ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Хм, али онда ово сигурно још много више важи и за Ц64, Спектрум и сл.? Сретно им било, у сваком случају.

Važi, međutim tu nisam primetio nekakve preservation napore, valjda se te mašine ne računaju u naročito važne za današnje nostalgičare (da ne pominjem kojekakve BBCjeve, Acorne i slične mašine). Srećna okolnost je, naravno, da je makar digitalno većina ovih igara očuvana. Ja imam kompletan Amigin katalog a WinUE emulator vrlo dostojanstveno obavlja posao (i samo je pitanje dana kada ću ponovo da se upustim u pustolovinu igranja Obilteratora, jelte) a ROM sajtovi nude skoro kompletne kataloge i Amstrada i Spectruma i C64, sa uglavnom veoma funkcionalnim emulatorima na sve strane, tako da je makar solidna aproksimacija iskustva igranja ovih igara moguća. Razume se, ovi preservation napori koje sam linkovao na prethodne dve strane idu mnogo dalje i žele da očuvaju i kulturni kontekst ovih igara, dakle, i pakovanja, prateći materijal, ali i to šta je igra "značila" u vremenu kad je nastala itd. I to užasno treba ceniti.

Najstrašnije je što 15 ili 20 godina od danas nećemo imati išta slično za današnje igre zahvaljujući games as service filozofiji. Svakako, nekakav kod Destinyja će biti očuvan, ali ta igra je bezvredna bez servera...

Kad već pominjemo emulaciju, odličan tekst na Jurogejmeru o blimu:


The history of bleem!

      Limbo Could Become The Commodore 64's Best Game  

https://youtu.be/hsUUn6mV6qQ

https://www.filfre.net/2017/12/games-on-the-net-before-the-web-part-1-strategy-and-simulation/


https://www.filfre.net/2017/12/games-on-the-net-before-the-web-part-2-mud/


https://www.filfre.net/2017/12/games-on-the-net-before-the-web-part-3-the-persistent-multiplayer-crpg/

Where do downloadable games go when they die?

Da ne biste, kao ja jutros, kopali po Kamijinom tviteru u potrazi za reminiscencijama o Resident Evil 2, Eurogamer je uslužno sve sklopio u jedan članak:


http://www.eurogamer.net/articles/2018-01-24-as-resident-evil-2-turns-20-hideki-kamiya-remembers-its-turbulent-development

https://www.filfre.net/2018/02/the-worlds-of-ultima/

http://www.pixsoriginadventures.co.uk/ultima-underworld-3-design-document/


Još malo neostvarenih planova za Ultimu, ovaj put podzemnu.

http://youtu.be/QKn9yiLVlMM

Još jedna solidna retrospektiva Lords of Midnight:
The Lords of Midnight: on the legacy of a truly epic wargame                                 

Bizarno otkriće:

70 Long-Lost Japanese Video Games Have Been Discovered in a 67GB Folder of ROMs on a Private Forum

https://www.youtube.com/watch?v=RfDTMa8jJG4

E, pa, postaje malo teže da se zakuca na vrata zaboravljenih igara. Nažalost.
Nintendo je pre par nedelja potegao pravnu batinu da natera dva povelika ROM sajta da zatvore dućan, a sada smo dobili objavu da i Emuparadise, preventivno, sklanja svoju bazu ROMova sa mreže.

Nije ovo kraj sveta, naravno, ima hiljade ROM sajtova po internetu, ali Emuparadise je sajt u koji je uloženo mnogo ozbiljnog truda i ljubavi, Romovi su uglavnom bili čisti i bez virusa, sam sajt nas nije zatrpavao reklamama, malverom i rudarskim skriptama i velika je šteta da nestaju. Naravno, ja imam praktično kompletne biblioteke većine konzola pre Playstation 1 ali za ove kasnije konzole pričamo već o velikim storidž potrebama i tu sam se do sada oslanjao na web. Velika je šteta da ova industrija nema rešenje za očuvanje svog legata a onda uništava rešenja do kojih je zajednica došla.

Нит пас коску глође...

Quote from: Meho Krljic on 27-12-2016, 21:15:27
Pa... hteo sam to da pomenem al reko' valjda bi se sećao muzike da je bio Commando 

Ali možda je bio Who Dares Wins 2, on zaista JAKO liči na Commando.

U medjuvremenu je moj brat dosao do identiteta misteriozne igre, indeed u pitanju je Who Dares Wins. Doduse, on nije spomenuo drugi dio, ali to je uglavnom to.

To je pošto, tehnički gledano, ne postoji Who Dares Wins 1

Quote from: Meho Krljic on 27-12-2016, 18:32:14


Jedna od interesantnijih varijacija/ imitacija Commanda bila je igra za osmobitne računare Who Dares Wins 2. U pitanju je vrlo kompetentan run'n'gun šuter urađen od strane samo jednog jedinog čoveka koji je Commandov urnebesni gejmplej usporio i dao mu malo taktičkog ukusa, igrajući se sa dizajnom nivoa i prepreka na način koji je sugerisao da je autor, Steve Evans, inače talentovani britanski developer koji je uradio nekoliko popularnih igara onog vremena, veoma dobro razumeo šta je Commando činilo tako impresivnim iskustvom. Činjenica da niko od mog društva nikada nije video igru Who Dares Wins kojoj je ovo trebalo da bude nastavak nas u ono vreme nije mnogo zbunjivala – pretpostavljali smo da je u pitanju nekakava japanska ekskluziva nikada portovana na naše mašine. No, istina je, zapravo zanimljivija (i smešnija): Evansov originalni Who Dares Wins je bio praktično klon Commanda, sa sve dizajnom nivoa i Commandov zapadni izdavač, Elite je uspeo da isposluje zabranu izlaska ove igre. Evans je onda ponovo seo za tezgu, preradio dizajn i rezultat je da je Who Dares Wins 2 igra sa očiglednom inspiracijom u Commandu ali sa osobenom dinamikom i taktičkim izazovima koju je i danas merak igrati. Commodore 64 verzija je imala i skrolovanje ali je Amstrad verzija, podeljena na distinktne ,,sobe" delovala još taktičkije i nju i danas rado poigram.



