ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: saturnica on 19-07-2017, 17:00:27
Džek, zašto bi to i kome  bilo važno je li autorov porno isječak dolazi iz svjesnog ili nesvjesnog nivoa? Ti se zezaš, ha?

Moj duboki naklon.

Ruski pisci u svojim delima posvetiše desetine strana hrani. Uglavnom su o njoj pisali jer su bili gladni.
Ergo, analogijom dolazimo do toga da oni koji pišu pornografske ili erotske deonice pate od nejebice.
Uzgred, zar Barker nije udat za nekog crnca? Muž ga firca a on piše.
Nije dotle došlo, valjda, Stipane?

Pa sad, svako posmatra stvari iz svog ugla, zar ne Aleksije?
Čudo jedno kako si se upravo crnaca setio....

Quote from: ALEKSIJE D. on 19-07-2017, 18:20:28
Uzgred, zar Barker nije udat za nekog crnca?

Razišli se. Sad je s belcem.

Quote from: angel011 on 19-07-2017, 18:53:22

Quote from: ALEKSIJE D. on 19-07-2017, 18:20:28
Uzgred, zar Barker nije udat za nekog crnca?

Razišli se. Sad je s belcem.

hahahahahha....

Stipanova ilustracija me je izbavila od iskušenja da čitam smu priču. Ili odlomak. Odmah sam pomislila na onaj vic što se završava sa: gde je ta Indijanka kojoj treba polomiti nogu? (Mujo hoće da ga prime u Indijance, pa kao test polaže napastvovanje Indijanke i lomljenje noge medvedu, a on je, ma koliko bio lud, ipak malo više zbunjen i tako... pomeša zadatke.)


Inače, da li će neki sadržaj biti pornografski ili ne - nema tu pravila koja treba slediti. Nije presudno poštovanje tuđe ljudskosti ili osećanja. ''Lolita'' recimo nije pornografija. Pa i Stipan ima jednu nepornografsku priču. To je ona o čoveku koji postaje pas. Suština mazohizma. Obluje eksplicitnim scenama, ali to ne smeta. Možda zato što sve to ima višu svrhu i cilj. Nesreća je to što sam Stipan ne uviđa vrednost ove priče niti zna da mu se ona razlikuje od drugih.

Stipan vrlo dobro poznaje svoje priče.
A to što se one razlikuju od jedne do druge...
Pa to je problem valjda samo na Sagiti...

Sa belcem? Valjda mu dosadilo da stalno ide nas ušivanje... Fakt je moj Stipane da homosekualizam utiče na K.B. jer ga stavlja u poziciju čudovišta, jer i sam oseća neprirodnost svojih postupaka. Ali to je predmet neke smislenije analize koja bi ZS i bila primerena.
Nego, tebi je,brale, poenta izmakla. Prvo, što te porede sa K.B.? Imaju neke pozadinske namere ili se tu krije nešto što nama nije poznato?
Ostale analogije mi nisi osporio.
Samo se dokazalo kako raspolažem zastarelim informacijama. Ne pratim taj svet pederluka...

Ništa meni nije promaklo Aleksije... Čak ni ovo što si upravo rekao...

A da vama što-šta nije poznato više je no izvesno.

Ovog ovde Stivena porede sa Klajvom? I on se primio? Lelee O_o

Kao što rekoh...
Aleksije, Гражданка i ostali cvet sagitaške inteligencije što veruju da su stub oslonac srpske kulture....

Interesantan je i motiv erotskog u priči Ime majkino, koja je dostupna na ovom forumu i koju ću takođe preporučiti za čitanje svima. Tu se može posmatrati i  gradacija u opisu privoljavanja glavne junakinje, koja prožima proces njenog shvatanja svog božanskog porekla.

Praktično, od SM motiva, tenzija se povećava da bi se katarza doživela činom penetracije, koji predstavlja prelomnu tačku iako se nakon njega pominju dodatne muke kao opcione.

Sledi odlomak, cela priča je na istoimenoj temi


- Rođendan ti je danas. Imam poklon za tebe – kaže lutka i znam da smo odjedared usred vašarske gužve. Osećam! Beli vašar, srebrni vašar, crni vašar, zašto bi to bilo važno? Pa ja sam vašar, nije li tako? Ali ovo više nisam ja, ovo je neko drugi. Ovo sam ja i nisam ja, a moj poklon mi prilazi, za sobom ga na lancu vuče onaj ćopavi pastir, oko koga stado sve jedno na drugo naskače, ali to više nisu koze. Sabiram se, osvrćem, vidim majstora opančara. Navukao kožnu kecelju do zemlje, pa okačio nekakvu curicu o dud naglavačke i još je živa dok joj dere kožu za nove opanke u kojima se ne hoda, nego leti. Karuzel sa okovanim mladićima se okreće i poskakuje sve gore i dole, a nekakvi ih majmuni jašu i podbadaju mamuzama, dok onaj ćelavi u pantalonama na kocke, sav pomodreo od verglanja svira bez prestanka - ta-ta-vrm, ta-ta-ram-ta. Bombondžije pomahnitale, pena im na usta udara, pa razapeli po krstovima decu i šećerom ih namazali da odvlače zunzare od svojih tezgi.
- Kako se zoveš? - pita me ona što je bila lutka. Ona kojoj poznajem istinsko ime.
- Kao majka - odgovaram dok pastir, sve motkom vošteći, priteruje moj poklon.
- A kako ti se zove majka? - uporna je ona i meni je pomalo žao mladog Ciganina. Ti su lanci preteški za njegovo slabašno telo.
- Isto kao ja! - odgovaram i gledam rastrganu kožu mladog Ciganina, svu u krvavim brazdama i podlivima od silnog batinanja. Mogla sam ga milovati da je bilo drugačije. Mogla sam ga voleti. Sad je ionako svejedno...
- A kako se obe zovete? - besno će ona dajući znak pastiru. On spušta čakšire i dohvata mog Ciganina za bokove.
- Jednako! - kažem ravnodušno i posmatram kako pastir guzi sirotana, sve mu se šubara najerila. Mali skiči, pastir ropće, a ona što je bila lutka od besa ciči:
- Daću ga opančaru ako mi ne kažeš svoje pravo ime!

Nemoj Stipane preterivati. Stub srpske kulture, što ne evropske? Pre će biti srpske nekulture.
Ovo se fino razvija u problem erotskog i pornografskog u sf-u i hororu.
Moglo bi se debatovati na temu koliko nesvesno utiče na pisanje horora ili koliko lični problem utiče na pisanje dela. Isijavanje je direktan proizvod Kingove borbe protiv alkoholizma i teze da nema izlečenih već samo zalečenih alkoholičara... Imalo bi toga još.

Nije da meni smetaju vaše analize. Međutim, ono što je ovde evidentno jeste da ja nijednog trenutka nisam pominjao niti erotiku, niti pornografiju, niti Barkera. Vi ste oni koji ste to izvukli iz vrlo smišljeno probranih odlomaka iz mojih priča.

Doduše, postojali su momenti kad ste toliko otišli u krajnost da se nisam mogao suzdržati, ali to ne menja ništa na božjoj sceni.

Bejbe, i am a star!!!

Nisi. Drugi su. Nisi ih demantovao. Znači-slažeš se. Analiza lajtmotiva kod tebe koju pojedini tumače ka "šut, ba, erotka" a drugi kao pornografija, dok se ti ne izjašnjvaš. Normalno, treba pustiti druge da te analiziraju. Samoanaliza i razotrkrivanje mehanizama pisanja i zanata moraju ostati mala alhemičarska tajna.
Ako ti smeta, lako je prekinuti i vratiti se na problem Argus tursa.

A što bi mi smetalo? Evo, na primer, ni ti mi ne smetaš, mada mi je potpuno jasno ko te napujd'o...

Stipane, niko me nije kako reče napujdo, već mi simpatično ovo reklamiranje koje izvodite na topiku. Drugo, ja tebe nisam vređao i nazivao posredno psetom. Ako si ti navikao na takav ton i igrarije sa tvojim ortacima i kourednicima i kolegama, ja nisam.

Kakogod... Obožavam kad su moja dela nekom simpatična...

Quote from: Stipan on 19-07-2017, 12:17:15
Ovde se vrtimo u krug. Razumem ja tebe, ali ti ne razumeš mene.
Eksplicitnih citata ti mogu povaditi iz Barkerovih priča kol'ko voliš, pa ga opet ne gurkaju među porniće.

Nadam se da je sad jasnije.

Quote from: StipanMeđutim, ono što je ovde evidentno jeste da ja nijednog trenutka nisam pominjao niti erotiku, niti pornografiju, niti Barkera.

Izgleda da ipak jesi.

Miči se ćurko s Argusovog topika. Ti ipak nisi Aleksije, ma šta umišljala u toj svojoj lepoj glavici...

Daj probaj da održiš neki nivo konverzacije. Upućujem na očiglednu neistinu, znam da nije prijatno, ali malo se kontroliši.

