ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Mica Milovanovic on 27-06-2018, 11:51:23

Ako pišete, ne pišete za sebe već pišete za čitaoca. Zato je kvalitet čitanja izuzetno važan za kvalitet pisanja.

ono, samo da kimnem glavom, sagito, pa gibam dalje...

Quote from: Mica Milovanovic on 27-06-2018, 11:51:23
Pobogu, napisao sam da znam na šta si/je mislila. Kao i Boban, apelujem da me ne potcenjujete.
Ponavljam, "iskrenost pisca" nije ključan parametar kod moje recepcije nekog književnog dela. To je nešto što se podrazumeva.
Ako pišete, ne pišete za sebe već pišete za čitaoca. Zato je kvalitet čitanja izuzetno važan za kvalitet pisanja.

Čemu te jetke reči? I zašto množina?
Ja nisam nikoga potcenila. Sa svoje strane sam pomislila: evo napokon meni interesantnog razgovora. A ono ispade nešto sasvim drugačije.


Neću da vičem u uši onome ko ne želi da me čuje niti me zanimaju zlonamerna podbadanja.
Odjavljujem se, izvinite na dosadi.

Ma kakve jetke reči. Nisi me uopšte razumela. Množina je zbog scallopa. Nisam imao nikakve loše pomisli kad sam ono pisao. Ovde na sagiti je toliko uobičajeno da se neko napada, da se najobičniji post pogrešno shvata. Apel na potcenjivanje nije bio ni iz kakve loše namere, već samo želja da se ono što sam napisao detaljno pročita. Nemoj, molim te, da misliš da sam se uvredio ili bilo šta slično, niti da sam pokušao da bilo koga omalovažim. Izvini još jednom ako sam te povredio, ali to, veruj mi, nije mi bila uopšte namera.


Samo sam hteo da produbim to što ste ti i boban diskutovali konstatacijom da ja mislim da je u svemu tome, pored "iskrenosti pisca", koja se po meni podrazumeva, potrebno i još nešto drugo što je boban pokušao da ukaže pod pojmom "vođenje", a u čemu se, po meni, krije sposobnost pisca da sa svojim čitaocem komunicira na višoj razini od običnih reči i banalnog vođenja radnje iz tačke A u tačku B. Ta sposobnost apstrakcije ne može se očekivati od svakoga i to je, po meni, ono što odlikuje "inteligentnog" pisca.

Već sam mislio da si utekao. Veomo ma zanima pitanje "vođenja" radnje i voleo bih da vidim jedan dobar primer. Verovatno da ja to radim na krajnje banalan način pa mi čitaoci izginu pre nego što dočitaju, pa mi objasni šta je dobro. Ali, nemoj na nekom jednokratnom piscu. Šta ti vidiš u Bobanovom "vođenju" priče, jer njemu je po njemu sasvim jasno.

