ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Iz kojeg god razloga koji hoćete da smislite nemamo temu za jedan od notabilnih romana fantastike objavljenih prošle godine, pa ako je baš na mene spalo da ga otvorim, molim lepo, ovaj forum je prso, this town's finished itd. itd.



Šalu na stranu, kako sam već pomenuo na drugom mestu, još u Januaru tekućeg ljeta gospodnjeg mi je autor, veoma ljubazni Milivoj Anđelković poslao svoj roman koga je izdao u sopstvenoj režiji & za sopstveni novac u (početnom) tiražu od (kolekcionarskih) 300 primeraka. Na moju opasku da sam ja niko, da ne pišem nigde i da nema neke marketinške koristi od toga da se meni daje besplatna kopija knjige koju bi neko drugi verovatno rađe imao, autor mi je rekao da on naprosto želi da knjiga dođe do osoba koje cene dobru književnost.



To je ljudski i mada nisam siguran da se ja uopšte kvalifikujem za takvu titulu, svakako mi je čast da sam knjigu dobio na taj način. Pretpostavljam da je autor donekle bio podstaknut mojim osvrtima na njegove pripovetke objavljene po raznim zbirkama poslednjih godina u kojima sam ga uglavnom veoma hvalio pa je računao da postoji određena harmonija između onoga što on želi da stvara kao pisac (fantastike or otherwise) i onoga što ja volim da trošim kao čitalac.



Nije pogrešio. Vrtovi Vavilona su mi prilično prijali najviše zahvaljujući vrhunskoj literarnosti autora čije je pisanje u ovom, sad već veoma zrelom stadijumu njegovog stvaranja, negde na razmeđi između vrhunskog zanata koji se graniči s magijom (kao kad gledate pica-majstora kakva čudesa radi sa testom) i jedne progresivne, da li smem da kažem holističke, vizije fantastične literature koja je žanrovski sasvim neomeđena i sasvim se nesputano kreće između trilera, romana-eseja i jednog fantazmagoričnog magijskog realizma u finalu u kome tepih-bombardovanje simbolikom dostiže visoku gustinu i čitaoca dezorijentiše sa ta neka četiri kraja (koji su zapravo svi spojeni u jedan kontinuirani narativ).



Naravno, ne bih smeo da tvrdim da je ovaj roman i sasvim i bez ostatka po mom ukusu i ono što je kod mene dobio na ime svog nadahnutog jezika i odlično vođenih kontemplacija o umetnosti i njenom esencijalnom značaju za razvoj ljudske misli i društva generalno, sa druge strane pomalo se i razblaži tim trilerskim pristupom koji nikada ne bude do kraja razrađen. Opet, jasno je da Anđelković nije imao ambiciju da napiše ,,pravi" triler koji će imati standardnu pageturner dinamiku i razrešenje u finalu kojim će se niti zapleta povezati u jednu koherentnu naraciju koja čitaocu daje nagrade za spekulacije, nagađanja i promišljanja dotadašnjih nagoveštaja. Dionizijsko finale koje je ovde ispisano veoma je očigledan gest raskidanja sa takvim žanrovskim razmišljanjem i ulazak u ,,čistu" fantastiku, čak fantaziju i u njemu se Anđelković odriče gotovo ikakve pretenzije na dramske strukture naracije za račun jedne praktično demijurške igre likovima i motivima.



Za mene nije napravljen najugodniji spoj između tih nekoliko žanrovskih (i izvanžanrovskih) pristupa, odnosno, za mene kao čitaoca postavljanje trilerskih temelja koji se kasnije praktično ismeju kroz fantazmagorično finale kod mene umanjuje emotivni odgovor na tekst koji čitam. Autor ima čitav romantični/ erotski podzaplet na kome se jako insistira tokom praktično cele priče, a koji ne dobija adekvatan pančlajn (i čiji su protagonisti ionako nedovoljno ubedljivi kao ljudska bića). Priča u finalu prelazi gotovo u potpunosti na ravan simboličkog gde likove koji su do tada predstavljani kao ,,prave" ličnosti u jednoj koliko-toliko realističkoj prozi, jednim postmodernističkim pristupom transformiše u avatarske označitelje i mada mi je jasno da je ovo od početka bio i plan, prelaz je – za moj ukus – i dalje pregrub a ono što dobijam od finala nije ono na šta me je knjiga do tada pripremala.



