ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

ANA Y BRUNO je prvi celovečernji animirani film Carlosa Carrere, reditelja koji je 2005. godine žario i palio festivalima sa filmom CRIMEN DE PADRE AMARO ali kasnije nije ponovio takav uspeh koji ga je doveo čak i u fokus američke Akademije.

ANA Y BRUNO je međutim vrlo zanimljiv slučaj - prvi celovečernji animirani film u njegovoj karijeri, ekranizacija romana Daniela Emila, u kojoj on pokazuje vrlo razvijen nerv za ovu vrstu izraza. Carrera jako dobro razume mogućnosti koje mu u pogledu mizanscena otvara animacija i maksimalno ih koristi. Scene su maštovite i razigrane, kretnje likova su cartoony i baš onakve kakve je nemoguće napraviti u igranom filmu. U tom pogledu moram reći da je Carrera znatno bolji u razumevanju animacije i od mnogih reditelja koji su isklučivo posvećeni animaciji a onda u filmovima prave situacije koje su svojstvenije igranom filmu.

Sama priča je namenjena deci ali je elegična i rekao bih mračna. Pixar je eksploatisao meksičku tradiciju odnosa prema mrtvima i njihovog slavljenja, dočim ovde imamo jednu priču takođe mračnog senzibiliteta o svetu duševne bolesti, uobrazilje, prikaza, halucinacija i sl.

No, sve to je upakovano u format elegične avanture za decu, mada ne baš onu malu jer verujem da ovaj ton možda predepresivan za njih. U svakom slučaju, zanimljiv je spoj vrlo razdragane, često geg-animacije i dobro dizajniranih likova u Pixar tradiciji sa ovako specifičnom pričom.

U tehničkom pogledu, oseća se da ova meksička produkcija ne dobacuje do američke, ali priča je dovoljno originalna i zanimljiva da se prosto nametne, i lako prevaziđe povremenu ukočenost likova koja proističe iz 3D kompjuterske animacije.

Ne znam da li Carrera planira da se dalje bavi animacijom i ne znam da li je zadovoljan dometima ovog filma, međutim, ako bude hteo, čini mi se da u animaciji ima šta da pokaže.

* * * / * * * *

 Dakle, Aquaman, ili, jelte, Čovek iz vode, kako na IMDB-u glasi distributerski prevod naslova koji se, čini mi se, nigde ne koristi, je ispao boks ofis trijumf za Warner ali i neka vrsta kreativne pobede za DC koja im je, posle debakla sa Justice League i Snyderovog povlačenja sa kormila bila preko potrebna. Warner sada može da kaže da ima dva serijala unutar DCEU koji su solidno uspešni i istovremeno solidno ocenjeni pa je i malo neobično da su i Wonder Woman i Aquaman projekti kojima se nastavci tek naziru. Novu avanturu Wonder Woman ćemo videti tek 2020. godine a mislim da ni Aquaman 2 ne može da se napravi brže od toga.

Hoću reći, u tajmlajnu u kome su filmovi o Supermenu i Betmenu kompromitovani kao koncept iz različitih razloga, a pokušaj da se sa Suicide Squad dobije ,,little-ekipa-trećepozivaca-that-could" efekat po uzoru na Marvelov Guardians of the Galaxy ili, dakako, Foxovog Deadpoola, je prošao dosta neuspelo, Warner kao da i dalje nema pojma ni šta da radi sa svojom DCEU avanturom, niti je svestan kako se zapravo zatekao u situaciji da se investiralo u shared universe a da su prinosi nasumični i u proseku nezadovoljavajući.

U tom smislu, Aquaman, koji je pre dve godine delovao kao ekscentrični, maltene vanity projekat studija čiji će keš dolaziti od etabliranih ikona poput Supermena i Betmena, sad, paradoksalno, ostavlja daleko u prašini iza sebe tentpole proizvode kao što je bio Justice League i kao da ukazuje put kojim treba ići dalje. Samo, koji je to put? Pogotovo uzevši u obzir da je Aquaman najmanje ,,DCEU" film po pristupu i filingu, kao i da, da budemo sasvim pošteni, nije u pitanju neki SJAJAN film. Kao neko ko se onoliko mrštio na prvi Guardians of the Galaxy, Aquamana bih mogao da strpam u sličnu kategoriju, film koji se iz petnih žila trudi, pa onda i na mišiće dobar deo toga što se trudi – i uspe. Ali se vidi da je na mišiće.

Jedan od svakako jasnih elemenata filma koji su doprineli uspešnosti – makar na kreativnom planu, za finansijski nemam ideju – je da je ovo veoma standalone priča. Aquaman daje obavezni lip service događajima iz Justice League ali prelazi preko implikacija tog filma sa dobrodošlim ignorisanjem i ovo je maltene sasvim razdvojen film o događajima u svetu koji kao da i nema Supermena, Dianu, Betmena. Ako je u nekoj verziji drafta i bilo pomisli na to da se sve malo tješnje poveže, Johns i ostala ekipa zadužena za priču se, srećom, te pomisli brzo otresla. Ne zato što mislim da u Aquamana ne bi mogla da se udenu kameo-pojavljivanja njegovih JLA kolega, naprotiv, već zato što je ovo film koji ionako prosto puca po šavovima od količine priče koja je u njega utrpana. Da je James Wan uspeo da u manje od dva i po sata ugura ovoliko događanja, da ima i origin story i čitav character arc lika koji jedva da veruje u samog sebe a mora da uđe u složenu politiku čitavog novog društva i postane njegov vladar, da izgradi i sruši ne jednog nego dva ,,glavna" negativca, dakle, da uradi više nego što je Dan Abnett uradio u aktuelnom Aquaman strip-serijalu za skoro pedeset brojeva (računajući miniserijal o Meri, naravno) – pa to je pravi mali podvig.

U tom smislu je i lakše da se neke stvari koje su u filmu odrađene površno oproste. Aquaman nije sjajan film, zapravo, prilično je daleko od toga, ali je brz i pitak i mada je već posle pola sata sasvim jasno da je ovo, čak i u superherojskim okvirima, ekvivalent apsolutno predimenzioniranog junk food obroka, opet, junk food je sasvim respektabilna ponuda pod određenim uslovima.

Naravno, Aquaman ima taj, uslovno rečeno, hendikep, da je u bioskope ušao uporedo sa Into the Spider-verse koji je, što reče Cripple,  vrlo blizu remek-dela, ali vidimo da mu ovo, makar na blagajnama, nije naudilo. Pogotovo je film odlično prošao u Kini a što je čak i pomalo iznenađujuće uzevši u obzir koliko Kinezi slabo reaguju na Star Wars u poslednje vreme. Pošto je Aquaman, da li smo to već rekli, praktično Star Wars pod vodom. I to pokušaj da se cela originalna Star Wars trilogija spakuje u jedan film, komprimujući Luka i Hana u jednu osobu, Leiji dajući bizarnu boju kose i drzak wonder-bra, Obi-Wan Kenobiju dajući transfuziju krvi narednika Eliasa i cepajući Dartha Vadera na dve odvojene osobe (od kojih je jedna, zapravo Kylo Ren). Opet, ja sam uvek za kvalitetnu imitaciju ako znate da nemate u sebi mnogo kapaciteta za originalno i meni je ovaj pristup Aquamanu bio ne samo legitiman već, uzimajući u obzir strip-predložak, možda i zbilja najpametniji.

Jer, Aquaman u stripu je tradicionalno malo izmešten od ostatka DC univerzuma time što je u pitanju superheroj koji je zapravo pripadnik druge rase, koja, opet, ima svoju civilizaciju, istoriju i kulturu, ali za razliku od Supermena ili Martian Manhuntera, ova rasa nije odavno nestala i ne služi samo za duhovno utemeljenje lika, već je prisutna, sa svojom aktuelnom kulturom i politikom. A opet, za razliku od Wonder Woman sa kojom deli ovakvo utemeljenje lika, Aquaman nije nikada imao luksuz da ga je napravio William Moulton Marston već je za oca imao poznatijeg ali mnogo ,,mejnstrimskijeg" Morta Weisingera, pa je i proteklih sedam decenija proveo kao beli, ekstremno izbeljeni beli muškarac sa plavom kosom čija je supermoć, jelte, da ,,priča sa ribama".

Tako da, Aquaman stripovi su večito imali na raspolaganju čitavu drugu kulturu i pozornicu na kojoj su mogli da se dešavaju, bez nužde da budu uvezani u DC univerzum, ali je glavni lik uvek morao da bude neka vrsta spojnice između dva sveta i kao rezultat kao da koncept podmorske dvorske drame nikada nije uspeo da se razvije u fullu. Do recentnih radova Geoffa Johnsa i Dana Abnetta, to jest, a na koje se film osetno, i sasvim razumno, oslanja.

Utoliko, Aquaman je zapravo – nalik Star Warsu – priča o porodičnoj svađi koja dovodi u opasnost čitavu planetu i ovo je sasvim časno rešenje za glavni zaplet filma.

Izbor Jasona Momoe za glavnog lika mi je u početku, dakle, pre nekoliko godina, delovao maltene kao provokacija prevashodno stoga što je Aquaman uvek bio belac 2.0, gotovo nacistički ideal muškosti, a Momoa sa svojim varvarskim šarmom kao da je intencionalno išao na ,,inkluziju" i ,,diverzitet" zbog kojih alt-rajt gubi živce po internetu već barem pola decenije. No, Momoa se pokazao kao jedan od najboljih elemenata filma. Za razliku od Cripplea, mislim da je Momoa apsolutno odgovarajućeg formata za ovakvu ulogu, da ima dostatno harizme, fizičke prezentnosti, ali i zadovoljavjaućih glumačkih veština uključujući komičarsku žicu, da odradi lik koji treba da istovremeno bude i maltene božanstvo, ali i everyman koji od fish-out-of-water zbunjivca sa početka filma mora da postane koliko-toliko uverljiv jebač keve (maltene bukvalno) na kraju. Mislim da Momoa ovo obavlja kako treba i da, zapravo, jeste pomalo šteta da nije dobio bolji film da se u njega insertuje. Jer Aquaman veoma očigledno preuzima mnoge od elemenata Marvelovih filmova o Thoru, pogotovo sa tim čitanjem glavnog junaka koji je hunk ali ima i smisla za humor, ali Thor je ovo postigao u tri filma (od kojih je, ruku na srce, samo poslednji legitimno odličan) dok se u ovm slučaju sve moralo sabiti u jedan i mnogo toga je žrtvovano toj kompresiji.

Jedna od glavnih stvari koja film kvari je ta nedorečenost atlantiđanske kulture i društva uopšte. Film, doduše, čini lavovske i u priličnoj meri uspele napore da nam pokaže različite podmorske frakcije, njihove kulturalne i političke razlike, ali je centralni konflikt beznadežno uprošćen i naivan preko svake prihvatljive mere (sa sve straight-outta-Sunđer-Bob kadrom u kome oktopod svira timpane). Porodični odnosi i drama unutar njih su na nivou He-Mana, dok je dublje rezonovanje vezano za rat Atlantide protiv površine i eventualno osvajanje sveta potpuno neplauzibilno već na ime toga da a) film utemeljuje ideju da je društvo Atlantide zasnovano na praktično neograničenim izvorima energije koje imaju na raspolaganju i b) možda još važnije, da 99,9% Atlantiđana ne može da diše izvan vode.

