ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: crippled_avenger on 27-10-2017, 20:30:31

Quote from: Meho Krljic on 27-10-2017, 06:45:52
Dobar je, dobar je.

U drugim vestima:

'Fast and Furious 9' returns to roots, brings back Justin Lin, Jordana Brewster

ja sam pljunuo u šaku onog dana kada si najavio da ćeš živopisati HITMAN'S BODYGUARD i još uvek čekam smaknutih pantalona...

Fak.

Bila je loša nedelja.

Sutra, nadam se!

Pogledao sam HAPPY DEATH DAY Christophera Landona, Blumhouse produkciju koja nije mikrobudžetna i visokokonceptualna u klasičnom smislu. Ruku na srce, HAPPY DEATH DAY jeste baziran na high conceptu a to je kombinovanje campus slashera i GROUNDHOG DAY premise sa ponavljanjem istog dana do u beskraj, s tim što u ovom filmu postepeno prepoznajemo i neke varijacije u odnosu na temu.

Jessica Rolfe u glavnoj ulozi je izvanredna, i ona uspeva da iznese čitav film, i da mu da to jezgro oko koga se sve gradi. HAPPY DEATH DAY ja jači u domenu komedije nego u domenu strave, što moram priznati da je odlikovalo slashere koje sam gledao u poslednje vreme.

Same ripper sekvence nisu sasvim played for laughs i kreću se u smeru nekog suspensea ali mislim da na tom putu ozbiljnu prepreku predstavlja i to što znamo da imamo posla sa GROUNDHOG DAY konceptom i da junaci ipak nikada do kraja nisu u opasnosti. Međutim, i da jesu rekao bih da je ceo slasher segment prevasjodno postavljen kao osnov za transformaciju karaktera, a potom i za whodunit.

Na svu sreću, Jessica Rolfe donosi sasvim dovoljno šarma i energije da može da opravda Landonovo opredeljenje da se film prevashodno bavi karakterom.

U pogledu vizuelnosti, Landonov film je vešto realizovan i zanmljivo je da u ostvarenju tako artikulisane vizuelnosti imamo zapravo slasher elemente koji nisu presudno izražajno sredstvo. I oni su lepo vizuelno ostvareni ali se Landon njima ponajmanje bavi.

Landonova karijera je do sada bila spotty ali je prošle godine pisao izvanredan horor VIRAL, i zanimljivo je da ovaj film zapravo nije realizovao po vlastitom scenarikju iako je po vokaciji scenarista. I VIRAL je bio Blumhouse produkcija ali je po svom karakteru bio ortodoksnije naslonjen na njihove low budget i micro-budget postavke od HAPPY DEATH DAYa.

Ovaj film je definitivno pokazao da Scott Lobdell izlaskom iz sveta stripa u scenaristiku nije doneo ništa naročito novo ali da se solidno snašao. Ovaj film je po svom ključu definitivno drugačiji od X-MENa kojim se prevashodno bavio. Landon se nametnuo kao zanimljiv reditelj i svakako treba sa pažnjom videti i šta sprema i minuli rad.

Najveće otkriće je ipak Jessica Rolfe koja pokazuje da je vrlo zanimljiva i raznovrsna glumica koja bi mogla da napravi zanimljivu karijeru.

* * * / * * * *

Jessica Rothe?

Da, kad sam shvatio da sam pogrešno napisao bilo je prekasno da editujem. Na nju sam mislio... Godine me sustižu...

Kažu i da Desanka Šakić utiče na vid, pa se pogrešno kucka...trne ruka, bol u ramenu....

Kako bih se iskupio što sam joj pogrešno napisao ime pogledao sam THE TRIBE, vrlo zanimljiv niskobudžetni postapokaliptični indie rad. Priča je jednostavna i kreće se u očekivanim okvirima ali unutar onoga na šta smo navikli pravi nekoliko zanimljivih korekcija. Naime, THE TRIBE je priča o svetu u kome je neka nepoznata zaraza pokosila veći deo čovečanstva ili barem Amerike. Tri sestre žive u dobro pripremljenom compoundu koji im je otac ostavio u amanet kada je krenula zaraza.

U jednom trenutku se na njihovom imanju pojavljuje simpatični momak koji svojim šarmom izazove pometnju među starijim sestrama i poprilično potkopa njihova uverenja, a za njim usledi i grupa koja ga je poslala kao izvidnicu.

Iako film očekivano potone u nasilje i konflikt, dramski sukob koji izbija između namera sestara i postapokaliptičnih lutalica je unekoliko kompleksiniji i samim tim svežiji nego što smo navikli. Film je glumački vrlo solidno urađen. Podelu sestara predvodi Jessica Rothe, prijatno lice lutalica je Michael Nardelli a idejni vođa Cokey Falkow.

Sa dobrim glumcima u osnovu svega, vizuelni koncept je vrlo dobro osmišljen u skladu sa budžetom i film je u tom pogledu uzoran primer kako napraviti ovu vrstu žanrovskog sadržaja.

* * * / * * * *

Quote from: Ugly MF on 29-10-2017, 14:38:02
Kažu i da Desanka Šakić utiče na vid, pa se pogrešno kucka...trne ruka, bol u ramenu....

U ovim godinama mi to ni ne bi palo na pamet da me ti nisi podsetio...

 Elem, The Hitman's Bodyguard, moj neoduženi dug od prošle nedelje.

Nemam ja sad tu nešto epohalno da napišem o ovom filmu ali kao starom čoveku koji je akcione fimove osamdesetih gledao u bioskopu onda kada su u njih dolazili, interesantno mi je da vidim na koji se način ovim filmom pokušava rezurektovati jedan pomalo izgubljen '80s akcioni podžanr.

Naime, THB je film koji u odnosu na danas vladajuću akcijašku scenu deluje kao striktno trešerska, ne baš grajndhaus ali niskobudžetna ponuda za semenkarski jake bioskope poput 20. Oktobra. Osamdesetih smo za svakog Ramba, Aliena i Terminatora dobijali lo-fi replike u vidu Navaho Groma, The Hiddena i Kiborga. Neke produkcije su se u velikoj meri oslanjale upravo na prljavštinu i sirovost da nadomeste ,,glamur" vodećih akcionih filmova onog vremena.

Kako je THB snimljen za svega tridesetak miliona dolara, a nastao u vremenu u kome vladaju mamutski projekti petostruko i šestostruko većih budžeta, i očigledna mu je namera da se osloni na formule koje su pobeđivale osamdesetih godina prošlog veka, za očekivati bi bilo da će se ovaj film kretati nekom linijom onoga što je Cannon radio u osamdesetima, da će biti nekakav rivajvl prljavih akcijaša kakve je J. Lee Thompson radio sa Bronsonom ili tih nekih ranih uloga JCVD-a, a s obzirom an naslov, očekivao bi se i kempi eksces na tragu rane karijere Majkla Dudikofa. Međutim, priča je gotovo dijametralno suprotna. The Hitman's Bodyguard uprkos R rejtingu – koji omogućava liberalno i nadahnuto korišćenje kovanice motherfucker – zapravo ide drugim putem podsećajući na tradiciju buddy akcijaša kakva se zapatila u tom nekom optimističkijem krilu osamdesetih. Naravno, Donnerov Lethal Weapon i Hillov 48 Hours su očigledne reference koje upadaju u oči – na kraju krajeva oba u centar svojih priča stavljaju rasno mešoviti duo sa dramskom tenzijom koja se gradi na različitim, često čak i ekstremno suprotstavljenim svetonazorima – ali ono što me je prijatno iznenadilo je da uprkos tematici ovaj film zapravo više naginje manje mračnom delu spektra i kanališe sentiment nekih optimističnijih road movie akcijaša poput Midnight Run pa i Gibsonovog ,,porodičnog" odgovora na surovi Lethal Weapon u Badhamovom Bird on the Wire.

Ovo nije u suprotnosti sa R ratingom, naravno, na kraju krajeva Midnight Run koji je film na razmeđi akcijaša i komedije je bio film sa apsolutno sumanutom količinom psovki i solidnim nasiljem, pa je i The Hitman's Bodyguard jedan prilično ubedljiv pokušaj da se dobije sličan amalgam komedije, no-nonsense akcije i jedne toplije ljudske priče.

