ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Imamo temu o naslovnicama, gde smo zaključili da možemo da pričamo o crtačima, ali neka ova tema bude direktna oda njihovom radu. Nisam hteo da napišem reč "najbolji" u naslovu, zato što znam da će ionako da se pretvori u "omiljeni", s obzirom da, čak i kada želimo da budemo "objektivni" što je više moguće, nemamo dovoljno znanja i dovoljan izbor radova ispred nas da bismo mogli iole da se približimo nekim standardima koje ta reč priziva. Moglo bi da stoji i "kultni kadrovi" ali i to je više obavezujuće od ovog trenutnog izbora.


Drugo, stavio sam i "kadrovi" i "table", zato što mi je na kraju krajeva svejedno, iako mi je lično lakše samo da kačim čitave table nego da ih prethodno i odsecam, a verujem da je i drugima. Ali, kako ko želi.


Shvatio sam da je meni omiljena generacija crtača u američkom stripu ona sa početka 80-ih, gde spadaju Bill Sienkiewicz, Mike Mignola, Arthur Adams... Ok, Sjenkjevič je počeo '79, ali uklapa se u tu grupu. Nisu bili ograničeni realizmom, iako Adams, na primer, ume da bude gotovo nepodnošljivo detaljan. Sa njihovim radovima sam se upoznao tek početkom 90-ih, u direktnom kontaktu sa originalnim američkim izdanjima, pošto se ne sećam da sam ih viđao kod nas u prethodnoj deceniji. Za početak, Minjolin crtež (samo olovka) na grafičkom romanu Doctor Strange and Doctor Doom: Triumph and Torment, kraj 80-ih:





Nisam želeo da već na početku prikažem Minjolinu vizuelizaciju Pakla ili Đavola iz ovog romana, za koju su ga koji god bogovi ili sudbina spremali još od rođenja, pa, zato, eto "samo" čudnih Strejndžovih bogova, Višantija. Naravno, prvi kadar je samo kulminacija onoga što se dešavalo na prethodnoj tabli, gde nismo znali šta će da se pojavi u mističnoj svetlosti iza Starog Džengisa. Višantiji se veoma retko direktno pojavljuju, pa je čitalac iznenađen kao i sami likovi. (Osim što sam ja sad upropastio iznenađenje onima koji nisu čitali!  )  Agamotto je ranije bio prikazan kao insekt, i više nisam siguran gde je promena nastala.


Volim odabrane crtače iz bilo kog perioda - ranijeg ili kasnijeg, nije bitno - jedino ne bih mogao da se odlučim za one koji su počeli relativno skoro. Ne zato što mislim da danas nema talentovanih, već zato što mi je potrebna određena distanca da bih poštovao nečiji rad. Dakle, da moje interesovanje za njih traje barem nekoliko godina. Iako trenutno volim, recimo, i Toma Šiolija i Sanu Takedu, pričekaću da ih upoznam više pre nego što počnem da razmišljam da li mi spadaju u omiljene.

Kao mali bonus:


Američki izdavač TwoMorrows ima mnoštvo časopisa i serija knjiga koji se bave stripom. Tehnikom, istorijom, pojedinačnim autorima. Jedna od tih serija se zove Modern Masters, čija svaka knjiga je jedan dugački intervju sa pojedinačnim crtačem, uz mnoštvo primera. George Perez, Bruce Timm, Arthur Adams, John Byrne, Walter Simonson, John Romita Junior, Guy Davis, Jeff Smith, itd. Nisam vam ovo ja rekao, ali...može se čitati preko sajta ReadComicOnline, samo nađite preko pretrage "Modern Masters".

Pošto ne osećam da poznajem dovoljno dobro karijeru Howard-a Chaykin-a, na način kako poznajem one, recimo, Kirbija i Sajmonsona, nisam otvorio posebnu temu o njemu, ali ću povremeno kačiti primere njegovog rada na drugim temama, poput ove ovde. Zanimljivo da sam ta tri imena spomenuo u istoj rečenici, pošto su oni po meni možda i najzapostavljeniji američki crtači i autori na našim prostorima (da, čak i Kirbi).


Kada bismo ovde izvršili retrospektivu i analizu koliko je Frenk Miler bio zastupljen u našim medijima i literaturi vezanoj za strip - da ne pričam o samom izdavaštvu! - a koliko Čejkin, verovatno bi odnos bio 99:1 za Milera. Što je budalaština kada se uzme u obzir da su oni jednaki po mnogo čemu. Ne baš pravi savremenici - Čejkin je malo stariji i počeo je 5-6 godina ranije - ali baš zato je verovatno on izvršio veći uticaj na Milera nego obrnuto. Nisam siguran ko je započeo one medijske kolaže koje viđamo u Dark Knight Returns - Čejkin, Miler još ranije, ili neko treći - ali prva moja asocijacija kada vidim takav pristup u stripu je American Flagg!, serijal od 50 svezaka koji je Čejkin objavljivao sredinom 80-ih za nezavisnog izdavača, First Comics. Sledeća tabla je iz prve sveske (1983):






Slično važi i za odnos Čejkina i Vorena Elisa, kome je sigurno preteča na mnoge načine. Naravno, volimo mi Elisa - povremeno ga i obožavamo! - ali ne zaboravljamo da je rođen kao gunđavi deka, i da je kasnije, vremenom podetinjavao. Elis piše bolje dijaloge, ali to je sve. Čejkin ubada silovitije, i vrlo je zreo i vrlo precizan u svojim idejama. No, Elisa ćemo videti na ovoj temi u zavisnosti od njegovih saradnika, pa ću eventualno poređenje ostaviti za neku drugu temu.