Oba ova elementa bi se dala obrazložiti tako da se ratu da jače utemeljenje i film i čini određene simbolične napore da poveže sukob sa idejom da površina zagađuje mora ali ovaj interesantni smer zapleta (uostalom, razrađeniji u stripu) naprosto nema vremena da dobije dublju obradu. Otud film živi i umire na temelju unutardvorskog trvenja i sukoba praktično unutar familije a tu postaje primetno koliko mu očajnički fali lik koji bi se mogao porediti sa Marvelovim Lokijem u tumačenju briljantnog Toma Hiddlestonea.

Zapravo, kasting je neobična rak-rana ovog filma. Momoa je, kako rekoh, pogođen 130% a trio veterana u likovima Kidmanove, Dafoea i Lundgrena bi u teoriji filmu trebalo da doda malo gritty utemeljenja, pošto je Aquaman, u vidnom bekstvu od dosadašnje DCEU filozofije, najmanje gritty film u ovom veku. No, ovo troje glumaca, dobri kakvi jesu, su i sami žrtve filma koji mora da protrči kroz svoju priču JER JE IMA APSOLUTNO PREVIŠE pa su mnoge njihove scene svedene na 99% pričanja i 1% mimike. Mislim, Dafoe je odličan glumac (i jedan od retkih koji su zabeležili uloge i u Marvelovom i u Dcjevom propertiju) ali u većini njegovih scena on predstavlja samo kontejner iz kog izlazi ekspozicija dok nepomično, nepromenjenog izraza lica objašnjava drugom liku (i publici) kuda film dalje treba da ode. Ovo je sve vidnije kako film ide dalje – Kidmanova (ili makar njena dublerka) na početku dobija šansu za jednu atraktivnu akcionu scenu kao i za par ljupkih character scena sa mužem i sinom, ali prema kraju filma i ona je maltene drveni direk sa nacrtanim licem koji prepričava narativ. Ovo je, naravno, bedak, uzevši u obzir da je centralni konflikt filma između njena dva sina i da ona mora da gleda kako se oni bore na, jelte, smrt.

Sa druge strane, Amber Heard kao Mera je jedan od naslabijih elemenata produkcije mada ovde nisam siguran koliko je ona lično kriva. Na delu je svakako konvergencija nekoliko loše odmerenih elemenata – tekstualno ona je jedva nešto više od reflektivne površine da na njoj Jason Momoa može da šedouboksuje i pokazuje publici svoj šarm i šmekerizam, njen lik nema ni trunke otmenosti koji lik ima u stripu, ali ajde to i da zanemarimo, ali koja bi MORALA da ide uz nekog ko je kraljevske krvi i igra jednu od najvažnijih uloga u priči. Stilistički je ona još jedan dobar primer za DC-jevo često prebukvalno čitanje stripova i onako u pripijenom zelenom kostimu sa napadno neprirodnom bojom kose, Heardova ne da ne izgleda kao podmorska princeza nego podseća na skromnu kasirku iz obližnje bakalnice koja se za novogoišnji maskenbal u KST-u spremila kako se spremila a pravi kosplejeri joj se onda iz prikrajka podsmevaju jer oni sami ne bi ni za živu glavu u javnosti izašli u ovoj bedi od kostima. Lik Mere je, dakle, potpuno hirurški očišćen od harizme a čak ni na nivou eye-candyja na koji ne moramo biti imuni (ta praznik je, jebem mu boga) Heardova obavlja slab posao delujući zblanuto i ne naročito sigurno kakav karakter treba da projektuje. Ponovo, ne znam koliko je ovde krivica do nje, koliko do Wana, koliko do kostimografa koji je spavao za volanom, ali Mera je promašaj u ovom filmu što ja lično doživljavam kao ozbiljan propust s obzirom da je prilično volim u stripu.

Yahya Abdul-Mateen II je, pak, vrlo solidan kao Black Manta i bio sam istinski razočaran kako ga film tretira kao mid-bossa o kome ne treba mnogo razmišljati iako je scena na Siciliji sigurno najbolje realizovan momenat u filmu. Naravno Patrick Wilson kao Orm treba da bude nabildovani emo-negativac sa elementima Kyloa Rena i on je svakako veliki korak napred u odnosu na Doomsdayja i Steppenwolfa ali je i dalje isuviše ravan i jednodimenzionalan da bismo mi zapravo poverovali u njegov master plan koji podrazumeva i izdaju tisućljetnih tradicija, i šurovanje sa vekovnim neprijateljem i long game da se postane Ocean Master u skladu sa istorijsko-mitološko-političkim uzusima, a da istovremeno nije svestan šta mu se dešava ispred nosa.

No, svakako najproblematičniji element filma je njegova agresivna predizajniranost i, ako bih poželeo da zazvučim ekstremno rasistički, naglas bih pomislio da je ovo element koji je doprineo uspehu filma u Kini. Naime, kostimima svaka čast (minus onaj koji su dali Heardovoj, ali PLUS onaj koji u finalu nosi Momoa), ali dizajn Atlantide je spektakl neverovatnog CGI kiča u kome sve šljašti i sija se u svim bojama duge i mada je lepo videti DCEU film u kome nije sve izfilterisano tako da ostanu samo tri nijanse tamnoplave boje, opet, jasno je da je Thor: Ragnarok, kao jasan predložak, imao mnogo nijansiraniji pristup prikazivanju tuđinskog sveta. Aquamanova Atlantida deluje, božemeprosti, kao nekakav (kineski) knockoff Diznilend, sa apsolutno prevelikim naglaskom na začudnosti i apsolutno premalim razmišljanjem o tome da ovo, na kraju dana, treba da bude društvo u kome žive ljudi koji imaju svoju višemilenijsku civilizaciju i kulturu. Ponovo, Ragnarok je školski primer kako se stripovska stilizacija tako da neobično bude plauzibilno može upotrebiti na filmu, dok je Aquaman bizaran overdouz CGI-ja i starvorsovskih scena masovne akcije koje kulminiraju u pojavlivanju orijaških podmorskih kreatura. Naravno, poslednji sam koji će filmu zameriti skretanje u Kaiđu smeru u poslednjem činu, au contraire, reći ću da je šteta što Wan nije imao prostora da se više ode u ovu stranu kada se pokazalo da CGI odeljenje ovo može da izvuče. Ovako, glavni utisak o finalu je da ono finišira prebrzo i da su se podvodni jarani tek dobro zagrejali za šibanje pre nego što se sve na veštački način završilo tučom između dva brata. Lord of the Rings je ovde stvar koje se treba setiti jer ovaj roman, ali i film, mnogo ubedljivije pokazuju da rat nije stvar volje jednog ili dva čoveka, već sklopa istorijskih okolnosti, i društvenih protivrečnosti koje njime kulminiraju. Aquaman svoju priču završava prebrzo, prepojednostavljeno i uz premalo ideje o tome da se ipak dešava u post-Star Wars eri...

Ako ništa drugo, akcija je uglavnom vrlo dobro snimljena i mada scene borbe jedan-na jedan ali i masovke previše duguju CGI-ju, tuče manjih grupa likova su snimljene izvanredno i služe kao istinski porotivotrov recentnoj brljotini od Venoma. Kidmanova (tj. njena dublerka) u svojoj akcionoj sceni na početku dobija jedan solidni dugi kadar bez rezova koji iako nije na nivou Atomic Blonde majstorstva ipak spada u gornju četvrtinu kvaliteta akcije koju gledamo u superherojskim filmovima već duže od decenije, a dugačka borba na Siciliji je svakako vrhunac filma u mnogo kom pogledu i testamentalna potvrda da sav CGI ovog sveta i dalje ne može da bude zamena za pošten, znojav i krvav kaskaderski rad.

U konačnici, priznajem da sam se pre neku godinu zatekao čudeći se da Warner priprema standalone film o junaku koji je ne godinama nego decenijama maltene samo pančlajn za sprdnju o tome kako, eto, ume da priča sa ribama (film čak ovo ne samo da komentariše već koristi ovaj motiv na dramski ubedljiv način – svaka čast na tome) ali sam onda seo i uradio matematiku i shvatio da je Aquaman maltene mnogo sigurniji ulog nego išta drugo. Supermen i Betmen su odradili šta su odradili i mada će zasigurno imati nove filmove, čini se razumnim da za sada malo odmore na klupi. Green Lantern je propo kako je propo, Wonder Woman je već dobila svoju porciju a drugi JLA članovi su, ispostavlja se ili manje filmljivi od Aquamana (seriously, Martian Manhunter je skoro nezamisliv kao film, a Cyborga bih ja gledao sutra ali to je lik koji je prvi sopstveni strip-serijal dobio tek u ovoj deceniji) ili su već etablirani na televiziji i prelazak u novi medijum bi bio problematičan (Flash, Arrow, pa i Supergirl). Konačno, Suicide Squad je svojim relativnim neuspehom zatvorio vrata ekscentričnijim idejama kao što bi bili, recimo, Outsiders, Birds of Prey, R.E.B.E.L.S. ili, ooooh, Teen Titans i Warner će jedino možda sa New Gods pustiti na volju ovoj liniji razmišljanja. U ovakvoj konstelaciji, Aquaman zapravo ispada prirodan izbor – nekompromitovan lik sa dovoljnim brend rekognišnom ali ne toliko visokim profilom da bi se publika žalila što glavnu ulogu dobija nearijevski Havajćanin, a koji ima strip u maltene neprekidnoj cirkulaciji još 1962. godine i korenima koji sežu u 1941. – ovo je na kraju dana bio maltene low risk projekat za Warner. Ko bi to pomislio?

Aquamana sam gledao u Domu Sindikata, sticajem brojnih nesrećnih okolnosti (dve od ovih okolnosti se odazivaju na funkcije: moja supruga i moj kum, dajući gomilu loše utemeljenih argumenata zašto bi trebalo da ne idemo u po svemu superiorni bioskop u Ušću) pa tako nisam ni video mid-credits sekvencu i nemam pojma šta nam se priprema za nastavak (seriously, odjavna špica je prekinuta jer se oglasio požarni alarm). Ipak, reklo bi se da nastavak ima na čemu da gradi i da bi mnogi od nedostataka ovog filma mogli da budu ispeglani u priči koja će imati manji raspon a, nadajmo se, veću dubinu. Za sada Aquaman kod mene ima pozitivnu ocenu i osećaj da Momoa možda na ovoj platformi može da izgradi sebe u novog Dwaynea Johnsona. S obzirom na to ko je ovaj film režirao, ne bih olako odbacivao mogućnosti ovakvog razvoja događaja. Živi bili pa videli.