Znači, nije Barker pao niotkud, nego si ga sam pomenuo. Lepo je imati uzore, ipak, Barker nisi.

O, jebote, ovo je još ovde tu? Za neupućene: Pročitajte reč urednika, možda vam se oči otvore.

Ne pada mi na pamet.

Otvorite temu, ne date joj da utihne i potone među neaktivne, konstantno dižete tenziju ne bi li bili pred očima javnosti (svaka reklama je dobra reklama), a onda očekujete da možete kontrolisati fidbek te iste javnosti? How very nice. Ti ne znaš kako forum funkcioniše, je l' da?

Priča se o tebi, a to si i želeo, dakle - trpi.

Quote from: hidden on 19-07-2017, 21:03:04Mali skiči, pastir ropće

Ovo već počinje da liči na perverznu obradu Životinjske farme!

Stipane pripazi da ti Dybuk ne osakati spolovilo!

Quote from: Pizzobatto on 19-07-2017, 22:49:08

Quote from: hidden on 19-07-2017, 21:03:04Mali skiči, pastir ropće

Ovo već počinje da liči na perverznu obradu Životinjske farme!

Stipane pripazi da ti Dybuk ne osakati spolovilo!

Bato, samo opusteno. Reci slobodno - penis.

Jedino tuđom rukom (zapisuj Stipane, zahvaljujući komentarima, priča se maltene sama piše)

Eventualni analitičar bi zasigurno zapazio upotrebu reči "curica" i "devojče" mada se na prezentovanoj ilustraciji vidi odrasla žena.

Quote from: Гражданка Шульц on 19-07-2017, 22:54:20
Jedino tuđom rukom

ja sam mislio da imaš svoju mačetu!

pitam se kad ce koji krosover.
sejo i kenjo bjeze od zombija, stizu u stan od sejine babe, kad tamo - medjed... 

Treba se diviti Stipanu kao uvek iznova uspeva da zaintrigira ljude da pričaju o njegovom stvaralaštvu.

Još i da smišljaju svoj fan-fiction.

Quote from: Pizzobatto on 19-07-2017, 23:37:10

Quote from: Гражданка Шульц on 19-07-2017, 22:54:20
Jedino tuđom rukom

ja sam mislio da imaš svoju mačetu!

Ma ne, hajd' da ne plašimo Stipana, mastera horora i erotike, ovakvim stvarima. Može to i rečima da se izvede.

Zamisli da sam u ovoj situaciji Jetering, samo šteta što Stipan nije Džek.

Quote from: Pizzobatto on 19-07-2017, 22:49:08

Quote from: hidden on 19-07-2017, 21:03:04Mali skiči, pastir ropće

Ovo već počinje da liči na perverznu obradu Životinjske farme!

više na Deliverance

http://youtu.be/9gLN3QoN-q8

Stado k'o stado. Ne kapira da je topik u par dana ostvario 6739 pregleda.

Samo se vi igrajte, ritam mi odgovara.

Stipane, ako se skineš go u po bela dana i prođeš gradom, videće te 10000 ljudi, bar 1000 ufotkati, eto nestvarno velike popularnosti, ako je to jedini cilj. Malo dostojanstva ipak nije na odmet.

Popularniji sam od Hrista, dopalo se to tebi ili ne...

Pssst! Osluškujem...
Da, Lenon se okreće u grobu, ko prase na ražnju.

Ne bogohuli Aleksije!

   Kao je citat iz ove priče izazvao ozbiljnu raspravu na jednom drugom topiku, evo je ovde u celosti, samo da pokažem koliko su besmislena bila nagađanja koja sam imao prilike da pročitam. Naravno, priča je mnogo crnja, krvavija i daleko kontroverzna od onoga što citat može da pokaže...