Zašto se ovaj film toliko nije dopao kritici – ne znam. Nagađam da je u pitanju ta relativno drska artificijelnost postavke u kojoj su protagonisti na vrlo stripovski način veći od života. Ovde se maltene može govoriti i o određenom naporu da se ovaj film zakači na kompoziciju koju od prošle godine predvodi Deadpool, sa Reynoldsom u ulozi goofy akcionog heroja zlatna srca i komplikovana emotivna života, ali The Hitman's Bodyguard ima ambiciozniju postavku sa dva glavna junaka i moguće je da su kritičari koji sasvim uredno puštaju relativno nerazrađene dramske postavke u superherojskom filmu ovde krenuli da se svete ukazujući na lapidarnost sa kojom film ulazi u obradu svojih likova.

No, meni je to sasvim prijalo. Koncept loveable rogue protagonista je poslednjih godina veoma omekšan time što gledamo PG-13 produkcije u kojima ti po definiciji moralno sivi junaci uspevaju da se provuku sa masovnim ubistvima i drugim prekršajima morala i zakona jer su filmovi pravljeni za mlade tinejdžere. The Hitman's Bodyguard nije neka ozbiljna analiza moralne čistote ljudi sa ove ili one strane zakona, naprotiv, on se programski drži površnog tretmana ovih motiva ali baš zato ume da sa apetitom uživa u haosu i destrukciji koja se kreira kada se njegovi moralno sivi protagonisti ubace u priču koja, gle čuda, u centru ima beloruskog diktatora optuženog za zločine protiv čovečnosti pred haškim međunarodnim krivičnom sudom.

Ponovo, politika je ovde, ako je ima, smeštena strogo u treći plan, čak u podtekst, ali ovo i jeste kako ju je žanrovski film provlačio decenijama unazad. Glavni junaci su sa dijametralno suprotnih strana moralnog spektra – jedan agent bezbednosti i reda koji fetišizuje planiranje, zaštitu života i pažnju, drugi vrhunski plaćeni ubica koji u svom poslu uživa – ali kroz kombinaciju solidno ispisanih dijaloga i raspoložene glume Ryna Reynoldsa i pogotovo Sama Jacksona dobijamo i jednu laku, uzgrednu ali ubedljivu analizu relativnosti morala i sugestiju da se pravednost uvek bazira na intersubjektivnosti unutar zajednice a da su njena podizanja na apstraktnije, opštije nivoe društva ili cele ljudske rase nužno kompromitovana.

Nema ovde neke teške drame i značajnom  šutnjom bremenitih scena, film te svoje poente, kako rekoh, provlači uzgred i lagano, a u središtu je buddy hemija između dvojice nekadašnjih protivnika koji prilično ubedljivo nalaze zajednički prioritet u jednoj šizofrenoj situaciji u kojoj se negativci nalaze i među Belorusima ali i među ,,našima". Interpol i Međunarodni krivični sud su prikazani prilično pošteno  za američku produkciju (sa dubokim evropskim zahvatom, doduše) kao birokratizovane strukture u kojima časni ljudi moraju da se bore i sa malo tromim sistemom ali i sa mangupima u sopstvenim redovima a ako film sasvim stereotipizira istočnoevropljane – a svakako to radi kroz prikaz beloruskih snaga – makar pokušava da se iskupi jednim bestidno turističkim pregledom britanskih i holandskih holyday destinacija.

Ovo ga zapravo u dobroj meri osvežava jer ni na koji način nemate utisak da je u pitanju ,,mali" akcioni film koga bi Holivud inače snimao u LA i okolini ili u Majamiju, gledajući da troškove svede na minimum (videti ponovo izvrsni Bayjev Pain & Gain). Naprotiv, produkcija deluje raskošno, delom zahvaljujući vrlo živoj fotografiji Julesa O'Loughlina koji bez napora šalta između televizije i bioskopa i koristi modernu digitalnu tehnologiju na najbolji način, a delom zaista dobro izabranim lokacijama na kojima se snimalo. Kada krenu akcione scene na ulicama i po lokalima u Holandiji ili u Britaniji, stvari deluju veoma visokobudžetno, a ovo pogotovo važi za jurnjavu raznim vozilima u finalu koja na momente kanališe čak i kultni Blues Brothers i apsolutno je ubedljiva sa strane energije i proizvedne štete.

Pored dvojice glavnih likova koji kroz zajedničke nedaće i avanture pronađu simpatije za bivšeg arhineprijatelja i takoreći se pobratime, sve bazirano na dirljivo toploj priči o ljubavi i porodici, tu su i solidno ubedljive Selma Hayek i Elodie Yung (Netflix veza, držim) koje uokviruju postavku likova dajući portrete dve na različit način ,,jake žene" i obezbeđujući filmu dašak tog nekog diverziteta. Naravno, jackosn i Reynolds nose priču i njihove su transformacije za nju klučne ali žene nisu samo objekti požude ili blago koje treba zaštititi i to pozdravljam pogotovo jer je centralna transformacija likova i vezana za pronalaženje odgovora za romantične životne probleme.

Film ima malo dramaturške inflacije pri kraju kada je potrebno da svaki od likova na svoj način pokazuje kako ume da kick ass, ali opet, sve je to lepo snimljeno, imamo Garyja Oldmana koji konačno pusti da se vidi malo vatre, imamo nekoliko kratkih i slatkih bosfajtova i Sama Jacksona koji ima prikladan oneliner pre nego što udari tačku na celu stvar, pa ne mogu previše da se žalim.

Dakle, šarmantan, zabavan film koji ću rado pogledati ponovo. Ne verovati kritičarima na Rotten Tomatoes i videti ocenu publike na IMDB.

De se seti Navaho Groma....????

Ja ako se tog filma ne setim bar jednom nedeljno znači da sam imao najgoru nedelju.

https://youtu.be/lOoWEkWWE2E

Quote from: Meho Krljic on 29-10-2017, 17:08:45
...
Naime, THB je film koji u odnosu na danas vladajuću akcijašku scenu deluje kao striktno trešerska, ne baš grajndhaus ali niskobudžetna ponuda za semenkarski jake bioskope poput 20. Oktobra. Osamdesetih smo za svakog Ramba, Aliena i Terminatora dobijali lo-fi replike u vidu Navaho Groma, The Hiddena i Kiborga. Neke produkcije su se u velikoj meri oslanjale upravo na prljavštinu i sirovost da nadomeste ,,glamur" vodećih akcionih filmova onog vremena.
...

На који Киборг сте мислили, Мартинов или онај са Ван Дамом?

Mehmete, to je to...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: Васа С. Тајчић on 29-10-2017, 22:52:12

Quote from: Meho Krljic on 29-10-2017, 17:08:45
...
Naime, THB je film koji u odnosu na danas vladajuću akcijašku scenu deluje kao striktno trešerska, ne baš grajndhaus ali niskobudžetna ponuda za semenkarski jake bioskope poput 20. Oktobra. Osamdesetih smo za svakog Ramba, Aliena i Terminatora dobijali lo-fi replike u vidu Navaho Groma, The Hiddena i Kiborga. Neke produkcije su se u velikoj meri oslanjale upravo na prljavštinu i sirovost da nadomeste ,,glamur" vodećih akcionih filmova onog vremena.
...

На који Киборг сте мислили, Мартинов или онај са Ван Дамом?

Sa Van Damom.

Pogledao sam UNA ESPECIE DE FAMILIA Diega Lermana, argentinski film o bračnom paru iz Buenos Airesa koji dolazi u siromašan kraj Argentine kako bi kupio novorođenče od majke koja nema uslove da ga odgaja. U malom mestu nailaze na razrađen biznis sa prodajom siromašne novorođenčadi u koji su svi uključeni, od lekara do matičara, i tu nažalost film postaje pomalo konfuzan i težak za praćenje jer je Lermanu više stalo do atmosfere nego do razložnijeg prikaza priče. Otud, gledaoci kojima je atmosfera tog argentinskog gradića dovoljno, i kojima to nadoknađuje konfuznost inače vrlo jednostavnog narativa, u ovom filmu mogu više uživati nego ja.

* * / * * * *

ORDINARY MAGIC Gilesa Walkera je kanadski porodični film o dečaku koji dolazi iz Indije gde je živeo sa svojim pokojnim ocem hipikom i vraća se u njegov zavičaj da živi sa tetkom, jedinom preostalom rodbinom. Film kreće kao simpatična, jednostavna i efektna culture clash studija karaktera a onda u drugoj polovini pojačava tonus zapleta kako bi se došlo do sukoba u kome će svetonazori dečaka odraslog u Indiji pomoći Kanađanima da se "poprave".