Pošto sam već dva dana prelistavao Čejkinove crteže, naleteo sam i na ovo sledeće, i bila bi šteta da se predje preko toga bez pomena!      Cody Starbuck, prva epizoda, objavljeno u Star*Reach #1, 1974, za Marvel Comics. Crno-beli časopis, bez cenzure. Nisam stavio čitavu tablu zato što je kopija loša i deluje razmazano, ali, ionako je ovaj kadar najvredniji pažnje. Clonedroids. Čejkin je možda bio najveći zastupnik one ideje iz House of Cards da je "sve vezano za seks... osim samog seksa", i priznajem da se uglavnom fokusirao na prvi deo rečenice!  [emoji38]

Nemam mnogo sacuvanih starih stripova koje volim (nemam ih gotovo uopste), ali imam zato mog omiljenog Majk Zeka sa kojim davim okolo... Zek je fantasticno radio akcione scene, gotovo filmski... Recimo, ovde...



Sredisnja tri panela su ocigledno slowmotion - jedan neprekinut filmski kadar. A zatim, na sledecoj tabli, imamo opet jedan neprekinut filmski kadar u nekoliko panela, samo sto sada to nije slowmotion, vec surova akcija... I to sa jump-cutom na krupni plan naseg junaka koji zavrsava borbu.

Fenomenalne su ove table, zaista. Plus, taj tekst (Doug Moench, ako se ne varam)... Ovo me je potpuno oblikovalo u najnežnijim dečačkim godinama 

Ljudi...Kirby is here!

Tu rečenicu je DC koristio na naslovnicama određenih izdanja kad je čovek počeo da crta za njih. Zašto je Kirbi značajan? Pa, da ne bih ostao za računarom do subote uveče pišući (i prepisujući!) teze, koncentrišimo se na neke stvari koje su bitne za ovaj topik.

Recimo, uveo je specifičnu strukturu u epizode, koja ide ovako: počinje se sa velikim kadrom, preko cele prve strane, a kada okrenete list, naletite na još veći kadar, preko obe susedne strane. Taj služi da vam oduva svaki tračak neutralnosti i ostavi vas širom otvorenih usta u zamrznutom strahopoštovanju. Mali Grent Morison je tako naleteo na jednu epizodu Novih bogova, i vidite šta smo dobili kasnije! Jedina stvar koja mu je prošla kroz um u tom trenutku je bila:"Dakle, TO je Otkrovenje!" Volt Sajmonson, Džon Birn, Tom Šioli - svi oni ili enormno duguju Kirbiju, ili su pokušavali da ga dostignu tokom karijere.


"And now, prepare for wonderment beyond measure on the incredible pages that follow..."

...su reči Stena Lija na prvoj stranici jednog od pomenutih slučajeva kada je Kirbi primenjivao opisani model. Danas je lako biti ciničan, i nostalgično se nasmejati na Stenova "preterivanja", makar i priznali njihovu bezazlenu šarmantnost, ali, ove reči su bile onoliko istinite u praksi koliko je to uopšte moguće kada svaki put isti čovek pokuša da ih realizuje, i obraćajući se istoj publici. I, kada je čitalac konačno nestrpljivim prstima okrenuo tu prvu stranicu koja je sadržala obećanje kosmičke začudnosti, dobio je ovo:




Dobio je Tora i rigelskog robota duboko u srcu Crne galaksije, "tamo gde se ni bogovi ne usuđuju da kroče", poput patuljaka u moćnom bioverzumu, na površini žive planete Ego. (The Mighty Thor, vol.1,#133) Mnogi dečji umovi su bili preobraćeni ovim crtežom i ovom nerazumljivom terminologijom, koja je nudila večitu misteriju i tajno znanje - a ni stariji nisu bili nedodirnuti.

E, to bih voleo da vidim crno-belo, oslobođeno tehnike bojenja iz 1960-i-neke. Postoji crno-belo izdanje Kirbijevog Tora (od IDW-a, naravno), ali nisam gledao šta sadrži.

Ridiculus se bavi analizom visokog nivoa kojoj ja verovatno neću nikada prići. U kontrastu, mislim da nije ni potrebno da posebno obrazlažem zašto se ova slika Old Man Logana iz osmog broja poslednjeg Astonishing X-Men serijala meni dopada    Paolo Siqueira na olovkama, Walden Wong i Roberto Poggi na tušu i Edgar Delgado na koloru. Jaka latinoamerička ekipa za jaku sliku 

Heh...ma ne, samo se skupilo par stvari koje sam želeo da kažem o Kirbiju, pa je bila pogodna situacija. Znamo mi da si itekako sposoban da pričaš na isti način. 

A, pošto smo već pričali o velikim (i prevelikim) kadrovima, sednimo u vremeplov, i otidimo 30 i kusur godina u budućnost (u odnosu na Kirbijevu tablu iz moje prethodne poruke).



Planetary, naravno, 4. sveska. Vidimo unutrašnjost drugozemaljskog - da, to bi bio pravi izraz - broda, sa njegovim zidovima, njegovim stubovima, njegovim statuama i obojenim staklima, nalik na leteću katedralu neke nepoznate nebeske vere. Svi znaju da nisam lud za realističnim crtežom u žanrovima fantastike, ali Cassaday uspeva da se "iskupi" u mojim očima ovakvim osećajem za dizajn stranih tehnologija i arhitektura. Kao i za dizajn stranice, ali to je druga priča.

