ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

At the 2006 Nebula Awards® weekend, Harlan Ellison will be honored by becoming the latest Damon Knight Memorial Grand Master for his lifetime achievement in science fiction and fantasy. William F. Nolan will be honored as Author Emeritus. The Nebula Awards weekend will be held on May 4–7 at the Tempe Mission Palms in Tempe, Arizona. The Nebula Awards for best fiction in several categories will also be awarded.

The title Damon Knight Memorial Grand Master is bestowed upon a living author for a lifetime's achievement in science fiction and/or fantasy. Nominations for recognition as a Grand Master are made by the president of SFWA; the final selection must be approved by a majority of the SFWA® officers and participating past presidents. While it is not a Nebula Award, the Grand Master honor is conferred as part of the Nebula Awards® Banquet.

Until 2002 the title was simply "Grand Master." In 2002 it was renamed in honor of SFWA's founder, Damon Knight, who died that year.

Damon Knight (1922–2002) founded SFWA in 1965. Today, SFWA's 1500 members include most professional writers of science fiction and fantasy in North America, and many from elsewhere in the universe.

Damon Knight Memorial Grand Masters:

Robert A. Heinlein (1975)
Jack Williamson (1976)
Clifford D. Simak (1977)
L. Sprague de Camp (1979)
Fritz Leiber (1981)
Andre Norton (1984)
Arthur C. Clarke (1986)
Isaac Asimov (1987)
Alfred Bester (1988)
Ray Bradbury (1989)
Lester Del Rey (1991)
Frederik Pohl (1993)
Damon Knight (1995)
A. E. Van Vogt (1996)
Jack Vance (1997)
Poul Anderson (1998)
Hal Clement (Harry Stubbs) (1999)
Brian W. Aldiss (2000)
Philip José Farmer (2001)
Ursula K. Le Guin (2003)
Robert Silverberg (2004)
Anne McCaffrey (2005)
Harlan Ellison (2006)

(Gaddem&bladihel!! Reklo bi se da žene ne pišu SF!)

3 od 23. I previše...
S druge strane, nije baš uljudno ženi dodeliti takvu nagradu...

Ma daj.

S druge strane, mislim da se i muškarci malko štrecnu kad čuju da su nominisani; može se protumačiti i kao zvanična potvrda da ti se odbrojavaju dani.

no, videćemo šta će baja Elison na to da kaže. Mnogo je prgav čovek, opakog jezika; imam osećaj da će vrlo biranim rečima sročiti taj svoj govor.  

Sad malo o tome kako Ellisona drugi vide; Michael Crihton, na primer. Ellison je njega nemilice lemao u javnosti pa ipak, bio je upravo Crihton koji je napisao predgovor za jednu Ellisonovu zbirku.

Maltene nečuveno, zar ne,  u svetu punom sujetnih ljudi - da Ellison tako nešto uopšte zatraži i da Crihton na tako nešto uopšte pristane.

Ali eto, tako to biva kada zdrav razum preovlada.

Dakle, kaže Michael Crihton:

Ubrzo po dolasku u Los Angeles 1970-te, nazvao me jedan producent i ponudio mi da napišem jedan sf scenario. U to vreme bio sam prezauzet radom na sopstvenoj knjizi i glatko sam odbio ponudu; producent me tada zapitao da li mogu da mu preporučim nekog pisca za taj projekt. Preporučio sam Ellisona.

Na drugom kraju telefona je dugo trajala mrtva, hladna tišina.

Eventualno je producent značajno pročistio grlo i upitao, "da li ti, ah, poznaješ Ellisona?"

Ne, rekao sam, nikada se nismo sreli. Znam ga jedino kroz njegov rad. Čitao sam nekoliko njegovih priča i video sam nekoliko njegovih scenarija za televiziju.

"Aha," odvratio je zadovoljno producent. "E pa, daj da ti ja kažem par reči o njemu-" i smesta se bacio u kratku, žučnu i za štampanje potpuno nepodesnu litaniju svojih osećanja vezanih za Ellisona. Ta lavina povređenih emocija presahla je isto tako nenadano kako se i sručila u razgovor, ostavivši me da zabezeknuto zurim u tad već utihlu telefonsku slušalicu. Jedino logično objašnjenje koje sam sebi mogao da ponudim bila je verovatnoća da su Ellison i ovaj producent imali izvesne nerasčišćene razmirice u prošlosti.

Bar to ne bi bila nikakva novost u Holivudu, rekao sam sebi i smesta zaboravio celi taj incident.

No, kako je vreme prolazilo, sve češće sam nailazio na ljude čija prošlost je sakrivala isto tako nerasčišćene razmirice sa Ellisonom. Postala mi je uočljiva neobična jednoličnost kojom su takvi ljudi iznosili svoje stavove o Ellisonu. Počeli bi sa: "Da, on je veoma talentovan, veoma inventivan i veliki entuzijasta," da bi odmah nakon tog uvoda sledilo "ali-", praćeno žestokom i maltene nekontrolisanom litanijom svih uvreda i poniženja koje su dotični istrpeli od Ellisonovog otrovnog jezika i pera. Rečeno mi je da je Ellison perfekcionista; da je isuviše samozaljubljen u svoj rad; da se beskompromisno bori za svoje ideje; da je isuviše zahtevan i sklon da bez ikakve solidarnosti povuče svoje ime iz projekta koji se ne razvija onako kako je Ellison to zamislio.