http://tinyurl.com/j9orca2

So, that's settled then 🙂

Jurogejmer o Braderhud ov stil:
The Fallout game that time forgot                                 

Јел то оно што се понегдје зове Фаллоут Тацтицс?

Mislim da je ovo neki naslov koji nikad nije ni izašao.

Sent from my LEX820 using Tapatalk

Izašao je, ali ne za PC. Ovo je prvi Fallout pravljen ekskluzivno za konzole i nije isto što i Fallout Tactics: Brotherhood of Steel.


Više informacija:

https://en.wikipedia.org/wiki/Fallout:_Brotherhood_of_Steel

Ах, ОК. Мала конфузија са насловима, пошто Фолаут Тактикс има идентичан поднаслов.

Rick Lane o dvadesetogodišnjici igre Thief:

https://www.eurogamer.net/articles/2018-11-18-thief-the-dark-project-is-20-years-old-and-you-should-play-it-today

The Dreamcast Turns Twenty Years Old Today In Japan

This Incredibly Rare Console from the 1980s Is Like the Switch's Great-Great-Great Grandparent

Džon Voker kaže "Ovde sam objasnio zašto je Thief najbolja igra ikad":

Hold it right there, you taffer - Thief is 20 years old today!

kieron gillen prihvata i podize:

Thief: The Dark Project is 20 years old, and that makes me feel the following emotions

Pazario sam PSP za 50 maraka, a razlog kupovine je igranje Persone 3 (prvi susret sa SMT serijalom mi je bio sa petim delom...mada vidim da SMT igara ima i na Nintendu - što ćemo naravno ispraviti, jer mi i DSi stoji već godinu dana, kupljen i ostavljen sa strane...Chrono Triggeru, šteta što ne radiš na DSi kako treba). U zagradama bezvezna objašnjenja i digresije, ali svakako, pun sam utisaka...

Igru sam završio prekjuče i pomenuti utisci se još nisu slegli (a PSP sam kupio prošlu subotu, što implicira da sam u rekordnom roku završio sa igrom, što dalje znači da nisam normalan, nemam socijalnog života, da sam otaku ili možda hikikomori sindrom me uhvatio), ali P3 je stvarno odlična igra, sa super pričom, dobrim likovima i...solidnim, mada repetativnim i malo kasnije dosadnjikavim gejmplejom.

Postoje za sada dve zamerke na igru: previše likova u koje se mora investirati vreme kojeg nemaš na pretek (u P5 si barem tokom raspusta znao gde koja osoba bude, dok u P3 van škole, osim skriptovanih mesta na kojima su se nalazili neki drugi likovi, nisi mogao pristupiti razvijanju S linkova danima raspusta), i često se dešavalo da te tri osobe nazovu da ti nešto bitno saopšte, a ti imaš prostora da uglaviš samo jednu.

Druga zamerka je sam toranj u kojem nabijaš levele i stičeš iskustvo. Obzirom da toranj ima 264 sprata, dovoljno je pogledati broj i shvatiti da borbe u tolikom broju spratova (a svaki od njih je zacrnjen, pa kao u lavirintu bauljaš da nađeš prolaz do sledećeg sprata) prestaju biti zanimljive, pa čak i dosadne. Isti set protivnika, malo ušminkan i unapređen.

Čitajući ovo, ljudi bi pomislili da igra ne valja te da je gejmplej loš - ne, on je standardan za Personu, ali jednostavno, u tolikom broju borbi koje odradiš do kraja igre, same borbe postaju dosadnjikave.

Ipak, to su sve sitnice, gledajući unazad, proveo sam skoro svaki sekund slobodnog vremena igrajući ovu igru, a toliko sam se zaludio sa Persona serijalom, da već gledam da pazarim i PS Vita ne bi li stigao odigrati i P4 Golden. Kasno je sad, a ja u noćnoj večeras i sutra, pa ne mogu dalje da piskaram, ali svakako, preporuka za ovaj naslov te ukoliko neko ima disk P3 za PSP da proda po pristojnoj ceni, neka se javi


Sent from my iPhone 7

nedelju dana za personu 3 je zaista rekordan rok, ali imam utisak da bih se i ja tako navukao da je mogu igrati u prenosnoj varijanti    tartarus je zaista neravnomerno iskustvo, mada neki gornji spratovi zaista lepo izgledaju. meni je mementos u personi 5 posluzio kao lep podsetnik zasto su ovi dungeoni koje sad imamo mnogo zabavniji za avanturisanje™.

ako imas dsi, obavezno cekiraj devil survivor 1 i 2, to ti je persona gameplay umotan u takticko rpg ruho a la final fantasy tactics:



smt: strange journey ti je vec deo glavnog shin megami tensei serijala umesto spin-offova poput persone i devil survivora. malo vise hardkor od njih, ali i to je odlican naslov.

