ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Brian De Palma se žestoko izbrukao u filmu DOMINO. Ovo je ponovo projekta gde je producent bankrotirao, snimalo se manje nego što je trebalo itd. Međutim, nažalost po onome što na kraju ipak jeste snimljeno, ovo je materijal televizijskog kalibra. Svakako da sada možemo zapaziti jedan čitav niz objektivnih pokazatelja da sa ovim filmom nije sve u redu. Recimo, postproduckija zvuka je skaredna itd. ali u suštini materijal je jedan middle-of-the-road triler o pretnji terorizma u kome se izuzev par prijatnih gore detalja i nekih set-pieceova u pokušaju, U SUŠTINI ne dešava ništa naročito zanimljivo.

Dakle, nema nikakve subverzije, ako u nju ne računamo citat FEMME FATALEa kada teroristi udare na otvaranje nizozemskog filmskog festivala. Izvan toga ovo je garden variety stuff, sa televizijskim nivoom produkcije.

Filmska režija svakako nije oblast u kojoj se sa godinama nužno dobija na kvalitetu, ali ne mora biti ni oblast u kojoj se neumitno gubi, pogledajmo Scorsesea, međutim, u slučaju De Palme imamo velikog autora koji se našao u vrtlogu nepouzdanih producenata koji mu onemogućuju da snimi film iza kog bi lako mogao da stane.

Stoga, De Palma se odrekao i ovog filma. DOMINO je odbacio, ali iskreno, u ovome što sam video nisam zapazio nukleus nečega naročito dobrog niti interesantnog. Da li bi sa više para i vremena ti najavljeni set-pieceovi bili bolji? Pa možda, ima zametaka, ali nije De Palma imao neke setpieceove ni tamo gde ih je mogao, da ne kažem morao imati, kada je radio vrhunski materijal u filmu BLACK DAHLIA.

Dakle, kriza je sa svih strana, i u pogledu producenata koje Maestro privlači ali izgleda da ni on nije baš u punoj snazi. Šteta, DOMINO je mogao biti lean and mean euro triler a na kraju je ispao osrednji TV film. 

* * / * * * *

GELATERIA je izrazito apsurdistički nastrojen britanski film sastavljen iz scena koje funkcionišu kao labavo povezani skečevi. Mogu slobodno reći da nijedan od postupaka koji su primenjeni u ovom filmu ne volim, a izvedba je vidno limitirana niskim budžetom. Međutim, u svemu tome ima nekog talenta, i kod reditelja, i kod snimatelja i kod glumaca. Na kraju krajeva to ipak nije dovoljno da GELATERIA crossoveruje do nekoga kao što sam ja i ko nije preterano zainteresovan ili zabavljen ovakvim filmovima, međutim, ljubitelji autora kao što je Szabolcs Tolnai recimo itekako mogu biti zainteresovani za ovaj film. Otud ovde je ključno pitanje da li će se zavrteti na festivalima ili neće, da li će doći u taj krug ili ne. Ne bi me čudilo da ovaj film zauvek ostane na margini ali i da postigne uspeh kao art house provokacije. Tumačite ovu procenu kako hoćete, kao dijagnozu fluidnosti savremenog filma ili kao znak da su svi kriterijumi nestali.

* * / * * * *

+- Kundana Sada je indijski triler o čoveku koji se budi u zatvorskom kombinezonu u sobi bez igde ikoga samo sa nekim predmetima koje postpeno otkriva i sa kojima pokušava da nekako pronađe način da izađe ili da izgradi sebi neki smisao u toj situaciji.

Kundan Sad je snimio visoko estetizovan film u kome maksimalno koristi lokaciju, opozijiciju kolorita zidova i narandžastog kostima, kao i glumčevo telo, a uspeva unutar tog minimalizma da izgradi i jednu parabolibudsku muzičku numeru koja ilustruje junakov unutrašnji svet.

Kundan Sad pokazuje dar za vizuelno, ali uprkos brojnim idejama i trajanju od 68 minuta iziskuje gledaoca sa dosta strpljenja. No, čini mi se da je moguće naći publiku koja bi ovakav film umela da ceni.

* * / * * * *

REBOBINADO, LA PELICULA Juana Francisca Otana je niskobudžetni argentinski film o momku koji shvata da uz pomoć starog kasetofona može da se vrati kroz vreme. Otano nije bez dara ali definitivno nije imao uslove da u punom kapacitetu ekranizuje jednu zapravo vrlo svežu premisu u sve potrošenijem prostoru filmova o hronomociji.