Ništa od svega ovoga nije me navelo da se simpatizujem sa njima. Nisam video ništa loše u beskompromisnoj borbi za sopstvene ideje niti u odanosti sopstvenom radu. Na kraju krajeva, i ja sam se osećao isto tako, i upravo sam zbog tog i takvog beskompromisnog stava i doživeo da me Universal otpusti a kasnije i tuži.

Sve u svemu, te litanije su uspevale jedino da me podstaknu da Ellisona sve više cenim i poštujem.  

Nedugo nakon toga, isti taj Ellison je  krenuo da me napada u štampi. Njegov argument je bio da ja ne pišem dobar sf.  U suštini me te izjave nisu odviše vređale, prosto zato što ja nisam ni smatrao da pišem sf kao takav. Ali vremenom sam sve više otkrivao da je istinski iritirajuće biti svrstan u neželjenu kategoriju i istovremeno napadan što ne ispunjavam norme iste. U to vreme sam ponovo radio za Universal i jednog dana sam se žalio na Ellisonovu nesmanjenu agresivnost da bi me jedna sekretarica prekinula u sred te litanije pitanjem: "Da li ti, ah, poznaješ Ellisona?

Ne, rekao sam, ne poznajem ga.

"E pa," nastavila je ona, "ja sam jedno vreme bila njegova sekretarica i znam ga vrlo dobro. Da li bi želeo da ga upoznaš?"

odlomak  transkripta cheta sa dzin vulfom sa sci fi com-a:

"Jude: harlan ellison recently said that if he had his life over again,
he would become a plumber ... would you agree with that, or have you
enjoyed your writing career enough to do it again?


Rimbaud32: plumbers work pretty steady

GeneWolfe: Plumber: I agree that Harlan should have become a plumber.

LM, nastavlja dalje Crihton:

Unutrašnjost njegove kuće je fascinantna baš koliko je i spoljašnjost obična. Kućom vlada izvesna napetost što proizilazi iz jedva kontrolisanog haosa - knjige posvuda, stotine knjiga nagomilanih na police, uguranih u niše nad dovratkom, natrpanih u ormane koji prete prosipanjem svog sadržaja u životni prostor. Bizarne krajnosti su na svakom koraku; autografisane slike, Soleri sveske, mozambičke sklupture i enciklopedije psihodelične umetnosti se bore za primat u neorganizovanosti konfuznog obilja. Potrebna je straobalna energija da se sve to zadrži pod nekakvom kontrolom a Ellison poseduje upravu takvu energiju. Neobuzdan je i govori bez prestanka, prelazeći sa teme na temu - od knjiga do televizije, preko politike do porno filmova – dotičući svaku novu temu sa specifičnim humorom i agresivnim entuzijazmom.

Ellison je teško prihvatljiv čovek. Stavovi su mu kategorični a mišljenja apsolutno beskompromisna; nema ni malo tolerancije za kompromise niti po pitanju svog rada niti po pitanju ličnog života. Kod ma koga drugog, takva agresivna tvrdoglavost bi ostavila utisak neozbiljnosti ili fanatizma ali kod Ellisona je naprosto prirodna, i na neki neobjašnjiv načim čak i privlačna. Ellison je naprosto Ellison.
Ono što je najupečatljivije jeste nesumnjiva originalnost. Ellison je sam-za-sebe standard koji odbija ma kakvu kategorizaciju ili ma kakvo pojednostavljivanje. Ellison zahteva da ga se prihvati isključivo pod njegovim uslovima i pretpostavljam da je upravo taj aspekt njegove ličnosti ponajviše zaslužan za odnos koji ima sa kritičarima i sa velikom bazom lojalnog čitateljstva. Ljudi koji zastupaju Ellisonovo delo su isto onoliko kategorični i drski koliko i ljudi koji ga osporavaju. Ostali pisci imaju poklonike; Ellison ima tvrdokorne fanove spremne da se upuste u fizički obračun sa svakim ko protiv Ellisona izusti makar negativnu reč.

Ellisonovo pisanje nije nalik ijednom drugom pisanju. Isti oni paradoksi i oprečnosti koji tako suvereno vladaju njegovim životnim prostorom prisutni su i u njegovoj prozi. Ellison u prozi nudi istovremeno iznenađujuće, eklektične i šokantne vizije koje su prečesto uznemiravajuće i uvek intenzivne.

dalje, dalje, još, joooooš!

Zaturila sam zbirku.
(totalno sam dezorganizovana, totalno... )

Dobra vest, mada mi izgleda da je dobra samo za zakka.  

Našla sam zbirku i sutra sledi nastavak.

Quote from: "libeat"mada mi izgleda da je dobra samo za zakka.  

Ne, ne! Ima nas više - samo ti nastavi.

Stvarno, to sto se ne javljamo ne znaci da ne pratimo. Meni je ovaj topic pravo osvezenje; prosto mi se pripovraca kad dodjem na forum i jedini topic sa novim postovima bude "Cekajuci Martina"...

