ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ja ga gledam sutra pa ćemo sučeliti mišljenja.

Naravno, u pripremi za film čitam Starlinov Infinity War, čisto da se podsetim koliko je original u stripu... istripovan.

TRUTH OR DARE Jeffa Wadlowa je Blumhouse horor namenjen mladima u kome se kanališu filmovi poput NERVE ili HAPPY DEATH DAY iz proteklih par sezona. Nažalost, TRUTH OR DARE ne dobacije ni do jednog ni do drugog ali reč je o korektnom filmu u kome Wadlow radi sve što treba da bi tempo bio visok a dešavanja zabavna. U nekoliko situacija, Wadlow i scenaristi uspevaju da osmisle interesantne i duhovite detalje, ima nekoliko efektnih set-pieceova, međutim TRUTH OR DARE nikada ne dostiže intenzitet koji bi morao da postigne film ovog profila. Upravi činjenica da ni u jednoj tački TRUTH OR DARE ne postiže traženi intenzitet, u bilo kom pogledu, čini da ovo bude film koji je ipak dovoljan samo za slabije nagledanu publiku.

Sama premisa igre istine koju junaci počinju da igraju tokom raspusta u Meksiku a potom bivaju progonjeni ovom igračkom olačkom i po povratku na studije u SAD, tretirana je srazmerno zanimljivo u odnosu na svoju suštinsku derivativnost. Scenario filma TRUTH OR DARE gradi origin koji je istovremeno generic ali nije uvredljiv, i to se razliva kao ton celog filma.

U podeli ima dobrih rešenja, ali fali onaj jedan dodatak kakav je bio recimo Israel Broussard u HAPPY DEATH DAY da se stvar digne na viši nivo, Ima dobrih set-pieceova, i sve je korektno ali nigde se ne desi istinska strava ili barem vrhunski suspense. Međutim, ako bi imali u vidu kako filmovi ovog profila umeju da ispadnu, TRUTH OR DARE je dostojanstven pokušaj koji će čini mi se biti snažniji kad se bude gledao na malom ekranu u nekoj gome video varijanti. A QUIET PLACE je ipak ove godine dosta podigao očekivanja od bioskopskog horora proizvedenog u Holivudu.

Konačno, kao fan Jeffa Wadlowa koji se čitavog života bavi dosta bledim sadržajima i već trošenim formama a uspeva da im unese energiju, raduje me da ovaj film dobro prolazi u bioskopima. Ovo je dovoljno koretno ostvarenje da mu gledanost nije nezaslužena satisfakcija...

* * 1/2 / * * * *

Nisam čitao INFINITY WAR i ne varim AVENGERSe ali isto tako ne mogu da kažem da neke likove iz ovog filma nisam želeo da vidim opet, tu pre svega mislim na Guardianse i Thora sa Hulkom. U tom smislu, INFINITY WAR u teoriji donosi dosta radosti onima koji vole svemirski Marvel. Većim delom se dešava u svemiru i ima dosta scena u kojima Guardiansi i Thor dele svoju komičnu hemiju. Naravno, Thor je ovde bliži RAGNAROKu nego svojim prvim inkarnacijama.

Thanos kao animirani lik sa facijalnom ekspresijom Josha Brolina je karakterno daleko bolji i efektniji nego što bi se moglo zamisliti kada se zamišlja šta to treba da bude. Autori uspevaju da "umanje" Thanosa sa nivoa galaktičke pretnje na negativca kog možemo mentalno "obuhvatiti".

I tu se manje-više sve ono što je meni bilo dobro u ovom filmu završava.

Inherentni problem Marvelovih filmova su negativci i više je filmova nego dobrih negativaca u njima, ali to sve vuče korene iz stripa. U INFINITY WARu kako rekoh, Thanos je bolji nego što sam se spremio da gledam, ali u suštini on deluje potpuno besmisleno i smešno kada se gleda na ektanu. Izgleda kao neki ružičasti Hulk, gumeno, sa nekim monolozima i teorijama, nekim teškim odlukama i ličnim lomovima koji ipak ne mogu delovati ubedljivo u ovom kontekstu. Naravno, kome se ova priča "proda", ko bude spsosoban da se upusti u vo, onda može prepoznati i jedini suštinski character arc u ovom filmu.

Thanosovi henchmeni deluje vizuelno bezveze. Naravno, argument za to mora biti stripski izvornik i to razumem, ali prosto meni koji nemam želju niti sposobnost da mentalno robujem ovom stripu, to sve deluje dosta nezanimljivo i neatraktivno.

Reći za Marvelov film da je neatraktivan zvuči suludo, ali INFINITY WAR počinje scenom u svemirskom brodu koja se bazira na nekom ntantilizovanom šekspirovskom mizanscenu, nekom kao teškom dramom i glumom jednog specijalmog efekta, Thora i Lokija i to je meni moram priznati bilo priličmo neatraktivno.

Onda se pojavljuju ti nezanimljivi negativci koji zaista vuku na cosplay, pa to dodatno zakucava taj efekat.

Kasnije, imamo redom neke generic i već viđene scene a završna scena je neka bitka na onoj livadi iz BLACK PANTHERa, samo su sad tu neki drugi monstrumi, i više je likova i sve je segmentirano, rascepkano, sa masom likova koje je teško pratiti. Dakle, film me nije impresionirao ni akcijom, ni maštom.

Ono što je međutim ključni problem keste ogroman broj likova koji sada već ne da se dupliraju već se utrostručeni, i sve to se jako teško prati. Film zapravo ima masu likova i jako malo zapleta. Celokupna radnja filma se može smestiti u dva dana zemaljskog vremena, ovo je daleko od epskog filma, čak naprotiv, ovo je maltene film stanja po tome koliko malo zapleta u njemu ima.

Imamo junake podeljene na ekipe koji idu da spreče Thanosov plan. I onda oni ubiju deju vremena uvođenjem u priču, pa onda ubiju još malo vremena u scenama putovanja. Onda svaka grupa ima svoju akcionu situaciju. I na kraju svi zajedno imaju veliki obračun na livadi u Wakandi koji kako rekoh kao da sam već gledao pre par meseci.

I onda se desi taj "kraj" koji deluje kao da je trebalo da se desi na početku, da se reducira broj likova i da onda gledamo film kao ljudi.

Za blokbaster ovih dimenzija je nedopustivo da bude film praktičo bez priče, da bude film bez character arca, izuzev Thanosa, I konačno da bude film koji se apsolutno ni pod kojim okolnostima ne može gledati samostalno i van kotekstva. Ima serija sa zaokruženijim pričama od ovog filma na nivou epizoda i nažalost ovde imamo paradigmatičan primer filma koji je zapravo najava za sledeći film.

Naravno, očigledno da ljubitelja filma u klasičnom smislu ima bitno manje od ljubitelja izgradnje univerzuma i tog nekakvog uber filma koji treba da nastane na kraju, mada kraja zapravo nema pa se onda otvara pitanje da li je krajnji cilj uber-film ili pulpy sapunica.

Lično, osećam se razočarano što su Guardiansi koji su bili dobri baš zato što nisu bili uklopljeni u čamotinju AVENGERSa bivaju "uvučeni" u sve to. Sada nema dileme, Star-Lord i ekipa znaju za Avengerse, njihov svet nikada neće biti isti.

Ima jedna scena na početku filma kada Downey priča Gwyneth Paltrow kako misli da bi trebalo da prave bebu. Iskreno, to je delovalo kao najveći posao za superheroja, kako četrdesetpetogodišnjoj Gwyneth napraviti dete. U tom bizarnom dijalogu ljudi u godinama u kome oni eto žele da "uozbilje" svoju bračnu zajednicu kao da je zarobljen sav apsurd ovog serijala gde smo već deset godina svojih života i njihovih karijera straćili u nešto ovakvo, i taj zamor se iskreno već odavno oseća, a ovakvi "životni detalji" ga dodatno podscrtavaju. Naravno, do kraja filma se to htenje Tonyja Starka ne razrađuje, verovatno će u drugom filmu, ali to sve pokazuje da je krupan deo ovog filma zapravo samo postavljanje situacije za sledeći film, i to sve tako do beskraja.

Oni koji mogu da pređu preko ovog utiska da INFINITY WAR nije film već samo "priprema za film", već samo jedan "privremeni" film, onda mislim da bi mogli u ovome uživati. Za mene ipak kao MCU vrhunci ostaju neki drugi naslovi.

* * / * * * *

GET SMART'S BRUCE AND LLOYD OUT OF CONTROL Gila Jungera je spin off GET SMARTa Petera Segala koji je izašao mesec i kusur posle premijere bioskopskog ostvarenja. Warner je poznat po tome da je u tom perodu na svojim DTV ostvarenjima pravio razne eksperimente poput opcije da se bira više krajeve u DTV hastavku HOUSE ON HAUNTED HILL itd.

Ovde je eksperiment u tome što se OUT OF CONTROL fokusira na komične sidekickove koji opremaju Maxwella Smarta i družinu, igraju ih glumci iz "velikog" filma a priča se dešava uporedo sa timelineom GET SMARTa. To na kraju nije nešto naročito konsekventno niti sa Segalovim bioskopskim projektom čini neku celinu. No, eto to je pokušano.

Masi Oka i Nate Torrence su epizodisti iz GET SMARTa sada u glavnim ulogama, a zvezde iz Segalovog filma imaju cameo pojavljivanja. Oka i Torrence rutinski oblikuju svoje likove po klišetiziranom scenariju koji potpisuju scenaristi "velikog" filma što je priličan kuriozitet.

Junger je televizijski veteran i OUT OF CONTROL i deluje televizijski. Oka i Torrence daju sve od sebe i za razliku od glavog filma koji ima ozbiljne akcionoe scene ovaj je all out komedija. Takođe, zanimljivo je da u ovom DTV filmu neka awkward humora koji je gajila podela velikog fima i ovde se stvari kreću na razmeđi sitcoma i slapsticka.

