov glas se multiplicira. To je bio deo političke procene Tadićevih savetnika i ostalih njegovih kandidata za bilo koju funkciju. Mislim da su se zaneli – kazao je Manojlović, koji je ocenio da će, ako se nastavi propadanje srpske kulture, doći do povlačenja inteligentnih ljudi u sebe ili u inostranstvo. Tada nam, kazao je on, ne bi pomogao ni Miloš Obrenović.
Čuveni glumac, koji već nekoliko godina živi na relaciji Francuska-Srbija, u opširnom intervjuu se osvrnuo i na krizu u Evropskoj uniji, raspad Jugoslavije i posledice koje su sukobi ostavili na sve generacije, buntu koji odavno ne postoji, nedostatku pozorišnih scena.

(Telegraf.rs / Izvor: "Nedeljnik")


http://www.telegraf.rs/vesti/701125-miki-manojlovic-verujem-vucicu-dacic-je-kljucni-covek-u-drzavi

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=03&dd=02&nav_category=12&nav_id=1102968


"Pekić bi rekao – zasluženi šamar demokratama"
"Beograd -- To što je spomenik Borislavu Pekiću otkrio šef SNS Aleksandar Vučić sam pisac bi smatrao "zasluženim šamarom demokratama", uverena je njegova supruga Ljiljana.
"...Odgovarajući na ocenu posetioca da ona danas učestvuje u promociji vlasti koja je srozala kulturu na najniži nivo i da bi pre trebalo da se ogradi, kao i pisac Filip David, Ljiljana Pekić je napisala da danas učestvuje u odavanju počasti Pekiću."To je početak i kraj priče", kaže gospođa Pekić. "Ovaj spomenik će biti tu kroz sto godina kada ni Vi ni ja nećemo biti tu", poručila je ona. "To što ga se demokrati nisu setili 24 godine je na njihovoj savesti, a ne na mojoj. Ja sa svojih 84 godina sam posvetila svoj život Pekiću i posle njegove smrti njegovom radu, i Vi nemate pravo da me sudite. Moj uzor je Pekić koji u najgore vreme komunizma nije vratio ni jednu nagradu, Vaš može slobodno da bude Filip David i njegovo ograđivanje, čije bi bolje mesto bilo u nekoj njegovoj pisanoj reči", navela je Pekićeva..."




Gospođo, moje poštovanje.

žika kišobranac potkazuje srpske pisce - na hrvatskoj inačici srpskog:

Politika konzerviranja književnosti

Ivan Velisavljević   

16.03.2016.   

OVDE je preglednije nego kad se kopi-pejstuje na forum:
http://www.bilten.org/?p=12262