Okej.
(ja sam inače profesionalni pesimista.   )

LM, reč je o Approaching Oblivion, jednoj od najjačih Elisonovih zbirki. Tu su neke od njegovih ubedljivo najimpresivnijih priča: Knox, One Life, Furnished in Early Poverty, Silent In Gehena i Catman. (Za Catmana sam sigurna da je preveden kod nas, za ostale ne znam.)

Kao u većini zbirci, Elison nam se poverava u predgovoru; ovaj sam odabrala prvenstveno zato što je fascinantno iskren.

(molim vas, imajte na umu da je ovo slobodan i sasvim amaterski prevod.   )

Da me nisu svakodnevno lemali na igralištu Lathrop osnovne škole u Painesville, Ohio – ova knjiga ne bi bila ovo što jeste. To bi možda i bila moja knjiga sa mojim pričama ali zasigurno ne bi bila ova knjiga i ne bi za mene bila ovoliko bolna.

Svesan si toga, naravno.

Svako eventualno postane svestan jedne neizbežne istine. Ono što radiš kao odrasla jedinka nije bazirano na odraslim reakcijama; uvek je – u manjem ili većem stepenu, zavisno od toga koliko je duboko korenje kojim si ušančen u prošlost – pomalo odjek tvog detinjstva. Tvoji politički stavovi su ili refleksija stavova tvojih roditelja ili buntovnička opozicija tim istim stavovima. Negde duboko u fizičkom ustrojstvu tvojih ljubavnika skrivaju se nejasne senke srednjoškolskih simpatija ili ranih zaljubljenosti u kojima ti je srce preskakalo otkucaj dok si zujao kroz pubertet. Ako si bio prihvaćen i obožavan od strane tinejdžerskih vršnjaka, verovatno danas ne poznaješ nelagodu koju kod autsajdera izazivaju socijalna druženja u kojima ne poznaje ama baš nikoga od prisutnih. I ukoliko ti je religija gruvana u glavu od najranijih godina, prilično su velike šanse da u crevima i dalje nosiš nejasnu krivicu i strah, iako si formalno presekao sve religijske veze.

A možda si taman dovoljno razočaran svetom da se okreneš pun krug i postaneš originalni Hristov sledbenik.

Niko od toga ne pobegne.

Naša detinjstva seju vetrove a naša zrelost žanje orkane.

To je moja istina koliko i tvoja. Nisam ništa bolji, ništa jači, ništa otmeniji, ništa slobodniji od sopstvene prošlosti. Baš kao i ti.

U Painesville sam bio reklamni primerak autsajdera. "Ej,  Harlan" drala bi se deca sa druge strane Harmon Drive-a, "ajde sa nama kod Leona." I kao poslednji tupavac smandrljao bih se sa hrasta u prenjem dvorištu, odbacivši Lorna Doone ili Lord Jim (ili šta li bi već tog dana bila moja karta za paralelni univerzum u koji sam konstantno bežao zato što sam već tada iskreno mrzeo onaj u kom sam živeo) i potrčao za njima do kuće Leona Millera. Bio sam tek klinac, rastom daleko manji od vršnjaka i nisam bio u stanju da trčim njihovim tempom. A oni bi čekali da dotrčim do samog ulaza u dvorište i tek onda bi zalupili kapiju pred mojim nosem, plazeći se i smejući na mene tupavca.

To bi me po pravilu bacilo u gnev. Lupao bih dlanovima po drvenoj ogradi i šutirao ležište kapije, pazeći da ništa od toga ne polomim, pomalo u strahu od Leonove babe. I tek svojski smoren svim tim dranjem, lupanjem i šutiranjem, vratio bih se u dvorište gde me je uvek čekao svet u kom sam mogao biti voljen, hrabar i dovoljno snažan da se nosim sa Atosom, Portosom i Aramisem istovremeno.

Na igralištu te osnovne škole redovito sam prolazio gore nego D'Artanjan. Recimo da sam bio neka vrst vreće za lemanje, na kojoj su buduće siledžije - čija imena ponekad provučem kroz svoje priče, uglavnom ih dajući likovima koje čeka opak kraj - usavršavale tehniku. Dovoljno je reći da su mi bande školskih siledžija svakodnevno utabavale nos u prašinu a ako bih u retkim slučajevima i uspeo da se uspravim i sjurim zube u nečiju podlakticu, tu su uvek bili ostali da mi, šutiranjem u rebra, rastvore vilice. Drugo po redu ustajanje iz prašine je po pravilu sporije no prvo; ponekad bi mi pošlo za rukom da nasumce zakačim nekog od njih i tada bih za delić sekunde uživao u elokventnom vokabularu krvavog nosa. Ali taj trenutak ne bi dugo trajao i ponovo bih se našao na zemlji. Tako se to nastavljalo sve dok se ne bih onesvestio ili dok miss O'Hara ne bi razjurila siledžije.

