ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

JUAREZ 2045 Chrisa Lea je zanimljiv low budget film koji oružjem Roberta Rodrigueza pravi rip-off Neilla Blomkampa. Pod oružjem Roberta Rodrigueza smatram pre svega Grindhouse estetiku, kolor korekciju koja želi da stvori utisak ofucane filmske kopije i neke ljude koje ostavio B-filmu u amanet kao što je Danny Trejo. Međutim, čitav meksički setting je bliži zapletima iz filmova kao što je SICARIO nego bilo šta drugo. No, Blomkamp je ključ cele priče. Njegovi filmovi o robotima u službi policije u favelama, na margini, u bedi, nasilje verhoevenovskog profila, to je osnov ovog filma.

Godina je 2045. i meche su postale standardni metod zavođenja reda. Kartel u Huarezu međutim uspeva da nabavi i ishakuje neke i time preti da preuzme vlast u svom delu Meksika. Američka vojska šalje jedinicu specijalaca da opronađe naučnika koji im pod pretnjom pomaže u tom procesu.

JUAREZ 2045 žestoko pada u dramskims cenama koje su nemaštovite i nemaštovito realizovane. Međutim, kada krene akcija, uprkos vrlo niskom budžetu i jako skromnom CGIu, Chris Le pokazuje da zna šta radi i nedorasle efekte vešto koristi u campy ključu. Isto tako, može se reći da je Le napravio film od polovnih delova ali da ih je spojio na vešto način, tako da je šteta što sve pada u onim segmentima u kojima zapravo nije ključni izraz ovog filma. Od tih slabih glumačkih delova je film mogao biti spasen u montaži bez problema, ionako je 105 minuta nepotrebno dugo trajanje za ovakvo prevashodno showcase ostavrenje.

Čini mi se da Chris Le i njegov rad nisu postigli puni showcase efekat što je šteta jer mislim da ga ovde definitivno ima.

* * / * * * *

A few days back, "Moon" and "Warcraft" director Duncan Jones teased he was looking at doing a comic book adaptation as his next project, but didn't say what property it would be. At the same time it was confirmed it would NOT be a DC Comics property.

Well now in a new Twitter posting, he seems to have revealed what it is – "Rogue Trooper". Jones in the clip says it's a planned take on a property in the 2000AD Mega-verse which includes properties like "Judge Dredd," "Durham Red," "ABC Warriors" and "Strontium Dog".

It also specifically states it's not Dredd, but something else before showing off a man's mohawk from behind – leading to the natural conclusion he's referring to "Rogue Trooper," a sci-fi comic from Gerry Finley-Day and Dave Gibbons about Rogue, a genetically created, blue-skinned, manufactured super soldier on Nu-Earth which is mostly toxic now due to chemical and biological warfare.

In this world, a G.I.'s entire personality is downloaded at the time of death onto biochips for later retrieval. Rogue has his three former comrades chips with him attached to his equipment following a massacre. Rogue goes AWOL in search of the Traitor General responsible. What kind of adaptation Jones intends to yield, be it film or television or other, is unclear at this point.

FALLOUT je pripovedački i stilski produžetak ROGUE ANTIONa uprkos tome što ima veliki kapital Henry Cavilla u ulozi negativca. 2015. godine izašao je ROGUE NATION i bio žestoko zasenjen KINGSMANom i UNCLEom. Cavill je bio protagonista UNCLEa i šteta je što u FALLOUT za početak nije uveden kao Cruiseov naslednik već kao negativac. Iako u modernim serijalima, negativci nisu za jednokratnu upotrebu i umeju da se neočekivano vrate, Cavill je potrošen na pogrešan način.

S druge strane, Cruise u 55. godini sad već deluje pomalo bizarno. Njegovo nestarenje, a opet bez očiglednioh ožiljaka hirurških rezova deluje poprilično neprirodno, da ne kažem bizarno. To negde shvata i on, i pokušava da igra "svoje godine" ali telo ga izdaje jer paradkslano deluje vitalnije i mlađe nego što bi trebalo. Isto tako, Cruiseova fizička sprema je impresivna, i čini se da je MISSION IMPOSSIBLE serijal njegov način borbe sa krizom srednjih godina kroz neumerenu fizičku aktivnost.

Ovde se opet krećemo od set-piecea do set-piecea, ali su oni ovog puta toliko pretenciozni, i u postavci i u realizaciji da to zaista smeta. Imamo tuču ali sa velikim T, imamo jurnjavu ali sa velikim J, imamo poteru helikoptera sa velikim P, i sve tako. Neki od tih set-pieceova su vrhunski ali neki su poprilično podbacili.

McQuarrie ponovo režira dijaloške scene kao Paskaljević u pogledu kadriranja ali svakako sa bitno lošijom glumom. Ti mizansceni u kojima ljudi stoje i pričaju deluju potpuno parodično, više ni televizija tako ne izgleda, tamo ljudi barem hodaju kad razgovaraju.

Produkcioni dizajn je takođe vrlo oskudan. Scenografija je raskopšna ali izabrana i izgrađena bez ukusa, amorfna, klišeizirana, prazna za tako duge scene koje su u njoj smeštene. Isto važi i za kostim. Junaci su jednolično i neuverljivo obučeni, i retko kada sam sretao tako loše dizajniran film.

Scenario je u Marvelovom maniru modularan, ide se iz situacije u situaciju, bez mnogo namere da se pravi nekakva zaokružena celina na tom putu. Da li je FALLOUT najslabiji nastavak u serijalu ne znam, ali svakako da pokazuje dubok franchise fatigue, i samo sećanja na Cruiseove blokbastere još čini da se ovakvim radovima prilazi sa nekom vrstom radoznalosti.