Srpsku političku scenu posljednjih tridesetak godina na specifičan način obilježila je književnost. Gotovo da i nije bilo relevantnije političke opcije koja nije imala svog "književnog oca". Nedavni događaji, "afera David" i "afera Pekić", prigodan su povod za rezimiranje ideološke uloge književnosti u tom razdoblju, prvenstveno u oblikovanju nove antikomunističke normalnosti.Predizborna kampanja u Srbiji počela je neočekivano – raspravom o piscima i književnosti. Najpre se, na dodeli nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, laureat Filip David ogradio od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koji, kako David tvrdi, nije bio najavljen. David je objasnio da se ograđuje jer se s Nikolićevom politikom iz 1990-ih nije slagao, a ne vidi da se Nikolić u međuvremenu promenio. Potom je spomenik nekadašnjem Davidovom bliskom prijatelju, književniku Borislavu Pekiću, inače jednom od osnivača Demokratske stranke (DS), u centru Beograda otkrio premijer Aleksandar Vučić, i nekad i sad politički protivnik upravo DS-a, i čovek na čelu suparničke Srpske napredne stranke (SNS).Na Davidov gest reagovao je najpre ministar kulture Ivan Tasovac kazavši da politiku i kulturu ne treba mešati, dok je predsednik Nikolić ocenio da za Davidov potez nije trebalo "ni hrabrosti, ni pristojnosti". U stavovima za i protiv Davida, jedni su branili njegovo pravo na slobodu govora i hvalili Davidovu političku doslednost, a drugi stali uz princip koji je istakao Tasovac i zgražavali se nad nepriličnim upadom mrske politike u kuću kulture. Treći su zamerali Davidu što nagradu nije odbio. (Nije nedostajalo ni antisemitskih ispada, o kojima su drugi već pisali onako kako na takve ispade i treba odgovarati, pa se tom gadarijom ne moramo baviti.)U slučaju Pekića, činilo se da su se uloge obrnule. Iako je bilo očigledno da otkrivanjem spomenika politizuje Pekića, premijer Vučić se, kao i predsednik Nikolić, zaklonio iza svoje javne funkcije i govorio uopšteno o "Borinom amanetu", ljubavi i dugu prema zemlji, mudrim rešenjima i radu, ne propustivši da pomene da je Pekić bio "veliki pisac". Pekićeva supruga Ljiljana dodatno je politizovala celu stvar, ponovivši, naravno, frazu "veliki pisac", rekavši da je to što mu Vučić otkriva spomenik "šamar demokratama", koji nisu uspeli da se Pekiću oduže tokom svoje vladavine. Oglasio se potom i PEN centar, dakako uz obaveznu frazu "veliki pisac": najpre je posredno zamereno što političar otvara spomenik, a ne neko od Pekićevih "najbližih književnih savremenika i prijatelja", a potom je upućena jasna kritika Vučiću, tvrdnjom da Pekićeva "biografija i voluminozni opus stoje nasuprot svakoj političkoj manipulaciji i populizmu" te da "simbolički značaj njegovog književnog dela (...) ne sme biti prizemljivan u tekućim političkim kampanjama i u predizbornom stranačkom nadgornjavanju".Dakle, iako su svi barem usput rekli da je najvažnija u svemu veličina pisca, njegova dela, za razliku od njegovih političkih opredeljenja, nisu pominjana ni na nivou fabule, i bilo je jasno da je stvar dobrano politizovana. Čak bi se mogla postaviti i radikalnija hipoteza: naivno je misliti da je spomenik Pekiću podignut zbog njegovih književnih kvaliteta, već baš zbog onoga što njegov lik i delo predstavljaju u političkom smislu. Ipak, zbunjeni čuvari književne večnosti zgražavali su se i zabrinuto pitali da li politika i književnost treba da se tako nedostojno mešaju, zašto se veliki pisci "prljaju" učešćem u političkom životu i zašto ih se tako beskrupulozno politizuje?Književna politika građanskih zabludaOba događaja, koje možemo nazvati "Afera David" i "Afera Pekić", kao da zatvaraju jedan književno-politički kvadrat. Svi članovi kasnomodernističke književne četvorke srpskohrvatskog jezika, odavno uvedeni u kanon (Filip David, Borislav Pekić, Danilo Kiš i Mirko Kovač), imaju svoje afere – neke su se dogodile za vreme socijalističke Jugoslavije, neke tokom raspada zemlje u ratu 1990-ih, a neke, čijoj banalnosti trojica od četvorice pisaca, na sreću, ne moraju da svedoče, u vreme restauracije kapitalizma i pokušaja nacional-demokratske obnove "vrednosti građanskog društva". U tim okolnostima, simbolički kapital pisaca i njihov proklamovani ideološki stav odavno služe za utemeljenje pozicija, ne samo u književnom polju, već upravo u političkoj areni, i deo su procesa dugog trajanja, koji je presudno obeležen traumatičnim mestom 1990-ih na kom David s pravom insistira.Jedno takvo mesto nalazi se i u odnosu Davida i Pekića. Kada je 1990. godine u jednom intervjuu David ocenio kako je tadašnja opozicija po političkom programu, netoleranciji i ideološkom kiču (David je, naravno, mislio na nacionalizam), "uglavnom frakcija vladajuće partije" i da će s takvom opozicijom, demokratija Jugoslaviju uvesti u ludnicu, Pekić mu je oštro odgovorio. Kako je Pekić tada bio član Demokratske stranke, a David UJDI-ja, Pekić mu je zamerio što "deluje u istom pokretu s tekućim komunističkim vladikama modela [Branko] Horvat, iz komunističkog Centralnog komiteta", dok je bivše komuniste u redovima DS-a pravdao kao iskrene preobraćenike.Za našu priču je važno da su iz obe stranke vremenom