Inače, podrazumeva se da neću stavljati table koje bi bile preveliki spojleri, čak i za 50 godina stara izdanja. Trudiću se da stavljam table sa početka priče, ili bar sa početka pojedine epizode.

Da nastavimo na temu Vorena Elisa (i krupnih  kadrova, povremeno).


Prva polovina sledeće table uvek uspe da mi izmami osmeh:





Ko god da je smislio ideju za ovaj uređaj koji ima oblik ogromne slušalice sa nekog starog telefonskog aparata - Elis ili Stuart Immonen - genijalna je! Iz Nextwave-a #1.


Voren Elis je cenio Kirbija, ali nikad nije preterano cenio uticaj njegovog nasleđa - video ga je više kao smetnju. Ali retko je koga cenio od starije generacije crtača kao Volta Sajmonsona. Na stranu to što volim da gnjavim njime gde stignem, mislim da je ovo pravo mesto da se pokažu neki od njegovih najjačih aduta. Stilizacija je stvar ličnog ukusa, i neko može da voli određeni stil, neko drugi  da ga mrzi. Različiti crtači imaju različite prednosti, i neki su dobri u akcionim scenama i koreografiji borbe; drugi su dobri u prikazivanju trodimenzionalnog prostora na dvodimenzionalnoj tabli; treći su majstori anatomije; četvrti briljiraju u prikazivanju mašina i tehnologije; neki su rođeni sa viškom vizuelne imaginacije i sposobnošću da prikazuju jedinstvene stvari i bića; neki su najbolji u prikazivanju emocija i telesne gestikulacije...Itd. Mogućnosti su brojne. Sajmonson je najbolji - po meni, ali i većini drugih fanova - u promišljanju kompozicije stranice i jasnoće vizuelnog pripovedanja. Tu sam retko sretao ikoga u istoriji stripa - i verovatno nikog u domenu američkog - ko je toliko raznovrstan i može da pristupa materijalu na toliko različitih načina.


Elem, Elis je nešto pisao o specifičnosti stripa u odnosu na film, i koristio je jednu stranu iz Manhunter-a Sajmonsona i Arčija Gudvina kao primer filmske akcije sabijene na jednu tablu. (I to akcije kakvu viđamo u filmovima o Bornu.) I dok mnogi moderni crtači koriste uglavnom filmski pristup u svom radu, Sajmonson je mogao da ga koristi kako i kad želi, ali nikad mu nije robovao. Naći ću taj primer iz Manhunter-a, pa ću ga postovati ovde, a evo dva primera iz Tora koji ilustruju ovo drugo.





Ovo gore sam već stavio na temi o Sajmonsonu, ali ovde je samo donja polovina table, koja je bitna za ono o čemu pričam: čitalac ima utisak da je niz kadrova beskonačan, iako zna da u praksi nije.





Ova scena je dosta kasnije, na polovini rana, možda. Ali ovde moram da napravim kratku digresiju, političke prirode! Znate li da je nekim ljudima ova gornja scena bila "mučna" i nisu mogli da je čitaju/gledaju, jer Lorelaj siluje Tora!    Živimo u ludačkom svetu... 


No, ništa od ovog nije filmski - ili bar ne sasvim - jer koristi neke tehnike i oruđa koja nisu prigodna filmskoj produkciji.


Još jedna stvar zbog koje Sajmonsonov rad ne može uvek lako da se zamisli kao film (a da se mnogo toga ne izgubi) je njegova opsesija onomatopejama, koje su uvek integralni deo slike, a ne spoljni dodatak ili, još gore, stvar koje bi strip trebalo da se stidi. On sam je obučen da ispisuje tekst i efekte, ali najčešće radi u kombinaciji sa John-om Workman-om, jednim od najvećih u branši ikada.





Bio sam u nedoumici da li da stavim ovde jednu drugu tablu, mnogo kasnije u hronologiji stripa, sa istim ovim likom, ali to bi bio spojler. Iako je u pitanju jedan od najboljih klifhengera u istoriji stripa. Verujem da su mnogi ovde čitali Tora, ali ipak, sigurno ne svi. (A gde nam je drug neomeđeni nestao? Odmor?)


A evo filmske sekvence sa početka Oriona:





Ovo je izašlo sredinom 2000-e, ali je crtano godinu dana ranije, i samo je jedna u nizu od 5 stranica koje su strukturirane na isti način, sa 6 horizontalnih kadrova po tabli. Jedino što "remeti" savršenu filmičnost je povremena onomatopeja (u tih 5 stranica, ne na ovoj konkretnoj) - u stvari, "remeti" samo u smislu da ih drugi crtači ne koriste, a to je bilo vreme kada su ljudi poput Bryana Hitcha počeli sa widescreen stripovima, koji su imali ovakav oblik, sa kadrovima po uzoru na format slike na filmskom platnu.


E, dođosmo i do krupnih kadrova. Ali ja sam se raspisao, pa ću ostaviti to za sutra.

Evo table iz Manhunter-a za koju je Elis rekao da je čitava Džejson Born-sekvenca sabijena na jednu stranicu:







A sada, krupni kadrovi, tj. splash pages.


Sajmonson je u tome bio škrtiji čak i od Kirbija. Jedini slučaj kad ih je često upotrebljavao je bila prva stranica stripa. Tako da je svaka druga primena naglašavala važnost situacije.