* * / * * * *

EL AVISO Daniela Calparsoroa je ekranizacija romana Paula Pena na kojoj su potpisana nekolika imena - od Chrisa Sparlinga koji je hoolivudsko ime i radio je high concept projekte kao što je BURIED, preko Patxija Amezcue koji je radio solidan katalonski krimić 25 KILATES pa sve do De La Iglesijinog redovnog saradnika Jorge Guerricaachevarriae. Dakle, scenario je imao puno babica i uprkos tome što ima high concept (u našoj kinematografiji poznat po RITMU ZLOČINA a ove godine ripovan i u IZGREDNICIMA) na kraju to nije adut ovog filma.

Čak naprotiv, scenario gradi misteriju oko nečega što prosto nije toliko zanimljivo niti enigmatično i uvlači nas u sudbine likova koji nažalost nisu preterano zanimljivi. Otud, glavni moitor filma ostaje sam Calparsoro, žanrovski profesionalac koji ume da tera čak i ovako nezgrapnu mašinu od tačke A do tačke B, pitko i vizuelno artikulisano. Njegov rad i dalje ima aplitudu ali srećom, ona je sve manja i manja, i postaje sve konzistentniji. Međutim, EL AVISO spada u Calparsorove filmove koji su na njenom donjem delu.

* * / * * * *

Troubling New Report Explains Why The New Mutants Is A Disaster

rekoh li vam da sam od danas na odmoru?

gledao neko Ant-Man and the Wasp? meračim se za popodne, predveče, ni vrućina me sprečiti neće.

Gledao je Cripple, ima na ovom topiku pozitivan osvrt a gledao sam i ja samo nisam stigao da pišem. Solidno zabavno, Paul Rudd i dalje u deficitu harizme, ali sama pričica je brza i zabavna.

što odsustvo harizme? ok, nije tom hardy al taman je za ovu ulogu. vrlo simpatična pričica, bolje mi je legla od prvog filma.

nego, manimo to! videste li prvi end-credit i touch of thanos? jaoooo! sve su prilike da sam im svima ja, tony, jedina nada!!! 


sad mi se opet gleda i the civil war i infinity war. ko će dočekati avengers 4?!

Da, i meni se gledaju. Ragnarok sam gledao dvaput u proteklih nekoliko dana kao zamenu 

no school like old school
https://m.youtube.com/watch?v=1dpn4w7sy7w


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: crippled_avenger on 29-07-2018, 04:43:37
no school like old school
https://m.youtube.com/watch?v=1dpn4w7sy7w

neverovatno je koliko se volimo, a koliko se politički nikad nismo slagali.

lilit, može li austrijski internet da podnese ovu količinu srpstva ili si morala da staviš srpsku karticu u telefon i napraviš hotspot


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: Meho Krljic on 28-07-2018, 22:23:03
Da, i meni se gledaju. Ragnarok sam gledao dvaput u proteklih nekoliko dana kao zamenu 

ja na civil waru, a misli na kapetan marvelu. negde nisam filozofski načisto da li će ovo dženderbendovanje dovesti do trijumfa ili propasti. 

Quote from: crippled_avenger on 29-07-2018, 13:40:17
lilit, može li austrijski internet da podnese ovu količinu srpstva ili si morala da staviš srpsku karticu u telefon i napraviš hotspot


Sent from my iPhone using Tapatalk

evo i zgrada i internet MedUniWien se trese, bojim se da će doći do kolapsa.

Quote from: lilit on 29-07-2018, 13:44:15

Quote from: crippled_avenger on 29-07-2018, 13:40:17
lilit, može li austrijski internet da podnese ovu količinu srpstva ili si morala da staviš srpsku karticu u telefon i napraviš hotspot


Sent from my iPhone using Tapatalk

evo i zgrada i internet MedUniWien se trese, bojim se da će doći do kolapsa.

Srećom, nije sve o politici. Ima malo i drugih tema


Sent from my iPhone using Tapatalk

da, super si objasno ovo o konkursu, bitno je reći takve stvari. <3

Quote from: crippled_avenger on 09-09-2015, 14:41:32
Jedan od paradoksa naše žanrovske istorije svakako je sadržan u tome da su pokušaji horora u našem bioskopskom i televizijskom filmu rezultirali dobro prihvaćenim ostvarenjima uprkos ranijoj prokazanosti ovih žanrova kod kritike. Međutim, to ne znači da u nekom trenutku naša kinematografija nije produkovala i jedan od onih filmova zbog kojih je horor osuđivan. Prvi primer toga napravio je naš reditelj Marijan Vajda, doduše van SFRJ, kada je posle fijaska filma ŠEKI SNIMA, PAZI SE praktično morao da napusti okvire naše produkcije. Vajda se ne bi mogao nazvati jugoslovenskim Ed Woodom jer on nije snimao filmove koji su loši zbog svojih apsurdnih zamisli. Njegovi filmovi su više bili oportuni i loši pokušaji u okviru konvencija koje je naša kinematografija tada već savladala. Bilo da su to "revije" kao što je ŠEKI SNIMA, ili adaptacije klasika pozorišne komedije kao IZBIRAČICA ili pak televizijski humor kao u ZAJEDNIČKOM STANU, Vajda se manje-više izražavao unutar savladanih formi koje su svi realizovali bolje. Potom je nastavio sa svojim raznim "narudžbenjacima" i na kraju je emigrirao.

