ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Kao što reče čika Zakk:

Писци које најзад можете читати на српском: Роберт Р. Макамон
22. децембар 2014.
19.00, Трибинска сала Дома омладине

Имали смо својевремено циклус трибина под насловом ,,Писци које не можете читати на српском", где смо представљали битне и добре стране ауторе за које тад није било шансе да ће се појавити код нас. Време чуда чини, па нама стигоше за овај Сајам књига ДВЕ књиге једног од тих недоступних аутора. У питању је култно име хорора осамдесетих, Роберт Р(ик) Макамон, а наслови су ,,Вучји сат" и ,,Лабудова песма", у издању ,,Паладина".

За све љубитеље страве и ужаса, о успону хорора осамдесетих година прошлог века, Роберту Макамону, о ова два романа и много тога још говориће Јован Ристић, преводилац, и Горан Скробоња, издавач.

ROBERT R. MAKAMON

BIBLIOGRAFIJA

romani:

1. BAAL (1978)
2. BETHANY'S SIN (1980)
3. THE NIGHT BOAT (1980)
4. THEY THIRST (1981)
5. MYSTERY WALK (1983)
6. USHER'S PASSING (1984)
7. SWAN SONG (1987) $ #
8. STINGER (1988) $
9. THE WOLF'S HOUR (1989) $
10. MINE (1990) #
11. BOY'S LIFE (1991) # +
12. GONE SOUTH (1992)
13. SPEAKS THE NIGHTBIRD (2002)
14. THE QUEEN OF BEDLAM (2007)
15. MISTER SLAUGHTER (2010)
16. THE FIVE (2011)
17. THE PROVIDENCE RIDER (2012)
18. I TRAVEL BY NIGHT (2013)*
19. THE RIVER OF SOULS (2014)
* novela kao zasebno izdanje

$ Bestseler na listi Njujork tajmsa
# Nagrada Bram Stoker za najbolji roman
+ Svetska nagrada za fantastiku
boldovani su naslovi po kojima je Makamon najprepoznatljiviji

zbirke priča:

1. BLUE WORLD (1990)
2. THE HUNTER FROM THE WOODS (2011)

Pokušaj posta. 

ROBERT R MAKAMON

Robert Rik Makamon (Robert Rick McCammon) je rođen 1952. godine u mestu Birmingem u američkoj saveznoj državi Alabama. Uz Džoa Lensdejla smatra se najznačajnijim piscem horora i fantastike sa juga SAD, a u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka bio je u najužem krugu najpopularnijih američkih stvaralaca u žanru strave i užasa – rame uz rame sa Stivenom Kingom, Piterom Straubom i Klajvom Barkerom.

Izuzetno je doprineo afirmaciji tog žanra i njegovih stvaralaca kada je sa Džoom Lensdejlom osnovao Asocijaciju američkih pisaca horora koja dodeljuje nagradu Brem Stoker, najvažnije svetsko priznanje za horor književnost.Pisao je pod uticajem Reja Bredberija, Edgara Alana Poa, Edgara Rajsa Berouza i Hauarda Filipsa Lavkrafta, ali i Stivena Kinga, sa kojim je najviše poređen – i pozitivno i negativno – ponajviše zbog Labudove pesme/Swan Song (1987), postapokaliptičnog romana koji je Makamonu doneo svetsku slavu, a koji deo svoje inspiracije crpi iz Kingovog Uporišta (1978).

Makamon je isprva bio novinar, a sa romanom prvencem Baal (1979) uspešno je pobegao u pisce, kako, prema svojim rečima, ne bi na istom poslu tavorio do kraja života. Baal se prodao u 300.000 primeraka, što je za pisca početnika u Americi odličan rezultat, ali sledeća dva romana, Betanin greh/Bethany's Sin (1980) i Noćni brod/Night Boat (1980) nisu tome prišla ni blizu.

Istinski uspeh u SAD došao je sa četvrtim romanom Žedni su/They Thirst (1981), koji govori o invaziji vampira na Los Anđeles. Makamon je ovu apokaliptičnu pripovest, punu krvavih palp momenata, napisao ambicioznije nego prethodna svoja dela, i počeo je da dobija prve pohvale za pisanje. Ali pravo poštovanje kritičara stekao je sa sledećim, bredberijevskim romanom Misteriozna šetnja/Mystery Walk (1983) i horor gotikom Ašer na umoru/Usher's Passing (1984) koji se nadovezuje na klasičnu priču Edgara Alana Poa Pad kuće Ašerovih.

