ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

karike i lanci, kožne jakne, nitne i upaljači... i kukuruz..


https://www.youtube.com/watch?v=A43JOxLa5MM

Daleko je ovo od poleta end moći originala, ali ima nekog šarma:


https://youtu.be/DjMcT4teHjQ

Nego, već sam kačio Space Chaser u njihovoj izvrsnoj obradi gornje pesme, ali i njihova autorska muzika je prilično dobra ako volite osamdesete i spid metal 


https://youtu.be/pQUcQEZAVs0

Pošto ću popodne biti odsutan, da sad zakačim par aktuelnih metala za ovaj petak.

Prvi je svakako novi album mađarskog benda Ektomorf. Ovi ljudi su za dvadeset godina naređali impresivnu nisku albuma a razlog što nisu poznatiji verovatno treba tražiti u njihovoj priličnoj neoriginalnosti (i u tome što su Mađari, naravno, a takvima je relativno težak proboj u više sfere mejnstrima, makar i u andergraund metalu). Elem, njihov ovogodišnji album Fury je manje-više kako bi Sepultura zvučala da je posle Arisea napravila pauzu od dvadesetak godina i vratila se sa osmožičanim gitarama. Ne kažem da bih ovo slušao sa nekom velikom posvećenošću, ali nije rđavo na komad:

https://youtu.be/Qc0yQtINPf8

Za njima stižu njemački Cypercore i, da bude jasno, ovo definitivno ne bih slušao, naprosto ovaj navijački stil nije po mom ukusu, ali treba ispoštovati, makar na ovom forumu, spot koji album najavljuje i koji je veoma esefičan 


https://youtu.be/Kn07wMzOd5I

Za nešto bliže mom ukusu, tu su škotski King Witch. Njihova je muzika nazivno Doom Metal, i štim i produkcija to podržavaju, ali ima ovde suviše raznolikosti da bi ih ta etiketa iscrpno opisivala. Ima ovde poštenog hard roka i hevimetala starog kova, sa sve epskim refrenima a pesme su interesantno komponovane. Pevačica Laura Donnelly je veoma dobra i ovo je jedan solidan, ako već ne nezaobilazan debi album za ljude koji vole hevi metal kad je malo savijen u ekstremnu stranu ali i dalje se drži harmonije, melodije i razumljivog pevanja...

https://youtu.be/NYLjSMyzAkw

Ako ste pre za nešto ekstremnije, egipatski Crescent je tu sa svojom vrlo kinematskom i pompeznom kombinacijom tvrdog death metala i "staroegipatskog" zvuka. Naravno da je sve to prilično crtanofilmovski ali, pobogu, valjda se to sa metalom podrazumeva... U svakom slučaju, ako su već Severnokarolinđani pod imenom Nile mogli da naprave karijeru od ovakve kombinacije, red je da i ljudi koji žive bliže piramidama daju svoj doprinos. Nije ova ploča neko otkrovenje ali je jedan od boljih i pravičnijih izdanaka podžanra kog su Mejdeni utemeljili sa Powerslave.

https://youtu.be/-gO9zg9vlng


I tu ćemo za danas stati jer imamo zakazan randevu sa kraljem Vakande. 

Evo i ja nešto da preporučim:

https://kingwoman.bandcamp.com/album/created-in-the-image-of-suffering

Brazil ne zna da razočara 


https://youtu.be/1f4YT7W3MJo

https://youtu.be/R3Sqq4iRWCs

waiting for the ricochet novometalna    iznenađenja koja obično uslede popodne, evo malo jutarnjeg ofis mooda.
petak je. sveti dan.


https://www.youtube.com/watch?v=PfAWReBmxEs

Vaistinu sveti.

Evo, malo su me pritisle poslovne obaveze ali, trudim se koliko nejako telo dopušta (a prvo sam i morao da spremim brokoli sa sejtanom i svežom šargarepom). Zahvaljujem na podsticaju!!!!!!!

I zapravo u smislu zahvale, da odmah ponudim nešto što ja ne bih baš mnogo slušao ali što će možda biti više po tvom ukusu. Hoću reći, švedski Tribulation su se odavno svojski promenili pa tako ni na novom albumu nema ni traga njihovoj death metal prošlosti. Ovo se danas često označava kao blackened rock and roll i mada ja zaista ne slušam aktivno ovaj (pod)žanr, moram da kažem da su Tribulation u tome jako dobri i da se vidi zašto ih smatraju predvodnicima čopora. Sve je to podaleko od blekmetalske mistike i suzdržanosti, ali... dobri su, dobre su im pesme i produkacija je odlična. Preporuke (makar i u inat mojimm sopstvenim preferencama):


https://youtu.be/rYKe0a2cufk



Srećom, i za mene ima nešto u ponudi. Coffin Tortute su dva ortaka iz Južne Karoline i njihova prva prava dugosvirajuća ploča je komadina teškog i jako distorziranof sludge metala koja zvuči baš kao ono što doktor prepisuje umornom desk-džokeju na kraju radne nedelje. Ploča malo pati od repeticije i može da ozbiljno zamori stalno istim nivoom dinamike i ujednačenim tempom - čest problem u pravovernoj doom/ sludge muzici - ali srećom, ovo istovremeno i nije dugačka ploča pa se lako sabije:

https://youtu.be/5iT46jmVxlQ


MNOGO bliži mejnstrimu su norveški Barren Womb ali njihov četvrti album je jedna vrlo sigurna vožnja između metala i alternativnog roka, sa interesantnim aranžmanima i dosta humora pa će to sigurno biti po volji mnogim posetiocima ovog topika. Singl:

https://youtu.be/tSE5k_iPwAk

Ako biste radije da se ovog vikenda zanimate blek metal avangardom, a ima sigurno ovde i takvih, onda je tu Ophe. Ophe je, pak, one-man band, u kome je jedini član Bargnatt XIX, a koga neki znaju iz matične francuske postave Omrade. Pretpostavljam da je dovoljno i ovo što sam do sada naveo (Francuska, avangardni blek, one man band) pa da se zamisli kako ovaj album zvuči i, da, upravo tako zvuči: ima ovde više ideja i ambicije nego brutalne svirke i meni, koji sam star i blaziran, ovo mnogo vuče na tryhard pristup, sa svim tim freeranging soliranjima (između ostalog na saksofonu) u pozadini relativno neispirisano aranžiranih pesama. Ali opet, čovek se trudi i ima tu nekog andergraund šarma i emocije i pomereno je u odnosu na vrlo proračunati Omrade. No, moja presuda je da još dosta leba ima da pojede pre nego što snimi nešto zrelo i vredno više slušanja. Za manje grozne ljude od mene, evo ilustracije:

https://youtu.be/kDggmpYgByg



Za malo (mada ne mnogo) strejterskiji andergraund metal, tu su Erdve, četvorka iz prijateljske Litvanije, sa svojim prvencem. Season of Mist, koji su im izdavač kažu da je ovo "eksperimentalni hardcore" što, da me ubijete, ne znači ništa. Ali ovo jeste teška, surova muzika, potopljena u solidnu količinu reverba i sa gomilom "iščašenih" harmonija, a koja ume da zanese i u tešku, sporiju sludge stranu, ali i da se unaokolo razmahne. Pevanje je valjda jedina stvar koja vuče na "hardcore", ali ovo je suviše očigledno kontemplativna muzika da bi se uklopila u ijedan od aktuelnih "core" podžanrova. U svakom slučaju, ovakva lavina gitara valjanih preko teških, sporih ritmova, a da sve to daje pristojan gruv, je prilično po mom ukusu:

https://youtu.be/xjqNHuhK9iI


Skačemo natrag u francusku jer je tu novi, drugi album, da, da, pogađate, avangardnog blek metal benda Chaos Echœs. Nije, doduše, lepo reći da je ovo BAŠ blek metal ako to u vama odmah izaziva asocijacije na ritualno obožavanje satane i paljenje crkava, ali opet, blek metal je mnogo širine zahvatio za ove neke tri i po decenije, šireći se od veganskog šugejza do dadaizma, pa je i ovaj album dovoljno unutar tih granica da se ne osećam glupo.

Enivej, Chaos Echœs se izvrsno uklapaju u ovaj post jer su, slično gorepomenutim Litvancima, posvećeniji gruvbu nego gruvanju ako tako mogu da kažem, mada gruvaju poprilično teško. Ali atmosfera je ovde nbitnija od rifova a težina se lepo nadograđuje sitnijim filigranskim radom koji se plete iznad osnove koju daje ritam sekcija. Dakle, ako volite instrumentalni metal koji se ne plaši da ide izvan metalskih stilizacija ali se drži težine i abrazivnosti, sve uz pomenuti gruv i atmosferu, ovo bi vrlo lako moglo biti za vas:


https://chaosechoes.bandcamp.com/album/mouvement

Preskačem gomilu metalkora i power metala koja mi je zanimljiva ne duže od šest sekundi na JuTjubu da bih ukazao na Candle, švedski bend koji se iz petnih žila potrudio da iskopira najpoznatiji danski metal eksportni produkt: Mercyful Fate/ Kinga Diamonda. Dakle, što bi se reklo, acquired taste, pevanje je derfinitivno najteži element da se proguta kod ovog albuma, ali ako ste voleli Kinga Diamonda, ovo je apsolutno vredno isprobavanja, pogotovo uz vrlo ambiciozne aranžmane i dinamiku i povremeno bizarno falšovanje:

https://youtu.be/xQMYY2PWDHs


Dobro, da se malo okrenemo i poslednjih par tjedana zapostavljenom tek-det zvuku i ponudimo bend koji je...