Quoteprvi susret sa SMT serijalom mi je bio sa petim delom

Мој ОЦД вришти и урла на овакве изјаве.

Lost NES Version Of SimCity Emerges After 27 Years

https://www.filfre.net/2019/01/life-off-the-grid-part-1-making-ultima-underworld/


Jedva čekam da ovo zaigram. 

Izvanredan tekst:

The 15-year hunt for Resident Evil 1.5                                 

Quote from: Meho Krljic on 17-01-2019, 09:22:45
Sega je jedna od retkih firmi koja se dosta ozbiljno potrudila oko obezbeđivanja da respektabilan deo njenog klasičnog kataloga danas bude na raspolaganju, tj. na aktuelnom tržištu uz razumna emulacijska rešenja.

Međutim:
Sega Will Release The Genesis Mini On September 19


I pošto ja nisam normalan, verovatno ću i ovo kupiti kad bude hakovano da mogu da se utovare i drugi ROmovi unutra. Zašto? Ne umem da objasnim. Nisam normalan is the answer. Mislim, danas mi stiže Playstation Classic 

Nisi uoopšte lud. Ja bih isto kupio i taj PS Classic i Segu genesis mini, samo ne mogu da nađem ni jedan logičan razlog za to, osim nostalgije. Čak ne bih imato remena da igram, niti bi deca igrala, ali kad vidim kako su podmuklo napravili te konzole da liče na originalne...[emoji39][emoji7] Tačno mogu da vratim osećaj pritiskanja onog power dugmeta, koliko sam ga puta sa zadovoljstvom (ili tugom kad posle 3 dana neprekidnog igranja ipak moram da odem i u školu) pritisnuo. [emoji4]

Ma, nije da ću ja imati mnogo vremena da igram, ali opet, slatko mi nekako. Upravo pretvaram Playstation Classic u ultimativnu retro gejming mašinu 

Kako je KOTOR odradio voice acting:


https://kotaku.com/how-knights-of-the-old-republic-pulled-off-a-voice-acti-1833889388?utm_medium=Socialflow&utm_campaign=Socialflow_Kotaku_Facebook&utm_source=Kotaku_Facebook


Sent from my iPhone using Tapatalk

Kris Koler:

How Panzer Dragoon Defined The Sega Saturn Era

The First Driving Game for a Home Console Required a Hell of a Lot of Imagination and Some Math

2500 Classic MS-DOS Games Are Now Free To Play

Još jedan intervju sa Howardom Scottom Warshawom:

The man who made the "worst" video game in history

The story of the Atari Jaguar saviour that never came out   

Heder Aleksandra u izvrsnoj retrospektivi Metal Gear Solid 2:


https://kotaku.com/metal-gear-solid-2-retrospective-be-careful-what-you-w-1842714771

Pac-Man je napunio 40 godina. Maj gad.


Pac-Man, The Japanese Game That Took Over The World, Turns 40 

Pac-Man nije prva igra koju sam igrao - tu čast imao je, kako i dolikuje, Pong - ali jeste prva igra kojom sam se opseo jer sam imao priliku da je igram dovoljno dugo da shvatim postojanje obrazaca, strategija, nekog ranog zametka metaigre. Iwatani je napravio besmrtni klasik koji je u jednom trenutku bio najveća stvar na svetu.

Jezivo je sto sam ja stariji od Pacmana.

Ti nisi '81. godište?! 

Не, нажалост, мислим да је то друг Неомеђени, али можда се варам.

Jesam. 

Završio sam, doduše uz nešto varkanja, igru Armed and Dangerous, drugi naslov kalifornijskog developera Planet Moon, izašao za originalni Xbox i Windows te davne 2003. godine. Zašto? Pa, s obzirom na krizu, pandemiju, recesiju, da ne pominjem politički teatar apsurda koji imamo trenutno (ne samo) u Srbiji, igra kojoj dobro znam meru, a koja se iz sve snage trudi da bude veseo, duhovit, takoreći humoristički naslov dobro mi je došla kao marenda između drugih, novijih igara koje igram na konzolama u ovom trenutku. Armed and Dangerous sam već jednom i završio pre sedamnaest godina i interesovalo me je da li ću, ovako stariji i sporiji, manje obdaren strpljenjem i, uostalom, slobodnim vremenom, igri manje i biti spreman da praštam prilično očigledne strategije odugovlačenja, ne bi li ostavila utisak da je duža (i vrednija) nego što jeste (spojler: manje, bogami), te koliko će mi njen humor danas više ili manje prijati (spojler: ehhh, komplikovano je). Ovde je i u pitanju jedan prilično zanimljiv ogledni primer studija koji je sa svojom prvom igrom imao neku vrstu andegraund hita na osnovu smelog melanža ideja i originalnog tona, a onda, pokušavajući da te ideje strimlajnuje a zadrži ton, sebi trasirao put u zaborav. Da ne bude zabune, nije Armed and Dangerous poslednja igra kojuje Planet Moon napravio, daleko od toga, ali jeste igra koja ih je obeležila i u dobroj meri im odredila sudbinu...