Svejedno, ta lemanja nisu bila ni približno nepodnošljiva koliko moje kasnije šepanje do kuće, onako isprebijan, u okrvavljenoj i iscepanoj odeći. To su bile godine nakon Depresije i moji su jedva sastavljali kraj sa krajem. Nismo gladovali, daleko od toga, ali jednostavno nije bilo dovoljno para da se traće na moju odeću.
Dok bih tako šepao do kuće, po pravilu birajući najokolnije i najzabačenije ulice, često sam svraćao u park na uglu Mentor Avenije i Linkoln Drajva;  sedeo bih tamo sve do sumraka, boreći se sa stidom i krivicom. I kad bi najzad došlo vreme da se pokupim kući i suočim majku – dobrostivu ženu koja se patila sa problematičnim detetom – ona bi plakala i lepila flastere preko mojih ogrebotina, ne propustivši da kaže ono što sam unapred znao da će obavezno reći (možda ne baš svaki put ali svakako dovoljno često da mi se to zarije u sećanje)  "šta si im to rekao da se toliko razbesne na tebe?"

Kako takvoj ženi objasniti da nije trebalo ama baš ništa da im se kaže? Kako joj objasniti da je sasvim dovoljan razlog to što su znali da sam Jevrej i što su spremno mrzeli sve što je jevrejsko? Kako objasniti takvoj ženi da je mi lakše podnošljiv slomljen nos nego kukavičluk negiranja sopstvenog porekla? Nekoliko puta je i ona sama čula antisemitske psovke i jednom je otišla u školu da se požali. To je samo pogoršalo situaciju, tako da sam je nakon toga ostavljao u uverenju kako ja započinjem tuče. Istovremeno, kod mene se razvijala reakcija na tuđa optuživanja, i rasla je kako sam i ja rastao.

Danas, kao odrasla individua, otkrivam kako svaki pokušaj da me se optuži za nešto što nisam skrivio izaziva kod mene gotovo patološku reakciju.

Danas, kao odrasla individua, otkrivam kako se ne ustručavam šutiranja i lomljenja tuđe ograde, zato što ne mogu da zamislim da mi se uradi ništa gore od onoga što je urađeno  Josephu K., u The Trial.

Što me najzad vraća na razloge zbog kojih je ova knjiga ono što jeste. Sve ovo do sada je bio uvod.

Izdavač ove knjige, Walker & Company, je 1971 objavio kolekciju mojih kolaboracija sa raznim sf piscima, pod naslovom Partners in Wonder. Predivna kolekcija, ali trapavošću ondašnjeg Walkerovog umetničkog direktora sramotno precenjena. Izgledalo je neminovno da će Walker & Co. izgubiti masu para na tom izdanju.

Na dan kada je prvi primerak izašao iz štamparije otišao sam poslovno u New York. Moj editor kod Walkera, šarmantna i talentovana Helen D'Alessandro, kojoj je zapalo u dužnost da nadgleda Partners in Wonder bila je potpuno očajna zbog neefikasne i promašene produkcije. Nakon što je otkrila da sam u gradu, pozvala me da vidim knjigu; ludačka tipografija, koja je lansirala  prodajnu cenu sa razumnih $5.95 na imbecilnih $8.95, sa prelomom tako konfuznim da se moralo odustati od reprinta za SF Book Club. Kada je Helen došla do recepcije da  me pozdravi, videla je da u rukama već držim primerak knjige koja je trebala biti upola manja i upola jeftinija i osmeh je iščezao sa njenog lica.

Kad su nam se pogledi sreli, pokušala je da se nasmeši. "Oh," bilo je sve što je rekla.

U to vreme, Helen je bila editor zajedno sa lois Cole. Lois je jedna od najboljih editora i najljubaznijih žena koje sam sreo. Svojevremeno je editovala Margaret Mitchell, predloživši joj da promeni naslov svoje knjige iz Mules in Horses' Harness u Gone with the Wind. Lois je žena neverovatne percepcije i empatije. "Žao mi je, Harlan," rekla je.

To zaista nije bio srećan dan za mene. I dok smo tako sedeli i tugovali nad neizbežnom propašću knjige, naišao je Sam Walker.

Predsednik izdavačke kuće Walker & Company je Samuel S. Walker, visok, elegantan čovek finih manira i taktičnog džentlmenstva koje ga je sprečilo da postane korporacijska hobotnica kao Doubleday. Mahnuvši mi da uđem, zatvorio je zamnom vrata i uputio mi pogled u isto vreme ozbiljan i naklonjen. "Želim da znaš" rekao je tiho "kako ja znam da nisi ni na koji način odgovoran za sve što je naopako kod ove knjige. Znam da su ljudi u ovom esnafu skloni da uvek i za sve okrivljuju autora; želim da znaš kako to nije slučaj samnom. Znam da ćemo izgubiti dosta para na ovoj knjizi; ali želim da ti kažem kako bih bio zaista počašćen da te ponovo objavim, ukoliko se odlučiš da mi veruješ sa svojim materijalom."

Nije rekao: šta si to uradio da ih tako razbesniš.
Nije me pitao zašto mi je odeća iscepana a nos krvav. Rekao mi je kako zna da nisam kriv.

Desetogodišnjak napokon dobio izvinjenje od odraslog čoveka; sud je odbio da razmatra neosnovane optužnicu; doktor je nazvao da objasni kako je u pitanju bila ipak zabuina i kako su to zapravo nalazi nekog neznanog pacijenta koji je na samrti; retrakcija na celoj prvoj strani. Bila je to najljubaznija, najosećajnija gesta koju mi je ikada iko ponudio, i to u industriji koja zaista ne obiluje korektnošću i ljubaznošću.