***


   Kažu da se umirućima čitav prohujali život obrne u umu i mogu vam potvrditi da je to istina. Možda i nisam prava osoba koja pouzdano može potpisati tvrdnju da se to dešava u trenutku, jer ovo traje već predugo i ne nazirem da će se ubrzo završiti.
   Sa nesumnjivom sigurnošću se mogu prisetiti raspopa Đurice kao svog nespornog i jedinog vodiča do ove golgote. Ako ga ne znate, moram napomenuti da se radi o izuzetno dragom čoveku koji je svojim pričama obeležio moje detinjstvo. U neku ruku upravo je njegova zasluga što za svojih dvadeset godina nikad nisam poželeo ni devojke niti žene, ali nemojte nipošto pomisliti da sam ljubavisao s njime. Đurica nikad nije ni pokušao da me zavede, a i nisam siguran da je gajio naklonost prema mladićima. Priroda moje strasti ima sasvim drugačije korene.
   Sad dok otvoren i rasparan ležim na kamenu ove drevne tvrđave, sa utrobom rasprostrtom za gozbu mojim ljubavnicima, počinjem da shvatam u čemu sam pogrešio. Ono što zasigurno znam je da su moje patnje neopisive i da ću noćas umreti.
***
   Najranije sećanje do koga mogu jasno dosegnuti odnosi se na prvomajske vašare i datira negde u moje najnežnije doba, kad sam mogao imati tek tri ili četiri godine. I dan danas mogu prizvati mirise šećerne vune i roštilja, te se jasno prisetiti bižuterije izložene po drečavo uređenim tezgama. U svoj toj gužvi, najjači dojam na mene ostavilo je kad se jednom, sred sve te gungule, pojavio neki Ciganin koji je udarao u kožno rešeto, a uz njega je koračao jedan ogromni medved, koji se na Ciganinove povike ,,De, meco, de! Poigraj, Martine, dej, dej!" propinjao na zadnje noge.
   Ta scena mi je priredila neviđen šok, možda ponajviše upamćen po tome što je mama od medveda ukrala malo dlaka, pa me je iste večeri njima okadila.
   Đuricu sam vrlo rano upoznao. Bio je porodični prijatelj i često smo ga susretali. Kad sam ga prvi put video, još uvek je bio sveštenik na službi u crkvi Ružici na Kalemegdanu i sećam se da me je njegova crna odora neopisivo privlačila. Uvek je imao zanimljive priče i susreti s njim su za mene bili neopisivo zadovoljstvo. Kad god bi ga moji roditelji ugostili, redovno bi me uzimao u krilo i voleo sam da se igram njegovom bradom. Jednom sam mu pomenuo moju opčaranost vašarskim medvedom i nikada neću zaboraviti pogled kojim me je tom prilikom ošinuo. Mada mi je objasnio da je ono što sam video bila mečka, a ne medved i da je sve to obična vašarska lakrdija, od tada me je često zabavljao pripovestima u kojima su glavnu ulogu igrali medvedi. Po njemu je medved bio šumski car koji se brinuo o životinjama i šumskim plodovima, pa i o šumi samoj.
   Naročito dobro se sećam dve njegove priče. Jedna je govorila o tome kako je jednom neka cura zatrudnela, pa je od sramote pošla da se udavi u reci. Međutim voda je stala bežati od nje, tako da nije nikako mogla prići i skočiti. Najzad je  iz reke izašao nekakav čovek i rekao joj: "Devojko, ne žali što si zatrudnela! Ti ćeš roditi životinju koja će znati da radi kao čovek". Devojka se vratila kući i rodila medveda. Imala je ta priča i neku poentu, ali ovo je sve što sam upamtio. Druga je priča govorila o nevaljaloj devojčici koja je pobegla od kuće i sakrila se u pećini koja je bila dom trojici medveda. Kako oni nisu bili kući, pojela im je obed, izlomila nameštaj i zaspala. Kad su se medvedi vratili, zatekli su je tamo i primili su je u svoj dom kao naložnicu. Možda on i nije baš sve tako ispričao, ali u mojoj nezreloj glavi je to baš tako zvučalo i često sam zamišljao devojčicu koja u krevetu spava sa tri medveda.
   Godine su prolazile, svaka teža od prethodne, pa su se porodični susreti sa Đuricom proredili, a prvomajski praznici postali drugačiji. Sve se manje praznovao rad, a sve više prepodobni Jovan i tezge su sve više povlačile, ali je prvi maj za mene zanavek ostao vrlo intiman praznik. Možda zato što se računao kao moj rođendan, iako sam se rodio po noći i nije baš sigurno da je u trenu mog rođenja ponoćno zvono označilo prvi maj.
   Osamnaestu godinu napunio sam dvehiljade i prve godine i sećam se da je to bilo vreme prepuno optimizma. Ratovi su se završili, nekakvo je veselje posvuda vladalo i činilo mi se da život tek počinje. U stvari, ako ćemo pošteno, sve je ovo upravo i počelo u sam cik zore na prvi maj te sudbonosne godine. Bio je to već period kad se vašar na Kalemegdanu pretvorio tek u roštiljanje i beskrajnu pijanku, pa sam se i ja s nekoliko prijatelja prilagodio tim novonastalim običajima. Ušatorili smo se već uveče na dobrom mestu i sve pripremili za predstojeći praznik. Uz opravdanje kako osamnaesti rođendan ne biva svakog dana, te smo noći dosta popili i zaspali smo kao zaklani. Kad sam se uz snažnu glavobolju probudio, moji su ortaci još uveliko hrkali. Sedoh ja tako i stadoh zuriti u pomrčinu, a oko nas sve pusto. Jes' da je u neposrednoj blizini bilo još izletnika, ali ošamućeni od bančenja svi su spavali kao klade, pa je delovalo kao da nigde ni žive duše nema.
   Izgubio sam se u mislima, pa više i ne znam kako su se stvorili tako blizu, tek su najednom bili predamnom, kao da su iz nekakvog tuđeg sveta izronili. Moje je iznenađenje bilo utoliko veće što već godinama nisam video mečkara. Još je neobičnije bilo to da medveda nije vodio muškarac, nego žena i to veoma mlada i lepa žena. Ukočih se i stadoh da zapažam detalje. Nije bilo lanca niti alke u medveđem nosu. Zver je bila slobodna i jeza mi jurnu niz kičmu, ali sam se suzdržao i nastavio da osmatram njihovo sporo napredovanje.
   Devojka je bila odevena u nekakav lagani ogrtač i hod joj je delovao nesigurno, gotovo kao da nije ona vodila životinju. Začudo, to nije bila Ciganka. Bila je sitna i put joj je bila svetla. Medved je, naprotiv, koračao sigurno i posmatrajući ga, nisam mogao a da se ne prisetim Đuričine vizije o šumskome caru. U jednom trenutku zver se stade osvrtati oko sebe i pogled mu prelete preko mene. Moram priznati da sam se nemalo prepao, zaključivši na brzinu da me je taj ogromni stvor primetio, međutim, njegovo ponašanje baš ničim nije potkrepljivalo moje strahove. Valjda ubeđen da ih niko ne vidi, munuo je glavom svoju družbenicu i ona zastade. Ono čemu sam potom bio svedok zauvek mi je promenilo život.    Medved se uspravio na zadnje šape i cura je najednom delovala poput igračke, što je postalo još izrazitije kad je sa sebe zbacila ogrtač i ostala gola pred čudovišnom prikazom. Medved joj je spustio šapu na glavu i taj je njegov pokret nesumnjivo izražavao naredbu, jer ženska je klekla i stala mu je celivati spolovilo. Ne znam kako bih opisao ono što sam u tom trenutku osetio. Umesto da oglasim uzbunu među pospalim izletnicima, što bi svako pri zdravom razumu videvši bizarni prizor učinio, ja sam tiho i sebično gledao kako devojka udovoljava pohoti goleme zveri. Moje je uzbuđenje svakim trenom raslo i pantalone se stadoše napinjati pod pritiskom neočekivano probuđene strasti. Ne znam koliko je trajala ta neverovatna igra potčinjavanja, ali sam siguran da je prošlo podosta vremena pre no što je medved svoju ljubavnicu besno dokačio šapom tolikom silinom da se prevalila na bok i kliznula par metara dalje. Tiho je skviknula, pa se osovila na sve četiri i poput neke male životinje se vratila i zaustavila pred svojim gospodarom, onako četvoronoške poput kuje. Medved je neko vreme posmatrao to krhko telo, a onda se golema telesina nadnela nad devojku i tren potom ju je opasao. Ona stade ječati, ali zver više nije imala nikakvih obzira. Pokreti njegovih bokova postajali su sve bešnji i celo joj se biće nekontrolisano trzalo pod naletima njegove strasti. Ne mogu opisati uzbuđenje koje me je obuzelo i samo tren pre no što se moje seme izlilo u gaće, zver je dohvatila curinu šiju u svoje ogromne čeljusti. Pomislih da će je ubiti u trenutku dok sam svršavao, ali samo ju je odbacio dalje od sebe. Dok sam pokušavao da se sredim, neobični ljubavni par je mirovao, a onda se medved pokrenuo. Devojka u prvi mah nije primetila da je zver pošla dalje, a zatim se hitro osovila na noge i ja ugledah njeno uplakano lice. Dohvatila je svoj ogrtač i potrčala za medvedom. Nisam potpuno siguran šta se potom dogodilo jer sam bio zbunjen neredom od prosute sperme koja mi se unutar pantalona uveliko razlivala po butinima, pa sam na tren spustio pogled.  Kad sam nanovo pogledao, više ih tamo nije bilo.
***
   Tog sam dana bio van sebe i prijatelji se nisu mogli načuditi mojoj povučenosti i ćutljivosti. Piće ipak nisam odbijao, pa sam uskoro bio toliko pijan da nisam mogao ni da stojim, a veče sam dočekao bljujući na sve strane. Čak se i ne sećam kako sam stigao kući, ali znam da sam sledećeg dana bio bolestan. Roditelji mi se nisu obraćali i odisali su dubokim prezirom prema mojoj pojavi. Ništa novo. Nikad se i nisu baš nešto satirali od roditeljske ljubavi.
   Sledeće dane sam proveo kao u bunilu. Ono što sam video nije mi davalo mira. Danju me je opsedalo, noću dolazilo u snove. Samozadovoljavao sam se sanjareći o ljubavisanju medveda i devojke, izgarao od želje, ludovao. Najgore je bilo što se nisam usuđivao da sa nekim podelim svoje maštarije, mada sam povremeno bio u žestokom iskušenju da se ispovedim nekom od svojih prijatelja, ali, u poslednjem trenutku bi se prisetio da mi to niko pod kapom nebeskom ne bi poverovao i da me posle takvog izliva iskrenosti više niko ne bi uzimao za ozbiljno. Bio bih srećan da ne zaglavim u ludari.