Konačno sam se odlučio da pogledam MOSQUITO DER SCHAENDER, horor koji je Vajda snimio za nemačko govorno područje ali je danas ovaj film dostupan u raznim dubbovanim verzijama i "globalizovan" jer je u međuvremenu prepoznat kao ostvarenje koje uticalo na nastanak NEKROMANTIKa i mnogih drugih naslova koji su kombinovali art house i horor, ili pak samo gadne prizore.

Vajdin MOSQUITO je za početak svakako najbolji film koji je snimio u karijeri. Ako imamo u vidu da je film izašao 1977. slobodno možemo reći da je ovaj film ipak exploitation, mnogo pre nego odraz Vajdinog umetničkog bića. Pre 1977. je uveliko već došlo do ukrštanja art house estetike sa hororom, sa prikazima pomračenih umova i ekstremnog nasilja, i rekao bih da je Vajda - koji je i u SFRJ bio majstor niskobudžetnog filma sa velikim box office pretenzijama - prepoznao prostor u koji bi se mogao plasirati.

Što se mene tiče, premda nisam gledao sve filmove ovog tipa, MOSQUITO sasvim sigurno nije u gornjem domu ove vrste filmova. Za početak, uprkos tome što je film danas dostupan na besprekornoj kopiji, ne možemo reći da je Vajda u onom art segmentu, dakle u esteizovanoj fotografiji i sl. ponudio konzistentan izraz. Estetizacija varira od scene, od situacije do situacije, i ukupno uzev, loše slikane scene pretežu nad onim dobrim. Eksterijeri su bolje slikani od enterijera, i nema kohezije u fotografskom konceptu.

Kad je reč o prikazima seksa i nasilja, Vajda je tu vrlo direktan. Ono što možda najviše šokira jeste koliko je Vajda lišen takta u prikazu incesta/pedofilije, Iako kada podvučemo crtu, ovaj film možemo smatrati pitomim u seksualnom smislu, ali i vrlo direktnim, bez velikih rediteljskih intervencija u odnosu na dešavanja pred kamerom, ovo je jedan od retkih primera gde incest/pedofilija nije na bilo koji rediteljski način sakriven, nagovešten i sl. već je dat tupo i direktno kao i bilo koji drugi prizor gole žene.

Kad je reč o nasilju i tom nekrofilsko-kanibalističkom domenu ličnoti glavnog junaka, Vajda postiže efekat gađenja barem kod mene, iako za tu masku ne mogu reći da je naročito uverljiva. Ipak, kako je i tu vrlo direktan, ta banalnost režije na neki način stvara efekat banalnosti perverzije i daje joj neku čudnovatu ubedljivost.

Začuđujuće slabo je iskoristio lutke koje izopačeni glavni junak sakuplja i mislio sam da će one imati znatno važniju ulogu i snažniji efekat. Upravo na tako propuštenim prilikama, Vajda pokazuje svoj ipak niži rediteljski rang.

Otud se može reći da su najveći dometi ovog filma i transgresije upravo proistekli iz odsustva Vajdinih intervencija u rediteljskom pogledu. Scenarista ovog filma Mario D'Alcala je nastavio sa bavljenjem ovom vrstom filma po obodima.

Ako pogledamo globalnu dostupnost ovog filma, možemo reći da je ovo pre SRPSKOG FILMA verovatno bio najuticajniji produkt nekog našeg filmadžije u domenu horora. Šteta što sam film nije bolji, mada, gledano iz ove vizure, možda je baš ova trash bizarre cult margina i jedini prostor u kome su naši tadašnji reditelji mogli doprineti.

* * / * * * *

Врло популаран филм. Американски Мондо Макабро је пре неки дан ставио претплату на ограничени тираж од 500 примерака Blu-ray диска и после једног часа отишло је неколико стотина примерака па су морали да зауставе продају на извесно време и повећају тираж на 666 примерака да би удовољили колико-толико потенцијалним муштеријама. Истовремено су ставили Кадијевићеву Лептирицу и колико сам схватио, стотинак комада је отишло за неколико часова, што је велики успех.

Imaš li neke konkretne podatke o tome da se napravi vest za medije?


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: crippled_avenger on 31-07-2018, 21:48:17
Imaš li neke konkretne podatke o tome da se napravi vest za medije?


Sent from my iPhone using Tapatalk

За Лептирицу? Немам било какве друге податке осим поруке Џареда Ауреда на форуму да ће имати сто комада за продају. Ја га не могу питати преко приватних порука о тим трговачким стварима поготово што досад нисам куповао код њих.

AUSENTES Danizela Calparsora je umereno interesantan film o ženi koja se doseljava sa porodicom u jedno novo naselje, gated community i tu počinje da ima neka čudna senzorna iskustva. Da li su to duhovi, ili ona silazi s uma ili neko pokušava da je nabedi da je duševno obolela?

Oveo zvuči kao premisa nekog hitchcockovskog trilera, ali kod Calparsora stvari tonu u sferu iracionalnog, i počinju da imaju nadžanrovske ambicije. AUSENTES nažalost nije SHINING, a da bi postigao ono što želi bila bi potrebna takva ili bar približna veština.

Calparsoro je među piscima scenarija kao i zanimljivi španski književnik Ray Loriga čiji sam jedan roman jako voleo kao klinac. I zbilja, ovaj film stvarno nije tipičan žanrovski film sveden na nekakve obavezne figure na koje smo navikli. Međutim, ono što je "prevazilaženje žanra" u njemu se nažalost ne dešava.