Njegova ideja je da junak uz pomoć starog kasetofona i određene pesme može da se vrati u trenutak u životu kada je ta pesma igrala neku ulogu. To je high concept koji bih lako mogao zamisliti i u nekom holivudskom filmu.

Otano je snalažljiv reditelj koji izvlači dosta iz skromnih uslova kojima raspolaže - nedovoljno za neki crossover kojim bi snimio film sa mejnstrim lookom ali i više nego dovoljno za okruženje lo-fi niskobudžetnog filma.

* * / * * * *

TERNET NINJA Tjorbjoerna Christoffersena i Andersa Matthesena je najgledaniji danski animirani film. Autor scenarija je danski komičar Anders Matthesena. Film je namenjen malo starijoj deci, ali je tehnički urađen onom 3D kompjuterskom animacijom koja je u principu češće namenjena manjoj deci, pa je i karikaturalni dizajn likova više u tom ključu. Dakle, spoj je zanimljiv, priča je nešto "zrelija" i mračnija od sličnih animacija.

Ako imamo u vidu iskustvo PIKACHUa, možemo reći da je TERNET NINJA mogao biti urađen i kao igrano-animirani film i tu bi možda još bolje iskomunicirao sa ciljnom grupom nego kroz čistu animaciju.

Neke od replika su dosta edgy za uslove dečjeg filma, ima priča o narkoticima, gross out detalja, pa i pomalo seksualnosti. Sve to čini ovaj film ipak više namenjenim tinejdžerima i onima nadomak tog doba.

Priča je zanimljiva. U tajlandskoj fabrici gde deca šiju lutke, od šala njenog brutalnog danskog vlasnikanastaje karirani krpeni nindža. Zbog toga što je dete greškom uzelo šal umesto crne tkanine. Brutalni gazda ubija dete ali te noći nebesa ulivaju život u kariranog nindžu.

Karirana lutka dolazi u ruke danskog klinca i isprva mu pomaže da reši svoje socijalne probleme u školi, međutim ubrzo dećak mora da uzvrati uslugu i pomogne u krvavoj osveti koju planira karirani nindža.

U filmu ima jako zanimljivih i inventivno postavljenih scena. Tehnika definitivno nije na nivou najboljih američkih animacija ali Dancsu stari velemajstori dečjeg filma i na kraju CHECKERED NINJA uprkos svim svojim idiosinkrazijama uspeva da se nametne kao izuzetno intrigantan naslov čiji veliki box office nije slučajan.

Film je nastao uz podršku danskog filmskog instituta, estonskog filmskog centra i koštao je oko 2,4 miliona eura od kojih je 911 000 dobio od danske države.

Evropska animacija namenjena deci je dosta aktivna, prisutna je i u našim bioskopima, sa solidnim komercijalnim rezultatima. Međutim, CHECKERED NINJA pravi iskorak o čemu svedoči i prikazivanje na festivalu animacije u Annecyju.

* * * / * * * *

CUTTERHEAD Rasmus Kloster Broa je odličan klaustrofobični survival thriller o incidentu tokom izgradnje kraka kopenhaškog metroa. Film je na engleskom ali je to jako dobro opravdano time što su radnici koji kopaju ispod zemlje stranci, imigranti, a jednog od njih - Iva iz Rijeke - igra Krešimir Mikić.

CUTTERHEAD je po prirodi katastrofe kojom se bavi kamerni film. Međutim, vibrantan uvod u kom junakinja ulazi u rupu i postrojenje za bušenje tunela daje svemu odličan production value i vizuelnu spektakularnost. Otud, kamerni, skučeni prostor postrojenja za bušenje tunela predstavlja prirodno i nenametljivo sužavanje prostora a okolnosti prirodno upućuju junake jedne na druge.

Kada problemi krenu, CUTTERHEAD ne ide nikuda kuda se nismo nadali, ali onaj put koji smo naslutili vodi energično i vešto, i nalazi svoje mesto u sve bogatijoj filmografiji recentnih survival thrillera.

* * * / * * * *

SAWAH Adolfa Al Assala je luksemburška komedija od egiparskom DJu koji polazi na takmičenje u Briselu i na tom putu biva pomešan sa migrantima u Luksemburgu što se ispostavlja kao samo jedna od peripetije jer će se kasnije u sve umešati lokalni gangsteri, drugi imigranti, socijalna radnica i tupavi policajci.

