ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Zvuči vrlo ohrabrujuće. Zaista je u ovakvim filmovima često esencijalno bitno da se opravdaju glupi postupci nominalno vrlo racionalnih i učenih ljudi.

Nadam se da ćeš ga overiti u kinu.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam ALL NIGHTER Gavina Wiesena, jednu od onih indie komedija koje su imale predispozicije da budu nešto ozbiljno ali to na kraju nisu. Wiesen je snimao film po scenariju Setha Owena kiojije potpisao predložak za solidni MORGAN Klana Scott, a u glavnim ulogama imao je oskarovca J.K. Simmonsa i Emile Hirscha. Sve je dakle bilo profilisano da prođe dobro ako bude kvaliteta, ali nažalost kvalitet se nije desio. ALL NIGHTER je bled, ravan i isuviše mejnstrimičan po zapletu, sa indie aurom koja mu ni na jednom nivou ne doprinosti. Stoga, indie element na kraju dovodi samo do toga da mejnstrim elementi nisu dovedeni do svog vrhunca, da film načinje komediju ali nikada nije istinski smešan jer pokušava da prikaže nešto više, a i to "više" mu izmiče.

Ovi ostaci ideje koje nam Wiesen servira sami po sebi nisu onoliko loši koliko bi se očekivalo. ALL NIGHTER je relativno ozbiljno realizovan film, a Wiesen nudi povremeno i neka dosta promišljena rediteljska rešenja, no sve to je uzalud jer film naprosto nije uspeo da se nametne ni u jednom aspektu.

J.K. Simmonsa oskar evidentno nije promenio. On je i dalje onaj uporni sporednjak koji donosi puni angažman u svaku ulogu pa je tako i ovde, gde je jedan od dva leada. Međutim, bilo bi dobro da svoju novostečenu reputaciju i kultni status krene da povezuje sa nekim konceptualno jačim projektima.

* * / * * * *

Ako je THE FINAL CHAPTER zbilja završni film u serijalu ekranizacija igara RESIDENT EVIL onda posle šest igranih filmova možemo reći da je ovo jedna od časnijih franšiza. Nota bene, Paul WS Anderson nije postavio letvicu previsoko sa prvim filmom ali to je bio jedan pošten visokoestetizovan postmatriksovski zombi shoot em up u kome je Milla Jovovich uspela da postane akciona heroina. Zatim, u sledećih pet filmova od kojih dva nije režirao, Anderson je zadržao ključnu kreativnu poziciju i serijal nikada nije zalutao. Štaviše, pored prvog dela, treći i četvrti su daleko najbolji, što znači da serijal ne samo da nije opadao po kvalitetu već je imao i jedan uspon. Konačno, ovo je jedan od etkih serijala u kome fanovi ne mogu da se slože oko toga ni koji im je najbolji ni koji im je najslabiji film, ali i to govori mnogo.

Šesti i završni film spada među slabija tri u serijalu, s tim što je meni kudikamo bolji od petog. Naime, peti je produžio izuzetno uspelu gejmersku liniji postavljenu u četvrtom, ali nije bio ni približno dobar. Šesti deo se međutim vraća postapokaliptičnoj atmsferi trećeg dela u kome u kome svet RESIDENT EVILa evocira MAD MAX. To se ne odnosi samo na suncem sprženu pustoš već i na lokaciju iz prvog filma - Hive koja dobija prominentnu ulogu u završnici.

Praktično možemo reći da poput samog Hivea i u samom serijalu imamo povaratak na početak, i da sada gledamo njihove ruševine. Milla je dobrih petanest godina starija a lokacija je devastirana tokom apokalipse. Detutna lokacija korespondira i sa istrošenošću samog serijala. Međutim, u susretu dve ruševine dobijamo neke dobe rezultate.

U ovom filmu Anderson se opredeljuje za neprekidnu akciju, i ona je sporadično jako dobro postavljena, recimo kada Alcie na početku biva napadnuta od strane letećeg zombi monstruma.

Međutim, reći za monažu da je quick cutting predstavlja ublažavanje. Ovaj film nije nasečen, on je narendan i tako intenzivan postupak umnogome umanjuje efektnost i nekih dobro postavljenih akcionih elemenata. Isto važi i za dramske scene. Naime, mnoge od njih su u nekritički visokom tempu uprkos tome što otvaraju prostor za nekakvo odmorište.

Stoga, THE FINAL CHAPTER donosi dosta radosti za fanove, i nudi zaista dosta razloga da mu se progleda kroz prste, međutim zbog agresivne montaže na kraju znatno slabi efekat onoga što se kod Andersona nikada nije dovodilo u pitanje.

Verujem da mnogi faktori dovode u pitanje dalji opstanak serijala, i da je ovo možda zaista kraj serijala u ovoj formi. I ako je tako, zadovoljan sam. THE FINAL CHAPTER možda nije izvukao maksimum iz svoje zamisli ali pružio je mnogo više zanimljive akcije od mnogih a isto važi i za čitav B-filmski ugođaj.

Konačno, koliko god da je skandalozno visok budžet od 40 miliona dolata za nešto što smatramo B-filmom, to danas jeste B-film, i stoga Anderson je savršeno uskladio sadržaj i formu.

* * 1/2 / * * * *

Dean Israelite je debitovao izuzetno zanimljivim found footage SFom PROJCET ALMANAC koji je zauzeo svoje mesto u miljeu post-CHRONICLE omladinskih žanrovskih filmova, iako mu je izmakao kultni status. Ubrzo posle toga, Israelite dobija nezahvalan zadatak da režira reboot POWER RANGERSa, i da na tom putu provede par perspektivnih godina svoje karijere snimajući nešto što je besmisleno.

Srećom, ako uzmemo u obzir šta su POWER RANGERSi, Israeliteov film je prilično dobar. Zapravo većinu primedaba koje imam na film uputio bih na ono što su datosti franšize Haima Sabana i japanskih preteča od kojih je preuzeo taj sadržaj.

Israelite je snimio još jedan film kome je CHRONICLE referentna tačka, dakle sa idejom o grupi običnih tinejdžera u nekim heightened reality okolnostima koji postaju superheroji. Ako imamo na umu da je u nekoj fazi ovaj reboot pisao Max Landis, čovek koji je radio CHRONICLE, premda na kraju nije snimljena njegova verzija, onda je jasno koliko se snažno nadvila senka Trankovog filma na POWER RANGERS.

Israelite uspeva da nađe ključ kako da savremene, relativno uverljivo postavljene tinejdžera prevede u bizarnu trashy premisu sa vanzemaljskom intervencijom kod nas, i da ih prebaci u epski intergalaktički sukob, ali naravno ima tu elemenata koji se ne mogu "nadjačati", u ovom slučaju negativka Rita Repulsa koju igra Elisabeth Banks.

Međutim, kada se uzme u obzir šta je Israelite morao da obradi i učini modernim i uverljivim, POWER RANGERS je odlično urađen posao i jedna više nego uzorna ekranizacija vanfilmskog IPja.

Ipak, otvara se jedno ozbiljno, ponovo maltene civilizacijsko pitanje. Naime, POWER RANGERSI su svoju ekspanziju devedesetih imali upravo zbog oskudice superherojskih sadržaja namenjenih deci. Tada je bio BATMAN i nije bio za decu. Međutim, danas kada imamo Marvel koji se prevashodno obraća deci, POWER RANGERSi nisu zamena ni za šta već samo jedan nedovoljno dobar surogat Marvelovog originala.

Kada se tome doda da je Israeliteov zadatak bio da sve to kudikamo uozbilji, da mu doda neki grit, da stvari učini ubedljivijim, zaista se otvara pitanje kome se ovaj film obraća.

Međutim, otvaranje ovog filma od 105 miliona dolara u ravni nekih četrdesetak u prvom vikendu nije nimalo loše. Dakle, neka niša je pogođena i stvar je profunkcionisala. POWER RANGERS je franšiza koja vapi za nastavkom i deluje da će ga biti. Israelite je postavio dobre temelje koji mogu da se nadograde.

No, ipak uprkos prijatnom gledalačkom iskustvu, voleo bih da sam Israelite pređe na neke druge projekte jer je za POWER RANGERS učinio i više nego dovoljno-

* * * / * * * *

TIRANT LO BLANCH Vicentea Arande je ekranizacija čuvenog romana valensijskog viteza i književnika Joanota Martorella. Martorell je napisao ovaj roman u 15. veku i izdat je posthumno 1490. a smatra se bitnim uticajem na Cervantesa i na formu modernog romana.

Martorellov viteški roman se razlikovao od viteških romana svoga vremena prvo jer nije govorio o velikoj pobedi pa čak ni o jednoj izdvojenoj bici, kao i po tome što je imao satirične elemente, i ljubav punu strasti i telesnosti bez kontemplativnosti koja je bila svojstvena ovom žanru.

Arandin film ekranizuje drugu polovinu romana, kada junaka pustolovine dovode u Konstantinopolj gde ga Car zadužuje da brani Vizantiju ali se on pored tog zadatka bavi vrlo ozbiljno i razdevičenjem njegove naslednice.

