ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

https://www.danas.rs/ekonomija/ovo-je-beograd-na-vodi-kasnjenje-kredit-pozar/

Ma, ne postoji. Sve je to simulakrum.

Kad je Bodrijar mogo da kaže da se rat u Iraku nije desio, da je simulakrum, šta je mali bg na vodi spram toga!

Simulakrumčić?

Simulabudabić!

Tamni Vilajet – Beograd na vodi

Bila je dovoljna izjava investitora da su dvojica radnika koja su poginula radeći na Beogradu na vodi bila obučena i opremljena, pa da se na ovu tragediju stavi tačka. Ali ovo stado beogradsko, mi ovce koje činimo građane Beograda, imamo pravo da znamo kako su stradali ovako obučeni i ovako opremljeni radnici. Kako su ipak pali i poginuli? Da li su imali sigurnosne pojaseve sa kopčama? Da li su te kopče bile vezane za sigurne oslonce? Kako im je i šta puklo pod nogama? Kakva je na tom mestu bila sigurnosna ograda

U mrak Tamnog Vilajeta otišla su i dva mlada života, dvojica građevinskih radnika koji su betonirali nešto – negde – na ivici betonske ploče na 22. spratu stambenog objekta na gradilištu Beograda na vodi. Menadžment kompanije koja gradi saopštio je da su bili obučeni i opremljeni. Tačka.

Pravo da kažu samo tu jednu rečenicu i stave tačku daje im član Ugovora koji je naša država potpisala sa samo jednim privatnim licem iz Arapskih Emirata kojim mu se garantuje da za njegovo gradilište neće važiti zakoni države Srbije i to na čitavih 110 hektara, i za čitava 2 miliona kvadratnih metara izgrađenog prostora i za svih narednih 30 godina koliko mu je dozvoljeno da ovde gradi. On će biti van dometa zakona Republike Srbije. On će imati pravo da gde god želi istakne natpis "PRIVATNI POSED" i da to znači zabranu i za nadležna ministarstva, i za Inspekciju rada, i za medije i za sve one koji pokušaju da objasne javnosti pod kojim okolnostima se ova nesreća dogodila, i to ovoj javnosti za čiju dobrobit – kako kažu – i grade sve to u Savskom amfiteatru ovog raspamećenog i uništenog grada.

MILION PITANJA BEZ ODGOVORA: I kao da taj bezočni postupak investitora nije dovoljan u meri nepoštovanja žrtava, nego je bila potrebna i dodatna zaštita sa najvišeg mesta, poređenjem sa američkim peračima prozora i njihovim pogibijama. Kada na sve to dođe i nedavna začuđujuće nedostojna i zapanjujuće snishodljiva i apsolutno skandalozna ZAHVALNOST ministra rada investitoru, izrečena na skupštinskom zasedanju (ona me je i podstakla da napišem ovaj tekst), onda postane jasno da to tamo što se radi na Savi nije samo sveta krava već nešto više od toga.

Ali ovo stado beogradsko, mi ovce koje činimo građane Beograda, imamo pravo da znamo kako su stradali ovako obučeni i ovako opremljeni radnici. Kako su ipak pali i poginuli? Da li su imali sigurnosne pojaseve sa kopčama? Da li su te kopče bile vezane za sigurne oslonce? Kako im je i šta puklo pod nogama? Kakva je na tom mestu bila sigurnosna ograda?

Ima tu milion pitanja na koja javnost ima pravo da sazna istinu. Na tako ozbiljnom gradilištu jedne višespratnice, i to kod jednog respektabilnog inostranog izvođača radova, postoje vrlo razrađene procedure i odgovornosti koje se dnevno prate, zapisuju i proveravaju od strane nadzora. Zašto se sve to odjednom proglašava tajnom? Ko se tu štiti i zašto? Treba li sprečiti da se tako nešto ne ponovi, a nažalost se ponavlja i to prečesto?

GRAD SIŠAO SA UMA: I tako Tamni Vilajet nastavlja da uspešno krije svoje tajne. Krio je od javnosti kada je postavljao kamene temeljce, krio se tramvajima od javnosti kada je potpisivao Ugovor i nastavlja da krije svoje tajne. Tako još uvek krije preostalih 200 stranica ugovora koje su ostale neprevedene na srpski jezik; još uvek krije svoje "kompletne idiote" iz Hercegovačke ulice; još uvek krije koliko i čijeg novca je do sada utrošeno na tom gradilištu gde se nemilice betoniralo blato Bare Venecije; još uvek se krije ono najvažnije – koliko će to sve skupa koštati Srbiju da bi dobila ta svoja bedna 32 procenta vlasništva dok o svemu odlučuje jedan arapski preduzimač kome je dato 68 procenata vlasništva i uz to mu potpuno besplatno ustupljeno najvrednije centralno gradsko zemljište i na njemu proglašena EKSTERITORIJALNOST.