Nažalost, OUT OF CONTROL propušta priliku da iskoristi svoju jaku vezu sa "velikim" filmom iako je to bila namera. Isto tako nema ozbiljnije dekonstrukcije Qovskih likova koja bi se očekivala. Ostaje humor koji je predvidljiv i sporadično OK.

* * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 29-04-2018, 04:56:15
........
Oni koji mogu da pređu preko ovog utiska da INFINITY WAR nije film već samo "priprema za film", već samo jedan "privremeni" film, onda mislim da bi mogli u ovome uživati. Za mene ipak kao MCU vrhunci ostaju neki drugi naslovi.
* * / * * * *

you  are not wrong.

doduše, za one (nas ) koji su gledali ovaj film kao da su čitali strip (kad kažem "strip" ne mislim na velikane iz poslednjih vremena nego baš marvel pulp iz sedamdesetih) sve ovo je bilo dobro, shakespeare-less and "works as designed" peace of hollywood entertainment.
ali to, na svoj način, kažeš i ti, čini mi se.

ja sam spustila svoj "odrastao u bioskopu" mozak za koju oktavu u startu (otprilike kada je krenula scena stark kod doktora strangea - primetila sam da mi izuzetno smeta blabla exposure gde likovi pričaju šta se dešava/dešavalo uz vrlo neuverljivu glumu marka rufala... WTF?!?!.... i tad sam switchovala ka: - this is a comic book, ne idealan ali jako zabavan. i uživala sam! ma šta uživala? film mi je bio super!

Moz' da prica ko sta oce, ovi gilmovi imaju jednu i jeeeedinu svrhu:
ZABAVA!
Naravno da cu gledati, 3 ili 4 maja, tad ima.
Ja imam na hardisku SVE marvelove filmove, i nijedan nije gledan samo 'edanput.
Osim Black Panthera koji mi je za svo trajanje izmamio samo jedan jedini osmeh.Tuga od promasaja black rasist propagande,
ali, ko ih jebe, jedan ko nijedan film.
Znaci, SVI filmovi osim BlackPantera su tu i bice u svrhu ZABAVE!!!

Naravno, ja sam genije, pa kad pocnu takvi filmovi ,iskljucim Serbishen deo mozga, upalim samo ostatak i uzivam ko pravi Amerkanac iz Osamdesetih!

lilit,

Ovo oko Downeya i Ruffala i njihove glume je poseban nivo metastaze o kome nisam stigao da se izjasnim. Da, oni žele da se ispolje kao mangupi, šmekeri, malo infodumpuju a malo misle da glumački briljiraju a to sve samo ispunjava nelagodom. Ruffalovo insistiranje na nemogućnosti buđenja Hulka kao paraleli seksualne disfunkcije deluje kao dosta bedan pokušaj da nađe nešto što će njega samog zabavljati u sred svega ovoga.

Pa onda ona uvodna scena. Pozorišni mizanscen. Dijalog u kom brat ubija brata već hiljaditi put u serijalu, pritom su se likovi do tada već toliko izrelativizovaki, već su jednu druge toliko puta izdali, toliko puta shapeshiftovali da se otkrije da su neko drugi, da je više nemoguće takvu scenu gledati ozbiljno.

Onaj mizanscen kad Loki kao hoće da prevari Thanosa, zaklinje mu se a drži nož iza leđa jer nama pokazuje da hoće da ga ubije, to je presmešno teatralno. Ubistvo Murata u BOJU NA KOSOVU Zdravka Šotre je primer uverljivosti.

Pa onda kao "teška odluka" između Thanosa i kćeri, kao "teška drama", neverica. Deluje isto kao zezanje.

Humor Guardiansa i Thora. Cool. Ali to je skatološki humor u jednom enterijeru, kao sitcom.

Film je paradoksalno vrlo kameran a ima likove koji jedino što ne trpe je kamernost. Izuzev Guardiansa.

Pritom, jedina suštinski subverzivna dimenzija ovog filma je to što kad bi bio samostalno delo a nije, spadao bi u red retkih blokbastera u kojima negativac pobedi. Ali, nije samostalan film pa samim tim nije ni to. A realno od filma koji traje dva i po sata i košta stotine miliona dolara red bi bio da dobijemo zaokruženu priču, u najmanju ruku.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Gledao sam Avengerse sinoc, i moram da kažem da imam potpuno različit doživljaj filma od Kriplovog.
E sad, ono što mene uslovljava jeste poslednjih četrdesetak godina praćenja Marvelovih stripova, od onih početaka u Eks Almanahu, pa do toga da poslednjih dvadesetak godina pratim redovno gotovo sva izdanja Marvela, na mesečnom nivou. Ja sam bukvalno plakao od srece kada Brus Bener u prvim Avengersima kaže "Im always angry", skine naočare, pretvori se u Hulka i jednim udarcem uništi onaj ogromni brod-životinju-šta li. Tako sam i sinoć imao nekoliko takvih momenata - da sad ne spojlujem - ali ježio sam se i slinio i smeškao mnogo puta, pa sve do samog kraja, do poslednjeg kadra sa Tanosom, koji tooooliko podseća na kraj Infinity Gauntleta, ali sa potpuno drugim značenjem i razrešenjem.
I meni ovi filmovi nisu samo zabava, eto, da kažem i to. Meni ovo nije "odem i isključim mozak i uživam u efektima", kao što mnogi pričaju.
Meni je ovo, jebiga, moj život u stripu, moje obožavanje i praćenje i voljenje američkog stripa, i meni Avengers Infinity War sve to predstavljaju u jednom drugom mediju, fantastično spakovano, umetnički jasno i precizno i tačno.
Tačno. Najtačnije.

Aha, i to je okej.
Zabava i jeste humor i radnja, cgi je ovde u drugom planu, u sluzbi je price, sto i jeste kvalitet ovih filmova.
Ne kao recimo ....Transformersi koji su snimljeni jer imamo cgi, pa ajd da buvamo nesto, ili BlackPanter , e, tamo je crnja, aj da snimamo propagandu...
..ili StarWars...koji jos ne kapiram zasto je uopste snimljen...

Quote from: milan on 29-04-2018, 14:28:06
I meni ovi filmovi nisu samo zabava, eto, da kažem i to. Meni ovo nije "odem i isključim mozak i uživam u efektima", kao što mnogi pričaju.
Meni je ovo, jebiga, moj život u stripu, moje obožavanje i praćenje i voljenje američkog stripa, i meni Avengers Infinity War sve to predstavljaju u jednom drugom mediju, fantastično spakovano, umetnički jasno i precizno i tačno.
Tačno. Najtačnije.

nije ni meni. daleko od toga da idem da uživam u efektima, a sve ostalo mi je bzvz. i sama sam imala velike momente iskonske sreće i radosti tokom gledanja i taj feeling negde najbliže podseća na ono što sam osećala kad sam pre koju deceniju gledala partizansku eskadrilu (recimo).
happy sam što nam je marvel ovo priuštio, nemam nikakav problem sa tim što je film praktično uvod u sledeći film (a i infinity war je trebalo da bude podeljen na dva dela, pa ipak dobismo jedan), i naravno da svi treba da odgledaju prethodnih 18 da bi mogli da isprate ovaj.
i da dodam da i na immunology conferences idem sa ID karticom tonija starka, tj. mojom. 

s druge strane, mislim da većina stvari koje je kripl nabrojao stoji, posebno kad je gluma u pitanju, al teško da je u ovoliko minuta moglo da se spakuje više (premda je možda moglo da bude bolje).

mehane, kad ideš danas? 
nemoj na spavanje dok nam ne ispišeš utiske!!!

Evo, krećem za koji minut i čitam Infinity Gauntlet da bih mogao da poredim strip koji je film inspirisao (sam Infinity War je mnogo napredan za to da posluži kao inspiracija za film) i sam film. Pomalo sam i zaboravio koliko je ovo (strip) priča o neuzvraćenoj ljubavi. 


Edit: Ali slutim da ću, slično tebi i Milanu, moći da potvrdim Kriplove objektivne utiske ali da kažem da meni to nije smetalo zbog istorije sa Marvelom itd. Evo, strip me podsetio koliko je sve to istovremeno naivno i veličanstveno. Ako film to može da replicira bar 50%, ja ću biti zadovoljan.

Dakle, Avengers: Infinity War je za mene ispao prijatno iznenađenje. Možda još uvek pod utiskom Warnerovih ansambl filmova, donekle Suicide Squad i pogotovo Justice League, bio sam prilično pripremljen na jednu mehanički sklopljenu urnebes-salatu u kojoj će svako dobiti svojih pet minuta ali film neće imati ni malo duše, pogotovo u izvedbi plaćenički efikasne braće Ruso, ali ispostavilo se da iako film svakako ispunjava taj deo proročanstva o mehaničkom sklapanju, ipak je uspeo da ima i malo duše.

I to velikim delom kod negativca koji je na kraju krajeva i jedini koga do sada nismo ozbiljnije upoznali i koji ima prostora da malo i raste kao lik. To treba pozdraviti.

Avengers: Infinity War je, da odmah bude jasno, kako su i neke kritike koje sam čitao primetile, praktično "pravi" stripovski superherojski krosover prebačen na film. Ja, a to se mislim i zna, nisam preveliki ljubitelj tih krosovera i događaja, više volim superherojske stripove u kojima likovi imaju prostora da se menjaju a pripovedanje da bude suptilnije, ali opet, ti događaji i krosoveri su hleb nasušni superherojštine i Marvel i Dizni su prilično dobro prepoznali kako da njihovu najveću vrednost - istovremenu kulminaciju velikog broja nominalno samostalnih priča i snažnu promenu status-kvoa - realizuju na filmu.

Ovo je, nevezano za afinitete ka superherojskim filmu, ipak respektabilan poduhvat jer za njega nema presedana u ovom medijumu. Da, Marvel u stripu ima po dva ovakva događaja godišnje (a i DC - na primer, nedavno završeni Metal o kome se nadam da pišem ovih dana), ali ovde pričamo o stripovima koji prodaju po nekoliko desetina hiljada komada, ne o filmovima u koje se ulaže po stotine miliona dolara a koji obrću bukvalno milijarde.