Na vizantijskom dvoru tog vremena vlada doza dekadencija, verovatno proistekla iz svesti od nadiranju Turaka pod vođstvom Mehmeda II.

Iako se smatra da je roman delom autobiografski a da delom aludira i na čuvenog vođu krstaša, ipak je reč o delu kome istorija nije ni na prvom ni na bilo kom zaista bitnom mestu. Pre svega reč je o jednoj romantičnoj priči sa malo humora i erotike koja se iscrpljuje u žestokom melodramskom ekscesu.

U tom smislu, Vizantija Srednjeg veka tretirana je i fetišizirana kao bilo koji srednjevekovni dvor ikada prikazan na filmu, sa određenim strpljenjem kad je reč o pokušaju da se rekonstruišu ambijenti i odeća.

Ono na šta je Aranda trebalo da obrati pažnju jeste koherentnost priče. Njegov film ne uspeva da izgradi jasan narativni zamajac već ostaje dosta konfuzan i pomalo odbojan za gledanje. Bez likova sa kojima publika može da se identifikuje i odnosa čije je uspostavljanje nekakav cilj priče, TIRANTE LO BLANCO ne uspeva da komunicira.

* * / * * * *

https://youtu.be/3cxixDgHUYw

After being off-the-air for two years — and following and plenty of speculation about its future — HBO's True Detective is making some progress behind the scenes toward a new season.

EW has exclusively learned that creator Nic Pizzolatto has penned at least the first two episodes for a potential third edition of the acclaimed anthology crime drama.

We have also learned that Emmy-winning writer-producer David Milch — the mind behind dramas such as Deadwood and NYPD Blue — is coming on board to work with Pizzolatto.

The extent of Pizzolatto and Milch's collaboration is still early days and not yet formalized. Obviously, Milch's experience as a writer will be a key component, but for the record he's not expected to serve as the True Detective showrunner (at this stage, there is no specified season 3 showrunner). Also keep in mind a third season has also not yet been greenlit, so new episodes are far from certain.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam ВИКИНГ Andreja Kravčuka, izuzetno realizovan film o usponu Kneza Vladimira na čelo ruskih plemena. U pogledu naracije, ovo je holivudizovan film koji peikazuje dosledno koncipiran heightened reality Vladimirovog naslavnijeg perioda, kada se mudrim odlukama i ratničkom hrabrošću izborio za dominantnu poziciju i opredelio da Ruse okrene hrišćanstvu. Jako je zanimljiva uloga hrišćanstva u svemu ovome jer film zapravo pokušava da spinuje ceo paganski, bratoubilački i silovateljski deo Vladimirove biografije i da ga zaključi istovremenim dolaskom na čelo plemena ali i okretanjem hrišćanstvu koje je tretirano ne samo kao politička odluka već kao autentični faktor transformacije glavnog junaka i njegovog naroda.

Ako imamo u vidu da je u prve dve trećine filma, ВИКИНГ jedan ozbiljan heavy metal ep u kome ratnici idu okolo i ne jebu živu silu, pojačani berserkerskim napicima, gde svako obeščašćenje potencijalno stoji kao uvod u ljubav, i ratnici izgledaju kao supercool surferi, tek na početku trećeg čina, Vladimir shvata da treba odustati od paganske vere.

Situacija sa jednim ritualnim žrtvovanjem koje je pošlo naopako otvara Vladimira ideji drugih religija. Nažalost, nije prikazano kako je pokazivao interesovanje za razne religije pa je recimo odbacio Islam jer zabranjuje alkohol. Elem, tek posle preuzimanja Korsunja, Vladimir u potpunosti biva uveren u snagu pravoslavlja i tome doprinosi ne samo ponašanje patrijarha Anastasa već i sam hram koji je tamo video.

U svakom slučaju, ono što verovatno može delovati neobično gledaocima jeste taj odnos prema hrišćanstvu u kome Vladimir okajava svoje brojne grehe i istinski postaje čovek vere, čime Kravčuk gradi sliku "istorijskog pomirenja" u kome nije bitno iz čega je čovek krenuo nego kako je završio.

I zbilja, sada kad razgovaramo o ovoj temi vrlo je zanimljivo i poučno posmtrati način  na koji se u filmu tretiraju te osetljive teme srednjevekovnog morala i duhovnosti i načina na koji se to obrađuje u savremenom filmu koji istovremeno želi da sačuva fundamentalne vrednosti mitske matrice koju nosi priča ali i da to obogati određenim elementima realizma i istorijske rekonstrukcije.

Ruku na srce, lako mogu da zamislim i istoričare i Zapadnjake kako se gnušaju nad ovim hibridnim narativnom, ali on i umetnički i ideološki funkcioniše.

Najveća slabost filma je na nivou dramaturgije i to ne samo na planu scenarija već i kreiranja drame u glumačkoj podeli. Naime, u nekoliko navrata, iammo situaciju da otežano identifikujemo junake. Srećom, konflikti unutar scena su dovoljno jasni da shvatamo "sa kim jašemo", što bi rekli u starom Holivudu.

Ono što je važno, ključno je da imamo harizmatične junake među onim koji su noseći a Danila Kozlovsky ovim filmom podiže svoj star power na još viši nivo.

Ipak, pored Kozlovskog, najveći adut filma jeste sama Kravčukova inscenacija. Film je izvanredno snimljen, kadriranje je nepogrešivo iz scene u scenu, estetizacija je vrhunska, visoka i konzistentna, kao i montaža. Mogu slobodno da kažem kako je ВИКИНГ možda i najbolji film u pogledu uvođenja savremenih filmskih tehnika u prikaz Srednjeg veka. Neke od bitaka u njemu zaista su nesvakidašnje, i u našoj aktuelnoj epohi možemo reći da je ВИКИНГ verovatno vrhunac filmskog prikazivanja Srednjeg veka jer objedinjuje sve - spektakl, borbe, paganizam, hrišćanstvo, dinastičke sporove i mitske elemente.

Svemu tome treba dodati da se kod nas prikazuje duža verzija, za one starije od 18 godina koja traje 148 minuta i moram priynati da ne pamtim film ovog trajanja koji je tako "brzo" prošao. Međutim, Kravčukov vizuelni izraz je prepun detalja, sa razrađenom teksturom i zaista čini ovo jednim "kaloričnim" iskustvom. Iz svih ovih razloga, film i dobija tih pola zvezdice viška.

* * * 1/2 / * * * *

Kim Newman je u svojoj kritici filma IBIZA UNDEAD Andy Edwardsa rekao kako je to podnošljiv, simpatičan film i nažalost dezinformisao nas je. Još od SHAUN OF THE DEAD, znamo za mogućnost da se može pojaviti zanimljiva zombi komedija iz Britanije. Nažalost, ovo je užasno loš film koji nije uspeo da iskoristi premisu zombi apokalipse koja zatiče grupu britanskih turista na Ibici.

Nažalost, film ne funkconiše ni na jednom nivou. Likovi su bezveze, ispod britcom standarda. Horor imaginacije nema. Tehnička realizacija je na granici darovitog amaterizma.

Nažalost, plašim se da nisam jedini koji će pružiti priliku ovom filmu.

‪ghost in the shell je ULTRA dobar!!! ali neverovatno dobar. #imax ako imate gde. ako ne, sedite što bliže. ludilo!‬

nažalost, nije mi se dopao


Sent from my iPhone using Tapatalk

Kaže raja mnogo amerikanizovan rimejk.

Ja baš htedoh da pitam je l gledao ko. Recenzije vele da je odlično uslikan, ali da je zapravo razvodnjena verzija anime.

naravno da je svaki film razvodnjena verzija knjige, kao što bi se moglo reći da je anima - anima, igra - igra, a film - film. al ovo je mnogo dobro urađeno, i s ljubavlju definitivno. možda je i do imaxa, lol, al gledam ga opet sigurno.

Gledaću i ja, nema zbora, taman ga nagrdili najstrašnije.

I ja samo videh negativne utiske...

Pogledao sam PREVENGE Alice Howe, koautorke Wheatleyevih SIGHTSEERSa koja je sada sama napisala i režirala praktično isti film. Ovog puta glavna junakinja je luda trudnica koja ubija ljude, delimično po diktatu neorđenog deteta čiji glas čuje u svojoj glavi. Priča je otprilike to, i realizovana je kao serija povezanih skečeva koji su tehnički dosta solidno urađeni, sa onom televizijskom preciznošću i veštinom po kojoj su Englezi poznati.

Nažalost, osim tog čudnog spoja apsurdne komedije i pseudo-horora, nema ovaj film neka naročita svojstva, naročito što nije ni naročito smešan, a ni najmanje nije strašan.