Ono čega međutim ima jeste jako puno izuzetno efektnih vizuelnih rešenja što je Calparsorov redovni pečat. U tom pogledu završna scena zaista jeste bravura sequence zbog koje oni koje zanima žanrovska scena i treba da pogledaju ovaj film, za razliku od usputne publike za koju on nije neophodan. U toj sekvenciji, Calparsoro konstruiše jednu od najefektnijih vizuelnih bravura koje je potpisao u svojoj karijeri.

Ariadna Gil i Jordi Molla su zvezde ali su u ovom filmu u priličnom underplayu ali nažalost i u underwhelmu kad je reč o krajnjem utisku.

* * 1/2 / * * * *

OPERACION CONCHA je španska komedija o filmskim radnicima-prevarantima, smeštena u dane filmskog festivala u San Sebastijanu. Neke od lokacija na kojima se film dešava imale su sentimentalni značaj za mene jer sam na tom mestu bio pre četvrt veka.

Međutim, kada se izuzme činjenica da sam u filmu video neke lokacije kojih se pomalo sećam, i da sam generalno veliki buff za filmove o filmašima, OPERACION CONCHA nema šta mnogo da ponudi.

Reč je, u najboljem slučaju, o korektnoj komediji koja se ozbiljno oslanja na BOWFINGERa. Priličan deo premise sa producentom prevarantom koji angažuje sitnog lopova koji jako liči na poznatog glumca kako bi prevario finansijere podseća na klasik Franka Oza.

Nažalost, OPERACION CONCHA nije tako inteligentna kritika ni ljudske prirode a naročito ne filmske industrije.

Glavnu ulogu igra Jordi Molla, a poavljuje se i kao ta velika zvezda i kao sitni kriminalac dvojnik. U obe uloge je vrlo karikaturalan i neinteresantan sa pokušajima da proizvede efekat nekom prenaglašenom glumačkom igrom. Verpvatno u strahu da će potonuti u bzidejnost filma ako bude u underplayu, Jordi Molla ovo pretvara u opšte šmiranje ali srećom ne izaziva i opšti haos na ekranu.

OPERACION CONCHA nije naročito dobar film ali nema sreće ni da bude dovoljno leš da bi se barem po tome istakao. Samo je bezveze.

* * / * * * *

Jedno otvoreno pismo Filmskom centru

http://starikadar.blogspot.com/2018/08/otvoreno-pismo-filmskom-centru-srbije.html

EXTINCTION Bena Younga je razočaravajući transfer ovog Down Under reditelja u Holivud. Mnogo se očekivalo od njega ali njegov holivudski debi je krenuo kao Universalov film a završio je kao Netflix Original.

Čemu se Young doduše mogao i nadati kada je poslat da snima film u Srbiji, u Airport Cityju i delovima Novog Beograda. U tom dosta skromnom ambijentu on situira akcioni SF o vanzemaljskoj invaziji koja se ispostavlja da je nešto drugo ali nažalost ni tada ne postaje ništa naročito intelektualno izazovno, pa se na kraju može reći da EXTINCTION izgleda kao nešto što bi pre 20 godina bilo TV film na TNTu.

U suštini Netflix Originalsi u određenom smislu i jesu to, prestižni TV filmovi našeg doba gde povremeno neka ostvarenja imaju kvalitet za bioskop ali u njemu ne završavaju iz ovih ili onih razloga.

Michael Pena daje sve od sebe. Lizzy Caplan je krajnje indisponirana i ponaša se kao da je bitno iznad materijala u kome mora da igra. Ostali glumci nisu vredni pažnje.

Tehnički dometi filma su negde u donjem domu onoga što se dopušta većim produkcijama i svakako da je rad na efektima u nekom momentu obustavljen kad je odlučeno da se ide na Netflix.

EXTINCTION barem nije dosadan i zabavan je našoj publici jer mogu da se prepoznaju lokacije. Za Younga međutim ovo ostaje propuštena prilika.

* * / * * * *

PROJECT E1337 Jamesa Wanga je niskobudžetni film koji pokazuje koliko su retki uspešni showcase radovi tog tipa baš iz razloga što nije efektan ni na jednom nivou. Wang koliko toliko pokazuje da vlada zanatom na bazičnom nivou, međutim ovo je tipičan primer snimanja dugog metra pošto-poto ne bi li se imalo nešto u toj formi. Baš zato treba da ga prelistaju oni filmmakeri koji bi da rade nešto slično kako bi uvideli kakve klopke stoje na tom putu.

Quote from: crippled_avenger on 02-08-2018, 23:52:53
Jedno otvoreno pismo Filmskom centru

http://starikadar.blogspot.com/2018/08/otvoreno-pismo-filmskom-centru-srbije.html

Kakav udarac za filmsku industriju, filmski centar ne želi da da pare malom Dimbu koji nije u stanju da napiše ni smislen pismeni zadatak na temu "Kako sam proveo letnji raspust" 😢

eto šta se dešava kad Boban viberiše a Sagitaši neće da uvedu komunizam

Samo kad se ovaj registrovao da mu skreše u lice 

Meho, uvek u prvim redovima kad se brane pederi i ovaj neidentifikovani oblik života koji nije sposoban sam ni da se obuče 😢

Pa, braniti prijatelja nije neka egzotična ideja, pogotovo od ljudi koji čekaju da Boban ode na more da bi pokazali svoje internet-testise, jelte.

Da, baš sam upućen u Bobanove kretnje

čitam forum odavno, tvoje testise ti je u grlo nagurao izvesni Kao sunce jasan

sumnjam da ih ova živuljka ima uopšte

Pa... bolje bi bilo da si ostao samo na čitanju jer su tvoji doprinosi do sada prilično ispod nekog priželjkivanog civilizacijskog nivoa.

A šta tačno je priželjkivan civilizacijski nivo, uputi me?