Kada se sve ovo zna, onda ne čudi ni tako ishitrena selidba Glavne železničke stanice iz centra grada na periferiju – u Prokop koji još uvek nema ni prilaze ni staničnu zgradu – niti išta od onoga što treba da ima jedna glavna gradska železnička stanica. Tamo je još uvek gradilište i još dugo će biti gradilište. Međutim, to nije smetalo ministarki saobraćaja i čega još da se naruga građanima putnicima da od Prokopa do centra ima samo jedan kilometar – vazdušnom linijom. Pa da li su ljudi ptice? Ne treba da čudi ni to šta se dešava i sa Glavnom autobuskom stanicom, koja je takođe u procesu selidbe i kojoj sada zidaju nekakve privremene objekte dok konačno i nju ne presele na periferiju, gde nije ni počela da se zida nova autobuska stanica na Novom Beogradu.

Samo na primeru ova dva ključna gradska saobraćajna čvora i količine maltretiranja građana njihovim iseljavanjem iz centra grada, Beograd pokazuje da je konačno SIŠAO S UMA. Ne treba da čudi ni hitno iseljavanje nesrećnih vojnih lica i njihovih porodica iz hotela "Bristol", jer je i on – Ugovorom – poklonjen onom istom arapskom privatnom preduzimaču.

Ne treba da čudi ni onakvo spektakularno otvaranje jedne obične stambene zgrade, uz šampanjac i veselje, gde šest lica preseca jednu crvenu traku a šef projekta im čuva leđa i svečano izjavljuje kako je to bila njihova "Pobeda na prvom takmičenju na vodi". Pobeda izvojevana ubedljivo nad građanima Beograda.

Ne treba da čudi ni kompletno uništenje gradske železničke teretne pruge kojom su do sada prevoženi zapaljivi materijali oko Kalemegdana za Topčider, a za koju nije napravljena alternativa, pa će sada teretni vozovi od Pančeva ići do Novog Sada, preći će Dunav pa natrag u Topčider i dalje.

Ne treba da čudi ni kada 16-oro bravara sa brenerima iseče dve stare lokomotive istorijske vrednosti i ukrade ih iz Muzeja Železnice i tako obesmisli dalje postojanje tog Muzeja.

Ali treba da čudi da je vlast ostala nema na sva upozorenja struke da će zbog ovog i ovakvog projekta Beograda na vodi doći do svih ovih posledica i da će metastaze izbijati na sve strane širom Beograda. Na sve to je još pre tri godine dobronamerno ukazala Akademija arhitekture Srbije u svojim deklaracijama i javnim nastupima svojih članova.

Bezbroj puta je ukazano na slične primere u Evropi pa je naročito istican primer Hamburga koji gradi po obimu sličan projekat na reci Elbi, ali gradi isključivo objekte javne namene – Filharmoniju, muzeje, biblioteke, univerzitete – a ne stambene zgrade. Za sve te objekte grad raspisuje međunarodne urbanističko-arhitektonske konkurse. Ono što je najvažnije – sve se odvija transparentno i uz učešće građana koji se svakodnevno posebnim biltenima obaveštavaju o svim detaljima. Tako građani Hamburga i građani Nemačke znaju sve o tome gde i kako se troši njihov novac.

A kod nas, mi još uvek ne znamo ni ko je izradio maketu ni po čijem planu se tamo razmeštaju objekti koji se grade. U Ugovoru stoji da arapski preduzimač nema obavezu da poštuje prethodni Master plan već može po svojoj želji da razmešta koje god objekte hoće i gde hoće, a na kraju će naša strana izraditi plan postojećeg stanja. Postoji li nešto slično u svetu.

P.S.

Grafit sa beogradskog zida kaže "Nemamo demokratiju, uzmite nešto sa roštilja", a doskorašnji glavni promoter Beograda na vodi – sada udomljen u Vladi Srbije – da je "zlatno doba kod nas već počelo". Bruto društveni proizvod nam raste maltene najbrže u Evropi. Jedino nam ne kažu da li to postižemo proizvodnjom i izvozom papaka ili proizvodnjom i izvozom helikoptera. Ali mi znamo odgovor i da nam ne kažu.