* 1/2 / * * * *

GHOST IN THE SHELL je trebalo da bude film sa kojim će Rupert Sanders diplomirati kao prvoligaški holivudski reditelj ali nažalost čini se da je poklekao pod pritiskom okolnosti. Naime, izgleda da je i on sam uspeo da shvati ovo kao veliki ispit i podbacio je. Naime, GHOST IN THE SHELL je film koji za početak pati od nedostatka narativne i stilske artikulacije koju nosi holivudaska A-produkcija kojoj evidentno pripada. Sanders je imao "suvišnu slobodu" u realizaciji ovog filma i bežeći od estetike blokbastera pokazivao je njenu superiornost da bi pred njom na kraju morao da poklekne.

S jedne strane, film pokušava da maksimalno ispoštuje animu ali je neumitno menja jer to je bilo neizbežno a ono što je preostalo iz Oshiijevog klasika često deluje deplasirano.

Dizajn filma je prilično skroman jednim velikim delom što vrlo mali broj rekvizita i ponuđenih ambijenata uopšte uspeva da zaigra u filmu. Neverovatno je koliko film scenografski obećava a onda se dešava u ambijentima koji su maltene realistički, vrlo često arhaični i svakodnevni. Sve dizajnerske stvari koje nam film nagoveštava nemaju nikakvu ulogu u filmu. Sam dizajn je suv, nemaštovit, a elementi preuzeti iz anime kad su otelovljeni deluju često vrlo apsurdno i krajje arhaično.

Akcione scene su nerazrađene i izrazito nezanimljive, takođe viđene puno puta, a Sandersova želja da ih gurne u pravcu arta nije uspela, recimo u sceni tuče u onom plićaku. Sama priča ne može da se održi sama po sebi, ako nema neku žanrovsku nadgradnuu u pogledu atrakcije a to je sve ovde izostalo.

Zato GHOST IN THE SHELL ne deluje kao anime ili cyberpunk već naprotiv deluje kao steampunk po svom dizajnu ali i po kadriranju koje je povremeno apsurdno loše, a montaža u mnogim scenama nije doprinela.

U svakom slučaju, jedan od elemenata montaže koji ne valja jeste tempo. Ritam filma je potpuno ravan a tempo je isti iz scene u scenu nezavisno od toga šta se u tim scenama dešava. Sve je dato kao podjednako važno i sve je podjednako nerazrađeno.

Sve u svemu, GHOST IN THE SHELL nije promašaj ogromnih proporcija samo zato jer smo ovakve priče videli toliko puno puta da sami popunjavamo delove slagalice koji nedostaju ili se ne vide lepo.

* * / * * * *

Kad smo već kod aktuelne bioskopske ponude, ova slika solidno ilustruje ono što se stručno zove holivudskim odsustvom svežih ideja. Da ste spavali davdeset godina u krio-snu i probuduli se danas, sigurno biste se čudili:

Ali Holivud nije gadljiv na pare. Da se nove ideje isplate zar ne bi svi Holivuđani pohrlili da se omaste?

ovako nekako i ja
http://www.telegraph.co.uk/films/0/ghost-review-scarlett-johanssons-soulful-action-spectacle-proves/

Odličan kraj sezone za Big Little Lies. Serija vrlo ekonomična, nekoliko sabplotova koji nisu završeni lepo će se preneti u drugu sezonu a glavni zaplet se tek u poslednjoj epizodi razotkriva po dubini, značaju itd. Plus, samo sedam epizoda, dakle, ne autstejuje svoj velkam itd. Topla preporuka.

Pogledao sam STRATTON Simona Westa, film koji bi trebalo da započne seriju ekranizaciju romana Duncana Falconera. Ovaj film je prvobitno trebalo da headlineuje Henry Cavill ali onda je napustio projekat neposredno pred snimanje jer niej bio zadovoljan direkcijom u kojoj sve ide. Cavill je poznat kao pravi naslednik Lewisa Collinsa kad je reč o militarizmu, i pokušaju da igra Bonda, ali mislim da u ovoj fazi svoje karijere Cavill ne mora da snima WHO DARES WINS što STRATTON u svojoj osnovi jeste.

Nažalost, za razliku od WHO DARES WINS koji je bio vrhunac pro-tačerističkog filma i apoteoza SAS, STRATTON ne uspeva da obavi isti zadatak za SBS, britansku verziju SEAL. Naime, do sada tradiconalno pouzdani West ovde radi sa scenarističkim materijalom koji je ispod nivoa a Dominic Cooper, inače dosta simpatičan i harizmatičan glumac ne uspeva da "izvuče" koherentan lik iz glavnog junaka.

Tako STRATTON ostaje bizaran mish-mash komadoskog akcijaša, tehnotrilera, War on Terror i hladnoratovske pretnje. Dešava se u Londonu, i samo podseća koliko je umnogome sličnu CRIMINAL Ariela Vromena superioran film. Lokacije van Londona su bitno slabije iskoriščene, uvodne scene u Iranu su na dubokom DTV nivou.

Na kraju, STRATTON i jeste skončao na DTVu ali verujem da to nije bila namera ove ekipe. Cavill je mudor izbegao ovaj brodolom, premda naravno nećemo znati koliko je njegovo odustajaje budžetski koštalo ovaj projekat.

West uspeva da napravi nekoliko podnošljivih akcionih set-pieceova i film nikada nije dosadan, ali nije ono što bi morao da bude kako bi lansirao ceo serijal ili opravdao reputaciju uključene ekipe.

* * / * * * *

 Golden Age of TV is not so golden for writers: Why the Writers Guild of America is moving closer to a strike

"The Host" and "Snowpiercer filmmaker Bong Joon-Ho returns this year with the Netflix original film "Okja," but it looks like he's already developing his next project.

AsianWiki (via The Playlist) reports that Bong's go to actor Song-Kang Ho will re-team with him on the feature "Parasite". All that's been revealed about the project is that it will 'revolve around a family going through a disturbance'.

The plan is reportedly for the movie to be ready for release in South Korea in 2018. No official confirmation of the report has come through at this point.

Pogledao sam SLEEPLESS Barana bo Odara, rimejk filma NUIT BLANCHE Frederica Jardina. Nažalost, holivudski debi mladog nemačkog reditelja nije uspeo da dostigne nivo Jardinovog originala baš u onom aspektu u kome bi američki filmovi trebalo da budu bolji od francuskih a to je visokooktanska bioskopska akcija. Jardinov film je jedan korektan high concept digao na viši nivo izuzetnom propulzivniošću koju je doneo rediteljski koncept i atipično vitalna fotografija Eastwoodovog višedecenijskog DPa Toma Sterna koji je u ovom filmu ostavio utisak da ima itekakvog žara što se ne bi reklo po njegovim "primarnim" projektima. Nažalost, Baran bo Odar nije doneo nikakve novitete u pogledu inscenacije, i ona je uglavnom korektna ali ne naročito nadahnuta.

Ako imamo u vidu da je Baran bo Odar imao naročito kvalitetnu glumačku ekipu koju čine Jame Foxx, Michelle Monaghan i Scoot McNairy i da ih je vrlo slabo iskoristio, pre svega McNairyja, onda promašenost SLEEPLESSa postaje još očiglednija jer ovakva ekipa zaista može da digne film na viši nivo ali Baran bo Odar nije znao kako. To je naročito šteta je mi Foxx i Monaghan deluju kao da su bili spremni da se potrude.

Andrea Berloff u svom opusu ima BLOOD FATHER kao jedna od scenarista. Dok u početku SLEEPLESSa deluje kao da će biti ponovljeno nešto od čvrstine Richetovog filma, već pred kraj prvog čina sve se pretvara u ne naročito zanimljivo bavljenje mehanikom jedne vrlo bajate priče. I to onda Foxxova energija nije mogla da reši stvar.

SLEEPLESS je film koji će možda naći svoje mesto na televizijskom programu i podsećazti publiku kako izgleda mediokritetski film kad ga rade ljudi koji su overqualified za zadatak.

* * / * * * *

Pogledao sam PRESIDENT Mohsena Makhmalbafa, satiričnu priču koja umnogome preuzima obrasce narodne priče ili bajke o diktatoru neke izmišljene zemlje koji tokom puča uspeva da se izvučle od pobunjenika i kreće u bekstvo sa svojim malim unukom. Na tom putu, naravno, diktator otkriva svoju davno izgubljenu ljudskost, suočava se sa posledicama svoje vladavine, nepravdama koje je sam izazivao itd.

Tokom gledanja Makhmalbafovog filma sve vreme sam uglavom imao utisak koliko je Kusturica superioran reditelj u odnosu na njega i kako ponekad deluje da toga nismo svesni. Iako naravno usled Kusturičine eklektičnosti, ne možemo govoriti o nekim njegovim elementima per se, kada posmatramo kako se Mohsen hvata u koštac sa sličnim rešenjima i temama, vidimo da njegov filmski prizor nema ni tu uverljivost, ni tu snagu.

Makhmalbaf takođe svopju priču želi da učini svedenom, da je ispriča u maniru bajke ili narodne priče, da reši mnoge sizuacije kroz muičke ili plesne interludije, da epizodičnu strukturu obogati razmim bravuroznim mikro-celinama, međutim, u tome naprosto nije dovoljno dobar te samo evocira majstora na kog pokušava da se osloni. Uprkos odlasku iz Itana, Mohsen našalost nije uspeo da prevazuiđe one karakteristike tamošnjeg stila po kojima su poznati, i da se uključi na pravi način u druge tokove. zato mu je i ovaj film najbolji kada je u svedenijem i realističkom ključu.