Samoprozvani "najbolji mladi scenarista" kojem guraju pare u debelo dupe a on ređa samo promašaje? I još ima obraza da kuka što se neko napokon sjetio da preseče i prekine sipanje u beskorisnog stvora?

Pa, priželjkivan nivo je, recimo, da ti prva četiri posta na forumu ne budu vređanje i napadanje. Sa, pritom, sasvim akademskim, besmislenim povodom.

Ne bih rekao da je povod besmislen; ovo mi je isto kao da se neka starleta Soraja Afrika buni što joj ministarstvo kulture ne odobrava sredstva za novi album

Ne mogu da se složim da je to isto, naravno, ali manji je problem povod, više ton itd. itd. itd.

NARCIS I EHO Saše Radojevića je do sada najradikalniji film koji je snimio u svom garažnom opusu, što ga samim tim čini i jednim oa najboljih. Radojević ovde kombinuje elemente klasičnog "radojevićevskog" zapleta, dakle nekakve intrige, misterije, trilera koji to nije, sa snikom opere Ane Đorđević i paralelnim tokom u kome on ekranizuje samu temu predstave kroz scene u kojima igraju Boris Vlastelica i članice grupe Repetitor.

PORODICA ostaje Radojevićev tehnički najusavršeniji film ali NARCIS I EHO od onih sirovijih nudi najinteresaniju vizuelnost jer ima dobre lokacije i efektnog protagonistu pre svega u Borisu Vlastelici.

Naravno, gluma u dijaloškim situacijama je stravično loša i segment sa Repetitorom je mogao biti vidno maštovitiji, ali sve u svemu, NARCIS I EHO je baš ono kako je i najavljen, ekranizacija opere sa dramskim delovima.

Sami snimci opere su tehnički najsporniji, deluju kao da ih je snimao počivši Art Kanal za neke svoje potrebe. U svakom slučaju, na paradoksalan način, NARCIS I EHO kroz činjenicu da ima čitav bend u glavnoj ulozi, možemo posmatrati i kao neobičan primer rokenrol filma kod nas, premda muzika Repetitora nije u prvom planu već stvaralaštvo jednog drugog autora.

* * 1/2 / * * * *

THE CURED Davida Freynea je irski film koji mi je evocirao uspomenu na BBCjeve seriju IN THE FLESH. Dakle, narod je oboleo od neke epidemije slične Rageu iz 28 DAYS franšize, pronađen je lek i većina obolelih je izlečena. Međutim, izlečena većina pati od psihićlkih trauma zbog sećanja ono što su radili dok su bili pobesneli a preostala zaražena manjina se suočava sa genocidom.

Društvo je podeljeno, na one koji su zdravi, na izlečene i na razne podgrupe među njima, na one koji su traumatizovani svojim sećanjima na nasilje koje su činili ili trpeli.

THE CURED ima određenih ripper sekvenci i akcionih scena ali ovo je u suštini društvena drama o kolektivnoj traumi i njenom ovaploćenju u formi tog psiho-infektivnog fenomena. A istovremeno ovo je intimaistička priča koja kroz subinu par junaka pokušava da iskaže nešto šire.

Bez ikakve sumnje, THE CURED je jasan i solidan u svojim namerama ali na kraju me je ostavio ravnodušnim jer je pretenzija psihološkog i društvenog viviseciranja na koje je autor pretendovao ipak u žestokoj disproporciji u odnosu na pulpy postavku.

Naprosto, ovako pretenciozan pristup pulpy pojavu ne deluje kao dalja sofistikacija žanra već kao njegova dublja infantilizacija, kao razgovor koji vode klinci koji najoveštalije žanrovske pulp stileme percipiraju kao stvarnost i pokušavaju da joj priđu smrtno ozbiljno, nesvesni koliko su u tome zapravo naivni.

* * 1/2 / * * * *

IBIZA Alexa Richanbacha je Netflix Original sniman jednim malim delom i u Beogradu. Ova produkcija Willa Ferrella i Adama McKaya je dosta gromoglasno najavljivana prošle godine tokom snimanja kod nas. Međutim, zapravo vrlo mali deo je sniman kod nas i nemamo čime da se naročito podičimo. U svakom slučaju, Richanbachov film je interesantan u jednom aspektu. Naime, za razliku od ostalih filmova road trip tipa, ovde nema nekog intenzivnog zapleta koji pokreće stvari izuzev odnosa među likovima i njihovih relativno uverljivih želja i potreba. Stoga nema onih volatilnih elemenata koji često umeju da uzmu ovakve komedije pod svoje i pretvore ih u mehanizovana ostvarenja gde na kraju motor za izlaganje humora na kraju dominira nad komedijom.

Nažalost, Richanbach uprkos relativno raspoloženoj glumačkoj podeli ne uspeva da zapravo iskoristi tu laid back strukturu i IBIZA na kraju nema naročit jak narativni zamajac koji bi održao pažnju gledalaca do kraja. Stoga ovo ostaje jedan od onih filmova u kojima je jasno da im je Netflix i više nego dobro krajnje odredište i da u bioskopu ne bi imali šta da traže.

* * / * * * *

ACTION POINT prekaljenog britanskog reditelja Tima Kirkbyja koji je pekao zanat na televiziji, predstavlja mešavinu fizičke, samoubilačke komedije kojom se bavi Johnny Knoxville i sentimentalnog throwbacka razuzdane 80s komedije. U tom pogledu, ACTION POINT je relativno uspešan hibrid te dve ideje, ali ne dobacuje do BAD GRANDPAe, ni po lucidnosti humora, ni po radikalnosti izraza.