SAWAH ima potencijala ali nažalost Adolf Al Assal sa svojim piscima nema dovoljno kreativnosti da od svega toga napravi nešto zaista vredno pažnje tako da na kraju imamo jedan dosta run of the mill pokušaj krimi komedije putovanja, sa multikulti začinom umesto prave društvene kritike.

Luksemburg je često potpisan kao koprudcent filmova zbog raznih tokova novca, ALI ovo je zaista film koji se tamo dešava što je samo po sebi zaista zanimljivo.

No, ova krimi komedija je ipak samo za ljubitelje žanra koji žele da vide šta se snima nego što može imati neku konkretnu publiku. Doduše, ovo je i svedočanstvo da luksemburški autori rade u solidnim uslovima. Ovo nije skup film ali je evidentno pedantno rađen bez oskudice.

* * / * * * *

STOCKHOLM Roberta Budreaua je vrlo fikcionalizovana verzija pljačke banke u Štokholmu tokom koje su se pljačkaš i taoci zbližili do tačke da je iskovan termin "štokholmski sindrom":

Budreau je omkupio odličnu ekipu, svog ranijieg saradnika Ethana Hawkea plus Marka Stronga i Noomi Rapace i snimio je film koji je intereantan. Međutim, na kraju u toj meri nije verodosyojan da praktično ostavlja pitanje koliko sve to ima smisla.

Naprosto, ovo je zanimljiva priča, ali nedovoljno da bi bila na nivou najboljih fikcija. A opet, ako je zaista istinita, onda bi se moglo reći da je sjajna. Međutim, Budreau ni u režiji, ni u opsegu svog pripovedanja ne čini dovoljno da nam izgradi utisak nećeg većeg od surovo pojednostavljene verzije čuvenog događaja.

Stoga, STOCKHOLM na kraju deluje ipak samo kao nešto ambiciozniji televizijski film za poluodsutno popodnevno gledanje i propuštena prilika da se do kraja rekonstruiše taj ekscentični događaj iz kog je iskovan jedan od termina koji je ušao u svakodnevni govor.

Troje navedenih zvezda drže film i pažnju gledalaca ali ne bih rekao da se iko od njih potrudio u ovoj krajnje rudimentarnoj ali pristojnoj produkciji.

* * / * * * *

X-MEN: DARK PHOENIX Simona Kinberga bio je zamišljen kao završni film u Foxovom serijalu Marvelovih ekranizacija, međutim usled više faktora među kojima je i to što Fox pravi samostalne filmove a ne televizijsku seriju, ovaj film ima minimalan osećaj "konačnosti" već deluje kao letargičan i relaitvno ravan nastavak razgradnje onoga što je Matthew Vaughn briljantno postavio u FIRST CLASSu.

Dok je prvi Singerov film još i uspevao da funkcioniše u odnosu na FIRST CLASS, sve posle toga je bilo sve slabije i DARK PHOENIX je film koji je potpuno lišen dinamike, sve je dato krajnje jednolično, ravno, bilo da je dramska ili akciona scena, nema ničeg neočekivsanog niti naročito zanimljivog. a ono što je dobro, kao što je recimo završni set-piece u vozu za prevoz mutanata je već viđeno u DEADPOOLu 2, barem na nivou lokacije.

Kinberg je kao scenarista i producent bio jedan od inženjera X-MEN franšize pri Foxu, kao i njihovih superherojskih delatnosti i na tom putu je izgradio reputaciju jednog od onih koje volimo da mrzimo iako je, ruku na srce, imao i uspone i padove.

Istog meseca je dobio priliku da debituje i kao filmski reditelj i kao televizijski i rekao bih da se bitno bolje snašao u desetoj epizodi Peeleovog reboota THE TWILIGHT ZONEa. DARK PHOENIX je korektno ali nesigurno realizovan X-MEN film bez ritma i sa pričom u kojoj se nedovoljno razvijaju ključni elementi.

Negatici su bledo dati, šturo i ektremno klišetizirano, praktično bez ikakve prilike da se prema njima razvije bilo kakav odnos.