Mogu na tvom primeru, jer si mi zgodniji i svežiji.
UNAZAD.
Po čitalačkom iskustvu poznato mi je da si pisac koji ume da me odvede od A do B, u šta sam se uverio u više primera. Tako da kad uzmem UNAZAD očekujem da si pisac koji ima šta da mi kaže i ume da me "vodi".
I ti me vodiš u prvom delu romana (mada me vodiš prilično ekstenzivno), sa tematikom koja me previše ne zanima (teorije zavere, muke sredovečnog    pisca i slično), ali izdržavam, nekako. Tu si već izgubio dosta ovih mlađih, koji nemaju previše razumevanja za tematiku i naizgled piščeve porodične probleme.
A onda za mene, kao upornog čitaoca, dolazi nagrada u vidu ostatka knjige koji relativizuje prvi deo knjige, uvodi neka od ključnih pitanja odnosa čoveka prema univerzumu i sl. Meni, kao čitaocu koji želi da se igra sa piscem, to je dovoljno. Ne mogu da kažem da sam do kraja uživao u čitavom romanu, jer sam se mučio sa pojedinim delovima, ali ukupan utisak je prilično pozitivan, posebno ako se ima u vidu da praktično gotovo sve ostalo što sam imao prilike iz domaće fantastične književnosti da uzmem u ruke u poslednje vreme ili se bavi ubijanjem odvratnih zmajova ili predstavlja tekstove koji od čitaoca zahtevaju da imaju inteligenciju manju od 88,5 (izuzimam Luzitaniju, ali ona teško da bi se mogla zvati žanrovskom književnošću i ograđujem se da nisam sve pokušavao da čitam). Tvoje "vođenje" u tom drugom delu, barem u mom slučaju, a nije mi lako da to uopštim, odvija se na osnovu tematske i intelektualne igre između nas dvojice - tebe kao pisca i mene kao čitaoca - u doziranju informacija koje mi pružaš da bih "otkrio" strukturu sveta u kome se radnja odvija, da bih otkrio motive junaka i još mnogo toga drugog što mi je veoma prijalo prilikom čitanja.
Da se vratim na temu "iskrenosti pisca" koja je pomenuta. Naravno da si "iskren pisac" ali to ne bi bilo dovoljno da se nisi, kao inteligentan pisac, potrudio da to o čemu pišeš meni učiniš zanimljivim kroz intelektualnu igru koju si mi pružio. Mada bi se o samoj strukturi romana moglo još diskutovati i možda bi mogla biti i drugačija, prijemčivija većem broju ljudi da je roman bio drugačije struktuiran.
Ali, da se ne zavaravamo, ne znam koliko je danas čitalaca spremno za tako nešto. Bojim se da smo manjina u ovom trenutku. Bojim se da je ono o čemu sam više puta pričao - a to je da je ova poplava fantastike upravo podilaženje lakoći prolaska kroz život pri kojoj konzument neće postavljati pitanja, neće se baviti suštinom sveta koji nas okružuje, neće postavljati pitanje da li ostajemo čovek ako našu matricu učitamo na Internet. Kome trebaju takva pitanja?
Zmajovi su mnogo glupi, kako kaže Sima...

Nisam želeo, ali si konzumiranje UNAZAD postavio na sličan način kao još jedan ovdašnji čitalac. Dopao ti se povod ali ne i posledica. No, o tome ću kasnije kad se dogode važnije stvari u srpskom svemiru. Sutra, tamo gde treba raspravljati o domaćim romanima.

Quote from: Mica Milovanovic on 27-06-2018, 14:19:21
Ovde na sagiti je toliko uobičajeno da se neko napada, da se najobičniji post pogrešno shvata.

Ovo je istina i drago mi je ako nema jeda jer ga nema ni na mojoj strani.




Čini mi se da ''iskrenost'' koju sam pomenula nije viđena na pravi način ili, da se ne lažemo, nije viđena onako kako sam ja htela. 
Zato ću dodati još neku na ovu temu. Smatram da je za svakog čoveka, a za pisca pogotovo, bitno da bude iskren prema samome sebi, da opaža unutrašnje konflikte i razume vlastite pobude. Utoliko će mu biti lakše da dopre do drugog čoveka (čitaoca) i da ono što ima na umu uspešno prenese.
Pisanje po zadatku, za lovu ili slavu, uspeva samo baš spretnima zato što oni iznađu način da u zadatak koji su dobili umetnu sebe i svoju priču. Pisanje po ugledu na druge ili da bi se zadovoljio zamišljeni ukus publike nikada ne valja, jer nema talenta koji bi se dobro snašao u tuđoj koži.
Scallopov junak u prvom delu ''Unazad'' je star čovek - on sam će (ako ko upita) odlično objasniti zašto nije uskočio u telo i um mladića. Da li će to odbiti mlađu publiku? Nemam pojma. Nisam posebno mlada. I ne volim zmajove.
Da se ne bi cela priča vrtela oko ''Unazad'', pa da opet bude kako ja tu knjigu besramno reklamiram, za ilustraciju ću da pomenem vlastito iskustvo. Spisateljsko.
Kad sam bila u šestom osnovne započela sam naučnofantastično romanče o osvajanju naše sirote planete od strane viših inteligencija što žive daleko, daleko, u skladnom i ugodnom matrijarhatu, a sa ciljem da se ljudski rod urazumi. Akcija je počela tako što je sa Zemlje oteto i veoma pažljivo odgajano muško novorođenče, koje bi trebalo da u budućnosti odira ulogu izaslanika rečene više inteligencije na Zemlji. Vanzemaljski plan se isprva sjajno razvija. Dečko raste, usavršava se i postaje vanzemaljski ponos, pa kao takav napokon odlazi na Zemlju.  Po mojoj zamisli bi vanzemaljski osvajački planovi otišli dođavola kada dečko upozna pravu Zemljanku i zaljubi se u nju, te tako osvojen odustane od osvajanja. Upravo kod tog zaljubljivanja sam zapela jer ja tada, u tim svojim godinama, nisam umela da prikažem kako je to kad se neko zaljubi. I bila sam svesna da ne umem. Sa druge strane, verovala sam da roman bez ljubavi ne može, otprilike onako čvrsto kao što Scallop veruje da u romanu mora neko da se ubije.
U pitanju je bila sasvim zdrava autocenzura, preporučila bih je svakome i danas.
(Pomalo žalim, doduše, što ne  mogu sad da čitam kako sam ljubavnu priču zamišljala.)
I dalje mislim da pisac treba da se drži onoga u čemu je njegov pravi interes, onoga što dobro poznaje i razume, makar to bilo veoma usko područje. Ja ću slepcu pustiti da me vodi u mraku.