Otud u drugoj polovini ORDINARY MAGIC prerasta u priču o dečakovoj gandijevskoj inicijativi da spasi porodičnu kuću od rušenja, i uprkos tome što ni kada to krene nije loš, ipak se čini da je inicijalna postavka imala kudikamo više potencijala. Naročito ako imamo u vidu da glavnog junaka igra tada šesnaestogodišnji Ryan Reynolds a tetku vrlo harizmatična Glenne Headly.

U tom drugom delu filma između ostalog glavni junaci bivaju pasivizirani i postaju znatno manje zanimljivi i jednodimenzionalniji od prve faze filma kada su aktivni i suočeni sa zanimljivim karakternim zadacima koji su na kraju zapravo intrigantniji od glavnog zapleta.

ORDINARY MAGIC nudi dve izuzetne glavne uloge i nekoliko vrlo veštih rešenja na nivou pripovedanja, ali na kraju ima zaplet koji deluje više kao pokušaj da se isprati konvencija nego kao esencija filma što je šteta. Pa ipak, kao porodična zabava ORDINARY MAGIC može danas imati svoje mesto na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

samo da prijavim da gledam thora tokom vikenda. imax, sreća, radost!

Lahko je vama u Wienn kod Beč!

Pogledao sam KEEPING UO WITH THE JONESES Grega Mottole, rutinsku špijunsku komediju koja se izdvaja po izvanrednoj glumačkoj podeli u kojoj imamo i Islu Fisher i Gal Gadot i Jona Hamma, i deo postave serije VEEP. Da nije njih, ovaj film bi bio manje zanimljiv, ali opet zahvaljujući njima na ekranu i uostalom zahvaljujući Mottolinom potpisu na špici očekivalo se nešto više. Međutim, Mottola je ovaj film izrežirao krajnje rutinski, kao da je sve vreme iza kamere bio neko iz druge ekipe čiji je zadatak da snima scene bez mnogo autorskog upliva. Otud KEEPING UP WITH THE JONESES neprestano, iz scene u scenu gađa nekakav minimum gledaočevih očekivanja i ne nudi maltene nijedno iznenađenje.

E sad, i u toj celini lišenoj iznenađenja, sa scenarijem koji je maltene dekadentno predvidiv, imamo zanimljive glumce, imamo neke zabavne situacije i KEEPING UP WITH THE JONESES na kraju svega ipak dobacuje do nivoa nekog pristojno sastavljenog konfekcijskog proizvoda koji nažalost nema onu prodornopst i svežinu kakvu bi trebalo da sarži film navedenih imena. Otud u ovom filmu nema mnogo toga naročito lošeg, samo gotovo uopšte nema onog vrhunskog.

* * 1/2 / * * * *

THOR RAGNAROK Taike Waititija je primenio isti trik kao i WONDER WOMAN. Izveo je junaka iz nečega što je sadašnjost, što su neke koliko-toliko ovozemaljske okolnosti i smestio ga je u svemirski Marvelov univerzum u kome inače obitavaju GUARDIANS OF THE GALAXY i slični likovi. Tu je Thor svakako dobio na efektnosti i ubedljivosti, međutim, postoji još jedna "olakšavajuća  okolnost" koju je imao RAGNAROK a to je da nema ni Thorovog čekića kao osnovnog oružja i pomagala za svaku priliku. Otud, Waititi ima priliku da se odmakne od svega onoga što je previše stripovsko u junaku i da ga prilagodi filmu.

Dakle, Waititijev Thor je dobar jednim velikim delom zato što ne mora da se izbori sa svim onim limitima koje su imali reditelji prethodnih filmova. U tom pogledu, moramo imati u vidu da je Waititi imao i ključnu priilegiju da Thora radi kao parodiju.

Naime, za razliku od tona ostalih MCU filmova izuzev GUARDIANS OF THE GALAXY, THOR RAGNAROK je iznad svega jedna po-mo parodija na superherojski film i space opere. Za razliku od ostalih filmova o Thoru koji su pokušavali da budu ozbiljni a imali još i naročite teškoće da prikažu Asgard,  ovde je Thor transformisan, ton filma je parodičan, sve je smešteno u svemirski deo MCU i konačno, Asgard ovde ima sudbinu Kryptona, dakle doživljava Ragnarok.

Waititi je imao čak i tu sreću da u njegovom filmu Thor nema tu retro dugu plavu kosu već je  svojoj hunky inkarnciji sa kratkom kosom.

Waititi je dakle imao jednu ogromnu masu olakšica u ovom filmu, pa je i proizveo film koji je blizak njegovim jačim stranama a to su parodija, akciona i horor komedija, razni vidovi verbalnog i vizuelnog humora. I u tom domenu Waititi briljira. On je evidentno manje maštovit reditelj od Gunna i manje tehnički vešt, ali u pogledu realizacije donosi vrlo neobičnu gotovo lo-fi poetiku u kojoj maltene ima elemenata televizijskog skeča. Ako je BLADE RUNNER 2049 u formi blokbastera podvalio tempo i estetiku art housea, onda je Waititi u RAGNAROKu podvalio jako puno lo-fi elemenata, namerne tehničke naivnosti i maltene amaterskih rešenja (u najboljem smislu te reči).

Ono u čemu se RAGNAROK uklapa u svemirski MCU je sada već ozbiljno odsustvo bilo kakve narativne discipline i strukture. Waititijev film je poselo u kome se najmanje bavimo onim što je glavna tema. I to je u suštini i najbolji element filma jer je ono što je glavno poslovično najmanje zanimljivo.

Tako je sukob Thora sa prognanom starijom sestrom i ono što je naslov filma zapravo manje bitan element. Glavni je njegov boravak u zarobljeništvu, borba u areni i bondovanje sa Hulkom i Valkirom koju je sreo usput. U tom pogledu, RAGNAROK je sličan drugom GUARDIANSu, s tim što ovde negativac iako dolazi iz porodice zapravo nema bilo kakvu fundamentalnu ulogu u odnosu na glavne junake, a efekat na gledaoce je još manji.

Međutim, ako imamo u vidu celu vrlo složenu Marvelovu menažeriju, i sve obavezne figure koje mora da isprati ovakav film, Waititijevo ostvarenje je izuzetno prijatno za gledanje, u određenom smislu čak i subverzivno po intenzitetu parodije na kojoj se insistira. Hemsworth se sada dobro snalazi u liku a scenario mu je zaista pomogao da se maksimalno opusti bez potrebe da radi razne Thorove neuverljive činove u ambijentima koji im ne pristaju. Jeff Goldblum je sve vreme u komičnom ključu. Cate Blanchett je u MALEFICIENT štimu i takođe je raspoložena za parodiju. Tessa Thompson je harizmatična kao Thorova simpatija, protivnik i saradnik.

Dakle, Waititi je okrenuo brigu na veselje i snimio vrlo zabavan film. Međutim, to što je uspeo da pobegne od raznih Thorovih kontradikcija ne znači da je bilo koju zapravo rešio.

* * * / * * * *

Pogledao sam THE CHILD IN TIME, BBCjevu televizijsku adaptaciju romana Iana McEwana. Ovaj televizijski film režirao je Julian Farino, Britanac koji je poslao veliki kreativni oslonac HBOa a glavnu ulogu igra Benedict Cumberbatch koji uprkos prisustvu u blokbasterine ne izbegava ovu vrstu passion projecta u domovini.

Nažalost, THE CHILD IN TIME je televizijski film koji je znatno ispod onoga što su mu sastavni delovi. Film je naprosto konfuzan i čudnovato distanciran u odnosu na temu. Osnovni zaplet je priča o piscu dečjih knjiga čije dete nestaje i on mora da se suoči sa gubitkom i da ga podnese, ali pored toga postoje još dva dodatna zapleta o njegovom prijatelju koji je psihički popustio i napustio posao u Downing Streetu i priča o reformi prosvete u koju je pisac uključen kao čaln neke komicije.

THE CHILD IN TIME sve vreme pokušava da bude trezven, sveden, ozbiljan, ali na kraju krajeva čak ne možemo reći ni da je svoje tematsko jezgro u potpunosti ispratio. Za slične naslove kao što je Egoyanov CAPTIVE možemo da kažemo da su krenuli putem pulpa, ali isto tako u njima je tema gubitka uprkos svemu bila bitno opipljivija.

Farino i Cumberbatch pokušavaju da budu svedeniji i diskretniji ali na kraju krajeva ova priča o bolu, opsesiji, silasku s uma i pokušajima da se opstane posle tragedije ostaje i emotivno i intelektualno neubedljiva, daleko ispod onoga što bi ovakva saradnja morala da proizvede.