Naravno, sasvim je na mestu reći da sam ja samo ekstremno konzervativan i nemaštovit čitalac i da je sa knjigom sve kako treba da bude i kako je autor i želeo. Ipak, ne mogu da se otmem subjektivnoj impresiji da je Anđelković spojio nekoliko različitih ideja koje je imao u jednu, možda i nekoliko romana koje je želeo da napiše integrisao u jedan. Protagonisti Vrtova Vavilona na momente deluju kao da treba da budu žanrovski arhetipi (ali su tu nedorečeni), knjigu završavaju u funkciji postmodernističkih (kvazi)božanstava čija je spona sa opipljivim svetom komplikovano posredovana kroz slojeve umetničke i popkulturne semiotike, ali u međuvremenu ostavljaju utisak junaka modernističke proze ispražnjenih od ,,pravih" ljudskih svojstava, pukih vozila za ideje i koncepte. Moje shvatanje je, kako sam odmicao sa čitanjem, pretezalo upravo na stranu ovog modernizma jer je u dobroj meri i tematsko težište romana inspirisano modernističkim tendencijama u umetnosti – pre svega slikarstvu, a zatim i u poeziji – prve polovine dvadesetog stoleća i u tom smislu me je finale u kome se zauzima eksplicitno postmoderna pozicija pripovedanja sa sve brojnim pop-kulturnim citatima iznenadilo. I zabavilo, svakako, Anđelkovićevo pisanje ni u jednom trenutku ne gubi na eleganciji jezika i izvrsnom tempu, ali za mene je prelaz između pripovednih filozofija i dalje previše jak – čak, hm, grub? – da ne bih malo škrgutao zubima i poželeo više te neke discipline, kreativnog uzdržavanja ili samo tonalne konzistencije od Anđelkovića.(Pogrešni citati naziva nekih muzičkih dela ili imena muzičkih grupa pogotovo zaparaju oko pa šarmantna razbarušenost na trenutak deluje kao odsustvo uredničke pažnje.)



Naravno, opet podvlačim da se možda radi samo o konzervativnom čitaocu a ne o nedisciplinovanom autoru. Zapravo, Anđelkovićeva disciplina u delu romana koji naginje esejističkom pisanju je vrhunska, sa odličnom punktuacijom sastavljenom od dokumentarističkih inserata (i bukvalnih fotokopija članaka iz dnevne štampe koji podupiru elemente zapleta) i može se pretpostaviti da je razbarušenost u finalu zapravo njegov način da otpusti kočnice i spektakularno se proveze kroz liniju cilja. Poštujem. Veliki deo romana koji se bavi modernističkim umetničkim promišljanjima, praksama, strastima, dilemama itd. je neprocenjivo lepo sažeta i sa ljubavlju napisana rasprava o savremenoj umetnosti koja je vredna vremenske i monetarne investicije u knjigu čak i da vam se ništa drugo u njoj ne dopadne.



Vidim da su na Amikinom sajtu uredno pobrojane reakcije čitalaca uniformno pozitivne i Anđelković s pravom može da kaže da je napisao roman koji pleni strastvenim istraživanjem umetnosti (nevidljivog), zavodi elegancijom jezika i impresionira slojevima simbolike koje nanosi bez mnogo štednje. Takođe je primetno da gotovo ni jedna od tih reakcija ne pokušava da roman i protumači, te da se naglašava kako je ovo knjiga koja se može čitati i u fragmentima jednako kao i celina što svedoči i o njenom bogatstvu motiva i koncepata ali i o potrebi da se o njoj povede ozbiljna rasprava koja neće da se zadrži samo na razini konstatacije njenih motiva. Sad, naravno, ja bih voleo da ta rasprava, ako već ne mogu da je sam povedem, makar krene odavde. Pa eto.


http://vrtovi-vavilona.blogspot.rs

да фак се овде десило :О


едит - исправљено 

Sređeno!!!!!!!!!!!