QuoteJa ću slepcu pustiti da me vodi u mraku.

Odlično rečeno.

Zahvaljujem.

Da ne bude previše prazno tamo gde želim da bude puno, malo ću da dospem.


Mića se komotnije osećao u delu UNAZAD gde je dobio očekivano. Valjda je to onaj deo kad govorimo o "ključevima čitanja". Hajde da ne pišem o tome da u mom pisanju nikada nije postojao ključ čitanja. Tamo gde je postojao nastali su TABOR NA KIDISU i LEGIJA IDA, mada je i taj proces bio traganje za motivom i likom koji motiv može da uobliči u priču. Čak, iako imaju isti motiv, RAŠANI i DAN MITRE imaju potpuno različit ključ čitanja. Zajednički činilac je jedino pisac.


Nego, bolje pričati o nastanku UNAZAD. Pisac se nekako provlačio kroz ZRNO sve do momenta kad je odustao ne nalazeći prava razrešenja. Međutim, neko je negde drugde našao svoju priču u toj priču i pisac je bio prisiljen da nastavi vraćajući se preko trista godina unazad do današnjeg trenutka. U tom, današnjem trenutku, pisac se uvrće u napuštenu priču i mora da se suoči sa njom.


Naravno, lako je moguće a možda i verovatno, da pisac nije uspeo u potpunosti, lična priča se često teško uklapa u svačiju priču pa pisac svesno prihvata odgovornost. Jedino ne prihvata tlapnje o pismenosti, mnoštvu likova, nedorađenosti karaktera i slično.

Evo meni istomišljenika: https://anagalicblog.wordpress.com/2018/08/03/metoda-snjezne-pahuljice-za-kreiranje-novele-ili-snowflake-metoda-rendija-ingermansona/

Što mu verovatno ne pomaže da bude dobar pisac... 

Probao sam da pročitam do kraja, ali ne ide. Dosadan je ko crna zemlja.

Ja sam se prebacio na Mehinu grupu u CZ-u. Manje zlo... 

Voleo bih ja da naš "istomišljenik" dokaže na delu da se koristi "pahuljicom". Ja otvoreno priznam da mi asistitra nesvesno, pa kad mi priča ne valja odma' otpišem pola krivice. Ovaj Ingermanson kao da je dramaturg, a ne pisac. Te prvi, te drugi, te treći čin...

pa da, postoje neophodni delovi koje delo mora da sadrži da bi bilo suvislo... a pre svega talenat i inteligencija kao podrazumevajući preduslovi.
Jedina osoba za koju znam da svoja dela pakuje na ovakav sličan način je zstef... on tvrdi da postoji program koji olakšava snalaženje, tera te da ispuniš sva polja i tako postaviš međuzavisnost likova i radnje. Posle se to uobičava, razrađuje, ispunjava opisima i dijalozima, ali kostur je tu. Nije to toliko glupo kada pogledaš koliko ljudi danas pišu razvodnjeno, bez plana i teško je takve knjige listati a kamoli čitati.

Jel' ZStef onaj dramaturg koji se kao pisac posvetio stripu?

Koliki je IQ potreban da bi neko bio pisac i koliki procenat talenta predstavlja meru? Odnosno, meri li se talenat nekim santimetrom?

talenat je KLIK KLIK... il ga imaš il ga nemaš.
Nema tu sredine, polovičnih nastupa i pretvaranja.