Utoliko, Avengers: Infinity War, pošto za njega nema presedana - Justice League to nije, a objasniću i zašto - i ne treba baš da se gleda kao "normalan" film. Ako ga tako gledate, da, on je sasvim sakat: likovi su ubacivani po partijskom ključu a ne jer narativ opravdava njihovo prisustvo ili jer su bitni za zaplet, ekspozicija u dijalozima je nespretna, neujednačenog tona a razlika u pojedinačnim glumačkim ostvarenjima u pogledu motivacije za akcije je naprosto prevelika (čime hoću da kažem da Kris Prat i Pol Betani kao da nisu u istom filmu, RDJ je u fazonu "jebote samo još ovo da izdržim pa će valjda i ta penzija uskoro" a Tom Holand i Benedikt Kamberbeč se ubiše glumeći); ton je ol ouvr d plejs, sa humorom koji povremeno ima sasvim neuspele uanlajnere i herojskim pojedinačnim minijaturama koje su isforsirane i samo zauzimaju prostor koji je mogao biti bolje iskorišćen (Tor i proizvodnja Stormbrejkera).

Ali, ako ovaj film gledate kao kulminaciju decenije superherojskih priča u zajedničkom univerzumu onda je on serija pančlajnova koji, čak i ako ne udaraju svi istom žestino, ipak uglavnom padaju gde treba i donose isplatu. Iron Man ovde, uprkos zaista bespotrebnom introu sa Pepper Pots (utoliko što drugi likovi ništa slično ne dobijaju) uspeva da ispadne istinski heroj, požrtvovan i svečan u odbacivanju svega što ima (a ima) zarad dužnosti. Dr Strange je ubedljivi zaštitnik čitave stvarnosti. Spajdermen je požrtvovani klinac koji prepoznaje i intuitivno dela na ime odgovornosti koju moć nosi. Kapetanovi odmetnuti Avendžersi se pojavljuju više po dužnosti ali uspevaju da pokažu da "ulični" superheroji mogu da se bore sa invazijom iz kosmosa jer su srčani i hrabri. Wakandaši ponavljaju iste scene kao u Blek Panteru ali ovde i oni brane planetu, čovečanstvo itd. i sve to lepo sedne jer podseća na najbolje momente herojskih priča iz protekle decenije a onda ih samo malo pojačava po visini uloga i žestini akcije. Tako i Tor sa svojim gromopucateljnim ulaskom na scenu samo podseća da je Bog Groma, bez potrebe da tako nešto kaže (i to "pravi" bog koji se suprotstavlja bogu-skorojeviću), kao što i odnos Skerletne Veštice i Vizije, već pojašnjen u prethodnim filmovima, ovde biva odigran bez mnogo produbljivanja, samo naplaćujući uloženo i fino kontrastirajući tehnologiju i magiju, muško i žensko, snagu i odgovornost.

Rusoovi ovo odrađuju prilično ubedljivo i film nema mnogo praznog hoda. Naravno, tehnički, veliki deo scena je čist višak jer služe da još neki od likova uradi nešto karakteristično po čemu ih znamo i pamtimo, ali se makar ovakve situacije najčešće koriste da se Thanosov lik dodatno produbi. Činjenica da je ovo Marvelov negativac koji ima prostora da pokaže malo dubine i čija je motivacija ideološke prirode je hvalevredna. Naravno, on je ove godine već nadmašen Kilmongerom Majkla Bi Džordana koji je imao više dubine i jaču ideologiju, ali vredi i reći da je Džoš Brolin dao Thanosu nezanemarljivu količinu emotivne dubine i dostojanstva pa su i scene u kojima se pojašnjava njegov ideološki stav ubedljive na ime ne toliko teksta koliko čoveka i njegovih gestova i mimike.

Odmah da kažem, Infinity Gauntlet, strip-krosover na osnovu kog je ovaj scenario izgrađen ima zapravo nešto složenijeg i dubljeg Thanosa. Iako i tamo on želi da pobije polovinu svega živog u univerzumu, to nije na ime nekakve zaoštrene libertarijanske ideje o resursima (zapravo, scenaristi kao da su ovo pokupili od jednog negativca u DC-jevom Secret Six koji je pisala Gail Simone pre nekoliko godina) već više na ime opsednutosti Smrću, personifikacijom ovog koncepta u Marvelovom univerzumu, koja je ženskog pola i koju Thanos pokušava da osvoji. U stripu je ogroman akcenat ne na tome da Thanosa treba sprečiti u ovom naumu - on ga postiže već u prvoj trećini narativa - već, naprotiv, na tome da čovek (well, Titan) koji je postigao željeno i postao praktično bog, nije zapravo i dorastao tome da bude bog, da svemoć nije isto što i bogolikost, odnosno da božanski prerogativi ne dolaze prvenstveno iz moći koliko iz drugačije perspektive koju pruža besmrtnost, beskonačnost, intimna spoznaja beskraja kosmosa.

Thanos je u stripu zato žrtva ne toliko dobrog rada Avendžersa i  Adama Warlocka, koliko svoje nesposobnosti da prevaziđe strast koja je, čak i kad mu je besmrtnost u šaci, centralna odlika smrtnih bića, pa iako sebe vidi kao ničeovskog nadčoveka, zapravo završava u "ljudski, odveć ljudski" kategoriji.

Naravno, Jim Starlin je imao prostora da se ovim nadugačko i naširoko bavi kreirajući u stripu jednu gotovo dvorsku tragikomediju i inspirišići se uveliko šekspirovskim psihološkim analizama alfa-protagonista čija je propast upisana praktično u same njihove gene. Film ovo ne pokušava da uradi i mnogo je svedeniji i po karakterizaciji i po simbolici. Naravno, sam Infinity War krosover iz 1992. godine bi tek bio nedostižan za filmovanje jer dok je Infinity Gauntlet jedna relativno strejtforvard priča o zaljubljenom muškarcu koji ne razume žene a spreman je da zapali ceo kosmos zbog jedne od njih, mada sa previše protagonista, Infinity War je narativno i filozofski komplikovana partija šaha između bića iz bukvalno paralelnih stvarnosti koja jedno drugo nadmudruju brišući istorije i zamenjujući ih novima. Film, superherojski pogotovo, još nije dovoljno zreo za ovakve skokove.

Ono gde Infinity War uspeva a gde je Justice League posrnuo je opet, u toj doslednoj konstrukciji likova, tonova, svetonazora i podzapleta kroz deset godina strpljivog pravljenja filmova tako da se onda Avengers: Infinity War doživljava kao serija zadovoljavajućih klimaksa. Bez obrzira što, recimo, Bucky u ovom filmu nema skoro nikakvu ulogu, opet, činjenica da je tu, da radi za "našu" stvar, da se na nekoj afričkoj poljani grčevito bori za opstanak ne ni planete nego kosmosa, nakalemljena na njegovu, nama poznatu, tešku i komplikovanu istoriju, rezonira smislom i težinom koje u drugačije postavljenom filmskom serijalu ne bi imao (kao što Flash ili Aquaman, uprkos dobrim ulogama u Justice League - nisu imali). Isto važi za Kapetana Ameriku, Crnu udovicu, War Machinea, Falcona pa i Wakanđane koji su svi tu "reda radi", dakle nemaju nikakvu odsudnu ili čak važnu ulogu u scenariju ali služe da budu kulminacija njihovih pojedinačnih priča i dodaju "značenje" jednom sukobu koji je inače samo razuzdana CGI fešta. Čak i Banner u Hulkbuster oklopu, uprkos Ruffalovom preteranom prenemaganju, odrađuje šta treba.

Ono gde su Rusoovi tradicionalno jaki je akcija. Winter Soldier je bio film sa naglašenim kaskaderskim radom i praktičnim efektima i ja sam ga zbog toga rado gledao nekoliko puta. Naravno, već sa Civil War je ulog podignut, a sa Infinity War imamo pomenutu CGI feštu sa stotinama tela koja se bacakaju po ekranu, letećim junacima, projektilima, laserima, magijama... Brinuo sam se da će se sve pretvoriti u jednu nerazaznatljivu CGI brljotinu, pomalo nalik onim spleš stranama koje je Bendis terao svoje crtače da rade u njegovim krosoverima gde bi Leinil Yu potrošio verovatno nedelju dana na scenu tuče sa pedeset likova na jednom panelu a preko koje bih ja sa dosadom preleteo za pet sekundi, ali Rusoovi su uspeli da očuvaju ono što ih krasi, čist, ekononičan, intenzivan i efikasan storiteling i logiku scene čak i pored svog tog grin skrina i specijalnih efekata. Neke od scena, na primer tuča na Titanu su jako dobre i vredi ih upamtiti.

I, opet, sama priča je uspelo svedena, čvrsto utemeljena na jasno postavljenom mekgafinu iz poslednjih nekoliko filmova i, uz sve ograde da je ovo film koji funkcioniše samo kao pančlajn za prethodnih 18 i uvod za Avendžers 4, ekonomično i jasno vođena. Rusoovi su sa Civil War već pokazali kako se od prilično problematičnog predloška pravi pristojno zaokružen i uverljiv narativ pa je i Infinity War od Starlina uzeo potrebni minimum, povezao niti iz prethodnih filmova koliko je bilo neophodno (Draks, Nebula, Gamora, Kvil, Loki itd.) i dao nam priču koja ima jasne uloge, jasne rizike, jasna herojstva i očajničku, do sada neviđenu borbu koja kulminira na, hajde da kažemo, za film ovoliko velikog budžeta, praktično smeo i do sada neviđen način. Meni je to iznenađujuće uspešno i dok prihvatamo da je ovo filmmejking u kome pojedinačni autorski glasovi praktično ne mogu da se čuju (sem na razini tehničke izvedbe), opet je i interesantno videti da se sam Marvelov glas čuje veoma dobro i da, ako ga kontrastiramo sa Warnerovim radovima, poglavito Justice League, ovo mnogo manje deluje kao "korporacijski" produkt (iako to, da ne bude nikakve zabune, stopostotno, stopedesetpostotno jeste) već kao, uz sve ograde o natrpanosti likovima i ekspoziciji, kao film sa dušom.