ACTION POINT je film sa četvrtim zidom koji ima isključivo fikcionalne, glumljene likove, i ima priču koju uporedo sa skečevima, padovima i povređivanjima pokušava da ispriča.

Ta priče je jednostavna, relativno tanka i u osnovi služi da bi gegovi imali na šta da se oslone, ali je zapravo pristojna. Sami gegovi opet jesu Knoxvilleov stil humora ali definitivno nisu na onom nivou outragea koji on gađa i doseže u svojim najsupešnijim delima kao što su RINGER i BAD GRANDPA.

Međutim, to što je priča tanka ali funkciinalna i što gegovi ne zakivaju ali su pristojni, čini sve ovo jednim pristojnim 80s throwbackom koji ima duh filma osamdesetih, pa i njegove domete.

U tom smislu, iako je ovaj film drugačiji od onoga što je Knoxville radio, reč je zapravo o samo jednoj korekciji na kom se on odlično snalazio. Dakle, uprkos izvesnoj mejnstrimizaciji izraza, koja je sigurno proisticala i iz potrošenosti Knoxvilleovog tela, ovo ostaje dalji produžetak JACKASS borbe drugim sredstvima.

Dodavanje "dubine" karakteru, samo služi da se nadoknadi ispoljavanje karaktera kroz lude stuntove, Međutim, rekao bih da Knoxville zna šta radi, i da kontrolisano koriguje svoj izraz u skladu sa mogućnostima ne gubeći taj raunchy daredevil duh koji ga je karakterisao.

Otud je šteta što je ACTION POINT prošao krajnje nezapaženo na blagajnama, pa i uprkos tome što nije mnogo koštao ubeležen je kao promašaj.

Mimo svojih velikih franšiza, Knoxville se kreće oštricom DTVa, ali ne u exploitaition već indie ključu. Slično nekoj vrsti oronulog Ryana Reynoldsa i Knoxville ima tu čudnu podeljenost između raunchy mainstreama i indieja.

Naravno, Knoxville je sada u gofinama kada bi morao da ima stabilniju karijeru nego što ima. S druge strane, on je i dalje autentična holivudska zvezda baš po tome što se specijalizovao i što je celog sebe duhovno i telesno uložio u izgradnju galerije likova koji mešaju prljavi fizički i dijaloški humor.

Kikby u ovom filmu naravno radi u funkciji Knoxvillea ali mu se mora prinzatida je umnogome uspeo da artikuliše nešto što je maltene film stanja iako sa dosta fizičke akcije i da uhvati autentičan vajba kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.

* * 1/2 / * * * *

Malo tvrđa priča

http://standard.rs/2018/08/13/dimitrije-vojnov-onaj-ko-ne-naplacuje-stavove-tesko-naplacuje-rad/


Sent from my iPhone using Tapatalk

BLACK HOLLOW CAGE Sandraca Gonzalez-Perellona je španski eye candy film koji koketira sa hororom, na isti način na koji to čine i filmovi Lucile Hadžihalilović ali sa mnogo manje uspeha. Isprva, Gonzalez-Perellon nudi intrigantan film o devojčici koja živi u izolaciji, okružena ekscentričnim ljudima i neobičnim tehničkim napravama i pojavama ali onda nažalost film tone u potpunu proizvoljnost iz koje se crpi samo jedan vid strave - a to je strepnja gledaoca kako će izdržati do kraja ovog filma.

Sandrac Gonzalez-Perellon ima jasan vizuelni rukopis čija se efektnost ne može osporiti. Darovit je i na nivou mizanscena i na nivou kadriranja. Film je visokoestetizovan i smešten u fetišistički dizajnirane objekte. Međutim, sve to uz zanimljivu atmosferu ne čini ove radnje na ekranu održivim u formatu od 105 minuta.

S druge strane, sve ono što sam video u ovom filmu govori da bi na ovog reditelja trebalo obratiti pažnju. Nema ništa u tom autorskom rukopisu što dobro postavljen scenario ne bi mogao da izleči.

* * / * * * *

REVENGE Coralie Fargeat je ekstremno hajpovani neo-exploitation film koji je valjda zbog toga što ga potpisuje žena protumačen kao komentar na rape and revenge podžanr, kao nekakva gasparnoeovska provokacija, kao istovremena reafirmacija i parodija. A ono što ovaj film u stvari jeste, a to je preestetizovana rape and revenge storija iskazana odavno komercijalno apropriranim art house sredstvima.

Tako su slika i dizajn likova nagaženi kao kod Sorrentina pa stilizacija postaje stripovska a tela su tretirana kao skulpture na modnom foto-sešnu. Zvučne intervencije su noeovse gde se dinamika podiže korišćenjem off the wall pop muzike, uz obilje kontrapunkta, ironičnih komentara u zvučnoj slici i sl.

A sama priča i njen smisao su rape and revenge, urađeni na pretenciozan način, samim tim bez sirovosti koja je davala dignitet filmovima tog tipa. Jedan od kvaliteta izvornih exploitation, pa samim tim i rape and revenge filmova je u tome što su oni dolazili sa ulice, to su bile street level priča, autora koji ne umeju bolje ili autora kojima je to prvi korak ka nečemu boljem, i onda su u to unosili sve što znaju, koristeći instinktivne zamajce samog narativa da pokriju sve one karakterbne i produkcione nijanse koje su im nedstupne.

Naravno da je i u toj produkciji bilo autoram koji su to dizali na neke vrhunske i meta-nivoe kao recimo Bo Arne Vibenius, ali ni kod njih se to nije pretvaralo u ovu vrstu kiča gde bogata produkcija uzima jedan low budget koncept koji odavno nije aktuelan i od njega pravi nekakvu osudu društva spolja a banalan revenge film iznutra.