Kao refleksija na Arapsko proleće, ovaj film snimljen na gruzijskom jeziku nažalost ne nudi dovoljno.

*1/2 / * * * *

Pogledao sam CITY OF TINY LIGHTS Pete Travisa, adaptaciju romana Patricka Neatea. Reč je o krimiću koji prebacuje neke od obrazaca proze i ekranizacija Raymonda Chandlera u savremeni londonski milje, među pakistansku emigraciju. To prebacivanje urađeno je uglavnom dobro i uglavnom sveobuhvatno a Riz Ahmed dobija priliku da zaigra tvrdog privatnog detektiva koji istražuje nestanak ruske prostitutke. Travis se vraća u Britaniju posle neuspešne holivudske epizode i ponovo radi film koji mu po kapacitetu najviše odgovara, BBCjevu filmsku produkciju, triler koji se može realizovati okretanjem povišenom realizmu sa korenima u britanskoj televizijskoj estetici i sa političkim tonovima.

Travis je radio ovaj film sa DPjem Felixom Wiedermannom koji je stasavao na britanskoj televiziji i zanimljivo je da u postupku koriste dosta retro digitalnih rešenja. Za razliku od dosta osrednje fotografije u STRATTONu, ovde Felix pruža mnogo jasniju estetizaciju.

Uprkos tome što CITY OF TINY LIGHTS ne dobacuje ni blizu statusa značajnog britanskog krimića svoje generacije, daleko je bolji od onoga što poslednjih godina nastaje u tom žanru, a Riz Ahmed je glumac u usponu i sigurno mu daje nešto viši profile nego što bi inače dobio.

Ukupno uzev, Travis je snimio jedan od onih filmova koje možda nije neophodnoe gledati u bioskopu ali će dugo živeti na ostalim formatima.

* * * / * * * *

Pogledao sam ОЛИМПИУС ИНФЕРНО Igora Vološina, ruski ratni film smešten u dane kada su Gruzini napali Osetiju a onda ih Rusi izbacili odatle. Glavni junaci su mladi Rus koji odlazi u Osetiju da snima retku vrstu leptira koja tamo živi i mlada Ruskinja, novinarka koja dolazi da mu pomogne u njegovoj eksprediciji. Ona mu je drugarica i nerealizovana ljubav iz detinjstva. Kada Gruzini navale oni kreću u bekstvo, između ostalog i zato što su prilikom snimanja leptira snimili i gruzijske trupe kako napadaju prve.

Vološinov film je režiran vrlo propulzivno, izlaže priču u visokom tempu koji ne uspeva da isprati intelekt scenarističkog predloška. U određenom smislu, odav film možemo porediti sa NO ESCAPE Braće Dowdle po tom intenzitetu i svedenosti priče. Ono što je vrlo problematično u scenariju je upravo taj element pokušaja da se dokaže kako je Zapad lagao o napadu na Osetiju. Film je u tom pogledu jako uporan, i jako naivan, i tu medijsku dimenziju dosta pojednostavljuje. Naročito, ako imamo u vidu da zapravo čitav medijski fenomen rata u Osetiji nije prikazan, recimo pojava ruskih trolova na internetu i činjenica da su Rusi prevashodno izveštavali okom kontranapada jer su zapadni mediji bili zauzeti na Olimpijadi u Pekingu.

Međutim, ono što je glavni Vološinov adut je izuzetan rad direktora fotografije Igora Grinjakina koji uspeva da napravi izuzetno vibrantnu atmosferu. Iako film nije found footage, u tim naizgled haotičnim ali zapravo vrlo kontrolisanim pokretima kamere uspeva da ponudi ne samo vsveobuhvatnu sliku lokacija već i dinamične prizore koji se jako efektno sklapaju u montaži u jedan ekspresivan kontinuitet.

U tom pogledu, ОЛИМПИУС ИНФЕРНО zaista deluje kao zanatski odgovor na sirov, dinamičan rukopis nekih mlađih američkih reditelja.

Dve scenarističke greške koje donose Vološin i četvorica scenarista - a to su pre svega taj didaktički segment o "medijskom ratu" i taj narativni okvir u kome junak priča svoju priču kao predložak za film, bez ikakvog naročitog razloga opterećuju jednu filmsku celinu koja najbolje funkcinioše onda kada je najjednostavnija i baš zbog toga što je jako jednostavna.

Neko ko može da pređe preko scenarističkih nedostataka i da se bez ostatka prepusti atmosferi i energičnoj vizuelnosti, ovom filmu može dati i * * * ali ruku na srce, poštena ocena je ipak malo manja.

* * 1/2 / * * * *

BOYKA Todora Čapkanova je prvi film u UNDISPUTED serijalu u kome je junak veći deo filma nas slobodi. Objektivno gledano u tom rešenju se mogla naći velika klopka jer veliki deo tog DTV šmeka u serijalu i proističe iz te svedenosti postavke i smeštanja u zatvor. S druge strane, prvi film je snimio Walter Hill i to je bio njegov poslednji dobar i ozbiljan film. DTV renesandsy vodio je Isaac Florentine, koji se ovde pojavljuje samo kao producent.

Čapkanov se međutim odlično snašao u ulozi reditelja i uprkos tome što mu ovo nije bio debi, odnosno nije ono što mu je do sada prepuštano da radi a to su SyFy Channel i Asylum radovi, pokazao je da može da ponovi ono šo čemu je Florentine poznat u pogledu akcije, ali i da na nivou same priče i melodrameske potke sve režira sa jednim drskim minimalizmom iz "less is more" ključa tako da pored hiperkinetičnosti, BOYKA ima neki vrlo poseban gritty identitet na nivou prikaza junaka i njihovih odnosa. U filmu nema comic reliefa niti spontanog humora, sve je sumorno i tvrdo.

Akcija je odlična, a drago mi je da sam prepoznao neke koreografije na nivou pojedinačnih udaraca iz JESENI SAMURAJA i u BOYKI pošto ga je radila ista kaskadesrska ekipa. Naravno, sam način snimanja akcije je drugačiji, BOYKA se bazira na agresivnim zvučnim efektima i agresivnim pokretima kamere u pokušaju da se akcija zabeleži integralno, pto naravno dovodi do raznih egzibicija sa ubrzavanjem i usporavanjem slike. Taj efekat osim u par slo mo akcenata nismo koristili u JESENI jer nam je cilj bio mnogo više mainstream look borbi.

BOYKA želi borbe koje su gritty, energične, jednostavne i kao takve su i napravljene, tako da Čapkanov radi po Florentineovom playvbooku i od njega se ne odmiče.

Za razliku od trećeg dela, Scott Adkins je ovde jedini značajan akcioni heroj, nema faca kao što je Marko Zaror i uvođenja nekih novih lica. Sve ostalo su kaskaderi ali Scott Adkins itekako može da iznese ceo film kao jedina akciono-glumačka faca.

Činjenica da se ekipa opredelila za ovako svedenu formu pokazuje da Lerneri čuvaju low cost politiku proizvodnje ali da isto tako nemaju nameru da na bilo koji način rizikuju i kompromituju "umetnički integritet" ovog serijala koji se ispostavio kao zbilja kultni produkt kuće Nu Image.

Stoga i ne čudi da je film posvećen sećanju na preminulog Danny Lernera.

* * * / * * * *

Pogledao sam lajv ekšn rimejk Ghost in the Shell i moram da se složim sa većinom kritika koje sam čuo poslednjih nedelju dana. Film na prilično površan način interpretira Oshiijev originalni Anime predložak pokušavajući da smelu egzistencijalističku eksploraciju koja ga je karakterisala sažvaće i prepakuje u probavljiv paket za tog nekog fiktivnog savremenog gledaoca koji nije dovoljno pametan i strpljiv da reflektuje na ono što vidi i čuje već mu se sve mora servirati u obliku lako shvatljivih infodampova svedenih na po jednu rečenicu izgovorenu u replici u statičnim dijalog-kadrovima. 


Ovo čak i nije najveći prestup Sandersovog filma i ja bih bio sasvim spreman da prihvatim pojednostavljenu naraciju i patronizirajuće poentiranje da u drugim aspektima film ide preko nekih granica koje su slični naslovi poslednjih sezona. Međutim, ne ide i Ghost in the Shell 2017 se davi u jednom direct to DVD pomanjkanju ambicije, a gde fraza ,,direct to DVD" ne označava skučeni budžet u kome inspirisani autor krši konvencije spreman na improvizaciju i prinudnu inovaciju već pre defetističku logiku ,,dovoljno je dobro, publika ionako ne očekuje bolje." To je verovatno najveći utisak koji je film na mene ostavio. Dok sam originalni Ghost in the Shell gledao otvorenih usta & bez daha, impresioniran njegovom ambicijom da prelazi granice, savija konvencije i radi više i jače od svojih prethodnika (poput Akire ili Appleseed, recimo), i ostao pod dubokim utiskom kako njegove smele priče koja je akcione trope podredila nečem filozofski intoniranom, tako i vrhunski stilizovane akcije, rimejk je gotovo plašljivo neambiciozan, prepisujući doslovce od originala tamo gde je to najlakše a onda napuštajući njegove teme i tonove kada oni zahtevaju malo nijansiraniju obradu.