To je to neko pisanje u wordu pa lepljenje na forum.

Pola tvoje recenzije govori o tvojoj nekompetentnosti, pa više i nisam siguran šta da mislim o ostatku onoga što je napisano, mada ima tu nekih zanimljivih zapažanja.

Pa, nužno je da stavim u kontekst svoje impresije, da neko ne pomisli "vidi ovoga, ništa nije shvatio a oće da presuđuje".

A jesi li ti uopšte video to izdanje, da ne pitam jesi li pročitao?

Pretpostavljam da je pitanje upućeno Stipanu a ne meni?

Ajde, molim te, definiši mi šta podrazumevaš pod modernizmom, pošto ga često spominješ u prikazu... Da bih shvatio šta hoćeš da kažeš... jer ovako mi ništa nije jasno.


U principu, rekao bih da ti se roman nije svideo, ali ne smeš da kažeš pošto se svi drugi povoljno izjašnjavaju...

Ne, svideo mi se ali imam određene rezerve koje sam izneo.

Modernizam koji pominjem tiče se čitavog modernističkog pristupa u umetnosti (kubizam kao jedan od njegovih poznatijih primera) a u literaturi sam najviše mislio na individualistički pristup likovima.

Quote from: Meho Krljic on 20-09-2016, 14:38:21
Pretpostavljam da je pitanje upućeno Stipanu a ne meni?

Siguran si?

eto, jednom u istoriji svemira, slučajnost jednaka toj da majmun nasumice lupajući po tastaturi otkuca sva šekspirova dela, Stipan ispadne u pravu.

Ništa više ne razumem. Al dobro, valjda je to u skladu sa ovim romanom. 

Мехо у раљама живота

Crni Meho... Ako ne razumeš ovako proste bobanove opaske, kako da ti verujemo da si dobro razumeo složene (neo)avangardne romane? 

Uzgred, ako me išta nervira u književnost, to je slobodno kretanje različitim žanrovima. To posebno loše funkcioniše u fantastičnoj književnosti, jer ako uspostaviš određeni referentni sistem, koji pisac kasnije naruši, onda dolaziš u situaciju da je u daljem tekstu sve moguće, tj. da si, kao čitalac, u milosti i nemilosti pisca. A to rušenje čitalačkog ugovora, po pravilu, dovodi do potpunog haosa u glavi čitaoca, što si, u ovom slučaju, ako je verovati tvom prilično smušenom prikazu, gotovo sigurno osetio.

Dakle, na osećaj, rekao bih da ipak nije greh do tebi, kako se uobičajeno foliraš da prikažeš, već bih se smeo kladiti da je greh do pisca. Jer esej je esej... simbolizam je simbolizam... avangarda je avangarda... ali veština pisanja romana je nešto sasvim drugo. Retki su romani i u svetskoj književnosti koji su uspeli da se izbore sa onim što si naveo, a da je to funkcioniše. U domaćoj književnosti, osim Rastka Petrovića i Burleske gospodina Peruna boga groma i donekle nekih Bakićevih ostvarenja, ja ne znam da je neko sa tim dostojanstveno izašao na kraj.

Posle (neo)avangardnog signalističkog majstora Bakića i Unizverijade sam se jedva odvažio da se suočim sa (neo)avangardnim signalistom Zvonkom Sarićem i Hvatačem duše, a sada mi očigledno predstoji dalja borba sa srpskom (neo)avangardom... Bog, i Miroljub Todorović, neka su mi u pomoći...

Nije tako strašno jer je Anđelković vrhunski pismen pa i kad izbacuje iz imerzije time što šalta žanrove, tekst je i dalje pitak i nadahnut. Ali škripuće mi malo taj nesklad. Opet, kratak je to roman, ti ćeš ga savladati za jedno veče i ne mislim da će ti biti mnogo naporan.


Tvoj drugi pasus opisuje moja iskustva prilično verno. Nisam ja apriori protiv takvog pristupa - Uliks mi je jedan od omiljenih romna ikad  - ali on jeste izrazito rizičan.

Ovo ni po kakvom kriterijumu ne može da bude roman, već... knjiga bez preciznijih odrednica.