...vrlo generički. Mislim, njihov izdavač se manje-više specijalizovao za ovakav zvuk, a Alterbeast, iako imenom šarmantno podsećaju na igru u koju je Sega svojevremeno polagala velike nade, samo rade stvari po formuli.

Ali dobro rade. Ovo jeste sasvim generički tek det metal, ali odrađen pošteno i uz sve obavezne forme ispoštovane (te povremena izletanja u Black Dahlia Murder pa čak i Iron Maiden teritoriju). Produkcija je suviše lagana i čista za moj ukus ali to ću pripisati uticaju koji Archspire imaju na celu scenu...

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/feast


Da završimo sa prilično zanimljivom preporukom. Horizon Ablaze su norveški blek metalci čija je muzika možda slična kultnim 1349 (i imaju jednog člana koji je došao odande), ali sporija, atmosferičnija, eh, možda i komercijalnija, ali svakako prilično dobra i emotivna. Ovo je treći album benda i do sada zvuči najzrelije i najspremnije za emitovanje prema ljudima koji normalno ne slušaju blek metal, ali je istovremeno jednom nogom i dalje u andergraund vodama. Što pozdravljam. Ilustracija:

https://youtu.be/nFppb_NrNbk

fala za tribulation, da, definitivno ima obrise zvuka koji mi prija i slušaće se.

ostalo od danas pomno pratim, a slušaću kad ostarim i poludim. 

Evo onda jedan klasik, star u ovom trenutku skoro četiri godine, za momenat deceniju ili deceniju i po u budućnosti kad odlučiš da si sazrela za slamming death metal 

https://youtu.be/vWZ5yKhzs-0


A posle apgrejd na avangardu:

https://youtu.be/ToNyD6XHlRc

Nego... nažalost, pouku o štetnosti alkohola dobijamo od Šona Kilijana, pevača meni ekstremno dragog benda Vio-Lence, a koji je trenutno u završnoj fazi ciroze jetre i ako ne dobije transplant, uskoro ga neće biti.

Benefit koncert je održan pre nekoliko nedelja i Rob Flin se i dalje pokazuje kao kul lik iako ja i dalje ne marim za Mašin Hed...


https://youtu.be/3a7FSe4Wzzo

Ljudi često misle da je ovo parodija.

Nije.

Cadaver u poslednjem "ura".

https://youtu.be/t4sezOk6GKQ

Ali jebemti, kuda ode trideset godina???


https://youtu.be/ko0LE0l-5T4


Ovo inače nije samo Amon, ima malo i Morbid Ejndžela i malko intervjuisanja publike. Amon na kraju izvode skraćenu verziju Sacrificial Suicide. A Glen u intervjuu kaže da više doživljava svoj bend kao blek metal jer su mu svi tekstovi o satanizmu.


Ovde ima duža verzija nastupa:

https://youtu.be/G0e14ZHURZ8

Najbolji sinovi Singapura:

https://youtu.be/yLtwfrB037k

Neki ljudi baš vole Meshuggah. I sami smo ih kačili na ovaj topik ne jednom. Nosili bi i majicu, što ne bi... U ovom, slučaju, "ljudi" su ruska djeva Olga Bellemor (slutim da je to umetničko ime) a umesto majice tetovirala je cela leđa omotom njihovog boks seta kojim obeležavaju 25 godina postojanja.

prelepa žena sa prelepim leđima.

A takoreći naša!!!!!!!!!

Nego, ako smo se dovoljno divili metalskim crtežima na koži da vidimo šta ovog svetog Petka ima novo na polju metalne muzike. A ima!!!!!!

Prvo nešto što je relativno graničan slučaj, ali opet, mi ovde nismo ništa ako ne osmatrači i povremeno prestupači granica.

Prvo, tu je (još od petnestog Februara, doduše) novi album one man projekta Ocrilim. "Ko?", kažete vi, a ja kažem Mick Barr: sigurno ga pamtite kao gitaristu koji je u prošloj deceniji žario i palio sa avangardnim nojz metal duom Orthrelm,  a danas je možda najistaknutiji kao jedan od osnivača avangardnih njujorških blekmetalaca Krallice. Barrove veze sa "pravom" avangardom su solidno jake, nastupao je i sa Flying Luttenbachers (a možete mi verovati da Weasel Walter ne bi tek tako nekog uzeo u bend), pa je i Ocrilim muzika koja je možda za nijansu bliža ljubiteljima Dereka Baileyja nego ljubiteljima, šta ja znam, Marduka...

Ipak, ovo je negde tačno na pola puta: novi album je kamerni snimak samotne gitarte koja lenjo izvodi blekmetalske tremolo rifove bez pratnje ili nekakvih specijalnih efekata, ili, čak multitrekinga. Ovo je dakle, pogotovo jer Barr povremeno bez zadrške silazi u džez harmonije i ritmiku, zaista kao da je Fred Frith (ili, eto, Marca Ribota) uzo da svira blek metal i... ne mogu da kažem da mene, starom sakeru za ovakve stvari, ovo dosta ne rajca. Isprobajte, možda se nađete u muzici koja je intimna čak i kad se koristi metalskim stilizacijama:

https://ocrilim.bandcamp.com/album/hrasri


E, onda, u malo "metalskijim", ali i dalje one man band vodama, dosta dugo najavljivani album austrijskog (jer Lilitinim komšijama uvek moramo da posvetimo posebnu pažnju) Global Scum je izašao i...

Pa, zanimljivo je to. Nominalno, ovo je groove metal na tragu Pantere i kasnijih faza Sepulture, ali pošto Manuel Harlander sve radi sam, uključujući programiranje udaraljki, ništa ga ne sprečava da ide u egzotičnijim smerovima i da kombinuje masivne, teške rifove, sa jakim srednjetempaškim momentima, ali i "ekstremnije" zahvate koji vuku na death metal (sa sve blastbitovima i kenibalkorpsovskim hameringom). Malo za moj ukus tu možda ima previše natrpanih ideja i želja u pojedinačnim pesmama a i ja nisam baš najveći svestki fan gruv metala, ali ima ovde simpatičnih momenata:

https://youtu.be/SqCZYsDFOLE

https://youtu.be/ckslzcEjOqI


Ostajemo i dalje u Austriji (šalim se - Australija ovog puta) za pominjanje benda Arkheth koji izvodi "atmosferični blek metal", kako ga sami opisuju, al da bude jasno, posle dosta godina pauze Arkheth se vraćaju sa pločom na kojoj se klasična blek tučnjava temperira kombinovanjem sa džezom.

I to bez mnogo pardona, saksofonske solaže preko treša, crtanofilmovski vokali, pa onda nežna, atmosferična razlaganja, pa opet saksofon, pa melanholične mošerske deonice - nije ovo muzika za svakoga, pa čak ni za najveći deo bilo koje scene koju biste mogli da zamislite, ali pošto ja JESAM u svojoj glavi povremeno razmišljao kako bi zvučao Boris Kovač da svira metal - ovo je do sada najbolji odgovor na ovo pitanje. Ako ste žedni krosovera ovakvog tipa, mislim da Arkheth mogu da budu zanimljivi:

https://arkheth.bandcamp.com/album/12-winter-moons-comes-the-witches-brew-experimental-black-metal

Dosta nam je melanholije, kažete vi, Petak je, oćemo da se šutiramo. I ko vas može osuditi za to? Ne ja. Ali mogu da ukažem na četvrti album kanadskih grajndera Wake koji počinje sporim, mučnim, teškim introm što podseća na Primitive Man, ali dalje nastavljaju mnogo brže i energičnije dok ne popune propisnih 27 minuta surovih blastvitova, vrištanja i odlične svirke. Grajndkor danas nije ono što je bio pre trideset godina, ali fala bogu, muzika evoluira, neće da stoji u mestu i imitira taj prvi album Napal Ded doveka, tako da su Wake odlični u svojoj aproprijaciji lekcija naučenih od Nasuma i Rotten Sounda. Sve je tu na gomili: relativno vrištavi vokali, egzotičnije harmonije, kao granit čvrsta produkcija koja ipak ne zvuči beživotno, kvalitetni blastbitovi, dobra skretanja u groove/ mosh smerovima kad treba... Današnji grajndkor uglavnom nije rastrzan i iscepkan kao onaj iz "mog" vremena, mnogo je organskiji i muzički zahtevniji, ali Wake su ovim albumom pokazali da su u vrhu scene i da ih vredi pominjati uz Rotten Sound, Wormrot ili Die You Bastard. Najtoplije preporuke:


https://waketl.bandcamp.com/album/misery-rites


A od švedskih Usurpress stiže novi album sa za njih relativno normalnom al svima drugima čudnom kombinmacijom švedskog death metala i... uh, ne znam, svega drugog??? Nije ovo ni džez-metal, ni folk-metal, nego najviše, recimo, za sve otvoreni death metal. Ne kažem da će vam se nužno dopasti ali može da se čuje. Ne znam što od 2013. nisu ništa stavili na svoj bandcamp, ali evo na JuTjubu dve pesme:

https://youtu.be/Uq7eEG_F7bU

https://youtu.be/o3gpEJnymJU


Mnogo sporije od svega do sad prikazanog, britanski Eye of Solitude i belgijski Marche Funèbre dele (split) CD nudeći svako po jednu kompoziciju teškog, vrlo strpljivog dooma. Pritom, i pored klavira i povremenih klinova, ovo je dobrodošlo abrazivna materija, ridikulozno dubokih vokala i bez previše naleganja na rudu gotičarima među nama pa je time meni i bliže. Vrlodobro:

https://youtu.be/PTWTiWDNHZI

Quote from: Meho Krljic on 02-03-2018, 19:47:20
Dosta nam je melanholije, kažete vi, Petak je, nikad završiti s poslom, kapitalizam ubija, al metal je tu.

fixed.