Mnogo toga u filmu nije na nivou koji bismo očekivali od skupe produkcije u 2017. godini. Scarlett Johansson je sada već tipizirana za ovakve uloge ali od Nataše Romanov do Lucy ona je imala prilike da uloži više glume u svoje role. Njen Major* u GITS je uloga u kojoj se od nje zahteva samo neudobno telesno držanje i kruta facijalna mimika što u sadejstvu sa veoma nezgrapno ispisanim dijalozima daje lik koji je neuverljiv i u čiju emotivnu agoniju ne uspevam da poverujem. Ne pomaže što je film nedovoljno jasan i dosledan u tome kako se prikazuje evolucija ljudske rase potpomognuta kibernetikom: Major je nominalno ,,prva od svoje vrste", ultimativni spoj čoveka i mašine itd. itd. itd., ali zapravo većina likova u filmu ima kibernetska pojačanja i nigde ne postaje jasno po čemu je Major toliko suptancijalno drugačija s obzirom da gledamo i ostale likove kako hakuju druge ljude, koriste kibernetsku protetiku, komuniciraju mislima itd. Začudnost njenog stanja treba da bude podvučena dubljim uvidima u svet u kome se priča odvija, ali ovaj svet je u filmu oslikan na nivou kulise, što ponovo u meni izaziva Direct to DVD osećaj. Scenografi su se potrudili oko džinovskih holografskih reklama koje ukrašavaju urbane panorame i vrtoglavih višespratnih drumova koji krivudaju između nebodera ali grad u GITS 2017 ne odaje utisak stvarnog mesta u kome žive ljudi. Široki planovi najviše podsećaju na diorame, a ulične scene su retke, neubedljive, bez prikaza ,,stvarnog" života (sem u par nebitnih scena na pijaci) i čitav centralni sukob filma, između državnih snaga reda, kiberterorista i agresivne korporacije odvija se na planu sasvim apstraktne društvene pozadine u kojoj nema ni naznake toga kako ovo društvo funkcioniše, šta običan svet misli o kibernetskim pojačanjima, da li ikog zabole dupe za korporacijske zakulisne igre u kojima strada tamo neki nevin svet itd.

*(Uzgred, iako se najavljivalo da će se tenzija između imena Motoko Kusanagi i lika Scar Jo razrešiti tako što se u filmu protagonistkinja neće zvati drugačije do ,,Major", ona zapravo veoma eksplicitno ima veoma zapadno-zvučeće ime koje čujemo u nekoliko scena: Mira Killian a film onda pravi gomilu loše promišljenih akrobacija da ponudi kanonsko objašnjenje i ovo ga na kraju sasvim skrene sa pravog puta i u ambis.)

Tako kako jeste, prelomni momenti filma se događaju uglavnom na klasičnim direct to dvd lokacijama – praznim betonskim hodnicima nekakvih podzemnih ustanova, praznim ulicama i platoima beživotnih urbanih jezgra, te u jednom noćnom klubu. Originalni Ghost in the Shell je inspirisao mnogo adepta i imitatora, ne najmanje važno i sam Matrix, i prosto je iznenađujuće koliko rimejk malo pažnje obraća na svoj world building uzevši u obzir nasleđe sakojim radi.

Isto važi za akciju. Sanders replicira nekoliko memorabilnih sekvenci iz originalne anime, zajedno sa završnom borbom protiv spider-tanka ali većina akcije je nenadahnuta, sa kadriranjem koje je u najboljem slučaju uslužno, a nikada impresivno i rezovima koji su stara holivudska boljka što prekida akciju kada je neophodno da se kaskader i glavni glumac zamene i koji dodatno kvare ugođaj. Sav slo-mo koji se ovde koristi ne pomaže da se dosegne likovnost i ritam originalnog animiranog predloška i Marvelovi filmovi u kojima je Johanssonova glumila Crnu Udovicu mogu da drže sve vrste lekcija akcionoj režiji GITS 2017.

Film pati od nedorečenosti u pogledu toga gde se dešava i kakvu kulturu treba da predstavlja, sa neugodno spakovanom multirasnom ekipom zaštitnika zakona koju predvodi Takeši Kitano. Televizijski Ghost in the Shell serijali su dali značajno širu sliku od originalnog filma vezanu za to kakvo je društvo u kome se priča dešava i mada ovaj film to nije morao da uzima u obzir, ipak je svakako trebalo da se jasnije osmisli pozornica na kojoj se konflikt događa. To se nije desilo i dok je Kitano praktično ikoničan u svojoj ulozi oživljenog-anime-lika, ostali likovi su svedeni na par nemuštih replika i značajnih pogleda i ne samo da nam ne znače ništa nego i ne verujemo u to da imaju izgrađene nekakve međusobne odnose. U jednom momentu Batou pita Majora da li mu ona veruje a gledalac se pita zašto bi iko ikom verovao s obzirom da likovi deluju kao da ni sami ne znaju šta misle i šta je njihova svrha u filmu. (Da ne pominjemo da je Major član ove ekipe manje od godinu dana.)

Ono što najviše potopi film na kraju nije kontroverza oko whitewashinga i kastovanja bele glumice za ulogu osobe koja u originalnom filmu ima japansko ime – ovo je razumljiv producentski zahtev za projekat koji košta sumanut broj stotina miliona dolara (koji se u njemu, BTW i ne vide), pa čak i uz dve kineske produkcijske kuće koje su učestvovale u njegovoj proizvodnji – već to da se pitanje njenog identiteta pojavljuje da hajdžekuje najveći deo raspleta filma. Ono što je u originalu bilo majndblouving filozofsko razrešenje sa resetovanjem antagonizama i konflikata i dobijanjem nove perspektive na postojanje i život kao delatnu pojavu, ovde je potisnuto sasvim u drugi plan za račun jedne mnogo manje interesantne i klišeizirane priče o bornovskom zaturenom identitetu (koji je, btw, daleko od interesantnosti Born franšize) i zloj korporaciji koja radi stereotipno zle stvari u ime uredno nejmčekovanog ali gledaocu sasvim nevidljivog profita.Tako se egzistencijalističke poente gube za račun izuzetno beskrvne kritike korporativnog kapitalizma i njegovih odmetnutih barjaktara a finalna distribucija pravde kroz cev revolvera je najlenjije rešenje kome se dalo pribeći, žalosno nemaštovito u odnosu na ono što fraza Ghost in the Shell znači već dvadesetak godina. Masamune Shirow, autor mange koja je izrodila Oshiijeva dva GITS filma je u svojim stripovima za razliku od smrtno ozbiljnog Oshiija uvek mnogo polagao na slepstik humor i lowbrow komediju da svoj ambiciozni (filozofski, politički) materijal plasira u naručje publike sa manje frikcije. Možda je Sanders mogao da pribegne ovom rešenju jer je Ghost in the Shell 2017 ovakav kakav jeste – ozbiljan ali mučno isprazan – solidno promašio na svim planovima.

Bonus komentar ide na prevod koji je većinu vremena uslužan ali zatim pravi neke neobjašnjive greške u pogrešnom razumevanju idioma, a da ne pominjem da je ,,deep dive" preveden kao ,,duboki zaron" što je tehnički korektan prevod ali kao rešenje u filmu gde je to naprosto jedan od pristupa u prikupljanju digitalnih informacija deluje suviše poetski i nezgrapno.

Mehmete, uzeo si utiske o jednom filmu i pretvorio ih u poeziju...

Baš mi je žao jer sam se radovao tome da ScarJo gledam u jednoj visokostilizovanoj akcionoj priči koja je većinu svoje teške filozofske građe sažvakala tokom prethodne dve decenije. Avaj, slabo je ovo ispalo...

Edit: Fak, sad čitam tvoje utiske i sve si rekao što sam i ja pokušao sa mnogo ekonomičnijim pristupom izražavanju 

Ali baš je neobično koliko je produkcija glupo pobacila po pitanju scenografije i to mi je baš najjače odavalo taj "DTD" utisak. U DTD filmovima često imaš uvodne scene koje su snimljene iz helikoptera, često nekim egzotičnom sočivom pa se geometrija grada viđenog iz božije perspektive krivi i grana na psihodelične načine, a onda se sve ključne scene filma dešavaju u garaži, podrumu i napuštenom fabričkom postrojenju. Ovo je nekako isto to samo za mnogo više para.

Uvek nam preostaje LUCY...

In d skaj vid dajmonds, dakako. 

Ali bez šale, Lucy je daleko bolji film od ovoga, naravno.