Gledao sam RALPH BREAKS THE INTERNET kad je pretpremijerno krenuo pred Novu godinu ali trebalo mi je malo vremena da obuhvatim sve utiske iz toga filma. Phil Johnston i Rich Moore su se vratili sa filmom koji je dostigao sve one domete prvog filma koji može biti značajniji nekako samo zato što je prvi. I zbilja, RALPH BREAKS THE INTERNET se nadovezuje na tu vrlo zanimljivu liniju Disney-Pixar filmova koji naratizuju kroz humanoidne likove neke procese, poput psihe u INSIDE OUT, igara u prvom RALPHu ili interneta u drugom.

Dakle, u RALPHu junaci dolaze na internet i upoznaju se sa zakonitostima mreže, njenim manama i prednostima, koristima i opasnostima. Sve pojave koje znamo na internetu formulisane su i date kroz humanoidne likove i vrlo zanimljive zaplete. I u tom pogledu, drugi film čini nešto slično kao i prvi. Ono što je međutim razlika jeste to što na internetu ne postoji ta monotonost arkadne igre koja samim tim sugeriše svojevrsnu proletersku ulogu njenih protagonista. Internet međutim nudi slobodu kretanja, što međutim ne znači da oni koji na njemu rade nisu proleteri na neki način.

U tom pogledu, RALPH BREAKS THE INTERNET donekle i podleže ideji "kapitalizma bez frikcija" koju je doneo internet, koji uostalom sve više postoji i van Silicijumske doline, čak i u nekim krajnje ponižavajućim internet poslovima. Pod tim mislim da u scenama na internetu nema te klasne solidarnosti u vreme predaha, svi su neprekidno aktivni i svi neprekidno privređuju.

Otud ne čudi da se kao glavni konflikt na internetu gradi iz dva aspekta, činjenice da internet povezuje ljude i omogućuje da se neke čak i opskurne stvari lociraju, a drugi je u tome da junakinju privlači sloboda koju nudi internet i želi da napusti monotonost i "zatvorenost" analognog sveta. Nota bene, RALPH BREAKS THE INTERNET ne beži od prikaza eksploatatorskog karaktera interneta. Svaka okolnost na njemu je komodifikovana, čak i Disneyev sajt, međutim isto tako prikazuje i demokratičnost koja omogućuje da svak na neki način može da privređuje i da se afirmiše.

Dakle, i dalje tu ima prostora za razmišljanje a kad je reč o onome što se gleda, ponovo je napravljen školski čas na kome predaju Disneyevi i Pixarovi narativni gurui i animatori školuju. U vizuelnom i pripovedačkom pogledu RALPH BREAKS THE INTERNET je superuzbudljivo ostvarenje, i zaista izuzetan primer višeslojnog filma koji posle gledanja nimalo ne deluje kao nešto što je inicijalno namenjeno deci.

* * * * / * * * *

HENCHMEN Adama Wooda je zanimljiv animirani film koji pripada ovom trendu 3D kompjuterske animacije na stripske teme. Sam film nije baziran na stripu a izlazi ispod INCREDIBLES šinjela. Ova kanadska produkcija nastala je u režiji nekadašnjeg Pixarovog saradnika.

U tehničkom pogledu, HENCHMEN deluje kao nešto što bi Pixar proizveo u vreme INCREDIBLESa ali tehnika toliko brzo napreduje da to danas deluje kao nedovršen film, i paradoksalno, uprkos tome što je sadržaj filma dosta pristojan, evidentno je da on po rafinisranosti slike nije ni blizu onoga što je danas major film. Čak je glumačka podela glasova na dosta visokom nivou i mogla bi generisati bioskopsku distribuciju.

U pogledu kadriranja, Adam Wood je domišljat i deluje da je dorastao filmu sa ozbiljnim mejnstrim zahtevima. Međutim, kako priča govori o superherojima iz vizure henchmena, i šteta je što nije cela stvar i u potgledu kadriranja tako koncipirana, a to je da bitku ne gledamo iz vizure protagoniste nego iz vizure henchmena. No, Woodov film je verovatno ciljao mejsnrim artiklulaciju jer u krajnjoj liniji i njegov henchman na kraju uči kako da postane heroj.

Scenario je vrlo jednostavan, i to je drugi segment u kome HENCHMEN deluje simplifikovanije u odnosu na mejnstrim animacije. Međutim, isto tako scenario je dosta "tačan", i daje filmu određeni B-šmek, i jasnu, efektnu naraciju.

U pogledu dizajna, Woodov film preuzima dosta toga od INCREDIBLESa i na neki način možemo reći da deluje kao B-verzija tog filma, kao neki njegov cormanovski knock-off.

* * 1/2 / * * * *

F20 Arsena Antona Ostojića je hrvatski triler sa elementima horora o mladom i upadljivo introvertnom momku koji ulazi u vrelu romansu sa mladom studentkinjom i zajedno sa njom tone u zločin i ludilo.

Kako sam naziv filma kaže, ovo je film o junaku koji ima šizofreniju. Ostojić to ne krije, ali u zapletu se čini kao da junak ipak tek postepeno pokazuje svoj problem sa najtežom mentalnom bolešću. Ostojić na neki način želi da pokaže njegovu discoijaciju kroz upliv kompjuterskih igara u njegovu svets, ali nažalost to ne razrađuje na konsekventan način.

Ostojić je okupio relativno harizmatičnu podelu koja je imala potencijala da iznese ovakvu žanrovsku priču o mladima. Nažalost, scenario Hrvoja Sadarića formalno ne uspeva da ponudi jasno rešenje kako će je ispripovedati. Otud je narativni zamajac neprekidno u krizi, priča krene pa stane, pa se pogube njeni prioriteti, film govori o jednoj pa o drugoj stvari, i sve u svemu, slično EGZORCIZMU Dalibora Matanića, i F20 pokazuje koliko pripovedačka veština nedostaje hrvatskim art house velikanima.

Zanimljivo je da su se Matanić i Ostojić u proteklih godinu-godinu i po dana odlučili da snimaju žanrovske filmove sa elementima horora a još je zanimljivije da su im oba filma na kraju bila vrlo slaba i razotkrivajuća, očigledno pokazujući da< je mnogo teže prikriti nedostatke kada se obraćaš publici koja voli film.

* * / * * * *

THE FAVOURITE Yorgosa Lanthimosa nije film koji je blizak mom senzibilitetu. Reč je o crnohumornom, blago teatralnom prikazu života na dvoru britanske kraljice Anne u kome grčki reditelj ubacuje svoj smisao za ironiju, ali ovog puta više u jednom komičnom, vajldovskom ključu.

Inspirisana glumačka ostvarenja Emme Stone, Olivie Colman i Rachel Weisz uspevaju da prevaziđu određenu repetativnost situacija kroz koje Yorgos gradi svoj film. Ono što je jedan od problema i po čemu se THE FAVOURITE razlikuje od njegovih ranijih filmova jeste odsustvo opšte zaoštrene situacije ili bizarne okolnosti u kojoj se junaci nalaze. Oni se ovde nalaze u dosta klasičnom odnosu borbe za nadmoć, i izuzev epizode sa kuplerajem, nemamo nijednu izazovnu situaciju za junake na globalnom planu. Njihova iskušenja jesu situaciona ali na mikro nivou, bez one opšte teskobe ili bizarnosti autorovih drugih filmova gde jedna situacija boji ceo film.

S druge strane, namerno izbegavam pominjanje priče jer ovde nemamo priču u klasičnom smislu, jednim delom jer je i sama istorijska građa takva da nije previše konkluzivna i dramski konsekventna.

Međutim, THE FAVOURITE je jedan od onih filmova koji vrca od nevaljalih ljudi i humora koji imponuje publici ubeđenoj da je intelektualna. U tom pogledu, nema mu se mnogo šta zameriti i sigurno će naći snažnije zastupnike i zahvalnije gledaoce od mene.

U vizuelnom pogledu, ovo je film dugih kadrova ali sa nekim ekstremnim pokretima kamere i poigravanjem objektivima čime se pomalo odužuje Kubrickovim fotografijama ali i dodaje i jednu novu vrstu artificijelnosti kojom osvežava inače dosta konvencionalno postavljen mizanscen.

Ugrađivanje sporadičnih groteksnih detalja, skoro pa intermeca, doprinosi utisku teatralnosti.

* * * / * * * *

 Služba javlja: A new Batman movie is reportedly set to start filming in 2019

Quote
"I've talked about making it a very point of view noir-driven definitive Batman story in which he is investigating a particular case and that takes us out into the world of Gotham. I went on a deep dive again revisiting all my favourite comics.

"Those all inform by osmosis. There's no continuation of the Nolan films. It's very much trying to find a way to do this as something that for me is going to be definitively Batman and new and cool."

 OSMI POVJERENIK Igora Salaja je ekranizacija kultnog romana Renata Baretića koja je godinama nekako bila nedosegnuta a onda se naprosto desila i to iz rediteljskog rukopisa jednog autora koji se nije previše eksponirao i isticao u hrvatskoj kinematografiji. U tom smislu, Salajeva ekranizacija je skrupulozna prema romanu, obuhvata većinu njegovih osnovnih motiva, pa i fabule, ali sam film je relativno apersonalno režiran i uprkos zanimljivim lokacijama deluje mi kao da bi bio efektniji na televiziji.

Naime, Salaj se ne trudi mnogo da priču izbrusi filmskim sredstvima. Film je kadriran akademski, uredno, svedeno i jednostavno, što nas dovodi do toga da nema jakih akcenata u tom pogledu. Čini se da bi možda još svedenija koncepcija takođe mogla biti ključ, ovako je ostao na pola puta, raskadriran ali bez upadljivih rešenja, jednostavan ali opet građen u montaži konvencionalno postavljenih pozicija kamere. Čini mi se da je Salaj ovim konceptom hteo da postavi ambijent i glumce u prvi plan ali je doprineo tome da film na kraju deluje dosta bezlično. Korektno, ali neupečatljivo, i u tome vidim njegovu najveću manu.

Najveći uspeh filma je svakako to da je Salaj uspeo da izgradi ton u kome će brojne apsurdne pojave kojima se Baretićev roman bavi uspeti da se nivelišu i sklope u celinu, i da očuva istovremeno i sposobnost da nas zapanji apsurdom ali i da to kasnije smiri racionalnim rešenjem.

U svojih 132 minuta, film svakako traje predugo i trebalo je uraditi sve da se reducira ako ne na 110 minuta a ono bar na ravnih 120 minuta. Film želi da kaže puno toga ali nema toga toliko da bi opravdalo takvo trajanje.

Glumačka podela je prijatna na jedan low key način, bez zvezda koje se izdvajaju ali sa jasno postavljenim glavnim i sporednim likovima. U tom pogledu, ako se Salaju može zameriti mlaka vizuelnost, nesporno je položio glavni ispit a to je razdvajanje važnog od nevažnog i tonalno ujednačavanje.

Verujem da će onima koji imaju veću sklonost ka vezaivanju za glumce i priču i sa manje brige za vizuelni izraz, ovaj film dobacivati i do * * *. Meni je ocena nešto manja, ali možda sam prestrog.

Naime, ovo je zbilja solidna ekranizacija značajnog romana, jedan zahvat kakav odavno nije viđen ni u našoj kinematografiji, ni u našoj književnosti.