Sam Walker nije znao koliko mi njegove reči znače, niti kakvim to odjecima mog detinjstva vibriraju.  Ali zbog tih tri minute ljubaznosti, stvorena je ova zbirka i Sam walker je njen izdavač.

I tako, ako vam se iole dopadne... znajte da je Sam zaslužan koliko i ja.  

Dođavola!
Otfikarilo pola topika.

ima li ko išta od ostatka prevoda?

o, ne!

još jedna naivčina koja je svoje brainfartove kucala direktno u forum, bez word backupa itsl!

   

 Nema nigde. A bila sam sigurna da sam c/p negde...  

Tja... al' sad barem znam da je poneko to čitao...

No, nema veze. Verujem da imam taj fajl negde, na nekoj od crknutih mašina. Ako nađem, vratiću ga ovde. (Greota da baš ostavimo Elisona nedorečenog...)

Šta radite tim kompjuterima, pa vam se tako kvare???  
Radi li iko od vas back-up?

Zar nemate memorijski stick?

Joj.

Razlog je sledeći: svo moje trlababadlanovanje takes place at work, (okej, da, jeste, treba da se stidim i tako to... ) a na poslu ne treba ništa da bekapujem jerbo mi je sve direktno na serveru.  
Eto.
A to je ujedno i razlog zašto ja koristim uvek jedan te isti word document te po njemu pišem i onda na kraju dana sve uredno obrišem. zbog poradi drugih juzera koji imaju pristup istom tom serveru. no, postoji minimalno malecka mogućnost da je taj fajl ostao na nekoj od mašina. Će izvidim.

Ja isto idem na net uglavnom s posla, a kako koristim više komjutera (u uredu, na terenu, doma), sve radim i memoriram na sticku, i kad ga izvadim i stavim u torbu, nitko ne može doći do podataka na njemu. Doduše, snimam svako toliko i na CD-i, za slučaj ako ne daj bože izgubim stick.

Quote from: "libeat"Joj.

Šta ja znam, oduvek mi bilo nekako glupkasto da čuvam forumsku prepisku. Em nije buket cveća, em se nekako podrazumeva da je uvek dostupna na netu. (A što i jesam oduvek znala koliko sam opako narcisoidno stvorenje, nikad mi nije palo na pamet da će me u toj mani naš gulija bez po muke nadmašiti...   )


No dobro, sad sam već ušla u fazu inata; ima da se prihvatim restauracije ovog topika dok ne bude tip-top!

E da, umalo zaboravih; taj memorijski stik ovde zovu stifi.  
(Mada ja, kao emancipovana žena, i dalje istog imenujem flopi.   )

Tema zbirke – upozorenja tipa "ovo nas neizbežno čeka ako nastavimo ovim pravcem" - je osmišljena upravo na izlasku iz dekade izmrcvarene civilnim nemirima i revolucijom. Bar kroz to nisam prolazio sam; moji prijatelji, moja zemlja, ceo moj svet je prolazio kroz isti taj grč. Pre toga sam verovao u izvesne ideje i nosio sam u crevima usijanu mržnju za koju mi se činilo da se nikada neće ohladiti. Bio sam u antiratnim demonstracijama i tamo zaradio slomljene kosti i vreme po zatvorima; bio sam na demonstracijama za civilne slobode i tamo okusio dno dna nehumanosti do kakvog jedino ljudska bića mogu da padnu; ostao sam bez mnogih dobrih prijatelja zbog droge i smrti; kliznuo sam u pakao intelektualne depresije u kojem gotovo godinu i po nisam mogao ni slovca da napišem ... bio sam umoran.

To je bilo moje primičuće ništavilo. Moja orkanska žetva davno posejanih vetrova, u dekadi pranja mozga i paranoje. Savršeno prepoznatljiv primer zablude na koju Običan Čovek ovog vremena prianja gotovo samoubilačkom rešenošću. Neću sada ovde da razvlačim dobro poznatu Elisonovsku zgađenost Običnim Čovekom, neću sada ovde ni reč da zucnem protiv sveobuhvatne gluposti oko koje ta "običnost" gravitira, samo ću konstatovati da je dekadu stariji Elison u grču frustracije i razočarenja potrošio sav  revolucionarni gnev i entuzijazam svoje mlađe verzije. Taj stariji Ellison je sada nemerljivo bliži upravo onom žgoljavom detetu iz školskog dvorišta.

I ako vam se čini da još uvek marim, oslobodite se te ideje. Što se budućnosti tiče, mogu jedino da vam ponudim citat Alberta Kamija; živeti za budućnost znači ponuditi sve sadašnjosti. A kako je ta sadašnjost potpuno opljačkana i  sjebana svemoćnom filozofijom brige za isključivo sopstveno dupe, ja ne mogu a da ne vidim u tome i tvoju budućnost i ne mogu a da ne budem svestan kako tebe nije ni malo briga što je to tako. I zato je Elison koji ovo piše malko žuljevitiji i tvrđi od onog Elisona koji je sa Kingom marširao kroz Selmu. Današnji Elison je samo malo starija verzija onog žgoljavka iz Pejnsvila i odavo je odustao da kofom prazni okean hipokrizije i gluposti što caruje u ostaku sveta od kojeg se odsekao.