   U potrazi za utehom neko vreme sam se usred noći izvlačio iz kuće, kako bih odlazio na mesto gde sam sreo dvoje bestijalnih ljubavnika. Zalud, ništa se zanimljivo nije dešavalo, barem ništa slično onom događaju, a onda su me jedne noći isprebijali nekakvi huligani. Preplašen time, najzad sam odustao od noćnih izleta. Međutim, olakšanje mi je bilo potrebno, pa ne znajući kako bih umirio prenapregnuti libido, stadoh posezati za alkoholom. Tačnije, počeo sam da donosim kući rakiju, ili preciznije, najgoru brlju, pa sam je u miru svoje sobe gutao u neverovatnim količinama. Tek mi je blaženstvo pijanstva pružalo kakvo - takvo privremeno smirenje.
   Začudo, moji roditelji uopšte nisu primetili tu novu zanimaciju. Zaposleni, večito kao nešto zabrinuti i prepuni obaveza, jednostavno nisu obraćali pažnju na mene. Jesu li ikad išta primećivali, a da se to ticalo mene i mog života?
   Sve je to potrajalo do narednog Božića, kad nas je posetio Đurica, za koga se pričalo da je napustio službu zbog nekakvog zlata koje je netragom nestajalo iz crkvenog trezora.
   Nikad nisam razumeo da li je i sam Đurica bio umešan u te nepodobštine ili je njegov postupak bio tek gest zgađenosti zbog zloupotreba unutar klera, mada je Đuričino siromaštvo potvrđivalo njegovu neumešanost u te nečasne i sveštenom licu nedolične radnje.
   On je odmah primetio da sa mnom nije sve kako treba, ali pametan je Đurica bio. Ništa nije rekao sve dok nismo ostali nasamo. A kad mi se obratio, lavina je krenula iz mene i sve sam mu ispričao. Ozbiljno me je saslušao, a onda me je pozvao kod sebe da porazgovaramo o svemu. Nije me morao predugo nagovarati i već sutradan smo sedeli u njegovoj toploj sobici. Đurica mi nije dozvolio ni da beknem. Nalio je u dve čaše vino i rasprostro po stolu nekoliko starinskih i od vremena požutelih sveski, kao i gomilu daščica s nekakvim urezima po njima.
- Tražeći nešto sasvim drugo, pronašao sam jedan neobičan kovčežić, zazidan u jednoj od podzemnih skrivnica. Način skrivanja je bio vrlo neobičan, navodeći me na pomisao kako je namera vlasnika pre bila da se od njega uklone nečastive sile nego ljudi. Da ne duljim mnogo, kao svešteno lice uspeo sam da neutrališem kletve i bajalice, a u kovčegu sam pronašao ove spise. - reč "kovčeg" me je asocirala na blago, pa mi pade na pamet da bi razlog njegovih istraživanja moglo biti ono zlato iščezlo iz crkvene blagajne.
- Znaš, crkva Ružica je najstarija beogradska crkva, blagoslovena zbog izvora Svete Petke koja je štiti od demonskih sila. Pretpostavljam da je upravo to patrijarha i navelo da ove pločice budu pohranjene tamo.- otpi Đurica iz svoje čaše, pa uzdahnuvši, nastavi:
-  Fjodor Arturovič Izenbek je bio pukovnik carske ruske vojske koji je u Ukrajini pronašao ove daščice i kao članu Ruske akademije nauka nije mu bilo teško pretpostaviti kako urezi na drvenim pločicama nisu tek puka dekoracija. Smatrajući ih velikom vrednošću, poneo ih je sa sobom kada je pred crvenoarmejcima izbegao iz Rusije, pa stigao u Beograd, gde mu je utočište pružila naša pravoslavna crkva. Uglavnom je poznato da je potom nastavio put ka Zapadnoj Evropi, gde su njegovi zapisi kasnije prevedeni kao "Velesova knjiga". - nastavi Đurica izlaganje.
- Manje je poznato da je Izenbek upoznao jednog ovdašnjeg monaha nesvakidašnjih sposobnosti, te ga je počeo nagovarati da dešifruje tekst na pločicama, na šta je ovaj ubrzo i pristao. Međutim, saznavši sadržinu pojedinih poglavlja, monah se konsultovao sa najvišim crkvenim vlastima, koje su mu naložile da se prevod i sporni delovi ni po koju cenu ne smeju obnarodavati, zbog čega ni samom Izenbeku nije saopšteno da je posao završen. Izenbeku su umesto ovih pločica koje ovde vidiš podmetnute lažne, zbog kojih je kasnije i sama "Velesova Knjiga" proglašena falsifikatom.  - odmeri me Đurica ozbiljno. Otpih malo vina i pre no što sam uspeo da se oglasim, Đurica produži:
- Pre no što nastavim, moram ti reći da si itekako povezan sa stvarima koje ćeš sada čuti. Da ti je duša u opasnosti znao sam od trenutka kad su te doveli na krštenje, jer si rođen u noći između 30. aprila i 1. maja, noseći prezime Beronja koje potiče od reči bira ili ber, što znači medved. Noć u kojoj si rođen je u ovoj knjizi opisana kao Velesova noć, odnosno noć u kojoj Crnobog konačno predaje Kolo godine Belobogu, a vrata Nava su do prvih petlova širom otvorena ka Javu. Pitaš se zašto je to važno, zar ne? Možda te i ne bih pozvao kod sebe i sve ti ovo pričao da prema ovim zapisima Veles nije zakleti neprijatelj Peruna, boga gromovnika, zbog čega mu je ukrao stada, žene i podanike. Pa opet, Veles plenom može raspolagati samo jednu noć u godini.
- Na Velesovu noć? Moj rođendan? - dosetih se smesta.
- Tačno. Tada Veles odabira svog roba za iduću godinu među omladinom rođenom na tu noć i ponavljam ti još jednom kako to ništa ne bi značilo da događaji koje si doživeo nisu toliko bliski tvrdnjama koje sam pronašao u ovim zapisima. Moraš znati da se Veles, kao bog zveri, među smrtnicima viđa isključivo u obliku medveda.
- Bože!- zavapih na šta se Đurica kiselo osmehnu.
-Bog? Čiji Bog? Veles je jedan od drevnih bogova i ne strahuje od hrišćanskog Boga. Popovi sakrivaju istinu, a istina je da su u ovim zapisima precizno evidentirane izjave izbezumljenih mladih ljudi, iz čijih se reči dadne razabrati da su služili Velesa koji ih je vratio pošto ih se zasitio. Još je gore što je Veles na neki način povezan sa ovim predmetima i otkako su oni skriveni u crkvi Ružici, Veles se pojavljuje upravo na Kalemegdanu. Žrtve su pronalažene u nekoliko navrata, ali se Sveti sabor pobrinuo da one smesta budu uklonjene, a svaka vest o njima zataškana. Nema nikakve sumnje da se radi o proverenim činjenicama.
- I šta sad? - upitah sluđen njegovom besedom.
- Ti si okađen medveđom dlakom i Veles ti se ukazao. Odabran si. Jedini ti je spas da te odvedem nekom visoko rangiranom sveštenom licu koji bi te poslao na Svetu Goru. Tamo drevni bogovi nemaju nikakvih moći. - naže se Đurica preko stola, maltene mi se unoseći u lice. Mada sam bio potpuno zbunjen, nešto duboko u meni je vrištalo da u njegovim rečima ima istine.
- Sveta Gora? I koliko bih vremena tamo proveo? - zapitah oprezno, na šta se Đurica smrknu.
- Dok si živ. - odvrati, pa ispi čašu do dna. Ustadoh, pogledah ga pažljivo, pa se okrenuh i napustih njegov dom. Nikad ga više nisam video, niti znam šta se s njime posle toga dešavalo. Njegova je uloga u mom životu te večeri bila okončana, baš kao i moja vera u hrišćanskog Boga.
***
   Teško je opisati mesece koji su usledili. Moje pijančenje je postajalo sve bezumnije, pa se na kraju više i nisam krio. U početku su roditelji pokušavali da me urazume, da bi na kraju potpuno digli ruke od mene. Umesto da pohađam predavanja, bavio sam se povremeno fizičkim poslovima kako bih obezbedio novac za rakiju, bez koje uskoro nisam mogao zamisliti ni jedan jedini bogovetni dan. Moji snovi su postali drugačiji i u njima medved nije karao devojku. Ne, u tim sam snovima ja bio onaj koji ljubi medveđu muškost i živeo sam za jednu jedinu noć. Velesovu noć. I ona je došla.
   Tog proleća na Kalemegdan sam izašao dan ranije, čim je svanulo. Kao što sam i mislio, vesela se družina već odavno okupila, pa je posvuda bilo razapetih šatora i vreća za spavanje po kojima su hrkale ustondirane junoše i njihove droljice. Bukvalno sam se saplitao o razbacane flaše i špriceve, pa je bilo i više no jasno da je prethodna noć bila vrlo razuzdana. Ekipa po ekipa se polagano budila i nije bilo naročito teško ogrebati se za piće, pa sam iskoristio tu bogom danu priliku kako bih umirio drhtanje nemirnih ruku. Pre no što sam krenuo dalje, ispišao sam se, ne obraćajući pažnju na devojke iz obližnjeg šatora koje su se kikotale razveseljene mojim neočekivanim potezom. Neka se smeju i prave se fine, ali meni se nije dalo još jednom gušiti u nekom od onih zapišanih, zasranih i ispovraćanih plastičnih klozeta koje je organizator strateški rasporedio po kompletnom prostoru predviđenom za prvomajsku žurku. Roštiljdžije su već potpaljivali vatrice kad sam ja krenuo uzbrdo ka tvrđavi. Pala je rosa i trava je bila prilično skliska, pa se društvo koje je tuda prolazilo posklizavalo, posrtalo i padalo, što zbog ranojutarnjeg pijanstva, što zbog neprimerenih štikletina koje su curice željne kurca nosile da bi privukle pastuve. Usput jedva izbegoh da dobijem po nosu kad je jedan uvređeni jebač stao mlatiti po frajerima koji su mu vaćarili ribu za dupe. Najzad stigoh do svog mesta gde sam se ukotvio. Divljanje ispod mene je trajalo čitav dan, ali Velesa i njegovu noć sam dočekao potpuno usamljen. Sve je bilo isto kao i prošlog puta i svi su razbludni uzvanici iscrpljeni orgijama već odavno bili usnuli kad se medved iznenada pojavio. Na moje razočarenje nije bio sam. Vodio je mladića golog k'o od majke rođenog i mesec je jasno obasjavao prizor. Nisam osećao ni strah, niti potrebu da se krijem, pa ustadoh da bolje vidim. Rob je bio nežne građe i poslušno je hodao ispred svog gospodara. Mošnice podvezane kanapom bile su pomodrele i znao sam da zbog toga pati, ali gotovo da sam u tome uživao. Oteo mi je ljubavnika! Medved okrenu glavu prema meni, pogledi nam se sretoše i u tim sam očima video požudu. Želeo me je. Načinih korak prema njemu, ali zver je preteći zarežala i ja se zaustavih. Posmatrao me je i kada su njegove kandže urezale brazgotinu na mladićevom boku. Rob je kleknuo i počeo ljubiti Velesa, ali ovaj nije skretao pogled sa mene. Zbacio sam odeću i podigao ruke na teme. Želeo sam da me vidi, da uživa u meni, da me uzme, ali on je samo gledao dok mu je onaj dečko udovoljavao.
   Onda ga je odbacio i poput one devojke od prošle godine i ovaj mu je rob prišao četvoronoške, da bih tren kasnije jasno video kako medveđe spolovilo prodire u njegov čmar. Skičao je poput šteneta dok je moje uzbuđenje raslo i krenuh rukom da olakšam sebi, kad medved opako zareža u mom pravcu. Vratih ruku na teme i ostadoh tako pred njegovim željnim pogledom, sve dok nije svršio u svog dečkića.