Neočekivano.

Ja sam se nadao da ce nekako ubaciti i Patka Hauarda, ali eto... Ipak je to meni jedan od omiljenih filmova iz mladosti.

ejmen mehane!

od danas ejmen postaje ejmeH! амен!

btw, meni i suza krenula kad sam videla pitera dinklejdža kao VELIKOG eitrija.

Quote from: milan on 30-04-2018, 10:20:12
Ja sam se nadao da ce nekako ubaciti i Patka Hauarda, ali eto... Ipak je to meni jedan od omiljenih filmova iz mladosti.

Dizni radije ubacuje Rona Hauarda.


Sent from my iPhone using Tapatalk

THE HOLLARS Johna Krasinskog je njegova druga režija. Ponovo je reč o filmu koji kao da ne pripada opusu čoveka koji je režirao i pisao "seminalne" naslove žanrovskog i indie filma kao što su A QUITE PLACE i PROMISED LAND. Ovo je rutinska indie dramedija iz pera Jima Strousea u kojoj je Krasinski svojevrsni saobraćajac za solidnu All-Star glumačku postavu koju usmerava u rutinskim pravcima indie homecoming narativa.

Krasinski je ovde okupio impresivan sastav, od Richarda Jenkinsa i Anne Kendrick do Mary Elizabeth Wisntead i samog sebe. Međutim, u tonalnom pogledu, u previše navrata kliza u prvoloptašku komediju da bi sa punim pijetetom ispratio rutinsku ali nespornu emociju koju je uspeo da izgradi.

THE HOLLARS je za razliku od BRIEF INTERVIEWS WITH HIDEOUS MEN, indie rad koji najpre nimalo nije izazovan, i uprkos tome što je uspešniji u onome što želi da postigne, manje je zanimljiv.

* * / * * * *

Kćer Davida Milcha, Olivia Milch, snimila je debitantsku režiju za Netflix. Ona je sada scenaristkinja u usponu i to ujoj je primarna delatnost ali film DUDE izlazi u trenutku kada njena sudbina u tom pogledu još nije "prelomljena" i kada se još čekaju njeni prvi veći scenaristički radovi.

DUDE je film na liniji Sofie Coppole ali sa elementima tinejdžerskog coming of age filma koji je u ovoj formi mahom bio pravljen od strane muškaraca i za muškarce. Kod nje ima psovki, vulgarnih opservacija, konzumiranja narkotika, seksualne nezajažljivosti, i sve to u okvirima potpunog ženskog protagonizma.

Olivia Milch ima žene u glavnim ulogama i gradi ethno-diversity i u tom smislu DUDE je mogao biti politički korektna splačina ali nije. Ono što su mu osnovne zamerke zapravo su izvesna narativna prenatrpanost, prosto film je o "mnogo toga" i izvesna nespremnost da izvuče maksimum u nekim dramskim situacijama.

Glumačka podela je maksimalno predata zadatku i "hemija" među glumcima je izvanredna. Kad je reč o vizelnom konceptu, film Olivie Milch ima mnogo detalja koji bi mogli zabaviti teen publiku ali je u suštini indie, sa relativno svedenim, skoro televizijskim kadriranjem i sporadično vrlo atmosferičnim štimungom. Film nije stilski konzistentan ali je postavljena amplituda prihvatljiva.

Da je ovo regularni film, ocenio bih ga sa * * 1/2 ali pošto je Netflix i nikada neće biti u bioskopu i iziskivati tu vrstu investicije -

* * * / * * * *

Reprizirao sam 1984 Michaela Andersona, prvu ekranizaciju literarnog klasika Georgea Orwella iz 1956. godine. O značaju Orwellovog romana ne treba trošiti reči, ali su i njegove ekranizacije jako važne jer su aluzije na Velikog Brata u vizuelnom žargonu postale jako česte. I na filmu, i u video spotovima, i u ilustracijama, aluzije na Velikog Brata su vrlo česte a Andersonov film ke praktično kanonska ekranizacija tog materijala. I dana zbilja, najsugestivnija slika koja aludira na Velikog Brata jeste crno-bela i na njoj se ovaj lik javlja sa katodnog televizijskog ekrana pred masom ljudi u nekom pogonu ili na ulici.

To su prizori koje je pre 62 godine snimio Michael Anderson, pa možemo reći da je Orwellova knjiga svoju vizuelnu kodifikaciju doživela upravo kroz njegov film.

U pogledu same literarne adaptacije, Anderson se u naćelu drži Orwellovog predloška ali ga vešto svodi na jednog junaka, na jedan događaj, na jedan zaplet, na jedan odnos dok sav ostali world building ostavlja u svojevrsnom ehu oko glavne priče. U tom pogledu, Andersonov film na neki način vrši literarnu adaptaciju metodom redukcije, ali u tom reduciranju uspeva da obuhvati neke od osnovnih karakternih slojeva romana, a da u izvesnom smislu zapostavi sam opis društvene i represivne dinamike koji je kod Orwella zbilja briljantan.

Ako imamo u vidu da je Anderson "sabio" Orwella u jednoipočasovnu formu, onda ovako redukcionistička ekranizacija zaslužuje pohvalu jer zapravo nudi čitav niz konvencionalnih tumačenja ovog romana. Naravno, Orwellov roman je klasik koji nudi jako veliki broj čitanja pa 1984 nije definitivna ekranizacija u tom pogledu.

Ipak, u odnosu na istoriju filma, bitno je naglasiti da je 1984 jedan od temeljnih distopijskih filmova koji je ostavio snažan uticaj na dalji razvoj ovog podžanra u čijim se temeljima redovno prepoznaje Andersonov rukopis.

* * * / * * * *

Ehhh, to nisam ni gledao. Valjalo bi pogledati...

Nego, nakon što smo videli da se M16 sprema za penziju, isto se događa i sa najpopularnijim komadom pešadijskog naoružanja na svetu:


   The Russian military is replacing the AK-74M with these 2 new rifles 

CHASE A CROOKED SHADOW iz 1958. godine je solidan krimić Michaela Andersona koji uzima jednostavnu in intrigantnu premisu i razrađuje je u smeru finog, svedenog suspensera. Bogata naslednica živi spokojno u Barseloni. Jednog dana pojavljuje se čovek koji tvrdi da je njen brat za kog je ubeđena da je već godinama mrtav. Ona slučaj prijavljuje policiji ali samozvanac je savršeno pripremljen i ne postoji nijedan detalj po kome bi se mogao odati da nije njen brat.

Naslednica ostaje u kući, "zarobljena" sa njim, i kreću razne tenzije, postepeno se pojačavajući.

Andersonov film je manje nepredvidiv u odnosu na preokret koji nudi na kraju, u odnosu na ono što su verovatno samia utori mislili o tome, ali je put do završnice izuzetno vešto ispraćen. Andersonova režija je ozbiljna u glumačkom pogledu gde izvlači izuzetno sugestivne role iz glumaca, a u vizuelnom pogledu je visceralna, sa mnogo pokreta kamere i vešto koreografisanog suspensea.

Po kapacitetima CHASE A CROOKED SHADOW spada u red B-britanskih trilera nastalih posle Hitchovog odlaska u Holivud. Ali, ovo je rad kog se ni veliki majstor napetosti ne bi postideo dok je bio u Britaniji.

* * * / * * * *

Ovako kako si ga opisao, meni se čini da sam ga gledao i da je baš to - sub-hičkokovski triler vrlo solidnog pedigrea iz jedne iskusne produkcije. RTB je otkupljivao svašta za emitovanje u ono vreme 

Michael Anderson je 1975. godine snimio DOC SAVAGE: THE MAN OF BRONZE, ekranizaciju proto-superherojskog propertyja koji je objavljivan u formi romana, stripa i radio serijala. U tom smislu, DOC SAVAGE može da se tumači kao proto-superherojski film. Samo tri godine kasnije izlazi Donnerov SUPERMAN, film koji je definisao profil savremenog superherojskog filma od kog se u suštini nije odstupilo ni do danas.

Andersonov DOC SAVAGE nažalost više može da se dovede u vezu sa Hodgesovim FLASH GORDONom iz 1980. godine, u kome je jedan relativno straight ali bez svake sumnje pulpy superheroj dobio campy tretman i doveden do granice parodije. Andersonov postupak je otvoreno parodičan, to najbolje potvrđuje goofy muzika a konačno i završni obračun u kome se natpisima naglašavaju borilačke veštine kojima se služe Doc Savage i njegov protivnik Captain Seas.

DOC SAVAGE je produkcija Georgea Pala, kultne figure američkog filma fantastike pa je tim pre simptomatično da je ovaj property tretiran kao parodija jer je upravo ovaj pducent pokušavao da showmanship pulp sadržaja a naročito SFa digne na najviši mogući nivo. Međutim, očigledno da je u tom trenutku tradicija 30s pulpa još uvek bila predmet podsmeha a još se uvek nisu desili Spielbergovi i Lucasovi filmovi koji su to uveli u A-produkciju.

Iako su Spielberg i Lucas bili deo Novog Holivuda, oni su reformisali tamošnju produkciju pre svega kroz A-tretman B-sižea pa u tom pogledu možemo reći kako je Andersonov film po tom posprdnom duhu spram pulpa tridesetih negde više u duhu kontrakulture nego oni sami. Indiana Jones će ubrzo potom slične ovakve sižee tretirati sa punom uverenjem i obiljem humora koji nije parodičan.