Sad to zvuči mnogo mračno, a zapravo je u pitanju vedra, pa i malo ,,edgy" komedija ugurana u karoseriju pucačine iz trećeg lica, žanra koji je ozbiljno dobijao na popularnosti početkom veka. Takođe, Planet Moon Studios su svoj nezavisni život započeli koju godinu ranije, što se kaže, uz prasak, venčavajući svojom prvom igrom third person shooter osnovu sa bizarnim humorom i agresivnim žanrovskim krosoverom. Na PC platformi su u to vreme pucačine iz trećeg lica doživljavale određenu renesansu, sa naslovima kao što su bili Max Payne ili Oni koji su imali kinematske ambicije i donosili ozbiljnije priče i te neke, hm, emocije u žanr što ih do tada nije imao. Obe su imale solidnog uspeha i na Sonyjevoj drugoj konzoli pa je tako i prva igra Planet Moona urađena za Windows i Playstation 2.

Giants: Citizen Kabuto je u priličnoj meri odisao pedigreom svojih autora. Planet Moon je osnovan od strane ljudi koji su za Shiny Entertainment radili legendarni MDK, igru koja je praktično definisala third person shooter za drugu polovinu devedesetih svojom brizantnom akcijom, inovativnom tehnologijom i naglašenim humorom. Igra je bila uspešna i dobro se prodavala pa su se njeni autori brže-bolje odcijepili i osnovali svoj studio kako bi radili nesputani tuđom voljom, te je, znamo, drugi MDK urađen u BioWareu. I dok su Shinyjevi drugi studiji radili na novim, ozbiljnijim TPS igrama kao što su bili Mesiah ili, dakako, licencirani Enter the Matrix, Planet Moon su uložili sve što imaju u igru koja će imati inovativnost i energiju MDK ali i još više humora i još više ambicija da se razbije novi kalup u kome su se third person igre već našle.

https://www.youtube.com/watch?v=FMVc2jXaxEM

Za Giants: Citizen Kabuto me vežu vrlo lepe uspomene uprkos činjenici da je igra u nekim momentima naprosto apsurdno preteška ali Planet Moon su ovde zaista bili ne jedan već bar pet koraka ispred konkurencije, kreirajući igru koja će manifestno napustiti ideju ,,hodničkog" šutera zarad igranja na velikim, otvorenim prostranstvima (značajno pre nego što ćemo kolektivno, kao civilizacija, evoluirati do Far Cry modela), koja će imati ubedljivo kretanje – i borbu – po sve tri ose sa pametno implementiranim džetpekovima za neke od likova a koja će zatim skoro pa drsko krenuti u ukrštanje sa drugim žanrovima. Tako Giants: Citizen Kabuto od urnebesnog squad shootera u trećem licu, a koji se dešava na šašavoj planeti što na prvi pogled izgleda kao da je cela nekakvo tropsko ostrvo, postaje trkačka igra, a onda i strateška igra u realnom vremenu (sa izraženom akcionom komponentom), da bi se završio kao kaiđu-simulator.



Nije to, da bude jasno, sve bilo ni idealno ni udobno i, kako sam već rekao, neki momenti u igri su naprosto nefer u pogledu balansa, ali je ovaj koktel žanrova donosio mnogo energije igri a humor u dobroj meri oslonjen na britansku tradiciju je bio pažljivo dopunjen duhovitim i grotesknim vizuelnim dizajnom, vedrom muzikom, te zabavnom glasovnom glumom.

No, Giants: Citizen Kabuto se prodavao vrlo slabo pa je za naredni projekat Planet Moon rešio da, izvlačeći pouke iz tog, ekonomski ne baš uspešnog eksperimenta, igra na sigurno. Armed and Dangerous je otud igra koja nema pretenzija ka žanrovskim krosoverima i u pitanju je mnogo fokusiraniji koncept ali je i srazmerno svedenija priča. Takođe, ovo je i očigledno igra prevashodno namenjena konzolnoj publici i vrlo konkretno Xbox publici s obzirom na tadašnju veliku popularnost Microsoftove konzole (ili makar Microsoftovu volju da svoju mašinu marketira na nivou koji će joj dati fer šansu u borbi protiv Sonyjevog šampiona) pa je i dizajn prilagođen ovoj ideji. Ovde uopšte ne treba tražiti kritiku što Armed and Dangerous nema RTS elemenata jer mislim da je Planet Moon sasvim razumno išao na to da proizvede igru koja će igraču dati jasan, za razumevanje udoban, prirodan koncept ,,čiste" pucačine i onda ga dodatno šarmirati pažnjom posvećenom produkciji, inovativnim oružjima, te duhovitoj priči. Hoću reći, ja jesam bio malo razočaran kada sam saznao da Armed and Dangerous neće imati tu eksperimetatorsku glad Giants: Citizen Kabuto, ali dobra, fokusirana pucačina iz trećeg lica izmešana sa montipajtonoidnom komedijom svakako nije bio loš predlog samo za sebe te daleke 2003. godine.

