ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

biće, biće

in the meantime, promenih lokaciju i idem na kafu. wish you were here

! No longer available

13:40-15. минут

Лаж или истина?

apsolutna istina.
najcrnje je što kad pričaš s većinom amera (koji nisu zaraženi evropskim socijalizmom ), njima sve to normalno.
moraću da odgledam ceo razgovor kasnije al i na prvu loptu vidim zašto: nikad varoufakis, uvek chomsky (btw).
drmnuo me onaj dokumentarac gadno. taman ko manifest a znaš da ništa ne možeš da uradiš.

hit, koji kao da je izašao iz radionice slobodana šijana iz najboljih dana:

! No longer available

divna studija u ekstra časopisu, kako lažovi pre svega i prvo lažu sebe

Memories of unethical actions become obfuscated over time

   
• Maryam Kouchaki^a,¹ and
• Francesca Gino^b

   
• ^aKellogg School of Management, Northwestern University, Evanston, IL 60208; 
• ^bHarvard Business School, Harvard University, Boston, MA 02163 

Abstract

Despite our optimistic belief that we would behave honestly when facing the temptation to act unethically, we often cross ethical boundaries. This paper explores one possibility of why people engage in unethical behavior over time by suggesting that their memory for their past unethical actions is impaired. We propose that, after engaging in unethical behavior, individuals' memories of their actions become more obfuscated over time because of the psychological distress and discomfort such misdeeds cause. In nine studies (n = 2,109), we show that engaging in unethical behavior produces changes in memory so that memories of unethical actions gradually become less clear and vivid than memories of ethical actions or other types of actions that are either positive or negative in valence. We term this memory obfuscation of one's unethical acts over time "unethical amnesia." Because of unethical amnesia, people are more likely to act dishonestly repeatedly over time.
We identify a consistent reduction in the clarity and vividness of people's memory of their past unethical actions, which explains why they behave dishonestly repeatedly over time. Across nine studies using diverse sample populations and more than 2,100 participants, we find that, as compared with people who engaged in ethical behavior and those who engaged in positive or negative actions, people who acted unethically are the least likely to remember the details of their actions. That is, people experience unethical amnesia: unethical actions tend to be forgotten and, when remembered, memories of unethical behavior become less clear and vivid over time than memories of other types of behaviors. Our findings advance the science of dishonesty, memory, and decision making.

These results are particularly important because unethical amnesia can explain why ordinary people repeatedly engage in unethical behavior and also how they distance themselves from such behavior over time. Our findings further demonstrate the critical role of moral self-concept as we construct and reconstruct experiences to maintain our moral self-image intact regardless of our behavior.

http://m.pnas.org/content/early/2016/05/11/1523586113.full


how convenient! 

Бог је на све мислио!

staviću ovo ovde da i jevtra vidi

ili: kako je teofil o mojoj knjizi napisao članak koji sam sanjala celog života
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1395854

Quote40 GODINA OD PREMIJERE: HNK, Zagreb

Kultura sećanja – Kiklop, 1965–1976–2016.