Quote
https://youtu.be/PTWTiWDNHZI

ovo je fenomenalno. danke.

Služimo narodu, kao i uvek.

Nego, doom...

Možda ipak preferirate nežniji, osećajniji Doom. Žena ste, možda, ili samo muškarac sa malo širim estetskim horizontom od mene, e onda  je tu onda Affasia, američki (možda je prejako reći) klon Paradise Lost, sa sve emotivnim klin pevanjem i zabacivanjem prema Dipeš Modovima i njihovim adeptima. Not maj kap ov ti, razumete, ali znam, vrlo dobro znam da je ovo vrlo pristojan primerak žanra koji ima svoje pristalice:

https://youtu.be/oXWeBQFmZ9c

Za nas, surovije muškarce, tu su, verovatno, Apostle of Solitude, solidan stonerski, sabatovski dum. Meni je ovo možda isuviše hardrokerski, pogotovo u pevanju, ali ne mogu da kažem da se sama muzika ne valja pristojnim korakom uz lepljive, gruvi rifove i kvalitetan zvuk. Može da prođe:

https://youtu.be/jAPF8CQ3PiA


Jednako sporo ali drugačije po tonu, novi album njujorškog "instrumentalnog eksperimentalnog kinematskog doom" dvojca Insect Ark.

Nije ovo uopšte loše, mada ne sme da tvrdim da muzika posle određenog vremena ne postaje nekako neodređena, sa više lutanja sporim tempom nego nalaženja poenti, ali... Možda su to samo moje godine i nervoza. U svakom slučaju, ima ovde štofa:

https://insectark.bandcamp.com/album/marrow-hymns-2


Za kraj, a najbitnije, izašao je i novi Slugdge!!!!!! Hel jea! Ovaj engleski dvojac bi trebalo da je odavno iscrpeo kreativne kapacitete koje pruža njihov odabrani gimik (poluparodični poluozbiljni death metal tematski orijentisan na puževe), ali... Ali nije. Esoteric Malacology je verovatno njihov najbolji album do sada sa izvrsnom kombinacijom tehnike, gruva, melodija, brzine i death metal težine. Vrlo sam impresioniran a činjenica da i posle toliko albuma uspevaju da nađu puževski-usmerene igre reči koje referiraju na nazive pesama i albuma od pre trideset godina, to mi dodatno greje srce. Odlična ploča:

https://slugdge.bandcamp.com/album/esoteric-malacology

Vhol su i uživo izuzetni, kao i na ploči:


https://youtu.be/t_zlfChX_oI

mejdn leči

https://youtu.be/H7Iyj1sVR4k

Vaistinu leči.

Ja malopre slušao ovo:

https://youtu.be/j9vuOWYdlLY


(Mada je Nita izjebala solo, ali nije joj prvi put) 

mizogini meho! 

šalu na stranu, jutro je lepo krenulo, neki rad nam nije odbijen (as expected) već nam ga vratili na reviziju uz full review šta oni misle da bi bilo potrebno.

dobri ljudi, dobro jutro! 

https://www.youtube.com/watch?v=taDfGGIm4Wc

Da probudimo i ovog Petka metalnu neman? Naravno!

Počinjemo ovaj Petak dosta jakom ponudom, bendom Huntsmen koji se ne zadovoljava time da bude prosto solidan sladž/ hardrok sastav nego i da uz to ima i NARATIV. Naime, na svom debi albumu ovi Čikagoanci gledaju da budu neka vrsta letopisca (i donekle sudije) čitavoj svojoj naciji, aka najvrlijoj zemlji na svetu - Americi. American Scrap se u najavama izdavača bez mnogo ustezanja dovodi u kontekst opusa koje su iza sebe ostavili Dilan ili Springstin i.. pa, treba ipak malo zauzdati očekivanja. Nije ovo ni toliko dobra muzika ni tako jak glas ijednog socijalnog segmenta da bi se poredilo sa ovakvim teškašima. Ali ne znači da American Scrap nije zanimljiva ploča. Ovo je spora i teška muzika koja se na interesantne načine valjda unapred kombinujući "klasičniji" metal izraz sa nekakvim nasleđem devedesetih (Mudhoney, Tad, recimo), pa i osamdesetih (Touch & Go itd.). U zbiru, sve je to zapravo dobar metal sa mnogo ponavljanja i dosta smelim aranžmanima koji idu i u blago avangardnim smerovima kad treba i moja najveća zamerka je na produkciju koja je za nijansu premekana u odnosu na ono što bih ja voleo. Ali to je sitna zamerka i American Scrap ima moje prilično tople preporuke.

https://youtu.be/a_4CJ00imbI


U nastavku nešto manje monumentalno i ambiciozno ali svakako zabavno za slušanje. Necropanther, iz Kolorada već i imenom sugerišu da ovo nije bend koji će ikada biti poređen sa Dilanom i Springstinom, ali to ne znači da je njihova muzika baš stopostotno originalna, već više da obitavaju u malo opskurnijim metalnim sferama. S druge strane, unatoč imenu i imidžu kauboja iz Denvera, Necropanther nisu neozbiljna postava. Njihov drugi album, Eyes of Blue Light je zapravo konceptualna ploča koja se nadahnjuje Herbertovom Dinom, nama na ovom forumu lektirom iz osnovne škole, i isporučuju njenu priču kroz vrlo ukusan, hrskav thrash/ death zvuk sa dosta naklona sastavima poput Skeletonwitch, pa čak i The Black Dahlia Murder.

I to vrlo fino funkcioniše. Mislim da je pevanje jedini element koji Necropanther drži čvrsto zakucane u andergraund fioci jer je muzika poletna i melodična i dinamična a vokalna interpretacija bradatog Paula Anopa je - iako se meni dopada - prilično crtanofilmovska i dinamički dosta ravna. No, dobro, treba neko i u andergraundu da ostane. Kako god, Necropanther ispucavaju veliku količinu sub-ironmaidenovskih melodija u jedinici vremena (a ko je prvi bio inspirisan herbertovom Dinom? Pa, Mejdn, naravno!), sa sve blastbitovima i mesnatom produkcijom i ovo je vrlo pristojna ponuda za danas.

https://necropanther.bandcamp.com/album/eyes-of-blue-light


Ne mogu da se setim da li sam već spominjao novi album nemačkih Ancst ali pravićemo se da nisam.

Ovo je, ukratko, odlična ploča. Berlinski kvintet, nekada poznat i kao angst, se nominalno klasifikuje kao blackened crust, ali meni je ovo muzika koja suviše dobro radi sa stmosferom i gruvom da bih je svrstavao u bilo kakav crust. Jeste, svakako, čuje se ovde određeno pank poreklo (možda ponajviše u produkciji koja je u nekim elementima dobrodošlo sirova), ali Ancst prave vrlo ambiciozne, prilično dugačke i emocijama nabijene pesme koje izlaze izvan jednodimenzionalnih okvira koje ja sa puno ljubavi vezujem za bilo kakav krast (i od krasta ih i zahtevam, uostalom). Ne, ovo je muzika koja je žestoka ali čak i kada se zakuca u autentičan D-beat, harmonije koje slušamo su epske i blekmetalske na najbolji moguć način. Ima ovde i dinamičkih oscilacija i promena tempa i svakako govorimo o albumu koji se momački trudi da bude raznovrstan a da očuva neposrednost centralne ideje. Vrlo dobar pokušaj:

https://angstnoise.bandcamp.com/album/ghosts-of-the-timeless-void

Ajmo dalje, pre nekoliko nedelja sam pominjao powermetalce White Wizard, pa je red da se osvrnemo i na Black Wizard, kanadski stoner metal bend koji... pa koji se baš TRUDI oko sviranja. Mislim, ovo je propisan metal utoliko da solo gitara često ispucava vrlo elaborirane neoklasičarske solaže, a što se kombinuje sa poletnim, gruvi ritmovima i pesmama povisokog tempa s obzirom da je ovo nominalno muzika za ljude koji doručkuju, marenduju, ručaju i večeraju bong. Za nijansu bih više voleo Black Wizard da im se u zvuku malo manje čuju Pentagram i Blek Sabat, a ovde prevashodno mislim na pevanje, jer su u pogledu aranžmana zapravo mnogo širi u zahvatima i čovek ima mnogo zanimljivih momenata za koje može da se uhvati slušajući ovu ploču. Hevi metal je večan dok su mu deca verna a Black Wizard u svakoj pesmi imaju po nekoliko fora koje me podsećaju zašto tu vernost već više od tri decenije uzgajam:


https://youtu.be/Rqmov4nOnJU


Da se opet malko osvrnemo na dole i andergraund zvuk, tu je peti album vašingtonskog kvinteta Ilsa. Ovo je, kako smo već i navikli, sirova, umrljana kombinacija death/ doom zvuka sa pankerskim sladži prelivom, koja kombinuje zarazne tremolo teme i dugačka soliranja sa najprostačkijim sporim Eyehategod nabadanjem. I ima to svog šarma, mada kad se čovek malo udubi u album, čini mi se da mu fali malo jasnija ideja kuda hoće da ode sa kojom pesmom, ali opet... Nije da od svake ploče moramo da tražimo nadublje dubine. Neke mogu da osvoje i samo na ime produkcije koja je u slučaju Corpse Fortress ekstremno sirova i teška i to mom srcu veoma prija. Kad usred te crne smole supernisko naštimovanih gitara koje piče teške, prostačke rifove bend utrči u poneki melodični, na klasični švedski death metal nalik pasaž, pa to je skoro dovoljno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/corpse-fortress


No jedno od najprijatnijih iznenađenja ovog tjedna za mene je Among the Rocks and Roots, duo koji kombinuje ozbiljno težak i distorziran metal zvuk sa različitim avangardnim pristupima. Ono što sam vazda voleo kod Today is the Day, ritualističko ponavljanje i divljački sentiment u interpretaciji, je nekako prisutno i kod ovih Njujorčana osim što je njihova muzika očigledno naslonjena na šamanističke tradicije ili se bar zanosi nekakvom popkulturnom interpretacijom istih. Ali, mislim, razlika je tu samo akademska, ovo je muzika koja se valja napred na plemenskim ritmovima, preko njih sipa silne distorzije uz puno dranja i dronova i mada ne smem da kažem da je ovo BAŠ na nivou koji je Kevin Martin pre dvadeset i kusur godina uspostavio svojim projektom God, ljudski je reći da mu je na tragu. Poslušati:

https://purpletapepedigree.bandcamp.com/album/raga-2

A u novom nastavku serijala "ja ovo verovatno ne bih, ali sigurno ima ko bi", tu su merilendski Snakefeast sa svojim trećim albumom. Twist: ovo je muzika koja bi se meni, na papiru, MORALA dopasti jer Snakefeast sviraju nekakav avangardni metal, ali bez gitare, koju ovde menja tenor saksofon, a muzika im je prepuna raznih promena ritma, džezerskih tema i svakojakih fjužn elemenata. Međutim, dve stvari ovde meni kvare sreću: jedna je svakako "pevanje" koje zvuči potpuno nakalemljeno na muziku i svodi se na praktično parodiju ekstremnog metala, a druga je da su i pesme više mehaničke i manje organske u svojim silnim skretanjima i često ne uspevaju da izvuku maksimum iz svog juskapozicioniranja džezi tema i žestoke ritam sekcije. Nije baš tako lako biti Džon Zorn umesto Džona Zorna, braćala, ali volim kad se ljudi trude, zaista, i ima ovde uspelih trenutaka, tako da... ipak ću ja ovome posvetiti NEŠTO vremena:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/in-chaos-solace



Nego, gore sam pominjao blackened crust a treći album poljskih Voidhanger je pokazni ogled za ovaj podžanr, spajajući sirove elemente jedne i druge polovine u šarmantnu kombinaciju pankerske neposrednosti i metalske epike. Blackened crust, kad je dobar, zapravo služi da počeše i one delove mozga koji su nam se pre trideset i kusur godina upalili kad smo slušali prve grindcore bendove, plešući na granici između ipak razgovetnog panka i "preteranosti" ekstremnog metala. Voidhanger ovo demonstriraju na najbolji način dajući nam ploču jednako ugođenu za pogo koliko i za hedbeng. Na momente ovo sasvim legitimno zamiriše i na Sodom ili Destruction sa nekim prelepim rifovima i mogu samo da se nadam da će naš, srpski Terrorhammer jednom dosegnuti ove visine.

https://youtu.be/Fvr3-4euDCc


Pošto, mislim, za sada, nisu još  na tom nivou. Novi EP pančevačkog Terrorhammer je, ipak, vrlo dobra ploča na kojoj Uzi demonstrira svoje raskošne metalske kvalitete i mogu samo da budem ponosan što sam jedno vreme s njim lomio metalsku pogaču u Bethoru. Mene kod Terrorhammera zapravo uvek malo zažulja PREVELIKA odanost spid metal/ ranim blek metal uzorima i uvek bih voleo da su malčice moderniji, više komentar i interpretacija, manje emulacija, ali kako god, ovaj EP mi je do sada najzerlije njihovo izdanje, sa solidnom kontrolom nad aranžmanima i sirovom produkcijom u kojoj se sve prilično dobro čuje. Treba to još da se krčka da bi se dosegla svecka slava, ali opet, dobro je:

https://youtu.be/shcDYpYLR7Y

Ispade da je ova nedelja prepuna interesantnih albuma. Britanci Conjurer se u nju upisuju albumom Mire, koji, nejasno kako, uspeva da sklopi matematičarske aspiracije Mastodon sa blek metalskom epikom, postmetalskim emocijama ali i vrlo teškim death metalom na tragu zemljaka Bolt Thrower. Ispostavlja se da je Vojvoda Mišić bio u pravu sa onim da ko sme taj i može, mada slutim da je tu ipak potrebno mnogo talenta i krvavog rada da se isteše ovako kompleksan debi album sa gomilama dinamičkih i svakojakih drugih varijacija. Naravno, ne kažem da to sve funkcioniše bez greške i da ovde nema pretencioznih momenata u kojima se bend presvirava, ali opet, sve na gomili, prilično impresivno:

https://conjureruk.bandcamp.com/album/mire-2


Nešto manje kompleksno ali verovatno ne manje ambiciozno nam nude dvoje Kanađana pod imenom Vile Ctrature čiji je drugi album procesija sporih, džombastih, nihilističnih doom/ noise meditacija nad ljudskom pokvarenošću i zlobom. Album karakteriše sirova a jaka produkcija, mnogo zanimljivih gitarskih zahvata ispod sporog, marširajućeg doom gruva i pevanje žene na rubu nervnog sloma. Opet, nije ovo ploča koja će ikada osvojiti Oskar popularnosti u kategoriji sofisticiranosti i ljudski je reći da su pesme prilično jednolične, ali opet, nisu jednolične  na neki nužno loš način pa ovo nudim svakome kome pristup spržene zemlje doom metalu prija više od gotsko-romantičarske melanholije:

https://vilecreature.bandcamp.com/album/cast-of-static-and-smoke


Donekle slične su američke kolege Nest sa svojim takođe drugim albumom koji je nominalno blek metal ali i sam se bavi pre svega sporim, teškim nihilističnim pristupom muzici. Naravno, blekmetalska zanošenja u stranu znače i malo drugačiji pristup produkciji, kao i pevanju, ali sve su to detalji, Metempsychosis je izašao za Suldgelord i ovo je ploča mnogo manje zainteresovana za vampirska poziranja i obožavanje drevnih demona a mnogo više za bol, propast, samoću, tugu i sve redom. Vrlo teško, vrlo distorzirano, vrlo prijatno:

https://nestdoom.bandcamp.com/album/metempsychosis

Naravno, svi smo ovde zbog ovonedeljnog izlaska novog Judas Priest ali pre toga samo još ukazivanje na kanadski Battlesoul čiji  treći album je kičasta i zabavna kombinacija melodičnog death metala sa power metalom i folk prelivima. Ne smem da kažem da mi se ovo nužno sviđa bez ostatka ali u određenom smislu ovo je baš onako over the top pristup muzici kakav sam uvek cenio u metalu i moram da Kanađane zbog toga preporučim:

https://youtu.be/7LSAa-okPn4

Em, dobro, Judas Priest je danas izašao i... ako smo za Saxon pre neku nedelju rekli da se i dalje jako dobro drže s obzirom na godine, šta tek da kažemo za birmingemske veterane? Firepower je ploča koja se ne zamara time da bude nekakav iskaz, već samo kolekcija vrlo solidnih hevi metal pesama. Da li je ovo danas zaista Judas Priest ili samo Halfordov bend u kome ima još po neki stari ortak? Da li je bitno? Halford radi ono što Halford najbolje radi - peva kao bog, a bend se vrlo dobro drži na čvrstoj ritmičkoj osnovi Skota Trevisa sa nekim epskim refrenima, interesantnim izletima u gruvi/ moš momente ali i slajd solaže koje podsećaju da ipak pričamo o bendu koji je počeo da svira još kasnih šezdesetih godina. Ima i sporijih, atmosferičnih trenutaka, ima i brzine ali Halford je verovatno najupečatljiviji element celog paketa. Firepower nikako neće ući u moj top 3 Priestovih albuma svih vremena, ali je ovo poštena i raznovrsna ploča klasičnog hevi zvuka sa modernom ali dovoljno respektabilnom produkcijom i mada su posle svega ostali i bez drugog klasičnog gitariste, legitimno je reći da se ovi bramiji i dalje drže izuzetno zdravo.