Da su ove priče nastale dekadu ranije, čuli bi u njima gnevne pozive na revoluciju i drčne izazove budućnosti.

Ali nisu.
Kakve ste budale! Barem ćete biti srećni leševi.
Ništavilo se primiče i vi to znate i svejedno ne želite da uradite ama baš ništa da se spasete.

A što se mene tiče u ovom našem literarnom odnosu – pa, ja sam pošteno platio svoje dugove i sad ću naprosto da sedim i smejem se dok vi nestajete u živom pesku poput trilobita. Smejaću se i mrdati ušima na vaše samrtne trzaje.
Kako?
Pišući priče.
To je moj fiks.
Vama ostavljam prekomerne doze religije, droge, rata ili hamburgera, štagod. Sedeću ovde, smejaću se i mrdaću ušima, uvek iznova govoreći – "ovo je tvoja budućnost, tupavče".

A ako ponekad i začujete pokoji jecaj, to je zato što ste i mene ubili, jebači.

Zaglavljen sam sa vama na ovom rotirajućem kamenu i ne želim da odem ali ubili ste me i prezirem vas zbog toga i jedini način na koji mogu da vam se osvetim jeste da pišem svoje priče o sutrašnjici i smejem se dok orkan vitla prašinu sa Lathrop igrališta u prašnjave đavole predskazanja.  

Divno.

Je, Elison ume sa rečima, nema tu šta. A strašno padam na te njegove predgovore, tu je nekako najviše svoj. LM, sutra ćemo malko da nastavimo, u istom stilu, sa predgovorom za zbirku "Mortal Dreads".
(Ne verujem da je prevedena na srpski ali ako jeste, zaustavite me na vreme.)

S dozom tihog ponosa Autor izjavljuje kako je gledao Johnny Carson Show samo jedan jedini put u životu.

Ta jedinstvena mrlja na inače primernom stavu dogodila se jedne noći kada sam prisilio sebe da istrajem kroz sav taj užas, ne bi li dočekao trenutak u kom će Robert Blejk - moj dugogodišnji prijatelj, iako glumac - sesti da razgovara sa Orsonom Welsom, mojim herojem, iako poznatim po tamanjenju inferiornih komercijalnih vina.

Bio je to trenutak za koji danas želim da mi je ostao uskraćen.

Bob, inače pristojan, talentovan, duhovit, obrazovan i veoma artikulisan čovek, verovatno je poludeo pod uticajem slave i jeftine reputacije koju je pribavio postavši neka vrst televizijske kult ličnosti i uporno je ponižavao Orsona diskursom kojeg je nesumnjivo smatrao duhovitim. Taj zlokoban spektakl istinski lošeg ukusa najzad je kulminirao Bobovom opaskom o širini Orsonovog struka.

(Orson je ćutke dopustio da prođe par trenutaka tišine dok je publika u studiju - a i ja pred televizorom - treptala u neverici i užasu. A onda je progovorio, vrlo tiho, vrlo tiho, "u mojim godinama, gojaznost se da kontrolisati jedino uz ogroman napor, no, ja sam iznašao način da sa svojom gojaznošću udobno živim; to za razliku od vaših loših manira.")

Trebalo bi da postoje dobrostiva božanstva koja bi slala gavranove da ljudima iskljuju oči, ne bi li takvi prizori ostali zauvek neviđeni.

Zaista nije trebalo da vidim kako moj prijatelj ispada magarac u javnosti. Sedeo sam razmišljajući, da li ogroman deo američke publike zaista prihvata OVO kao "preporod konverzacije"?, to beskrajno blebetanje i prenemaganje samoproklamovanih 'voditelja' kojekakvih 'diskusija'?
I prosto nisam uspevao da savladam tugu pred tako neporecivom činjenicom da je moj dugogodišnji prijatelj dovoljno sluđen istom tom televizijom da sopstveni debakl zapravo smatra 'razgovorom' pred milionima letargičnih gledaoca u polumračnim spavaćim sobama. A ovog puta tu neću ni da uključim Čudovište Video; protiv njega sam već besneo u predgovoru moje prethodne zbirke Strange Wine.
Ne, ovaj put želim da govorim isključivo o konverzaciji; o razgovoru sa tim istinskim i univerzalnim mrakom što ispunjava tako ogroman deo naše duše. O našim smrtnim strahovima i njihovoj vrednosti.  