Najbolji Krležin nenapisani roman

teofil pančić  Kako sam zbog višečasovne predstave Kiklopa zakasnio kući i zabrinuo roditelje, i zašto je to veče kada je završeno moje detinjstvo
Bizarno je to reći jer ljude i knjige ne možeš miksovati kao ni babe i žabe, ali Kiklop i ja smo vršnjaci: objavljen je iste godine kada sam rođen. Pedeset i jedna je od tada prošla, i Kiklop je sigurno bolje ostario, jer je remek-delo, a ja nisam; a i zato što vam to tako ide s knjigama: one loše se rode mrtve, prosečne žive tek par sezona i u pedesetoj ih se ni njihovi pisci više ne sećaju, a one vanserijske mogu poživeti mnogo, mnogo duže i od najdugovečnijeg insana. Šjor Ranko Marinković napisao je romančinu koja teško da će prestati da bude živa i važna sve dok je ovoga jezika na kojem je nastala i na kojem je čitamo. I sve dok i u nama i u budućima, još nerođenima, žive strahovi, tlapnje i nade Melkiora Tresića; a ne čini se da će ih skoro ponestati.
Oboje smo dobili "ćirilične" krštenice, ja zato što me majka(ta) vo Skopje rodila, a Kiklop zato što je njegovo prvo izdanje objavila beogradska Prosveta, na pismu ćiriličnom; bilo je, eto, i neko takvo vreme kada je bilo moguće da vodeći hrvatski pisac ima premijeru na ćirilici. Koliko sledeće godine, Prosveta će štampati roman i na latinici, i to izdanje i ja sada imam kod kuće, mada ne, to nije bilo ono izdanje koje sam prvo čitao, onomad, za svoje rane, mladenačke lektire Kiklopa, nego neko novije, izbledelo iz pamćenja. Broja mu se potonjih izdanja ionako ne zna.
Ali nije taj Kiklop, oknjiženi, onaj koji je neposrednim povodom ove priče, nego jedan drugi, pozorišni, ili kazališni, ako hoćete. U Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu pre neki dan je održan kolokvijum povodom četrdesete go­dišnjice od premijere pozorišne adaptacije Kiklopa u režiji Koste Spaića, uz učešće živih aktera, kritičara, svedoka. S pozorištem vam je tako, predstava je trošan medij koji kad se izigra ostane samo u varljivom sećanju gledaočevom, ili sumnjivo posredovan opservacijama kritičara, pa vam ostaje da mu (ne) verujete na reč; Jovan je Hristić o tome pisao nezaboravno u uvodnom tekstu jedne od svojih četiriju predragocenih kritičarskih zbirki.
U vreme ove premijere, u proleće 1976, imao sam nepunih jedanaest godina, a Zagrepčanin sam bio tek dva-tri meseca; još sam, biće, sricao topografiju njegovih ulica. Iste te godine u Zagreb će doći Rolingstonsi, prvi i jedini put u SFRJ: nisam ih video, bio sam tek koje leto premlad za njih, baš kao što sam bio premlad i za Kiklopa, ali sam s njim ipak bio bolje sreće, jer on nije bio jednokratna atrakcija iz velikog sveta. Mislim da se to zbilo u drugoj sezoni njegovog igranja, možda 1977. ili početkom 1978, tek, moj šulkolega Edo i ja otišli smo da vidimo tog Kiklopa, sami, bez roditelja: zvekani od dvanaestak leta krenuli u pompeznu žutu Nacionalnu Instituciju na teško delo živog klasika; danas neke takve valjda ne bi ni pustili bez pratnje u veliki i odrasli teatar, eto kako su ova permisivna vremena u ponečemu patrijarhalnija od tadašnjeg sivila.
Kako je do toga uopšte došlo? Biće da je neko od ili mojih ili njegovih roditelja dobio karte ("preko sindikata?"), ali im se nije išlo ili su bili prezauzeti pa su ih uvalili klincima, tek, otišli smo na predstavu valjda nemajući predstavu šta nas čeka, utoliko pre što roman, verujem danas, još nismo poznavali, daj bože ako smo ga liznuli u prolazu. Ne znam za Edu, ali moj život se te večeri dramatično izmenio: tada sam prvi put video pravo, stvarno i veliko Pozorište, i taj ću susret zapamtiti isto kao i prvi rokenrol koncert, prvu ploču, prvu cigaretu, prvi seks. Mladi Rade Šerbedžija – da ko bi drugi? – bio je Melkior Tresić, i čak su i ona dva dvanaestogodišnja zvekana, prateći ga otvorenih usta dok im uzrujano hoda nad glavama (pateći za Vivijanom, strepeći od vojske, raspravljajući se sa pijancima iz krčme Dajdam) takoreći, po nekoj daščanoj stazi koju je Spaić šibnuo do duboko u gledalište, razumela da drugog Tresića osim njega ne može ni biti. A veliki i podosta zaboravljeni Jovan Ličina maestralno i majestozno igrao je Maestra, tu strašnu, grotesknu, snažnu, tužnu, poraženu ljudsku figuru uspravnu i nemoćnu naspram zla i naspram ljudske gluposti, bede i zloće, ali i lavirinta sopstvenih želja i nelečive promašenosti, i igrao ga je tako da je čak i onaj klipan mojega imena, romanov vršnjak, bio van sebe od nekog nejasnog, preplavljujućeg ushićenja, od spoznaje da je teatar To, i da je, uostalom, i Čovek to: veličanstvena šaka jada, i da će takav i takvi deverati kroz život, i da je umetnost dostojno bavljenje tim jadom i tim veličanstvom, a da misliti i verovati drukčije mogu još samo benavi potrošači pozorišnih i ostalih pizdarija "za decu", koje je ionako duboko prezirao, taj moj imenjak, dvanaestogodišnjak.
A taj Kiklop, Spaićev, ajme, trajao je dugo, beskrajno, nemam više pojma koliko, možda tri sata, možda četiri, sa jednom ili dve pauze, svakako preko svake mere očekivanog, i mi smo vrpoljeći se na stolicama polako shvatali kako nam beže svi kasni autobusi i tramvaji, pa oni pretposlednji, pa oni poslednji, ali nije bilo ni najmanje šanse da me se izmami napolje pre kraja, pa neka i jutro dočekamo ovde, gledajući scenu Maestrovog samoubistva pišanjem na dalekovod pod visokim naponom. Izašli smo naposletku, posle aplauza koji je takođe težio nezavršivosti, u tihu zagrebačku noć poznih, ionako na mnoge načine uspavanih sedamdesetih (u najdubljoj senci "hrvatske šutnje"!), noćnih autobusa i tramvaja tada u Zagrebu još nije bilo, za taksi ni u ludilu nismo imali para, pa smo krenuli peške, i to iz nekog nejasnog ili zaboravljenog razloga nešto dužim putem, niz čitavu Savsku, pa preko mosta, pa uz Savski gaj, Trnsko, Siget i Sopot do našeg zaturenog, poludivljeg i močvarnog, još ganc novog kvarta, a kod kuće vladala je velika uzbuna u taj dobrano posleponoćni čas, roditelji su bili van sebe od brige, i bilo im je prokleto teško objasniti da je predstava stvarno trajala tako dugo; tako je moje valjda prvo ozbiljno kardašenje s vremenom povratka kući bilo posve sumanuto "legalno" i čedno, ništa seks, droga i rokenrol, nego kazalište, pozorište, gledališče i ostali teatar.
Mašio sam se romana iznova posle tolikih decenija, pomalo i strepeći, kao i uvek pred novi susret sa nekom formativnom knjigom: hoću li prepoznati u njoj ono što sam video Tada, ili ću se čuditi i njoj i sebi? Pre koju godinu, čak, učestvovao sam u velikoj anketi "Jutarnjeg lista" (Njutaaaanji, oglašavaće ga kolporter unjkavo u romanu, a i u predstavi, tog se glasa do danas dobro sećam!), birao se najbolji hrvatski roman "ikada", tako nešto, i Kiklop je nadmoćno pobedio, a bio je i na prvom mestu moje liste, zapravo bez premišljanja, pa opet: šta li će biti?
Čini mi se, danas, da sam ovu knjigu pročitao po prvi put, da je ono ranije bilo tek zagrevanje, lagano odškrinuće vrata pred nekim prizorom udaljenim i sfumatoznim, koji se slabo dao razabrati, još slabije razumeti. Jer Kiklop – taj polifem, jednooki – prevashodno je roman o strahu i drhtanju, velikom i sveprožimajućem, o strahu male, koprcajuće, neurastenične, protivurečne ljudske jedinke pred nemerljivim silama Istorije, slepim i brahijalnim, kojima nije ama baš ništa da ga u bilo kojem trenutku, makar iz obesti i hira, uzmu u šačurde i skrckaju mu kosti, sa ili bez naknadnog učitavanja "smisla" u to bezumno, neopozivo ništenje. A o Strahu, tom i takvom, ne možeš zapravo ništa ozbiljno znati u SFRJ sedamdesetih i osamdesetih, ne samo što si premlad, nego što je premlad – za tebe i sve tvoje – svet u kojem živiš, kojim si okružen, oblikovan, označen i ozračen. Čitajući ga, pak, sa gorkim i gorčim talogom iskustva, ličnog i opšteg, Melkior ti se Tresić ukazuje kao rođeni brat ili kao ti glavom i bradom, onda kad nisi Maestro, ili Ugo, ili ATMA, ili čak Vivijana, zašto da ne? Šest stotina, skoro, stranica teksta ispisanog jezičkom preciznošću, energijom, čistotom i nadasve lucidnošću kakvoj nema premca, to je Kiklop; pomišljao sam svašta čitajući ga, svakakve ludosti, recimo i onu da upravo čitam najbolji, nikada napisani roman Miroslava Krleže, onaj kakav on nije bio kadar do kraja izvesti, pa je Marinkovć to uzeo na sebe. Vani je jesen, pa zima 1940, pa proleće 1941, Evropom besni rat i mahniti Hitler je na pragu kućnom, jedna se mala i potrula balkanska monarhijica tiho i neumitno rastače da od nje ne ostane ništa, a alternative joj nema i neće je biti pre sveopšteg pokolja i pada u najdublje varvarstvo, nešto umire a ništa se ne rađa, gradom koji je apsolutno i stoodstotno Zagreb a da ni jedared nije imenovan avetaju promašene, uplašene ili sluđene egzistencije i pipkaju po mraku posvemašnje neodgonetljivosti neposredne sutrašnjice, po kavanama i krčmama skupljaju se (i šire, i razdvajaju) kurve koje ne rade na snošaj nego na redak ili pasus, novinarska i spisateljska bagaža, i dakako fatalne žene, neretko tek banalne radodajke, ali ništa zbog toga manje tragične, izgubljene u svetu koji ne samo da je muški fundamentalno, nego će tek muškijim postati, evo za dan ili dva, kad zagrme meseršmiti nad glavama, a u dobrostivom se gradu Zagrebu aktivira, izronivši iz buđi i mraka, Ono Tamno Nešto što će ga preuzeti do daljeg.
Melkior je čovek s nekog neimenovanog mediteranskog juga (i to je baš sve što ćemo saznati o njegovom "backgroundu", što je radikalno subverzivno u kontekstu naših beskrajnih "familijarizirajućih" priča), baš kao i Višanin Marinković, i godina je koje odgovaraju piščevim u tom vremenu, i veliko je iskušenje da se štošta tu čita u auobiografskom ključu, no nije ni važan udeo "stvarno" autobiografskog, nego to ozračje koje je pisac u kostima, ne samo u umu i srcu poneo, i od njega četvrt veka kasnije isklesao i danas jednako fascinantnu – ili: još fascinantniju? – građevinu romana koji integriše, ispostavlja se, multigeneracijski weltschmerz od neispunjenih ljubavnih i erotskih čežnji i jalovih, provincijalnih paraintelektualnih ambicija, koje se sve zajedno veselo udave u govnjivom ričetu nekog već Velikog Praska, iz kojeg ko preživi – pričaće. Onaj najbolji – napisaće Kiklopa...
Lepše je valjda bilo dok nas je pogled jednookog polifema, kiklopa, vrebao samo iz romana i iz pozorišta, ali to, dakako, nije moglo da potraje: ovde nikada ništa ne potraje. Zapravo, nigde nikada ništa ne potraje, samo ovde to obično dobije malo krvaviji oblik. Roditelji su mi posle nekog vremena valjda poverovali da sam one večeri stvarno bio samo u pozorištu. A možda bi za mene bilo bolje da sam bio u Dajdamu, a možda i ne bi, to nikada neću znati, kaogod ni Melkior kako se zapravo zove njegova žuđena Vivijana.