I ekipa koja igra X-Mene deluje umorno i konačno kao da nema više nikakvog ubeđenja u tome što radi. Međutim, film nikada ne prelazi na teren totalnog trainwrecka, osim kada se na kraju zaista olupa voz i ovo sve deluje kao jedan usputan Foxov superherojski film a nikako kraj jedne franšize započete sa velikim ambicijama pre 20 godina koja nam je dala neke od najboljih i najvažnijih superherojskih filmova svih vremena.

* * / * * * *

THE BEACH BUM Harmony Korine je stoner comedy koji je urađen u jednoj autohtonoj formi visokoestetizovanog underground filma. Dakle, BEACH BUM verovatno pretenduje na kultni status na liniji naslova kao što je BIG LEBOWSKI ali do toga ne dobacuje. Međutim, Korine je dovoljno hardkor da film ima neki svoj grungy integritet u kome je McConaughey prepoznao sebe iu napravio jednu od tih rola u kojima sebi daje oduška.

Ruku na srce, kako je krenuo McConaughissance, on gađa jako puno uloga u kojima sebi daje oduška i na neki način pravi apsurdnu inverziju u odnosu na ono što je bila prva faza njegove karijere. Naime, tada je glumačke zadatke žrtvovao komercijalnim formula-filmovima a sada se čini da vreba uloge kojima će neprekidno "proširivati područje borbe".

McConaughey je doduše u mladim danima igrao stonere i surfere, ovo mu nije prvina ali je vidno da se iz petnih žila trudi da napravi definitivnu ulogu stonera, onu po kojoj će se meriti takav tip likova, slično Bridgesu u LEBOWSKom.

Nažalost, uloge se vrlo retko dešavaju mimo filma kao celine. Tako i ovde McConaughey jeste pretvorio BEACH BUM u svoj šou ali na kraju ipak je Korine jedan od onih reditelja koji sebe stavljaju u centar pažnje. Stoga, Korine na kraju pobeđuje a McConaughey u pokušaju dominacije na kraju ostaje potčinjen,

* * / * * * *

Hannah Marks i Joey Power su što se mene tiče napravili senzaciju kao pisci filma AFTER EVERYTHING koji su i režirali. BANANA SPLIT je film Benjamina Kasulkea koji su samo pisali i u njemu ima jako puno duhovitosti i živosti ali ne i celovitosti koja je krasila izvanredni AFTER EVERYTHING.

BANANA SPLIT je film nešto nižeg budžeta od AFTER EVERYTNING i mnogo više je reč o indie komediji. Power i Marksica prave neka slična rećenja kao u AFTER EVERYTHING, recimo u korišćenju mobilnih telefona i socijalnih mreža u pripovedanju i u vizuelnom pogledu.

Ovog puta Hannah Marks igra i glavnu ulogu. Iako je tehnički prestara da igra maturantkinju, što se mene tiče može da prođe u takvoj ulozi. Ovde igra devojku kja zbog odlaska na različite fakultete raskida sa svojim dečkom. Međutim, raskid joj teško pada i ona kreće da prati s kim je on ubrzo počeo da se viđa. Ubrzo ona postaje najbolja drugarica nove devojke svog bivšeg dečka i to menja dinamiku njihovih odnosa.

Scene su duhovite, dijalozi su odlični, postavka je zanimljiva ali film pokušava da pobegne od tipične romcom strukture i ne prepoznaju se na kraju osnovni pripovedački zamajci i u kom smetu autori žele da nam usmere pažnju. Verovatno je ta atipičnost bila i namera autora ali nisam siguran da je tona kraju radilo u korist filma.

U svakom slučaju, BANANA SPLIT je solidan rad za standarde indie komedije, nažalost bez jačeg potencijala za crossover, ali isto tako i sa dosta dara koji nedostaje mnogim mejnstrim radovima.

* * / * * * *

'Dark Phoenix' Bound To Lose $100M+ After Worst Domestic Opening In 'X-Men' Series: Here's Why

I AM MOTHER Granta Sputorea je kamerni SF koji je premijeru doživeo na Sundanceu a sada je dostupan na Netflixu i govori o postapokaliptičnom svetu u kome postoji robotizovano postrojenje za produžetak ljudske vrste u kome robot sa ženskim glasom koji se predstavlja kao "Majka" gaji devojčicu od fetusa do odrasle osobe, usput joj objašnjavajući da se napolju desila apokalipsa i da se tamo ne može izaći.

Kada se u postrojenju jednog dana pojavi ranjena žena, devojčica je prihvata i počinje da sumnja u sliku sveta koju joj je izgradila "Majka".