Nešto muntaš a la abra kadabra. Gde je upisan tvoj talenat? Ja se nikada nisam kleo u svoj.

https://www.delfi.rs/knjige/126867_tamo_kuda_me_moj_bog_odvede_knjiga_delfi_knjizare.html
Inteligencija se podrazumeva. Besmisleno je pretpostaviti da uspešno napisano delo nije delo koje može napisati neko ko je skriboman, što ne uključuje talenat  nego bolest.

Iščitavajući ovu raspravu, koja postavlja besmisleno pitanje, da bi stigla do osnovnog, najbesmislenijeg:  šta  je inteligencija i čime se meri, jedni zaključak koji sam mogao izvući jeste:   diskutanti smatraju da postoji  nekakakv trik, neka magična formula ili šablon po kome treba raditi priče ili romane.  To, naprosto, nije tačno. Inteligencija je ,,pomoćni"  alat za iznalaženje rešenja ili uviđanje mogućeg problema i pre nego što se pojavi i njegovo prevazlaženje kada se pojavi logičnim putem. Kod pisanja kao čina, sve se svodi na to šta pišeš. Stalno se zaboravlja da je defincija umetnosti kako je to subjektivni pogled na svet, pa samim tim i pisanje je kao umetnički  čin, subjektivan akt koji zavsi od autora i negove sposobnosti da rešava situacje kaoje je sam sebi nametnuo vodeći se određenom idejom. Inteligencija se pojavaljuje u  postavljanju ideje i rešavanju načina na koji će to biti prikazano. Ne postoji magični štapić i svaki čin pisanja se razlikuje od autora do autora, te je besmisleno slediti instrukcije bilo koga. Nije isto pisao Andrić niti Pavić. Šablonizam ili trik kako se nešto piše postoji kod novinarstava i sve mi se čini, dragi moji, kako ste promašili temu. Ovde je reč o umetnosti a ne objektivnom izveštavanju o sletanju vanzemaljaca iznad Lajkovca.
Toliko od  mene. Neću vam se više mešati u učene disuskije potkrepljene   citatima.

Dakle, ti koristiš ovu raspravu da reklamiraš svoju knjigu? Rasprava je glupa i bespredmetna, ali tvoja knjiga je vredna pomena, to nam poručuješ?

Nemam  šta ja tu da reklamaimaram, već samo da sasm nešto uradio i da je to rasprodato. A što se reklame tiče... Za je malo ko ovde koristio priliku? Ujdno, nisam se vodio principima  bilo koga niti naukom bilo koga nego pisao onako kakao sam naveo-subjektivno.

Naravno da inteligencija nije preduslov, ali bi Boban voleo da nešto jeste. Talenat ili ko zna šta. Lepo je da imaš knjigu i da je rasprodata.

Kako knjiga može da bude rasprodata? Valjda se doštampava dogod je neko traži.

Malo sam razmišljao o epohalnosti ideje o snowflake gradnji priče i inteligenciji kao faktoru pismenosti i nisam našao nikakvu vezu. Svojevremeno me je više impresionirala priča o razvoju svesnosti statue. Priču može da otvori bilo koja reč, na primer - konj. Reč nije priča, ali svaka potiče na niz pitanja i odgovora, pa ako je pisac motivisan da odgovori na pitanja: šta, ko, gde, kada, s kim i čime priča teče. Konja možemo poterati kasom, trkom, galopom, preko prepona, kroz šumu, šiblje, ševar i trsku, u poteri za otmičarima, bekstvu od zveri... Ihaj! Nema mnogo veze sa inteligencijom, ali itekako ima sa znanjem i veštinom. Još ako pisac zna i kako da svoju priču predstavi, na konju je.

Slušam već par dana u ujutro dok putujem na posao Marka Vidojkovića i Vladimira Kecmanovića kako rešavaju zagonetne priče koje im postavlja Uroš Petrović na Radio Laguni.

Sad mi je kristalno jasno zašto ne uspevam da prebacim 5 stranica bilo koje knjige Marka Vidojkovića...

Зато што је Марко Видојковић много паметан или..?

Ne!

Stvarno niste fer. Prođe čitav dan, a niko da mi kaže da sam napravio lapsus i umesto Marka Šelića navedoh Marka Vidojkovića, koji sa dotičnim nema nikakve veze, osim što i on vodi emisiju na Radio Laguni, deli ime i piše meni jednako nečitljive knjige.

oćeš da kažeš da vidojkovića ceniš i voliš?