firmu da otvorim da se obogatim!  https://www.23andme.com/en-int/


Find out what your DNA says about you and your family. 

   
• Learn what percent of your DNA is from populations around the world
• Contact your DNA relatives across continents or across the street
• Build your family tree and enhance your experience with relatives

pa ko će da da pare za ove tri stvari, majko najmilija?

kako tko? pa pishe:

Neanderthal DNA lives on in us.

Even though Neanderthals vanished about 40,000 years ago, their DNA lives on in us. Based on research, they interbred with humans around 60,000 years ago and we are able to tell you how much of your ancestry can be traced back to Neanderthals.

Austrija i uspon desnice

Quote
Da li će Austrija biti prva zemlja u zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata koja je dobila radikalnog desničara za predsednika? Zbog šoka izazvanog rezultatom referenduma u Velikoj Britaniji, malo ko je obratio pažnju na neobičan niz događaja u ovoj bogatoj socijaldemokratskoj državi. Na izborima održanim 22. maja, Norbert Hofer iz radikalne desničarske Partije slobode Austrije izgubio je trku za mesto predsednika od Alexandera Van der Beldena iz Stranke zelenih, sa razlikom od oko 31.000 glasova. Partija slobode je 8. juna osporila rezultat glasanja, pozivajući se na nekoliko nepravilnosti, između ostalog prevremeno otvaranje glasačkih mesta i preuranjeno dostavljanje rezultata medijima, iako nema dokaza da je to uticalo na konačni rezultat. Ustavni sud je 1. jula doneo odluku da se glasanje ponovi. Tako će Partija slobode – opisivana kao ,,stranka bivših nacista za bivše naciste" – početkom oktobra dobiti još jednu priliku da se nadmeće za mesto predsednika.
Zašto je krajnja desnica toliko uspešna u Austriji? Austrija ima jedan od najvećih dohodaka po glavi stanovnika u Evropskoj uniji, razvijen sistem socijalne zaštite i značajno je profitirala od otvaranja istočne Evrope posle 1989. (Beč je nekada bio neugledan u poređenju sa Berlinom, a danas je obratno). Takođe, Austrija nije bila na meti razornih terorističkih napada kakvi su se odigrali u Francuskoj i Belgiji. Ugledajući se na papu Pavla VI koji je Austriju opisao kao isola felice (ostrvo sreće), najvažniji posleratni austrijski političar i dugogodišnji kancelar Bruno Kreisky (na položaju od 1970. do 1983) nazvao je Austriju ,,ostrvom blagoslovenih". Uprkos svemu tome, Partija slobode u poslednje dve decenije dobija sve veću podršku. Ako bi se parlamentarni izbori održali danas, desnica bi pobedila.
Odluka austrijskog ustavnog suda da ponovi predsedničke izbore treba da otkloni svaki trag sumnje u legitimnost rezultata. Uspon krajnje desnice u Austriji i njena moć da ospori rezultat i možda pobedi na izborima za najvišu funkciju u zemlji koja nema većih ekonomskih ili socijalnih problema, govore o novom stanju politike u Evropi isto koliko i odluka Velike Britanije da napusti EU. Kao što slučaj Austrije jasno pokazuje, uspeh populističkih partija ne može se svesti na samo jedno objašnjenje. Pre svega, primer Austrije je dobra lekcija o tome kako partije glavnog toka koje pokušavaju da se suprotstave populističkim strankama doprinose njihovom jačanju.
Partija slobode se u mnogo čemu oslanja na one iste sile koje doprinose jačanju sličnih partija u drugim zemljama. Hofer, vazduhoplovni inženjer po obrazovanju, uglađen u javnim nastupima, ali beskompromisan u iznošenju autoritarno-nacionalističkih stavova, tipičan je predstavnik nove generacije radikalnih desničara u evropskoj politici: kao i Marine Le Pen, on se predstavlja kao branitelj slobode i demokratije od Evropske unije; isto kao Le Pen i Geert Wilders u Holandiji, on zahteva raspisivanje referenduma o članstvu u EU; kao i drugi desničarski populisti, Hofer se dosledno protivi otvaranju evropskih granica migrantima i često koristi anti-islamsku retoriku. Slično Nacionalnom frontu u Francuskoj, Hoferova Partija slobode preotima sve veći broj radnika od socijalista, koji su po mišljenju svojih bivših glasača učinili previše ustupaka slobodnoj trgovini i imigraciji.
Naizgled nezaustavljivi uspon Partije slobode može se razumeti jedino ako imamo u vidu osobeni poltički sistem izgrađen u drugoj austrijskoj republici posle 1945. U čitavom posleratnom periodu Austrija je bila pod kontrolom dve velike partije, demohrišćana desnog centra (Austrijska narodna stranka) i socijalista levog centra (Socijaldemokratska partija Austrije). Te dve partije su često bile na vlasti zajedno, kada bi napravile veliku koaliciju, kao što je danas slučaj. Pisac Karl-Markus Gauß se jednom našalio i rekao da bi oni koji su odrasli za dve decenije njihove vladavine mogli pomisliti da u austrijskom ustavu piše: ,,Austrija je republika kojom upravlja velika koalicija". Ta sklonost formiranju zajedničkih vlada, kojoj nema paralele u ostatku zapadne Evrope, imala je jasnu svrhu: da osigura stabilnost u zemlji koja je dugo bila podeljena na ,,crveni" levičarski Beč i ,,crnu" konzervativnu katoličku provinciju. Ekstremna polarizacija te dve frakcije dovela je do kratkotrajnog građanskog rata 1934, posle koga je sledilo instaliranje autoritarnog katoličkog režima, a zatim Hitlerov anšlus 1938.
Posle 1945, crveni i crni su pokušali da izbegnu stare sukobe uvođenjem sistema proporcionalne zastupljenosti u praktično svim sferama društvenog i političkog života – otuda sveprisutni termin Proporz kojim se opisuje taj specifično austrijski koncept. Veći deo posla razvoja državnih politika prepušten je ,,socijalnim partnerima" – sindikatima i udruženjima poslodavaca – koji su između sebe ugovarali sporazume koje je parlament potom samo verifikovao. Taj aranžman je donekle inspirisan idealom društvene harmonije koji je promovisan u doba vladavine katoličkog režima tridesetih godina. Takav pristup podrazumeva da su svi birači u stanju da se identifikuju sa jednom od dve vodeće partije. Kao što je savremeni pisac Robert Menasse jednom primetio, Austrijanci su mogli da se zapitaju da li zaista žive u demokratiji, jer bez obzira na ishode izbora nikada nisu imali opoziciju.