Sa obimnim romanom Labudova pesma (1987), Makamon se popeo na sam vrh. Ova mešavina horora, fentezija i avanture u miljeu sveta uništenog nuklearnim ratom bila je svetski hit; četiri meseca se nalazila na listi bestselera Njujork tajmsa, dobila je Brema Stokera (tu nagradu je podelila sa Mizeri Stivena Kinga), a u međuvremenu je postala kultno delo u Rusiji, gde je doživela tri izdanja. 

Makamon se zadržao među najvažnijim žanrovskim imenima sa potonjim romanima Žalac/Stinger (1988), Vučji sat/The Wolf's Hour (1989), Moje/Mine (199o) i Dečakov život/Boy's Life (1991), kao i sa zbirkom priča Blue World (1990).

Žalac, mešavina naučne fantastike i horora, koji se bavi sukobom dva vanzemaljska bića u jednom malom mestu na Zemlji, postao je takođe Njujork tajmsov bestseler. Isto važi za Vučji sat (1989), kombinaciju špijunskog i horor romana iz doba Drugog svetskog rata čiji je glavni junak saveznički špijun ruskog porekla Majkl Galatin. Ono što Galatina čini posebnim je njegova sposobnost da se pretvara u vukodlaka, i to vrlo različitog od onih iz filmova i književnih dela. Vučji sat je postao drugi Makamonov svetski hit posle Labudove pesme, donevši mu pored ostalog najveće francusko knjževno priznanje iz oblasti fantastike - Grand Prix de l' Imaginaire.

Sa psihološkim hororom Moje, u kojem se okrenuo savremenoj prozi, Makamon je osvojio još jednog Brema Stokera, a onda je usledio njegov najzreliji spisateljski čas – roman Dečakov život. Ovo donekle autobiografsko prozno delo o odrastanju, čija je radnja smeštena u Alabamu iz šezdesetih godina prošlog veka, donelo je Makamonu još jednog Brema Stokera ali i uglednu Svetsku nagradu za fantastiku.

Sa Dečakovim životom i potonjim, oporim delom Put na jug/Gone South (1992), Makamon je ostvario svoju želju da izađe iz strogo žanrovskih voda, ali je ostao bez velikih tiraža. Ubrzo se suočio sa izdavačkim zahtevom da značajno izmeni rukopis svog novog, istorijskog krimi romana Govori noćna ptica/Speaks The Nightbird, kako bi rezultat više ličio na njegova ranija, komercijalnija dela. Makamon je odbio reviziju i povukao rukopis. Sličan zahtev dobio je i za sledeći roman, koji takođe nije želeo da prepravi. Razočaran izdavačkom industrijom, potpuno se povukao sa književne scene i posvetio ulozi oca.

Vratio se 2002. godine, kada je našao izdavača za Govori noćna ptica. Ovo obimno delo, čija se radnja dešava u Novoj Engleskoj krajem 17. veka, za vreme lova na veštice u Salemu, produžilo se u petodelni serijal sa istim junakom, Metjuom Korbetom. Njegov tvorac, međutim, nije povratio raniju slavu.

U ovoj deceniji, Makamon pokazuje nameru da se vrati savremenoj prozi, ali i hororu. Njegov roman The Five (2011), o istoimenom južnjačkom rok bendu na oproštajnoj turneji koji se našao na meti pomahnitalog ratnog veterana, dobio je dosta dobre kritike, a vampirska horor novela Putujem noću/I Travel By Night (2013) će sledeće godine dobiti romaneskni nastavak. Makamon je ponovo aktivirao svog najslavnijeg lika, špijuna-vukodlaka Majkla Galatina, i posvetio mu niz priča, sakupljenih u zbirci Šumski lovac/The Hunter From The Woods (2011).   