   Potom je jednostavno odgurnuo svog roba i više ga nisam zanimao. Pošli su dalje i uskoro su mi se izgubili iz vidokruga.
   Istinu govoreći, više se i ne sećam šta se posle toga dešavalo, ne samo te noći, nego gotovo čitave godine. Sve je bilo čežnja i pijanstvo. Znam da su me roditelji nervirali i čim sam uspeo da se zaposlim na nekoj benzinskoj pumpi, iznajmio sam sobicu, da ih više ne gledam. Posao sam izgubio krajem februara, jer gazda više nije mogao da me gleda večito pijanog. Alkohol me je već tada pretvorio u bledu senku mladića kakav sam nekada biо. Kad bih se pogledao u ogledalo, u mene bi iz njega zurila izmršavela, malokrvna i ubledela avet sa kolutovima tamnih podočnjaka ispod ispijenih očiju. Živci su me totalno izdali i pre no što me je stanodavac izbacio početkom aprila, pošto mu već drugi mesec nisam platio stanarinu. Da se vraćam kući nije mi padalo ni na kraj pameti, pa sam mesec dana proveo na ulici, preturajući po kontejnerima i spavajući po klupama i haustorima. Budio sam se u grčevima, ruke su mi podrhtavale, a zbog hronične neuhranjenosti mi je čak i najobičniji hod pričinjavao užasan napor. Sad, dok se svega prisećam, počinjem da verujem da je upravo ta etapa mog života izvukla finalni potez na trasi mog bespovratnog puta u pakao. Možda me je Ljiki već tada uočila i stavila na listu onih koji nikom neće nedostajati.
   Kakogod, još jedna Velesova noć je stigla.
      Bolje da nije.
***
    Kad sam stigao na Kalemegdan noć je već bila odmakla. Nisam gubio vreme i obišao sam razvratne grupe mladih ljudi koji su posvuda pijančili, ili su se mazili sa partnerkama kojih je tamo bilo u beskonačnom izobilju, da bih se najzad uspeo na već dobro poznato mesto. Ovo je ta godina, mislio sam, ovo je noć u kojoj će se moji snovi ostvariti. Spustio sam se u travu i sačekao da se galama odozdo umiri. Onda je najzad nastala tišina. Nebo je bilo vedro i osuto zvezdama što mi je dušu ispunilo gotovo religioznom smirenošću. Veles se nije pojavljivao, ali ja sam strpljivo čekao. Najednom mi pade na pamet da će Veles želeti da me pronađe golog, pa stadoh da se svlačim, da bih se potpuno nag uspravio, spreman da mu se predam. Stajao sam tako, ruku podignutih na potiljak i čekao da se svrha mog života najzad ispuni. Moje su misli putovale prostranstvima nesagledivo udaljenim od besmisla raskalašnog vašara usnulog istovremeno i nestvarno blizu i beskrajno daleko od mene. Toliko sam se zaneo da uopšte nisam primetio senovite prikaze koje su me neopaženo opkolile.
- Šta to radiš manijače?! - vrisnu pre no što je stigao udarac otpozadi. Crnka, oštrih crta lica, sva utegnuta u skupocene krpice, prsnula mi je suzavac u lice i zarila mi koleno u prepone, a neću skoro zaboraviti ni njene prijatelje. Ćelavci, kožne jakne, martinke... Tukli su me pesnicama, šutirali, mlatili palicama... Osvestio sam se u nekakvom prtljažniku, pa su me opet tukli.
   Posle sam bio vezan lisicama i lancem u nekom podrumu. Ona crnka je bila glavna. Dovodila je drugare da se zabavljaju. Prebijali su me kaiševima, palili svećama i cigaretama, primoravali me da jedem izmetine. Teško je prisetiti se svih poniženja kojima su me podvrgavali. Oslovljavali su je sa Ljiki i obožavala je da priređuje takmičenja u kome bi se nadmetala sa prijateljicama u preciznom šutiranju mojih jaja. Ponekad bi fotografisala ono što su mi radili.
   Koliko je to moglo trajati? Nedelju dana? Dve? Srao sam i pišao krv oko sebe, kmečao od nepodnošljivih bolova i uzalud prizivao Velesa da dođe po mene. Možda su mu se moje muke dopadale, mislio sam, možda ovako i treba da bude.
   Policajce u podrum nije uvela Ljiki nego neki gospodin koga sam viđao po novinama i na TV dnevniku. Organima reda je smrad nabrao nosnice i strašno sam se stideo svoje golotinje. Mada sam bio prilično smušen, nekako sam razabrao da sam svojim vrištanjem iznervirao komšiluk, pa su to prijavili dežurnoj službi. Čovek koji je uveo policiju bio je nervozan i sve vreme se derao. Policajci su nelagodno slegali ramenima, pa su me najzad dohvatili i odvukli uz stepenice, ispraćeni strogim primedbama domaćina da ne gaze po travi. To je bila moja prva i poslednja poseta Dedinju. Prenoćio sam u stanici i ujutro potpisao nekakve papire, posle čega su me odveli u bolnicu. Naknadno sam obavešten da sam između ostalog potpisao i priznanje kako sam provalio u Ljikinu gajbu. Niko izuzev mene nije pozvan na odgovornost zbog onoga što se desilo. Deca velikih zverova. Nedodirljiva.
   U bolnici sam proveo dva meseca i baš lepo dobio na težini. Hrana je bila mnogo bolja od onoga što sam nalazio po kontejnerima. Kad su me otpustili dobio sam i nekakvu fensi odeću. Nove novcate farmerice, letnja košulja, tanana kožna jakna, adidas patike... Pravo bogatstvo u malom. Nisam se naročito smarao mozganjem kako je sve to najednom postalo moje, nego sam lepo sračunao koliko kinte mogu dobiti za sve te fine krpice. Dok sam se tako gubio u mislima, gotovo i nisam primetio da me kraj samog ulaza čeka osoba koju sam najmanje želeo da vidim ikada više u jebenom životu.
- Ćao pičkice, jesi li bolje? - bio je to itekako poznati promukli glas. Podigoh pogled i stomak mi se istog trena skupio u gužvicu sira. Ljiki! Zastadoh pokušavajući da obuzdam drhtavicu, a onda proleteh pokraj nje i stadoh da jurim niz ulicu. Ništa nisam video, sudarao sam se sa prolaznicima i trčao, trčao, trčao. Preprečila mi je put svojim mercedesom na prvom sledećem pešačkom prelazu.
- Prestani da se glupiraš. Šta misliš ko je platio tvoje lečenje, ko je namirio neplaćene račune tvojih roditelja i ko ti je poklonio tu odeću na tebi? - nije me zanimalo. Stadoh da se odmičem od nje koračajući natraške, znajući jedino kako ne mogu podneti pomisao na to da me ta cura ikada više bije. Nasmešila se, gotovo prijatno.
- Hej, loše smo počeli naše poznanstvo. Slušaj, sviđaš mi se. Upadaj, vodim te na piće. - reče Ljiki mekano i ja zastadoh. Možda bih i mogao nešto da popijem. Odavno nisam imao prilike za to.
   Odvezli smo se na Kalemegdan gde je u toku bio nekakav vašar. Mnogo piva, mnogo ljudi, mnogo muzike. Počeo sam sa točenim pivom, Ljiki je gutala koka-kolu. Prešao sam na rakiju, ona nije prestajala s limunadom. Najzad sam bio omamljen, a Ljiki nasmešena.
- Hej, hajde se vrati kod mene. Lepo ću brinuti o tebi. - reče Ljiki i ja je pogledah začuđeno. Za trenutak mi se učini da bi sve moglo biti drugačije.
- Zašto?- upitah je proučavajući njen dvosmisleni osmeh.
- Dopadaš mi se. - odvrati ona jednostavno i umalo pristadoh, kad krajičkom oka uhvatih lica za susednim stolom. Pogledah pažljivije. Njeni prijatelji su sedeli tamo i posmatrali su nas.
- Kujo prevrtljiva!- dreknuh pa zaiždah kroz gužvu. Još sam toliko video da njeni drugari skaču sa stolica i polaze za mnom. Probijao sam se kroz svetinu, zamicao za štandove, pa se penjao uzbrdo nijednom se ne osvrnuvši za sobom. Preskakao sam nekakve ograde i jurio kao u bunilu gonjen nemerljivim užasom. Sve što sam znao i osećao bio je strah, užasan strah da ću im opet pasti u ruke, da će me kinjiti i kinjiti sve dok ne propišam krv. Ne, ne i ne! Kad sam najzad zastao, puta više nije bilo preda mnom. Nekakva useklina, provalija, pećina, šta li već, presekla mi je put. Najednom mi se zavrte u glavi i postadoh svestan da sam poprilično pijan. Predugo sam apstinirao i ovog puta me je baš uhvatilo. Podigoh glavu shvatajući da se veče već uveliko spustilo. Niže mene sam video svetla vašara, muzika je bučala i žagor se još uvek nije smirio, ali mojih progonilaca nije bilo nigde u vidokrugu.
- Spasi me Velese.- prošaputah. Onda se nešto stade pomicati u onoj uvali poda mnom. Pogledah pažljivije i srce mi zakuca brže kad razaznah krupnu glavu i golemu telesinu. Niko drugi do Veles lično! Smilostivio mi se najzad! Ustadoh i on podiže glavu ka meni. Nikog nije bilo kraj njega i najzad sam mogao postati njegov. Samo njegov.
- Dolazim, ljubavi.- odgovorih na njegovo potmulo brundanje i svukoh se go. Uspravih se i podigoh ruke da me pogleda. Stade se oglašavati jače i znao sam da me poziva. Učinio sam korak u prazninu i teško pao na beton tačno pred medveda. Oštar bol u nozi dao mi je do znanja da sam se opako povredio, ali mi je to bilo nebitno. Ljubavnik mi je lagano prilazio i moje je uzbuđenje raslo. Osetih njegov dah na povređenoj nozi, zatim njegov jezik kako prelazi preko rane. Muškost mi se ukrutila do neizdržljivosti, kad mi odjednom kroz nogu prostruja nova, mnogo jezivija bol. Vrisnuh i svladavši šok pogledah u Velesa. Nešto je žvakao, pa se ponovo sagao da bi mi opet naneo bol. Najednom mi prolete umom da mi ta zver ždere nogu. Zašto? Gde sam to pogrešio? Svoje je robove svaki put dobro pojebao, zašto mene tako gadno povređuje? Dok su me histerične misli opsedale, postadoh svestan da se iza Velesa pojavljuje još jedna senka... Još jedan... Veles? Pridošla zver tresnu šapom medveda nada mnom i među njima nastade kratka borba, posle čega se umiriše i priđoše mi. Pridošlica se počastila mesom s noge, a moj mi je nesuđeni ljubavnik prišao sa druge strane i zagrizao u stomak. Potom su se oba medveda stali zabavljati razvlačenjem creva naokolo, ignorišući moje vrištanje.
   Kažu da umirućima čitav život prođe kroz glavu, a ja tek sada znam da zveri što se zabavljaju mojom utrobom nisu i ne mogu biti Veles. Najednom znam gde sam pogrešio. Pa, nije ovo prvomajski vašar, niti Velesova noć, nego jebeni Bir fest!
   Ipak nečim još mogu sebi da ugodim. Dohvatam medveđi penis u usta i ljubim ga. Medved se ne otima. Prija mu.
   Baš lepa zadovoljština uz neočekivano posluženu gozbu.
.