Ovo će verovatno ubrzo biti uklonjeno, ali evo da se čuje:


https://www.youtube.com/watch?v=ivGdZmteCj4

Ovi frankofoni... čak i kad sviraju tek-det to zvuči nekako veselo i poletno 


https://youtu.be/h2m_hJczeoQ

A tek treš kad dovate:


https://youtu.be/W9dshQG9MaU

Ali, dobro, Kalifornija je Kalifornija. Samo tamo očekujete da žene koje izgledaju kao sa skupljeg beograckog splava izvode muziku od koje bi i Haunted malo uzmakli 


https://youtu.be/qSvwQzNQdVc

https://youtu.be/HWLr2WVhIp8

Ha, genijalno:


www.judaspriest-namegenerator.com

Pošto je biti metalac privilegija ali i dužnost, da vidimo šta je ovog Petka u ponudi od novi(ji)h ali zanimljivih izdanja.

U prvom redu, tu je njemački Pestilent Reign, bend koji pola decenije unazad talasa raznim ipijevima i demosima i gradi karakter ali i nekakvo sledbeništvo. Danas im izlazi prvi oficijelni album, Pyre, i mada oni svoj zvuk opisuju kao kombinaciju tehničkog death metala, hardkor rifova i blek metal melodija, meni je ovo jedan vrlo prijatan i pomalo staromodan ali ne i zastareo pristup death metalu koji ne bi bio preterano egzotičan tamo negde u prvoj polovini devedesetih kada je ovaj žanr solidifikovao neke produkcijske vrednosti i "trikove" koji su se posle odomaćili. Dakle, Pestilent Reign nisu MONSTRUOZNI kao što danas death metal bendovi znaju da budu, imaju gruv, imaju trešerske moš-rifove, ali su ipak tvrd, stamen, radnički death metal sa dosta truda uloženog u pamtljive rifove, stabilnim radom blastbitova i duplog bas bubnja i produkcijom koja bi mogla da bude samo za dlaku masivnija da bi zadovoljila sve moje, priznajemo egzotične, potrebe. Vrlo prijatno:

https://pestilentreign.bandcamp.com/album/pyres


Idemo dalje Evropom. On Thorns I Lay imaju novi album i za ovu pravoslavnu grčku braću se može bezbedno reći da nikada nisu umeli da se odluče za jedan identitet, šetajući se široko spektrom metal muzike, ugađajući i ljubiteljima gotike, ali i indi roka. Posle nekoliko godina muka i, pretpostaviću, nepostojanja, OTIL se vraćaju sa albumom koji, da odmah ukažem, nije baš moja šolja čaja, ali jeste interesantan pokušaj da se vaskrsne klasičan melodični doom metal kakav su pre petnes-dvajes godina vozili Maj Dajing Brajdovi i njima slične kolege, sa malo melodičnih death elemenata nalik na stariji Amorphis, recimo. Nije to sad neki album koji-će-promeniti-sve ali mi se dopada danas pomalo nedostajuća kombinacija teške, ali romantične, melodične muzike i vokala koji je pozitivno zverski. Opet, većina pesama ima melodije suviše "lepe" za moj ukus pa ja moram malo da se nateram da ovo slušam, ali Grci ovo zaista dobro i dosledno rade. Pokušajte i poslušajte:

https://youtu.be/s-OzijYoMtM


Preko, u Americi, Twitching Tongues imaju treći album i...

...pa... ja nisam siguran da ovo umem da slušam. Ovaj bend kombinuje mošerski metal sa nekakvim evoluiralim moškorom i ima tu dobrih rifova i kvalitetnih ritmova za treskanje glavom, pesme su prilično raskošno aranžirane i ima tu raznih atmosfera i zaokreta, ali pevanje je toliko... ne znam kako da ga opišem... himnično? da muziku stavlja u sasvim drugi plan i kontekstualizuje sve skoro kao se ovi ljudi šale. Nije ovo klasičan "melodični" metalkor koji plavi JuTjub sa svih strana, zapravo produkcijski i aranžerski je ovo mnogo više andergraund metal, ali pevanje je izašlo čak na drugu stranu i užasno mi remeti koncentraciju. Ipak, zanimljivo?

https://youtu.be/VYSGOdWz1DM

Srećom, italijanski grajnderi Repulsione imaju novi album i to je mnogo bliže formulama koje su meni prirođene. Repulsione su star bend, očigledno inspirisan grajndkor rodonačelnicima (američkim Repulsion) a njihova je diferencija specifika što u postavi  - nemaju gitaru. Umesto nje, tu je druga bas gitara i nije to baš tolika razlika u odnosu na "klasičan" rok instrumentarij kao što bi se na prvi pogled reklo, prevashodno zahvaljujući podrumskoj produkciji koja krasi ovo izdanje. Ipak, Repulsione su zaista klasičan grajnd sa sve starinskim moš delovima, pankerskim rifovima koje je mogao potpisati i Davor Kodžoman, te eksplozivnim blastbitovima, a kada se ubace u gruv momente to je klasičan smrdljivi mošpit stil, bez ikakvih naginjanja savremenijim tendencijama. Ja, treba li to reći, volim ovu staru školu (ne najmanje jer joj i sam pripadam) i Repulsione mi svojom brižljivo doteranom primitivnošću lepo prijaju. Ipak, pomenuta podrumska produkcija može da bude problem zahvaljujući očajnom nivou distorzije koja krasi bas-gitare, ali i dobošu koji tako zvoni da bi i Agathocles malo prigušili tu paklenu buku. Ipak, grajnd nikada nije ni nameravao da bude prijatan, a Repulsione čvrstom i dotegnutom svirkom demonstriraju da je ovakav zvuk stvar izbora a ne nekompetencije. Valjano!


https://wooaaargh.bandcamp.com/album/repulsione-desecrating


Za nešto ipak bolje producirano, tu su portugalski Infraktor sa svojim albumom-prvencem i ako vam je duša patila za malo dobrog treš-metala u ovo tmurno martovsko veče, ekipa isporučuje! Infraktor zapravo, paradoksalno, taj svoj thrash metal sviraju možda i malo bolje nego što bi trebalo, čime hoću reći da se ovde čuje usviranost i produkcijsko iskustvo članova raznih bivših i sadašnjih portugalskih bendova i da to na momente ume da pređe u rutinu. Ali većinu vremena ovo je lep, bučan, dinamičan treš kako Bog zapoveda, sa zloslutnom olujom gitara, rafalnim bubnjevima i pevačem koji bi lepo legao i nekom death metal bendu. Volim kad trešeri idu malo preko granice i podsećaju da ovaj stil ne mora da bude cementiran u 1987. godini da bi bio dobar i Infaktor koriste prednosti savremene (i vrlo pristojne) produkcije da isporuče glasnu, brutalnu ali vrlo slušljivu ploču sa nekim odličnim solažama. Pa nije to malo:

https://rastilho.bandcamp.com/album/exhaust

Preskačemo razne power metalce koji su čak i za mene malko previše retro i detkorovce koji su čak i za mene malko previše melodični i tu smo da ukažemo na odličnu ponudu iz francuske u vidu novog albuma benda Eryn Non Dae. Ovi ljudi postoje još od početka veka, doduše prvo pod imenom End, i ovo im je tek treća ploča. Ali kakva!!! Od Francuza smo navikli da očekujemo ambicioznu, pa i pretencioznu muziku, a Eryn Non Dae. nisu ništa ako ne ambiciozni (i, dobro, malko pretenciozni) sa svojim grubim, ali dostojanstvenim ambijentalnim zvukom, zlokobnim ali ne i karikiranim pesmama i etitjudom koji mene solidno podseća na Godflesh iz neke njihove lepe faze. Dakle, ima ovde nihilizma, ali ima i lepršavosti koja nije nužno "metalska" i bend se sasvim lepo snalazi na ničijoj zemlji između "post-metala" i generalne gitarske rokenrol avangarde. Plus, pretenciozni su, ali imaju produkciju i ideje da to izguraju. Respekt!