Makamon je ekranizovan samo jednom, ali vrlo uspešno, kada je Vilijem Fridkin 1985. godine snimio njegovu priču Nightcrawlers kao epizodu TV serije Zona sumraka. Postojali su planovi da se ekranizuje roman Žedni su i novela Blue World (iz istoimene zbirke priča), ali se od toga odustalo. Ove godine je, međutim, najavljeno da će studio Universal raditi film po Vučjem satu.

Za svoje kratke priče, Makamon je dva puta je dobijao Brema Stokera. Među njima je zombi pripovest Jedi me/Eat Me, koja se smatra klasikom moderne horor proze.

JOVAN RISTIĆ

Dakle, još jednom - u ponedeljak u 19 sati u Domu omladine (redovna tribina društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić) pričamo o Robertu R Makamonu i njegovim romanima LABUDOVA PESMA i VUČJI SAT. Dobrodošli.

Dakle prvi deo Swan Song overen.
Napeto, mračno, opako, bez filozofiranja i romantike, fantazi-horor putešestvija kroz stravični svet.
SPOJLER SPOJLER




Apokalipsa započinje postepeno, nizom lokalnih nuklearnih sukoba i incidenata po poznatim svetskim žarištima, da bi sve kulminiralo konačno obračunom Amera i Rusa(tada SSSR).
Iako pisana gotovo u predvečerje skorog raspada SSSR i Varšavskog pakta, i uspostavljanja sveta po meri jedne i jedine super sile, knjiga ipak ne gubi ni danas na aktuelnosti; u svetlu ukrajinske krize, ISIL, stalnog ljuljanja bankarskog i ekonomskog sistema, scenario iz Swan Song uopšte ne zvuči nemoguć ili iznenađujući.
Nakon što je od Amerike ostala nuklearna pustoš, pratimo priče tri grupice preživelih. Beskućnica sa ulice-za koju se naslućuje da je mnogo više od toga-i ekipa koja se okuplja oko nje. Uspešni ali poluludi vojnik/veteran i klinac željan moći, koji uspostavljaju prve oblike i konture nove vlasti, naravno silom i beskompromisnošću. Dobroćudni div i Devojčica Svon koja ima sposobnost neobične komunikacije i delovanja s biljkama.
Tu je i čovek-stvorenje-sa mnogo lica, simbol terora i užasa , koji krstari novim svetom, i gde god se pojavi donosi smrt i jezu.
Makamon piše dinamično, brutalnim, jasnim stilom, bez puno ili nimalo šminkanja i ulepšavanja. Neke scene su mi naprosto antologijske.
Susret beskućnice (Sestre Gnusobe) i stvorenja u bioskopu...zatim kada se stvor usred nuklearnog užasa vozi biciklom na sred autoputa praćen vukovima koji mu se potčinjavaju. Ludak koji je zauzeo market i svetlima mami ,,novo meso'' koji pred Džošom i Svon pita Džoša da li veruje u Isusa...i govori da i on veruje,da je imao psa koga je svojevremeno raspeo, ali mu nije vaskrsao kao Isus...mnogo sitnih, mračnih, jezivih detalja, koji grade ukupan milje strave i katastrofe.
Mnogo dobar roman, jedva čekam nastavak.

Kada sam, za svoj groš, preveo prvo poglavlje Labudove pesme - ono sa predsednikom SAD na kojeg ceo vojno-politički establišment vrši pritisak da krene u pripreme za nuklearni rat - ovaj svet je još bio uljuljkan u koliko-toliko normalne odnose između bivših hladnoratovskih rivala. Bila je to 2011. godina, a na leto 2013, Goran Skrobonja mi je ponudio da prevedem ceo roman. Skočio sam od sreće, ali pojma nisam imao da ću tokom prevođenja ove eksplozivne i jezive knjige biti svedok povratka sveta u stanje koje je i proizvelo Labudovu pesmu: u ono što ću bez ikakvog zazora nazvati Drugim hladnim ratom. U vreme kad sam završio posao, a to je bio negde kraj maja 2014, Rusi su se već dokopali Krima i počele su ratne čarke u Donbasu, ali mislim da Ameri i EU još nisu potegli sankcije, što je otvorilo spiralu trgovinskog rata i svega onog što je usledilo. I teroristička organizacija zvana Islamska država još nije izvela blickrig u sunitskim oblastima Iraka i pripojila ih teritorijama koje drži u Siriji. Još nije bila objavljena vest da se Islamska država dokopala arsenala raznoraznog oružja i do sad neprecizirane količine radioaktivnih materijala iz nekog iračkog instituta. Svako ko pročita uvodno poglavlje Labudove pesme setiće se opisa globalne situacije u svetu kad su se islamske terorističke organizacije dočepale prljavih atomskih bombi i detonirale jednu u Bejrutu, obećavajući nevernicima "još munja i gromova od Alaha"... Jezivo!