Armed and Dangerous je postavljen u farsični svet u kome imamo zlu monarhiju nalik na modernije interpretacije priče o Robinu Hudu, zamkove, prinčeve i kmetove, te odmetnike zlatna srca koji se bore protiv tiranina, ali i automatsko oružje, inteligentne robote, portabilne mlazne motore za jednu osobu pa i, eh, bombe koje proizvode singularitet što u sebe usisava neprijatelje, robote, pa i ovce.U glavnim ulogama je grupica pomenutih odmetnika, nazvana romantično Lionhearts, predvođena drusnim revolverašem Romanom koji je parodija akcionog heroja ali i lik koga će igrač voditi kroz priču. Ostali članovi ekipe su bizarne karikature, od velške krtice Jonesyja (koji govori sa škotskim naglaskom i stručnjak je za eksploziv) preko robota Q-a što ima prefinjene manire, nosi rimski centurionski šlem i ima na svojoj karoseriji slavinu iz koje toči čaj, pa do deformisanog Rexa koji je fokus nekih od najmanje ukusnih dosetki u igri. Ova banda (pravdoljubivih) propalica ulazi u klinč sa moćnim kraljem koji teroriše svoje podanike i svom, od bliskog ukrštanja degenerisanom, sinu, princu Stigu, pokušava da obezbedi srećnu budućnost beskrupuloznim, tiranskim ponašanjem.



Priča, iako puna umereno šarmantnih scena i pošalica, nema pretenzije na neku veliku doslednost i, pričana DivX kinematicima između svake dve misije uglavnom se svodi na neretko grube humorističke gegove i procesiju mekgafina koji treba da motivišu igrača. Iako je Planet Moon bio relativno mali studio a kinemativi su producirani ,,u kući", često je vidan određeni nesklad između onog što u njima čujete a što treba da bude cilj sledeće misije, i onoga što ćete u samoj misiji raditi. Ovo, opet, sugeriše da produkcija same igre nije bila baš laka za Planet Moon a sasvim je moguće da je tu određenu ulogu igrao i njihov novi izdavač. Posle komercijalnog neuspeha sa Giants: Citizen Kabuto koga je izdao (danas, na opšte iznenađenje, još uvek postojeći) Interplay, Planet Moon su za Armed and Dangerous potpisali ugovor sa (danas nepostojećim) LucasArtsom. Ovo je, tako, verovatno najbezobraznija igra iza koje stoji ime Džordža Lukasa, sa psovkama koje su, doduše, cenzurisane ,,bipovima", ali i sa prizorima ,,humorističkog" nasilja kakve niste mogli da vidite u Monkey Island ili Star Wars igrama...

https://www.youtube.com/watch?v=Ms4ujzz0Wpk

Igranje igre posle sedamnaest godina svakako služi da čoveka podseti i da se kulturni i istorijski konteksti neprestano menjaju. Ono što je u 2003. godini uglavnom po napisima identifikovano kao ,,prljaviji" humor koji, jelte, nije za svakoga, danas pomalo iznenađuje. Ne samo time što neke stvari nisu smešne onoliko koliko su autori možda mislili – da bude jasno, nisu te stvari bile smešne ni 2003. godine – već time koliko su LucasArtsovi producenti bili spremni da ,,puste" da stvari odu daleko u ime komedije. Već u prvih pola sata igre imaćete scenu koja parodira početak Empire Strikers Back i gde se eksplicitno kaže da se promrzli lik mora ugrejati korišćenjem leša obližnje velike životinje. Humor je ovde u tome što saznajemo da životinja zapravo nije mrtva nakon što pomenutog lika (Rexa, naravno), ostali umesto u razrezanu utrobu, složno zariju u rektum velikog preživara koji iznenađeno skoči iz obamrlosti i zatim galopira unaokolo u pozadini scene dok mi gledamo dijalog između Lionheartsa. Dobar deo humora ima ovu vrstu parodijske postavke u kojoj se scene poznate iz filmova variraju uvođenjem nasilja ili skatološkog humora. I dok ja nikako nisam alergičan na bilo nasilje bilo, jelte, gomna, kad je u pitanju komedija, stoji i da uprkos solidnoj glumi i za 2003. godinu ajde-de prihvatljivoj režiji kinematika neki momenti jednostavno deluju kao da padaju ispod granice ikakvog dobrog ukusa i upadaju u zonu infantilnog – recimo čitava scena sa pregovorima između Lionheartsa i kralja u kojoj njegovom sinu, inače mentalno zaostalom, prvo greškom hicem iz sačmare otkinu nogu a zatim, pokušavajući da je prikače natrag, momka – obrežu. Smešnije je kad se ovako prepričava nego kad se gleda, da budem iskren, a igra ima i brojne očekivane transgresije koji se tiču svih onih humorističkih koncepata za koje danas skoro da se svi slažemo da su prevaziđeni na ime svoje ideje da je ismevanje manjina legitiman pristup komediji. Ovde su na nišanu te neke tradicionalne kategorije: stariji, osobe sa mentalnim problemima, etničke i seksualne/ rodne manjine.

Naravno, nisam ja dovoljno ozbiljna osoba da kažem da igru zbog ovoga treba kenslovati, jelte, ali vredi primetiti da je dobar deo humora zasnovan na ovakvim stereotipima i da to, barem meni, nije bilo smešno ni tada a danas, čini mi se, izdavač kalibra LucasArts ne bi ni slučajno stao iza ovakvog produkta.