https://erynnondae.bandcamp.com/album/abandon-of-the-self

Još sam u Decembru ukazao da novi Pestilence izlazi u Martu u pomenuo da je album iznenađujuće zdrav i odličan, pa evo onda i oficijelnog strima albuma, da se i vi uverite u to. Nizozemski veterani zvuče zdravo i zainteresovano i to raduje:

https://youtu.be/brrr5WT8vSA


Za slučaj da vam u ponudi do sada - prilično dobroj, složićemo se - nedostaje malo blek metala, tu su ukrajinski heroji Drudkh sa albumom Їм часто сниться капіж koji solidno spaja nežnu melanholiju "atmosferičnog blek metala" sa ipak agresivnom svirkom i pevanjem. Dobro se sve to kombinuje u produkciji u kojoj se sve čuje a da ne zvuči preproducirano i Drudkhovo spajanje metalske moći sa skoro narodnjačkom ljubavlju prema melodiji i tananoj emociji daje jedan uverljiv argument za postojanje ovog podžanra:

https://youtu.be/CkfyH9uBH6I


Možda biste ipak nešto malo "suvlje" a više naklonjeno zlu (i naopaku). Synapse Misfire iz Ilinoisa (a nisu nacisti), nude album koji spaja blek metal sa malo treš metala i, recimo, grajndkora u jednoj, priznaćemo, salati, u kojoj se svakih nekoliko sekundi dešava nešto drugo, ali dosta tu ima ideja i pokušaja i mada nisam siguran da je u finalnom zbiru pozitivno, ne mogu da ne pozdravim napor:

https://hpgd.bandcamp.com/album/losing-the-war-against-the-sands-of-time

Možda vam još nije dosta atmosferičnog blek metala? Pa, dobro, tu su Veiled koji žanru daju sasvim lep prilog svojim albumom prvencem - mada su članovi ovog benda već imali dosta iskustva sa njim, dakle žanrom, i čuje se tu jedna pristojna zrelost. Trik kod ove muzike je uvek u tome da znate koliko ponavljanja je taman dovoljno, dakle, da ne ispadne da monomanijački insistirate na jednoj jedinoj frazi, a opet da iz svakog rifa i teme izvučete maksimalnu hipnotičku notu. Veiled ovo uglavnom dobro pogađaju, a imaju i produkciju koja im radi u prilog i pušta gitare da se prže u svom trebl/midl ognju dok ispod njih tuku tupi bubnjevi a pevanje, mada retko, taman idealno uokviruje ove dugačke, sanjive pesme. Vrlo siguran debut za ove ljude:

https://www.youtube.com/watch?v=LoPWGRR_ZaM


Za čudnu, i pomalo komičnu kombinaciju melodičnosti i brutalnosti zaslužni su Strychnia iz Nju Džrzija čiji je treći album bizarna mešavina brutalnog, tehničkog death metala sa melodičnim, skoro pa metalkorovskim momentima. Rezultat je da na momente ovo zvuči kao parodija, ali na momente ovo je i sasvim pravoverni blastbitaški death metal sa mnogo truda oko gitara i slemerskim šarmom, doduše ovenčan previše "kompjuterskom" produkcijom da bi mogao da igra u a-ligi. Verovatno mogu da nabrojim više mana nego vrlina ovom albumu (počev od šokantno užasnog dizajna omota), ali kad ovi zemljaci Kamale Khan opale po brzini, pa pevač krene da gruva kroz taj digitalni faz koji su mu namestili, pa još utrči poneki vrlodobar do odličan rif, sve to deluje BAŠ kako treba i ne mogu da ne preporučim makar za jedno slušanje:

https://strychnia.bandcamp.com/album/into-the-catacombs


Da završimo današnji pregled sa bendom koji (nenamerno) pokazuje svu apsurdnost današnjeg antifašizma oličenu u slanju besnih mejlova radije nego u jurišanju na bunkere, jelte. Ne da ja savetujem deci da jurišaju na ikoga, razumete, ali Morbosidad je bend koji je pre par godina pretpeo ozbiljnu kampanju otkazivanja koncerata po Evropi koju je, eto kurca, pokrenuo Colin Conflict lično jer se zakačio sa bendom u Americi, potukavši se sa njihovom publikom zbog kravljih glava koje su Ameri izneli na binu. Conflict volim, Colina cenim, ali kad neko kupi kravlje glave kod mesara možete ga kritikovati, no imejlovanje promotera po Evropi da im otkažu koncerte jer su "nacisti" je ipak odvratan potez i karikira antifašizam ne najmanje zbog toga što Morbosidad čine potmoci meksičkih imigranata u USA.

Sve to nema veze sa preporukom za ovaj album koji stoji sam od sebe kano klisurina. Morbosidad su antihrišćanski bend do koske uključujući pevanje na španskom u nekakvoj vratolomnoj nameri da se pozovU na latinski, "kojim su govorili ljudi koji su razapeli Hrista". Faking hel. Barem čovek zna da od njih može da očekuje sve samo ne nežne melodije i setnu atmosferu. Corona De Epidemia maltene zvuči kao album sa početka devedesetih, sa sve crno-belim omotom rađenim u tušu i zdravo podzemnom produkcijom koja distorziju čini hrskavom i hranljivom a pesme utapa u taman dovoljno reverba da podseti na te neke slavne blek metal momente od pre skoro tri decenije. Muzički, ovo je vrlo upeglano i ovo je još jedan primer dobro sračunatog primitivizma gde su "divljački" srednjetempaški ritmovi i rafalni blastovi stvar odabira stila a ne nezanja. Vrlo slušljiva ploča koja je bila na Jutjubu mesecima unazad ali je tek juče zvanično i izašla:

https://youtu.be/9QBQWXFWjy8

 


https://youtu.be/RbAyWFbFmW0

Danas sam imao mnogo posla (Evropska Unija daje, ali i uzima), pa metal stiže tek u večernjem izdanju. Da brzo pogledamo šta je tu bilo vredno pažnje:


Prvo, tu je norveška Susperia sa svojim šestim albumom, ali prvim sa novim pevačem i... pa, za sada je bezbedno reći da se ljudima dopada novi pravac u kome je bend krenuo. Muzika je i dalje solidni "komercijalniji" blek metal sa treš elementima, ali pevanje Berna Fjellestada, sa gomilama klasičnih metalskih stilizacija i tehnika je zaista osvežavajući momenat. Rezultat je da album osciluje između mekšeg esktremnog metala koji ima kristalno čistu i lepu produkciju sa jedne strane, i vrlo epskog hevimetala sa druge, zadovolavajući nekako i moje moderne i tradicionalne metalske žudnje. Vrlo zanimljiv novi početak za Superiu. Zvanični JuTjub strim albuma:

https://youtu.be/BMb21etAcDE


Za blek metal manje melodične, manje epske i manje plemenite ambicije, tu su Amerikanci Gravehill. Nije, doduše, da ovde nema vrlo jasnih stremljenja ka zvuku od pre trideset i više godina, i Gravehill zapravo uspevaju prilično dobro da kanališu zlo koje vezujemo za rani blek metal i spid metal srodnike iz ranih osamdesetih a da to bude uz solidan nivo muziciranja i pristojnu produkciju. Ima ovde i poletnih rifova, vrlo poštenog srednjetempaškog rada, pa upadanja u d-beat, povrataka speedu, sve uz prilično uposlene gitare i pevača koji zvuči više kao besan čovek sa mikrofonom nego kao neki wannabe vampir kako to već u blekmetalu zna da bude. Meni je ovo vrlo slušljivo:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-unchaste-the-profane-the-wicked

Za proggy naklon ove nedelje, zaduženi su komšije Hrvati Them Moose Rush. Ovo im je prvi pravi album ali ovo je i bend koji svira već izvesno vreme, ima prethodna izdanja i trenutno deluju kao da su u fazi gde ih još uvek vozi mladalačka drčnost i kreativna energija, ali da su im i pesme relativno pribrane i mudro uobličene. Najgora stvar koji mogu da kažem za ovaj album bjelovarske momčadi je da nisam siguran da je ovo zaista metal, pa ni "stvarno" prog rock jer se tu čuje obilna količina Rock in Opposition pristupa koja, prepoznajem, ne mora da bude svakome po ukusu. Ali Hrvati imaju puno energije i meni to prilično intrigantno zvuči tako da, mislim da vredi omirisati:

https://themmooserush.bandcamp.com/album/dont-pick-your-noise

Pošto sam ja takav čovek i volim da preporučim i albume koji meni nisu po ukusu, ali, kao, u njima prepoznajem neke intrinzične vrednosti i računam da ima poštenog sveta kome bi se to dopalo, onda da kažem da je tu i novi Sojourner i vidim da su reakcije fanova već u "ALBUM GODINE" modu. Sojourner su novozelandski folk-metalci sa naprosto PREVIŠE epskom produkcijom, PREVIŠE tolkinovskih melodija i tananih ženskih glasića u miksu koji sparinguju sa "opasnim" growlingom, previše karikirani i stilizovani za mene. Ali ne mogu da kažem da nemaju solidne kompozitorske skilove i da ovaj album nije vrlo dosledan i uozbiljen u onome što radi. Meni je ovo metal za decu u principu, samo što sam JA kao dete slušao prvo Branka Kockicu pa odmah posle toga Iron Maiden (a samo jedno od njih se posle svrstalo uz Vučića) tako da, ne znam, poslušajte:

https://sojournermetal.bandcamp.com/album/the-shadowed-road


Ništa manje karikirani i stilizovani, ali vukući u blek metal stranu su Stormcaller iz prijateljske Kanade sa debi-albumom bestidno prepunim poletnih folki melodija i blekmetalskog dranja. Sve su uradila dva čoveka, od kojih jedan svira bubnjeve a drugi sve ostalo, što je pošteno. I ovo nije BAŠ po mom ukusu ali opet, ima tu mnogo, MNOGO omaža Mejdnima i klasičnom metalu a pesme su prepune i masnih solaža tako da.. može to da prođe, onako, kao užina i da čoveku bude lepo:

https://youtu.be/NoTKkfpVmaw


Tu je i novi Axel Rudi Pell i ovo uključujem samo zbog Lilite, jer ipak je nepristojno da nemamo nešto sa njemačkog govornog područja. Pell je ko Pell, ne verujem da iko očekuje da on posle više od trideset godina sad tu nešto, kao, radikalno promeni svoj pristup metalu i ko se ovome smejao 1984. godine, smejaće mu se i danas kako je smešno i naivno i sve tako, hahaha, melodični refreni ko za decu a kao tu su nešto opasni, ali ko je čestit čovek i voli hevi metal, taj neće moći ovde bar da se ne nasmeši i da mu ne bude malo toplo oko srca:

https://youtu.be/vb9NA6cRnkY

Ako ne biste da u krevet odete bez porcije solidnog Dooma, tu su australijski Mournful Congregation sa svojim, recimo, desetim albumom (imaju MASU minija i splitova),The Incubus of Karma i, ako vam taj naslov zvuči komično pretenciozno, onda nemojte ovo ni da slušate. Osmose, koji su izdavač, su pustili samo jednu pesmu na JtJub (album je danas izašao) i to je petnaest minuta sporine, težine, podzemnih vokala i razigrano tužnih melodija. MC povremeno zvuče maltene kao karikatura Dooma ali srce im je na pravom mestu i ovo je muzika za ljude koji vole da je sporo, teško, ujednačeno, a opet melodično i emotivno:

https://youtu.be/b-Mu6mhCXA8


Ko ne voli doom, sigurno voli čoček a kad se to pomeša sa metalom, pa to ne može da ne valja. Rumunjske komšije Dirty Shirt znaju kako da upare harmoniku i violinu sa ozbiljno distorziranom džitrom i teškim bubnjevima i ovo je muzika koja je praktično napravljena da u mom mozgu napravi kratak spoj i onesposobi me za racionalno ramišljanje. Jedino mi je žao što je Aca Šišić odavno umro i nikada neće moći da im gostuje.    Nisu sve pesme podjednako čočeku usmerene, ali sve su pošteno metalske i ovo je kombinacija za poštovanje i slušanje:

https://dirtyshirt.bandcamp.com/album/folkcore-detour


Ako biste nešto "ozbiljnije", tu su Ameri Cave Bastard sa svojom kombinacijom blek metala i eksperimenta. Nije ovo muzika u kojoj je eksperiment uvek uspešan, ali jeste nekako namerna da stalno iznenađuje novim zaokretima, promenama tempa i pristupima. To je, generalno, antiteza onog što ja tražim od blek metala, tako da nisam siguran da ovaj album stvarno preporučujem, ali ima tu stvari da se čuju i ideja da se o njima malo razmisli pa eto:

https://accidentpronerecords.bandcamp.com/album/the-bleak-shall-devour-the-earth

Izašao je i novi Between the Buried and Me (to jest, pola novog albuma), ali to ćete sami da tražite, ja nekako nemam apetita za njih.

Al zato Slaves BC...

Ovi Pitsburžani baš znaju da zamaste kad je najpotrebnije. Muzički, bend je već izvesno vreme na tragu haotičnog hardkora izmešanog za sladž tendencijama, sve sa tim posebnim "indi" prelivom kakav ovi bendovi već znaju da imaju. I sve to zna da zvuči užasno pretenciozno i "studentski" i sve tako, ali ako imate inklinacija ovakvom zvuku, mislim da su ljudi izdali vrlo prijemčivu ploču:

https://slavesbc.bandcamp.com/album/lo-and-i-am-burning


Na sličnoj teritoriji (sa povremeno skoro istim vokalima) su i Distances (iz Albukerkija!!!!) samo što njihov stil (samo) malo manje duguje sladž struji i skloniji je kompleksnijim harmonskim strukturama sa sve gudačima i aranžmanima kojih se ne bi stideli ni Godspeed You! Black Emperor. Naravno da ovo nije muzika za "tradicionalne" metalce, na kraju krajeva ovo je bend sa dve žene i dva muškarca sa bradom, ali ovo jeste metal, jeste žestoko, jeste teško i distorzirano i na kraju krajeva, jednako emotivno kao bilo koji "pravi" metal u istoriji metala. Meni dovoljno. A i vokali znaju da dobro zamirišu na grindcore:

https://distances.bandcamp.com/album/diableries

Verovatno najkomercijalnija stvar koju postujem ove nedelje (ne računajući Pella) su švedski Necrophobic sa svojim, uh, osmim albumom za poslednje skoro tri decenije. Ko voli švedski death metal znaće šta se ovde nudi i servira i samo je pitanje koliko Necrophobic mogu da budu ubedljivi u nečemu što rade toliko dugo da su od avangarde postali praktično retro bend. Meni ovde ima lepih i pamtljivih delova, mada moram da kažem da me album u celini podseća zašto su Necrophobic uvek bili u senci Entombed i zašto će tamo verovatno doveka i ostati. Ali opet, ima ovde duše, težine, ambicioznog gitarskog rada i mnogo melodija:

https://youtu.be/jodoSfLSbZU

I da završimo sa još jednim švedskim izdanjem. The Crown se (opet) vraćaju, sa novim albumom koji, što bi rekli u Americi, šutira ozbiljno dupe. Naravno, naziv albuma je malo suviše tryhard da bi čovek preozbiljno shvatao bend koji svira od ranih devedesetih (mada sa ogromnim prekidima), ali muzika je, srećom, daleko manje sprdalačka i predstavlja još jedno moderno viđenje thrash metala sa povremenim sasvim neironičnim skretanjima u hardrok i death metal. Nekome će ovo svakako biti suviše eklektično i poželeće da se The Crown ipak zadrže na jednoj ravni, ali to sa ovim albumom neće dobiti. Cobra Speed Venom je ploča na kojoj blastbitovi idu ispod užasno distorziranih boogie rifova i u kojoj se Motorhed i Mejdn sreću sa Turbonegrom i Nasumom na žurci posle koje se rađa proverbijalni doberman. Pa poslušajte:

https://youtu.be/pr-7M0MejSU

Quote from: Meho Krljic on 23-03-2018, 22:08:46

Tu je i novi Axel Rudi Pell i ovo uključujem samo zbog Lilite, jer ipak je nepristojno da nemamo nešto sa njemačkog govornog područja.

bez pelija se moglo, al mournful congregation je odličan za uspavljivanje dok ste u nemačkoj na kongresu, u hotelu koji izgleda kao crkva, a sve sa prostorijom za molitvu na distanci od 20 metara i pogledom s prozora na groblje kaluđerica od neke 1790. do danas. spuki! 
hvala mehane! cenim izbor. 

Da, šteta što nisu okačili ceo album na JuTjub ili bar Bandcamp (mada možda ima na spotifaju, al to ovde ne radi), al kapiram da i vrćenje te jedne dugačke pesme na ripit sasvim lepo radi posao 

E, pa dobro, petak je, mačke su nahranjene a mračni gospodari naših sudbina u Briselu su zadovoljeni, barem za ovaj tjedan, tako da, da vidimo kako na najlepši našim ometaliti dolazeći vikend!

Na primer, možete, ako ste starija osoba čiji se muzički ukus formirao tokom sedamdesetih godina prošlog veka, sebe počastiti novim albumom nizozemske momčadi Death Alley. Iako bi se po imenu moglo pomisliti da imamo posla sa nekakvim namrštenim trešerima ili detkorovcima, možda sa kakvim wigga slam ili beatdown bendom, Death Alley su ni nalik svemu tome i album Superbia je jedan ZAISTA sjajan komad progi hard roka sa zdravim esid vajbom. Od savremene stoner sabraće ove Hojlanđane svakako izdvaja viši tempo sviranja, ali i ambicija da se prošara po teritoriji koja se prostire od lake psihodelije pa do zaraznog glam roka, sve to a da ne zvuče usiljeno retro. Na momente, naprotiv, zvuče savremeno i indi, a na momente je kao da sam pustio neki izgubljeni snimak The Sweet od pre četri i po decenije. Jako dobra ploča i još jedan dokaz da se Hojlanđani samo kriju iza krinke nevažnosti a u stvari štekuju neke opasne bendove. Albuma, legalno, nema za striming na internetu, pa će morati da posluže ova dva singla:

https://www.youtube.com/watch?v=AFgf4LmMrSY

https://youtu.be/wwbx8fP5rs0


I, pošto je to možda muzika za matorce, odmah da prsečemo sa nečim sasvim suprotnim. A to je čileanski deathcore bend Betrayal Devours Cowards.