nastale barem tri struje kojima su na ovaj ili onaj način pripadali ili pripadaju današnji književnici i kulturni poslenici i koji su svoj kulturni, ekonomski i simbolički kapital, a koji je katkad uključivao privatne firme, ali i ministarska mesta, ulagali u razne delatnosti na književnoj livadi. Iz DS-a je formirana i nacionalistička struja, vezana potom za DSS, kao i liberalno-građanska, koja se u međuvremenu rasula po raznim frakcijama, dok je iz UJDI-ja izrastao Građanski savez Srbije (GSS) oko kog se okupilo dosta antinacionalistički nastrojenih intelektualaca, pa posledično i tzv. Druga Srbija koja je u jednom trenutku pak, poverovala Liberalno-demokratskoj partiji (LDP), i u nju se naravno, razočarala.Dakako, nema u tome ničeg sablažnjivog po književnost. U oblasti književne istorije odavno postoje snažni glasovi koji ubedljivo pokazuju, na primer Mario J. Valdes, da je književno polje često polje borbe za identitet koja je u stvari rat rečima i u kojoj se "upotrebljavaju i stvaraju predstave, simboli i koncepti pripadanja, s ciljem osvajanja političke moći". S tim na umu, možemo reći da je pomenuta debata o književnicima i politici, koja meša javno i privatno pisaca, njihove poetike i politike, prijateljstva i razlike jednim delom zaista odjek debate o ulozi književnosti i književnika u oblikovanju nacionalističke politike koja je rezultirala ratom i raspadom Jugoslavije tokom 1990-ih godina. Međutim, druga strana te rasprave, koja je tek načeta, čini se jednako aktuelnom – veza između nasleđa književne politike 1980-ih i 1990-ih i političkih simbola koje kanonizovani pisci danas predstavljaju pri raspodeli moći u savremenom književnom polju. Drugim rečima, književnost i književnici imali su ulogu u buđenju nacionalizma, ali i u gajenju fantazija o restauraciji kapitalizma i povratku građanskog društva, koji su došli sa istom parolom s kojom u filmu Vreme čuda (1990), slobodnoj adaptaciji Pekićevog prvog romana, komunisti ulaze u crkvu: "Razvaljuj!"Modernistički očevi: između nacionalnog i liberalnogS druge strane, niko se nije puno iščuđavao kada je 2010. ruski ambasador Dobrici Ćosiću uručio nekakvu medalju, a tome su prisustvovali srpski patrijarh, Tomislav Nikolić, tada još uvek samo predsednik SNS-a, i dva ministra, među kojima je bio i Ivica Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS) – stvar politički potpuno jasna, kada se poznaju Ćosićeva biografija i voluminozni opus, zbog kojih je zaradio nadimak "Otac nacije", tj. njegov nacionalizam, stav o podeli Kosova, rusofilija, bliskost sa Miloševićem, uloga u ratu u Bosni i stalna esejistička i romaneskna tematizacija "sudbine srpskog naroda". Dodeli je, međutim, prisustvovao i Boris Tadić, u to vreme predsednik Srbije i DS-a, čija je zvanična ideologija bila igranje na kartu tobožnjeg demokratskog pluralizma, porodičnog izmirenja u kući koju kompromisno nose i nacionalno i građansko, i konzervativno i liberalno, i u kojoj smo sav prljav veš sakrili u podrum, a u dvorište iza kuće, baš kao i sam Ćosić, zakopali sve što miriše na radikalnije leve ideje koje bi četiri kućna stuba mogle poljuljati.Zato ne zvuči uverljivo kada pripadnici mlađe generacije pisaca, okupljeni u grupi P70, pod krinkom opisanog kvazipluralizma tvrde da samo pokušavaju spasti nepravedno osuđenu Ćosićevu literaturu i potvrditi njenu vrednost. S druge strane, Ćosićevu književnu politiku i poetiku – primetimo kako oba elementa vrlo teško razdvajaju upravo oni koji zastupaju takvo razdvajanje – neki drugi mlađi književnici su osporavali, otvoreno u sukobu sa grupom P70, objavljujući u isto vreme tumačenja onih pisaca koje su smatrali svojim književnim precima – upravo Mirka Kovača i Danila Kiša (jedan od medija koji je te kritike i tumačenja objavljivao čak je i nazvan po Kišovom romanu Peščanik). Ali i na toj strani se pokazalo da su književnokritička čitanja liberalnih književnih očeva i njihovih, u suštini: patrijarhalnih, poetičkih testamenata, takođe tabu – kada je Tatjana Rosić objavila feminističko čitanje Kiša pod nazivom Mit o savršenoj biografiji, njena knjiga dočekana je na nož potpuno zaumnim argumentima iz kojih je izbijala izvesna liberalna nelagoda zbog navodno podmuklog udara na zaštitnika naše strane.U istom ključu je borba DS-a i SNS-a oko Pekića, u trenutku kada je teško napraviti razliku između političkih opredeljenja te dve stranke, takođe borba za moć koju daje simbolički otac i njegova neupitna književna veličina. Danas bi reči koje je Pekić pre više od 25 godina napisao u tekstu "Biti rodoljub – nije sramota (Za novi program Demokratske stranke)", mogli potpisati i jedni i drugi: "Stranka će se boriti za aktivnu ekonomsku strategiju baziranu na opštoj denacionalizaciji, skromnoj državnoj svojini, rigoroznoj budžetskoj štednji, (...) orijentaciji ka dopunskoj privredi Evrope, radikalnom uklanjanju neproduktivnih firmi, ali pre svega za definitivno zaboravljanje – samoupravljanja". Pošto se sa ovakvim programom i danas sve vodeće stranke u Srbiji manje-više slažu, ostaju sitne razlike između onih koji u finoj kombinaciji "nacije i demokratije" ipak malo više vrednuju naciju. I za njih se kod Pekića