Iako je ovaj deo priče trebalo da bude iznenađenje za čitaoca, danas se toliko često spominje i pojavljuje u istorijama američkog mejnstrim stripa da ga nije moguće ignorisati. Thor #380. Već neko vreme je Sal Busema crtao Tora po Sajmonsonovom nacrtu priče - poslednju trećinu run-a, recimo. Vratiću se na njega kasnije. Elem, za tu epizodu Tora je Sajmonson preuzeo crtačke dužnosti - toliko je bilo važno. Borba Tora sa Jormungand. To ime bi se moglo prevesti na srpski kao "ogromno čudovište". Toliko ogromno, zapravo, da se tvrdi da može da se obmota oko zemljine kugle. Kako predstaviti borbu sa nečim tako ogromnim? Jednog dana je ideja došla sama: "All splash pages!" Kasnije je Sajmonson saznao da je Džon Birn uradio to godinu dana ranije.


Prebacimo se kratko na Birna, jer koga zanima istorija stripa, uživaće u ovim ogovaranjima informacijama.    Ta priča je trebalo da izađe kao Incredible Hulk #320, ali je urednik naslova, Denny O'Neil odbio rekavši Birnu da je to došlo od Džima Šutera, glavnog urednika Marvela u tom dobu, a to je bilo 1986. Šuter tvrdi da ne zna ništa o tome, i da je to O'Neil uradio jer je priča bila previše eksperimentalna, i verovatno nije želeo da se sam ubeđuje sa Birnom. Posledice su bile takve da je Birnu "pukao film" od Šuterovog mešanja (a ionako nije imao dobro mišljenje o njemu), i vrlo brzo je napustio Marvel posle toga. Ta priča je naknadno objavljena u Marvel Fanfare #29, krajem iste godine. Zanimljiv eksperiment, i svaka čast Birnu na želji da istraži formu, ali nije bilo nikakve potrebe da bude razvučena na toliko stranica, makar i Halk u njoj bio uglavnom na drogama.


S druge strane, kod Sajmonsona forma uvek služi sadržaju. Borba sa Jormungand sadrži dosta dijaloga i fragmente pseudo-Edske poezije, i neki od njih dosta otkrivaju, pa ih, s obzirom da je to skoro kraj tog perioda Tora, neću ovde staviti. Staviću nešto jako slično: isti protivnici, drugi naslov, i to sam njegov početak. Uvodna dupla tabla za Sajmonsonov Ragnarok:





Gde se moglo otići posle čitave epizode u obliku spleš tabli? Samo na duple spleš table! I, zatvarajući pun krug u ovom mom opisu, to je ono što je Voren Elis verovatno imao na umu kada je, sa Stjuartom Imonenom, radio Nextwave: Agents of H.A.T.E. Pretposlednja epizoda sadrži nekoliko takvih duplih spleš tabli, iako rađenih kao totalna zajebancija.


Joj, koliko teksta u ovom stripu!!!    Ne, htedoh reći, na ovoj temi! Ali ljudi ovde očekuju table i slike (i političko pljuvanje, ako već mora da se čita!  )!


Ali, pre nego pređem na druge crtače, rećiću koju o Salu Busemi, pošto je ovo jedina prilika da napišem išta. Sal Busema je bio standardni Marvelov zanatlija, koji je uvek bio pri ruci kad niko drugi nije imao vremena ili želje. Njegov stil je nešto najbliže Marvelovom kućnom stilu - nešto što će čitaoci prepoznati jednim pogledom i povezati sa Marvelovim proizvodima. Čitao sam dosta od njegovog rada na Halku, i još bih izdvojio i Rom-a kao nešto što je crtao dugo vremena - iako je verovatno radio na svakom bitnijem naslovu tu i tamo, a možda i na onim opskurnijim. Crtao je The Eternals sredinom 80-ih, bar većim delom, i moram reći da njegov prost dizajn napredne tehnologije nije ostavio dobar utisak na mene. Ali, jednu stvar je umeo da radi dobro, verovatno jer je njegov stil bio pogodan za taj žanr. Umeo je da prikaže bajkovito kako treba. I zato je njegov rad na Toru, u poslednjoj trećini Sajmonsonovog rana (kao i Balderu Hrabrom, koji je bonus priča) po meni vrhunac njegovog rada. Nije pandan Sajmonsonu, naravno, ali odradio je posao pošteno i nema prevelikih razlika u vizuelnom stilu i atmosferi između ova dva crtačka perioda na narativno jedinstvenom Toru. Ovde je par mojih omiljenih tabli od njega:


 

Da, meni je Sal Buscema uvek bio primer korektnog crtača bez mnogo imaginacije, zauvek u senci slavnijeg starijeg brata, ali nekoga koga možeš da pozoveš usred noći da ti nešto odradi i da ne brineš jer znaš tačno kako će to da izgleda.

Druže Ridiculuse, uživanje je čitati ove vaše mini-eseje.

Ne da mi se da se ponovo mučim s kačenjem tabli, no jedan prijatelj i ja smo svojevremeno iz zezanja pokrenuli sličnu temu zbog "svađe" povodom pitanja čija je crtačka škola bolja - američka ili francuska?


Pobednik je odlučen na strani broj 14. 


http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=18356.0


Table kreću od druge strane.

Quote from: neomedjeni on 11-09-2018, 13:55:33
Ne da mi se da se ponovo mučim s kačenjem tabli

Pa što bi ih kačili??? Samo prekopiraj linkove. Ovako:

Na pamet mi nije palo.