Roman je napisan pre trideset godina i bio je smešten u distopijsku blisku budućnost. Televizijska adaptacija međutim tretira priču kao savremeni realizam bez ikakvog "odmaka".

Benny i Josh Safdie napravili su mini-senzaciju u Kanu sa svojim atmosferičnim njujorškim krimićem GOOD TIME. U osnovi, GOOD TIME je prilično old-school mešavina socijalčnog filma sedamdesetih i post-tarantinovsog krimića devedesetih a protagonisti su dva grčka brata, od kojih je jedan samouvereni ulični operater a drugi je special needs koji kreću u bekstvo posle neuspele pljačke banke.

Safdiejevi su snimili film koji u jednom trenutku uspeva da se pretvori u priču o opstanku i griži savesti i transcendira puku mehaniku krimića, ali ruku na srce, treba mu vremena da to postigne i prevaziđe svoj inače vrlo jasan žanrovski okvir.

Safdiejevi su u pogledu vizuelnog koncepta pa donekle i zvučne slike inspirisani Audiardom i Mannom ali ne dobacuju ni do jednog ni do drugog. Film je u Kanu osvojio nagradu za svoj vrlo ekspresivan soundtrack i u pogledu zvučne slike evidentno je da je ona jako bitna autorima, čak je jedan od njih bio i uključen u njenu kreaciju.

Uprkos tome što je film zanimljiv i u pojedinim elementima unikatan, mislim da je u Kan pre svega dospeo kao jedan atipičan američki odjek njihovog favorita Audiarda nego zato što predstavlja nešto autentično novo. Doduše, u glumačkom radu Roberta Pattinsona ovaj film donosi određenu diversifikaciju kojoj je on poslednjih godina itekako sklon kako bi umakao imidžu iz TWILIGHTa. Od Pattinsonovih indie pokušaja, ovaj je svakako najsupeliji.

* * * / * * * *

'Посейдон' спешит на помощь Slobodana Kosovalića je drugi igrani film koji je ovaj reditelj snimio posle emigriranja u SSSR 1967. godine. Pre toga, Kosovalić je važio za IBovca pa njegovo bekstvo u SSSR nije bilo sasvim neočekivano ali se desilo u periodu kada je trebalo da izađe njegov igrani film DIM, i samim tim je kaznio i taj film koji je dugo čekao na ozbiljnije prikazivanje.

Kosovalić je u SSSRu snimio dva filma u trajanju od oko jednog sata za koje bismo danas mogli reći da su prešavši 45 minuta dugometražni dok bi u to vreme bili na granici standarda. Ipak, evidentno je reč o sovjetskim B-filmovima.

Oba filma je snimio za specijalizovanu kuću "Maksim Gorki" koja se specijalizovala za filmove namenjene deci i mladima. Prvi je govorio o dečaku koji ide na školsko takmičenje, drugi o mladim mornarima koji već na prvom zadatku moraju da se suoče sa izazovom i pokažu šta su naučili i od kakvog su materijala sazdani.

'Посейдон' спешит на помощь sa svojim prilično kratkim trajanjem tu priču koju sam ukratko opisao ne uspeva bitno da razradi preko nekih najosnovnijih opštih mesta, pa pretpostavljam da ovo ostvarenje teško da možemikoga zanimati sem najzagriženijih proučavalaca istorije jugoslovenskog ili sovjetskog filma.

U tehničkom pogledu film je korektan i iako imamo u vidu da se dešava na moru i tokom oluje, realizovan je podnošljivo, a za opšte ambicije ove produkcije verovatno i natprosečno.

* 1/2 / * * * *

Thor: Ragnarok ne samo da je najbolji Thor film do sada, nego je i skoro pa najbolji superherojski film ove godine. Naravno, ipak smo imali Logana tako da ne smem da odem tako daleko, ali Ragnarok je kao da je neko spojio Wonder Woman i Guardians of the Galaxy Vol. 2 u jedan film, a onda doterao tempo i ton, pustio glumce da se komedijaški razmahnu i sve onda odvozio u najvećoj brzini za montažerskim stolom. Sutra ću, nadam se, pisati opširniji osvrt, ali za sada prilično jaka preporuka za Waititijev film koji uspeva da pogodi i stripovsku  frivolnost i stripovski patos i odradi jednu iznenađujuće složenu priču u četvrtoj brzini.

mene danas temperatura omela al biće uskoro: imax never compromise! 
ostali gledali i vratili se oduševljeni.

Animatori Jay Lander i Micah Wright snimili su 2016. igranu found footage horor komediju THEY'RE WATCHING. Film govori o televizijskoj ekipi američke televizijske emisije koja odlazi da snimi reportažu u Moldaviji i tamo upada u nevolje sa sujevernim lokalcima.

U fllmu ima komedije ali je ona dosta bajata i u boljim varijacijama na temu viđena u EURO TRIPu i BORATu, a horora ima bitno manje, a i kada se desi nije naročito efektan. Stoga, ovaj film je ipak prevashodnije komedija nego horor i čini mi se da je found footage horor ovog puta više bio nešto što je možda iskorišćeno da autorima pomogne da "prošvercuju" svoku priču u produkcionom pogledu...

Background reditelja u svetu animacije najevidentniji je u cartoonish završnici u kojoj se konačno započne taj hororični deo ove komedije i u njemu ima i gorea u nasilnog humora, pa mogu reći da je to verovatno i najinspirisaniji deo filma.

Nesporno je da su Lander i Wright uspeli da naprae delo koje je umnogome zrelije od opšteg found footage proseka, ali nažalost nisu uspeli da postignu vrhunce ovog podžanra niti da vobace do onoga što su sami želeli a to je punokrvna crnohumorna horor komedija. THEY'RE WATCHING je kroz celo svoje trajanje prijatan, ali retko kada postaje dovoljno efektan za ono što su zahtevi bilo horora bilo komedije.

Rumunske lokacije su dosta solidno iskorišćene.

* * 1/2 / * * * *

Mehmete, LOGAN je klasa iznad ali izvan njega, ne bih potcenio HOMECOMING koji mi je strukturalno i suštinski zreliji od RAGNAROKa.


Sent from my iPhone using Tapatalk

TARDE PARA LA IRA Raula Arevala je uzbudljiv španski triler koji na zanimljiv način razrađuje motiv osvete. Arevalo uspeva da nađe jako delikatan i valjan balans između uzbudljivih preokreta u zapletu i postepene razrade karaktera koja nije senzacionalistička, istovremeno uspevši da bude ubedljiv i u emotivnom i u žanrovskom pogledu. Antonio de la Torre je izvanredan u nosećoj ulozi kroz koju se prelama čitav film, a Arevalo odlično menja brzine između karakternih i dijaloških scena i onih nasilnih a naturalističkih.

TARDE PARA LA IRA jeste po svojim kapacitetima onaj uzoran primer "malog filma" koji uspeva da sa nametne ubedljivom pričom i veštom realizacijom. U proteklih nekoliko godina španska kinematografija napravila je nekoliko zanimljivih "osvetničkih" priča u žanru tilera, sa najrazličitijim postavkama. U domenu svedene i čvrsto postavljene karakterne priče među junacima sa margine, TARDE PARA LA IRA uzima vodeće mesto.

Raul Arevalo u ovom filmu pokazuje vrlo široke rediteljske mogućnosti, od zanimljivog akcionog uvoda preko senzualnih i naturalističkih deonica. Uvodna sekvenca koja u sebi ima jako ozbiljno realizovane akcione elemente pokazuje da španska kinematografija danas može sebi da dozvoli takve ukrase čak i u pričama koje nisu u užem smislu visokooktanska akcija.

Raul Arevalo je do sada prevashodno bio glumac, i rekao bih da je njegov rediteljski debi čak i konzistentniji i veštiji od nekih njegovih najznačajnijih glumačkih ostvarenja kao što je LA ISLA MINIMA.

* * * / * * * *

"Kick-Ass," "Wanted" and "Kingsman" creator Mark Millar has confirmed his first comic book project under his new deal with Netflix will be "The Magic Order".

The project is described as a generational drama in which five families of magicians attempt to keep the world safe from unknown threats while living amongst humanity in secret. Olivier Coipel will illustrate.

The Magic Order will be the first comic book project to be produced by Netflix, running six issues beginning in Spring 2018. The series will be released in both print and digital formats.

No word on a TV series adaptation for the streaming giant yet though it's a good possibility down the line.

Source: THR

Zvuči kao klasičan novi Millar: odličan crtač, kratka miniserija, originalan koncept koji kasnije može da se razvije u film ili TV/ streaming seriju. Nažalost, veliki deo njegovog novijeg autputa sledi ovu formulu ali se ne zamara preterano samom pričom.