Sputoreov film je fino dizajniran, solidno snimljen, gluma je dobra ali priča naprosto ne može da izdrži trajanje od skoro dva sata. Film je mogao biti nešto kraći, a samim tim bi bio i dinamičniji.

Ovde je reč o atmosferičnom postapokaliptičnom SFu koji se bazira na preokretima a bavi se identitetskim preispitivanjima i čini mi se da je na oba polja mogao otići barem po korak izvan zone očekivanog.

I AM MOTHER nije važan film, ali jeste prijatno gledalačko iskustvo za ljubitelje tvrđeg SFa koji sada zahvaljujući Netflixu sve češće dobijaju zanimljiva ostvarenja.

* * 1/2 / * * * *

Steven Spielberg Writing Horror Series for Quibi That You Can Only Watch at Night

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL nije previše obećavao u trejlerima ali se ispostavio kao zreo reboot serijala koji su nekoliko decenija držali Will Smith i Tommy Lee Jones. Ove imamo praktično pomeranje fokusa da ove dvojice agenata na nove junake, u istom svetu sa kojim dele šeficu O koju igra Emma Thompson. Dakle, Sony se nije sasvim odrekao mogućnosti da se Big Will ili Tommy opet pojave, ali svakako da nema potrebe za njima jer Chris Hemsworth i Tessa Thompson donose zaista izuzetan smisao za humor, harizmu i hemiju koji čine da ovaj film bez problema ubedi čak i skeptičnog gledaoca da za novi MIB ima mesta.

F. Gary Grey je već celih dvadeset godina reditelj kog Holivud - ne bez razloga groomuje kao rukovodioca projekata od preko 100 miliona dolara i na tom putu on ima promenljive rezultate i filmove razlitičitih dometa. Međutim, ono šo je nesporno jeste da Grey sada u comfort zoni franšiza manje-više isporučuje to što se od njega traži. Pa ipak, postoji jedna bitna stvar koja je prisutna na nivou nijanse ali je ipak vidljiva kada posmatramo MIB: INTERNATIONAL. Grey nije CGI reditelj i u nekim scenama njemu manjka nužne veštine u rešavanju takvih scena. To su detalji koje "obična" publika ni ne zapaža, ali ulice bez statista ili saobraćaja tokom akcionih scena, reakcije statista koje nisu savršeno sinhronizovane sa animiranim detaljima, to su sve neki sitni detalji u kojima recimo PIKACHU zbog backgrounda svog reditelja briljira.

PIKACHU i MIB INTERNATIONAL u suštini nude sličnu vrstu ugođaja, to je effects heavy komedija sa dosta animiranih junaka, humora, ali i akcije, i PIKACHU ima tu jednu dozu više uverljivosti filmskog prizora iako je daleko stilizovaniji. Rekao bih da je Grey ipak reditelj koji ima više dara i interesovanja za neke "realističnije" ili "utemeljenije" eskapizme. MIB INTERNATIONAL je tehnički i dizajnerski solidan ali daleko je od toga da unosi svežinu u serijal čije je postojanje odavno dovedeno u pitanje dugim pauzama između nastavaka.

Na pitanje ima li i dalje interesovanja za MIB publika u Americi odgovorila je sa "ne baš" i rezultati sa blagajni su daleko od impresivnih, a to je šteta jer Hemsworth i Thompsonka su sjajan filmski par koji ima šta da pruži. Njihov odnos ima screwball energiju sa naznakama romantičnog razvoja koji se vrtlože ispod površine ali nikada ne izbijaju na površinu, i ovde nemamo slučaj klasičnog zamenjivanja muškog junaka ženskim u periodu diversityja.

Ovo su različiti junaci od onih iz Sonnenfeldovih filmova. Hemsworthov lik je na liniji britanskog tajnog agenta bondovskog tipa specijalizovanog za vanzemaljce, blago neodgovornog ali beskrajno šarmantnog a Tessa jegeek čije sećanje nije adekvatno obrisano kad je bila mala i posvetila je život da postane deo MIB strukture.

Sam zaplet sa vanzemaljskim oružjem koje se obrelo na Zemlji je solidan vehicle za ono što ovaj film treba da bude. Donosi neke preokrete koji se vide iz daljine ali to ne smeta i tako treba, donose dobro zamišljene akcione setpieceove u kojima se Grey snalazi, a Chris i Tessa imaju šta da pokažu.