Tu smo da se pomažemo, druže neomeđeni!!!!!!!!!!

Uživanje je i dobiti pohvalu od poznavaoca kakav je Meho. 

Dobrodošli natrag, druže neomeđeni! 

Što se tiče odnosa franko-belgijske i američke škole, ako ih koliko-toliko uniformišem prema najzastupljenijim karakteristikama, svaka ima svoje prednosti i mane. Na primer, to što Francuzi troše više vremena i pažnje po tabli ima za posledicu da su im priče mnogo, mnogo kraće. Šta je bitnije? Ko to zna? Ne postoji apsolutni kriterijum u tim stvarima. Da li je bitno za priču videti svaku ciglu ili svaku neravninu na zidu onog (nekog, imaginarnog) srednjovekovnog zamka? Ili je bitnije opisivati putovanje likova u Severnu Afriku i avanture, intrige, i borbe tamo dok prvi crtač još uvek crta cigle? Nema konačnog odgovora.


Osim toga, Francuzi (i braća i susedi im - pomenimo ih da se ne naljute) imaju mnogo stilizovanih i komičnih grafičkih romana i stripova, a Amerikanci imaju neke crtače koji vole da detaljišu do besvesti. Geof Darrow, recimo. Ili moj favorit, Arthur Adams. Njegovi likovi su stilizovani, iako ne preterano, ali okolinu voli da crta toliko da, ako bismo mu dali besmrtnost, verovatno bi crtao isti kadar dok vreme ne pojede sam kamen i erozija ne promeni pejzaž. Evo prve table za prvu epizodu Jonni Future, koja je izlazila u Tom Strong's Terrific Tales, zanimljivom projektu Alana Mura:





Kasnije priča odlazi u fantastičnije predele, ali ova kuća! I ovo drveće!    I svaki kamen cigla na stepeništu!   


Artur Adams je čisti pripadnik franko-belgijske škole, čak i po vremenu koje mu je potrebno da završi projekat. Odnosno, svi znaju koliko je spor! 


Meni je ta raznovrsnost principa i pristupa zapravo vrlo draga.

Eh, kao i mnoge druge dihotomije i ta između "američke" i "francuske" škole stripa teško da ima ikakvu težinu izvan zabavljanja na internetu postavljanjem raznih tabli i bučnim navijanjem.

Mislim, šta je američka škola i kako se u nju uklapaju i Harold Foster i Carl Barks i Dave Sim i Stuart Immonen, svi fantastični crtača koji su operisali/ operišu  u potpuno različitim kontekstima i imaju potpuno različite stilove? Šta je francuska škola i kako se u nju uklapaju Franquin (pritom, jelte, Belgijanac), Jiraud, Tabary i Loisel?

Naravno, danas američke stripove u ogromnom procentu crtaju ljudi iz Južne Amerike, jugoistočne Azije, pa i iz Evrope, a francuske u sasvim primetnoj količini crtaju Kinezi, Srbi, Hrvati...

Quote from: Meho Krljic on 11-09-2018, 14:44:47
Šta je francuska škola i kako se u nju uklapaju Franquin (pritom, jelte, Belgijanac), Jiraud, Tabary i Loisel

Dve reči: Ligne claire


Ko je Jiraud? 

Dobro, Giraud, povukla me aliteracija u greh 

I kakav bre Ligne Claire kod Frankena, nemojmo:

Quote from: ridiculus on 11-09-2018, 14:37:35
Dobrodošli natrag, druže neomeđeni! 

Bolje vas (s)našli, druže Ridiculuse!


Verovatno ne bi bilo zgoreg da napomenem nekoliko stvari pre nego što staru raspravu preselimo na ovu temu. Najpre, u pozadini svega je bila želja za dobrim zezanjem i pronalaženjem zanimljivih strip tabli za prezentovanje na temi. Još dublji motivi su se ticali želje da malo provociramo trećeg drugara, koji je u tom trenutku bio moderator na Darkwoodu, zbog koga smo se Silni i ja pretvarali da upadamo u vatru svakih par postova. Mislim da smo to na žalost kasnije pobrisali da ne bi neki slučajni prolaznik stvarno pomislio da jedan od nas dvojice neće dočekati Novu godinu. 


Ali većina tabli je ostala na uvid, što je verovatno i navažnije od svega toga. A ja rado čitam i amere i franke.


Dobro, ove prve više iz sažaljenja i kako bih s vremena na vreme proverio da li je američki strip konačno dosegao dno dna ka kojem nezaustavljivo teži. 

Kako, bre, ko je Jiraud!? Ne znate ko je Gean Jiraud, čuveni impersonator!


Naravno, slažem se sa Mehom, ali sam siguran da će drug neomeđeni da kaže nešto u stilu kako je glavna razlika do standarda/industrije/zanatske prakse u dotičnim sredinama, a ne do pojedinačnih crtača. Ima i toga, ali mislim da su se stilovi danas dovoljno izmešali da nema nikakvih grubih, apsolutističkih podela.


Onaj novi Herkul, koga je crtao Looky, izgleda neverovatno dobro, ali tu mu se svaki pozitivni kvalitet završava. (Mislim na naučnofantastičnu verziju 12 Herkulovih dela.)

Jašta, ali crtež mu se po kaldrmi vuče.