Stoga, umesto instinktivnih * * 1/2, daću mu i ja

* * * / * * * *

 INTERIOR. LEATHER BAR. Jamesa Franca i Travisa Mathewsa je dokumentarni film o glumcima koji se spremaju da zaigraju u Francovom pokušaju da rekonstruišu četrdeset izbačenih minuta iz Friedkinovog CRUISINGa. O tih 40 izvačenih minuta koji su morali da ispadnu da ne bi bio X-rated, ispredaju se legende, naravno danas smo verovatno u nekoliko navrata i videli sve to što je onomad bilo šokantno. Pa ipak, CRUISING ostaje jedan dosta bitan i zloglasan film u istoriji prikazivanja LGBT zajednice na filmu, i jedan od prvih naslova protiv kojih su protestovali, što je naročito zanimljivo jer je Friedkin pre toga snimio jedan od najbitnijih coming out filmova.

Ali, eto, desilo se tako.

Ono što Franco i Mathews zapravo rade je da okupljaju glumce, različitih seksualnih orijentacija i sa njima se spremanu za snimanje, usput diuskutujuči o tome koliko je ko spreman da ide u simuliranju seksa ili u samoj realizaciji istog pred kamerama.

Posebno ih naravno zanima kakav je stav strejt momaka prema snimanju scena u gej klubu a Franco se sve vreme deklariše, i ostali ga tretiraju kao da je strejt.

INTERIOR. LEATHER BAR je jedan od Francovih vanity projekata koji su imali izraženu gay interest dimenziju, i bavili su se istorijom susreta Holivuda sa homoseksualnošću.

Sama inscenacija tih izgubljenih 40 minuta ne traje 40 minuta ali otprilike dobijamo ono što smo očekivali, gej seks pred kamerama.

U svakom slučaju, INTERIOR. LEATHER BAR. je komad za ljubitelje i poznavaoce ali ono što paradoksalno nije je dokumentarac koji će nas ozbiljnije upoznati sa Friedkinovim filmom.

* * 1/2 / * * * *

 KRATKI IZLET Igora Bezinovića je sve ono što OSMI POVJERENIK nije. Reč je o beznačajnom niskobudžetnom filmu čiji je odlazak u Rotterdam dokaz da budala ima svuda.

Jednostavnost ovog filma nije varljiva. Šoljanov roman je sveden na nivo banalnosti (bar je napisano da je iskorišćem ,ptov iz te knjige) a artikulisan je na svakom nivou kao pretenciozni home video. Nažalost, bar da je Bezinović imao hrabrosti da to ostavi kao home video ali ne, onda je dodao voice over koji nam objašnjava šta gledamo, i time nam nažalost dokazuje da su autori gluplji nego što je neophodno i da bi bilo zanimljivije da ništa nismo razumeli.

Otud, KRATKI IZLET je film koji zaslužuje pažnju kao fenomen, jdna lo-fi besmislica, bazirana na značajnom romanu iz istorije hrvatske književnosti (iz koga inače ne pozajmljuje ono što se kazuje u voice-overu, to su ovi eksperti sami smislili) koji je najbolji onda kada se ne gleda, pošto samo tako može sačuvati neki dignitet.

No, KRATKI IZLET je bio u Rotterdamu, napravio je posao, i ovakvim razmišljanjima se to ne može promeniti. Bio taj uspeh zaslužen ili ne, sve na stranu, zanimljiv je fenomen samih autora filma koji izgleda kao da najpre nisu nimalo fascinirani filmom kao formom, ili filmom kao oblikom estetizacije, ili filmom kao načinom da se zabeleži stvarnost.

Ovaj film ne sadrži apsolutno ništa od toga, i deluje kao zbunjujući artefakt stvoren od ljudi koje kao da mogućnosti filma preterano ni ne zanimaju.

LOS FUTBOLISIMOS Miguela Angela Lamate je ekranizacija romana za decu i mlade Roberta Santiaga. Santiago ima serijal romana o deci iz fudbalske ekipe u kojima spaja njihovo detinjstvo, sazrevanje, bavljenje sportom, pohađanje škole sa detektivskim zapletima. Ovo je roman iz serijala koji govori o misteriji sudija koje padaju u san i narkotičke halucinacije tokom utakmica jednog srednjoškolskog tima.

Santiago je pisao scenario za film EL PENALTI MAS LARGO DEL MUNDO i režirao ga je, i kao osnovnu traumu mladog glavnog junaka uzima strah od jedanaesterca. U svom rediteljskom filmu, film govori o golmanu koji čeka da odbrani penal iz prekinute utakmice i za to vreme proživljava promenu okoline prema sebi, a ovde imamo dečaka koji je postao YouTube senzacije jer je promašio pet penala za redom.

LOS FUTBOLISIMOS se dobro snalazi na svakom polju na koje se uputio, i mislim da svojoj ciljnoj grupi, preteen publici može biti itekako zanimljiv, a da u isto vreme roditeljima ne bude nepodnošljiv. Daleko je ovo od onog four quadrant appeala koji produkuju savremeni animirani filmovi namenjeni deci, LOS FUTBOLISIMOS je u tom pogledu limitiran ali režiran je vitalno, Lamata pokazuje promišljen rukopis, sa fino postavljenom dinamikom u samom mizanscenu i slici, lepo odabranim i estetizovanim lokacijama i kostimima kroz koje se gradi "povišeni realizam" priče.

Ono što je meni najviše zasmetalo jeste latino-karikaturalnost u glumi pojedinih starijih likova koji su postavljeni tipski i onda pregaženi u interepretaciji da ne bi delovali prazno kao puka funkcija u priči. To je recimo za mene najkrupniji problem u razilaženju između onoga što je namenjeno deci i nešto starijima.

Film je u Španiji distribuirao Paramount i dobro je prošao na blagajnama. Glumačka podela je odlično napravljena, odabrana deca su se dobro pokazala pa me ne bi čudilo da iz ovoga možda izraste i franšiza.

* * 1/2 / * * * *

TV Series 24 Is Getting A Japanese Remake

John Lasseter to Head Animation for Skydance

Skydance je izborio vernost najtraženijeg executiveskog ronina. Zanimljivo.


Sent from my iPhone using Tapatalk

BREXIT: THE UNCIVIL WAR Toby Haynesa, još jedna je vrlo uzbudljiva ekranizacija Jamesa Grahama na političke teme. Graham je pisao COALITION iz 2915. Channel 4ov televizijski film o tome kako su Torijevci napravili neočekivanu koaliciju su Liberalnim demokratama i napravile vladu uprkos očekivanjima Laburista da će je oni formirati. Ovog puta, Graham obrađuje još jedan krupan skok u britanskoj politici a to je Brexit i način kako je vođena kampanja koja će na kraju dovesti do dosta ubedljive pobede na glasanju.

Ključni lik kroz kog Graham prikazuje priču je Dominic Cummings, saradnik ali ne i član Torijevaca koji je napustio politiku razočaran u sistem a onda se vratio na velika vrata vodeći kampanju Vote Leave. Otpisan od torijevaca kao bitanga i ludak, ispostavio se kao vizionar koji je u Vote Leave, kao zvaničnoj kampanji za izlazak iz EU uspeo da vrlo jasno kanališe bes naroda, ali i da uz pomoć kompjuteraša i novih tehnologija aktivira glasače koje niko nije pokrenuo.

Benedict Cumberbatch prošao je veliku transformaciju da bi zaigrao Dominica Cummingsa i brani ga kao junaka. On jeste na kraju krajeva prikazan kao neko ko je poveo kampanju koja je krenulo kao šala grupe Torijevaca i strast nekolicine evroskepika i završila kao odvođenje države u vražju mater, ali je isto tako predstavljen i kao neko ko je hteo da rebootuje politički sistem.

Uspeo je u obe namere koje je pokušao s tim što je i sam završio rezigniran time što su taj rebootovan politički sistem preuzele već nesposobne elite iz dotadašnjeg establišmenta i dovele do toga da se ništa zapravo nije promenilo.

Graham ovde nažalost kroz režiju Tobyja Haynesa dobija jednu medveđu uslugu, neki Torijevci i UKIPovci prikazani sa kao karikature, a to nismo imali u ekranizaciji COALITIONa i to svakako devalvira ovaj inače briljantan televizijski film. U tom pogledu šteta je što su takvi neki namerni gafovi i lobovanja, na neki način ugrozila inače solidan, izvrsno glumljen i napisan osnov koji čine Graham i Cumberbatch. Pa ipak, uprkos tome ovaj film treba obavezno pogledati jer donosi jako važnu lekciju koje i sam Cummings postaje svestan.

Razaranje britanske demokratije na referendumu oko Brexita bilo je samo generalna proba za nešto mnogo veće što će uslediti te jeseni.

 UNA DE ZOMBIS Miguela Angela Lamate je početnički film s kojim je on izašao na scenu kao reditelj. Reč je o niskobudžetnom treš ostvarenju koje na skoro svakom nivou spada u ono što ne volim, pre svega u te debitantske filmove o ljudima koji žele da snime film. Ruku na srce, špica donosi ozbiljne firme u ulozi producenta ali ulaganje u film definitivno nije bilo veliko.

Lamanta uzima priču o diletantima koji bi da snime film pa je prepliće sa pričom o bandi zombija, dakle ne kanonskih već nekih koji su svesni, ali i sa masom elemenata koji su mnogo bolje funkcionisali u EL DIA DE LA BESTIA.

Lamata drži visok tempo, tera jako i nabacuje razne događaje, tako da ta dinamika čini film gledljivim, ali sem izvesne veštine u kadriranju, ovaj debi nije nešto čemu se treba vraćati.

Santiago Segura se pojavljuje u jednoj od uloga i daje filmu dah profesionalnosti višeg reda.

* 1/2 / * * * *

LETTERS TO PAUL MORRISSEY Armanda Rovire i Saide Benzal je muzejska avangarda, što naravno može da se na neki način poveže i sa samim nazivom filmom odnosno formom a to su pisma Paulu Morrisseyu. Jedno od njih čak čita Joe Dallesandro ali druga su neravnomerna zaista povezana sa njim i negovom biografijom i autorskim prosedeom. No, određene konstante sa Morrisseyem se mogu uspostaviti.

Film je postavljen kao svojevrsni omnibus i svaka priča je na neki način zasebna. To je i omogućilo da jednu od njih režira Saida Benzal. Priče variraju po intrigantnosti a ključni adut filma je vrlo estetizovana crno-bela fotografija.

* * / * * * *

IZMEĐU DANA I NOĆI je triptih priča o očevima i sinovima koji je režirao crnogorski debitant Andro Martinović. Prva priča se dešava u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata, druga u vreme pada Berlinskog zida i treća u periodu posle ratova za jugoslovensko nasleđe. Sve tri priče su "školski" postavljene, nisu bitno složenije od nekog vrlo ambicioznog kratkog filma, a povezane su kroz poneki detalj, dosta diskretno ali vidljivo pažljivijem gledaocu.

I po ambijentu i po lokaciji najzanimljivija je druga priča u kojoj Tihonmir Stanić igra oca koji čeka na pomereni let za Berlin. Tu je lokacija starog aerodroma, sa malo sredstava ali efektno rekonstruisana i iskorišćena, pa se ova enterijerna priča ispostavlja kao najfilmičnija na kraju. Tome doprinosi i glumački tour de force Tihomira Stanića koji impresionira svojom tehnikom.