S druge strane, ,,britanski" šmek igre, koji je tako dobro palio u Giants: Citizen Kabuto, i ovde je zaslužan za veliki deo njenog šarma. Lionheartsi svi govore sa jakim regionanim naglascima i imaju te neke predimenzionirane, karikirane ali simpatične karaktere koji ne mogu a da čoveka ne osvoje. Taj neki alanfordovski šmek u kome je jasno da su ovo ljudi (krtice, roboti...) koji će se radije iskrasti sa bojišta dok neprijatelj ne gleda nego da glume heroje, samo da bi na kraju igrom slučaja i pronalaženjem hrabrosti u sebi ipak završili kao heroji, to ovde ipak solidno funkcioniše. Igra i dosta prostora posvećuje grupi robota-baštovana koji su preprogramirani da ratuju a koji pomažu našim junacima ali sve vreme insistiraju da se bore protiv ljudi a za oslobođenje biljaka što bi, da je igra pravljena samo nekoliko godina kasnije, verovatno bilo mnogo eksplicitnije oblikovano da se podsmeva veganima. Srećom, ovde je to samo detinjasta, predugačka šala a ne gorivo nekakvim današnjim alt rajt budalama da iskopaju ovu igru i krenu da je hvale kao primer umetničkog izraza koji je nekada imao smelosti da se suprostavi ,,teroru" ,,socijalne pravde".

U pogledu samog dizajna igranja, Armed and Dangerous zapravo ostavlja odličan prvi utisak, postavljajući igrača u prostran, otvoreni predeo gde treba pronaći nekoliko tačaka na mapi (i razneti ih), sve vreme ratujući sa gomilama kraljevih vojnika. Igra nema ni topografsku kompleksnost ni napredno skriptovanje neprijateljskih jedinica koji će naredne godine doneti prvi Far Cry i označiti početak ere ,,pravih" otvorenih šutera, ali sloboda koju prve misije sugerišu je prijatna. Naravno, što više igrate sve ste svesniji da je Armed and Dangerous zapravo samo MDK izvađen iz hodnika i postavljen u, pa, širi hodnik, ali to ne mora da bude loša stvar. Generalno, mape su dizajnirane tako da postoji jedan generalni smer u kome se treba kretati – otud i kompas u gornjem desnom uglu koji na njega ukazuje – ali da se krećete preko širokog otvorenog prostora, sa neprijateljima koji mogu biti i na veoma udaljenim pozicijama (pogotovo ako su formacijski opremljeni snajperskim puškama) i koje ćete poražavati praktično usput, na putu ka obeleženim ciljevima.



Dizajn misija nije specijalno maštovit i reklo bi se da je Planet Moon ovde mogao da učini samo malo više napora da kontekstualizuje pucnjavu koja čini 99% svega što u njima radite. Roman, ponekada sam a ponekada sa Q-om i Jonesyjem (koji se sami bore a mogu im se zadavati i mahom beskorisne komande, što je, verovatno, nekakav ostatak pokušaja da se  u igri ima kooperativno igranje za više od jednog igrača), uglavnom mora da pređe sa jednog na drugi kraj mape i usput, ponekad, raznese nekoliko kuća, nekoliko kapija i, možda, da se pošiba sa džinovskim robotom na kraju. Igra zatim uvodi ,,spasilačke" misije gde treba osloboditi seljake koje su vonici kidnapovali i odneti ih do njihovih kuća. Ovo je, rekao bih najambiciozniji deo igre jer podrazumeva ne linerano kretanje po mapi već upoznavanje njene cele površine i određeno taktiziranje, pogotovo kada se u igru uvdeu džetpekovi koje nosi i Roman ali i određeni neprijateljski vojnici. Skakanje sa jednog brda na drugo, mitraljiranje odreda vojnika iz visine, upadanje sred grupe neprijatelja i oslobađanje seljaka pa brzi leteći beg, borbe u vazduhu samonavođenim projektilima sa drugim letećim vojnicima – ovo su vrlo očigledno najkompleksniji i najinovativniji momenti u igri i nešto što se može porediti sa šuterima iz trećeg lica koji su u to vreme doživljavali bum na Playstation 2 (Ratchet & Clank, Jak & Daxter...).

No, ovakvih misija ima svega nekoliko i igra se, pogotovo prema kraju, primetno oslanja na MDK-sa-okukama dizajn, uterujući igrača u naglašenije linearne misije gde se na jednom i nepromenljivom putu ka cilju suočava sa ogromnom količinom neprijatelja koje ne može ni zaobići ni nadmudriti. Štaviše, poslednjih nekoliko misija su vrlo primetno dizajnirane kao prolasci kroz šibu, sa ekstremno razmaknutim mestima za snimanje pozicije i velikim grupama neprijatelja naoružanim razornim dalekometnim oružjem (snajperi, bestrzajni topovi, raketni bacači) i mada sam 2003. godine ovo prešao na stisnute zube i željeznu volju, sada sam posle nekoliko pokušaja ukucao čit za beskonačnu municiju i projurio kroz posledjih par misija dižući sve živo u zrak pasivno navođenim raketnim projektilima.

https://www.youtube.com/watch?v=snTikcchgeo

Mada ovo ne govori mnogo dobrog o meni kao igraču i čoveku, mislim da je i legitimno reći da jednako malo dobrog govori i o dizajnu igre. Armed and Dangerous je igra koja se igraču prodaje na ime svoje eksplozivne akcije, unapređene i još maštovitije koncipirane nego u već urnebesnom Giants: Citizen Kabuto. Bacač granata koji nosite u ovoj igri izgleda kao ogroman duvački instrument i izbacuje projektile od kojih cele kuće lete u vazduh. Ručne bombe koje ovde koristite se lepe za neprijatelje i oni u panici, bezglavo trče unaokolo nekoliko trenutaka pre nego što se eksploziv detonira i raznese i njih i njihove saborce nekoliko metara ukrug. Samonavođene rakete pronalaze svoje mete na nebu i one padaju na zemlju uz veoma zadovoljavajući, tupi zvučni efekat. Kuće i neprijateljske baze će eksplodirati kada ih dovoljno oštetite, džinovski roboti će se prevrnuti i sagoreti u vodoskoku varnica i oblacima dima, čak će i ovce leteti u vazduh kada neki zalutali metak zakači eksplozivno bure ostavljeno na bojištu. I dok, naravno, ne mislim da bi igra bila zanimljiva da se sva svodi samo na minimum inputa za maksimum vizualne eksplozivnosti, Armed and Dangerous ne uspeva da igrača ubedi kako uspeh zavisi prevashodno od njegove veštine.