Ja u ovim osvrtima na metal retko promovišem deathcore albume iz najočiglednijeg mogućeg razloga: malo njih mi se dopadne a svima nama je vreme ograničeno. No, ne bih želeo da se misli da deathcore mrzim po definiciji pa su, evo, simpatični Santjagoanci sa svojim prvim albumom zavredeli mrvu moje, a možda i vaše pažnje.

Prvo što imam da preporučim kod BDC je, naravno, što se primeti da je ovo bend iz latino sfere ove planete, pa je i "core" komponenta žanra koji sviraju malo bliža onome kako ja doživljavam "klasični" hardkor, sa dosta pristojno kanalisanog revolucionarnog gneva i sociopolitičkim ambicijama u liričkom domenu.

Drugo, BDC sviraju toliko "normalan" deathcore da se reč generički nameće sama od sebe. Ovako je ovaj žanr zvučao pre deset godina, ili ga bar ja tako pamtim, ali to je, huh, eto iznenađenja, za mene zapravo prednost. Poslednjih par godina kao da nalećem samo na deathcore bendove koji se ubijaju od napora da prevaziđu žanr ili skretanjima u reto-nu-metal smeru ili bizarnim simfo ambicijama koje... recimo ne prepoznajem kao za sada uspešne. U poređenju sa tim, BDC su osvežavajuće direktni, sa brzom svirkom, blastovima, pristojnim brejkdaunima koji povremeno dosegnu indastrijal tupost, i melodičnim delovima koji deluju kao dobro odmereni kontrapunkt monotonalnom brejkovanju, tako da, ako ste se pronašli u ovom opisu, dajte južnoameričkoj braćali šansu. Evo spot a evo i ceo album na bandcampu:

https://youtu.be/XbbMTEJNJhc

https://betrayaldevourscowardsmusic.bandcamp.com/album/dont-trust-while-being-in-chaos

Vama su možda Death Alley isuviše "normalni" a BDC suviše klinački napaljeni, vi biste, ipak, možda nešto između, nešto što istovremeno deluje ozbiljno i odraslo a opet odiše metalskim ekscesom kad je to potrebno. E, pa tu je onda debi album švedskog sastava Dautha.

I zanimljiv je to album, pogotovo ako kada kažete "doom" ne pomislite odmah, kao ja, na najsporije, najteže, najkarikiranije funeral inačice ovog žanra, već imate na umu nešto romantičnije, informisano gotikom, nešto uz šta može da se plače ali i pleše. Breathren of the Black Soil je baš to, jedan dostojanstven, spor, ali ne usporen album koji se ne bavi toliko insistiranjem na težini koliko pažljivim građenjem dramskog narativa. I naravno, sve to je jednako pretenciozno kao i ploča bilo kog funeral benda kog možete da se setite, ali, jebote, ako vam smeta muzika u kojoj ljudi prave ekstra napor da stvore fikciju u kojoj obitava njihov muzički i emotivni self, onda ne treba da slušate metal. Dautha su iskusna ekipa muzičara iz raznih bendova koja je, verovatno sračunato išla na to da im muzika skoro po pola bude Candlemass-sreću-My-Dying-Bride, ali neka me sad zgazi tramvaj ako nisu napravili izuzetno dobar album koji zavređuje ponovljena slušanja:

https://youtu.be/OXVDaxtDYbU


Preskačem još simfo-stramputica da bih skrenuo pažnju na debi album britanskog Full Body Autopsy, a koji se zove This Machine Kills Zombies. Ovo je više simpatično nego što je esencijalno za slušanje: muzika ne zvuči kao Necrophagist (a što bi se po imenu benda dalo zaključiti) već je u pitanju poletni, mada mahom mid-tempo death/ thrash hibrid koga pravi jedan jedini čovek. Tom Reynolds daleko od toga da je jedini solo-lik u istoriji metala (ko može da zaboravi legendarnog Đorđa Letića - Armagedona?), ali ono što njega možda izdvaja od sabraće je prilično dobar njuh za rifove koji su verovatno najupečatljiviji element ove ploče. Ostalo je... pa, simpatično ali monotono pevanje, pomalo iznurujući srednji tempo i pristojna ali, ipak se čuje - jeftina produkcija. Ipak, za neke kućne poslove poput kuvanja ili pranja sudova, ovo je skoro idealan saundtrak i nemajte sumnje da ćete sebe više no jednom uhvatiti u tresenju glavom dok to budete radili:

https://foulbodyautopsyofficial.bandcamp.com/album/this-machine-kills-zombies



U ovim pregledima svetskog metala retko pominjemo švajcarske bendove a to je bizarno jer su dva među najvažnijim metal bendovima svih vremena baš iz ove zemlje. Nepravda se ispravlja ovog tjedna sa vrlo prijatnim drugim albumom ciriškog projekta Ungfell. Ova ekipa, povezana sa "Helvetskim Andergraund Komitetom" se u suštini vrti oko jednog čoveka, ali muzika ipak deluje kao kolektivni napor i velika preporuka u vezi iste dolazi na ime dovitljivog kombinovanja narodnjačkih i/ ili paganskih melodija, sa poštenim pržećim blek metalom. Ima ovde svega što ja volim, i brzine i vriske i poletne melodije, a produkcija je možda i suviše kvalitetna i živa za blek metal, no ne budimo sitne duše u svojim pokušajima da sačuvamo hardkor. Ungfell su žestoki ali se u žestini ne iscrpljuju, duhoviti, ali se ne pretvaraju u komediju, i ovo je zabavna i prijatna ploča:

https://ungfell.bandcamp.com/album/mythen-m-ren-pestilenz

E, dakle, za pristojan death metal ćemo ove nedelje morati da se bacimo do Njujorka, pardon, do Tampe na Floridi, hoću reći do... Berlina???

Dobro, Nightmarer, su dakle, interkontinentalni projekat a i to što sam napisao u prvom pasusu da je njihov album "pristojan death metal" treba shvatiti sasvim uslovno - detah metal je ovde najviše vezivno tkivo i očitava se u dubini štima i dubokim vokalima, ali muzika na ovom debiju zahvata mnogo šire, tarući se o avangardni, spacijalni, kavernozni zvuk preteča poput Death Spell Omega, ili, dakako Dodecahedron. No, ta death komponenta koju ovaj bend pristojno vuče kroz sve pesme, oslanjajući se povremeno na skoro slemerske mid-tempo momente pruža fini kontrapunkt brzom, razmazanom, izblekiranom pristupu, a sve to onda odlično razrađuju vrlo ambiciozne gitarske teme i egzotične harmonije. Naravno, nije ovo muzika rifova i glavotresenja, koliko muzika nihilizma i spiritualnog predavanja jednoj tuđinskoj arhitekturi, ali dobra je, zaista dobra i ko ima apetita i živaca, biće zadovoljan:

https://nightmarer.bandcamp.com/album/cacophony-of-terror


Ovo sledeće ističem više jer shvatam da se posle okretanja Švajcarskoj moramo potruditi i oko drugih evropskih predela u koje retko zalazimo a i u njima sviraju metal, pa, evo, četvrti album luksemburžanskih Desdemonia je pred nama i...

...pa to je jedan sasvim generički melodeath, sa vrlo malo novih ideja i prilično tamnom, hermetičnom produkcijom koja ne izlazi idealno u susret muzici što se dosta trudi oko epske širine i nekih lepih melodija. Ne sjajna ploča, ni po jednom kriterijumu, ali nije da ovde nema ni malo štofa i kad malo pregurate monoton vokal i zaravnjen miks, čućete tu neke dobre rifove i simpatične teme:

https://youtu.be/9wJV-92QhRg


I evo odmah da trknemo i do susednog Monaka, za bend, izvinite, samo da pročitam ime, Hardcore Anal Hydrogen.

Uh, ne znam da li je ovo sa Evropom bila dobra ideja.

Dobro, ako niste alergični na: "kompjutersku" produkciju i povremeno agresivno "postmoderno" zavarivanje žanrova jedan na drugi, album HyperCut bi mogao biti vaša šolja tople čokolade. Da ne bude zabune, HAH su definitivno (i) komedijaški bend, ali ne nužno bend koji se podmseva metalu. Umesto toga oni uzimaju neke gradivne elemente metala - brzinu, težinu, distorziju - i onda ih softverski spajaju sa elementima mnogih drugih žanrova (breakcore, dubstep... uostalom, na bandcampu im piše We play a "death-metal, electroacoustic, hip hop, rock, jazz, whatever we like" music) u kolaže koji su, kako i naslov albuma sugeriše, velikim delom iskazi o savremenoj (i manje savremenoj) globalnoj (ili barem zapadnoj) popularnoj (i mnogo manje elitnoj) kulturi, a manjim delom hedbengerko štivo. Opet, ima i tu čovek čemu da se poraduje, i HaH zapravo nastavljaju ono što je u prošloj deceniji radio Aaron Spectre, u pretprošloj Otomo Yoshihide, a pre toga John Zorn i Bill Laswell, tako da, ako vam ovo deluje kao primamljiva ponuda, reći ću da album svakako ima dovoljno histerične energije i pravovernog treskanja da zadovolji moje kriterijume privlačnosti. Pa probajte:

https://hardcoreanalhydrogen.bandcamp.com/album/hypercut