NOVEMBER CRIMINALS Sache Gervasija je adaptacija romana Sama Munsona koju su napisali prestižni britanski scenarista Steven Knight i sam reditelj. Nažalost, uprkos odličnoj glumačkoj podeli koju predvode Ansel Elgort i Chloe Moretz, rezultat je neujednačen quirky krimić, sa pokušajima metafizičkog odnosa prema smrti i gubitku. Nažalost, NOVEMBER CRIMINALS istovremeno uspeva da bude i potpuno passe u okvirima sličnih indie stremljenja i prilično slab ako bi se gledao iz nekog glavnotokovskog ugla, pa je i sam profil ove produkcije dosta upitan. Do kraja nisam uspeo da shvatim kome je Gervasi želeo da se obrati, da li indie publici ili mejnstrim gledaocu koji hoće nešto "drugačije", ali sam siguran da ovaj film ni jednima ni drugima nije dovoljno dobar.

Ansel Elgort dolazi u NOVEMBER CRIMINALS u sred velikog uspona, a svako jegovo sedanje za volan, kupovanje kafe ili sećanje na majkukroz home video snimak u ovom filmu samo evocira uspomenu na BABY DRIVER i putanju koju je uhvatio tim filmom. Glumački, Elgort je oslonac ovog filma i njegov najveći adut, šteta je što opstatak materijala koji ga okružuje nije na tom nivou.

Gervasi se u svojim ambicioznim projektima nije nimalo proslavio, i posle HITCHCOCKa snima novi promašaj koji je ovog puta umesto u bioskopu završio na strimingu.

* * / * * * *

Da onda kažem koju i o filmu Thor: Ragnarok koji sam pogledao prošlog vikenda i u nekom gornjem komentaru opisao kao ,,najbolji Thor do sada" a onda se još malo uzneo i rekao da je u pitanju maltene i najbolji superherojski film ove godine.   
Naravno, korekcija za Logana je urađena praktično odmah, a Cripple je ponudio i Spider-man: Homecoming kao moguću alternativu. Ovo valja elaborirati: Logan je svakako bolji film zato što svoju tematiku shvata veoma ozbiljno sa jedne strane a sa druge ima hrabrosti i energije da onda tu ozbiljnost i iznese. U njemu zaista dotičemo te neke elemente pričanja o ,,human condition" i mada je u pitanju neskriveno žanrovski film, oseća se jedno nadrastanje žanra i susretanje sa ,,ozbiljnim" dramskim filmmejkingom u nekim momentima.

Sa druge strane, iako mi se Homecoming dopao bez rezervi, mislim i da njegova dosta neobična struktura i dinamika (skoro na tragu televizijske serije) za osetnu nijansu film čini manje ubedljivim iskazom nego što je to Thor. Naravno, Homecoming je dostojanstveno spasao franšizu kojoj, činilo se, nema spasa posle univerzalnog odbacivanja što ga je drugi Webbov ASM doživeo, ali upravo iz tog ugla treba sagledati i Thor: Ragnarok i primetiti koliko je Waititi učinio na tome da Thor najednom postane validan Marvelov moneymaker.

Kažem ,,najednom", iako je i Thor: The Dark World zaradio vrlo lepe pare, ali još u ono je vreme bilo jasno da je ta smušena bromansa svoju popularnost i tržišnu kurentnost namakla u velikoj meri zahvaljujući inerciji koju joj je obezbedio Whedonov Avengers. The Dark World je bio vrlo osetno slabiji film od prvog Thora Keneta Brane (i sam prilično osrednji film) najviše zato što u njemu niko iz produkcije više nije bio siguran da li i koliko treba da se prave ozbiljni a koliko da se ode u kemp i šegačenje, pa se ta nesigurnost i u filmu osećala sa smuljanim negativcima i ogromnim naporima da se od neverovatno popularnog Lokija Toma Hiddlestona napravi konfliktni antiheroj, da se Thorova neubedljiva (a)seksualna veza sa Jane Foster proda kao ,,a thing", da se ubijanjem nekih od notabilnih asgardskih imena veštački izazove drama... The Dark World sam pogledao više puta nego što je pristojno priznati u otmenom društvu, a najviše zahvaljujući opsednutosti moje žene Lokijem i Tomom Hiddlestonom, pa sam i poslednje mesece proveo kontemplirajući o tome šta zapravo Marvel uopšte želi da uradi sa Thorom u njegovm trećem filmu.

Fakat je i da je Thor uvek i sedeo malo neudobno u Marvelovom lajnapu. Za razliku od kapetana Amerike i Iron Mana, ali i Dr. Strangea i Ant-Mana, Thor je lik koji je težak za identifikaciju jer nema ni everyman ni rockstar kvalitete sa kojima se u ovim filmovima najlakše operiše. Thorov svet je i u stripu uvek visio negde u sub-LSD fantazijama prvo Stana Leeja i Jacka Kirbyja a posle Walta Simonsona, kombinujući superherojsku akciju sa pseudomitološkom sapunskom operom i ,,svemirskim" SF-om, uklapajući se samo postrance sa ,,glavnim" Marvelovim tokom. Uostalom, u vreme kada je prvi film o Thoru najavljivan, Marvel već godinama nije izdavao strip sa ovim junakom u naslovu (nakon što su bogovi nestali u priči pod nazivom, pogađate – Ragnarok), pokrećući novi serijal tek u sklopu priprema za produkciju Braninog prvenca. I, svakako i na filmu se pokazalo da se Thorov psihodelični, arhaični i kempi mizanscen teže uklapa uz uporedivo ,,realističnije" estetike na koje su nas navikli Captain America, Avengers, Iron Man itd.

Utoliko, izbor Waititija za treći nastavak delovao je kao da Marvel zapravo više ne zna šta da radi i da je ovo eksperiment sa odlaskom u komediju na samoj ivici parodije koji će se verovatno završiti stavljanjem katanca na ovaj serijal. No, ispostavilo se da je Ragnarok dobio ekstatične kritike i izvanredno prošao tokom prvog vikenda pa je sada uistinu zanimljivo spekulisati kako će naredna faza Marvelove produkcije izgledati.

Očigledan presedan je svakako Guardians of the Galaxy Jamesa Gunna koji je takođe uz relativno eksperimentalan pristup (recimo ,,kao Star Wars i Space Balls u istom filmu") izrastao u bona fide blokbaster koji sada velikim delom diktira sudbinu čitavog MCU, no razlike su jasne: GOTG je mogao da bude one and done eksperiment sa relativno nepoznatim brendom, dočim je Thor etabliran u filmskom univerzumu i zasnovan na jednom od najstarijih Marvelovih stripova. Zato je možda i važno da je Waititi nastupio ovako sigurno, čak drsko, i snimio prilično urnebesno zabavan film jer, bez obzira koliko da on odstupa od dosadašnjeg senzibiliteta Thora – pa ga čak neretko i bezobrazno parodira – Ragnarok uspeva da destiluje ,,Marvelovu formulu" do same krtine nudeći raskošne scene eksplozivne akcije, veliku količinu nerazblažene komedije i protagoniste koji su neodoljivo šarmantni.

Naravno, u ovoj destilaciji su i loše strane formule došle do zaoštravanja. Ako je The Dark World kuburio sa nepamtljivim negativcem, Ragnarok ga u ovome nadmašuje dajući jednog od najneubedljivijih negativaca u dosadašnjem kompletnom Marvelovom opusu. Nakon vrlo solidnog Vulturea u izvedbi Michaela Keatona koji je svom negativcu u Homecomingu uspeo da podari mnogo slojeva i nijansi, Hela u Ragnaroku je povratak na od kartona izrezane likove glavnih zloća, sa veoma malo ličnosti i motivacijom u koju nismo uspeli da poverujemo ni nakon što ju je Cate Blanchet eksplicitno u kameru ponovila barem tri puta. Sledstveno tome, čitav zaplet oko Ragnaroka i uništenja Asgarda, te Odinove konačne sudbine nema skoro nikakvu dramsku težinu i verujem da većina publike neće ni pamtiti da se ovo sve desio u ovom filmu za koju godinu. Opet, treba i primetiti da su neke od ovih ideja lepe, da je brisanje Asgarda sa mape MCU lokaliteta zapravo dosta smeo potez a postuliranje da ,,su Asgard ljudi a ne lokacija" ima neku težinu i zanimljivo rezonira sa raznim momentima iz stripa u poslednjih desetak godina, no, filmu ovo definitivno nije jača strana.