Opozicija dvopartijskom sistemu se konačno pojavila u obliku mladog i harizmatičnog nacionaliste po imenu Jörg Haider. Pre nego što se posvetio politici, Hedier je bio vanredni profesor prava. Njegove kritike su se odnosile na ono što je on tumačio kao privilegije crveno-crne elite koja je kontrolisala sve aspekte javnog života, od osnovnih škola do planinarskih društava. Takođe se oštro protivio austrijskoj imigracionoj politici. Vođstvo u tada još nepoznatoj Partiji slobode preuzeo je 1986, organizujući udar na partijskom kongresu. Pod sloganom ,,Austrija pre svega", Heider je pokrenuo peticiju za usvajanje ustavnog amandmana u kojem će se jasno reći da Austrija nije otvorena za imigraciju (peticija nije uspela). Kasnije se proslavio i van Austrije izjavama u kojima je hvalio politiku zapošljavanja u Trećem rajhu i opisivao bivše esesovce kao ,,ljude sa karakterom". (Za sebe je otvoreno govorio da je Nazikind (dete nacizma), jer su mu oboje roditelja bili vatreni nacionalsocijalisti.)
Veoma je važno to što za razliku od Nemačke, počevši od 60-ih godina, Austrija nikada nije prošla kroz temeljan proces Vergangenheitsbewältigung ili suočavanja sa nacističkom prošlošću. Umesto toga, Austrijanci su se držali zavodljive ideje formulisane u savezničkoj Moskovskoj deklaraciji iz 1943, da je njihova zemlja ,,prva slobodna država koja je pala žrtvom Hitlerove agresije". Demohrišćani i socijalisti su bez ograda podsticali održavanje tog mita; takođe, iz oportunističkih razloga su gledali kroz prste na rehabilitaciju bivših nacista. Socijalisti su 1949. podržali formiranje Saveza nezavisnih (VdU) – stranke iz koje je nastala Partija slobode (FPÖ) – uz ciničnu kalkulaciju da će još jedna desničarska opcija odvući glasove demohrišćana, njihovih glavnih protivnika. Kada je Simon Wiesenthal polovinom 70-ih godina 20. veka otkrio nacističku prošlost lidera Partije slobode, socijalistički kancelar Kreisky, koji je razmatrao mogućnost koalicije sa FPÖ, oštro je napao Wiesenthala i čak ga optužio za moguću saradnju sa Gestapom. Kreisky je bio Jevrejin i nisu mu se dopadali izborni plakati na kojima su se demohrišćani predstavljali kao ,,pravi Austrijanci". Ali on nije bio motivisan samo ciljevima nacionalnog jedinstva i stabilnosti; povremeno se iz njegovih izjava naslućivalo da saradnja sa bivšim nacistima po njemu nije ništa veći greh od saradnje sa demohrišćanima, koji su bili pravi naslednici autoritarnog režima iz 30-ih godina i koji su neslavno podržali bivšeg oficira Vermahta Kurta Waldheima u uspešnoj predsedničkoj kandidaturi 1986.
Partija slobode je uvek zastupala Deutschnationalismus (nemački nacionalizam) inspirisan snovima o ujedinjenju sa Nemačkom (opcija koja je imala široku podršku 1919, posle raspada Austrougarskog carstva, ali su je saveznici odbacili). Heider, koji je bio čovek željan slave i na mnogo načina komplikovana i autodestruktivna ličnost, nastavo je tu tradiciju. Austrijska štampa je Heidera doslovno opisivala kao đavola – znajući da će on na naslovnoj strani uvek povećati prodaju, isto kao Trump danas. Tako su ga postavili u centar pažnje čitave države. Iako nikada nije osvojio nijednu funkciju na saveznom nivou, austrijska politika se gotovo dve decenije vrtela oko Heidera, a njegova stranka je uspela da pomeri vladu udesno u pogledu imigracije i drugih pitanja.
Najveći Heidierov trijumf nastupio je 1999, kada je FPÖ osvojila 27 odsto glasova i bila druga na opštim izborima. Partija slobode je ušla u koaliciju sa demohrišćanima koji su uprkos manjoj podršci dobili mandat i imenovali Wolfganga Schüssela za kancelara. Heider nije ušao u vladu, ali svi su pretpostavljali da će zakulisno kontrolisati svoju stranku. Na ulicama Beča su organizovani veliki protesti zbog ulaska radikalne desničarske partije u vladu – pre toga u Evropi nije bilo zabeleženo ništa slično. Ministri su na ceremoniju polaganja zakletve morali da dođu kroz podzemni tunel, umesto da prošetaju preko Balhausplaca od zgrade vlade do zgrade parlamenta, kao što su tradicionalno činili. Druge zemlje EU su napadale i osuđivale desničarsku vladu, što je proizvelo neželjene posledice. Kancelar Schüssel je čak i opozicione stranke uspeo da ubedi da se srčana mala Austrija – ponosna na svoju neutralnost u doba hladnog rata i samoproglašeni status ,,kulturne velesile" – neopravdano našla na meti napada. Na krajnjoj desnici, Deutschnationalismus se povukao pred austrijskim patriotizmom sa naglašenim anti-EU usmerenjem (Heider i njegova stranka su u početku podržavali ulazak u EU, ali su se onda predomislili).
Ulični protesti i sankcije nisu smetali Heideru, ali loše je podnosio periode kada nije bio u centru pažnje. Pre nego što je poginuo u saobraćajnoj nesreći 2008, otcepio se od sopstvene stranke i osnovao novi desničarski pokret. Stara stranka je imala koristi od Heiderovog odlaska i saobraćajne nesreće: naime, na vlasti se pokazalo da je FPÖ duboko korumpirana (naročito u Hedierovoj pokrajini Koruškoj). To bi sigurno bacilo senku na njihove tvrdnje da su oni prava alternativa Proporz sistemu, a onda su dobili priliku da svu krivicu svale na nastradalog Heidera.
U Austriji je danas ponovo na vlasti ,,velika koalicija", mada nema više ničega velikog u dve partije koje je čine. Na izborima 1975. godine, demohrišćani i socijalisti su dobili 90 odsto glasova; na predsedničkim izborima ovog proleća, njihovi kandidati su dobili po nešto više od 10 odsto, pa su ispali iz drugog i odlučujućeg kruga. Osim što su bili krajnje neinspirativni, štetilo im je i to što je pod pritiskom Partije slobode vlada vremenom potpuno promenila politiku prema izbeglicama. Socijaldemokratski kancelar Werner Faymann je prošle jeseni bio najveći saveznik Angele Merkel, a u martu ove godine je praktično zatvorio granice. Nasuprot njemu, gradonačelnik Beča Michael Häupl, takođe socijaldemokrata, ostao je čvrst u zagovaranju otvorenosti prema izbeglicama i pobedio je na gradskim izborima prošle jeseni, iako su svi očekivali pobedu FPÖ.