APRIL 10, 2017
10:52am PT by Graeme McMillan
Marvel to Discipline 'X-Men' Artist for Hiding Political Propaganda in Comic Book
Ardian Syaf's references to unrest in Jakarta appeared in the debut issue of flagship title 'X-Men: Gold.'
Courtesy of Ardian Syaf/Marvel Entertainment
 
Ardian Syaf's references to unrest in Jakarta appeared in the debut issue of flagship title 'X-Men: Gold.'
It should have been the successful beginning of the relaunch for Marvel's X-Men comic book line, but last week's X-Men: Gold No. 1 has become the center of a controversy over references snuck into the artwork by Indonesian penciler Ardian Syaf that attack Jakarta's governor, Basuki Tjahaja Purnama.

The issue, which is the flagship launch for Marvel's new RessureXion branding for both the X-Men and Inhumans families of comic book series, features at least two specific references to issues relating to Purnama, the Christian leader of a majority Muslim nation, and a man who is currently facing blasphemy charges after saying that politicians who referenced the Quran as evidence that voters should reject Purnama were lying. Although he later apologized, saying that he had no intent to insult Islam or the Quran, his comments sparked a number of large scale protests in Jakarta in November and December last year.

One of those protests is referenced in Syaf's X-Men: Gold artwork, with the number 212 — for 2/12, or Dec. 2, the date of the protest — appearing in the background of a crowd scene. Elsewhere in the issue, the X-Man known as Colossus is seen wearing a shirt reading "QS 5:51", a reference to the Quran passage that the politicians speaking out against Purnama were citing. (That passage in some translations, warns against taking "the Jews and the Christians" as allies, instead suggesting that they are not working in Allah's favor.)


Following the issue's release on Wednesday, news of Syaf's hidden messages slowly spread across social media, before hitting peak volume this weekend, with coverage on comic book sites that prompted an official response from Marvel itself.

"The mentioned artwork in X-Men Gold No. 1 was inserted without knowledge behind its reported meanings," the statement released from Marvel Saturday said. "These implied references do not reflect the views of the writer, editors or anyone else at Marvel and are in direct opposition of the inclusiveness of Marvel Comics and what the X-Men have stood for since their creation. This artwork will be removed from subsequent printings, digital versions, and trade paperbacks and disciplinary action is being taken."

In response to the controversy, Syaf has defended the messages, telling The Jakarta Post, "Making friends [with Jews and Christians] is okay. Who said it's forbidden? I have a lot of Jewish and Christian friends. [But] choosing a non[-Muslim] as a leader is forbidden. That's what the verse says. What can I do as a Muslim? If I worked at DC, I could put [the messages] in a Superman comic book."

G. Willow Wilson, writer of Marvel's critically acclaimed Ms. Marvel series and author of the memoir The Butterfly Mosque: A Young American Woman's Journey to Love and Islam, wrote passionately both about the Quran verse and Syaf's actions online.

"Keep in mind that 75% of Muslims are non-native speakers of Arabic (I'm one of them), and of that 75%, most know a few phrases of Arabic at most; just enough to be able to perform the five daily prayers, plus some tangentially related religious terminology (I know a bit more)," she wrote, arguing that Syaf's interpretation of the verse he referenced was not only based on an inaccurate translation, but also, "has very little relevance [today] to a democratic, multi-ethnic and multi-religious state." The problem, she argued, was that Syaf's actions — which she called "career suicide" — "will continue to affect the scant handful of Muslims who have managed to carve out careers in comics."

Arrow and The Flash producer Marc Guggenheim, who writes the series, remained relatively quiet about the issue on social media this weekend outside of two tweets: one linking to Marvel's statement, and a second in which he wrote, "Lemme tell you, the support has been amazing. From fans and pros alike."


Beyond its statement this weekend, Marvel has yet to confirm Syaf's status with the company. His artwork for the second and third issues of X-Men: Gold have already been completed and are scheduled for release across the next month, but he was already scheduled to be taking a break for a number of issues following.

X-Men: Gold No. 1 currently remains available in print, although the digital edition has been temporarily withdrawn to make art corrections. The second issue remains set for release April 19.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Da:

Ardian juce izjavio da je gotovo sa njegovom karijerom, sto nam je svima jasno jos od pocetka ovog skandala.

Akademik krijumčario zaražene transseksualce
O. MATAVULj | 08. april 2017. 09:10 | Komentara: 2

Član SKAIN Mirsad Nuković (47) iz Novog Pazara uhapšen na prelazu Uvac. Preko granice prebacivao ljude izložene seksualnom zlostavljanju
Tweet
Mirsad Nuković

Mirsad Nuković
Srodne vesti

    Formirani novi timovi vojske i policije za zaštitu granice

    Formirani novi timovi vojske i policije za zaštitu granice
    Grčka: Oslobođeni migranti, otmičari tražili 3.500 € po čoveku

    Grčka: Oslobođeni migranti, otmičari tražili 3.500 € po čoveku

    Uhapšen državljanin BiH, osumnjičen za krijumčarenje ljudi

    Austrijska policija razbila lanac krijumčarenja ljudi

    Uhapšen zbog krijumčarenja ljudi

AKADEMIK Mirsad Nuković (47) iz Novog Pazara, član Srpske kraljevske akademije inovacionih nauka (SKAIN), uhapšen je u četvrtak na graničnom prelazu Uvac kod Višegrada na osnovu potrage koju je za njim raspisalo Tužilaštvo BiH zbog krivičnog dela krijumčarenje ljudi, saznaju "Novosti". On je, navodno, preko granice prebacivao žene i transseksualce, od kojih je veliki broj njih bio zaražen polnim bolestima.

Nukovića je, na ulasku u Bosnu i Hercegovinu, uhapsila Granična policija BiH.

- Kontrolom dokumenata utvrđeno je da ga potražuju zbog krivičnog dela krijumčarenje ljudi. Nakon hapšenja predat je u nadležnost SIPA - saopštila je portparol GP BiH Jasminka Mujić.

Nezvanično saznajemo da je Nuković pod istragom zbog sumnje da je umešan u krijumčarenje više stranih državljana, mahom osoba koje su se bavile prostitucijom, a koje su ilegalnim putevima prebacivane na teritoriju BiH. Među njima je, kako tvrdi izvor blizak istrazi, više žena i transseksualaca, koji su bili izloženi seksualnom zlostavljanju i koji su bili pozitivni na prenosive polne bolesti.

Portparol Tužilaštva BiH Boris Grubešić potvrdio je, za "Novosti", da se Nuković nalazi pod istragom, ali nije želeo da precizira šta mu se konkretno stavlja na teret.

- On je pod istragom u predmetu Tužilaštva BiH zbog krivičnog dela krijumčarenje ljudi. U interesu istrage ne možemo davati više informacija - rekao je Grubešić.

Nakon hapšenja Nuković je sproveden na kriminalističku obradu i zasada nije poznato da li će Tužilaštvo BiH zahtevati određivanje pritvora.


UGLEDAN ČLAN DRUŠTVA

MIRSAD Nuković rođen je u Novom Pazaru gde je završio osnovnu i srednju školu, a 1999. godine diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Prištini. Diplomu doktora računarskih nauka stekao je na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru. U decembru 2013. godine postao je član SKAIN u Beogradu.

AFTERMATH Elliotta Lestera po scenariju španskog prevashodno žanrovskeg specijaliste Javiera Gullona, trebalo je da posluži kao prestige picture za Arnolda Shchwarzeneggera. Nažalost, Arnie nije Jim Carrey da lako prenosi svoj komičarski schtick u dramske uloge, niti da proizvede efekat tragikomedije tako da je ovo film u kome sve vreme prisustvujemo nečemu što bismo u svakoj drugoj situaciji nazivali vanity projectom, pod uslovom da je Arnie u situaciji da isposluje tako nešto.

Međutim, pogledajmo istini u oči, Arnie je davno davno bio najveća bioskopska zvezda i paradoksalno, vrlo brzo se popeo na vrhunac popularnosti i izgubio sboj box office mojo. Arnieja je i dan-danas prototip bioskopske zvezde iako zapravo nije ni približno imao seriju blokabstera kao Tom Cruise, Mel Gibson ili Will Smith. U određenom smuslu, Arnie je ipak ostao simbol blockbuster glumca kako zbog ikoničnosti likova koje je igrao tako i zbog specifičnog glumačkog detalja - on teško da bi mogao da igra u bilo čemu što nije neka vrsta žanrovske estetizacije, a što u svojoj vrhunskoj formi posamtramo kao komercijalni film.

Dakle, nema Arnold neki range kojim bi mogao da iskorači izvan tog blag komično tretiranog akcionog ili SF miljea, a AFTERMATH je sve suprotno od toga. Ne kažem da je svaki eksperiment zabranjen, ali ovaj svakako da mu nije bio potreban.