Ono što mu jeste jača strana je vratolomni tempo kojim se odvija. Waititi sebe, pretpostavljam ne vidi kao dramskog režisera i mada on tvrdi da je originalna verzija potrage za Odinom koji se kao beskućnik sa amnezijom potuca ulicama Njujorka iz filma izbačena jer su test-gledaoci smatrali da je to suviše depresivno za gledanje, pitam se da li se samo radi o tome da on takve stvari naprosto nije previše želeo da snima. Ovako kako jeste, Odinov finalni legat svojim sinovima i uvođenje Hele u igru se dešava u sceni koja traje, mislim, ne više od tri minuta sa dramom i patosom koji su samo nominalno tu i prosto se oseća da Waititi jedva čeka da se reši dosadnih asgardskih sapunskooperskih tropa te da lansira svoj film u svemir.

Kada se do svemira stigne, Ragnarok dolazi na svoje i dobijamo visokozabavnu akcionu komediju u erzac-Star Wars ambijentu koja lakonski odbacuje sve asgardske balaste i upušta se u mnogo sigurnije realizovane komedijaške skečeve i akcione set-pisove, toliko da kad god bi se film vratio nazad do Asgarda da nas uputi šta se tamo još dešava, osetio bi se primetan pad tempa i energije.

Naravno, ni jedan film ne treba da ide stalno istim tempom i intenzitetom, pa ovo ne treba shvatiti kao neku apsolutnu kritiku ,,ozbiljnijih" delova i zahtev da bude više šege i mačevanja, ali opet, primetno je da je Waititi najbolji u scenama gde ne mora da izigrava vagnerijansku grandioznost i njegov Thor je mnogo više kempi od bilo čega što je bilo ranije, kako rekosmo, na samoj granici parodije, ali istovremeno i mnogo humanizovaniji film.

Ovde svakako treba sa osmehom primetiti koliko je Chris Hemsworth konačno došao na svoje. Lik Thora je za ovu priliku produbljen do te mere da po prvi put možemo da kažemo da pred sobom imamo ličnost radije nego spisak karakteristika i verovatno je bilo neophodno da film praktično otvoreno prizna koliko je njegov seting kempi kako bi njegov protagonist ovako zaživeo. Hemsworth sada ima priliku da bude i šarmantni šeprtlja, i ubedljivi akcioni heroj, čak i everyman koji se zatekao na nepoznatom mestu i mora da se izvuče snagom domišljatosti i lukavstva. Simbolički, Waititi ovo unapred telegrafiše još u sceni u kojoj Thor gubi Mjolnir pa kada sat i kusur vremena kasnije gledamo njega i Lokija kako laserskim oružjem kose neprijateljsku pešadiju u čarki na nevažnoj planeti koja kao da je ispala iz Star Wars Extended Universea, ovo deluje kao sasvim prirodno zarađen momenat i intuitivno proširenje univerzuma koji sada sadrži i Guardians of the Galaxy i Dr. Strangea.

Naravno, jednako treba pohvaliti i Marka Ruffala koji junački igra straight man parnjaka Hemswortovom šaljivdžiji i mada je priča o Hulku ovde nedorečena (ali je i najavljeno da će se nastavit u narednim filmovima) teško da možemo biti nezadovoljni filmom u kome imamo scenu kako Hulk radi supleks na Fenrisu. Hiddleston je standardno ubedljiv u ulozi Lokija, Goldblum se kroz film prošetao – kao uostalom i Hopkins – a to mu je bilo sasvim dovoljno da posao odradi, Thompsonova ima možda najteži zadatak da prikaže najkonfliktnijeg heroja od svih u najkraćem datom vremenu pa je u tome dosta dobra, ali naravno, svačije srce je ukrao sam Waititi kao Korg dajući, barem meni, jake flešbekove na Planet Hulk i zapitanost da li bi u nekom paralelnom univerzumu u kome John Carter nije bio onakav flop, sam Planet Hulk jednog dana bio prenesen na film u celini.

Waititi je vrlo siguran u režiji akcije i komedije i ovde, moram da kažem, za mene ima očiglednu prednost u odnosu na Gunna čiji su filmovi najbliži Ragnaroku po senzibilitetu. Waititijeva akcija nije, kao Gunnova obavezno prestilizovana da ne bi delovala neubedljivo i scena borbe između Thora i Hulka je svakako za antologije. S druge strane, komedija mu je često na nivou sitkoma i tu se oseća to drsko spuštanje u parodiju (na primer scena sa Mattom Damonom i Lukeom Hemsworthom koji igraju Lokija i Thora), ali, ponovo, tempo je toliko brz a comedy timing perfektan, glumci su u punoj meri posvećeni gegu da to sve uglavnom prolazi.

Ta brzina kojom se film odvija svakako pomaže i da ignorišemo očigledne nekonzistentnosti i rupe u zapletu – od toga da Bog Groma nema način da svlada jedan pišljivi tejzer pa do činjenice da je jedini predmet za koji se zna da će spuštanjem u večnu asgardsku vatru izazvati Ragnarok uredno spakovan na svega nekoliko metara od pomenute večne vatre – koje bi potopile sporije i ,,ozbiljnije" filmove. Ovakav kakav jeste, Thor: Ragnarok je nestašan i brljiv, ali srce mu je na pravom mestu i kvantitet zabave po jedinici vremena koju isporučuje je neosporan. Pozdravljamo.

Mehmete, slažem se sa opservacijama ali opet prednost dajem HOMECOMINGu, kako zbog negativca tako i zbog toga što ipak komunicira sa gledaocem na kudikamo više nivoa izvan humora.

EAGLE VS SHARK iz 2007. je prvi celovečernji igrani Taike Waititija koji je zaslužio da se nađe na plejlisti posle njegovog uspešnog maturiranja u RAGNAROKu. EAGLE VS SHARK je quirky novozelandska komedija sa dosta stilskih intervencija koje kao da su izašle iz nekog televizijskog sketch showa. Slične zahvate smo videli i kasnije kod Waititija, pa i u samom RAGNAROKu, međutim, koliko god to paradokslano zvučalo, EAGLE VS SHARK pokazuje da nam je Waititi zapravo pokazao manje nego što može u holivudskom spektaklu.

EAGLE VS SHARK je ona vrsta quirky komedije koja meni generalno nije bliska. Glavni junaci su ekscentrici na različitim nivoima stupidnosti međutim Waititi pravi film u kome ta vrsta komedije crossoveruje čak i do mene koji to ne volim. To već pokazuje ozbiljnu rediteljsku veštinu. Iako Waititijweva vizuelnost mahom mora da se vezuje za statične kompozicije i skoro parodična poigravanja kompozicijom, mnogo pre nego za pokretnu sliku u najčistijem pogledu, nema spora da je to aspekt izraza o kome on izuzetno mnogo razmišlja i u kome se ništa ne prepušta slučaju.

Međutim, iako je EAGLE VS SHARK žestok quirkfest u njemu Waititi pokazuje dve stvari koje recimo u RAGNAROKu ne vidimo ni u tragovima. Za početak to je besprekorno vođenje priče. Waititi ni u jednom momentu ne greši u pogledu toga kako izlaže likove, u tome kako vodi paralelne radnje i što je najvažnije u pogledu razdvajanja važnog od nevažnog. Rezultat toga je da se iza quirka onda pomalja i odnos među likovima, i transformacija i konačno emocija.

EAGLE VS SHARDK definitivno nije koncipiran kao film za svakoga, ali Waititi je dovoljno vešt reditelj da ga pretvori u nešto što zapravo na kraju sa svakim komunicira.

* * * 1/2 / * * * *

Homecoming je svakako slojevitiji film i on ima i uverljiviju dramsku komponentu i, zapravo je možda i bolji film od Ragnaroka, ali meni, koji volim Spider-mana kudikamo više nego Thora, Ragnarok je ostavio neočekivano dobar ukus u ustima. Pošto mi je noviji u sećanju od Homecoming, možda malo overkompenzujem, naravno, jasno je da je Ragnarok u velikoj meri sprdnja, ali u njemu postoji i taj neki autentično stripovski pristup nabijen frivolnošću koji mi je bio jako šarmantan. Leejevi i Kirbyjevi stripovi, uključujući bez sumnje Tora su bili divlje nekonzistentni u prikazivanju vremena i  mesta, karakterizacije, moći protagonista i Ragnarok kanališe deo te anarhičnosti na, za mene, prilično uspeo i šarmantan način. Moj kum mi inače stalno hvali Waititijev What we do in the Shadows I sad kad mi se Ragnarok prilično dopao imam obavezu da ga pogledam.