U vreme kada su nastajali klasici ovog žanra stvar je bila obrnuta, to su spolja bili banalni revenge filmovi a iznutra su bili slika društva koje hoće da eksplodira od zaoštrenihn odnosa i kontradikcija.

* * / * * * *

PATIENT ZERO Stefana Ruzowitzkog bi se mogao smatrati tipičnim primerom onog prokletstva dobitnika "oskara" za strani film ovaj reditelj nije odmah toliko duboko pao da je za njega ovo određena vrsta come backa.

Na izvesnom nivou, PATIENT ZERO deluje kao prestige project - režira ga oskarovac, scenario potpisuje Mike Le koji se sa ovim tekstom našao na Black Listu, glume Matt Smith, Natalie Dormer i Stanley Tucci, ali u osnovi ovo je jedan od onih žanrovskih filmova koji su verovatno u incepciji bili potencijalno zamišljeni za bioskop ali se niko nije naročito iznenadio kad su skončali na VODu.

Mike Le je skončao na Black Listu sa ovim scenarijem. Ruzowitsky je snimio film od osamdesetak minuta i da se naslutiti da je scenario bitno reduciran. Međutim, i iz ovoga što vidimo na ekranu se da naslutiti kako je ovaj predložak završio na Black Listu. Naime, PATIENT ZERO je film o postapokaliptičnim okolnostima izazvanim virusom mutiranog besnila koje se brzo proširilo među ljudima, ugrizima i agresijom. Ta osnovna premisa i mehanizam delovanja zaraze nadovezuje se na 28 DAYS LATER.

Preostali zdravi ljudi žive izolovani u nuklearnim silosima i naučnici sa vojskom tragaju za prvim zaraženim tzv. Patient Zero, otimaju pobesnele i proučavaju ih. Dakle, DAY OF THE DEAD.

Inovacija je da postoji figura "daywalkera", ujedeni naučnik koji nije pobesneo ali je stekao sposobnost komunikacije sa pobesnelima. Dakle, iza režanja, roptanja i vriske krije se jezik tako da ih on razume. U početku su pacijenti koje zarobljavajju neartikulisani u mislima kao i u telu, ali onda se pojavljuje jedan superinteligentan pobesneli i ispostavlja se da su oni ne samo sposobni da misle i da strateški promišljaju, i da dok ljudi još nisu našli svog Patient Zeroa, pobesneli jesu i to je taj naučnik.

Nažalost, Ruzowitzky ove premise ne produbljuje, film se relativno rutinski kreće od jedne do druge zanimljive ideje a utisak skraćivanja pojačavaju nakalemljeni voice overi kojima se naracija poštapa dosta nevešto. Sve ono što postoji u filmu dobro izgleda i fino je dizajnirano. Međutim, zanimljive ideje i solidan dizajn nisu raspaljeni u zadovoljavajući i raskošan narativ. Stoga, PATIENT ZERO ima pretenziju da bude bitan film kao GIRL WITH ALL THE GIFTS ali je u realizaciji dobacio samo do fusnote.

* * / * * * *

PROJET-M Erica Piccolija je kvebečki niskobudžetni SF koji pomalo podseća na Nolanov INTERSTELLAR i pos trukturi i po konceptu, s tim što nije toliko prezenciozan, ali nije ni tako ambicioan. Međutim, sve vrline u odnosu na Nolana uspeva da dezavuiše time što je zapravo i idejno i zanatski relativno oskudan. Umesto da ima jasan fokus, PROJET-M se ponaša upravo na način na koji mogu da ponašaju samo preskupi SFovi a to jed a se bave i ovim i onim, i prošlošću i sadašnjošću i stresom putovanja i šokantnmim novim otkrićem, pa na kraju PROJET-M ostaje film ni o čemu posebno, realizovan na krajnje skroman i neupečatljiv način.

* 1/2 / * * * *

Dalja razrada -

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1617231


Sent from my iPhone using Tapatalk

У данашњем додатку Политике "Култура, уметност, наука", изашао је чланак Вулета Журића под насловом 'Одисеја у Србији 2020.', који се завршава следећим речима:

QuoteАко нам је за утеху, тешко је веровати да би, с обзиром на прописане критеријуме и компетентност чланова комисије, Орсон Велс и Стенли Кјубрик икада прошли на било ком конкурсу Филмског центра Србије.

THE MEG Jona Turteltauba je film u kome je nekoliko ljudi pokazalo da može više nego što je iko očekivao. Za početak, Jason Statham koji je još uvek na ničijoj zemlji između theatricala i VODa, između leada i special guest stara, u ovom filmu tuče Rocka do nogu u onome što je ove sezone bila Rockova misija a to je da a) snimi akcioni spektakl C-mentaliteta sa džinovskim monstrumima b) podvali neko đubre kinezima. THE MEG je u stavci a superioran u odnosu na RAMPAGE. Za početak, THE MEG svoju premisu shvata maksimalno ozbiljno, ne gubeći smisao za humor, i pre svega finu ironiju, dočim RAMPAGE uzima grotesknu premisu, komplikuje je kroz multiplikaciju i na kraju je u odnosu njoj krajnje tupav. THE MEG ima finu dozu ironije što ne može da ima tupav film, i svoju "glupost" usvaja srdačno i na jedan ako ne pametan a ono dostojanstven, da ne kažem vaspitan način. Stavka b je u direktnoj vezi sa stavkom a, dakle Rock je u domenu podvaljivanja smeća Kinezima, odnosno pokušaja da nadoknade ono što do sada nisu imali, ponudio SKYSCRAPER, film koji je toliko derivativan da je čak i samim autorima bio dosadan. THE MEG je film u kome su autori maksimalno posvećeni tome da se ne obrukaju pred istorijom. Naravno, THE MEG nije ni JAWS ni THE ABYSS ali autoti znaju da su gledaoci upoznati sa tim filmovima i pokušavaju da budu pažljivi kad se bave tom vrstom žanra.

