ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Књига је издата 1985. године у едицији Кентаур, а нисам је до сада прочитао из више разлога:
1. Штиво осуђиваног маспоковца не спада у омиљено штиво у Шумадији.
2. Раос је у Сиријусу словио за енфант терибла домаће научне фантастике, а онда кад сам видео његову слику у истом том Сиријусу - видео сам једног класичног сфрј бркајлију у пуловеру ко са отварања ЗОИ у Сарајеву 1984., па ми се такав није уклапао у енфант терибл опис какав сам ја замишљао.
3. Чак и кад сам се премишљао да ли да прочитам тај роман, инфо са полеђине ме није нешто привлачио:
Прва човекова мисија на Марс....Све тече по плану, све до самог прага "црвене планете", а онда, наједном, догађа се необјашњив прекид комуникација. Нико не зна шта се збило са свемирским бродом "Орест", али се зато роје "хипотезе". Једна од њих потиче чак из Горњег Вакуфа...Но, истина надмашује машту чак и најдомишљатијих Земљана...
Међутим, кад сам пре извесног времена одгледао овај Раосов перформанс - тад сам скапирао о каквом се лунатику ради и решио сам да прочитам Много вике низашто.

https://www.youtube.com/watch?v=9rH9477XTP4

Радња романа је двослојна.
Један део се дешава у свемиру, а други на Земљи.
Радња у свемиру прати посаду међупланетарног брода Орест који путује на Марс да изврши, како то аутор каже: обично руковање за човека, необично руковање за човечанство.
Заплет почиње кад се деси нагли прекид веза Ореста и Земље, и када се један од чланова посаде пробуди из коме.
Морам да приметим да је посада Ореста као пресликана из сфрј вицева тога времена о Французу, Русу и Американцу (Енглезу), и овде је амерички члан посаде Кендал описан као класични јенки са дивљег запада који спроводи каубојштину, и који попут правог каубоја шверцује револвер на свемирски брод на коме је оружје забрањено.
Чему оружје које је по летном кодексу свемирског брода забрањено?
Злу (односно првом контакту) не требало, јер Раос је у овај роман убацио и мотив (не)успешног првог контакта.
Иначе овај део са шверцовањем револвера на брод ми је некако траљаво објашњен траљавом контролом, па сам с тога очекивао да се виц о Французу, Русу и Амеру настави кад се Рус пробуди из коме и на каубојев револвер одговори крокодил-дендијевским фазоном вађења веће играчке - типа џепне каћуше, али се то није десило, и Рус је само аминовао на јенкијев план напада на Фобос.
Кендал ми је и поред своје каубојштине остао упечатљив као лик који својеглаво тера без предаје и који је спреман да се жртвује до смрти, па је на крају умало завршио трагично са активираним прслуком пуним експлозива попут бомбаша-самоубице.
Такође је приметно да се кроз Кендалове речи аутор реферише и на Хитлера, што ме уопште, са Раосове стране, није изненадило.
Радња на Земљи пресликава дешавања са Ореста; описана кроз новинске чланке, урађена је духовито, мада сам у неколико наврата помислио "ауу матори, какав си ти преварант".
Све почиње идилично, америчко-совјетским протоколом о изградњи заједничке термонуклеарне централе, и како се дешавања са Орестом компликују, тако имамо захлађење односа и међусобна оптуживања између две велике силе, бојкот робе, нападе на амбасаде, звецкање оружјем, потапање рибарских бродова...
Ситуација са Орестом изазива неспокој и међу обичним Земљанима, па како наука нема конкретан одговор на то шта се десило са свемирским бродом, тада на сцену ступа паранаука, као и смаксветовни пророци.
Глобални представник паранауке и смаксветовних најава у овом роману је Емил Берикен, модни кројач по професији,  аутор три књиге (Света више бити неће, Заштитити се или умрети и Методе претње), који је прислушкујући ванземаљце, кроз шум телефонских жица, открио да они спремају инвазију и уништење Земље.
Берикен продаје комплетне тираже својих књига за једно поподне и држи своје предавање на препуном стадиону Сан Сиро, а на прозивке научне заједнице да је шарлатан одговора са: Сви професори Европе не могу на своја предавања довести толико људи колико ја на једно.
Јасно је да је Раосу за лик Берикена послужио у то време јако популарни фон Деникен (човек који је први писао о фресци из Дечана), са којим се аутор романа поштено испрдао, поготово са његовом идејом о свемирским боговима - астронаутима који су на Земљу донели семе живота.
Дешавања на глобалу се увек одражавају на локал, па у роману праву посластицу представљају домаћа збивања, у којима се издвајају мученик за науку Брља Богић који продаје њиву да би финансирао штампање своје књиге Трагедија Ореста у којој "разоткрива" судбину свемирског брода, као и Петар Машковић, "слободни проналазач" и оснивач Друштва марсијанских спаситеља који своје следбенике обучава за "астронауте" и тренира леветацији тако што их са везаним каменом око врата спушта у бачву пуну воде.
Можда ће неком звучати са моје стране злонамерно, али мени имена инфантилног Брље Богића и полуделог преваранта Петра Машковића звуче сувише србски, поготово ако се спрам њих поставе инжињери који у овом делу представљају глас разума и који су названи именима Мишо Хорват, Марко Томашић, Мирко Ковачић...можда је то само пука случајност, а можда стари маспоковац Раос није могао да мирује, па је антагонизам према Србима исказао на овај начин.
Како год било, Петар Машковић је представник домаћег светсмаковног пророка, а убацивање најављивача краја који би да се од краја окористе је логичан потез за роман, јер смакови света су често најављивани, и свака најава је донела са собом разноразне преваранте.
Могуће да је Раос идеју за смаксветовне преваранте нашао и у причи са почетка 20. века везаној за пролазак Халејеве комете, када су преваранти прво пустили буву да ће Земља проћи кроз реп комете и да ће се сви због тога угушити, а онда су наивцима продавали таблете против гушења.
Та дешавања нису заобишла ни наше крајеве, па је тада Антун Густав Матош, управо инспирисан свим тим догађајима, написао поему Комети:

Sudbina već Halleyevim repom
Prijeti padom prokletog kometa;
Zabavljen će slaninom i repom
Purgar gledat tragediju svijeta.

Skeptičnom bih mogo smrću lijepom
Stići tamo, gdje je svima meta:
Tamo — kamo tapa stazom slijepom
Uzdah crva s tužaljkom planeta.

Berenice bijela, što u kosi
Zvijezde i misterij noću nosi,
Sjajna na oltaru tajnog boga,

Repače se boji, pa ne sluti,
Da baš k njojzi vode griješni puti
Uplašenog nekog astrologa.

Међутим, и ми смо преживели смак света 2012. године, па сам посматрајући метод рада Петра Машковића видео пресликаног модерног преваранта из Хрватске, Игора Костелца, који је у периоду 2011-2013 најавио и профулао неколико смакова света и сусрета са планетом Нибиру, а који је својим следбеницима продавао лажне Хопи наруквице као заштиту од предстојеће катаклизме.
За разлику од Машковића који у роману буде осуђен на 6 година затвора, Костелац је и даље на слободи, те и даље вара људе.
Да закључим у вези романа: очекивао сам неки тврђи сф, а добио и сф акцију, пуцачину, ватромет, занимљив опис туђинског света које обасјава дугуљасто сунце, драму, напетост, духовитост, лепу насловницу и наравно - летеће тањире, који по тада важећем Зорановом закону можда нису смели да слећу у Лајковац, али су у Много вике низашто смели без проблема да лете изнад Загреба.

@Бобан
Много вике низашто је добитник награде СФера за најбољи роман 1986.
Занима ме, а претпостављам да ти знаш, који још романи су те године били у ужој конкуренцији као најозбиљнији кандидати за СФеру?

jedva čekam procitati ovo
a u srednjoj smo ismijavali donji vakuf
koji snobovi smo bili
odbijao sam kupiti ovu knjigu kad sam imao vremena citati

Čitao sam ovo kao klinac, slučajno našao u biblioteci. Tada mi je bila urnebesno smešna.

Predrag Raos - "Mnogo vike nizašto" (Kentaur, 1985)

Pročitao sam roman Predraga Raosa MNOGO VIKE NIZAŠTO. Ovaj roman preuzima naslov Shakespeareovog komada bez većeg razloga osim zato što je efektan u kontekstu onoga što ovaj konkretni rukopis želi da ispriča. Raosov roman objavljen je u ediciji "Kentaur" i najlakše bi se mogao opisati kao satirični SF. Međutim, pre nego što ovaj roman otpišemo kao još jedan primer eks-jugoslovenskog parodiranja žanra što on jednim svojim znatnim delom jeste, ovo ostaje i svojevrsna parodija žanra upravo namenjena ljubiteljima SFa, dakle ovo je roman koji se ne smeje žanru već se smeje zajedno sa njim.


Raos je nesumnjivo sposoban da simulira stil klarkovskog SFa o "putu u kosmos" a da ga pritom začini skoro pa epistolarnom formom u kojoj se prikazuju razni zemaljski odjeci i reagovanja na putovaje u svemir. Doduše ovde prepiska nije data u formi pisanja već brojnih novinskih članaka koji "odgovaraju jedni drugima".


Zanimljivo je da se roman dešava u bliskoj budućnosti u odnosu na vreme kada je pisan ali da nije anticipirao ni raspad SFRJ niti raspad SSSRa premda se dešava u svetu detanta. Štaviše, SFRJ je prikazana kao zemlja kao izrazito multietnički funkcioniše i ljudi se po njoj slobodno kreću i razmenjuju informacije.


U onom parodičnom domenu, roman nudi nekoliko jako dobrih mentalitetskih osvrta i nekoliko urnebesno smešnih deonica, premda su svi Raosovi pokušaji u žanrovskom ključu ovde uspešni, bilo da se okušavao u SFu ili satiri.


Raos je značajan deo svog autorskog i prevodilačkog opusa posvetio fantastici, stekavši kultni status, a on sudeći već samo po ovom romanu nije nezaslužen.




Sent from my iPhone using Tapatalk