može naći poletni citat. U istom tekstu, nakon što se založio za "beskompromnisnu" odbranu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i van Srbije, i ukidanje teritorijalnih autonomija, i naglasio da će pored demokratije "braniti interese srpskog naroda bez obzira na budući državni model Jugoslavije, pogotovu u slučaju njenog sporazumnog iščezavanja", Pekić beskompromisno kaže: "Jugoslaviju, naravno, nećemo razbijati, ali više nećemo dopustiti da ona razbija nas."Poetske mane: komunizam i jugoslovenstvoSva tri stuba politike kakvu bi danas da sprovodi većina parlamentarnih stranaka u Srbiji – kapitalizam, liberalnu demokratiju i nacionalizam u građanskim rukavicama, uvek na putu ka EU – bila su u vreme Pekićevih reči izlivana upravo na temelju "zaborava samoupravljanja", odnosno slepog antikomunizma. Kako piše Dubravka Stojanović, u drugom kontekstu: "Na prvom mestu bilo je potrebno naći pretka koji je bio nosilac 'nacionalnih vrednosti' i koji je bio antikomunista, da bi se napravila jača identifikacija s novim nosiocima vlasti. Istovremeno, bilo je potrebno kompromitovati komuniste i jugoslovenstvo i poraziti miteme na kojima su se temeljile prethodne vlasti. (...) Bilo je potrebno kompromitovati uspeh Titove jugoslovenske politike, jer su nove srpske vlasti svoj državni koncept, kao i Milošević, zasnivale na antijugoslovenstvu."No, primetimo kako ista stvar važi za književnost: test kojim se i danas formira politički i književni "izbor po srodnosti", kao i nacionalni kanon, još uvek sadrži dva ključna pitanja o praroditeljskim gresima – komunizmu i jugoslovenstvu. Elementi jednog ili drugog zanemaruju se ili brišu prilikom tumačenja i vrednovanja i onih odavno proglašenih najvećima (Andrić, Crnjanski, Krleža), formiraju se književne grupe koje se nikada ne pozivaju na sinonim za književnu grupu u srpskoj književnosti – beogradske nadrealiste (jer znamo šta su, svi do jednog, bili), dok se ističu ili utemeljuju gotovo isključivo oni delovi poetike i politike koji su u skladu sa današnjom dominantnom ideologijom. U svim slučajevima, potencijalno kritička, izazovna i uzbudljiva čitanja, koja bi odvažno ukrstila poetiku i politiku kanonskih pisaca i njihovih dela, odbacuju se kao neprihvatljiva, nemoguća, "komesarska", "ždanovljevska". Želja da se neugodna čitanja na svaki način odlože uključila je, i to je jedno od njenih najgorih posledica, odbrambeni mehanizam za večno vraćanje glavnog pitanja nacionalne kulture: kako književni genij "velikih pisaca" zaštititi u čuvenoj kuli od slonovače, gde je sve lepota i dobrota i veličina, a grozna ideološka pitanja ne mogu da uđu i kvare zabavu sastavljenu od opštih mesta o grandioznosti, od jubileja, spomen-ploča i skulptura, od diktiranih interpretacija u školskoj lektiri i zagušljivih akademskih lekcija, strogo u okvirima nedodirljivog i neupitnog nacionalnog književnog kanona?Ilustrativan primer je tekst "Pekić u lavirintu paradoksa", objavljen u Politikinom Kulturnom dodatku. Autor teksta, pisac Srđan V. Tešin, s dobrim argumentima osporavao je tezu da je Vučićevo otkrivanje spomenika Pekiću "šamar Demokratskoj stranci", navodeći da je za vreme vladavine DS-a Pekić u Beogradu dobio bistu, spomen-tablu, ulicu i školu. Ni Tešin, što je lako za prepostaviti, nije propustio da Pekića nazove "velikim piscem", ali je barem bio jedini koji je naveo nešto konkretno o samom Pekićevom delu. Međutim, izbor je vrlo znakovit: prepričavajući sinopsis nedovršenog Pekićevog romana Graditelji, Tešin ističe da je to roman u kom se prati "unižavanje građanskog duha Beograda, čiji urbano-elitistički duh gasne u senci revolucionarne mimikrije i stvaranje nove klase". Nije potrebno poznavati Pekićevu biografiju i voluminozni opus da bi se iz ovog opisa zaključilo kako je reč o romanu presudno obeleženom određenom ideologijom (čije smo karakteristike jasno naveli) i shvatiti da je beg u "veličinu pisca", pod maskom nekakvog nadideološkog univerzalizma književnosti, upravo demagoški čin kojim se zataškava njen duboko ideološki sadržaj.1Levi odgovor mogao bi se pronaći kako u strategiji preotimanja legitimacijske matrice i  drugačijeg čitanja njenih glavnih autora (kompleksno političko čitanje, na primer, baš Pekića i Kiša), tako i u podrivanju te matrice povratkom u fokus onih autora i autorki koji su počinili smrtne "poetske" grehe zbog kojih su njihovi izvanredni romani, eseji i pesme izbačeni iz kanona. U danima kada se preti zatvaranjem arhiva Đerđa Lukača u Budimpešti, nije zgoreg navesti upravo Lukačeve reči, iz eseja "Pisac i kritičar", o tome kakva ta politička čitanja ne bi trebalo da budu – niti da "ocenjuju literaturu prema njenom čistom političkom sadržaju i ne osvrću se nemarno na njeno umetničko biće", sprovodeći "slepo identifikovanje političkog mišljenja autora sa njihovim književnim značenjem", niti da praktikuju "dualizam gledišta" i "strogo odvoje politički sadržaj od estetske vrednosti". Ono što verujem da će biti jedan od glavnih aduta takvih čitanje jeste beskompromisni napad na konzerviranje književnosti u potrazi za "bogatstvom nacionalne kulture", ili u memli građanskih razočaranja i stranačkih nadgornjavanja.