No dosta o geostrateškim paralelama. (SPOILER ALERT! SPOILER ALERT! SPOILER ALERT!) Sama knjiga je ludnica; lepljiva je, fascinantna, puna scena koje se pamte, i nije nikakvo čudo što je toliko bila voljena i što još uživa kultni status. Ako se gurne u stranu Makamonova nesrećna težnja za davanjem omaža njegovim omiljenim piscima (pre svega Kingu, ali i Bredberiju i Lavkraftu), ovo je delo pisca koji poseduje solidan spisateljski talenat. Da se razumemo, on nije King; ne barata psihologijom i karakterizacijom, ali ume da napravi likove koji se pamte i koji neprestano plene pažnju. Teško da će čitalac ikada zaboraviti Sestru Gnusobu i njenu transformaciju iz lude prosjakinje u lucidnu heroinu; ili matorog ratnog heroja, pukovnika Džimba Meklina koji ima mračnu prošlost i veliku želju da se vrati danima slave i fizičke moći; ili štrebera-kompjuteraša Rolanda koji se, propušten kroz haos i horor uništenog podzemnog skloništa za bogataše, pretvara u hladnokrvnog, promišljenog borca koji još više od svog zaštitnika Meklina želi da se dokopa moći u novom, radikalno izmenjenom svetu; ili devojčice Svon, centralne ličnosti romana, čija moć da isceljuje biljke postaje ključna u svetu u kojem su biljke na umoru pod uticajem radijacije i stravične nuklearne zime; ili Svoninog pratioca Džoša, dobroćudnog crnog kečera, koji je možda, kao i Svon, malo previše tipiziran i dvodimenzionalan, ali je i dalje neodoljiv, topao ljudski lik koji se vezuje za srce u pustoši koju roman opisuje. Neki epizodni likovi su još snažniji od glavnih: šumar-pustinjak-propali pesnik Pol Torson, koji je u svojoj kolibi okupio grupicu preživelih, dajući im lekovitu ali lažnu nadu da ima još preživelih - uz pomoć radija čije baterije umiru, kao i skupa kurva, bivša porno zvezda Šila Fontana, koja u šteku drži čitavo bogatstvo narkotika (bila mi je prava žurka da prevedem njihove naslove).

Druga velika čar Labudove pesme je pripovedanje. Kada se struktura ovog romana od bezmalo hiljadu stranica uporedi sa strukturom Kingovog podjednako dugačkog Uporišta (sa kojim deli neke slične motive), Labudova pesma odnosi pobedu. Dok King menadrira, sa desetinama epizoda koje se komotno mogu izbaciti a da se radnja ne naruši, kod Makamona radnja ide strelovito, bez krivudanja i suvišnih poglavlja. U prvoj knjizi, ritam i dinamika ne opadaju od početka do kraja. Jedini delovi gde mi se čini da je Makamon preterivao sa opisima i time malo usporavao radnju (pri čemu ti opisi prizivaju Bredberija) jesu scene u kojima Sestra Gnusoba prolazi kroz razoreni Njujork.