Prva i treća priča su date sa više dobro iskorišćenih eksterijera, ali i sa konvencionalnijim ishodom.

IZMEĐU DANA I NOĆI je triptih u kome nažalost, uprkos tematskoj vezanosti, svaka priča ipak vapi za time da bude izdvojeni kratki film, i u tom pogledu, imao bi više smisla kao omnibus tri reditelja, nego kao celovečernje tropričje jednog. No, Andro Martinović pokazuje dosta dobru rediteljsku kontrolu nad materijalom i ukupno uzev dobro ekonomiše svojom ambicijom i mogućnostima.

* * 1/2 / * * * *

KOŠARKAR NAJ BO Borisa Petkovića je slovenački film o dečaku koji se bavi košarkom a imao je sreće da izađe u bioskope u septembru 2017. istog vikenda kad je Slovenija zaigrala finale Eurobasketa i pobedila. U tom pogledu, ovaj film je automatski privukao pažnju, i imao je čak i neku relativnu gledanost, mada ipak daleko manje od jačih slovenačkih blokbastera.

Reč je o ekranizaciji romana Primoža Suhodolčana i film pokazuje jednu specifičnu karakteristiku. Krajnje je simplifikovan, neoriginalan, u njemu nema ništa novo, inventivno, svaka situacija, svaka replika, sve je potpuno klišetizirano i prilično isprazna. Takvo je i kadriranje, i gluma i sve. Ali, ono što je zanimljivo je da na mikro nivou, u pogledu osvetljenja, dekora, detalja, sve to što je besmisleno i neinventivno je nekako pedantno realizovano.

Obično kod ovakvih filmova očekujemo da budu rasulo i javašluk na svim nivoima, a ovaj to sasvim sigurno nije. Međutim, neki filmovi ovog tipa umeju da budu bolji ako celina nudi nešto sveže nezavisno od javašluka na mikro nivou.

Uspeh filma je bio dovoljan da se sada u produkciji nalazi nastavak.

najzad

https://m.youtube.com/watch?v=LPYY7M-YQPs


Sent from my iPhone using Tapatalk

Trejler za Far from Home. Dobro je, živ je


https://youtu.be/VUFmhKpZKlE

Jason Reitman is making a new Ghostbusters sequel, "for the fans"

Moram priznati da je moje rasuđivanje o Gilliamovom filmu THE MAN WHO KILLED DON QUIXOTE umnogome obeleženo raznim sentimentalnim sećanjima na dragog prijatelja Uroša Stojanovića sa čijim radom i životom, dakle i likom i delom, ova priča ima nekakve veze. Film kao nešto veće od života, život koji pokušava da se prožme sa filmom, vatrenost hispano miljea, reaproprijacija književnog remek-dela u savremenom intimističkom ključu, ukleti film iz mladosti koji prati autora i filmski projekat koji nikako da se desi, sve to su neki motivi koji su me asocirali na Uroša i učinili da mi ovaj film lično znači više nego drugima.

Ovo je film koji je snimio sedamdesetosmogodišnji reditelj i nastajao je četvrt veka. Taj spoj poznih godina autora i nestvarno dugog iščekivanja čini THE MAN WHO KILLED DON QUIXOTE jednim molotovljevim koktelom za recepciju. S jedne strane, to film kome je čuveni autor posvetio značajan deo svog života, s druge strane to je film koji je snimio u godinama kada je teško da bude u top formi, i stoga mu je jako teško prići.

Ono što u ovom filmu od elemenata za koje se Gilliam borio četvrt veka možemo videti jesu već pomenuti motivi elegične, nostalgične priče o filmadžiji koji pokušava da se vrati korenima kada je zaista bio umetnik, prožet vlastitim idejama, i katarzi koju doživljava kada shvati koliku je cenu platio kada je sve to napustio i komercijalizovao se.

Gilliamov junak je od početka bio zamišljen kao reditelj reklama u najboljim godinama, dakle ovde elegija nije staračka već suštinska. Johnny Depp je prvobitno trebalo da ga igra a na kraju je tu rolu dobio Adam Driver, indie zvezda u žestokom mejnstrim usponu, i tu priliku je dobro iskoristio oslonivši se na svoj atipični habitus. Ovo je oduvek bio plum role i Driver je to prepoznao, i iskoristio, premda film neće postići mnogo više od toga da bude recka u njegovom CVu.

Jean Rochefort i John Hurt su bili u konkurenciji za naslovnu rolu i na kraju filma dobili su posvetu jer snimanje nisu dočekali. Ulogu je dobio Gilliamov veteran Jonathan Pryce i uradio je solidan posao, premda voleo bih da je tu rolu odigrao neki još ikoničniji glumac.

Elem, jasno je šta je Gilliama držalo četvrt veka u tonusu da snimi ovaj film. To jeste priča o filmadžijama i njihovom "smislu života", maštovita, onirična, sa preplitanjem bilje, fantazije i raznih bizarnih okolnosti.

Ono gde međutim, Gilliam pokazuje da su ga sustigle godine i dugo sazrevanje projekta jeste domen fokusiranosti pripovedanja, film je epizodičan, sa dosta prostora da se sažme, da se tematski koncentriše i vizuelno precizira. No, to je problem reditelja u godinama, u samoj realizaciji scena računaju na svoje iskustvo, ponegde snimajući nedovoljno pozicija kamere, a u montaži se teško odriču delova jer ko može sprečiti osamdesetogodišnjaka na čelu glomazne internacionalne koprodukcije gde su pare skupljene na njegovo ime da nešto skrati, izbaci ili reducira.

Međutim, osim u par dijaloških scena, Gilliam u svakom pogledu prilazi sadržaju sa punim angažmanom, a kada zaplet krene punom snagom, Gilliam ga spremno dočekuje iza kamere.

U tom pogledu, ja moram reći da sam uživao u ovom filmu ali da itekako mogu razumeti one koji bi voleli da je cela stvar nešto kompaktnija. Nije samo reč o osećanjima koja je film probudio u meni, ili o tome što sam Gilliamov fan već naprosto oseća se da staračka neumerenost ovde velikim delom proističe iz vrlo visoke, skoro mladalačke vitalnosti.

Gilliam u realizaciji ove priče jeste pokazao neke mane starca u rediteljskoj stolici ali joj je generalno prišao sa velikim žarom, i na svu sreću krajnji efekat mnogo više liči na debitanta koji ne može da dođe do daha od svega onoga što želi da pokaže.

Za razliku od ZERO THEOREMa gde je Gilliam po prvi put snimio film koji je bio potpuno nepotreban (a uz to i skoro negledljiv), ovde imamo film koji ima trajnu vrednost i šteta je što su se okolnosti njegove recepcije svele samo na najtvrđu sinefilsku publiku. No, kako je Gilliam proveo celu večnost pokušavajući da ga snimi, barem može računati da će i uspeh sačekati ovaj film nešto kasnije nego što je planirao.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 17-01-2019, 17:38:51
Ono gde međutim, Gilliam pokazuje da su ga sustigle godine i dugo sazrevanje projekta jeste domen fokusiranosti pripovedanja, film je epizodičan, sa dosta prostora da se sažme, da se tematski koncentriše i vizuelno precizira. No, to je problem reditelja u godinama, u samoj realizaciji scena računaju na svoje iskustvo, ponegde snimajući nedovoljno pozicija kamere, a u montaži se teško odriču delova jer ko može sprečiti osamdesetogodišnjaka na čelu glomazne internacionalne koprodukcije gde su pare skupljene na njegovo ime da nešto skrati, izbaci ili reducira.

Mada, to be fair, Gilliam nikada i nije bio neki ekonomičan reditelj kome je montažer najbolji prijatelj i koji ume da scenu spakuje u nekoliko moćnih rezova, uvek je voleo da bude raskošan, da to ide i traje, često duže nego što je potrebno. Tako da, u ovim godinama pogotovo to može od njega da se očekuje.

ANNA AND THE APOCALYPSE Johna McPhaila digao je iz mrtvih zombi komediju koja je delovala kao da je odavno pokopana i da joj nema povratka među relevantne forme. Međutim, McPhail je uspeo da snimi film koji je baziran na gimmicku a pritom pošten prema svakom elementu koji je ubacio u svoj izraz.

Dakle, ovo je mjuzikl, omladinska komedija i film o zombi apokalipsi. I ni u jednom aspektu se ne štedi. Film donosi dijegetičke muzičke numere, dakle to je ona vrsta filma gde junaci u sred scene zapevaju i na taj način izražavaju svoj lik, ali ima i muzičkih tačaka u okviru scena proslava. Međutim, dominantno je ovo film u kome se likovi izražavaju kroz pesme i u tom pogledu ovo je mjuzikl stare škole. Muzičke numere imaju i koreografsku, plesnu dimenziju i ona je integrisana i sa horor elementom odnosno obračunima sa zombijima.

Na nivou omladinske komedije naravno ovo je priča o odrastanju, osamostaljivanju, neuzvraćenoj ljubavi, a na planu zombi apokalipse, ovo je relativno jasna kanonska postavka o živim mrtvacima romerovskog tipa.

Dakle, film je ortodoksan na svakom planu i uprkos skromnom budžetu sa talentovanim glumcima, ekonomičnom i efikasnom režijom, uspeva da ove elemente spoji, prožme i stvori efektnu celinu koja se izdvaja.

Uprkos tome što ideja zombi mjuzikla nije nova, čak je i Disney Channel radio nešto na tu temu, ANNA AND THE APOCALYPSE je redak primer filma koji se trudi u svakom od tri izraza koja obuhvata.

* * * / * * * *

ONCE UPON A DEADPOOL je PG-13 verzija drugog DEADPOOLa sa dodatim materijalima kroz koje autori "kompenzuju" neke R-rated scene, sa nešto dodatih scena u samom materijalu filma, i naravno sadržajem koji je prilagođen rejtingu.

Sama intervencija da se Deadpool pojavi u sobi Freda Savagea, veže ga i priča u DEADPOOL 2 kao bajku u sobi koja je rekonstrukcija lokacije iz PRINCESS BRIDE, apsolutno je u duhu stripa i dobro je zezanje, ali iskreno meni je smisao ove celokupne eskapade pomalo izmakao.

Čini mi se da je sam film, bez ovog dodatka mogao da se prosto recutuje, i da se uz neke takve intervencije pusti mlađoj publici. Ovim dodacima koji su očigledno ciljali da privuku i deo R-rated publike, film je samo usporen i data mu je aura nkakvog dosta bizarnog dodatka postojećem filmu. Stoga, koliko god to bizarno zvučalo, ONCE UPON A DEADPOOL je ostvarenje o kom zapravo teba da govore oni koji nisu gledali izvorni film.

John Wick 3 stiže u Maju:


https://youtu.be/M7XM597XO94

Ako ste voleli Human Centipede

Ako vas loži ideja da lepe žene masturbiraju gledajući snimke pogibije ljudi tokom terorističkog napada jedanaestog Septembra

Ako ste, uostalom, uvek željni provokacije...

