ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pre nekoliko godina okončao sam dugogodišnju vezu sa jednom devojkom. Taj raskid me je mnogo pogodio, i bio sam tužan i depresivan. Odlučio sam da posetim Lazu u Višegradskoj kako bih se oporavio i odmorio. Ali u tom trenutku sam imao nekakvo idealizovano mišljenje o toj bolnici. Mislio sam da će to biti kao odstajanje u nekom lepom hotelu. I naravno, tada nisam imao na umu da je to ustanova zatvorenog tipa, i da ljude zadržavaju protiv njihove volje. Došao sam u pratnji roditelja, sa knjigom u rukama kako bih imao nešto da čitam, i obavio sam razgovor sa nekom doktorkom na ulazu, koja je procenila da mi treba boravak u bolnici. Tako da sam ušao unutra, i jedan stariji čovek mi je rekao da ostavim moja dokumenta na neki sto i odvežem pertle na patikama. Ja sam to i uradio. Onda me je sproveo kroz dugački hol i rekao mi da legnem na jedan krevet. Posle nekog vremena došao je neki doktor i pozdravio me. Pitao sam ga kada ću izaći iz bolnice, jer je okruženje već postalo sumnjivo.
-Kad ozdraviš, rekao je doktor, prokomentarisao nešto u vezi moje knjige i otišao. Onda sam ustao iz kreveta i počeo da šetam po tom delu bolnice. Jedan mladi bolničar je prolazio hodnikom, i njega sam isto pitao kada ću izaći odavde.
-Brzo, rekao je u prolazu i ne pogledavši me. Sigurno je mislio da sam neki ludak. Posle nekog vremena su me sproveli u takozvano K odeljenje, gde su se nalazile sobe pune kreveta u kojima su ležali ludaci. Pored tih soba, nalazio se i odeljak za osoblje, trpezarija i dnevni boravak gde su ludaci mogli da gledaju tv, igraju šah i stoni tenis. I odvratni čučavci i tuš kabine. Primio sam neku terapiju, dobio inekciju u dupe i otišao u svoj krevet. Nije mi se dopadalo sve to, ali se nisam bunio. Bar ne do tada. Pokušao sam da čitam knjigu, ali mi se mutilo pred očima. Posle nekoliko sati došli su mi roditelji u posetu. Otac i majka. Doneli su mi cigare, hot dog i koka kolu. Dok sam sedeo sa njima za trpezarijskim stolom, vilica mi je počela da se grči. Rekao sam ocu da mi pomogne, i on je pozvao sestru koja mi je dala neki lek protiv grčenja. Tada sam počeo da plačem. Rekao sam bolničarki:
-Ne želim do kraja života da budem ovde!
-Nećete biti ovde do kraja života, samo nekoliko dana, odgovorila je umilno se smešeći. Zatim je došao bolničar i zabio mi inekciju u dupe, od koje sam odmah zaspao. Probudio sam se posle nekoliko sati. Sada sam znao da ovo nije nikakva igra, i da ću ovde provesti dugo vremena. Pokušao sam da se izborim sa tim. Služio se ručak u trpezariji, ali se meni nije sviđao grašak, pa sam ga propustio. Nedostajali su mi moji roditelji, a posebno moja mačka za koju sam bio veoma vezan. Moj brat nije želeo da mi dođe u posetu, jer je bio ljut što sam napravio veliki telefonski račun. Malo sam sedeo u dnevnom boravku pušeći cigare i posmatrajući ludake kako gledaju tv. Bližilo se veče, i posle večernje terapije otišao sam u moj krevet. Prva prospavana noć u ludnici. Nikada je neću zaboraviti. I tako sam provodio dugačke dosadne dane u ludnici, dosađujući se i polako se upoznavajući sa ostalim ludacima. Delili smo cigare, hranu, a kafu smo kuvali u wc-u, tako što sipamo 3 u 1 u plastičnu čašu i sipamo vruću vodu. Bio je jedan simpatičan dečko, hardkor pravoslavac, stalno se molio i govorio mi kako treba da idem da se krstim. Pošto sam se tada osećao kao u zatvoru, u jednom trenutku sam stvarno želeo da se krstim, ali posle izlaska iz ludnice ta misao mi je izletela iz glave. Dosta sam čitao knjiga tokom boravka u ludnici. Doktorka koja me je ispitivala mi je rekla da je depresija samo maska koju nosim, i da sam ja psihotičan tip. Rekao sam joj da sam u srednjoj školi koristio droge, spid, travu i eksere. Samo dva puta, tokom tri nedelje koliko sam proveo tamo, sam razgovarao sa njom. U jednom trenutku sam otišao kod nje sa željom da razgovaram, a ona mi je rekla: o čemu bi želeo da razgovaramo? Toliko o psihijatrima i njihovoj zainteresovanosti za pacijente. Bila je jedna lepa bolničarka, koja je radila noćnu smenu. Tokom jednog primanja terapije, kada sam rekao ime i prezime, ona je rekla:
-Čedomir, od milošte zvan Čeda, i nasmejala se. Ja sam gledao u njene otkrivene noge pošto je nosila kratku suknju. Neko vreme sam joj gledao noge, a onda sam se okrenuo drugoj bolničarki koja mi je dala lekove. Nekoliko dana posle toga, iskočila mi je bubuljica na dupetu, pa sam maltretirao bolničarke da pogledaju. Tri bolničarke su mi pogledale dupe i rekle da je to samo bubuljica, a ova lepa me je pitala da li želim da dođe ministar zdravlja da me pregleda. Očigledno me je zajebavala, ali nisam odgovorio na tu njenu provokaciju.
Mnogih večeri, gledajući kroz otvoren prozor ispunjen rešetkama, u noć i slobodu, pitao sam se kada ću izaći odavde. Taj dan je konačno došao, posle tri nedelje, kada mi je doktorka nakucala otpusnu listu, pritom mi rekavši da sam zlatno stvorenje i da nikoga nije tako brzo otpustila. Pre toga je neki klinac otišao i rekao mi da se možemo videti kasnije kada i ja izađem, ali sam znao da se folira, i da ludaci ne žele da se druže sa drugim ludacima. Bio sam srećan što izlazim na slobodu. Posle toga sam neko vreme odlazio na grupne terapije u dnevnu bolnicu, ali mi je to bilo predosadno, te grupne terapije gde ludaci u beskraj govore o svojim
frustracijama i problemima. Uglavnom, boravak u ludnici mi je pomogao da shvatim koliko su neki ljudi bespomoćni i očajni, koliko ima ludaka u Srbiji, i koliko je Srbija jedna propala zemlja, na putu ka konačnom uništenju. Takođe, lekovi su me malo smirili, nisam više plahovit i agresivan, ali skupa je ta cena koju sam platio. Da li bih ponovo otišao u ludnicu dobrovoljno? Možda, ako bih osetio da ne mogu više da izdržim na slobodi, i da će mi mir ludnice dobro doći.