1) Uostalom, sam Pekić je, u vezi sa romanom Kako upokojiti vampira, koji je deo njegove trilogije o kolaboraciji, rekao: "Postoji li genetička veza između literature i idelogije, šire shvaćene? Verovatno."

Miki Manojlović: Neće meni politika određivati život. Nikad više

Miki Manojlović u velikom intervjuu za Nedeljnik priča da li će biti budući ministar kulture, zašto mu je deo javnosti zamerio na političkim stavovima, o greškama Demokratske stranke, zašto podržava Vučića, o propuštenim šansama posle 5. oktobra, Đinđiću, Draganu Nikoliću, zašto ga ne zanima rad u Holivudu

Razgovarali Branko Rosić i Veljko Lalić
Datum: 14/04/2016



Miki Manojlović spada u najbolje srpske glumce. U doba SFRJ, i u jednom njenom periodu, bio je najplaćeniji glumac bivše države. Imao je i zapažene filmske i pozorišne uloge u Francuskoj. Režirao je predstavu "Romeo i Julija" u kojoj igraju srpski i albanski glumci i koja predstavlja najveće, na samo kulturno, povezivanje dva naroda. Ova predstava odjeknula je u celom regionu možda i više nego u samoj Srbiji u kojoj se poslednjih meseci o Manojloviću piše, ne kao o glumcu i režiseru, već kao o "gostu u TV emisiji 'Beograd na vodi'", "budućem ministru kulture u budućoj vladi Aleksandra Vučića". Ili se, pak, prognozira njegov reprizni odlazak u Pariz, ovog puta u roli ambasadora. Naravno, bilo je i više priča o avionu koji nosi njegovo ime nego što je ta letelica flote Air Serbia imala letova.