Ne treba da čudi da je DOC SAVAGE kao Warnerov adut te 1975. godine na blagajnama izmasakrirao upravo JAWS i gurnuo ga u zaborav u koji nije potonuo samo zato što je bio preveliki eksces. Međutim, na eradikaciji DOC SAVAGEa se ne završavaju Andersonove muke sa JAWSom. Naime, upravo je sličnost sa JAWS dovela do opšteg otpisivanja njegovog izvanrednog natural horora ORCA koji je tek kasnije uspeo da stekne kultni status.

* 1/2 / * * * *

Da, taj poslednji obračun je i meni ostao u sećanju, pogotovo jer su poslednju borilačku veštinu na našoj TV preveli kao "šakanje" 

Ali, da, Doc Savage bio neka vrsta produžetka tradicije tretmana strip-predložaka na kemp način, gde je verovatno najpoznatiji izdanak Modesty Blaise iz 1966. godine (ili je meni najpoznatiji jer su mi roditelji probijali glavu s njim). Kao klincu mi je bio simpatičan, ali, kako si primetio, Donerov Supermen je ubrzo sve promenio.

Je l Dok Sevidz film u kojem neko gadja snajperom, a promasi zato sto staklo nesto menja perspektivu ili nesto tako slicno...? I gde na kraju neko bude zaliven zlatom, ili tako nesto?
Ako jeste, gledao sam ga samo jednom kad sam bio bas bas mali, i voleo sam ga tada.

Upravo taj film.

A bude zaliven... bronzom? I ja sam ga gledao pre skoro 40 godina, ne sećam se najbolje, Kripl će znati 

Tako je. Ima prozor koji izvitoperuje sliku a jednog negativca zalije bronza i pretvori ga u bistu.

Zanimljivo je da su britanci radili i DOC SAVAGE i MODESTY i FLASH GORDON ali da je danas reformu superherojskog filma sproveo takođe Britanac Matthew Vaughn u FIRST CLASSu, takođe kroz epohu, a ne libi se campa u KINGSMANu.

Nova puška u našim specijalnim jedinicama...

https://m.youtube.com/watch?v=E5AXc1wXzws


Sent from my iPhone using Tapatalk

EVERY DAY je ekranizacija vrlo neobičnog romana Davida Levithana koja raduje na više načina, počev od toga da film na početku nosi logo nekadašnjeg studija Orion. Druga stvar koja raduje jeste sama neobičnost premise romana, koja je preneta i u film. Dakle, reč je o YA romanu o tome kako se jedna srednjoškolka zaljubi u entitet koji prelazi iz telo u telo svakog dana. Dakle, ljubav se ostvaruje između devojke i entiteta koji je svakog dana neko drugi.

Premisa je vrlo neobična i provokativna za film namenjen širokoj publici a naročito omladini. Levithan i reditelj Sucsy imaju pred sobom dva krupna izazova. Jedan je pokušaj da se plasira tema kako je ljubav unutrašnja stvar i kako zapravo nema mnogo veze sa fizičkim oblikom, to je jedna poruka tolerancije i razumevanja u vremenima kada su najveći socijalni prodori upravo u tom segmentu. Međutim, ono što je mnogo komplikovanije je drugi segment priče a to je kako napraviti zadovoljavajući kraj priče izvan ovog koncepta, odnosno kako doći do pouke da na kraju krajeva junakinja mora da zavoli drugog čoveka a ne entitet koji menja obličja.

Sucsy je uspešniji u prvom nego u drugom zadatku, ali na kraju krajeva sa oba uspeva da se izbori. Glumačka ekipa je razigrana i spremna za izazove, Angourie Rice je predvodi u glavnoj ulozi, a među sporednim likovima izdvajaju se Justice Smith i Maria Bello kao glumci koje rado gledamo.

Sucsy zaslužuje priznanje kako je u pogledu vizuelnih akcenata ali i detalja u glumačkoj igri definisao ljude u koje ulazi "entitet" i ovu suštinski kompleksnu priču uspeo je da realizuje jednostavno i razumljivo, u filmu koji je dozirano estetizovan i atmosferičan.

Činjenica da je EVERY DAY potekao sa književne YA scene i ušao u svet YA ekranizacija pokazuje da nije sve što na njoj nastaje automatski za odbacivanje. Roman je dobio i nastavak. Ne verujem da će ga dobiti film, niti je neophodno, ovo je dobro taman ovakvo kakvo je.

* * * / * * * *

SHAKE HANDS WITH THE DEVIL je prvi film svojevrsne "terorističke trilogije" Michaela Andersona. Nastao po romanu Reardena Connera ovaj film nudi jedan fatalistički pogled na 1921. u Irskoj kada je delovanje Irske Republikanske Armije bilo u punom jeku. Filmovi o IRAi su obično vrlo romantični, a ovaj je spojio tu romantičarsku viziju boraca za oslobođenje sa nešto mračnijim tonovima konspirativnosti i brutalnosti koji se pojavljuju kod već očvrslih boraca kojima je rat postao sam sebi svrha.

James Cagney igra profesora medicine sa dablinskog fakulteta koji vodi ilegalnu jedinicu IRAa. Njegov je lik je surov, poptuno posvećen borbi i maksinmalističkim ciljevima za koje na kraju nije jasno da li su tu kao ideološko pitanje ili način da konflikt traje zauvek. Međutim, Cagney je glavni antagonista. Glavni junak je mladi student medicine irskog porekla iz Amerike koji je došao na studije posle služenja u Velikom ratu. On ne želi da učestvuje u ustanku iako je IRA imala značajnu ulogu u životu njegovog oca, međutim korak po korak biva uvučen u njihovo delovanje.

Isprva, isprovociran brutalnošću britabnskih trupa nastupa kao lojalni član ali postepeno humanista u njemu počinje da prepoznaje kako ta borba ima u sebi patološke elemente kao i da nisu svi pobunjenici podjednako etični.

Ovaj film donosi ulazak u sivu zonu jednog političkog procesa iako uzima "američku" vizuru, dakle nije ni na irskoj ni na britanskoj strani. Uostalom, sam Anderson je Britanac i potpisao je neke od "najbritanskijih filmova" koji su ikada snimljeni poput THE DAM BUSTERS. Stoga, film je sniman u Irskoj ali vrenost koju više afirmiše je mir nego rat.

U ovoj priči postoji niz transgresivnih elemenata. Sam Cagney kao negativac nije novina. On je još od Warnerovih gangsterskih melodrama izgradio bogat opus antiheroja i patoloških slučajeva. Međutim, lik lokalne krčmarice lakog morala je retko viđena kreacija i njena sposobnost da uznemiri konzervativnog Cagneya seže do samih vrhova njegove psihoseksualne nelagode iz WHITE HEATa recimo.

Akcione scene su dinamične, sa dosta pokreta kamere, dosta subjektivnih planova i fiksiranjem kamere na vozila i objekte u pokretu što je danas standard ali tada je bilo vrlo sveže rešenje. Anderson ume da ulije intenzitet u dešavanje pa to umeće i neštedimice koristi.

SHAKE HANDS WITH THE DEVIL je svakako jedan od apartnijih prikaza irske borbe i u ovoj inače bogatoj filmografiji zaslužuje istaknuto mesto.

* * * / * * * *

NIGHT WAS OUR FRIEND Michaela Andersona je rani rad ovog reditelja, jednočasovni B-film baziran na pozorišnom komadu Michaela Pertweeja. Film je ostao vrlo teatralan u postavci, ključni događaji se prepričavaju i ključno popirište dešavanja je jedna trpezarija u kući koja služi kao raskršće za sve junake i njihove probleme. Film je dakle primarno dijaloški u izrazu a dijzalozi su pak dosta okrenuti prepričavanju sa vrlo rutinski postavljenom dramskom tenzijom koja se crpi iz rudimentarnih situacija.

Da se ovaj film ne bi ostavio kao nešto potpuno beznačajno u Andersonovom opusu potrudio se izbor teme. Naime, anderson 1951. nije ni slutio da će neki elementi ove priče kasnije da se javljaju u njegovom opusu. Motiv povratka junaka za kog se godinama mislilo da je mrtav dobijamo kasnije u Andersonovom filmu CHASE A CROOKED SHADOW. S druge strane, Anderson je potom režirao nekoliko filmova o brodolomima, padovima aviona, opstanku u surovoj prirodi i taj element postoji u ovom filmu. Otud, ovaj film kao da prepričava neke teme kojima će se kasnije Anderson kontinuirano baviti.

* 1/2 / * * * *

INCOMING Erica Zaragoze je SF triler sa Scottom Adkinsom u glavnoj ulozi koji ima srpsko državljanstvo. Uprkos tome što je jasno da je srpsko državljanstvo ovog filma pre svega lucidan način kako da se zaobiđu kvote za uvoz zapadnih filmova u Kini, nema nikakve sumnje da je na ovom filmu i to na važnim pozicijama bila angažovana srpska pamet. Produkcioni dizajn, scenografija i kostim, delo su srpskih autora, a direktor fotografije je takođe naš čovek. Hardverski gledano ovaj film zaista nije tipična usluga jer je uposlio fosta naših ljudi na značajnim mestima u ekipi a u celini je sniman u beogradskim studijima.

U pogledu podele, Scott Adkins znači da je ovo ipak vrhunac DTV ponude. Nažalost, u filmu ne dobijamo i ono drugo što bi trebalo da podrazumeva Adkinsovo ime a to je akcija. Naime, akcije ima ali vrlo malo. U filmu se mnogo priča, kupuje se vreme kroz dijalog.

Zanimljivo je da produkcioni dizajn Nikole Berčeka, pre svega enterijer svemirskog broda u pojedinim aspektima podseća na EDERLEZI RISING s tim što ni sam set ni fotografija nisu u toj meri estetizovani i nema nikakve igre svetlom. Otud onda sa takvim suvim, straight snimanjem film ne uspeva da prevaziđe svoja evidentna budžetska ograničenja.