Pa, sad, autor mu je u podnaslov stavio upravo tu kvalifikaciju - roman o umetnosti nevidljivog.

pa kakve to veze ima?
da li ti, kao prikazivač ovog uratka, treba da poput šljamonovinarki prepisuješ delove sa korica i pogovora ili da delo sagledaš svojim očima i ponudiš svoju viziju?

Bobane, ne pucaj na pijanistu bez preke potrebe.
Malo je onih koji bi se drznuli da prikažu jedan ovakav roman.
Šalim se ja... naravno.
I respect za pokušaj.

Quote from: Boban on 20-09-2016, 22:09:01
pa kakve to veze ima?
da li ti, kao prikazivač ovog uratka, treba da poput šljamonovinarki prepisuješ delove sa korica i pogovora ili da delo sagledaš svojim očima i ponudiš svoju viziju?

Što sam i učinio. Da li je ovo "stvarno" roman ili ne je pitanje za teoretičare književnosti, što ja nisam. Moja vizija, ponuđena gore je smušena kako reče Mića, ali ona ne zavisi značajno od formalne klasifikacije ovog dela.

Apropo drskosti/ smelosti itd., ja sam zaista više zainteresovan da se pokrene diskusija o tome šta ovaj roman KAŽE nego da li je dobro napisan. Pošto jeste dobro napisan i to je dovoljno istaknuto, ali većina reakcija se zaustavlja na pohvali bogatstva motiva i ne pokušava da tumači njihovu upotrebu. Dakle, treba nam rasprava, pohvale smo već izrekli.

Pa, za takvu diskusiju potrebno je da pročitamo roman. Onda sledi.
BTW, ti nisi ni pokušao da odgovoriš na sopstveno pitanje. Što se mene tiče, ni nemoj, bar nemoj dok se ne dohvatim romana.

Da, pa svesno sam to izbegao jer valja to još jednom pročitati da bih artikulsao impresije.

Ako knjiga na prvo čitanje ne pruži zadovoljavajuće odgovore, da li je treba odbaciti ili nastaviti da se čita dok se nešto ne shvati?

Zavisi od knjige.*  Neke knjige ne zadovolje jer su napisane loše, neke su napisane dobro ali je sadržaj toliko gust, toliko napunjen značenjima i međuzavisnim simbolim i slikama da se miraju "raspakovati". Pinčonov "Gravity's Rainbow" mi pada na pamet kao primer za ovo drugo.














*I od čitaoca, naravno.

Miku jeste inače problem pohvatati, ide uširoko i baca milion referenci, meni je uvek bilo teško da razaberem šta on misli da je bitno, ili zašto mu je baš to dođavola bitno. Veliki je i generacijski jaz, on doživljava internet i virtuelno kao ovaploćeno čudo, nešto divno i futurističko, a ja odavno oguglao i otupeo, sense of wonder ispario.

Da je on pismen, i dobar pripovedač - to nije sporno. Ali bi mi prijalo nešto... pa, svedenije, fokusiranije, kraće, uže teme.

Quote from: zakk on 21-09-2016, 14:15:18
on doživljava internet i virtuelno kao ovaploćeno čudo, nešto divno i futurističko, a ja odavno oguglao i otupeo, sense of wonder ispario.

Meni je taj dah začudnosti šarmantan i prija. Scena u kojoj glavni junak gugla informacije je ispisana mnogo plemenitije od onoga kako mi inače gugl koristimo u svakodnevnom, jelte, radu. Ali u ovom romanu to nije neki značajan element priče tako da nije ni mnogo bitno.

Offtopic: Reč "oguglati" bi u ovom kontekstu trebalo pisati "ogooglati".

Quote from: Dzimi Gitara on 21-09-2016, 15:19:28
Offtopic: Reč "oguglati" bi u ovom kontekstu trebalo pisati "ogooglati".

pesnik iz tebe progovara...

Ili tačnije - prigovara...

Bolje je provuglati nego ogooglati.

Шта да раде они који користе дакдакгоу

Ja sam ovde jedini koji je ovo čitao?  Propast!

Mislim, znam da je čitala i Angel...

Mehovi Vavilona