Mnogi političari koji su pokušali da oponašaju populiste sa kranje desnice naučili su na teži način da ugađanje niskim strastima retko donosi dobre rezultate. Birači koji podržavaju nove populiste izabraće original, a ne bledu kopiju, dok će se oni koji zastupaju humanije stavove zgađeno okrenuti na drugi stranu. To je takođe jedna od lekcija iz debate o brexitu: delovi torijevskog vođstva napravili su od Nigela Faragea, lidera britanskog UKIP-a, centralnu figuru britanskog političkog života, a onda su pokušali da ga nadmaše u evroskepticizmu. Pošto su jednom pristali na tumačenje referenduma kao misije spasavanja male i slobodoljubive Engleske od nedemokratskog postupanja ,,udaljenog Brisela", njihovi pozivi glasačima da ipak ostanu u EU zato što će u protivnom biti siromašniji za 4.000 funti godišnje bili su smešni.
Austrijski slučaj pokazuje da slabljenje partija centra ne mora značiti kraj demokratije. Hoferov protivnik na predsedničkim izborima 22. maja bio je Van der Bellen, profesor ekonomije koga podržava Stranka zelenih. Zeleni, koji se zalažu za nastavak evropskih integracija, imaju najmanju podršku u redovima radničke klase, ali u prilog im ide činjenica da u Beču – gradu u kojem su na semaforima siluete parova istog pola – živi velika buržoasko-boemska populacija koja ih pordržava. Oni su takođe jedina velika austrijska partija koja nikada nije pravila taktičke ustupke kada je u pitanju odnos prema nacističkoj prošlosti i autoritarnom režimu između dva svetska rata.
Ono što se dogodilo na austrijskim predsedničkim izborima u maju i što će se ponoviti u oktobru – duel zelenih i krajnje desnice – još nije zabeleženo nigde u Evropi. To nam ukazuje na fundamentalnu političku podelu koja danas dominira u mnogim zapadnim demokratijama. Opisi te podele kao sukoba između ,,običnih ljudi i establišmenta" ne otkrivaju nam ništa korisno. Partija slobode i Stranka zelenih jesu deo ,,establišmenta" u Austriji od polovine 80-ih godina; u Britaniji, Boris Johnson je jedno od mnogih lica kampanje za izlazak, ali i simbol britanskog establišmenta; a Donald Trump nimalo ne liči na autentičnog predstavnika običnih ljudi. Zapravo, u toj novoj podeli na jednoj strani su oni koji se zalažu za više otvorenosti prema manjinama, kao i prema spoljašnjem svetu. Na drugoj strani su političari poput Le Pen, Faragea, Trumpa i sličnih: oni koji traže da se nacionalna država zaštiti zatvaranjem granica koje će, kako obećavaju, omogućiti ponovno preuzimanje kontrole, dok u isto vreme zahtevaju očuvanje ugroženih starih hijerarhija moći unutar države. Trumpovo ,,Učinimo Ameriku ponovo velikom" pre svega znači ,,osigurajmo da njome ponovo vladaju beli muškarci".
Često se pogrešno tvrdi da broj populističkih glasača ili glasača protiv ,,establišmenta" raste na obe strane ove podele i da zato oni moraju imati neka zajednička politička ili moralna svojstva. Ali od te dve strane samo jedna negira pluralizam savremenih društava. Samo desničarski populisti tvrde da jedino oni predstavljaju ,,obične ljude" ili ,,tihu većinu" – pa otuda branitelji otvorenosti i rastućeg pluralizma nikako ne mogu imati legitimitet. Hofer se suprotstavio Van der Bellenu rečima: ,,Vas podržava elita, mene narod", a Farage je izjavio da je ishod brexita ,,pobeda običnih ljudi" (što znači da su 48 odsto glasača koji su podržali ostanak u EU neki ,,neobični" ljudi). Donald Trump je ove godine imao toliko uvredljivih izjava da je jedna njegova opaska sa skupa održanog u maju ove godine prošla praktično neprimećeno – iako najbolje ilustruje populizam u srži njegovog pogleda na svet: ,,Jedino što je važno", rekao je, ,,jeste ujedinjenje naroda – oni drugi nam ništa ne znače".
,,Obični ljudi" su mit populističkih političara, koji ishode izbora ili anketa često osporavaju u njihovo ime. Tako populistički kandidat nije izgubio zato što nije dovoljno omiljen, već zato što ,,obični ljudi" još nisu progovorili – ili su, što je još gore, na neki način bili sprečeni da se izjasne. Zato populisti često zastupaju teorije zavera ili žure da ospore zvanične rezultate izbora. Ipak, odluka austrijskog ustavnog suda o ponavljanju izbora je ispravna. U protivnom bi Partija slobode nastavila da tvrdi da je njihovom kandidatu pobeda ukradena nezakonitim zakulisnim radnjama elita.
Kakav god da bude ishod ponovljenog glasanja, pogrešno bi bilo pretpostaviti da će Austrija od sada biti podeljena između zelenih i krajnje desnice – mada evidentna podela između birača u gradovima koji podržavaju Van der Bellena i birača u provinciji koji podržavaju Hofera zaista liči na 20-e i 30-e godine 20. veka. Možda je dobro što je taj izbor jasno ponuđen na predsedničkim izborima u maju i što će to ponovo biti učinjeno u oktobru: građani otvoreno raspravljaju o kandidatima, političko sukobljavanje više nije tabu. Nekoliko austrijskih kancelara, među njima i Kreisky, izjavljivali su da im je omiljena knjiga Musilov Čovek bez svojstava. Austrijski političari su često koristili Musilov termin Möglichkeitssinn – osećanje mogućnosti. To što je ova zemlja prva izabrala zelenog predsednika – i mogla bi to ponovo učiniti u oktobru – pokazuje da nisu sve vesti koje u poslednje vreme dolaze iz Evrope loše. Primer Austrije ukazuje na realnu opasnost od desničarskog populizma, ali i na mogućnost istupanja novih političara koji će mu se suprotstaviti. Ima nade.
The New York Review of Books, 25.07.2016.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 11.08.2016.