WHAT WE DO je cool. a WILDER PEOPLE je... pa videćeš.


Sent from my iPhone using Tapatalk

maybe they let us win this time...

TIERE Grega Zlinskog je nažalost prilično rutisnka i mehanička evokacija Lyncha na tragu evropskih reinterpetacija Hitchcocka u kojima se ličnost raspada na kriške, mešaju se vremena, snovi i java, zdrava budnost i koma, živi i mrtvi i otprilike sve drugo što bi moglo da se vidi kao izmicanje tla pod nogama gledaocu. Ali koliko god se tlo pod nogama izmicalo, na kraju je to zapravo i jedina stvar koja se miče u ovom neinventivnom, gotovo prozaičnom arty trileru.

Vizuelna kultura i tehnička realizacija se kreću na razmeđi pedantnog i studentskog, ali nažalost film ne dobija neki dodatni sloj u tom domenu.

* 1/2 / * * * *

The Books of Knjige snimili su svoj prvi celovečernji film SLUČAJEVI PRAVDE i utisak posle gledanja sa publikom koju su mahom činili studenti iz Crne Gore kaže da su postigli ono što su želeli. Naime, studenti su se grohotom smejali i evidentno je da je film zadovoljio svoju fanbazu.

Kako ja nisam dovoljno upoznat sa radom Booksovaca i znam samo ponešto od onoga što su napravili, moram priznati da mi je humor ovog filma, baziran na mešavini apsurda i bizarnog gross outa bio dosta hermetičan i nisam uspeo da se probijem kroz to. Međutim, moguće je da nisam bio pripremljen za ovu vrstu quirkfesta no isto tako evidentno je da film ne uspeva da crossoveruje kod onih koji nisu fanovi. Stoga, mislim da će SLUČAJEVI PRAVDE najpre i bezmalo isključivo zadovoljiti tvrdu fan bazu.

U tom pogledu, filmu se mora priznati integritet. Sve vreme se kreće u okvirima booksovskog humora i nimalo ne iskoračuje iz toga ne bi li iskomunicirao sa drugima. Takva vrsta autorskog pristupa je nesvakidašnja u regionalnom filmu čak i u okvirima art house produkcije a nekmoli komedije.

Ko nije upoznat sa radom Booksovaca ili nije njihov fan treba da bude spreman za izazovnih devedesetak minuta.

U tehničkom pogledu, direktor fotografije Dalibor Tonković je uradio korektan posao i u kontekstu svog nastanka, SLUČAJEVI PRAVDE izgledaju onako kako treba, sa akcentom na karikaturalne glumačke izvedbe i apsurdne situacije i rediteljskim postupkom čiji je zadatak da to zabeleži.

Nasmejali se tokom ovog filma, nesporno je da Booksovci sada u svom rezimeu imaju jedno neobično i autentično bioskopsko ostvarenje.

* * / * * * *

MAYHEM Joe Lyncha je ono što su do sada radili Neveldine i Taylor. Dok čekamo da vidimo šta će biti s njima, da li će se vratiti i sa čim, Joe Lynch je popunio tu prazninu jednim dinamičnim, stripovski stilizovanim ,izrazito nevaljalim filmom.

Joe Lynch je snimao ovaj film u Beogradu i ovo je drugi put da snima u Srbiji što je vrlo zanimljiv detalj. Ponovo je reč o filmu smeštenom na jednu lokaciju ali ovog puta to je korporativna zgrada u kojoj se dešava outbreak virusa koji izaziva pojačano instinktivno ponašanje ljudi.

Glavni junaci su jedan nezadovoljni zaposlenik kog igra Steven Yeun i jedna nezadovoljna stranka koju igra Samara Weaving. Njih dvoje su inovativno postavljeni kao likovi. Naime, oni jednu na neki način u pravu, ali su takođe žrtve virusa i takođe su izopačeni i nasilni pod njegovim uticajem. To je stvar koja izrazito evocira Neveldinea i Taylora.

Yeun i Weavingica uživaju u svojim rolama i posle THE BABYSITTERa za nju možemo reći da je ove sezone snimila dve verovatno najkulje ženske role, i u oba slučaja je igrala anti-heroine. Lynch i glumci su se uključili u film najvećom snagom i ta energija se oseća i uspeva da nadoknadi sve eventualne budžetske i idejne limite.

Lynch je radio po vrlo solidnom scenario mladog meksičkog pisca kog sam zapazio još po nekim studentskim filmovima, i jedan od trikova koji čine film tako intenzivnim jesu brojni narativni ukrasi koji akademski gledano jesu suvišni ali u ovakvoj strukturi itekako pomažu filmu.

U odnosu na BELKO EXPERIMENT, MAYHEM je skromnija produkcija ali je zato ipak bitno intenzivniji, brutalniji, neuračunljiviji i sa znatno energičnijim i upečatljivijim likovima. A to govorim iz vizure nekoga kome se BELKO prilično dopao.

MAYHEM je film u kome je štošta moglo bolje, ali ako imamo sve u vidu, reč je o delu koje je zaokruženo, stilski konzistentno, maštovito i na mnogim nivoima svežije od stvari koje nam se inače nude. Lynch je preuzeo neke stripovske elemente i u stilizaciji i u vrednosnom pogledu unutar samih junaka i to je dosledno izgurao do kraja.

Srpski glumci se vide u malim, jedva pa govornim ulogama, izdvajaju se Bojan Perić i Nina Seničar u sitnim epizodama, ali nekoliko njih naročito Irfan Mensur bivaju fino iskorišćeni u situacijama bez dijaloga.

MAYHEM je rađen sa velikim uplivom srpske ekipe, kostimografkinja je recimo naša a kaskadersku ekipu takođe čine pa i koordiniraju naši ljudi. Film je u potpunosti sniman u Srbiji, i slično BELKO EXPERIMENTu vezan je doslovno za jednu zgradu ali čak je ni ne stavlja u širi kontekst grada ili zemlje. Otud možemo reći da je srpska lokacija ispratila potrebe priče u potpunosti.

* * * 1/2 / * * * *

Odlično, baš mi je milo da to deluje kao da je dobro ispalo i sa zanimanjem ćemo pogledati 

Quote from: crippled_avenger on 11-11-2017, 14:35:34
The Books of Knjige snimili su svoj prvi celovečernji film SLUČAJEVI PRAVDE i utisak posle gledanja sa publikom koju su mahom činili studenti iz Crne Gore kaže da su postigli ono što su želeli. Naime, studenti su se grohotom smejali i evidentno je da je film zadovoljio svoju fanbazu.

Kako ja nisam dovoljno upoznat sa radom Booksovaca i znam samo ponešto od onoga što su napravili, moram priznati da mi je humor ovog filma, baziran na mešavini apsurda i bizarnog gross outa bio dosta hermetičan i nisam uspeo da se probijem kroz to. Međutim, moguće je da nisam bio pripremljen za ovu vrstu quirkfesta no isto tako evidentno je da film ne uspeva da crossoveruje kod onih koji nisu fanovi. Stoga, mislim da će SLUČAJEVI PRAVDE najpre i bezmalo isključivo zadovoljiti tvrdu fan bazu.

U tom pogledu, filmu se mora priznati integritet. Sve vreme se kreće u okvirima booksovskog humora i nimalo ne iskoračuje iz toga ne bi li iskomunicirao sa drugima. Takva vrsta autorskog pristupa je nesvakidašnja u regionalnom filmu čak i u okvirima art house produkcije a nekmoli komedije.

Ko nije upoznat sa radom Booksovaca ili nije njihov fan treba da bude spreman za izazovnih devedesetak minuta.

U tehničkom pogledu, direktor fotografije Dalibor Tonković je uradio korektan posao i u kontekstu svog nastanka, SLUČAJEVI PRAVDE izgledaju onako kako treba, sa akcentom na karikaturalne glumačke izvedbe i apsurdne situacije i rediteljskim postupkom čiji je zadatak da to zabeleži.

Nasmejali se tokom ovog filma, nesporno je da Booksovci sada u svom rezimeu imaju jedno neobično i autentično bioskopsko ostvarenje.

* * / * * * *

Да ли овај филм има неке сличности за пилотом за истоимену ТВ серију која никад није реализована? Хвала.

Nisam gledao pilot, ne znam...