Quote from: Meho Krljic on 11-09-2018, 14:56:17
Dobro, Giraud, povukla me aliteracija u greh 

I kakav bre Ligne Claire kod Frankena, nemojmo:

Pa dobro, imao je Franken svoja zastranjivanja, kao što su te Crne Misli, ali bar 90% toga (Gaša, Spiru, Marsupilami i sl.) je čista linija.

Zastranjivao i Žiro ponekad, posebito u Mebijus fazi. 

Zastranjivo, zastranjivo.


A ovo Giraud/ Jiraud, saćete čoveka koji nikada nije učio francuski da razapinjete zbog greške u izboru slova? Ne osuđujte mene, osuđujte glupu francusku fonetiku!!!!!!!!!!!!!

I, naravno da je razlika u standardima, ali te razlike postoje i unutar jedne nacionalne produkcije - ljudi koje sam pomenuo kao primere američkih crtača svi potiču iz sasvim različitih delova medija i industrije i crtež im odražava te razlike.

ja sam juce zapoceo sa svojim godisnjim iscitavanjem copre michaela fiffea. nema mnogo stripova u kojima je skoro svaka tabla vredna kacenja na zid, ali copra je 1 od njih.

Da, Fiffe je barbarogenije. (Uzgred, Michel, ne Michael) Njegovi superherojski stripovi su... something else 

Quote from: Meho Krljic on 11-09-2018, 15:08:46
saćete čoveka koji nikada nije učio francuski da razapinjete zbog greške

Ne ne to nikako!

Razapinjemo valjda samo hrišćane, a ti kao musliman možda da se samorazneseš?

Ispravite me ako grešim, ali zar obe religije ne dele ljubav ka kamenovanju? 

Quote from: Meho Krljic on 11-09-2018, 15:15:46
Da, Fiffe je barbarogenije. (Uzgred, Michel, ne Michael) Njegovi superherojski stripovi su... something else 

uh, jednog dana cu ipak zapamtiti kako se covek zove. svaki put kad ne pomislim na njega par nedelja, moj um ga automatski preimenuje u michaela 

Kapiram da ga svi Ameri koje zna ionako zovu Majkl, tako da je u redu.

jean michel "jiraud" fiffe 

Mislim da sam i sam pravio tu grešku par puta, isto kao što Milara zvao Majk, umesto Mark. Odbrana bi bila da uglavnom koristim prezimena, i ako nisam baš stalno u kontaktu sa ličnim imenima, zaboravim se. Ali, priznajem krivicu.  No, ne želim da me razapinju ili kamenuju, ali mogu da me siluju lepe žene do smrti ako je BAŠ neophodno, budući da je to danas nezamislivo gnusna kazna.

Quote from: neomedjeni on 11-09-2018, 15:05:59
Jašta, ali crtež mu se po kaldrmi vuče.

Sad gledam temu sa Darkwoodovog foruma i ovo je odmah na početku.    Spomenuo sam Looky-ja po sećanju, pošto je dobar primer onoga šta smo hteli da kažemo (dobar crtež, loš roman). Izgleda i da je jedan od najpoznatijih primera.

Great minds think alike i tako dalje. 

Copra je meni vrlo privlačan strip i daje mi tačno ono što volim, barem u smislu grafičkog pripovedanja. Ali nisam je čitao dovoljno, pa ne pričam o njoj. Zajedno sa Sajmonsonovim Ragnarokom, spada u grupu naslova koje bih želeo da čitam na papiru, a ne da se mučim sa piratskim skenovima, i koje sam zato čitao samo onoliko koliko moram da bih znao da li mi se čine vrednim dalje potrage. Što u njihovom slučaju znači, vrlo malo! 


U vezi ove rasprave sa drugog foruma: Džordž Perez je legendarni crtač koga smo često pominjali, a jedna od osobenosti njegovog crteža je velika detaljnost.

The New Teen Titans, vol.1, #1, sa samog početka epizode:



Majk Minjola o crtanju Koriand'r (Starfire) u Kosmičkoj odiseji (o kojoj sam pisao više puta):

Quote
She was a pain in the ass to draw. Almost any character created by George Perez would be, I think. Every part of her costume had a different pattern on it and with that hair - girls are not my strong suit anyway and she was the one that really gave me fits.

(Iz intervjua sa Minjolom i Starlinom u časopisu Back Issue! no.9)

Prelistavao sam i epizode Crisis on Infinite Earths, koje nisam čitao još od srednje škole - kraj 80-ih, doneo drugar iz Amerike - i nisam siguran da li uopšte i želim da ih čitam ponovo. Mislim, Perez je sjajan, ali sve je toliko konfuzno... Bilo mi je konfuzno i prvi put, ali tad nije postojalo ništa slično, i osećaj globalne opasnosti na ovoj skali je bio nov u svetu superherojskog stripa - bar za mene. Možda odaberem koji primer, čisto zbog crteža ili kompozicije ili načina pripovedanja.

Ajd baš jednom i ja nešto da pojasnim.
Konfuzno je što ceo brod od kog se očekuje da bude glomazan,
treba da ima prvi, zadnji plan, definisati šta je blizu, šta daleko...ovde je on 'ravan' ne vidiš mu dubinu, i to štipa za oko i naziva se konfuznim.....