U intervjuu za Nedeljnik on je pričao o svemu tome uključujući naravno i da li će zaista biti ministar u budućoj vladi ako Aleksandar Vučić pobedi na izborima.

"Govorio sam istinu. To je ono što je za mene najstrašnije. Jer deo građana kad čuje istinu, počne drugačije da je tumači. I nisam rekao samo deo istine, već istinu celu, ali oni su čuli ono što su želeli da čuju, onako selektivno. Kao kad kažu za mene: 'On je bio u emisiji Beograd na vodi'. Da li je neko pogledao šta je taj rekao u toj emisiji o Beogradu na vodi? Živimo u vremenu munjevitog, kusog, stvaranja modela po kojima vi nekog 'volite' ili ne", rekao je Manojlović odgovarajući na pitanje zašto mu se više zamera kad priča o politici nego čak i kad Emir Kusturica govori na mitingu SNS-a.

Na pitanje u čemu njaviše podržava premijera Vučića odgovorio je:

"Podržavam ga u odlučnosti koja je evidentna, da pokuša da napravi ovu zemlju boljom. Stvaranjem uslova da ovde bude bolje. I stalnim opominjanjem da se sakupimo i zajedno radimo".




Miki Manojlović je u velikom intervju za novi Nedeljnik pričao i o tome zašto su ideje Demokratske stranke bile dobre u teoriji ali ne u praksi, da bi možda bilo sve drugačije da je pobedio Đinđić, o prijateljstvu i saradnji sa Draganom Nikolićem, o rastu popularnosti desnice u Francuskoj...

CEO INTERVJU U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA KOJE JE NA KIOSCIMA OD 14. APRILA

Lepo je što se Vučić "trudi", ali bitnije je videti rezultate tog truda. Korupcija nije suzbijena, funkcije zauzimaju neuki. Svi mediji se samocenzurišu, a oni koji se ne samocenzurišu prosto nestanu. Šta je konkretno bolje sada nego pre njegove vlasti?

To što se otvara Ikea? 

Quote from: mac on 15-04-2016, 11:38:08
Lepo je što se Vučić "trudi"

u moje vreme govorilo se za takve: MALI JE GLUP, ALI SE TRUDI!

Danas kažu "Mali je glup al ima doktorat PLUS 24 stana u Bugarskoj".

Quote from: mac on 15-04-2016, 11:38:08
Svi mediji se samocenzurišu, a oni koji se ne samocenzurišu prosto nestanu.

koji mediji su nestali?

inače, kad kažete samocenzura mislite na podleganje političkom pritisku, ali samocenzura podrazumijeva ''hoću pare od oglasa u izbornoj kampanji'', i tu nije nikakav Vučić kriv, to je čista ekonomska logika.

niko ih ne plaća za kritiku, niko nije pretplaćen na čitavu godinu, mediji nemaju finansijsku zaleđinu, jer niko to neće ni da plati

tako dolazimo do naizgled paradoksalne teze da sami građani neće kritičke medije

Kad sam rekao mediji mislio sam najpre na Olju Bećković. Vrlo gledana i isplativa emisija. Nije bilo ekonomskog razloga da se ukine.

Quote from: Саша Радуловић on 15-04-2016, 13:22:07

Quote from: mac on 15-04-2016, 11:38:08
Svi mediji se samocenzurišu, a oni koji se ne samocenzurišu prosto nestanu.

koji mediji su nestali?

RTV Ćuprija, RTV Leskovac, Radio Jugoslavija (odnosno Međunarodni Radio Srbije), Radio Vrbas, Televizija Bačka, TV Dević (Smederevska Palanka), TV Alt (aleksinac), Radio Subotica....

Dosta je medija po unutrašnjosti ugašeno, i to ne samo zbog ekonomske nemogućnosti da opstanu već odlukama nadležnih organa (videti slučaj TV Dević, Radio Subotice i dobrog broja ovih sa spiska odozgo). Naravno, možda su te odluke ispravne u nekom širem kontekstu, ali je fakat da mnoge manje sredine ostaju bez svojih medija što je opet uobičajen put ka autoritarnoj vlasti bla bla bla...

ja sam načuo da Bećkovićka i nije bila baš isplativa + ona nije B92 produkcija već Mreža, što povlači za sobom ko zna kakve finansijske pretumbacije, ko je stvarno dobijao keš, ona ili B92...