 

Одломци из појединих прича.

Quote
Tihomir Jovanović - Nebo puno svitaca

Studirao sam u Pragu, gradu sa hiljadu tornjeva i još više pivnica, podzemnih hodnika i laguma. Upoznao sam se sa Janom Peternekom, studentom medicine. Bio je mlad i neobuzdan. Željno je čitao knjige drevnih tajni o alhemiji i drugim zabranjenim naukama. Nije izbivao iz biblioteka i antikvarnica. Ponašao se kao lešinar. Kada bi čuo da je umro neko sa bogatom kućnom bibliotekom, odmah bi se pojavio da otkupi retke knjige.
On je delio moje mišljenje o starosti i mladosti, uz napomenu da je život ionako kratak i da ga ne treba skraćivati.
- Da li bi hteo da vidiš jedno mesto? - upitao je dok smo sedeli u pivnici. - Želim da te upoznam sa jednom izuzetnom osobom.
Janovo lice zračilo je neobično nadzemaljski, oči su mu bile užarenije od vrha cigarete u njegovoj ruci. Video sam da je u pitanju nešto do čega mu je veoma stalo.
- A kada? - upitah ga.
- Odmah sada!
Da, veoma mu je stalo do toga.
Napustili smo pivnicu. U međuvremenu su se na grad spustile tama i izmaglica. Ulične svetiljke su jedva nudile dovoljno svetlosti. Zadigao sam kragnu i privukao revere kaputa uz vrat. Vazduh je bio oštar a para iz naših ustiju sjedinjavala se sa palom izmaglicom, čineći je još gušćom.
- Nije daleko odavde - šapnu Jan.. - Par raskrsnica dalje. Sigurno pretpostavljaš o čemu se radi?
- Mislim da znam, pronašao si nekog ko će nam pomoći...
Zgrada do koje smo stigli bila je napravljena od crvene cigle sa utisnutim znakom ciglane. Ogromni prozori na spratu bili su zatamljeni, kao da unutra nema žive duše, a sve je delovalo kao da su je poslednji stanari napustili vrlo davno, bežeći od nekog prokletstva. Tako mi se činilo gledajući mračnu fasadu i zamišljajući da se unutra krije neko pritajeno zlo...
- Deluje mi prazno - rekoh, pokazujući Janu mračne prozore na spratu.
- Ah ne! - licem mu se razvuče osmeh. - Mi ne idemo gore, idemo dole...

Quote
Snježana Prlić - Tu ni Bog ne pomaže

Sutradan su kolima do kuće Fortuninih, ravno sa brda Sv. Vid, stigli župnik, kapelan i Barica. Svećenici su odbili pogaču i rakiju kojima ih je ponudila Barica, i odmah su počeli obilaziti imanje. Župnik je svaki kutak škropio svetom vodom, a kapelan je išao za njim, zvonio zvoncem i kadio tamjanom. Obojica su na latinskom istovremeno molili Oratio ad Sanctum Michael i Salve Regina. Kad su posvetili cijelo imanje, župnik je zatražio od Barice da ih povede kod bolesnice.
    Barica ih je odvela na kat svoje kuće. U kćerkinu sobu je ušla prva, ostavši po strani, kraj zida. Po ulasku u prostoriju, svećenici su ostali zaprepašteni Janinim izgledom. Očekivali su vidjeti mladu djevojku koju dobro poznaju sa nedjeljnih misa, ali je mjesto nje u krevetu zgrčeno ležala osoba staračkog izgleda. Janino stanje se u samo nekoliko dana dramatčno izmijenilo. Tijelo joj je oronulo i izobličilo se do neprepoznatljivosti, do stadija živuće vreće kože i kostiju, napadnute dubokom starošću i silnim tegobama. Umjesto bujne kose, glavu su joj naružnjivali mnogobrojni crveni pečati, sa čijih rubova su tek ponegdje visili rijetki pramenovi. Iz usukanih obraza su virile jagodične kosti, za koje se činilo kako će svakog trena probiti smežuranu kožu išaranu mrežom tamnoljubičastih kapilara. Preko njezinih očiju su se navukle mrene koje su joj isušile bjeloočnice i ostavile ih bez sjaja. Iz očnih kuteva curio je gust žuti gnoj, koji je nesretnica brisala maramicom, držeći je u svojim šakama prepunim krasti. Modre vene su joj poiskakale posvuda po mlohavoj koži, koja je u naborima visila sa ruku i nogu. Na podlakticama i natkoljenicama su široke vene formirale grozdove, pod kojima su se nalazili tamni podljevi od pucanja slabih žila. Kada je svećenicima jedva čujno nazvala Isusa i Mariju, vidjelo se da gotovo više i nema zube. Ono malo što je od njih preostalo se pretvorilo u crne krnje koje su se klatile u ustima.
            Svećenici su u nevjerici prišli krevetu i stali kod Janinih nogu. Kapelan u nju više nije mogao ni gledati od žaljenja, već je pognuo glavu. Stavio je još tri zrna tamjana u kadilo, da bi mirisom zapaljene aromatične smole nadjačao smrad njezinog tijela koji se osjećao u sobi, iako su oba prozorska krila bila širom otvorena. Započeli su moliti Pater Noster, pa Magnificat. Sirotica se teškom mukom podignula u leđima i ponizno sklopila slabe ruke ispred sebe, pokušavajući moliti zajedno sa njima. I njena majka Barica je tiho molila i jecala, dok su joj suze klizile niz obraze. Nakon svake molitve, župnik je Jani davao ljubiti križ i škropio je svetom vodom. Poslije izmoljenih Litanija, preko cijele sobe je rukom napravio znak križa i izašao iz prostorije, krsteći sebe. Kapelan je još jednom zakadio sobu, ostavljajući u njoj maglu od sagorjelog tamjana.