Kao što je Anomander Rejk naveo, roman je pun antologijskih scena. Za jedan roman koji je toliko poređen sa Uporištem (isprva uglavnom negativno, zbog spomenutih sličnosti, da bi kasnije stekao fanove i među Kingovim ljubiteljima), i koji je nekima, kao, derivat Kinga (što ipak nije, jer Makamon ipak ima svoj glas i ne pokazuje puku težnju da kopira), zapanjio sam se koliko te scene deluju. Niko, ali NIKO neće zaboraviti scenu amputacije pukovnikove zdrobljene šake koju mora da obavi mali Roland (jer nema nikog drugog to da uradi), i koja zapravo pokreće točkiće njegove transformacije... ili spomenutu scenu susreta Sestre Gnusobe i Čoveka sa skerletnim okom u volšebno sačuvanom bioskopu usred razorenog Njujorka... ili "specijalnu dekoraciju" K-martovog šoping mola u gradiću koji je možda izbegao atomsko bombardovanje ali ne i pošast verskih fanatika koji su, kad je sistem pukao, slobodno išetali iz obližnje ludnice... ili obračun preživelih u teretani bogataškog skloništa pod planinom Plava kupola. Ima zlokobnih, mračnih, crnohumornih detalja koliko hoćete. Oseća se da je Makamon ovo pisao napaljen, bez kalkulacije da dođe do Velikog Njujork tajmsovog bestselera. Napravio je strukturu, a onda je pustio da kulja...

E sad, ova napaljenost je tu i tamo naškodila dojmu. Ponegde je trebalo da se zastane i razmisli o logici funkcionisanja scena i likova. Ako zatvoriš grupu ljudi u podrum sa gomilom konzervi hrane i drugim alatom, pa im omogućiš da se iz urušenog skloništa izvuku kopajući tunel, onda im omogući da odatle ponesu bar delić te hrane i vode, ako će već da nastave put spaljenim svetom u kojem hrane i vode nema... Isto tako, teško je poverovati da se samo mesec i po dana posle nuklearnog holokausta napravi improvizovano naselje sa jasnom stratifikacijom moći i kastama; a tu su i famozni "gnojavci". Super su kao ideja, ali su totalno lišeni realističnosti. Čisti palp, kojeg se Makamon oslobodio tek u narednim romanima. U Labudovoj pesmi, žestoki palp momenti se slobodno i neočekivano mešaju sa ozbiljnim pasažima, što čitaoca može da baci u debelo iskušenje. Moj omiljeni momenat, nezaboravan koliko i amputacija pukovnikove šake jeste onaj kad predsednikov avion, leteći iznad nuklearne klanice, biva oboren letećim grejhaundom iz kojeg ispadaju ugljenisani leševi. To je bio vadafaaaaaaaaak momenat No1 u knjizi koja je sve do te, 106. strane, išla uglavnom realističkim stazama.       

Sama nuklearna katastrofa u knjizi jeste jeziva, za pohvalu je što je Makamon uzeo motiv nuklearne zime, ali se vidi da je odbacio realističnost delovanja radijacije. Ili mu se nije dopadala, ili se nije dobro potkovao. Čini mi se da su pobrkani efekti jonizujuće i termalne radijacije. Ali dobro. Bile su to osamdesete godine, kad je roman pisan, i ovo je ipak pulp-fantasy zaodenut u ruho postapokaliptičnog horora a ne nekakav hard SF.   

A kad ce nastavak?

Tokom ove godine. Ne pre jeseni.

Dobio sam ovu knjigu za rodjendan i zahvaljujuci njoj sam nasao ovaj forum. Krasno i lepo, mada je sramota sto nisam do sada znao, posto usko pratim zanrove u opisu ovog foruma... Godinama...
Elem, radujem se ovom naslovu ali mi oci istera ovo PRVA KNJIGA, pa bih da ponovim pitanje od prosle godine - kad ce nastavak? 

Izgleda da to jedino zna Goran Skrobonja, izdavac koji je izdao prvu knjigu. Nije aktivan na ovom forumu ali verujem da ce ovo tvoje pitanje zajedno sa mojim pitanjem "oce'l biti nesto novo od McDonaldsa u skorije vreme" ipak dobiti odgovor, makar u vidu glasina sa strane. Za svaki slucaj mozda upali i kontakt opcija sa sajta http://www.paladin-beograd.com/

Jovan radi prevod, trebalo bi za sajam.

Biće samo 50 primeraka za verne čitaoce, eto najnovija informacija.

Hvala na informaciji. Da li će se naručivati preko sajta?

Ne samo direktno od G. Skrobonje

a kad ce moci da se naruci?

Jel izašao drugi deo? 

Ako nije, zna li se bar, kad će?