odlična analiza stanja u austriji, hvala mehane.
stvari su PR-ovski postavljene kao da se bira između krajnje levice (s tim što van der bellen to nikako nije) i krajnje desnice (Hofer je populista gori od Vučića) a najveći problem je što su socijalisti izgubili radničku klasu (a i srednju) i što dve nekad ključne partije (spö i övp) nisu izašle iz politike osamdesetih.
veći procenat austrijanaca se prima i na priče "mi samo volimo svoju državu a EU nam ne da da to iskazujemo", a animozitet između austrijanaca i nemaca je za nepoverovati (nemci su ih navukli na sve što ne valja).
procenat ljudi sa srpski poreklom koji je glasao za hofera je sramotan.
sreća pa je austrija bogata država, porezi su ogromni, socijala je takva da omogućava praktično nepostojanje beskućnika, te se ne očekuju veći incidenti.
nadam se van der bellenu a javlja mi se da hofer dobija izbore u septembru.

Сумњиво је ово откад је буквално дан након брегзита аустријски суд поништио изборе

Испаде да их не би поништио да није прошао брегзит

Deluje razumno:

FDA Orders Antibacterials Removed From Consumer Soaps

QuoteSay goodbye to those "antibacterial" soaps. The Food and Drug Administration says they do little or nothing to make soap work any better and said the industry has failed to prove they're safe.
Companies will have a year to take the ingredients out of the products, the FDA said. They include triclosan and triclocarban. Soap manufacturers will have an extra year to negotiate over other, less commonly used ingredients such as benzalkonium chloride.
"Companies will no longer be able to market antibacterial washes with these ingredients because manufacturers did not demonstrate that the ingredients are both safe for long-term daily use and more effective than plain soap and water in preventing illness and the spread of certain infections," the FDA said in a statement.
"Some manufacturers have already started removing these ingredients from their products."
Triclosan used in 93 percent of liquid products labeled "antibacterial" or "antimicrobial" - at least 2,000 different products, according to the FDA.
In 2013 FDA gave soapmakers a year to show that adding antibacterial chemicals did anything at all to help them kill germs. It made the rule final Friday.



"Consumers may think antibacterial washes are more effective at preventing the spread of germs, but we have no scientific evidence that they are any better than plain soap and water," said Dr. Janet Woodcock, director of the FDA's Center for Drug Evaluation and Research.
"In fact, some data suggests that antibacterial ingredients may do more harm than good over the long-term."
The FDA started asking about triclosan in 1978. Environmental groups and some members of Congress have been calling for limits on the use of triclosan. The Natural Resources Defense Council (NRDC) sued and the FDA agreed to do something about triclosan by 2016.
There's no proof yet that triclosan is dangerous to people, but some animal studies suggest high doses can affect the way hormones work in the body.  "Some manufacturers have already started removing these ingredients from their products."  The proposed rule only affects hand soaps and body washes. Triclosan is often used in toothpaste and it's been shown to help kill germs that cause gum disease.
"In response to comments submitted by industry, the FDA has deferred rulemaking for one year on three additional ingredients used in consumer wash products - benzalkonium chloride, benzethonium chloride and chloroxylenol (PCMX) - to allow for the development and submission of new safety and effectiveness data for these ingredients," the FDA added.
"Consumer antibacterial washes containing these specific ingredients may be marketed during this time while data are being collected."
The American Cleaning Institute said it had given up on fighting over triclosan and would focus on the other ingredients still under consideration.
"It is important to note that this FDA rule does not affect consumer hand sanitizers, antiseptic products used in healthcare settings, and antiseptics used in food handler settings," it said in a statement.
"The FDA already has in its hands data that shows the safety and effectiveness of antibacterial soaps. Manufacturers are continuing their work to provide even more science and research to fill data gaps identified by FDA."
Related: How to Protect Yourself From the Flu? Wash Your Hands
The FDA and the Centers for Disease Control and Prevention agree that soap doesn't need added antiseptics to make it work any better.