Quote from: Truman on 29-11-2018, 15:58:29
Зато што је Марко Видојковић много паметан или..?

Quote from: Boban on 30-11-2018, 10:26:39
oćeš da kažeš da vidojkovića ceniš i voliš?

Mićo, reaguj!

Pa ako je čovek napisao da piše njemu nečitljive knjige ne znam šta vam nije jasno?!?

Sent from my LEX820 using Tapatalk

Marčelo je izuzetno inteligentan i lucidan momak.

Obojica su vispreni i inteligentni.

Quote from: Petronije on 30-11-2018, 10:58:06
Pa ako je čovek napisao da piše njemu nečitljive knjige ne znam šta vam nije jasno?!?

Sent from my LEX820 using Tapatalk

Ma jasno je, samo se zezam.

Vidite. Ne znam za Marka Vidojkovića, jer nisam imao prilike da ga detaljnije slušam. Ne sviđa mi se njegovo pisanje, ali to je već u domenu ličnog ukusa. Slušao sam ga povremeno kada je sa Darkom Mitrovićem ponedeljkom vodio emisiju na Laguni. Duhovit je i ima prilično široka interesovanja. Brzo razmišlja.
Što se tiče Marka Šelića, evo već nedelju i više dana slušam kako on i Kecmanović pokušavaju da reše zagonetne priče koje Uroš Petrović postavlja u emisiji. To je dovoljno da se stekne utisak o načinu i brzini razmišljanja obojice. Od 10 zagonetki koje se postave Kecmanović reši 8. Ali nije ni to problem, već Šelićev način razmišljanja koji uopšte nije analitički. On asocijativno misli. Nema sposobnost da pravilnim postavljanjem pitanja dođe do rešenja. Kecmanović, čije pisanje uopšte ne poznajem, mnogo je inteligentniji i mnogo brže povezuje stvari, mada su obojica kilometrima daleko od Uroša, u svakom pogledu. I po znanju i po načinu razmišljanja.

Па људи различито мисле...асоцијативно можда није лоше за бављење уметношћу. Не морају сви да буду материјал за менсу.

Ne moraju. Ne moram ni ja da ih čitam...

Moram da primetim da mi nešto mnogo smeta u načinu na koji je ova tema shvaćena, a koristi se da se neki, evidentno vispreni i hrabri umetnici, latentno nazovu glupima. Nije mi prijatno da čitam to.

Ja nisam video to što si ti videla. Ne glupi, nego recimo... nekompatibilni?

Aman, to uopšte nije bio moj cilj. Nijednom rečju nisam rekao da je neko od njih glup, daleko bilo. Iz onoga što sam čuo, rekao bih da je Kecmanović prilično inteligentan čovek, a o Urošu ne vredi trošiti reči - da je izuzetno inteligentan nije nikakva tajna, a zapanjuje me i količinom informacija koje izbacuje u trenutku - čovek je i ekstremno obrazovan.
Inteligencija Marka Šelića je drugačija, kao što sam rekao, on je asocijativan, priča šta mu prvo padne na pamet, bez da koristi onaj dodatni analitički aparat koji bi čovek očekivao od pisca. Daleko je on od glupog čoveka, međutim, meni je postalo jasno da neko takav ne može da me zainteresuje. To sam rekao.


Cela tema je postavljena, ako sam je dobro shvatio, da se vidi da li pisac mora da bude iznadprosečno inteligentan da bi bio dobar pisac.

Ja mislim da mora.

Pre svega, da bude jasno, ja nisam nešto natprosečno inteligentan čovek, u smislu analitičnosti, brzine razmišljanja i slično. Možda nešto iznad proseka ali ne mnogo. Nekoliko puta sam bio na nekim testovima inteligencije i nisam prebacio 125-130, što nije nešto posebno.
Mnogi ljudi koje znam, a dosta njih i na ovom forumu, inteligentniji su od mene.
Daleko sam ja od mense.

Mora prednost je uglavnom bila (a sve manje je, iako sam i dalje prilično dobar) u količini informacija koje mogu da obađujem i time dosta nadoknađujem ne preterano dobar hardver.