Tom Six će da isporuči. Verovatno.

https://youtu.be/KeW549LzGeU

https://filmschoolrejects.com/onania-club/

UTRIP LJUBEZNI Borisa Petkovića je slovenački omladinski film smešten u svet rep muzike. Nažalost, ovo nije njihov BODIED ili 8 MILE već doista generička priča o mladom reperu koji se zaljubljuje u mladu violinistkinju i tome kako ih muzika povezuje uprkos raznim preprekama. Nažalost, ni prepreke, ni odnos, ni muzika nisu naročito vredni pažnje. Petković se trudi da stvari održi dinamičnim ali nažalost nema ni originalnih ni intrigantnih rešenja. Srećom, doživljaj repa je barem starački tako da su bar numere old school.

* 1/2 / * * * *

TRAUMA Lucio A. Rojasa je film koji je pokušao da primeni recept SRPSKOG FILMA na Čile i na post-pinočeovski period. Nažalost, rezultat je exploitation koji je sporadično brutalan ali ne dovoljno da bi prešao barijeru fantazmagorije, ili da bi bio zaista znakovit.

Film kreće sedamdesetih kada mučitelj primorava momka da siluje svoju majku, i tu se uspostavlja taj ton SRPSKOG FILMA. Ali, onda iz tog vrlo brutalnog političkog nasilja, odlazi se u sadašnjost gde grupa seksualno oslobođenih biseksualnih žena odlazi u neku vukojebinu (ali ne i Coloniu Dignidad) i tamo sreće ljude koje su ovi događaji iz foršpice izopačili za ceo život.

I tu onda kreću neke rutinski rape and revenge figure sa pomalo iznenađujuđeg nasilja ali ni sa čim preterano zanimljivim na bilo kom nivou.

Film je tehnički solidno realizovan, premda je mogao biti brži, efikasniji i kraći. No, nisam siguran da ikome može biti zanimljiv sem ljubiteljima tog čidnovatog derivata "festivalskog horora".

* 1/2 / * * * *

KALERVO PALSA  JA KURITON KASI Pekke Lahtoa je nadrealistički biogarski film o finskom underground umetniku Kalervu Palsi koji je preminuo mlad, sam i u bedi. Dok je bio živ, alkohol je igrao značajnu ulogu u njegovom životu, pravio je slike i ilustracije inspirisan kako popularnom kulturom tako i mačnim vizijama nasilja, incesta, seksualne perverzije i fizičke defosmisanosti.

Reklo bi se po biografili da je Kalervo Palsa bio vangogovska figura. Film je naprevljen u nadrealističkiom manitu sa fokusom na Palsin umetnički svet i milje u kom je odrastao. To je svet u kome se pije tečnost za čišćenje brisača jer nema para za alkoholna pića, vladaju incest, seksualno i porodično nasilje, primitivizam i nerazumevanje prema umetnosti.

Palsu u svim uzrastima igra isti glumac a inscenacija situacija iz njegovog života je teatralna, stilizovana, sa dosta logike sna i neprestanom rekonstekstualizacijom uvedenih elemenata. Film je dugometražni ali traje tek 68 minuta, pa je teško zamisliti duže trajanje filma sa ovakvom poetikom.

Palsin život je evidentno bio neuredan, i haotičan, ali posle gledanja ovog filma teško da o njemu i dalje možemo saznati mnogo više, samo provodimo sat vremena u njegovom umetničkom svetu.

No, Palsina kopča sa popularnom kulturom je interesantna ljubiteljima stripa. Naime, znatan deo ovog filma čine inscenacije Palsinih aproprijacija Texa Willera i groteskne, parodične avanture ovog junaka u njegovom izvitoperenom svetu.

Bonelli je imao jaku fan bazu u Finskoj baš oko ovog junaka i stoga možda i cela četvrtina pa i trećina filma jesu Palsine fantazmagorije sa Texom Willerom i Kitom Carsonom. U njima , Tex i Kit su dati kao underground stripovske karikature stvarnih junaka, opterećeni sodomijom, silovanjem, nasiljem, i generalno uklopljeni u Palsin imaginarijum.

Zanimljivo je da Bonellijevi stripovi imaju tradiciju ekranizacija koja nije previše bogata, ali nije ni sasvim nepostojeća, ali vrlo retke kuće imaju priliku da dobiju i ovako direktnu dekonstrukciju svog junaka.

Smatram da je ovo vrlo ekskluzivan film koji može komunicirati sa dve uske ali opet i vrlo različite ciljne grupe. Jednu čine ljubitelji underground umetnosti a drugu poštovaoci Bonellija i hardkor stripski fanatici.

* * / * * * *

Quote from: Rade2 on 19-01-2019, 20:22:30
Odgledao sam TAXI BLUZ. U pitanju je rasoandricevska/miloradmilinkovicevska repertoarska komedija koja ipak ne dostize nivo svojih uzora. Ocigledan je bila namera autora da naprave brzu, zabavnu komediju u maniru pomenutog dvojca ali i modernih "brzih" americkih komedija, ali veliki je problem sto ovaj film nije dovoljno smesan, ima dosta lose glume i praznog hoda.

jel bilo ljudi na projekciji? kako su reagovali?

Netflixov film IO Jonathana Helperta je doživeo krajnje nepravedno gaženje od strane kritike koje bi neko sklon teorijama zavere mogao objasniti činjenicom da dolazi sa Netflixa. Naime, reč je o vrlo vibrantnom postapokalipričnom SFu o devojci koja je ostala među poslednjim stanovnicima planete Zemlje koja je uništena i napuštena usled ogromne emisije ugljendioksida koja je prosto izbacila kiseonik iz vazduha.

Ona živi na planinskom vrhu, u opservatoriji gde vrši opite u pokušaju da iznađe način kako je moguće živeti na Zemlji i dopisuje se sa svojim momkom koji je otišao u kosmos na koloniju koju je čovečanstvo pripremilo za slučaj ovakve apokalipse.

Njen otac je guru koji je zastupao ideju da ne treba otići sa planete. Jednog dana se u balonu pojavljuje čovek koji traži njegnog oca ne bi li ga odveo na lansiranje poslednjeg šatla za kosmos.

Halpertov film je slikao francuski direktor fotografije Andre Chemetoff, prilično veliko ime i svoju reputaciju potvrđuje u ovom filmu. Fotografija na skromnom budžetu uspeva da stvori atmosferu i utisak apokalipse, sveta koji je napušten. Ovaj redovni saradnik Romaina Gavrasa napravio je fotografiju koja je drugačija od onoga na šta smo navikli od njega, i proširio je svoje područje borbe.

Margaret Qualle i Anthony Mackie su glavni i praktično jedini glumci u ovoj priči. Malu ulogu ima Danny Huston, na nivou cameo role i oboje su dorasli da iznesu ceo ovakvog indie kapaciteta ali sa estetizacijom koje se nijedno mejnstrim ostvarenje ne bi postidelo.

Ovo je u suštini tvrd SF iako film sam po sebi nije previše sciencey on u sebi nosi odnos kliničkog razvijanja priče. Nauka nije toliko u radnji, koliko u atmosferi. Međutim, ono što je najvažnije i što je najveći adut filma jeste činjenica da efektno postavlja ključno pitanje a to je odustajanje od plaete, od svega što poznaješ, i započinjanje novog života. U tom pogledu, baš u domenu uticaja novuma na psihologiju lika, na njihovu sudbinu, ovaj film pokazuje i postiže snagu vrhunskog SFa u bilo kojoj formi.

Deo scenarističke ekipe ovog filma radio je SF film EMBERS, takođe zanimljivu ali ne ovako pročišćenu SF priču od pre nekoliko godina.

Stoga, mislim da IO aslužuje priliku i da je bitno drugačiji film po dometu od onog koji mu pripisuju.

* * * / * * * *

Kakvo se to čudo desilo da sav kiseonik zameni ugljen dioksidom? Dobro, ajde desilo se, ali to nije razlog da kompletno stanovništvo ode u orbitu. Sve što možeš i moraš u orbiti istovremeno možeš i moraš i okružen ugljendioksidom. U molekulu ugljen-dioksida bar ima dve trećine kiseonika. Moguće ga je izvući energijom. Šta ćeš da radiš u orbiti kad ti iscuri kiseonik? Na Zemlji si bar zaštićen od kosmičkog zračenja, a i biljkama ništa ne fali. Jednostavnije je napraviti velike plastične balone za sve ljude, nego premestiti sve ljude u orbitu. Premisa nije uverljiva. Tako to biva kad se umetnici dohvate naučne fantastike.

Quote from: mac on 20-01-2019, 00:43:49
Kakvo se to čudo desilo da sav kiseonik zameni ugljen dioksidom? Dobro, ajde desilo se, ali to nije razlog da kompletno stanovništvo ode u orbitu. Sve što možeš i moraš u orbiti istovremeno možeš i moraš i okružen ugljendioksidom. U molekulu ugljen-dioksida bar ima dve trećine kiseonika. Moguće ga je izvući energijom. Šta ćeš da radiš u orbiti kad ti iscuri kiseonik? Na Zemlji si bar zaštićen od kosmičkog zračenja, a i biljkama ništa ne fali. Jednostavnije je napraviti velike plastične balone za sve ljude, nego premestiti sve ljude u orbitu. Premisa nije uverljiva. Tako to biva kad se umetnici dohvate naučne fantastike.

iskreno, možda nije CO2. ali svakako zafalilo je kiseonika. možda je skočio azot... ne znam.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Preminuo je Tony Mendez, čovek koji je organizovao događaje iz filma ARGO. Nema boljeg načina da mu se oda pošta nego da se pročita kako je UDBA organizovala vlastitu verziju ove operacije -

https://www.delfi.rs/knjige/107923_dragi_u_visokom_dvorcu_knjiga_delfi_knjizare.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

Amonijak, NH₃ koji jeste otrovniji od CO₂, ali je premisa onda još neverovatnija. Gde je nestao sav kiseonik? Pritom, amonijak je lakši od kiseonika Ma može i cijanid da bude, pomešan sa arsenikom, i dalje je život na Zemlji lakši nego okružen vakuumom.

CLOSE Vicky Jewson je Netflixov akcijaš sa Noomi Rapace u glavnoj ulozi iskusne telohraniteljke koja dobija zadatak da zaštiti mladu naslednicu čiji je život ugrožen tokom ostavinske rasprave. Vicky Jewson nije veliki reditelj akcije, ali u Noomi Rapace dobija neočekivano dobru saradnicu koja je uverljiva i u psihološkom i u borilačkom aspektu. Nažalost, na kraju CLOSE ne dobacuje do prethodnog Noominog solo akcionog nastupa u špijunskom trileru UNLOCKED u kome se ispostavila kao iznenađujuće efektna leading lady u ovom B-formatu. No, ako imamo u vidu da nam Netflix sada pokriva baš tu ničiju zemlju malih repertoarskih filmova koji su premali za multiplekse a preambiciozni za DTV, CLOSE je sasvim pristojan programmer koji će stabilno praviti gledanost na ovom servisu.