Svake godine provedem velik deo vremena u predavanjima po koledžima. To mi pomaže da sastavim kraj sa krajem i spasava me tužne sudbine pisanja za televiziju.
Iz mojih usta u božje uši... ili ko god je već na toj dužnosti.
Vrlo često se desi da izjavim nešto po pitanju stanja ljudskog duha, nešto što meni lično bude sasvim prirodna i normalna konstatacija, budući da sad već znam kako smo svi mi u suštini delimo slične misli i osećanja. Svejedno, uvek se nađe neko u publici ko na takve moje stavove po pravilu optuživački reaguje  izjavom "to si rekao samo da šokiraš!"
Moj odgovor je  uvek isti:
"Jebeno si u pravu, musavče. Naravno da sam to izjavio (ili napisao) sa namerom da te šokiram. Ne znam šta ti lično očekuješ od proze koju čitaš ali ja zasigurno znam kako nije moja obaveza da kao pisac potvrđujem dobro ušančene mitove i tvoje provincijalne zablude i zasigurno nije moja obaveza da te uljuljam u lažnu predstavu o pravičnosti sveta.
Ova fascinantna i zastrašujuća mogućnost re-kreacije istog tog sveta na uvek i iznova drugačiji način, uvek i iznova svež i neobičan, zapravo je čin gerilskog ratovanja.  Ja mešam supu. Ja te uznemiravam. Ja postižem da ti nos curi i da ti oči suze. Ja trošim život i ogromnu količinu visceralnog materijala u veličanstvenoj i bolnoj seriji gerilskih diverzija protiv letargije prihvatljivosti. Mene je dopalo da svako veče zaspim gnevan i probudim se još gnevniji, sve to u potrazi za istinom koja bi trebalo da leži u srži svake proze; tačno je da smo svi mi zarobljeni u sopstvenoj koži... ali bar za vreme potrebno da se moje priče pročitaju, ja imam usta. Zato i jesi u stanju da u mojoj prozi vidiš dete koje naprosto nije odraslo i koje ne zna da je socijalno neprihvatljivo pitati na sav glas "ko je to prdnuo?".                    

Ovde ja to pokušavam otmenim terminima definisati opsesiju Umetnošću i nesposobnost pisca da se zaustavi u pisanju, da se prisili na ljubazno ophođenje sa ostatkom ljudstva, da bez gorčine vidi svet kao nekakav dragi kamen, čist i savršen istovremeno. No to je sve čista kenjaža, naravno. Ja pišem zato što pišem. Ne umem drugo.
U pitanju je naklonost za konverzaciju.
Ja sam anti-entropija. Moje stvaranje je sortiranje haosa. U mom ličnom životu i u mom stvaralaštvu podjednako, ja podgrevam supu do samog ključanja. Mušica je ono što pisac postane kada ga više ne smatraju provokativnim, kada mejnstrim magazini sa oduševljenjem objavljuju njegovu prozu, kada ga svi zivkaju na intervjue i televizijske 'kulturne emisije' i kada više nije prisiljen da održava kontakte sa izdavačima opskurnih magazina, jedinih koji su uvek spremni da udome onu istinski opaku prozu.
Ja preferišem disidenta, otpadnika, neurotičara, desperada. Vidim sebe kao kombinaciju Jiminy Cricket i Zorro-a. To je moj posao. Da mešam supu, da te grizem za butinu, da te razbesnim dovoljno da učestvuješ u konverzaciji. Ne zovi me na zabavu sa striktnim bontonom i razgovorom o vremenu. Mene interesuje iskreni gnev u glasu tvoje duše.
Da ga prevedem u neki od smrtnih strahova koji zajednički delimo i vratim ti ga preobraćenog i kamufliranog u zabavnu ili zastrašujuću fikciju.
To da ti kažem kako nisi sam. Svi mi smo jednako zarobljeni u  nejakoj koži i jednako trpimo ružnoću ljudskosti, satrveni istim smrtnim strahovima. A većina onih strepnji koje smo sami izmislili - atomski rat, multinacionalne zavere, konspiracijske paranoje, etničke mržnje, leteći tanjiri puni marsovaca - sve je to sranje. Ja prezirem nelogična verovanja i plašim se strahova koji čoveka nateraju da zastrani u religiju, drogu, elitističku mržnju, intelektualnu simplifikaciju, astrologiju, mesije poput Sun Myung Moon-a ili Jim Jones-a ili bilo koju fundamentalističku religiju. Ja pokušavam da ti kažem kako je taj tvoj lični strah prihvatljiv jedino ako ti prihvatiš činjenicu da je taj isti strah jednak za svakoga.
I jedino što može da stane između nas i tog suludog kokoška-bez-glave-trčanja od smrtnih strahova jeste mudrost i hrabrost. To je razlog zbog kojeg ovo govorim i zbog kojeg pišem sa namerom da te šokiram i razgnevim i uplašim. Da ti sa ljubavlju i naklonošću pokažem kako nisi sam.

Ove priče govore o smrtnim strahovima. Svaka je drugačija, zato što su u svakoj od njih različiti delići različitih ljudi, vrednih i bezvrednih, što u različitim sezonama bujaju oko tebe. Neprihvatljivo je ne biti uvređen.
I tako, uz ozbiljno upozorenje kako zaista ne bi trebalo da u tim pričama tražiš i pronalaziš delove Autora, nudim ti još jednu godinu svog rada i života, i to upravo sa ljubavlju,  naklonošću i čvrstom rešenošću da te šokiram, razgnevim i uplašim.

Tako mi boga - ili ko god je već na toj dužnosti - ti nisi sam.

Ovo je bio delimičan prevod Elisonovog predgovora za zbirku Mortal Dreads. Pet minuta surfa na internetu daće vam mnogo toga o toj zbirci - tu ukljućujući i nekoliko samih priča - tako da neću ovde mnogo da davim. Ali pomenuću one koje su me najviše impresionirale.