Arnold se već godinama babi, i u tom procesu pretvaranja u babu sebe jeste žestoko poništio u odnosu na ono što je bio. U AFTERMATHu je bio spreman sebe potpuno da poništi, međutim u underplayu kome je u očaju pribegao Lester, Arnold nema šta da pruži. Svakako, da Arnoldovo izbrazdano lice i prilično bizarno telo govore mnogo toga, ali to čine u filmu kao što je Ayerov SABOTAGE gde može da se pravi refleksija Arnoldove žanrovske zaostavštine, ne u ovoj melodrami o gubitku i osveti ali onoj osveti koja je brzopotezna i nekatarzična iako se katarza očekivala.

Scoot McNairy nasuprot Arnolda je pravi izbor za ovaj film, ali ni činjenica da njegov lik ne uspeva da zaživi bitno bolje pokazuje da je problem ne samo u Arnoldu već i u Gullonovom sceanriju.

Gullonov scenario je dosta dobro osmišljen u tome kako tretira bitne plot pointe ali ne nudi mnogo sadržaja na putu između plotpointa i u tom pogledu jedini način da se to zabašuri bio je da ljudi dugo ćute, gledaju i rade svakodnevne stvari. Sa glumcem koji je sve sem ne svakodnevan kao što je Arnold, to nije moglo da se uradi.

Lesterova režija je nažalost onoliko dobra koliko su glumci i scenario. Stoga efektne su one zanimljivo koncipirane scene i upečatljivi su oni likovi koje igraju bolji karakterni glumci, dakle Scoot McNairy. Lester u tom smislu nije suštinski gori od drugih reditelja sa sličnim limitima ali je za razliku od njih radio film sa glumcem koji je nosio veliki rizik.

I taj rizik se ispostavio kao opravdan.

* * / * * * *

Fabio Guaglione i Fabio Resinaro snimili su film MINE u trenutku koji je delovao kao najpogrešniji ali je onda mudro sačekano sa izlaskom filma i dobio je na relevatnosti. Naime, kada je počeo da snima MINE, Armie Hammer je bio holivudski hunk u usponu, ali kada je stigao u postprodukciju bilo je jasno da od tog uspona za sada nema ništa. Neki od njegovih najboljih radova, kao recimo THE MAN FROM UNCLE prosto nisu proradili, i bez obaveznog superherojskog serijala - pošto mu je izmakao Millerov JUSTICE LEAGUE - Hammer se našao na nizbrdici. Međutim, taj pad je usporio kroz nekoliko indie i art house rola, tako da MINE izlazi u momentu kada je Hammer naređao nekoliko respektabilnih rola.

MINE je u svojih prvih deset minuta akcioni triler o dvojici marinaca poslatih da ubiju islamističkog vođu. Do kraja prvog čina, pretvara se u ironični high concept o dva čoveka zarobljena na minskom polju, da bi potom u sledeća dva čina naizmenično nudio vrlo efektne, čak i vrlo uzbudljive scene sa znacima popuštanja u odnosu na koncept.

Armie Hammer je u ovom filmu pokazao da može sam da iznese rolu nekakvog CAST AWAY profila. Njegovo lice je ekspresivno, telo mu je filmično i potpuno je uverljiv kao marinac, međutim kao da dva Fabija nisu baš sto posto bili sigurni u to tako da neumitno ulaze u dijalošu formu - marinac stoji na mini i počinje da komunicira sa meštanima koji možda jesu a možda i nisu plod njegove mašte, zatim se vraća u sećanja, u flešbekove u kojima saznajemo njegovu prošlost koja ga je možda dovela do toga da ode u rat, i na kraju kreću da se prepliću san, java i halucinacija.

Ideja da se akcioni triler o black ops akciji u pustinji izrodi u egzostencijalističku ili čak ekspresionističku priču na tragu Camusa ili Kafke nije nezanimljiva, ali dva Fabija žele i Camusa i Kafku i suspense.

I u svemu tome na mikro-nivou manje-više uspevaju. Film odlično izgleda. Snimljen je na skromnom budžetu ali mu ništa ne fali, visoko je estetizovan, a Hammer vredi svakog dinara koliko je koštao. Međutim, obilje ideja rezultira filmom koji je za početak predug a zatim i prenatrpan različitim pristupima daljoj eksploataciji situacije.

MINE ostaje zanimljiv pokušaj, i odličan showcase za Hammera i dva Fabija. Ipak, nedostaje mu još dosta da bude sasvim zadovoljavajuća celina.

* * 1/2 / * * * *

https://www.youtube.com/attribution_link?a=k58uymqB2a0&u=%2Fwatch%3Fv%3Dd5h7Kgo-zeI%26feature%3Dshare

Pogledao sam KOKO I DUHOVI Danijela Kušana, adaptaciju jednog od najpopularnijih romana za decu u istoriji hrvatske književnosti. Avanture dečaka Kokoa već su ekranizovane, a Ivan Kušan, otac reditelja i scenariste ovog filma, bio je dosta aktivan u našoj kinematografiji. On je pisao film Krsta Papića o Tesli, kao i Ivandinu adaptacija Pavaa Pavličića UBISTVO U ŠKOLI.

Koko je prethodno obrađen u dvema televizijskim serijama a novi serijal filmova iznedrio je četiri naslova koja su imala dosta solidnu gledanost za hrvatske uslove.

KOKO I DUHOVI je priča o dečaku koji se doseljava u Zagreb iz mesta Zeleni Vrh u kome je sa svojim drugarima rešio jednu misteriju. U Zagrebu međutim dečak ubrzo primećuje neke nove neobične stvari i očinje da istražuje pojavu koja deluje na neko spektralno prisustvo pokojnog komšije.

Kušanov roman bi se žanrovski mogao definisati kao misterija sa elementima trilera za decu, i Danijel to sve režira u dosta svedenom ključu, bez prevelikog intenziteta ili izražene vizuelne ili pripovedačke maštovitosti. Film se dešava u sedamdesetim ali nažalost i izgleda kao dečji film iz tog vremena, u čemu je autor uspeo ako je to bila namera ali nešto nisam siguran.

Vizuelni izraz je konzistentan ali dosta flah, deca glumci su solidni ali bez velike harizme kojom bi digli film na viši nivo i sve u svemu, KOKO I DUHOVI nikada ne prelazi nivo korektne ekranizacije. Ipak, u trenutku kada je STRANGER THINGS dao naročitu validnost baš ovakvim pričama, iako Kušanov rukopis nije Amblin per se, onda KOKO I DUHOVI, snimljen 2011. godine, neumitno biva gledan na drugi način.

No, ipak, činjenica da je serijal ostvario dobre rezultate, govori da je na kraju krajeva takav prosede iskomunicirao sa ciljnom grupom. S jedne strane, holivudska paradigma vizuelno maštovitih i agresivnih vizuelnih rešenja u dečjem filmu ne mora nužno biti jedina prisutna, i moguće je da baš smireniji stil prija deci, a opet, pitanje je koliko deca zapravo odlučuju u pogledu toga šta će gledati. Pa ipak, činjenica da je u ovoj inkarnaciji snimljen već četvrti film sugeriše da se na terenu ipak stvorila nekakva fanbaza, i da je to nekoj kritičnoj masi bio prihvatljiv film.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam ZAGONETNOG DJEČAKA Dražena Žarkovića. Reč je o drugoj adaptaciji romana Ivana Kušana u novoj inkarnaciji kojom rukovodi njegov sin Danijel. Na ovom filmu scenarista je bila Hana Jušić koja je prošle godine postigla veliki festivalski uspeh filmom NE GLEDAJ MI U PJAT. Kao saradnici na scenariju potpisani su i mlađi Kušan i reditelj Žarković.

Žarković na nivou rediteljskog koncepta ne pravi nikakav iskorak u odnosu na Kušana. Tu je glumačka ekipa iz prvog filma a tu je i rediteljski koncept u kome film smešten u sedamdesete umnogome i podseća na filmove iz tog vremena.

U novom filmu, Koko i njegov novi najbolji drug sumnjiče dečaka koji ide sa njima u razred jer ima neke sumnjive nekonzistentnosti u tome kako se predstavlja. Međutim, ovde i romantični zaplet dobija na težini jer im se u istrazi pridružuje i jedna drugarica.

Ono što je suštinski bolje od prvog filma jeste uvođenje Karla Maloče, dečaka glumca koji je pre godinu i nešto bio jedan od najharizmatičnijih učesnika serije CRNO-BIJELI SVIJET. I on je već i kod Žarkovića pokazao da ima "nešto" i da se izdvaja, mada to nije do kraja bilo artikulisano.

Ako imamo u vidu jasnu konzistentnost rediteljskog postupka, možemo slobodeno reći da je Žarković pokušavao da isprati Kušanov koncept iz prvog filma i da nijedan član ekipe nije mogao da doprinese nekim suštinskim promenama u postupku. Ipak, čini se da je ZAGONETNI DJEČAK kudikamo napetiji od prvog filma, iako se o punokrvnom suspenseu ne može govoriti.