Quote
Milovan Lalović - Rajska stanica

Pomoću svjetla sam jasnije razaznao prepreku pred sobom. Nekoliko gvozdenih kreveta na sprat, nabacanih na gomilu, priječilo mi je put kroz hodnik. Činilo sa da su nekada uspješno spriječavali prolaz, međutim, sada ta improvizovana barikada bijaše obrušena do pola. Uspenjah se preko kreveta i sa vrha gvozdene gomile vidjeh da je hodnik ispred mene jako dugačak. Svjetlost dopiraše samo kroz niz poluotvorenih metalnih vrata što se prostirahu čitavom njegovom dužinom. Stojeći na prepreci, skoro da sam rukom mogao dohvatiti zarđalu rešetku, koja je na plafonu branila pristup ostacima slomljene sijalice. Oko rešetke se farba ljuštila u nabubrelim krastama sive boje. Pažljivo se spustih preko kreveta, vodeći računa da se ne povrijedim. Kada se nađoh na drugoj strani, za trenutak mi se učini da začuh nekakav tih i potmuo jauk, koji kao da je došao iz polumračne utrobe hodnika preda mnom. Odmah pomislih na mačke. Stara zgrada je bila idealno mjesto za njih. Iako mi logika pronađe razumno objašnjenje, srce otpoče da udara bržim ritmom, pa se ukipih i počeh da osluškujem. Od spolja je još uvijek do mene dopirala neprirodno prigušena muzika sa karnevala. Pomislih da ako to što sam čuo nije mačka, onda je zasigurno zvuk vjetra u razbijenim oknima prozora. Ipak, za svaki slučaj sam i dalje samo stajao i pažljivo slušao. Bio sam spreman da na najmanji znak neobičnosti preskočim krevete i napustim zgradu. Fijukanju vjetra se pridružio i udaljeni prasak grmljavine, ali jaukanje se nije ponovilo. Ohrabren time, riješih da odem po ono za šta sam došao. Zaputih se odlučno niz hodnik, šarajući svjetlom ispred sebe.

Quote
Tamara Petrović - Veština ptice

Sačekao je da se krdo raziđe, i sa strpljenjem karakterističnim za predatore je merkao ostatke. Krstario je novonastalom pustinjom, prepuštajući čulima da pronađu metu. Nekom sa strane, Mastilo je izgledao gotovo jednako kao oni koje je on video kao plen. Lik koji tumara unaokolo, obučen u iscpane farmerke i belu potkošulju, u dubokim, crnim, vojničkim čizmama, sa hrpom narukvica od drvenih perli i kožnih traka. Izbušen desetinama alki koje su se nalazile u ušima, nosu, obrvama, i jednom tirkizno zelenom u donjoj usni. Sa crne kožne pantljike, obavijene oko njegovog vrata, visile su srebrne makaze dugih oštrica. Pomalo ekscentričan izbor nakita, ali sem toga, za prosečnog posetioca Exit-a, ništa neobično. Samo što sa Mastilom baš ništa nije bilo obično, još manje prosečno. Zapravo, na festivalu, u gradu, u raspadajućoj državi, na umirućoj planeti, i u čitavom Univerzumu nije postojao niko sličan Mastilu.
            Sve njegovo bilo je neprirodno: inteligencija, agilnost, brzina, oštrina čula. Ipak, ispod sve te pene, Mastilo je bio jalova nakaza svetova. Lopov. Krao je karme. Krao ih je onima koje je najviše prezirao, od čijeg smrada mu je pripadala muka - ljudima. Naravno, bio je toliko bolji od njih, samo nije imao sreće. Kreator se sa njim grubo našalio, ili je taj pajac, kao i u svemu ostalom što je stvoro, prevideo sitnicu. U Mastilovom slučaju - baš sudbinu, svrhu, smisao postojanja. Odustajanje mu nije padalo na pamet. Krađa onoga što mu je nepravdom ili nemarom uskraćeno bila je njegova jedina šansa. Nije se zamarao etičkim principima. Moral je odavno prodao, ali poražavajuće nizak kvalitet robe ga je činio anksioznim. Ovaj nespokoj, u nepunih 10.000 godina, metamorfozirao je u depresiju, olovnu teskobu boje indiga. Bilo je vekova kada se prepuštao tom turobnom raspoloženju, kada mu se na neki uvrnut način ono čak i dopadalo. Slagalo mu se sa imenom. No, XX, a naročito XXI vek je bio trenutak kada mu se ta mrklina popela na vrh glave. Daleko od toga da je zadržao išta od klinačkog entuzijazma. Ova odlučnost je bila zrela, prezrela, nastala ne od želje, već iz puke nepodnošljivosti sopstvenog bitisanja. Još uvek je razumeo humor i ironiju, samo ih predugo nije osećao. Mastilo nije bio umoran. Bio je besan, na granici afekta. Nedavno je za dlaku umakao autodestruktivnom porivu da ukrade karmu tog nadobudnog i netalentovanog molera sa smešnim brkovima. Taj pacer nipošto nije bio njegovog kalibra. Greškama više nije bilo mesta. Udahnuo je duboko. U nozdrvama je osetio titraje nečeg novog. Nadolazeća pobeda mirisala je na cvetove citrusa, muskatnog oraščića i kedra.

Quote
Tamara Babić - Ispod maske, sto đavola vire

Uhapšeni klovn nije imao plastičnu sekiru. Ne, Majo, ova je bila prava pravcata. Pitala sam ga kako se zove i odakle je, na šta se on samo iritirajuće kliberio. Ok, pomislila sam. Ako nećeš da sarađuješ i kažeš ko si, postoje metode da to otkrijem i bez tvoje pomoći. Skinula sam mu masku da bih otkrila njegovo pravo lice, ali ostala sam zaprepašćena. Ispod te maske je bila druga, mnogo strašnija. Uprkos silnom strahu koji me je tog trenutka obuzeo, nastavila sam sa pokušajima razotkrivanja njegovog identiteta, i tako došla do treće maske, još jezivije od prethodnih. Mislim da mi se sa svakom novom maskom koja se pojavljivala ledio novi decilitar krvi u venama. Verovatno me je samo adrenalin održavao da se potpuno ne ukočim, pa sam smogla snage da bacim treću masku i posegnem za četvrtom. Nisam je skinula ni do pola, kada su se vrata kancelarije naglo otvorila i propustila dva stvorenja koja su mi se zbog straha učinila još većim nego što su bila. Istog trenutka sam se pribrala i pogledala u bezizražajna hladna lica dvojice grmalja, od kojih je jedan imao veliki ožiljak pod bradom (koji moje inspektorsko oko nikako nije moglo da previdi). Perifernim vidom sam posmatrala klovna sa dopola skinutom maskom, ispod koje se, kao što možeš da pretpostaviš, nazirala sledeća u nizu. Činilo mi se kao da se klovn cerio dok su ova dvojica, držeći legitimacije u rukama, deklamovala iz kog su sektora Državne bezbednosti. Na blic su mi pokazali nekakav ispečatirani nalog i saopštili kako oni odavde preuzimaju slučaj. Dok je onaj drugi sakupljao maske sa poda i pakovao ih, zajedno sa sekirom, u transportnu vojnu torbu, rmpalija sa ožiljkom mi se uneo u lice. Jasno mi je stavio do znanja da ni po koju cenu ne smem da zucnem o ovom slučaju.
"Nikada i nikome", procedio je kroz zube, a već sledećeg trena su agenti sa klovnom napustili prostoriju.