P.S. plus

Kažu nam da u Beogradu nikada do sada nije bila veća gradnja – šteta što je uglavnom divlja. Još veća šteta je što baš sada Beograd nema gradonačelnika, već samo jednog dečijeg urologa koji tvrdi da je baš on gradonačelnik – a nije.

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1628315

Još jedan genitalni kritičar. Ima se, može se. Kako bi nam tek bilo da nismo totalno propali?

odlican tekst. no, glavno je pitanje koliko ce jos uspeti grada da zaseru pre nego sto govno udari u ventilator

Quote from: Scordisk on 07-10-2018, 13:29:57
odlican tekst. no, glavno je pitanje koliko ce jos uspeti grada da zaseru pre nego sto govno udari u ventilator

Mnogo, skoro ceo grad. Ali ne brinem ja za njih, tu su i ostala mesta po srbiji, i tu treba da se odrade projekti na vodi, fontane, popločavanje popločanih ulica, novogodišnja rasveta u septembru.... name it.  Baj d Vej, ruski portali uporno piskaraju da ovi što seru po gradu Singidunumu planiraju da alahove leminge nasele po srpskim napuštenim selima i zaseocima, da se valjda snađu. Minvajl, u sred Singidunuma, bakutaner poteže pištoljčinu na omiljenu manjinu u tramvaju (ne nisu pripadnici rainbow internacionale)...

Nisam znao da je i Akhnaton drugosrbijanac.

Quote from: scallop on 07-10-2018, 18:08:34
Nisam znao da je i Akhnaton drugosrbijanac.

Jok, samo iznosim fakte. Uostalom, ja i ne znam šta je to drugosrbijanac.

I oni to kažu za sebe. Samo pokušavaš da se samoubediš da si anarhista. Koji fakti, pobogu? Pa to je standardizovana floskula drugosrbijanaca.

nekako mi je milo sto ne razumem o cemu pricas jer je verovatno gluplje i od ovoga sto mi deluje da hoces reci.

inace, odlican tekst o drustvenom centru nnk koji opstaje usled onog savamalskog feuda, a i bavi se konkretnim temama

https://www.danas.rs/politika/duga-plovidba-bez-kretanja/

Kakav god da je ugovor potpisao taj koji gradi Beograd na vodi, jedna dobra vlast može da ga obori i sve to lepo sruši... nema tog ugovora koji može da opstane kada se dokaže da je zapravo prevara na svim nivoima. Vlast može da promeni zakon i da kaže da za taj prostor mora da se plaća porez na luksuz u visini od milijardu dolara mesečno. Pa meni za podrum država uzima 10€ po kvadratnom metru poreza, za ovu luksuznu lokaciju porez treba da bude 1000€ po kvadratu... pa struja da mu se naplaćuje osdamdesetostruko, pa tako dalje... sve se to može očas posla dovesti u red.
Ionako je sav taj prostor zapravo vlasništvo braće Vučić i njihove fiktivne arapske kompanije.

Zakon o Beogradu na vodi tehnički i nije zakon no upravni akt, tako da već tu pada... ali nije baš lako igrati se s arapskim milijardama, tako da ne znam kako bi se to riješilo na kraju

ti moraš da vratiš uloženo a kako da vratiš

Quote from: Pizzobatto on 08-10-2018, 12:02:50
Zakon o Beogradu na vodi tehnički i nije zakon no upravni akt, tako da već tu pada... ali nije baš lako igrati se s arapskim milijardama, tako da ne znam kako bi se to riješilo na kraju

ti moraš da vratiš uloženo a kako da vratiš

Sve pod uslovom da milijarde postoje, i da su arapske. Pa čak i tad, ako ti smeta, možeš da pod maskom duga za porez od nekoliko desetina, stotina ili koju hiljadu milijardi oduzmeš to "vlasništvo". Inače, valjda znaš čija je izmišljotina posvećenje "private property", ili trebam da te podsećam da su to neliberalne dogme.