s druge strane, ne pamtim nepoltronski lokalni medij, mada ne znam kako uopšte riješiti taj problem. Opet se vraćamo na pitanje zašto građani neće da finansiraju sopstvene medije i učine ih nezavisnim (priča da nemaju para ne pije vodu za mene)

koja je poenta npr. toga da list Danas u stvari stalno živi na subvencijama, ili bar ja čujem da su na jaslama, dakle, maltene jedino švedski model, gdje država finansira sopstvenog kritičara, ovdje može da funkcioniše

ni opozicija ne otvara svoj list, ne traži jedan kanal javnog servisa kao nekad u Italiji, u suštini svi viču da nisu dobro predstavljeni a neće da udruže snage za jedan opozicioni list ili tv kanal, bar je toga ranije bilo

Quote from: Meho Krljic on 15-04-2016, 14:26:15

Quote from: Саша Радуловић on 15-04-2016, 13:22:07

Quote from: mac on 15-04-2016, 11:38:08
Svi mediji se samocenzurišu, a oni koji se ne samocenzurišu prosto nestanu.

koji mediji su nestali?

RTV Ćuprija, RTV Leskovac, Radio Jugoslavija (odnosno Međunarodni Radio Srbije), Radio Vrbas, Televizija Bačka, TV Dević (Smederevska Palanka), TV Alt (aleksinac), Radio Subotica....

Dosta je medija po unutrašnjosti ugašeno, i to ne samo zbog ekonomske nemogućnosti da opstanu već odlukama nadležnih organa (videti slučaj TV Dević, Radio Subotice i dobrog broja ovih sa spiska odozgo). Naravno, možda su te odluke ispravne u nekom širem kontekstu, ali je fakat da mnoge manje sredine ostaju bez svojih medija što je opet uobičajen put ka autoritarnoj vlasti bla bla bla...

B92 kao da je nestao. informativa je raskantana, radio je pretvoren u winamp plejlistu. Studio B dobio novog vlasnika, glavni termin dobila emisija Beograd na vodi. i ovo što je ostalo bolje da je nestalo.

Али они су то и тражили. Толика прича о тржишту, а нису очекивали да ће их клепити по ушима. Некад су и комунисти гостовали на америчким телевизијама, није се ни скалоп родио. Сад их нормално нема, а Сандерса приказују излапитис стајл.

U Americi bar imaju NPR. Gde je nama to?

Ео, немам примјер за нпр, али имам за пбс оа ти упореди са Србијом. Пбс се директно сукобио с Никсоном, овај је прво повукао буџет, а послије вратио мрвице. Пбс се и даље фунансира од донација, фондови, нво, удружења, понекад организују телефонско вече, да људи финансијски помогну функционисање. И опет све је то недовољно, само их држи на позитивној нули

Гдје су удружења у Србији, гдје су нво, гдје су донације грађана, и гдје је храброст новинара

Није за то Вучић крив, ми стварно јесмо говна

Некад се од уста одвајало за радничку партију.

Нема воље, нема идеје, нема организације

За нпр се неко екшули борио, газили су раднике тенкивима тридесетих

Нема салонских јавних сервиса, само салонског фашизма, а и то је плеоназам, како нас учи Пајкић

Kod nas je ANEM malo ličio na NPR.

А ко их финансира?

Тај б92 није ништа урадио да нађе више извора финансирања, и напокон дочекали за будалу шамар

Сад се чуде што неће Срби да их гледају, иако никад нису ни правили вијести за ту рају

Јово Бакић код Оље, фала богу да је и то завршено

Реално, пожурите да дотакнемо дно, онда се може само на горе. Овако неко животарење, или да се сдслдп и слични врате па наставе по старом, од тога нема ништа.

Само дно је циљ, а онда постојање медија које грађани екшули хоће да гледају

Goncić, Manojlović...pitam se ko još. Glumci su potkupljiva i jeftina roba. A narod ih voli.

Глумци морају поштовати трагичну дубину Вучићевих драмских наступа!

Реално, више него Тадића, он је за модну писту, али Хамлет из Бугојна, косовски Агамемнон, то су улоге!

Slažem se, čovek je promašio profesiju.

Vučić bi mogao da glumi samo sebe...mada ima podosta takvih profi glumaca koji su jako uspešni.

Tom Kruz, Kijanu Rivs, Tom Henks, Ričard Gir, Ben Aflek,Kristijan Bejl...ima još, mrzi me nabrajam...

Od ovih barem polovina ne glume sami sebe...