Reći da su glavni glumci dorasli zadatku zvuči kao faint praise. Ali zapravo nije jer MEN IN BLACK jeste franšiza starog kova u kojoj su glumci integralni deo high concepta što je izdvaja od onoga što su današnji blockbuster standardi gde se srazmerno mali broj glumaca nalazi u takvoj poziciji. Svako je zamenjiv sem par njih, tipa Ryan Reynolds u DEADPOOLu nije. Ali kada se spekulisalo da će Gunn staviti idrisa Elbu umesto Willa Smitha kao Deadshota u SUICIDE SQUADu, u suštini nije bilo nekih dramatičnih reakcije.

Međutim, u pojedinim momentima se čini da deo eskapizma koji čini MIB može biti okrnjen i time što je ova vrsta estetike na mnogim nivoima bila omniprezentna poslednjih godina. Tu su Gunnovi odlični GUARDIANSi i Bessonov VALERIAN koji je definitivno sniman "za večnost", i publika slične sadržaje dobija na drugim stranama. MEN IN BLACK je bio revolucionarni blokbaster između ostalog jer je uleteo u prostor koji nije bio toliko ispunjen.

Stoga, MIB: INTERNATIONAL na neki način može pasti kao žrtva zamora publike i prevelike količine ove vrste filmova, a po pravilu to se upravo dešava onim naslovima koji to ne zaslužuju.

Dakle, don't believe the hype, MIB je izabran da se na njemu slome kola a film je u stvari odličan.

* * * / * * * *

Film BEZLYUDNA KRAYINA Korneja Gricjuka je mockumentary o kanadskom reditelju koji snima film o opusteloj Ukrajini, teritorijalno najvećem entitetu u Evropi koji je najveći deo ljudi napustio. Gricjuk ne uspeva da se odluči da li se bavi satirom ili nešto ozbiljnijom studijom o tome šta bi se desilo kada bi ljudi napustili zemlju, tako da na kraju imamo film o jednom superintrigantnom problemu Istočne Evrope koji ga prepoznaje a onda ga realizuje na površan način.

Gricjuk pravi kombinaciju talking heads mockumentarca sa prizorima pustih ukrajinskih polja, kvartova, napuštene industrije i paradokslano gorenavedeni problem se više ispoljava u monolozima koje ljudi izgovaraju nego u onome što ilustruje temu. Dakle, nevolja je pre svega na nivou scenarija što je šteta jer je spoj arhivskog i novosnimljenog materijala dao solidan osnov za ovu priču.

* * / * * * *

Pogledao sam SUC UNSURU, film Suleymana Arda Emincea, turskog reditelja koji se opredelio za već dobro oprobanu formu indie kamernog filma. Nažslost, priča koju je složio je na mnogo nivoa slabija od relativno vešte vizuelne egzekucije koju je doneo ovom projektu. Osnovna smetnja su mi dva junaka koji su wannabe filmmakeri kojima jednog dana u stan bane policija i kreće da ih pretresa i šikanira, pretvarajući sve u apsurdni kafkijanski pretres.

Na svu sreću Emince nikada uvodi kafkijanski element u stilizaciju i film ostaje negda na liniji "povišenog realizma" ali forma priče koja ima jedinstvo mesta, vremena i radnje izizskuje kudikamo inventivniju postavku od ove.

Ovo je niskobudžetni film ali nije jedan od onih kojima zbog toga štošta silom moramo da praštamo stvari. Naprotiv, tehnički je ovo odlično a ono što je sporno je priča (napisao ju je sam reditelj) koja je ispod nivoa ovakve inscenacije i glume.

* * / * * * *

The Frustrating Story Behind Francis Ford Coppola's 'Megalopolis'

 DAUGHTER OF THE WOLF Davida Hackla je akcioni film u kome glavnu ulogu igru Gina Carano a neočekivano, u ulozi negativca imamo Richarda Dreyfusa koji je dosta ozbiljno zagazio u TV i B-produkciju. U svakom slučaju, Hackl nije vrhunski reditelj koji može da bitno podigne film u odnosu na budžet ali sa Ginom Carano ima talentovanu glumicu sa ubedljivim akcionim veštinama u priči koja se svodi na poteru kroz snežno prostranstvo u kome vrebaju seoske ubice i vukovi.