"Washing with plain soap and running water remains one of the most important steps consumers can take to avoid getting sick and to prevent spreading germs to others," the FDA said.
"If soap and water are not available and a consumer uses hand sanitizer instead, the U.S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC) recommends that it be an alcohol-based hand sanitizer that contains at least 60 percent alcohol."
Triclosan breaks open the cell walls of bacteria, killing them. But it takes several hours to do this, so it does little good in the time it takes to wash and dry hands.
The FDA is also reviewing hand sanitizers and products used by hospitals.

crno je što sam do danas mislila da je ovo gore common knowledge i da je "antibakterijski" uvek bio samo odličan PR.

još bolja je priča s koncem za zube. ne postoji single scientific dokaz da korišćenje zubnog konca utiče na kvarenje išta više od pranja zuba jednom u dva dana.

Meni je i dalje magija što moj pašenog nikada nije prao zube, a nikad nije imao kvaran.

Draganin teča ima 80 i nešto godina i sve zube, iako ih nikada nije prao. Ali svako veče, pojedu po jednu jabuku.

Quote from: lilit on 05-09-2016, 14:58:28
crno je što sam do danas mislila da je ovo gore common knowledge i da je "antibakterijski" uvek bio samo odličan PR.

još bolja je priča s koncem za zube. ne postoji single scientific dokaz da korišćenje zubnog konca utiče na kvarenje išta više od pranja zuba jednom u dva dana.

A zaostala hrana? Ne pomaže li ona razvoju bakterija?

Bre, Tomat, mi smo samo jedna šestina nas. Sve ostalo su bakterije.

Quote from: scallop on 05-09-2016, 17:05:04
Bre, Tomat, mi smo samo jedna šestina nas. Sve ostalo su bakterije.

U prilog tezi, pročitah nedavno u Zabavniku da na površini svakog od nas, pojedinačno, živi više bakterija nego ljudi na površini zemljine kugle.

Buuu! Ne samo spolja.

Ma jasno, unutra je do tih 5/6 koje si ti pomenuo ALi meni je baš nekako bilo ilustrativno, ja teško zamišljam velike brojeve, kod mene sve u sličicama 

gde me nađoste sa bakterijama na mukoznim površinama, esej ću da vam napišem

što se tiče zuba, mislim da je mićin teča imao pravu meru antimikrobijalnih peptida u sluzokoži usta. prirodna odbrana.

Would it be wrong to eradicate mosquitoes?



Ne prenosim ceo tekst jer ima dosta mapa koje bi me mrzelo da kopiram, ali je zanimljiva diskusija. Takođe, interesantan je najubedljiviji argument protiv istrebljenja komaraca (koje uvod predstavlja kao najopasniju životinju na svetu jer od bolesti koje oni prenose umre po milijun ljudi godišnje): komarci su najvažniji faktor u zaštiti amazonske džungle od dalje ljudske kolonizacije i ako uklonimo njih, kapitalizam će proždreti džunglu za relativno kratko vreme. Nisam siguran da li je to tačno ali je interesantno.

na stranu etika (ipak sam ja mesožder  ), problem je što će istrebljenjem komaraca nešto drugo popuniti njihovo mesto.
a da li će to drugo biti better or worse, teško da iko može da predvidi.

Quote from: Meho Krljic on 06-09-2016, 09:20:55
...najubedljiviji argument protiv istrebljenja komaraca (koje uvod predstavlja kao najopasniju životinju na svetu jer od bolesti koje oni prenose umre po milijun ljudi godišnje): komarci su najvažniji faktor u zaštiti amazonske džungle od dalje ljudske kolonizacije...

Što dilemu svodi, u stvari, na: amazonska džungla vs milioni ljudskih života.
Kad se tako postavi, ja ne bih imala dilemu.

Quote from: lilit on 07-09-2016, 17:07:02
na stranu etika (ipak sam ja mesožder  ), problem je što će istrebljenjem komaraca nešto drugo popuniti njihovo mesto.
a da li će to drugo biti better or worse, teško da iko može da predvidi.

Ana, bitnije je ovo šta sam boldovao kod Lillit. Lanac ishrane ne trpi prazna mesta. Možda komarce zamene vampiri.

Sigurna sam da jeste. Prosto sam se osvrnula na članak koji, tako pojednostavljeno, meni zvuči potpuno sumanuto.

Ma kakva ljucka bića, pa ne bi se šuma krčila da se nahrani sirotinja i naseli nejač.

tu nejač ćemo valjda da koristimo za vakcinaciju?

У преводу, наебали смо?

u prevodu, protiv korporacije uvek možemo neovim stopama: you take the red pill, you stay in wonderland, and I show you how deep the rabbit hole goes!

Naleteh danas. Ovde smo pisali o bakterijama, nije samo za lilit 

http://ideas.ted.com/can-your-biome-make-you-fat/

Quote from: Ana on 29-09-2016, 21:43:02
Naleteh danas. Ovde smo pisali o bakterijama, nije samo za lilit 

http://ideas.ted.com/can-your-biome-make-you-fat/

Di su moje gut bacterias?

tu info mora da su kopirali sa sagite

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=13913.msg632665#msg632665

Mislio sam da te bakterije utiču na varenje, a ne na apetit.

I ja tako shvatih, jer su eksperimentalni miševi jeli više, a bili mršaviji:

QuoteIn a fascinating experiment, researchers produced "germ-free mice" without any gut bacteria — which ate 29 percent more food but had 42 percent less body fat than mice raised normally.

to je to isto al vraćam vam se posle dedlajna koji je sutra. 😘

Čekam te!
I prijavi me slobodno za test, želim da budem germ-free miš!

Quote from: scallop on 29-09-2016, 22:05:23
Mislio sam da te bakterije utiču na varenje, a ne na apetit.

i na varenje i na apetit.
al ono što je bitno i ne sme da se zaboravi: 1) germ-free je veštačko stanje, mi bismo umrli da se rešimo naših bakterija na jedan dan, 2) mišji i ljudski gastrointestinalni trakt, kao i svi ostali delovi organizma su toliko različiti da eksperimente na mišu ne možemo jednostavno preslikati na humani sistem, 3) mikrobiom je poslednjih godinu dana hit kao što je to i epigenetika ili egzozomi, tako da i tu imam malo skepse kad ga trpaju u sve i svašta.

e sad, kad bi se definisalo koje bakterije kako utiču na metabolizam i kad bi se napravila smesa onih koje su dobre za mršavljenjem, to opet (sa današnjih nivoom znanja) ne bi značilo da ta smesa može da naseli naš gastrointestinalni trakt jer su možda bakterije koje su tamo prisutne agresivnije od onih koje unesemo. druga stvar koja je bitnija je uticaj mikrobioma na imunski sistem. i tu smo kratki sa znanjem, odnosno, znanje je u povoju, tako da ne možemo da odbacimo i hipotezu da radikalna izmena mikrobioma može da utiče na promenu imunskog sistema u smeru koji nam se ne bi dopao.