INCOMING najviše problema crpi upravo iz skromnog budžeta usled kog ne uspeva da izdigne svoju generičku postavku koja jedino može da funkcioniše ako sve pršti od spektakla. Međutim, uprkos tome što se razočarava kvalitativno se mora smestiti u sredinu VOD ponude.

Akcije je premalo da bi Scott Adkins bio adekvatno iskorišćen. Otud, od dva filma o svemirskim zatvorima snimana kod nas, INCOMING je onaj bitno slabiji jer je LOCKOUT po svim kriterijumima bio superioran rad.

U produkcionom pogledu, činjenica da je Scott Adkins u ovom filmu ukazuje na ozbiljnost u DTV okvirima. Kako mi već imamo kontinuiranu seriju DTV pokušaja, INCOMING je svakako do sada logistički najpripremljeniji u pogledu toga ko će biti stavljen na plakat.

* 1/2 / * * * *

THE HOUSE OF THE ARROWS Michaela Andersona je B-whodunit iz 1953. godine baziran na romanu A.E.W. Masona. Nažalost, ovaj film nije uspeo da mi zadrži pažnju ni na jednom nivou, čemu je verovatno doprinelo i jako loše stanje kopije na kome sam ga gledao. Pa ipak, na takvim kopijama sam gledao i bolje filmove, otud rekao bih da ovde nema kvaliteta koji bi se probio kroz naslage smetnji.

THE SHOES OF THE FISHERMAN Michaela Andersona je izuzetno zanimljiv eksces ovog reditelja iz 1968. godine koji danas može da se posmatra iz nešto drugačijeg ugla. S jedne strane, serija THE YOUNG POPE se pozabavila sličnom premisom ali na jedan apstraktniji i artističkiji način, s druge, ovaj film antiocipira jedan od prelomnih događaja za vatikansku pa i svetsku istoriju, a to je dolazak neitalijanskog Pape posle nekoliko vekova.

Ovo je film o ukrajinskom biskupu kog SSSR pušta iz zatvora sa idejom sovjetskog rukovodstva da bi on u bliskoj budućnosti mogao biti koristan. Ovo pritom nije priča o sleeperu, poput TELEFONa. Naprotiv, sovjetsko rukovodstvo je u toj ideji krajnje eksplicitno spram ukrajinskog biskupa. Po dolasku u Rim, biskup stupa u službu u Vatikanu, i postepeno dolazi na mesto Pape. Kao Papa, dobija priliku da ispuni ulogu koju mu je namenio SSSR a to je pokušaj da se spreči svetski nuklearni rat sa Kinom.

Ideja da SSSR u sred Hladnog rata bude prikazan kao benevolentni hegemon koji ima dalekovido razmišljanje i osmišljava način kako da preko Svete stolice spreči globalni sukob je zbunjujuća za uslove jednog MGMovog filma što THE SHOES OF THE FISHERMAN jeste. Ovaj film jeste na kraju bio preglomazni promašaj, i kritika ga je s pravom ukopala, ali to ga ne čini manje zanimljivim, neobičnim i subverzivnim.

Reč je o ekranizaciji romana Morrisa L. Westa kome ovo nije jedina filmovana proza na temu rimokatoličkih konspiracija. U ovom konkretnom slučaju postoji linija priča sa mladim sveštenikom kog Vatikan na kraju posmatra kao jeretika zbog njegovog nekonvencionalnog doživljaja vere ali ne može se reći da je film suštinski antikatolični, pa čak ni antivatikanski, već pre da prikazuje određenu internu dinamiku u razmišljanjima o veri.

Konačno, film je izašao pre tačno 50 godina, i danas kada imamo američkog predsednika koji je izgleda doveden uz rusku pomoć jer je prepoznat kao faktor koji bi ako ne direktno a onda indirektno mogao raditi u rusku korist, gledanje filma o "crvenom papi" deluje krajnje neobično a razmišljanje o ovom filmu je vrlo aktuelno.

Najneverovatniji aspekt ovog filma pored prikaza rukovodstva SSSR kao mudrog i sposobnog jeste činjenica da u ovakvoj premisi nema preokreta koji će pokazati da ovakav spoj politike i crkve ima mračnu dimenziju. Čak naprotiv sve do kraja filma ostaje onako kako "izgleda" i svi se do kraja ispostave da su onakvi kako se predstavljaju. Nota bene, to jeste i dramaturški problem filma, ali nažalost ovaj film teško da bi uspeo da istakne ni da je pribegao veštim zahvatima te vrste, a ovakav kakav je ostaje unikatan zbog te političke dimenzije proistekle barem delom iz dramaturške neizbrušenosti.

Ovaj film je rediteljski krajnje konvencionalan. Nema nekih izuzetnih rešenja niti onih vizuelnih bravira po kojima je Anderson poznat. Glumačku podelu predvode Anthony Quinn i Laurence Olivier, ali se nažalost ni glumački pvde ne dešava ništa naročito. U tom smislu, film je rediteljski grub isto onoliko koliko i dramaturški. Međutim, tema koju obrašđuje je intrigantna i čini ga praktično neizostavnim naslovom za one koje zanima politika i to baš u ovoj godini kada obeležavamo pedeset godina od njegove premijere ali i 1968.

Naravno, filmovi su prekomplikovani da bi se na takav način mogli vezivati za kalendar jer njihova realizacija kreće bitno ranije, međutim sasvim je sigurna da ova priča o Papi koji je sporeman da povede rimokatolike u pravcu globalne mitortvoračke akcije uz lišavanje crkve njenog bogatstva nesumnjivo kanališe nešto šezdesetosmaških anksioznosti.

THE SHOES OF THE FISHERMAN je prvi film u Andersonovom "papskom triptihu", krajnje neobičnoj liniji njegove karijere.

* * / * * * *

Pošto je Monster Hunter: World postao najprodavanija Capcomova igra ikad, pravi je trenutak da Paul W.S. Anderson odradi svoju magiju:


'Resident Evil' film team is making the 'Monster Hunter' movie


A ovo ko da Cripple povlači konce iza zavese:


Tom Cruise Is Game For A DC Extended Universe Movie 

Netflix snags Guillermo del Toro horror anthology series

A ovo je actually dobra vest, Ms. Marvel je konzistentno sjajan strip:


Marvel Studios says Ms. Marvel movie, featuring Muslim superhero, 'definitely sort of in the works'

meh.
religije su uvek imale svoje superheroje i filmovi o njima su pravljeni decenijama.

Mehmete, sad kad sam "ušao" u Lionsgate, krećem polako da rovarim iznutra.

POPE JOAN Michaela Andersona je drugi film njegovog "papskog triptiha", film snimljen po legendi o Papi Jovani koja je u međuvremenu osporena u istoriji ali je dugo vremena bila vrlo prisutna u javnosti. Sam film je prošao krupan recut po izlasku u bioskope gde je posle mlakog odziva kritike surovo skraćen i tom prilikom suštinski izmenjen.

Naime, Anderson je snimio film u kome postoje dve paralalne priče - jedna se zbiva u sadašnjosti a druga u prošlosti. U sadašnjosti jedna žena počinje da ima vizije u kojima joj se priviđa sudbina Pape Jovane. Ono što je međutim kroz recut urađeno jeste da je potpuno eliminisana ta inicijalna struktura sa obiljem flešbekova i flešforvarda i izgrađen je film koji realtivno linearno pripoveda tu legendu.

To rešenje samo po sebi ne bi bilo loše da sama priča o Papi Jovani nije komplimovana i dramaturški koncipirana kao flešbek, dakle sa vrlo specifičnom dramskom postavkom.  Kad kažem specifičnom pod tim mislim da postoji dosta elipsi između ključnih događaja i da je u tom pogledu film epizodičan.

Međutim, snimanje u Rumuniji i na Kipru, uz studije u Londonu i Andersonov vrlo vibrantan vizuelni izraz čini ovo zanimljivim filmom. Za razliku od filma THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je snimio neposredno pre ovog i njime započeo svoj "papski triptih", ovde je Anderson u pogledu inscenacije mnogo inspirisaniji i angažovaniji.

Uprkos tome što sam scenario zavisi od nekih konvencija klasicističke drame tipa kako junaci ne vide neke očigledne stvari, recimo da je Papa žena, kao i u pogledu konstrukcije ključnih dramskih čvorišta, POPE JOAN je film smešten u "prljavi Srednji vek" prepun nasilja, prevara, nelojalnosti, silovanja, licemerja, neprincipijelnih saveza crkve i velikaša. Dakle, u tom pogledu 9. vek koji prikazuje Michael Anderson vrlo je interesantan i energičan a tome doprinose autentične rumunske i kiparske lokacije.

Liv Ullman u glavnoj ulozi donosi svoj eterični kvalitet na kom je izgradila reputaciju. Maximilian Schell je izuzetno harizmatičan kao crkveni slikar koji dolazi u samostan, dočim je Franco Nero mogao postići i više kao princ kog Papa Jovana zavoli i koji dovodi do njegog sloma.

Završna scena kraja Pape Jovane je punokrvni horor. Uprkos tome što "naglo" završava film u onoj skraćenoj verziji, scena je vrlo moćno i pokazuje svu vizuelnu sugestivnost Andersonovog rukopisa.

Za razliku od THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je imao vrlo zapetljanu i ekskluzivnu idejnu dimenziju, POPE JOAN se može posmatrati kao dekonstrukcija crkvene istorije koja cilja da pokaže jedan surov period, okolnosti u kojima žena može da izbori mesto namenjeno muškarcu ali i nesavladiva iskušenja koja nosi moć.

Uprkos tome što POPE JOAN ima nekoliko trenutaka u kojima sugeriše da je Papa Jovana bila vođena i emancipatorskim ambicijama u odnosu na položaj žena, ne možemo reći da je ovo feministički film jer nažalost glavna junakinja postaje po svemu jednaka muškim likovima i u pogledu onog što je dobro i onoga što nije. Otud je ovaj film zagrebao dsota potencijalnih značenja, ali nijedno nije produbio. Ipak, uz sve nedostatke, POPE JOAN je uzbudljivo filmsko iskustvo i u vreme izlaska svakako jedan od zanimljivih prikaza Srednjeg veka.