Rock naravno ostaje još impresivnija pojava na ekranu na nivou čiste telesnosti ili harizme, ali Statham ima svoje adute i što je najvažnije, kako se nalazi u dobrom filmu, ima i bolju priliku da se isplasira. Zanimljivo je da THE MEG iako je u suštini ensemble piece u nekoliko sekvenci vrlo direktno koristi Stathamove atribute i stvari koje znamo iz njegove životne/ radne biografije kao što su plivanje i skokovi u vodu. Statham svakako ostaje jkedan od onih starovremskih akcionih heroja koji koristi svoje telo u potpunosti, i upoznatost publike sa njegovim vanglumačkim veštinama.

THE MEG slično RAMPAGEu i SKYSCRAPERu u osnovi jeste irwinallenovska produkcija našeg doba. U tom smislu, zanimljiva je promena paradigme. Naime, Irwin Allen je okupljao All-Star glumačke postave a danas se irwinallenovski projekti formiraju oko harizmatičnih pojedinaca. To je vrlo zanimljivo jer se zvezde na neki način ideološki sterilišu, odnosno stavljaju u kontekste priča o prirodnim katastrofama, vis maiorima ove ili one vrste što je ranije upravio bio taj najmanji zajednički zadržalac za okupljanje širokog fronta zvezda. Tako da sada zvezde poput Rocka praktično nemaju "tradicionalne" protivnike, to su sada elementi, mutanti, ekološke katastrofe, rušenja kuća, čak i kada iza njih stoji neki nominalni negativac. Statham međutim, još nije u toj fazi, pa iako je ovo dobrodošao leading man rad za njega, nadam se da neće nužno nastaviti ovim putem.

Jon Turtletaub, reditelj koji je bio specijalizovan za mediokritetski menstrim kod Jerry Bruckheimera i u Disneyu općenito, ovde pokazuje da zna kad hoće i pravi nekoliko efektnih set-pieceova, donoseći dosta detinjeg entuzijazma u prizore napada morskih čudovišta ali akrobacije podvodnih vozila koja po svojoj ekstravagantnosti prevazilaze Bonda i više koketiraju sa JETSTONESima. Set-piece napada na plaži je takođe duhovit i tu Turteltaub pokazuje da nije slučajno odavno zadužen za skupe filmove, vešto orkestrirajući nekoliko paralelnih tokova.

Clintov snimatelj Tom Stern takođe iznova pokazuje da može da pruži vibrantan rad kamere kakav mu matični reditelj odavno ne traži.

Sumrak civilizacije i dalje traje i ogleda se u tome da se danas film poput THE MEG snima za 130 miliona dolara. I da su potrebni Dean Geograris i Jon & Erich Hoeber da adaptiraju roman Stevea Altena da bismo na kraju dobili ovo. Ali, šta je tu je. Ako treba da se ovo snima na taj način, bolje da je THE MEG nego RAMPAGE.

* * * / * * * *

PERDIDA Alejandra Montiela je ekranizacija romana Florence Etcheves, konfuzni triler o mladoj policajki koji i posle nekoliko decenija istražuje nestanak svoje drugarice na jednom zajedničkom putovanju. Argentinski film izašao je pravo na Netflix ali nažalost, ovo nije baš reprezentativno ostvarenje za aregtninsku kinematografiju pa i njene kapacitet u žanru krimića. Montiel kombinuje atmsoferu misterije koja emocionalno i intelektualno iscrpljuje glavnu junakinju sa elementima priličnog treša u zapletu sa trgovcima ljudima koji su umešani u slučaj nestanka. Montiel na kraju ne biva ubedljiv ni u jednom od ta dva segmenta i rezultat je film koji je naizmenično krajnje pretenciozan i neverovatno banalan.

DOO NAMJA Seong Tae-Leeja, na engleskom DERAILED, zanimljiv je južnmokorejski urbani krimić sa jakom socijalnom dimenzijom. Priča prati par tinejdžera čija akcija iznude polazi nizbrdo i devojka završava kao konkubina u jednom karaoke baru dok ne otplati svoj dug. Njen momak pokušava da skupi novac da isplati gazdu karaoke bara i da je izbavi, ali okolnosti su izrazito nepovoljne. No, ni vlasniku bara život nije jedostavan i pritisci te dve jakwe nevolje rezultiraju eksplozivnim sukobom i tragičnim ishodom.

DOO NAMJA je snimljen sa dosta nervoznom kamerom, sa ramena, koja je više svojstvena nezavisnom evropskom filmu ili evropskom art houseu. U tom pogledu, DOO NAMJA dosta odstupa od decentnog, mirnijeg stila na koji nas je navikao južnokorejski film i možemo reći da je u postupku izuzetno vesternizovan. Međutim, u samom prikazu miljea je vrlo ubedljiv, lokalan u najboljem smislu i samim tim autentičan, zadirući duboko u socijalne tenzije kroz par excellence korejsku ikonografiju.

DOO NAMJA nije film velikog zahvata ali je vrlo efektan na tom polju koje je zauzeo i kom se posvetio.

* * * / * * * *