Kada sam rekao "konfuzno" mislio sam na Crisis of Infinite Earths, i to konkretno na čitavu radnju, gde je postalo teško pratiti ko, šta i zbog čega... Mada ni Perezov hiper-detaljan crtež sigurno tu ne olakšava stvari, već pre dodatno otežava pripovedanje. Za prikazani brod mi ne smeta posebno - smetalo bi mi da je u pitanju video-igra, pa ne mogu da odredim rastojanje, a moram, jer pokušavam da sletim. Ovako, na nivou impresije, nije mi posebno bitno. Možda bi mi bilo bitno da je kadar popunjeniji, a ne ovakav sa mnogo praznog prostora. E, onda bi se oko stvarno mučilo da razluči šta je šta.

Kad smo već kod toga, i da se nadovežem na raspravu druga neomedjenog sa kolegama na drugom forumu, moji razlozi zašto ne priznajem preterani realizam u crtežu kao neki zlatni standard - ili je možda bolje reći naturalizam u ovom slučaju? - je sledeći. Uzmimo za primer Džona Busemu, za koga će se mnogi složiti da je jedan od najboljih tehničara (draftsman) u američkom stripu. Nikad nije posebno voleo da crta superheroje, ali složićemo se da je neke od svojih vrhunaca postigao na Konanu, i nacrtao neke od najboljih epizoda. Elem, kad god je crtao "realan" svet - što zapravo dobar deo Konana jeste: gradovi, poznate životinje, ljudi, poznata oružja, brodovi, i sl. - Busema je briljirao. To nije sasvim naša realnost, ali ima prethodnike u istoriji, i modeli su mnogobrojni i raznovrsni. Kada god je pokušao da crta išta što zadire u fantaziju, bio je...manje dobar. Tu i tamo je mogao da mu pomogne tušer čiji kvaliteti nadomešćuju njegove slabosti (Alfredo Alkala), ali nikad potpuno. Možda "slabost" nije ovde dobra reč, jer ispada da ja zameram Busemi nešto što je do njega, iako ne mislim tako. Ne, nije problem u njegovoj veštini, jer nije to nešto što bi on mogao da sedne i ispravi za par meseci ili godina - radi se o nemoći stila da prikaže nešto. Robert Hauard je napisao neke priče o Konanu po uzoru na Lavkrafta, a Lavkraftov pristup hororu je potpuno impresionistički. Realizam ne može da mu priđe. Jer kad Busema crta neshvatljivu monstruoznost iz druge dimenzije, od koje ljudski um može da poludi, dobijamo samo preraslu žabu. I što je detaljnije crta, gore za ukupni utisak.

Ko je crtao najboljeg Mefista u Marvelu? Busema ga je vizuelno osmislio - pretpostavljam, pošto ga je prvi crtao u Srebrnom letaču. Ali Majk Minjola ga je crtao najbolje. Senka i plamen i zlokobno prisustvo... Kako bi izgledao Mefisto kod Aleksa Rosa?  A kako kod Sjenkjeviča? 

Naravno, nije impresionizam po prirodi superiorniji, ali je bolje "naoružan" da se nosi sa određenim temama ili žanrovima. Isto kao i realizam. Problem nastaje kada se jednom pristupu da prednost nezavisno od uslova.

Uvažavam Vaš stav, druže Ridiculus, mada se ne slažem u potpunosti (o Bjusemi, ne sporim generalne zaključke). Bjusemin realistični stil ga je svakako sputavao kada je trebalo da crta nadrealne i nepojmljive ale i aveti, ali mislim se da dobar deo krivice može svaliti i na Bjuseminu nevoljnost da se potrudi u momentima kada na tablu treba da prenese nešto što ne voli. Gledajući njegov rad na Srebrnom letaču, stekao sam utisak da mu prija da crta samog letača, ali da ga užasno smaraju gradski prizori i da ih s mukom otaljava. Gužva na ulici i neboderi svakako su ono što spominjete kao "realan svet", ali ih Bjusema nije crtao ništa uverljivije od onostranih stvorova iz Konana.


I jebiga, čudovišta iz Bazena crnih bića spadaju među moje omiljenije stripovske nakaze, a Bjusemino su delo. 

Tu se verovatno dosta toga može pripisati generalnom pitanju rokova. Evropski crtač, ako radi dva albuma godišnje, treba da nacrta 96 strana za 52 nedelje. Američki crtač treba za četiri nedelje da nacrta dvadeset. To je jedan od najvećih razloga što se francuski i američki strip razlikuju u crtežu.

Edit: plus, naravno, iz sličnih razloga, u Americi je normalno da olovku radi jedna osoba, tuš druga, a kolor treća, što u francuskom stripu uglavnom nije pravilo pa i to doprinosi.

Što je jedna od polaznih tačaka moje teze o superiornosti franačkog pristupa. 


Ali nalazio je vremena i za te sitnice često dok je crtao Konana. Na to je skrenuo pažnju Roj Tomas u jednom od svojih predgovora za Konanove Hronike, kada je izdvojio poduži pasus kako bi ukazao čitaocu koliko se na jednom mestu Bjusema potrudio da dočara uličnu vrevu na početku epizode, iako od njega to nije uopšte posebno zahtevano. Da bi odmah nakon toga poentirao zaključkom da je Marfi bio dobar crtač, ali da, ako je zaista samo najbolji trebalo da dobije u nasledstvo Princa Valijanta, onda to trebalo da bude Bjusema i niko drugi.

Quote from: neomedjeni on 12-09-2018, 13:21:58
I jebiga, čudovišta iz Bazena crnih bića spadaju među moje omiljenije stripovske nakaze, a Bjusemino su delo. 