* * 1/2 / * * * *

Michael Anderson nije poznat kao reditelj komedija ali je WILD AND WONDERFUL izvanredna sex farce po uzoru na filmove kakve su snimali holivudski velemajstori poput Franka Tashlina. Za Andersona nema tajni u vizuelnom pogledu i on u tom smislu ne zaostaje za Tashlinom i sličnim rediteljima, a Tony Curtis u glavnoj ulozi ovde dobija jedan od svojih najboljih skrojenih vehicle projekata.

Naime, glavnu junak je američki džez muzičar koji svira u Parizu. Jedne noći lutajući od kafane do kafane pronalazi vrhunski dresiranog psa a potom i njegovu vlasnicu u koju se zaljubljuje. Ono što se dalje dešava je mešavina slapsticka i ćedne seks farse kakve su snimali Rock Hudson i Doris Day.

Andersonov dar za režiju je u ovoj komediji iskorišćen do maksimuma. Unutar scena pokazuje izvanredan komični tajming. A komedija je dodatno učinjena vizuelno potentnom jer se u svemu pojavljuje i narečeni dresirani pas.

Završnica u kojoj se dovodi do vrhunca inače vodviljski predložak sa sve televizijskom ekipom koja dolazi na poprište komičnog haosa omogućuje Andersonu da prikaže svoju vizuelnu raskoš i da orkestrira vrlo komplikovanu sekvencu, kombinujući više raznih vizuelnih elemenata.

WILD AND WONDERFUL je sniman na setu ali jako se trudi da bude ljubavno pismo Parizu i pokušava da evocira njegovu uspomenu na jedan stripovski način kroz direktne aluzije u produkcionom dizajnu i detaljima kroz koje gradi atmosferu.

WILD AND WONDERFUL nije poznat film ali reč je o komediji koju ljubitelji ovog žanra, naročito referentnih Tashlinovih radova definitivno treba da vide.

* * * / * * * *

Maurice Dekobra je napisao roman po kom je Michael Anderson snimio film HELL IS SOLD OUT. Opet imamo motiv junaka koji se iznenada vraća posle nekoliko godina uverenja da je mrtav iako je ovog puta reč o ljubavnoj dramediji. Naime, u ovom filmu slavni pisac dolazi iz ratbnog zaropbljeništva i shvata da ima glamuroznu supruggu kao i da je posthumno objavljen njegov roman koji on nije napisao. Ubrzo shvata da je glamurozna supruga u stvari njegova obožavateljka koja je sama napisala roman i podmetnula ga kao nađeni rukopis, a kada se ispostavi da je to njegova najčitanija i najbolje prihvaćena knjiga, odlučuje da se pridruži toj laži.

Premisa je vrlo zanimljiva i podseća na neke od najuspelijih Wilderovih postavki, iako sam film ne pretenduje da bude urnebesno smešan već više suptilno duhovit. Jednačina koju Anderson ne uspeva da reši ostaje opdnos između ljubavne priče i komedije u kojoj se povremeno javljaju žestoki disbalansi. Međutim, to nije pitanje eliminisanje jednog od elemenata već pronalaženje pravog balansa koje Andersonu povremeno izmiče.

HELL IS SOLD OUT je film koji nije pregazilo vreme. U najboljim deonicama podseća na klasike kao što je ARISE, MY LOVE ali kada krene da tonalno luta, pokazuje izvesnu nedomišljenost.

* * 1/2 / * * * *

Što se mene tiče, drugi DEADPOOL bolji od prvog!


Sent from my iPhone using Tapatalk

Odlično. Proverićemo, božezdravlje, o vikendu.

Quote from: crippled_avenger on 18-05-2018, 02:24:43
Što se mene tiče, drugi DEADPOOL bolji od prvog!

Slazem se!

DEADPOOL 2 Davida Leitcha je što se mene tiče - a ja nisam bio preveliki fan Millerovog filma, premda mi je vremenom čaša postala polupuna a ne poluprazna - jedan od onih slučajeva kada superherojski filmu u prvom nastavku doživi svoj zenit. Dakle, posle origins liturgyja prvog filma, mnogi su superherojski serijali svoje vrhunce doživljavali u drugom filmu, recimo BATMAN RETURNS, X-MEN 2, DARK KNIGHT RETURNS, SPIDER-MAN 2. Deadpool formalno jeste na neki način bio deo Foxovog X-EMN univerzuma i pre Millerovog filma, sa istim glumcem ali bitno drugačijom interpretacijom lika, međutim, tek sa solo filmom postaje ne samo protagonista već slobodno možemo reći i najuzbudljiviji segment njihovog delovanja.

Ono što je meni bio osnovni problem prvog filma jeste to što nije bilo pravog zapleta i razvola lika. Da, videli smo kako je Wade postao Deadpool, ali se film svodio na dekonstrukciju žanra u kojoj se prvo najavi štos, pa se desi štos, pa se prokomentariše štos. I tako se film zaista mnogo vrteo u krug. Miller je to sve uradio vrlo pedantno, visokoestetizovano, ali nekako DEADPOOL je bio jedan od onih filmova koji nikako da počne, nikako da krene i onda se završi.

U drugom delu Reese i Wernick donose scenario koji je krajnje konvencionalan. Imamo glavnog junaka koji prolazi transformaciju i nekoliko junaka oko njega koji doživljavaju to isto. imamo priču koja se razvija na dramski jasan način. I sve ono što su formalni detalji, ukrasi, parodije dobijamo u jednoj formi koja je integrisana sa osnovnim tokom filma. Dakle, DEADPOOL 2 je jedan vrlo konvencionalan film u svojoj osnovi, i to je meni prijalo. Ko želi onu eliptičnost prvog filma ovde je neće dobiti.

Međutim, što se mene tiče, ova akciona komedija, sa tvrdim humorom i tvrdom akcijom funkcioniše baš zbog toga što imamo konvencionalnu strukturu akcionog filma, a humor je nadogradnja. Kada je sve humor i dekonstrukcija, kao u prvom filmu vrlo brzo više ništa nije zapravo efektno.

Leitchov film je manje estetizovan od Millerovog. Nije onoliko glossy kao prvi film, malo je "prljaviji", premda ovo i dalje nije DCEU, daleko od toga. Pa ipak, DEADPOOL 2 ima u sebi taj lived in/ worn out kvalitet kog nije bilo u toj meri u prvom filmu. TJ Miller je prošao seriju skandala tokom rada na ovom filmu i evidentno je reduciran. To se oseća ali meni nije smetalo jer su mi te sitkomaste dijaloške scene dosta smetale u prvom filmu. Ovde ih ima maltene onoliko koliko i u trejleru, dakle taman koliko treba.

Slično TEDu, i DEADPOOL 2 je film koji zavisi od pop kulturnih referenci. Međutim, ovo je istovremeno i akcioni spektakl te verujem da će imati duži vek trajanja baš zbog toga.

Reynolds predvodi glumce i ako imamo u vidu koliko je DEADPOOL 2 glumački superioran od bilo čega što je Leitch režirao, nema sumnje da ovde imamo posla sa koautorstvom. Inače, zanimljivo je da scena bekstva iz zatvopra u ovom filmu evocira sećanja na sličnu situaciju iz poslednjeg FAST AND THE FURIOUS kada beže Rock i Statham. Tada sam pozdravio ideju spin offa o njima a sada znamo da će je Leitch i režirati.

Ono što je možda najzabavnije je DEADPOOLov dijalog sa LOGANom, ne samo u fazama kada se probija "četvrti zid" već i suštinski na nivou priče. I ovde imamo Deadpoola kome je smrt blizu i koji je priželjkuje, u akciji pripitomljavanja mladog mutanta i u borbi sa second-tier učesnikom u "eksploataciji" mutanata. Dakle, DEADPOOL 2 je mini- LOGAN u suštini i verujem da to nije slučajno.

U svakom slučaju, u drugom filmu Deadpool je što se mene tiče našao svoj oslonac.

* * * / * * * *

Fino, ja ću ga gledati u Nedelju pa ćemo da poredimo čiji je utisak veći 

A TJ Miller je uništio savoju karijeru na neobjašnjivo efikasan način. Mislim, bio je u Transformersima, prvom Dedpulu i Silikon Veliju a čini se da će uskoro biti srećan ako može da glumi u nekom njujorškom pozorištancetu. Istina je da veliki deo toga otpada na relativno sumnjivu #MeToo priču ali, brate, on kao da se baš potrudio da dosoli sa glupostima koje je pravio... A delovao je kao čovek sa potencijalom...

TJ Miller je krenuo u sunovrat još pre #MeToo pokreta, što je svojevrsni podvig. A onda ga je #MeToo dotukao i sasekao mu karijeru u korenu...

WILL ANY GENTLEMAN...? Michaela Andersona je adaptacija pozorišnog komada Vernona Sylvainea. Reč je o vodvilju čiji je glavni junak mlaki službenik koji pod uticajem hipnoze postaje mangup i upada u razne nevolje. Anderson solidno ali bez naročitog nadahnuća režira ovu komediju sa nategnutom premisom koja umnogome ne prevazilazi svoje pozorišne korene.

* * / * * * *

Deadpool 2 je u neku ruku zapravo problematičniji film od originalnog Deadpoola i na neki način epitomizira difficult second album sindrom koji je pogotovo zajeban u ovom trenutku povijesne zbiljnosti kada superherojski film doživljava svoj zenit i svi kritičari i analitičari tržišta se ozbiljno pitaju kada će već jednom taj superhero fatigue da udari.

Deadpool 2 ne pati od superhero fatiguea, ni komercijalno - imao je rekordnu BO zaradu u Petak - ni kreativno ali svakako se vidi da je ovo film prilično zatečen komercijalnim i kulturološkim uspehom prvog dela, čija se ekipa iz sve snage trudi da natera munju da, jelte, u isto mesto udari dvaput.