Javni servis cenzurisao emisiju Bojana Bosiljčića "Razgolićeni grad", jer iznosi primedbe na najvažniji državni projekat
Kritika ,,Beograda na vodi" u bunkeru RTS-a tri godine

Emisija dugogodišnjeg autora RTS Bojana Bosiljčića ,,Razgolićeni grad: Savski amfiteatar u raljama Beograda na vodi", skoro tri godine bila je ,,sklonjena" sa programa zbog kritike ovog projekta od nacionalnog značaja, pa je na kraju objavljena na – društvenim mrežama.

Na društvenoj mreži Jutjub ova emisija se pojavila pre nekoliko dana zahvaljujući grupi novinara RTS-a koji su odlučili da je spasu od cenzure, kako su i sami naveli.

Emisija se bavi istorijskim razvojem dela beogradskog priobalja uz reku Savu i naselja Savamala još od 18. veka, vremena vladavine princa Eugena Savojskog i rekonstrukcije beogradske tvrđave, pa do današnje izgradnje projekta od nacionalnog značaja sa arapskim partnerima pod nazivom ,,Beograd na vodi".

Pitanja – ko gradi ovaj kompleks, za koliko novca i šta se gradi, pojavljuju se u ovoj emisiji kao deo onoga što javnost zanima, a sagovornici su bili akademik Milan Lojanica, arhitekta i scenograf Miodrag Tabački, karikaturista Jugoslav Vlahović, slikar Milan Tucović i arhitekta Ivan Ratković. Oni su izrazili različite stavove i argumente za i protiv ovog projekta.

Autor Bojan Bosiljčić kaže za Danas da nije inicirao da se emisija objavi na internetu, ali da ne može da optuži nikog za ovaj potez.

– . Kada je pre tri godine emisija skinuta sa programa rekao sam direktoru Bujoševiću da nema tako vodonepropusnog bunkera koji kad tad neće propustiti svoj sadržaj. Mislio sam pritom da će se moje zabranjene emisije jednom svakako dokopati ekrana televizije za koju su pravljene. Na pamet mi nije palo da to može da se desi na ovakav način, naglašava Bosiljčić.

Bosiljčić je dan pred emitovanje, zakazano za 8. mart 2016, u Jutarnjem programu svoje kuće najavio početak serije da bi mu dan kasnije lično generalni direktor RTS-a rekao kako ,,Savski amfiteatar" ne može da ide u program, ,,navodeći brojne razloge koji su trebali da prikriju cenzuru i činjenicu da se protiv ,,Beograda na vodi" ne sme ništa reći", objašnjava nam Bosiljčić. Nije potom emitovana ni druga emisija iz tog serijala jer je opet sadržala kritiku – na račun preuređenja Čubure, a Bosiljčić je potom, na svoj zahtev, preuzeo uređivanje stranog programa iz kulture.

– Ne mogu da se otmem utisku – kaže Bosiljčić, da pojavljivanje emisije na Jutjubu koincidira sa trenutkom u kome je glavni ulaz moje kuće, onaj isti na koji je pre 19 godina Džo bagerista uterao svoje vozilo a kuća potom bila spaljena, oblepljen plakatima ružičaste boje i trakama sa tekstom ,,cenzurisano". Javni servis je zato javni, i zato ga građani plaćaju svojim novcem, da bi balansirano i bez tendencioznosti, a sa nužnom merom stila i profesionalnosti, prikazivao sve strane naše stvarnosti. On, dakle, mora da pruži prostora i za autorske emisije koje po definiciji sadrže gram soli iz autorove glave i ne moraju nužno da apologetski govore o projektima koje u tom trenutku aktuelna vlast sprovodi na bilo kom planu našeg života. U protivnom narod, naš jedini poslodavac, ume da propeva pod prozorima svoje televizije. A tada je, podseća Bosiljčić, kasno za promenu uređivačke politike.

Od RTS-a nismo dobili odgovore o statusu emisije, kao ni odgovor na pitanje zašto emisija nije objavljena već tri godine iako je najavljena, kao ni da li su planirali da je objave. Komentar nije imao ni generalni direktor RTS Dragan Bujošević.

Prava

Autor emisije Bojan Bosiljčić objasnio nam je i da objavljivanjem ove emisije na Jutjubu on nije pravno oštećen, ali da RTS ima imovinska prava te može da zatraži od ove društvene mreže da ukloni sporan sadržaj.

https://www.danas.rs/drustvo/kritika-beograda-na-vodi-u-bunkeru-rts-a-tri-godine/

A evo i gde je to na JuTjubu:


https://youtu.be/m_GWmiH-x-o