Kad spojite Keneta Branu sa Ridlijem Spotom i Sajmonom Kinbergom od toga ne može da se očekuje ništa sem preterivanja u svakom pogledu pa je u tom smislu nova verzija Murder on the Orient Express jedno umiranje u lepoti koje uglavnom ne zna za meru. Opet, film nije predugačak i ne odstupa dramatično od svojih osnovnih pripovednih činilaca pa su to bez sumnje njegove jake strane. Predložak Kristijeve je dao sve osnove ne samo za prvoklasni whodunit već i za, možda važnije, promišljanje koncepta pravde i ljudske prirode i Brana u svojoj interpretaciji ovog romana pokušava da odmak od Lumetovog filma napravi na dva plana.

Prvi je insistiranje na filozofskoj dimenziji rešavanja zločina koje film boji melanholičnim prelivom kakav tipično ne vezujemo za radove Kristijeve niti, naravno, za njihove ekranizacije. Kako nam je u filmskom smislu percepcija Herkula Poaroa obojena britanskim serijalom TV filmova koji su prava mala remek-dela uzdržane intelektualne drame i šarmantnog glumačkog razigravanja, tako je i gledanje Braninog filma u kome isti taj Brana u ulozi belgijskog detektiva tužno mršti vjeđe i upućuje tihe monologe fotografiji žene svog života o tome kako je ponekada teško i kako i on mora da se odmori, donekle intrigantno a odnekle ume da bude i iritantno. Brana nema smelosti da ode dalje u neku dekonstrukciju ili makar disekciju lika - makar na tragu Bretove interpretacije Šerloka Holmsa u referentnoj TV seriji - pa je njegov Poaro blago narcisoidan ali u tome nedovoljno ekscentričan, blago pogođen OCD-om, ali bukvalno samo u dve scene i samo začina radi, i blago zapitan nad tim je li pravda nešto više od racija ali nedovoljno da bi se njegov karakter definisiao ikakvom stvarnom strašću ili makar stvarnom dilemom. Skoro u odjeku onog što smo gledali u drugoj Skotovoj velikoj produkciji ove godine, i Poaro kao i K u Blejd Raneru samo u jednoj sceni ima izliv emocije, ali kao i K, on ne deluje transformisano do kraja filma nego samo spreman da nestane u snegu i čeka izveštaj sa boks ofisa i potencijalni nastavak.

Ovaj blago dekonstruktivni smer je sasvim za razumeti ukoliko imamo na umu da je  u ovom filmu otkrivanje ubice jedan od osnovnih elemenata "thrill" dimenzije gledanja pa je Brana, valjda rezonujući da su svi gledali original ili čitali roman, nastojao da pronađe u priči slojeve koji su bili skriveni ili makar mogući i pročita velikog detektiva na jedan originalan način. Ipak, kako rekoh, ovo čitanje je dosta stidljivo i pomalo kilavo pa na ovom planu film ne pruža mnogo.

Drugi plan u kome Brana gleda da ostavi lični pečat su režija i fotografija. Film je gotovo napadno rađen na širokoj filmskoj traci što se dalje podcrtava jednim skoro pa neukusnim insistiranjem na širokim rakursima, pogotovo po vertikali, gde posle izvesnog vremena imate utisak da je trećina filma snimljena kačenjem goproa na žabu koja prati događaje iz neke svoje perspektive. Brana, dalje, valjda da bi sa sebe otresao česte optužbe da je "pozorišni" reditelj, u sebi pronalazi duboko zakopanog Altmana i pušta mu na volju pa je gotovo svaka scena u filmu nekakav vizuelni podvig, od kranova koji plešu oko seta kao da gravitacija odjednom više ne radi, pa preko dugačkih kadar-sekvenci do dubokih kadrova u kojima se glumci ređaju u hodniku voza a koje omogućava raskoš široke trake i sočiva odabranih da iskoriste njene prednosti. Lepo je to za videti, svakako, ali bude i problem jer je osećaj kao da ste došli da gledate bend koji je najavio da će svirati blluz standarde a onda gitarista odlučuje da u svaku pesmu uvali virtuoznu neoklasičnu solažu od po pet minuta da bi pokazao koje je sve skale naučio na dodatnoj nastavi.

Na drugoj strani stoji opaki glumački ansambl koji ne zna tačno šta bi započeo. Ridlijeva je dobra jer je prirodna a Fajferova dobra jer je potpuno izveštačena i njih dve hvataju dva ekstrema spektra na kome se ostali slabo snalaze. Defo i Kruzova misle da je najbolje da rade parodiju. Denčova je tu došla po honorar i računa da će kostim i maska da odrade posao (i u pravu je). Dep je, očigledno, došao napaljen da kanališe svog najboljeg Džoa Pešija ali je Brana to izgleda sasekao u korenu jer isto tako u njegovoj interpretaciji Poaroa sve vreme vidimo u sukobu prirodan impuls da se ode u grotesku i nekakvo zauzdavanje jer ipak treba da se posreduje i ta humanistička crta detektiva koga posao ipak opterećuje i kome intelektualne igrarije na kraju dana ipak dolaze glave.

Meni to ne pije vodu. Branin naglasak je neubedljiv a detektiv koji shvata da se gubi u igranju šaha sa živim figurama i koji mora samog sebe da podseća da dobro i zlo nisu matematički koncepti bi bio mnogo zanimljiviji da je upravo manje humanizovan, upravo više pogubljen u svojim apstrakcijama i igrarijama. Hoću da kažem da Brana ne ide dovoljno daleko u ekscentričnost da bismo mi kupili uspostavljanje spone sa humanim.

Ipak, naravno, ovo je dobar narativ i Brana ga odrađuje bez mnogo gnjavaže i dobijanja u vremenu. Vizuelna komponenta filma jeste napadno "arti" i oduzima glumcima pozornicu na kojoj bi mogli da prikažu svoje nemale sposobnosti, ali ima tu lepih kadrova koji, ako se gledaju zasebno, svakako imaju i likovnost i režijsku eleganciju. Opet, film, skoro tipično za produkcije ovog tipa, ima i smešne gafove - nakon što voz prođe Vinkovce, gledamo ga isključivo u planinama kakve, sve do Niša naprosto ne postoje na ovakvoj ruti. Ja sam se čak ponadao da ćemo čuti da se radi o Staroj planini, ali ne, jasno je da smo još u Slavoniji sve do kraja filma. I na samom kraju, kada u poslednjoj sceni Poaro prolazi pored sata na voznoj stanici u Brodu, na njemu su kazaljke skoro poklopljene na 12 časova a u dubini kadra gledamo Sunce kako skoro dodiruje horizont. Jeste ondašnja Jugoslavija bila malko zaostala za svetom ali nije baš TOLIKO zaostajala.

Film je, dakle, malo površan u tretmanu svega toga, i svojih likova od kojih neki, sporedni mahom, imaju vrlo dobre karakterizacije, ali gde glavni uglavnom ne uspevaju da pogode pravi tonalitet, ali i fotografije i režije koje bez stvarne potrebe sve vreme kao da pokušavaju da dinamizuju po prirodi stvari kamerni mizanscen i u tome se pomalo gubi fokus na interesantnu whodunit priču i produbljivanje glavnog lika. Opet, priča jeste dobra i to film vadi, ali... tu priču nam je Lumet mnogo elegantnije dao još pre više od 40 godina, tako da... Više sreće sa Smrću na Nilu.

meho se rasprdeko

Ben Affleck Is Planning His DC Exit, Won't Commit to The Batman

Quote from: Васа С. Тајчић on 12-11-2017, 15:04:48

Да ли овај филм има неке сличности за пилотом за истоимену ТВ серију која никад није реализована? Хвала.

Priča je drugačija ali su likovi koje igraju članovi TBOK isti oni iz pilot epizode+Sejdo

Quote from: Josef K. on 15-11-2017, 10:20:06

Quote from: Васа С. Тајчић on 12-11-2017, 15:04:48

Да ли овај филм има неке сличности за пилотом за истоимену ТВ серију која никад није реализована? Хвала.

Priča je drugačija ali su likovi koje igraju članovi TBOK isti oni iz pilot epizode+Sejdo

Хвала. Филм из одређених разлога још не могу гледати а хтео сам да видим шта бих могао очекивати.

Justice League za sada džombasto prolazi kod kritike (mada je tek na početku), metcritic score je u ovom momentu svega 49 posto....
Justice League reviews rundown: Critics slam 'embarrassing' sequel

Nemaju oni pojma.

Kritika je puna milosti i razumevanja, JUSTICE LEAGUE je umetnički pa i tehnički jedan od najslabijih tentpole filmova ove sezone. Potpuna propast.


Sent from my iPhone using Tapatalk