Quote from: Ana on 29-09-2016, 23:03:54
Čekam te!
I prijavi me slobodno za test, želim da budem germ-free miš!

u svakom slučaju, interesantna je ideja i biće možda ostvarena za jedno 300 godina.
trenutno je fizikalisanje i gladovanje jedini način za dobru liniju u našim godinama. 


iz edicije zakeralica progovara:
jasno da je autorka htela da knjiga ima lepu priču tako da tamo nalazimo i ovu rečenicu:

QuoteThe human gut contains tens of trillions of bacteria; many more of our cells are bacterial than human.

trenutna dogma je da ih je otprilike podjednako (i dalje ogroman broj bakterija, što i dalje ukazuje da ćemo morati da se pomirimo da one imaju bitniju funkciju koja nije uključena u diet_requirements )

QuoteWe critically revisit the ″common knowledge″ that bacteria outnumber human cells by a ratio of at least 10:1 in the human body. We found the total number of bacteria in the ″reference man″ to be 3.9·10¹³, with an uncertainty (SEM) of 25%, and a variation over the population (CV) of 52%. For human cells we identify the dominant role of the hematopoietic lineage to the total count of body cells (≈90%), and revise past estimates to reach a total of 3.0·10¹³ human cells in the 70 kg ″reference man″ with 2% uncertainty and 14% CV. Our analysis updates the widely-cited 10:1 ratio, showing that the number of bacteria in our bodies is actually of the same order as the number of human cells. Indeed, the numbers are similar enough that each defecation event may flip the ratio to favor human cells over bacteria.
http://biorxiv.org/content/early/2016/01/06/036103

Taman se uhvatim za malo utehe, a ti me tresneš o zemlju 

Skoro smo bili zajedno i valjda ti je bilo vidljivo da mi gut bakterije ne fukcionišu dobro. Objasnila si mi ono što otprilike znam.

Quote from: Ana on 02-10-2016, 23:57:14
Taman se uhvatim za malo utehe, a ti me tresneš o zemlju 

joj, praviću ti i tufahije da se iskupim!

 

Moja prva reakcija na čitanje vesti da je klinac u Vašingtonu umro od bolesti koja "ima simptome dečije paralize" bila je "Pa, vakcinišite tu decu, jebo vas bog blesavi!" ali vidim da većina Amerikanaca u komentarima usvaja schadenfreude stav "Aha, tako vam je to kad imate politiku otvorenih granica, puštate kojekakve imigrante u zemlju i pretvarate once great Ameriku u treći svet". Ne znam dal' je neko neironično (odnosno ironično samo u prvom stepenu) napisao "Thanks Obama", nisam dovoljno skrolovao. 


   Six-Year-Old Boy Dies of Polio-Like Symptoms As Disease is On the Rise in the U.S. 

Quote
A 6-year-old boy died on Sunday from polio-like symptoms that has affected seven other children in the state of Washington.
Daniel Ramirez was taken to Seattle Children's Hospital in October afflicted with an unknown virus that caused his brain to swell. He was placed in a medically induced coma, according to the GoFundMe page created by his family.
"It saddens us to announce that Daniel passed away on Sunday, October 30, 2016, surrounded by his family," the family wrote on their sons Facebook page. "Daniel was an amazingly sweet little boy, who could put a smile on anyone's face. He had a personality that made him loved by everyone who ever met him. Daniel was taken from us too soon, but his memory will live on, and he will never be forgotten. Rest In Peace Sweet Daniel!"
The rare condition has been documented in 33 states that have confirmed cases of Acute Flaccid Myelitis (AFM) in 89 patients, according to the Centers for Disease Control and Prevention. Most of those patients have been children.
"It's something that's very scary for people because it's a polio-like illness and it can show up in otherwise healthy children," Dr. Aaron Michael Milstone, the Associate Professor Pediatrics at John Hopkins University School of Medicine, told PEOPLE in early October.
AFM is very similar to polio in its target of the nervous system, spinal chord and symptoms of limp weakness, paralysis and respiratory failure.
"We've been talking about this for a couple years now, we first noticed it two years ago," Milstone, who conducts research on AFM, said. "The speculation is that Enterovirus D68 is the cause of the virus."
WATCH: Acute Flaccid Myelitis: Polio-Like Illness That Paralyses Children on the Rise
Milestone's advice for parents concerned their children are at risk for contracting the virus is to implement good health practices such as washing hands frequently and avoiding contact with people who are sick. This includes letting common cold symptoms pass and being on alert for limb weakness.
"If they have weakness in the leg, the child may not walk right, they may limp a little or if they have trouble holding up their arms," he said. "That's when they want to check in with their pediatrician."
Daniel's family is currently accepted donations to help with their son's funeral costs.
"This money will be used to give Daniel the celebration of life he deserves, and to help the family stay on their feet while they are grieving," the family wrote on Facebook. "We appreciate every donation very much."

ma ovo nema veze s vakcinacijom pošto se ne radi o poliomijelitisu već o nekom neurološkom šitu koji jeste sličan, al je uzročnik neki od enterovirusa. navodno je genetska predispozicija krucijalna.
vakcine nema.

Aha, jasno. Dakle, i dalje nema veze sa hordama migranata koji nagrću preko granice i zaražuju zdravu američku djecu poliom.

SVE ima veze sa hordama migranata koji nagrću i zaražuju.

Pošten autohtoni Amerikanac prosto više ne može da sedne pred svoj vigvam i popuši lulu mira na miru a da mu neki nezaprani imigrant ne ubije bizona ili zapali selo pred nosom. This town's gone to hell etc.

See the first color images produced by an electron microscope


A ima i ovo:

Face electrodes let you taste and chew in virtual reality

Quote from: Meho Krljic on 07-11-2016, 09:22:19
See the first color images produced by an electron microscope

AMAZING!!!
hvala mehane što me držiš informisanu, posao me pojede.
elektronske mikrografije su dosad bile crno-bele i ljudi su ih dosad bojili naknadno (kad je bilo potrebe za tim), al ne postoji osećaj koji može da zameni boju. znači, fenomenalno.

Quote
A ima i ovo:

Face electrodes let you taste and chew in virtual reality

ekstra je i ovo, siguran put ka blue pills i ultimate happinessu, a to smo uvek prizivali!