Poštujem, ali sad sam bacio pogled na epizodu, budući da je nisam čitao godinama, i meni se više sviđa kako je crtao Sanču!   


Stvorenja izgledaju dosta slično ljudima, i moguće da ih je Hauard i sam opisao tako, ne sećam se više, pa možda tu i nema materijala za raspravu. Problem u pristupu Konanu je taj što je sadržaj uglavnom "realističan" u ovom mom smislu, dakle, borbe hladnim oružjem između ljudi, lepe žene, dekadentna aristokratija, istorijske i egzotične lokacije, itd. Natprirodno je samo vrlo, vrlo mali deo kompletne slike (a tako i treba da bude da bi se očuvala začudnost). I onda je normalno da bi mi bilo draže da vidim Esada Ribića da crta Konana nego Bila Sjenkjeviča, koji bi bolje pogodio onih 5 ili manje %, ali bi sve ostalo bilo...čudnije. 

Da, opisana su kod Hauarda kao divovska, ljudima slična, ali zbog te svoje sličnosti posebno užasavajuća kada se uoče razlike - tako nekako. Što je Tomas meščim uspeo da pogodi.


A prizor Sanče kako se izležava na palubi mi se zauvek urezao u sećanje kao izrazito nepošten napad na libido jednog tinejdžera. 

Naravno, bio bi red da se nešto od Konana probere i za ovu temu!

I nikako nemoj shvatiti ovu raspravu kao moj napad na Busemu. Uživao sam u većini njegovih radova na Konanu, a problem je samo oko nekoliko finijih detalja.    Što se tiče njegovog rada na Letaču, ostalo mi je zarezano u sećanju da Busema nije voleo superherojski strip (a u Konanu je uživao), i verovatno se nije trudio na isti način. Ne sećam se više odakle to znam, ali to je moguće samo ako podatak čujem od pouzdanih izvora više puta. Ako naletim, prijaviću.


A Crisis je zanimljiv baš za ovu raspravu iz razloga što ne postoji nijedan francuski naslov koji ima toliko likova. Ni blizu. Nema tog pojedinačnog autora, iz bilo koje zemlje, koji može da se meri sa čitavim DC-jevim katalogom u tom trenutku (sredina 80-ih). E, sad, koliko je Crisis uopšte čitljiv drugo je pitanje...

Ako pričamo o Krizi na beskonačnim zemljama ili kako se već zove priča, danas nije čitljiva uopšte. Prijatelj se zajebo i kupio domaće ČK izdanje, pa mi dao da pročitam. Meni je to pošlo za rukom, za razliku od njega, ali krajnjim naporom volje. Naravno da mi je jasno da je taj strip nekad bio nešto zaista posebno, ali vrlo vrlo vrlo loše je ostario.

Da, Crisis on Infinite Earths je veoma važan kamen-međaš u istoriji superherojskog stripa, ali nikada nije bio uredna priča. Njegov značaj je pre svega u grandioznom in-continuity sređivanju tog istog, jelte, kontinuiteta sa gomilom novih koncepata koje je ovo podrazumevalo, ali svakako nije nešto, i pored moje ljubavi prema Perezu i Wolfmanu, što bih isticao kao primer priče koja se lako prati.

Meni je žao (jezička figura, naravno da nije  ) što je koncept događaja, koji ima veliki potencijal, u superherojskom stripu uludo protraćen (dobro, ako posmatramo iz komercijalnog ugla pretpostavljam da je zaključak značajno drugačiji). Pročitao sam desetak priča tog tipa i jedina koja me se dojmila i za koju bih izdvojio keš za nabavku u papirnom obliku bio je Final Crisis. Čak i Civil War, koji je predstavljan kao čudo neviđeno, je ako ćemo da budemo iskreni smeće sa kukavičkim krajem zbog koga je Milara trebalo, u zavisnosti od njegovih verskih uverenja, ili besiti ili razneti eksplozivom.

Quote from: neomedjeni on 12-09-2018, 14:58:48
Čak i Civil War, koji je predstavljan kao čudo neviđeno

The what now??? Nemojte mešati Marvelov marketing sa kritikama i reakcijama stvarnih ljudi. U vreme kada je Civil War išao većina reakcija po internetu je bila negativna (ponavljam se al nije loše setiti se da je Millar ovo bukvalno pisao iz bolesničke postelje povraćajući na svakih nekoliko minuta pa je njegov i inače nesuptilni stil bio još nesuptilniji) a za desetak godina koliko je prošlo generalni stav prema ovom događaju je postao još negativniji. Kritika (tj. blogeri) je u ono vreme vrlo rado isticala da Marvel zapravo u isto vreme objavljuje jedan actually odličan događaj - Annihilation - koga toplo preporučujem, kao i sve što je iz njega izašlo.


Ne znam da li ste čitali Identity Crisis, druže Neomeđeni, ali to bi moglo da vam se dopadne.

Annihilation je okej, ali njegov problem, bar što se mene tiče, je što je zbirka delova neujednačenog kvaliteta. Neki su meso, neki pirinač, pa su u celini tek prosečni.


Kriza identiteta dobro počinje, ali što je dalje priča odmicala sve više sam se mrštio na istu, a dok sam čitao rasplet svaki čas sam proveravao da negde u blizini nema skrivene kamere. Jer nemam pojma kako je iko uspeo da ubedi DC uredništvo da je ONO dobra ideja.


Prilično kul mi je bio New Frontier, da ne ispadne da samo gledam kako da udarim kontru, ali on zapravo i nije događaj.