Ja mislim da je za pisca neophodno da može da konstruiše tekst na način koji poseduje više nivoa od običnog ređanja događaja, pravolinijskog kretanja od A do B.

Ja od književnog dela očekujem više. Ako je nekome dovoljno da u knjizi vidi osećanja, da ga pisac dotakne u dušu, onda možda i nije potrebno da taj pisac bude nešto preterano inteligentan. Meni to nije dovoljno. Ja u tekstu volim da tražim nešto više od onoga što piše, da tragam za piščevim namerama, za delima na koje se referiše, ili ako se i ne referiše, koje je možda nekada pročitao. Da tragam za značenjima koja nisu eksplicitna, koja je pisac sakrio, zabašurio... A takav užitak može mi pružiti samo veoma inteligentan pisac, pisac koji zna šta piše i zašto tako piše.

Poslednji roman koji sam pročitao napisao je Pavao Pavličić, autor Večernjeg akta (NIN-ova nagrada dok smo bili još jedna zemlja) i nekoliko drugih romana. Roman se zove Bakrene sove. Uzmite čitajte Pavličića pa ćete videti koliko tu, pored obične, ne preterano pretenciozne priče, pomalo nalik na denbraunovske romane, ima skrivenih referenci, autoreferenci, koliko je delo bogato dubokim piščevim poznavanjem kako književnosti, tako i drugih disciplina. Takav roman ne može da napiše prosečno inteligentan čovek.

Ставих Bakrene sove на листу за читање, а да ли/ када ће ми запасти шака видећемо. Иначе, кад спомену Брауна баш сад читам Да Винчијев код.
Мићо, читајући одломак твоје поруке "аko je nekome dovoljno da u knjizi vidi osećanja, da ga pisac dotakne u dušu, onda možda i nije potrebno da taj pisac bude nešto preterano inteligentan" закључујем да ти се вероватно не допадају ни многи класици светске књижевности.

Ajde, kad ti kazes...

Pa meni je čitanje na neki način slično muzici.
Nekad slušam Oldfilda, nekad Štulića, nekad rok, etno, pop
a ima bogami i momenata kad se opleti i po dens hitovima i narodnjacima ).
Tako i sa čitanjem.
Naravno da nekad bude moment da pročitam knjigu sa nekim dubokim značenjima, vrhunskog stila,
sa referencama, sa intelektualnom igrom u koju treba da proniknem, itd.
Isto tako, nekad mi je dovoljna knjiga sa jakim emocijama i osećajnošću.
Ponekad i čista akcija bez ikakve dubine, neki krimić npr.
ili neka epskofantastična knjiga.
Kad bih čitao stalno jedno te isto, makar to bila i vrhunska književnost,
sigurno bi mi dosadila, jer svega čega je previše-dosadi.
U književnosti, kao i muzici i recimo filmu,
volim raznovrsnost. Volim ono sa složenim i dubokim značenjem, ali
volim i ono jednostavno.
Na kraju krajeva, svrha umetnosti nije samo da dosegneš kroz nju neku uzvišenost,
već i nešto prizemnije-da te ponekad jednostavno zabavi, bez neke pretencioznosti.

Моје размишљање је да ли велики писци који су створили класике морају бити интелигентни. Мислим да не нужно.

kad čovek umre, ne zna da je umro, a svima oko njega je teško.
Tako je i kad je čovek glup...

Filmovi po Pavličićevim romanima su vrh. Moraću jednom i da ga čitam.

Šelić, to bješe Marčelo? Sirov, moglo bi biti nešto od njega, za razliku od Vidojkovića, al mislim da ga je beogracki asfalt previše oblikovao i on nije neko od koga očekujem da izađe iz svoje čaure. Vickast definitivno, al i Miki Đuričić je vickast.

Kecmanov Top je odličan

Postoji nešto naziva Flinov efekat. Ukratko, IQ se povećava vremenom, mlađe generacije su nedvosmisleno značajno inteligentije od starijih.

I postoji nešto što se naziva generacijski jaz, što sprečava da ljudi koji nisu rasli pod istim okolnostima kapiraju stvari na isti način, i obrnuto, što u krajnjoj instanci dovodi da viša inteligencija mlađih ne može biti objektivno sagledana od starije generacije, jer se jednostavno ne uklapaju u obrazac koji stariji doživljavaju kao inteligenciju.