* * 1/2 / * * * *

Jonas Akerlund ima vrlo loopy karijeru od kada je svet muzičkih klipova zamenio igranim filmom, međutim, i dalje je reč o reditelju ćiji rad vredi pratiti. POLAR je njegova ekranizacija Dark Horse stripa koju bismo primarno mogli definisati kao Netflixov JOHN WICK. I zbilja, POLAR sa JOHN WICKom deli glavnog junaka koji je penzionisani plaćeni ubica kao i elemente stripovske stilizacije. Međutim, dok je WICKu striposvka stilizacija iskazana više kroz svedeniju 70s prizmu poput Helgelandovog PAYBACKa, kod Akerlunda su očuvani i grotesknost i kolorit svojstven stripu. Naravno, takvu stilizaciju je teško očuvati i film bi po meni bio efektniji da je malo smanjio doživljaj u pogledu baš tih elemenata jer zapravo oni se pojavljuju u kraćim deonicama i proizvode disbalans.

Isto tako za razliku od WICKa, POLAR na momente ima funkcionalnu melodramsku priču, kroz odnos glavnog junaka sa komšinicom koju upoznaje u Montani, i tu Mads Mikkelsen i Vanessa Hudgens dele jednu dobru deonicu, pa sve to sugeriše da je POLAR efektan po segmentima i na parče.

Moguće je da epizodičnosti narativa doprinosi i koren u stripu kome je epizodičnost formalno inherentna, ali svakako da bi film morao imati ujednačeniji ton i funkcionisati kao celina.

No, ako imamo u vidu da je POLAR već na neki način nadražio geek community upravo u tim deonicama i baš tako na parče nudi ono čemu su se fanovi nadali.

Mads Mikkelsen kao leading man je acquired taste. Nisam baš nešto oduševljen time što se film oslanja na njega, ali ko ga voli svakako će kao gledalac dobiti više nego ja. Akerlundov redovni saigrač Matt Lucas je glavni kolovođa stripovske groteske pa i to gledalac mora da prihvati radi uživanja u filmu.

No, nema zbora da Akerlund nudi nekoliko efektnih scena i da je POLAR prijatno R-rated iskustvo. Na tom putu samo je propustio da postane skladan i zaokružen film.

* * 1/2 / * * * *

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK koji kao scenarista i reditelj potpisuje Henry Dunham predstavlja jedan vrlo zanimljiv produžetak poetike teksaške producentske kuće Cinestate. Naime, Dallas Sonnier je pre nekoliko godina smislio plan da snima kvalitetne filmove za Trumpovu eru, iako sebe ne smatra njegovim glasačem, ali mu je podjednako odbojan kao i mejnstrim kandidati. Dakle, njegova ideja je bila da snima koji će se obraćati publici iritiranoj dominacijom liberala u Holivudu, a koja je po Trumpovom dolasku na vlast postala dosta nametljiva, a sigurno i iritantna.

Međutim, recept za koji se Sonnier opredelio je neobičan - on proizvodi mešavinu B-filma, odnosno exploitationa i art filma. To je bio proklamovani recept Quentina Tarantina, sa tom razlikom što Sonnierov glavni in-house autor S. Craig Zahler snima filmove koji su više exploitation i više art od onoga što je radio Tarantino. Još je CELL BLOCK 99 sa svojom tvrdom mačo pričom o odmazdi bio tretiran kao film Trumpove ere, iako je imao premijeru u Veneciji i doživeo prevashodno art house distribuciju. DRAGGED ACROSS CONCRETE je ponovio spoj Zahlera i Vaughna ali je u priču uveo i Mela Gibsona, no senzbilitet se nije izmenio - film traje 165 minuta što svakako nije minutaža blokbastera a scenario obiluje od tvrdih i dosta radikalno desnih pogleda na svet kako među junacima, tako i iz vizure samog autora.

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je međutim nešto možda još radikalnije. Naime, reč je o filmu koji bismo mogli definisati kao kamijevsku egzistencijalističku dramu, smeštenu u desničarsku političku ćeliju. Kao što znamo, polemička drama kao forma pozorišnog teksta bila je omiljena među egzistencijalistima i omiljena postavka bila joj je komunistička ili neka druga revolucionarna ćelija gde se junaci suočavaju sa problemom, polemišu o njemu, razrađuju dileme i generalno su upitani nad stvarima u egzistencijalističkom ključu razmišljanja.

Kod Dunhama, priča je smeštena u jednu militiu koja se okuplja u vanrednoj situaciji - naime sahrana lokalnog policajca je bila napadnuta i osumnjičen je militia man kao pucač. Smeštanje priče u takve okolnosti samo po sebi ne mora biti znak simpatija za ovaj vid organizacije, ali Dunhamovi junaci se ponašaju dosta komotno u toj situaciji, i film bez ikakve sumnje "normalizuje" način ponašanja i organizacije koji tradicionalno smatramo neobičnim i ekscesnim.

Junaci jesu prikazani kao neka vrsta autsajdera i svakoga je neka trauma naterala da se učlani u grupu, ali Dunham ne akcentuje njihovo autsajderstvo više nego što bi ga oni akcentovali sami.

Znak vremena i ono po čemu se egzistencijalizam savremene ekstremne desnice razliku od egzistencijalizma levice od pre više od pola veka jeste to što ovde postoji snažan motiv egzibicionizma i među junacima nije teško naći onog koji je spreman da se žrvuje. Zapravo, naprotiv, teško je pronaći istinu.

Junaci se od početka priče nalaze u kontradikciji, oni su militia koja je okupljena da jednog dana pruži otpor vlastima ali koja želi da sada ne uđe u konflikt jer napad za koji bi mogla biti optužena nije planirala. Dok pokušava da locira svog člana koji je izvršio napad, ispostavlja se da ih ima nekoliko koji su spremni da priznaju krivicu.

Dunham je režirao film i pisao scenario. Stvar je ukusa kako ćete prihvatiti ovaj film. Ako nemate nasušnu potrebu za nekom "organskom" uverljivošću onda će vam više prijati ovaj dobro skrojeni komad koji bi se mogao igrati na sceni bez problema. Imali smo ovakvih filmova i ranije, snimao ih je recimo David Mamet, a čini mi se da bi rado potpisao i ovaj rad. Za moj ukus Dunhamov kraj je u svakom aspektu, od dijaloga do zapleta bio za stepen precizniji od onoga što bi uspelo da me sasvim uvuče u priču, tako da sam nažalost sve vreme bio "izvan priče", što ne znači da u njoj nisam na neki način uživao, naročito jer nudi mnogo povoda za razmišljanje.

James Badge Dale je s druge strane glumac koji je u glavnoj ulozi bivšeg policajca a sada militia mana pružio impresivan nastup i on uspeva da prevaziđe sve barijere koje je Dunham postavio.

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je pedantno urađen niskobudžetni film sa zanimljivim zapletom i izvanrednom centralnom rolom. Ipak, jaka doza teatralnosti sprečava ga da suštinski prevaziđe svoje produkcione limite ali svakako da je na bio na dobrom putu.

* * 1/2 / * * * *

GONGJAK, u narodu poznat i kao THE SPY GONE NORTH je južnokorejski špijunski triler inspirisan stvarnim događajima u režiji Jong-bin Yoona koji je premijeru doživeo u Kanu prošle godine, iako ne bih rekao da ima preveliki crossover potencijal ili da donosi nešto naročito novo u kanon. Filmu je svakako doprinela atmosfera detanta koju donosi u sprezi sa otopljavanjem odnosa SAD prema Severnoj Koreji.

Priča delimično fikcionalizuje slučaj južnokorejskog špijuna koji je ubačen kao privrednik u Severnu Koreju ne bi li saznao detalje o njihovom nuklearnom programu a na kraju završio razotkrivajući zajedničku zaveru južnih i severnih službi koje su našle zajednički interes u manipulisanju seulskim političkim tokovima.

GONGJAK je zanimljiv film o infiltraciji, smešten u surov i egzotičan prostor Severne Koreje koja je vrlo ubedljivo rekonstruisana, i fizički ali i mentalitetski. Kao i mnoge priče o ubačenim špijunima, i GONGJAK u sebi nosi neke neverovatne detalje ali oni ne smetaju opštem duhu uverljivosti filma.

Filmu mnogo više smeta osećaj blage epizodičnosti i gubitka fokusa na to šta je zapravo cilj junaka u pojedinim deonicama. Međutim, na kraju ispostavlja se da će se taj isti problem desiti i samim junacima koji će prepoznati da imaju drugačije ciljeve od onih koje su očekivali kao i drugačiju sudbinu od one kojom im je zaprećeno.

GONGJAK je podjednako zanimljiv film i za ljubitelje južnokorejskog filma kao i za gledaoce zainteresovane za Severnu Koreju.

* * * / * * * *

JONAS Christophe Charriera je francuski televizijski film o mladom homoseksualcu koji se nalazi na životnoj stranputici, na poslu koji ne voli, u vezi koja se raspala i praktično kao beskućnik. Koreni problema nalaze se u traumi koja se desila u prošlosti i ona se razrađuje u toku ovog filma.

Charrierov film ima sve predispozicije film looka i verujem da je izađao i na kućnim formatima i nastupao na festivalima. U pogledu kadriranja, produkcionog dizajna, glume, ovaj film ne zaostaje za standardima savremenog francuskog filma, pa u tom smislu etiketu televizijskog filma ne treba shvatiti kao diskvalifikaciju.

Jedino što bi se kao atribut televizijskog moglo uzeti kao hendikep ovog filma jeste odsustvo pretenzije i bombastičnosti koju bi bioskopski film na ovu temu teško izbegao. Ali baš zato, na kraju ovaj film uspeva da proizvede neiznuđenu emociju koja prostiče iz likova.

KING OF THIEVES oskarovca Jamesa Marsha je film koji sve vreme vapi za boljim rediteljem koji će ovoj temi dodati još filmofilskog žara, ali na kraju, uprkos tome što nismo dobili film koji sve vreme priželjkujemo, dobili smo prilično solidno ostvarenje koje nam daje priliku da gledamo Michaela Cainea u svom Xtom heist filmu kako sparinguje sa Jimom Broadbentom, Michaelom Gambonom i Ray Winstoneom. Naravno, daleko od toga da je samo All-Star glumačka podela adut ovog filma. Sam Hatton Garden slučaj koji je ovde ekranizovan je krajnje neobičan kao i psihološka tenzija i odnosi koji se razvijaju među junacima kako priča odmiče.

Naime, za razliku od LAVENDER HILL MOBa na koji ovaj slučaj liči kad se prepriča, mi se ipak u jednom momentu uverimo u to da počinioci pljačke itekako zaslužuju epitet villaina i da to nisu benevolentne deke iz GOING IN STYLE gde je Caine eksploatisao svoju heist reputaciju u službi pučke komedije.

KING OF THIEVES ipak ne može pobeći od šarma filmova o penzosima koji su potpuno izdvojeni od vremena i iako ima gegova, za koje je mahom zadužen Michael Gambon, većina humora proističe iz situacija.