Naravno prvi Deadpool je između ostalog bio uspešan zato što je blagonaklono parodirao superherojski žanr u momentu kada je već bilo jasno da imamo posla sa najvećim biznisom u Holivudu, a njegovi su autori uspešno zauzeli pozu underdoga koji će da se zajebava sa svim tim ozbiljnim biznisom jer mu ionako niko ne daje šanse da preživi. Ovo je imalo smisla s obzirom na relativno skroman budžet i R-rejting prvog filma, ali je bila i odlična refleksija na trajektoriju samog stripa Deadpool koji je pod Joeom Caseyjem i Edom McGuinessom bio isti taj underdog čiji autori iz broja u broj pišu i crtaju sve bizarnije, postmodernističkije momente, svesni da zbog skromne prodaje mogu biti otkazani već narednog meseca, izgradivši na taj način kult koji se danas materijalizovao u jedan od najvećih strip-fenomena u superherojskom poslu.

Ali, drugi film o Deadpoolu, naravno, više ne nastupa sa pozicije simpatičnog otpadnika unapred osuđenog na neuspeh, već je u pitanju visokobudžetna akciona komedija sa superherojima koji imaju taj luksuz da mogu da psuju, ubijaju i prave šale o pegingu i pedofiliji i pošto je u Deadpool 2 sve veće, bučnije i jače nego u prvom filmu, onda je i parodija odvrnuta na jedanaest.

Ovo je, razume se, bio sasvim očekivan smer u kome će se film kretati - na kraju krajeva i strip o Deadpoolu karakteriše komentarisanje samog medijuma i superherojskih žanrovskih tropa - ali ponovo, ove dve industrije razlikuju se za nekoliko redova veličine kada su u pitanju budžeti i obrti. Fox, naravno, u velikoj meri referiše i parodira sopstvene filmove, Logan je uzet za osnovu gega bukvalno već u prvoj sceni filma, a kako se u međuvremenu desio i (divlji) brak sa Diznijem, ne treba da iznenadi par solidno uspešnih referenci usmerenih na Marvelovu stranu (od kojih je obraćanje Džošu Brolinu sa "Tanose" verovatno najdrskije ali i sa najvećim mejnstrim potencijalom). No, Warner/ DC dobijaju nekoliko solidno bezobraznih šamara ovde i čovek se prosto malo iznenadi kad pomisli da su ovo korporacije čiji šerholderi u ogromnoj meri sede po kojekakvim Azijama, a koje jedna drugu ovako prozivaju po filmovima.

Generalno, Deadpool 2 i sve ostalo odvrće na 11. Ovo je mnogo više komedija od prvog filma, čisto po volumenu, jer su gegovi, igre rečima, komentari na igre rečima, odgovori na komentare na igre rečima i sve druge vrste verbalnog, gesturalnog i drugog humora isporučivane zaslepljujućom brzinom. Ja sam čovek od 46 godina sa solidnim poznavanjem engleskog ali garantujem da sam propustio bar 30% humora u ovom filmu čisto na ime njegove ogromne količine. Ovo je klasičan baci-sve-na-zid-pa-će-nešto-da-na-njemu-ostane-zalepljeno pristup komediji i kao što se da i očekivati, mnogo toga otpada na plitke, jedva duhovite fore. Deadpool 2 u nekim momentima rizikuje da podseti na veče u stend ap klubu gde se novi momak (ili devojka) na bini iz sve snage trudi da isproba šta sve može da mu prođe pre nego što ga sa bine skinu.

Ovaj tryhard pristup postaje još sumnjiviji nakon što shvatite da zaplet filma zapravo počinje u četrdesetom minutu i da je sve do tada bio intro koji bi trebalo junaku da da unutarnju motivaciju. Scenaristi (među kojima je sada potpisan i sam Reynolds) igraju na dosta rizičnu kartu žene-u-frižiderima pokazujući da je parodiranje superherojskih tropa zabava i šala sve dok vam ne zafali emotivni pokretač za radnju koja nikako da zaista krene i Deadpool 2 je u jednom momentu na ivici da se raspadne krećući se sasvim mehanički od tačke A, preko tačke B pa na dalje, onako kako priča insistira da mora da bude, bez ikakvog obzira prema kauzalnosti, hronologiji, karakterizaciji.

No, kada se pojavi Cable, stvari dolaze na svoje mesto. Brolin je impresivno fizičko prisustvo u kadru i Nathana Summersa* igra sa steroidnim mačo besom potpuno primerenim predlošku. Tako je njegov Cable istovremeno jedini ozbiljan lik u filmu koji može da nam proda dašak tragedije što je u pozadini ove priče, a istovremeno i jedina suptilna parodija na Liefeldovštinu ranih devedesetih godina. Cable je lik izrastao u vreme kada su Terminator i Robocop već bili ugrađeni kao arhetipi u popularnu kulturu i, zajedno sa Shatterstarom ili Bishopom, pa i samim Deadpoolom, predstavljao dah X-tremnih devedesetih, sa svojom već tada skoro do parodije prenaglašenom muževnošću i preobiljem falusnih simbola. Brolin zato u film uvodi stripovsku višeslojnost koja je do tog momenta bila u opasnosti da bude skroz zaboravljena u scenama gde Reynolds mora da balansira između drame i neprekidne komedije, ispeglavši dinamiku, dajući svemu jedan uspeo element smirenog apsurda koji zatim, magično, uspeva da film uvede u prihvatljiv tempo.

*Ne da se u filmu igde pominje Cableovo ime ili poreklo

Ova "stripovska višeslojnost" znači da film od jedne tačke nadalje počinje superheroje/ kostimirane osobe/ osobe sa supermoćima da tretira kao ikone i nosioce određenih društvenih pogleda radije nego kao stvarne likove, kako nas inače aktuelni superherojski film ubeđuje i Deadpool 2 zbog toga uspeva da bude izvanredno zabavan film koji svoju raspravu o važnosti porodice (i tome kako ona nastaje), ali i široj etičnosti korišćenja moći plasira između scena urnebesne akcije, mnogo humora i dramskog patosa koji je u krajnjoj liniji i sam izminiran u drugoj polovini filma posezanjem za parodijom u svim ključnim scenama. Drugim rečima, Deadpool 2 superheroje tretira zrelije nego većina aktuelnih superherojskih filmova, ne baveći se njima kao "ljudima u kostimu" već kao "ikonama koje govore" (i delaju) i njegovo izražavanje kroz akciju je ubedljivo, bez obzira što priča koju priča nije ni preduboka niti posebno kompleksna. Naprotiv, ovo je prostačka priča - sasvim na tragu prvog dela koji ima tri scene - a likovi u njoj imaju stripovsku ikoničnost koja služi da se postave teze i antiteze, ne da se zaista ulazi u njihovu psihološku analizu.

I to pali, pogotovo jer Leitch uspeva da akciju odradi efektno, koristeći razdragano budžet koji je dobio ali i ne zaboravljajući da je najbolja akcija ona u kojoj živi ljudi izvode prave vratolomije. Nema u Deadpoolu ni jedna onako moćna scena borbe kao što je tuča na stepeništu u Atomic Blonde, ali ima vrlo dobrih set pisova sa vožnjom i makljažom i, u skladu sa stripovskom dinamikom, sve je paralelno ispunjeno gegovima i značajnim uanlajnerima.

TJ Miller potvrđuje svoj komedijaški kapacitet (sada, to već znamo, avaj, protraćen), Kapičić je solidan u svojoj parodijskoj ulozi, ali otkrovenje filma je svakako zazie Beetz čija je Domino naprosto zarazno harizmatična i treba očekivati peticije da joj se da solo film.

Ostalo je svakako sve što očekujete od '80s muzike koja je sada već na neki način obeležje modernog usperherojskog filma, preko ponovljenih referenci na dabstep (za koji i sam protagonist na kraju kaže da će publika da ga gugla), pa do urnebesne mid-credits sekvence koja zapravo i postavlja neka pitanja o tome šta je sada kanon ovog serijala (i života Ryana Reynoldsa). Deadpool 2 nije MNOGO pametan film, ali je zabavan i stripovski efikasan u isterivanju poente koja je, kako to već i očekujete, zapravo toplo ljudska uprkos svim psovkama i masakru. Iako je neobično videti Kejbla i Kolosusa kako psuju kao kočijaši, ovo je svejedno, veoma veran senzibilitet strip-predlošcima koji, pogotovo otkada Gerry Duggan piše Deadpoola, koriste naglašeno bizarne, krvopljusne storije da se iznova vrate važnosti porodice, osećaju pripadanja i odgovornosti koje intimnost sa drugom osobom podrazumeva. Utoliko, Deadpool 2 je zapravo mnogo humaniji film od Infinity War, a to nam je, svakako, potrebno.

Na kraju te je ipak osvojio...

DOMINIQUE Michaela Andersona je horor u kome Cliff Robertson igra bogataša čija žena počini samoubistvo a onda on počinje da doživljava sa njom, ili njenim duhom.

DOMINIQUE nije uspešan film pre svega zbog toga što je raslojen na tri elementa a to su život bračnog para, misteriozne pojave i konačno razrešenje. Problem je u tome što te tri stvari nikako nisu prožete. Film se bavi ekspozicijom, potom serijom misterioznih događaja i na kraju se razrešava.

Samo razrešenje je nezadovoljavajuće ali to u krajnjoj liniji nije osnovni problem filma. Problem je kako rekoh raslojenost. Otud, ne može niko da pomogne ovom spoju, ni solidna inscenacija Michaela Andersona koja nažalost ovde nije naročito nadahnuta ali je korektna, a ni Cliff Robertson kao rutinirani glumac nema mnogo prostora da bude efektno uposlen.

Otud, DOMINIQUE ostaje jedan minoran i prazan film u Andersonovom opusu.

* * / * * * *