Zvuči atraktivnije nego što jeste ali je opet i kudikamo bolje nego što je moglo da bude. Ovo svakako nije najbolji film Gine Carano ali jeste među njenim solidnijim vehiclima jer je hrabar i maštovit. U ovom filmu ona nema mnogo prilike da koristi borilačke veštine ali ima dosta fizičkih izazova i naravno u njima se ubedljivo snalazi.

Nažalost, negativci su samo zanimljivo postavljeni ali nisu baš do kraja zanimljivo realizovani, i akcije nema dovoljno, da bi se ovaj naslov nametnuo kao nepravedno potisut akcijaš.

* * / * * * *

Za ljubitelje istorije filma, automobilizma, VHSa i ostale paklene vozače...

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/3564518/volimo-lika-besona-kao-sto-on-voli-srbiju-plus-auto-jurnjava-po-beogradu-.html



Sent from my iPhone using Tapatalk

THE BRINK Alisan Klayman je dokumentarni film o Stephenu Bannonu, nekadašnjem Trumpovom rukovodiocu kamapnje i čovekom koji se smatra spiritus movensom nove populističke desnice, prvo  Americi, a sada i u Evropi. Film nikada ne izlazi iz svog obzervacionog koncepta ali Alison Klayman gradi celinu koja se može gledati kao dramaturški fino sklopljen triler je kreće sa Bannonovim izlaskom iz Trumpove administracije a završava se midterm izborima prošlog novembra.

Film je dakle, čak i za standarde obzervacionog dokumentarnog filma izuzetno svež, govori o nedavnim događajima i ima estetiku bioskopskog dokumentarca ali aktuelnost televizijskog priloga. Ruku na srce, THE BRINK ima neke događaje u odnosu na koje je malo zakasnio a bitni su - tipa rezultati njegovih desničara na evropskim izborima - ali praktično on je samo malo iza najaktuelnijih razvoja situacije što je i dalje jako dobro. Ako tome dodamo da je američku premijeru imao 29. marta, i da se tada nije znao ishod izbra za evropski parlament onda možemo reći da je na premijeri bio izuzetno svež.

Klaymanova gladi Bannonov portret obzervacionom metodom, prati ga u svakodnevnim obavezama, na zanimljiv i odmeren način, dakle nekih privatnih iskliznuća ima vrlo malo i data su apsolutno u funkciji izgradnje slike o njemu a ne radi nekakve karikaturalnosti i sl. Ona prikazuje njegovu borbu koja je dvadesetčetvoročasovna i bavi se prevashodno pokušajima da se osvoji vlast i brejnstormingovanjem o tome kako da se ona obori.

Bannon je ispraćen iz Bele kuće na grub način ali zapravo nikada nije prestao da podržava Trumpa i da u njemu prepoznaje čoveka koji će "pokriti" njegovu ideologiju desnog populizma, gde reč "populizam" on vrlo afirmativno koristi. Susreti sa evropskim političarima, raznim nacionalistima, neo fašistima, identitarcima i sl. su zanimljivi jer ih prikazuju kao dosta servilne prema jednom "bivšem čoveku", a isto tako pokazuje da su ujedinjeni oko iste ideje iako je ključna reč njihove politike razjedinjenje, izolacija, biranje vlastitog puta. No, njihovo strpljenje pa pomalo i strahopoštovanje za Bannona daju za pravo onima koji misle da je uspon "populista" aranžiran iz jednog centra, i da bi taj centar vrlo lako mogla biti Moskva.

Međutim, od svih pretpostavki o Bannonu, od onih da je antisemita do onih da je rasista, jedina koja se ne otvara u ovom filmu upravo jeste moskovska što je dosta interesantno. Slika koja se gradi o njemu svakako ne proizilazi iz simpatija koje Alison Klayman ima prema njemu, ali sve ono što je o Bannonu odbojno pre svega može tako da se čita iz vizure vašingtonskih političkih elita kojima je on principijelno stao na put. Bannon je džukac koji je ušao među uglađene političare i napravio ršum, donoseći retoriku koja je vidno oslobođena diplomatičnosti i ostalih formi političke korektnosti. Iz naše vizure međutim, Bannon deluje kao jedan relativno pitomi Naprednjak, u odnosu na kog su Tijanić ili Velja Ilić aždaje. Stoga, čini mi se, Bannon samo američkoj publici na osnovu ovog filma može delovati kao neotesani protivnik elita. Kod nas bi ovakav čovek bez problema mogao biti njihov oslonac i glavni mislilac.