Marshov rediteljski postupak nije preterano nadahnut iako je imao pouzdanog saradnika u talentovanom DPu Danny Cohenu, ali egzekucija je solidna, nema joj se šta zameriti, a u pogledu vođenja priče Joe Penhall uspeva dosta solidno da "ispegla" disbalans između dve polovine filma, one o pljački i one o istrazi, gde je ova druga paradokslano bolja.

Neki postupci Briana Readera ostaju da "vise" i deluju neuverljivo ali to je valjda cena istinite priče, pa u tom segmentu Caineov filmofilski bagaž postaje prepreka jer Reader pravi greške koje Carter sebi nikada ne bi dozvolio.

Iste godine, izašli su WIDOWS i KING OF THIEVES, i ovba filma se bave kvintesencijalno britanskom temom profeisonalnih lopova, iako je onaj prvi holivudski rimejk. Oba ipak na neki način dekonstruišu taj svet i premda nemaju puno veze, čini mi se da bi činili dobar double bill. Naime, KING OF THIEVES je priča o starim geezerima koji shvataju da mogu promenjen svet iskoristiti u svoju korist, a WIDOWS je priča o promenjenom svetu u kome delovanje starih geezera ne izlazi iz mode. U tom smislu, zanimljivo je da WIDOWS počinje suprugama na sahranama muževa lopova a KING OF THIEVES sahranom supruge glavnog lopova.

KING OF THIEVES je film od kog sve vreme očekujemo da nekako treba da bude bolji nego što jeste ali na kraju ispada bolji nego što smo očekivali.

* * * / * * * *

ANIMAS Laure Alvea i Jose F. Ortuna je španski horor iz Filmaxove produkcije ali sa jakim arty elementom. Ovo definitivno nije Filmaxov rukopis i horor koji ima velike šanse u "izvozu", naprotiv, ovo je vrlo arty priča o neobičnom prijateljstvu dvoje mladih ljudi koje poprima košmarne obrise jer se možda odvija na prostoru koje zapravo nije realnost.

Alvea i Ortuno su okupili dobre mlade glumce za glavne uloge i Clare Durant je scene stealer ali ukupno uzev ovaj film je jednoličan i nije previše strašan, pre svega zato što pokušava da stravu proizvede kroz oneobičenje kome reditelji baš i nisu do kraja vični. Njihov postupak je ipak jednodimenzionalan i iscrpljuje se u par rešenja.

ANIMAS je kroz plasman na Netflixu uspeo da dobije globalnu distribuciju.

Trejler za The Boys, seriju koju za Amazon Prime radi Karl Urban a po predlošku kultnog superherojsko-satiričnog stripa Gartha Ennisa i Daricka Robertsona:


https://youtu.be/a39POikAQhs

На ово сам нелетео на једном форуму, није битно ком.

QuoteOd autora serije "Ubice mog oca" stiže nam novo ostvarenje, krimi drama "Državni službenik". U toku je snimanje, koje je počelo 5. decembra 2018. godine a čije emitovanje počinje na proleće, najpre na Superstar tv, a potom i na RTS-u.
Ekipa je dobro poznata i više nego uspešna:
producent: Predrag Gaga Antonijević, autor serije "Ubice mog oca" i filma "Zaspanka za vojnike",
scenarista: Dimitrije Vojinov, dramturg i filmski kritičar
režija: Ivan Živković i Miroslav Lekić.
Glumačku ekipu predvode Žarko Laušević i Nebojša Dugalić. Pored njih uloge su poverene i Milanu Mariću, Vaji Dujović, Nenadu Jezdiću, Raši Vujoviću, Milici Mihajlović, Darku Tomoviću, Sonji Kolačarić, Marku Bačeviću, kao i mladim glumcima Ljubi Bulajiću, Marti Bjelici, Nini Nešković.

Tema serije je BIA, šefa igra Nebojša Dugalić, a neformalni slogan serije je "Saznaće se ko za koga radi".
Serija se snima u Beogradu ali i u Gračanici.

T-34 Alekseja Sidorova je ruski blokbaster nazvan po tenku koji je doneo pobedu u Drugom svetskom ratu. Reč je o crowd pleasing filmu koji nažalost ne uspeva da se nametne kao koherentna celina iako nikada nije manje nego zabavan.

Film počinje 1941. tokom bitke za Moskvu u kojoj mladi talentovani starešina sa jednim tenkom i jednim odeljenjem pešadije uspeva da razbije nemačku tenkovsku jedinicu. Posada tenka pada u zarobljeništvo i 1944. Nemci se spremaju da sada oni brane svoju zemlju, i u sklopu priprema starešina poražen na početku hoće da pruži vatreno krštenje svojim pitomcima, iz zarobljeništva uzima mladog starešinu i njegovu ekipu, izvodi ih na poligon u zarobljenoj T-34ci.

Tada kreće onaj najmanje uverljiv deo filma kada oni uspevaju da pobegnu od Nemaca i kreće opšta potera, usput se razvija i ljubavna priča sa jednom logorašicom i niz raznoraznih situacija na granici uverljivosti.

T-34 od prvog trenutka pokušava da kombinuje tradiciju naturalističkog ratnog filma u kojoj su Sovjeti otišli dosta daleko, i koju recimo kanališe i David Ayer u filmu FURY, sa visokom CGI estitizacijom koju recimo znamo iz filmova poput Snyderovog 300 i to daje dosta promenljive rezultate jer kada Sidorov "opali" jaku karakterno-melodramsku deonicu, njoj se naprosto ne veruje.

No, T-34 jeste crowdpleaser uprkos svim tim estetskim lutanjima, i ona su potpuno normalna za kinematografiju koja još uvek nije našla pravu meru u aproprijaciji svih mogućih uticaja holivudskog filma. Ono što je najvažnije jeste da film jeste pitak i da ga je na kraju krajeva prihvatila publika. Sa budžetom od 10 miliona dolara doneo je celih 30.

* * 1/2 / * * * *

CLIMAX Gaspara Noea je jedan od onih slučajeva kada se uverimo da droga ipak ima štetno dejstvo na mozak. Ako je Gaspar Noe sa svojim provokativnim vizijama u početku bio na putu da se nametne kao veliki savremeni reditelj, sada već podseća na propalog džanlkija, možda čak i skinutog sa džanka koji uporno prepričava jednu te istu foru iz vremena kada su mu druge bile stimulans a ne teret.

CLIMAX je skromni, žalosni odsjaj nekada značajnog reditelja koji je intelektualno nazadovao, sada već bez ikakve sposobnosti da izgradi uverljiv međuljudski odnos među likovima, bez ikakve sposobnosti da u nekakvoj stilizaciji koja isključuje empatiju prema likovima izgradi neku intelektualnu potku, konačno, kao rukovodilac koji je delegirao svoju misao drugima i krenuo da gradi film na sposobnosti saradnika da realizuju komplikovane ali jalove zamisli.

U tom pogledu, CLIMAX deluje kao jedan od onih staračkih filmova gde ostareli autor istovremeno pokušava da reciklira samoga sebe, a da snagu svog izraza očuva kroz napor ekipe usled vlastite nemogućnosti da smisli nešto smisleno.

U ovom filmu su to duge, naporne, složene, scene plesa i generalna tendencija da se sve radi steadicamom, da se pravi što manje rezova. Ali, kad se u takvom kadriranju zapazi jeziva gluma, onda je evidentno da je tehnički sektor mnogo više radio od umetničkog, a naročito od reditelja.

CLIMAX je film koji sada u Noeovim pokušajima da se igra formom deluje tužno, najpre što su ta poigravanja ne samo autoreciklaža već su i nekako žalosno infantilna. Noea uvek treba pogledati, i tehnički kad radi Benoit Debio, po pravilu ima šta da se vidi. Ali ishod je nažalost porazan ako ste Noea ikada voleli ili makar poštovali.

* 1/2 / * * * *

FLEUVE NOIR Ericka Zonce je zanimljiv krimić reditelja koji je pre dvadeset godina privukao pažnju filmom LA VIE REVEE DES ANGES, arty melodramom. U međuvremenu nisam pratio šta se sa njim dešavalo ali FLEUVE NOIR ne liči na ono po čemu je postao poznat. Naprotiv, ovo je krimić koji je po rukopisu dosta klasičan ali atmosferičan i efektan.

U glavnoj ulozi je Vincent Cassel koji je ulogu ruiniranog inspektora na slučaju potpuno privatizovao i pretvorio u svoj šou, i upekos tome što često odlazi u prenaglašanost on je dovoljno velika zvezda da može sebi to da dozvoli i dovoljno dobar glumac da oko toga može da se izgradi film. Svaki pokret njegovog detektiva je umoran, svaka reakcija odiše mučninom ali i uporšnošću da se stvar razjasni do kraja. Dovodeći hardboiled klišee do paroksizma, Cassel im daje novu dozu životne energije.

Romain Duris ima sličan prostor za tour de force kao sumnjivi komšija koji je bio u kontaktu sa nestalim dečakom koji je predmet misterije oko koje je izgrađen film. I ne propušta priliku da ga iskoristi.

Film je mahom vezan za filmičan ambijent jednog korbizijeovskog parka pokraj stambene zgrade u kome Zonca uspeva da izvuče maksimum i u vizuelnom i u narativnom pogledu.

FLEUVE NOIR je nastao po romanu Drora Mishanija. Detektiv Francois Visconti se verovatno neće ponovo vraćati na ekran, ali mogao bi...

* * * / * * * *

SAUVAGE Camille Vidal-Naqueta je prošlogodišnji naslednik MIDNIGHT COWBOYa, prikazan u Kanu, a potom i u ostatku festivalske mreže. Reč je o novom glumačkom poduhvatu Felixa Maritauda koji se nametnuo kao ključni glumac francuskog  queer filma sa naslovima poput 120 BPM i JONAS.

Ipak, SAUVAGE je njegov MIDNIGHT COWBOY, film u čijem je fokusu i to kao mladi hustler sa pariskih ulica koji prolazi tavori na margini prestoničkog tržišta seksa gde je teško odrediti ko je veća žrtva, klijenti ili radnici.

SAUVAGE u pogledu prikaza seksa nije za gledaoce koji su nespremni na izazove, i ne štedi ni glumce ni publiku, međutim ta telesnost nije eksploatativna već naprotiv pokazuje fizičku raskalašnost koja nikako da se konvertuje u smislen odnos, ne samo emotivno već ni erotski. Scene seksa su istovremeno brutalne, pune međusobne nepoverljivosti, lažne afektacije, trapavosti, prikazuje svet u kome je fizički ful kontakt svakodnevica ali se nikakva konekcija zapravo ne uspostavlja.

Camille Vidal-Naquet uspeva da estetizuje dešavanja ali da ostane nenametljiv, no film je mizanscenski i u pogledu kadriranja dobrodošao konzervativan.

Među hustlerima ima i Srba. Ako SAUVAGE seća na MIDNIGHT COWBOY, onda ti junaci podsećaju na Stevicu Markovića i celu tu generaciju kultnih hustlera.

U svakom slučaju, SAUVAGE nije za svakoga, ali ko može u njemu će uživati, što je uostalom baš u duhu filma.

* * * 1/2 / * * * *