Posle ZAGONETNOG DJEČAKA usledio je sequel LJUBAV ILI SMRT a posle njega i prequel. Međutim, kao i LJUBAV ILI SMRT i ZAGONETNI DJEČAK je ranije već ekranizovan kao televzijska mini-serija.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam LJUBAV ILI SMRT Danijela Kušana, treći film u novom serijalu o Koku. U ovom filmu nema detektivskog slučaja jer je misterija u samom glavnom junaku i njegovoj nesposobnosti da prepozna pravu ljubav.

Kušanov roman je adaptirao njegov sin i ovo je u čitavom serijalu daleko najzanimljivije postavljen film, i scenaristički i rediteljski. Kušan se dosta poigrava idejama meta-fikcije, jave i sna, fantazije i realnosti, ali i vremenskim tokovima koje meša kroz zanimljivu mozaičnu dramaturgiju. Jasno je da u ovom filmu Koko postaje tinejdžer i da Kušan računa na to da su gledaoci rasli uz serijal tako da su i gledaoci kojima se obraća spremni za formalno zahtevnije zahvate. Hrabrija formalna rešenja sugerišu da je Kušanova arhaičnmost postupka u ranijim delovima ipak imala dosta veze sa određenim pretpostavkama o percepciji filma kod ciljne grupe.

Iako je LJUBAV ILI SMRT uronjen u teme puberteta i nametanja muško-ženskih odnosa kao glavne životne teme, zanimljivo je to da u njemu uopše nema seksa, i da uprkos uplivu tema supkulture (recimo, Koko se bavi fudbalom a njegova sestra svira u bendu, i obe ekipe imaju svoje žurke u klubovima) nema i upliva seksa. Dakle, Kušanov film ima u sebi to jedno vanvremensko svojstvo svojstveno dečkoj produkciji da je malo izmaknut iz sadašnjosti i potencijalno ipak prijemčiv gledaocima kojima se na kućnim formatima dopao prvi film, a ne samo onima koji su "odrastali" uz serijal. To sve deluje kao mudar poslovni potez ali ne znam da li na kraju zadovoljava tinejdžersku publiku.

Rekonstrukcija epohe je ponovo zanimljiva a Kušan je kao i u svemu ostalom i u tome razigran. Film ima muzičku numeru koju izvodi Fru fru, devojalčki bend iz filma koji podseća na Banglese, odnosno Cacadou Look ali je pomalo teško odrediti kada se tačno dešava film. Naime, Koko nosi majicu sarajevske Olimpijade što znači da bi to moglo biti 1984. ili 1985. ali devojke slušaju FIT čiji je prvi album izašao kasnije. Međutim, FIT je kao bend krenuo 1982. godine tako da su možda junaci ovog filma samo early adopteri, ili je naprosto greška kao Smithsi u STRANGER THINGS.

Regionalne kinematografije su poslednjih godina praktično opterećene mladima, pre svega kroz seriju debitantskih filmova koji komodifikuju teško odrastanje i snalaženje i tranziciji. Ako izuzmemo slovenačke filmove za mlade koji svake godine nude ponešto zanimljivo, LJUBAV ILI SMRT je jedan od rekih radova te vrste u Hrvatskoj.

* * * / * * * *

Mehmete, vidi ovo

https://kinorusija.wordpress.com/2017/04/15/prityazhenie-2017/#more-14563


Sent from my iPhone using Tapatalk

Whoa, brzo se pojavio. Ipak, treba ga ispoštovati u kinu.

Reprizirao sam AS PIK: LOŠA SUDBINA Draška Đurovića u sklopu nekog istraživanja. Koliko god da mi je onomad delovalo deplasirano da pišem o ovom filmu, ipak mislim da ga treba živopisati za potrebe evidencije.

Đurović je čudan svat i jedna apartna pojava u regionalnoj kinematografiji. S jedne strane, on je uspeo da napravi minimalan ali na bizarnom nivou dosledan opus u kome prikazuje svoju generalnu okrenutost repertoarskom filmu. Međutim, u svakom od tih filmova je želeo da unese i nešto od te tako tipične regionalne okrenutosti "velikim temama", pa bilo da je reč o kriminalu devedesetih u ROĐENIM SJUTRA, političke trzavice u DESANTU NA PRČEVO ili ratovi devedesetih u AS PIKU.

Stoga, Draško Đurović je na neki način regionalni Uwe Boll jer za razliku od drugih reditelja koji imaju čak i eksplicitne simpatije za njega, Đurović ga kanališe na suštinskom i potpuno iskrenom nivou. Njegovi filmovi dobacuju do Bolla ali ne žele da budu ni treš, niti exploitation, žele da budu baš dobri repretoarski filmovi sa dubinom i u tome ne uspevaju.

AS PIK je tipičan primer tog pristupa. U njemu ništa nije toliko loše na nivou ideje koliko je sve ridikulozno realizovano. A validnost ideje je potvrdio ČETVRTI ČOVEK koji je zapravo isto ovo, samo urađeno bolje. Na nekom nivou, Đurovićev film je čak i hrabriji jer u glavnu ulogu postavlja totalnog antiheroja, koji se seća "svega" i ni zbog čega se ne kaje...

Međutim, isto tako, Đurovićev film posle prvih pet minuta koji su korektni, pa čak i obećavajući, kreće da tone u jedan žanrovski melanž između teatralne studije karaktera, trilera i tarantinovske persiflaže prepune bizarnih dijaloga. Možda je već Michael Madsen u podeli signal da se traži tarantinovski vajb, koji proističe i iz vezanosti za jednu lokaciju i napeto opsadno stanje u ključu DESPERATE HOURSa, međutim Obrad nenezić i Đurović nisu kadri to da iznesu. Film bi svakako bio kudikamo podnošljiviji da je bilo malo više kritičnosti prema pojedinim najproblematičnijim dijalozima u montaži, i to naročito onim kojima nije mesto u ovom filmu već u nekom neuspelom pozorišnom komadu "krvi i sperme".

Sami dijalozi sugerišu da je možda čitav ovaj scenario nekada postojao u formi slabog pozorišnog komada.

Slično ČETVRTOM ČOVEKU, temu ratnih zločina AS PIK koristi kao McGuffin, i uprkos tome što ima jasnu antisrpsku agendu tipičnog crnogorskog "pranja ruku" od svega, nesumnjivo je da ovu "temu" dosta jasno i dosledno žanrovski koristui. U tom pogledu, zanimljivo je da u filmu jednu malu ulogu igra SNSov kadar Rastko Janković koji u svojim pokušajima da rukovodi našom kienmatografijom dosta insistira na "nacionalnom interesu" koji ga evidentno nije mnogo zanimao pre nekoliko godina kada je glumio u ovakvom filmu i još pevao naslovnu pesmu.

Uprkos tome što u načelu možemo reći da je jugoslovenska kinematografija imala pozitivna iskustva sa žanrovskim filmom, upravo naslovi poput AS PIKa bivaju potegnuti kao argument da našem podneblju ne prija ovakav filmski izraz.

Pogledao sam PAPERBACK HERO Anthony J. Bowmana, australijsku romantičnu komediju koju je Hugh Jackman snimio neposredno pre selidbe u Holivud. I zbilja, posle ovakvog filma nema nikakve dileme kako su sva vrata tako brzo postala otvorena za Jackmana.

Hugh Jackman igra naslovnog junaka, australijskog kamiondžiju koji pod pseudonimom piše ljubiće, krijući od svoje okoline da se bavi tako "sramotnom" i "nemuževnom" rabotom. Kada ljubić koji je potpisao imenom svoje simpatije i najbolje prijateljice postane hit, izdavači dolaze u njegovu zabit sa namerom da je odvedu u Sidnej i upoznaju sa javnošću. Prijateljica prihvata da učestvuje u njegovoj laži ali onda razne komplikacije počnu da se javljaju.

Bowmanova evidentna inspiracija je Hawks, ali ne samo u načinu na koji tretira njihovu screwball romansu već i po tome kako prikazuje njihov profesionalni život. Ljubavne i komične scene su žanrovski tačne ali su zato scene sa njegovim kamionom, odnosno sa njenim avionom za zaprašivanje podjednako uzbudljive. Bowman zaista maksimalno koristi sve ambijente i situacije koje mu se nude, i kada se tome doda fascinacija glavnog junaka Roy Orbisonom i Jackmanovo iskustvo nastupa u muzičkom pozorištu, PAPERBACK HERO je školski primer maksimalno postignute ekspresije na vrlo umerenom budžetu.

Claudia Karvan je odlična partnerka Jackmanu i kanališe svojevrsnu Katherine Hapburn njegovom Gary Cooperu. Ruralne australijske lokacije svemu daju posebnu draž, i film pored hawksovske ima staloženost i scenarističku solidnost britanskog romcoma čemu doprinose i nesumnjivi kolonijalni relikti ruralne Australije.

Anthony J. Bowman je uzeo premisu koja je trošena na raznim nivoima i uz dvoje odličnih glavnih glumaca uspeo da je udahne novi život. Stoga PAPERBACK HERO spada u red onih romantičnih komedija koje uvek mogu biti aktuelne. 

* * * / * * * *