Prva je bez sumnje Jeffty is Five. Ne zato što padam na osećajna sranja već zato što u njoj vidim kao skalpel oštru, preciznu, u sf upakovanu horor priču. To ne po žanrovskim elementima, naravno, nego isključivo po umetničkoj nameri.
Stil i seting priče evocira sentimentalno palp detinjstvo kako aktera tako i žanra samog. Očigledni žanrovski motivi lako fiksiraju spoljašnost - sprečili su me da po prvom čitanju jasno vidim taj horor pod-ton, priznajem - ali po eliminaciji striktno žanrovkske zatucanosti priča otkriva suptilan temelj visceralnog užasa, kako bi to lepo sročio Lurd. Naravno da klaustrofobični užas Džeftijeve večite zamrznutosti u petoj godini detinjstva nije horor po sebi ali Donaldova mogućnost ulaska (i večitog ostanka) u taj svet zasigurno jeste. Užas koji čovek oseća pri mogućnosti gubitka kontrole nad sopstvenim stanjem i entitetom (bilo da se govori o fizičkom "ja" ili mentalnom, svejedno) je, po meni, jedna od baza umetničke namere u hororu. No, bilo kako bilo, mislite o njoj šta vas volja ali priča je jedna od Elisonovih klasika.  

Drugi klasik je All the Lies That Are My Life. Elison je primarno pisac kratkih priča i ako ništa drugo, ova priča je nezaboravna zato što je izuzetak. Također, nije sf. Ako se ikada prisilim da izdvojim Elisonovih naj-10, ova priča će svakako biti u prve tri. Dragocena je i zbog neshvatljive naizgled-lakoće i posredne jednostavnosti sa kojom Elison priziva svoje karaktere u postojanje. (Jedna jedina misao koje sam bila svesna odmah po čitanju otprilike je glasila: ako je ovo talent, onda ga ja pouzdano nemam, ni mrve. Iz istog razloga, to je jedina Elisonova priča koju sam pročitala samo jednom.)

Dalje su tu nezaobilazne The Man Who Was Heavily into Revenge, The Executioner of the Malformed Children, (Elisonova proza je uvek servirana kroz prizmu Elisonovih morala, valjda je zato tako i prepoznatljiva) a posle njih, (to posle ne po kvalitetu nego po današnjoj izraubovanosti koncepta) slede tipično Elisonovske postavke stvarnog i nestvarnog u In the Fourth Year of the War i All the Birds Come Home to Roost i naravno Shatterday*, te već od Zakka pomenuta How's the Night Life on Cissalda.

I tako.

* u nas prevedena kao Subita. To je verovatno vrlo praktično rešenje jednog veoma zahtevnog prevoda, da se razumemo. Ne pljujem. Ali uvek sam zazirala od prevoda koji usput izgubi smislenost a time i sam razlog za postojanje.

Prilično sam sigurna da je ovaj topik pre mog odlaska za Bgd imao manje od hiljadu hitova.
A vidi sad!
Ne kapiram, o čemu se ovde radi? Dal' to ljudi vazda iznova čitaju stare postove? Ili je topik negde linkovan?

Ma ne brigaj, mož' biti da to ima vezu sa onim brisanjem foruma početkom septembra (vidi UREÐENJE SAJTA & FORUMA). Mislim da se Goul skoro upecao na neki topik od pre tri veka koji je slučajno isplivao na vrh. Koj zna šta se sve izdešavalo još.

Ali sasvim je moguće da je ovaj tvoj topik jednostavno zanimljiv (što i jeste) mada ne znam baš da li svih 1989 puta.  

My dearest of dear friends Harlan Ellison had a stroke last week. A lot of people are asking, so here's the deal - He's comfortable, and resting in hospital. If one was going to have a stroke, this was the one to have.
I was with him the day before yesterday when the specialist who checks verbal and memory impact was there, and it was like an SNL skit. She's checking for slurring and loss of memory, and he's being quintessential Harlan - talking a mile a minute, and throwing out more obscure references per minute than anyone can possibly keep up with. (He did, at one point, forget the name of an actor with a wooden leg who played a supporting part on one of his favorite radio shows back in the forties, but last time I talked to him, he couldn't remember the name of the key grip on Passage To Marseilles, so it's probably safe to say that's nothing to worry about. )

I can't say he's fine, because he's had a stroke... but he's as well as well can be under the circumstances, and had all of the nurses laughing. And he complained a lot. So, you know... Harlan.

If you're the type who prays, it's probably not worth it, because he doesn't believe in that shit. That said, it will annoy him, so go ahead. He's resting and cantankerous, and completely Harlan.

-Josh Olson-

Bio mi je idol dok sam bio mali. A onda sam porastao u sedamnaestoj godini, a on mi je ipak ostao idol...

Danas, sa svom ovom silom podataka koja pluta svuda oko nas a mi treba samo da znamo da kucakmo i sva nam će se vrata otvoriti i bez sezama i susama, gotovo je nemoguće zamisliti da bi neki mladi čovek mogao da doživi ono otkrovenje koje sam ja doživeo čitajući jednu plavu kockicu od knjige zvanu Dangerous Visions, koja je, ni sam se više ne sećam kako, dospela do mojih nevinih ruku do tada uprljanih jedno SIRIUSOM. I ti predgovori o kojima libe govori - nešto do tada nedoživljeno...

http://youtu.be/zRStryC47Ro