Quote
Stevan Šarčević - Neočekivana gozba

- Fjodor Arturovič Izenbek je bio pukovnik carske ruske vojske koji je u Ukrajini pronašao ove daščice i kao članu Ruske akademije nauka nije mu bilo teško pretpostaviti kako urezi na drvenim pločicama nisu tek puka dekoracija. Smatrajući ih velikom vrednošću, poneo ih je sa sobom kada je pred crvenoarmejcima izbegao iz Rusije, pa stigao u Beograd, gde mu je utočište pružila naša pravoslavna crkva. Uglavnom je poznato da je potom nastavio put ka Zapadnoj Evropi, gde su njegovi zapisi kasnije prevedeni kao ,,Velesova knjiga" - nastavi Đurica izlaganje.
- Manje je poznato da je Izenbek upoznao jednog ovdašnjeg monaha nesvakidašnjih sposobnosti, te ga je počeo nagovarati da dešifruje tekst na pločicama, na šta je ovaj ubrzo i pristao. Međutim, saznavši sadržinu pojedinih poglavlja, monah se konsultovao sa najvišim crkvenim vlastima, koje su mu naložile da se prevod i sporni delovi ni po koju cenu ne smeju obnarodavati, zbog čega ni samom Izenbeku nije saopšteno da je posao završen. Izenbeku su umesto ovih pločica koje ovde vidiš podmetnute lažne, zbog kojih je kasnije i sama ,,Velesova Knjiga" proglašena falsifikatom - odmeri me Đurica ozbiljno. Otpih malo vina i pre no što sam uspeo da se oglasim, Đurica produži:
- Pre no što nastavim, moram ti reći da si itekako povezan sa stvarima koje ćeš sada čuti. Da ti je duša u opasnosti znao sam od trenutka kad su te doveli na krštenje, jer si rođen u noći između 30. aprila i 1. maja, noseći prezime Beronja koje potiče od reči bira ili ber, što znači medved. Noć u kojoj si rođen je u ovoj knjizi opisana kao Velesova noć, odnosno noć u kojoj Crnobog konačno predaje Kolo godine Belobogu, a vrata Nava su do prvih petlova širom otvorena ka Javu. Pitaš se zašto je to važno, zar ne? Možda te i ne bih pozvao kod sebe i sve ti ovo pričao da prema ovim zapisima Veles nije zakleti neprijatelj Peruna, boga gromovnika, zbog čega mu je ukrao stada, žene i podanike. Pa opet, Veles plenom može raspolagati samo jednu noć u godini.
- Na Velesovu noć? Moj rođendan? - dosetih se smesta.
- Tačno. Tada Veles odabira svog roba za iduću godinu među omladinom rođenom na tu noć i ponavljam ti još jednom kako to ništa ne bi značilo da događaji koje si doživeo nisu toliko bliski tvrdnjama koje sam pronašao u ovim zapisima. Moraš znati da se Veles, kao bog zveri, među smrtnicima viđa isključivo u obliku medveda.
- Bože! - zavapih na šta se Đurica kiselo osmehnu.
-Bog? Čiji Bog? Veles je jedan od drevnih bogova i ne strahuje od hrišćanskog Boga. Popovi sakrivaju istinu, a istina je da su u ovim zapisima precizno evidentirane izjave izbezumljenih mladih ljudi, iz čijih se reči dadne razabrati da su služili Velesa koji ih je vratio pošto ih se zasitio. Još  je gore što je Veles na neki način povezan sa ovim predmetima i otkako su oni skriveni u crkvi Ružici, Veles se pojavljuje upravo na Kalemegdanu. Žrtve su pronalažene u nekoliko navrata, ali se Sveti sabor pobrinuo da one smesta budu uklonjene, a svaka vest o njima zataškana. Nema nikakve sumnje da se radi o proverenim činjenicama.
- I šta sad? - upitah sluđen njegovom besedom.
- Ti si okađen medveđom dlakom i Veles ti se ukazao. Odabran si. Jedini ti je spas da te odvedem nekom visoko rangiranom sveštenom licu koji bi te poslao na Svetu Goru. Tamo drevni bogovi nemaju nikakvih moći. - naže se Đurica preko stola, maltene mi se unoseći u lice. Mada sam bio potpuno zbunjen, nešto duboko u meni je vrištalo da u njegovim rečima ima istine.
- Sveta Gora? I koliko bih vremena tamo proveo? - zapitah oprezno, na šta se Đurica smrknu.
- Dok si živ - odvrati, pa ispi čašu do dna. Ustadoh, pogledah ga pažljivo, pa se okrenuh i napustih njegov dom. Nikad ga više nisam video, niti znam šta se s njime posle toga dešavalo. Njegova je uloga u mom životu te večeri bila okončana, baš kao i moja vera u hrišćanskog Boga.

E, da... Zaboravih da napomenem i ovde da je moja inkriminisana priča sada dostupna i na Sagiti, pa ko voli nek izvoli:

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=16004.msg679178#msg679178

Ovu sjajnu priču možete naći u izvanrednom sedamnaestom broju Argus Books Online Magazine, sa temom "VAŠARSKE, FESTIVALSKE I KARNEVALSKE FANTASTIČNE PRIČE", koja će se u štampanom formatu pojaviti kad i ako se tehnički saradnik zadužen za prelom vrati s mora, a u međuvremeno ga potpuno besplatno možete skinuti sa NET-a na sledećoj adresi:

http://www.argusbooksmagazines.com/argus-books-online-magazine-17-vasarske-festivalske-i-karnevalske-fantasticne-price/

Ne možeš objavljenu priču da stavljaš u radionicu sa ciljem da reklamiraš ovaj topik.
I sve to potkrepljuješ sa nekoliko međulinkova da bi podizo posećenost i održavao pažnju.

Na stranu to što sem samohvaljenja i podrške urednika nisi u stanju da obezbediš niti jedno jedino pristojno mišljenje.

Dogovoreno.

https://www.youtube.com/watch?v=SGY5bZqG3Cc

Čitajući prvu priču za koju je trebalo da uradim ilustraciju, priču pod nazivom ,,Ime majkino" bila sam zaintrigirana, prvenstveno samom idejom da ilustrujem nešto što je jako blisko meni, a sa čime, igrom slučaja, opet do sada nisam imala kontakta.
Ova priča je čitaocu potpuno neprimetno , mada govorim ovde isključivo u svoje ime, nametnula tihu i pritajenu atmosferu horora, ali ne bilo kakvog.
Nikako ne tipične priče strave i užasa, jer ako bismo samo letimično čitali, ili neskoncentrisano prelazili redove, ova priča možda uopšte ne bi izgledala kao horror priča.
Medjutim to je ono što mi se najviše kod nje i dopada.
Baš ta karnevalska slika, taj staromodan i tradicionalan vašar sam po sebi ima nešto mistično u sebi.
Slike koje spisatelji opisuju i redjaju bez očiglednog uterivanja straha u kosti, već suptilno, vešto i pritajeno, samim opisima drvenih lutki i sl. je meni nešto potpuno fascinantno.
Takođe, uspela je da me natera da ja kao čitaoc budem na tom vašaru i učestvujem u njemu.
Opisi su temeljni i pažljivo birani, tako da na koži, dok čitam, mogu osetiti gustu prašinu i udahnuti vrelinu u vazduhu, i čuti muziku, i opet kažem, u potpunosti biti deo tog vašara i akter same priče.

Sledeća priča koju sam ilustrovala je priča pod nazivom ,,Rajska stanica".
Ova priča je bila lično meni jako zanimljiva za čitanje.
Ima jedan linijski sled dogadjaja koji se nižu jedan na drugi, i to jako brzo, tako da se čitaocu ne ostavlja prostor za dosadu.
Zbog ovakvih, gotovo filmskih, redjanih scena u priči, čini da se priča pročita u dahu.
Situacije se u priči jako vešto pretaču jedna u drugu, iz jave u san, iz svesti u podsvest.
Smatram da je odlična ideja tog kruga, gde se priča i završava tamo gde je i počela.

,,Veština ptice" je priča koja je meni delovala najstvarnije, verovatno zbog jasno preciziranog vremena odigravanja, a to je vreme u kojem se priča i čita.
Dakle s obzirom da se radnja odigrava na Exit festivalu, čitajući ovu priču stekla sam osećaj kao da čitam o stvarnom dogadjaju koji se dogodio na ovom festivalu, zajedno sa svim nerealnim delovima priče.
Samim tim priča je dobila na morbidnosti, jer kao što rekoh, stiče se utisak da se sve to zaista i desilo.
Ono što ne mogu da ne pomenem je da me je posebno zaintrigirala ta ideja o kradji duše, identiteta, sav taj paralelni svet vešto prožet kroz ovaj nama znan, a da nismo ni svesni njegovog postojanja oko nas.
To je tema kojom ja, nevezano za ove priče, volim da se bavim.
Takođe, u ovoj priči za mene postoji jedan lični momenat, koji me je naterao da još pomnije čitam, a to je utisak da su likovi koji se pominju zapravo ljudi koje poznajem.
Zanimljivi opisi likova i simbolična predskazanja onoga što sledi, čini priču nepredvidivom i uzbudljivom.

,Tu ni Bog ne pomaže" je priča koja je meni, po atmosferi koja u njoj dominira, jako slična prvoj ilustrovanoj priči ,,Ime majkino".
I ovde, vlada ta seoska sirova mistika, gde najprostiji varoški mitovi, koliko god izgledali primitivno, upravo doprinose onom najiskrenijem strahu, koji smo svi mi imali, makar kao mali.
Ova priča kao da je modifikovana priča neke starice, priča prenošena sa kolena na koleno, o zaista nekoj bolesnoj devojci koja je jako davno zaista živela u tom selu.
Baš zato ova priča koliko god bila izmišljena, zvuči tako da lako možemo u nju i poverovati.
Smatram da se zbog dočarane atmosfere lako može pretočiti u film.
Kao najbolje delove priče bih najpre izdvojila opise devojke koja biva sve bolesnija i suptilne prelaske od potpuno zdrave do polu žive.
I upravo to ovu priču čini jezivom.

Poslednja priča koju sam ilustrovala, "Ispod maske, sto đavola vire", je kao i svaka prethodna nekako bila svojstvena, sa drugačijom idejom i atmosferom.
Čitanju ove priče je doprineo i moj lični strah od klovnova koji sam imala kao mala.
Takodje sam u ovoj priči, kao i u priči ,,Veština ptice", stekla utisak stvarnih događaja, pa to celu ideju čini boljom.
Meni najzanimljivije deo priče je efekat pisma, i sam kraj koji je potpuno neočekivan, i čitavoj priči dozvoljava da se ne završi tu gde je na kraju kucanog reda stavljena tačka, već da čitaoc sam ima pravo da je nastavi kako želi.


Anđela M.