Naprotiv, stvari su vidno postavljene protiv igrača prema kraju, sa neprijateljima koji vas, iako imate puno zdravlje, mogu ubiti sa dva hica za koje i ne vidite odakle dolaze i sa očiglednim favorizovanjem slabijih oružja na strani igrača kroz vrlo škrto dodeljivanje municije za ona jača. Štaviše, Armed and Dangerous je tipičan primer igre koja nominalno vrednuje veštinu ali je potpuno obezvređuje stavljajući igrača na milost i nemilost RNG-a. Ne bunim se ovde što se pozicija može snimati samo u pabovima kojih na mapama tipično ima samo po jedan za svaku misiju pa često, nakon što ste očistili još jedan deo mape, idete dva minuta unazad da biste se snimili, već više jer je ovo igra koja ideju o obnavljanju resursa (zdravlje, municija, bombe) vezuje uz poražavanje neprijatelja ali onda sve randomizuje i verovatnoću uspeha gotovo potpuno izbija iz ruku igrača. Nedavno sam završio Doom Eternal, izvanredno sofisticiran šuter u kome je ubijanje neprijatelja na posebne načine da biste dobili oklop, zdravlje ili municiju apsolutno neophodno da biste mogli da završite igru (sem ako ste jedan od onih perverznih, natprirodno obdarenih spidranera koji rade ,,no damage" ranove), ali Doom Eternal sa igračem ima jasan pakt u kome se uvek zna šta se ulaže a šta se dobija i igrač na osnovu ovog znanja kreira svoje taktike i donosi odluke u deliću sekunde. Armed and Dangerous nema ovu vrstu determinisanosti i konsekventno igračevu ,,sudbinu" izbija iz njegovih ruku, prepuštajući ga ćudima generatora slučajnih brojeva. Tako se teži nivoi pretvaraju u loto gde se molite bozima da sledeći mitraljezac koga im pošaljete na obradu iza sebe ostavi paket zdravlja ili makar municiju za raketni bacač, samo da biste ih u sledećoj sekundi psovali kroz stisnute zube kada vidite da je na zemlji ostao JOŠ JEDAN okvir za automatsku pušku za koju municije ionako 99% vremena imate previše a prema kraju igre skoro da je nećete ni koristiti.

Ovo ume da isfustrira, pogotovo što su najteže misije dizajnirane kao tipične ,,snajperske aleje", gde idete jednim srazmerno uskim, determinisanim putem a na vas iz velike daljine pucaju nevidljivi neprijatelji, visokokalibarskom municijom (ili, pri kraju igre, raketama).

https://www.youtube.com/watch?v=iOcRNRcPMck

Ono što je u Armed and Dangerous dobro je da uglavnom na raspolaganju imate vrlo zadovoljavajući arsenal da im žestoko uzvratite. Jedna od velikih stvari u vreme kada je igra najavljivana bila su upravo ta inovativna i preterana oružja i mada ih zapravo u igri nema tako mnogo i zbog pomenutih problema sa municijom ih možda nećete koristiti onoliko koliko bi bilo prirodno, ona su svakako posebna atrakcija. Pored već gore pomenutih bacača granata i raketa, tu je i snajper sa veoma visokim nivoom zuma, ali i čuvena puška koja ispaljuje ajkule. Iako deluje bizarno, ovo je jedan od uspelijih koncepata u igri gde ajkule, što plivaju ispod površine tla (sa, naravno, vidljivim leđnim perajem), delaju kao autonomno navođeni podzemni projektili koji će redom proždirati sve neprijateljske vojnike u jednoj vrlo širokoj oblasti. Ovde su humoristička dimenzija igre i taktička aplikacija bizarnog oružja u perfektnoj harmoniji i od mene Shark Gun dobija samo najiskreniju podršku.

Ostala ,,luda" oružja su uglavnom nekakve varijante ,,pametne bobme", odnosno čistača ekrana, sa već pomenutim crnim rupama koje usisavaju neprijatelje, ali i sa spiralnom bombom nalik na vadičep koju Roman zabija u tlo i onda, držeći se za nju, okreće smer gravitacione sile tako da svi neprijatelji popadaju u bezdan što se odjednom otvorio iznad njihovih glava.



U takvim trenucima Armed and Dangerous ispunjava svoje obećanje o do apsurda preteranoj akciji i, u misijama gde se dobro kombinuju korišćenje mlaznog ranca, razornih oružja i ciljeva koji podrazumevaju više ,,rada" na mapi a ne puko kretanje od tačke A do tačke B, ovo je igra koja pokazuje da su Planet Moon bili na tragu nečeg zbilja dobrog. No, kao pun proizvod, igra vrlo očigledno svedoči o mučnom procesu razvoja i kompromisima koji su morali biti pravljeni kako bi se sklopila kakva-takva celina pa su trivijalne, nemaštovite misije i neizbalansirani susreti prema kraju cena koju plaćamo za nekoliko dobrih, zabavnih misija. Dodatno, igra ima i misije koje se sastoje od sedenja u mitraljeskom gnezdu i pucanja po nadirućoj masi protivnika u odbrani zidina uvtrđenja od njihovog naleta. U početku mislite kako je lepo da su Planet Moon kreirali mali predah, takoreći bonus-nivo gde samo pucate i ništa ne razmišljate i prvi, pa čak i drugi put kada imate ovakvu misiju, to će biti simpatično. Ali ove misije zatim postaju obavezni filer između ,,normalnih" misija, sa minimalnim (mikroskopskim, zaista) varijacijama i kao takve postaju prilično nezanimljive a igra, da, što kažu anglofoni, doda uvredu povredi koju vam je već nanela, umesto finalnog bosfajta ima – još jednu ovakvu misiju. Mislim, nazdravlje.

https://www.youtube.com/watch?v=0nlBYA3njjs

I na mikroplanu postoji jasna neravnoteža između elemenata. Na primer, prezentaciji i animaciji u igri posvećeno je mnogo pažnje. Misije se odvijaju u različitim oblastima i pod različitim vremenskim uslovima i mada nema one ,,tropske" atmosfere iz Giants: Citizen Kabuto, Armed and Dangerous uspeva da impresionira svojim momentima sa snegom, svojim velikim zumovima snajpera, svojim bleskastim dizajnom robota koji, čak i uz prilično nizak broj poligona, imaju karaktera i šmeka. Igra ne koristi ragdoll fiziku ali su animacije tela koja odleću unaokolo od eksplozija sjajne i crtanofilmovski karakterne pa je bazična pucnjava (i bombaški program) zabavna sve do samog kraja. Mape su takođe impresivno velike sa dalekim horizontima i akcijom koja se može odvijati preko velike distance. Kada imate džetpek, sve klikne na svoje mesto. Ali, sa druge strane, tu su odmah i brojni konflikti sa granicama, nevidljivim zidovima, padinama po kojima se ne može hodati. Armed and Dangerous ovde podseća da je u pitanju ipak prevashodno konzolna igra iz 2003. godine sa brojnim limitacijama koje ovo nosi u pogledu kolizije sa objektima, zidovima i tlom. Takođe, grafički, dok se sama igra da igrati u prigodno visokoj rezoluciji pa čak ni ovako razvučena na widescreen aspekt ne izgleda loše, DivX kinematici su u niskoj rezoluciji i deluju veoma ,,staro" i testerasto...

https://www.youtube.com/watch?v=iDdmXe7VUSo

Sa druge strane, zvučno, igra je veoma upečatljiva, uz masne i masivne zvuke oružja, te odličnu glasovnu glumu koja nije prisutna samo u kinematicima. Naprotiv, i Lionheartsi i neprijatelji imaju mnogo barkova tokom borbe, sa neprijateljima koji će često izvikivati fraze sa nemačkim naglaskom dok umiru (parodirajući ratne, jelte, filmove), ali i sa Romanovim ,,ME LEGS!!" krikom kada izgubi svo zdravlje ili opaskama tipa ,,Je li to slezina?" u momentima najljućeg pokolja na ekranu.



U celini, Armed and Dangerous nije sjajna igra, kao što to nije bila ni 2003. godine. Ona je šarmantna i ima duha i karaktera (mada sa njima ume malo i da se zanese, kako smo gore obrazložili), ali kao third person shooter je decidno osrednja sa nekoliko sjajnih momenata ali i sa vidnim šmiranjem u bar 40% misija. Nije mi, naravno, žao što sam je ponovo odigrao, ali na ovo drugo igranje mi je bilo sasvim jasno zašto su Planet Moon posle ovoga napravili još samo jednu stvarno autorsku igru (pucačinu iz trećeg lica Infected za PSP koju nisam nikada uspeo da se nateram da igram zahvaljujući dosta slabim kritikama) a onda se izdržavali radeći misaone igre za Nintendove konzole pre nego što će, na prelasku u novu deceniju, studio biti zvanično rasformiran. 2003. je ipak bila godina u kojoj smo imali zastrašujuću kreativnost na delu u oblasti igara iz trećeg lica: to je, na kraju krajeva godina u kojoj su izašli Manhunt, Jedi Academy, Rayman 3, Beyond Good &Evil i Prince of Persia: Sands of Time ali i ako ćemo samo da gledamo pucačine, ovo je godina u kojoj smo dobili Blood Rayne, Ratchet & Clank: Going Commando i nastavke Zone of the Enders i Maxa Paynea, gde se jasno videlo da je Armed and Dangerous, uprkos svom duhu, igra koja svoju inovativnost nije uspela dovoljno da realizuje da bi prevazišla ,,repove" zaostale od MDK. Naredne godine izaći će takvi naslovi kao što su The Suffering, Psi-Ops i Second Sight, (a da ne pominjem Far Cry, prvog Riddicka i Half-Life 2) i Armed and Dangerous će sa svojim lowbrow humorom, ćoškastom grafikom i nedovoljno iskorišćenim pucačkim potencijalima zasluženo otići u ropotarnicu istorije da je se sa simpatijama seti poneki stariji čovek kao ja sada i malo se poigra. Ni to, na kraju dana, nije TOLIKO loša stvar.

https://www.youtube.com/watch?v=nXwSfAb5Ics