Kad je o misli reč, Bannon je oportunista, politički tehničar, babica populističke revolucije, koja iza neposrednog i naizgled emotivnog nastupa koje jedan dosta jasan tehnološki pristup politici. On ima svoj metod, ima načine kako širiti neke narative i podrivati neke druge i očajnički želi da ih kapitalizuje gde god može. Zato se bori za Trumpa čak i kad ga je ovaj brutalno odjavio, i zato ide po Evropi i pokreće Movement.

Ima po Evropi zapravo još zanimljivijih bannonolikih likova ali on pošto je Amerikanac ima način kako da globalizuje svoje identitetaristički know how i to je najzanimljivije. Ljudi američkog predsednika danas u Evropi podstiču partije koje žele da se njihovi narodi okrenu sebi, da izađu iz gobalnih i kontinentalnih tokova koje je formulisala Amerika.

Dakle, globalizacija neizbežna, a Soros i Bannon su njeni prethodnici sa različitim predznacima jer izgleda svaka inovacija čak i ako je usmerena protiv američke "duboke države" mora doći iz SAD.

* * * 1/2 / * * * *

FAST COLOR Julie Hart je niskobudžetni indie film koji želi da se na svež, naravno inkluzivni i ženski, način pozabavi temom superherojstva. Glavnu junakinju igra Gugu Mbatha Raw, jedna od meni najdražih novih glumica i daje ulozi punu posvećenost ali na kraju Julia Hart zadržava stvari i narativno, pa i na nivou samog sadržaja na jednom dosta niskom nivou tonusa. I moći junakinja su dosta nejasnog opsega, i pokušaj Vlade da ih potčini, i konačno zašto ih te moći "prate" i "obeležavaju" kao žene.

Međutim, ono što jeste zanimljivo u ovom filmu to je odluka autorke da napravi film koji će se baviti time kako je osobi koja ima neke moći koje ne može da kontroliše. I dati neku vrstu karakterne studije takvih ljudi i njihovih problema.

Međutim, FAST COLOR je suviše sentimentalan da bi bio šrpdprma studika karaktera, svakako da nema dovoljno snage da bude superherojski film u bilo kojoj formi i rezultat je hibrid kojije više zanimljiv nego što je dobar.

* * 1/2 / * * * *

ANNA Luca Bessona je film koji je nastao iz iznudice. Posle flopovanja VALERIANa i opšte krize u kojoj se našao EuropaCorp, Besson je odlučio da "izvuče" tako što će snimiti film sličan LUCY i nadati se da će biti hit. Međutim, onda su usledile optužbe za seksualno uznemiravanje pa čak i silovanje. To ne samo da je odbilo Netflix od posla sa EuropaCorpom nego je i film ANNA došao u situaciju da neće imati adekvatan marketing - Summit ga pušta u dve hiljade sala u Americi ali maltene bez marketinga.

ANNA je stripovski akcioni triler sa glavnom junakinjom koju igra supermodel. Da nije Bessonovih eskapada iz #MeToo miljea, ovo bi bio jedan od onih njegovih filmova koji se slave zbog toga kako je napravio sjajan jak ženski lik. Ali sada kad posle ovih nevolja snima film sa supermodelima, Luc Besson u delu javnosti, uprkos tome što policijska istraga nije dala rezultate deluje kao dirty old man.

U tom pogledu ANNA  ima neke detalje koji deluju kao autorski pečat mada su verovatno samo Bessonova bahatost. Film se dešava u periodu od 1985. do recimo 1990. a junaci koriste mobilne telefone uredno, i to one sa početka dvehiljaditih. Da li je to nekakva stripovska atemporalnost gde autor sebi dozvoljava da stvari učini namerno anahronističnim ili je naprosto napisao scenario koji se dešava danas a onda naprečac shvatio da je zanimljivije da bude epoha ali neke konvencije korišćenja mobilnog nisu mogle da se izmene?

Verovatno nikada nećemo saznati ali srećom takvi detalji su brojni i deluju zaista kao "postupak", iako je pitanje šta je u njihovom korenu. Besson je ovde energičan, snima sa namerom da se obrati globalnoj publici i onima koji znaju šta je akcioni film. Iako ne nudi nijedan set—piece koji će se pamtiti ili koji će tehnički biti revolucionaran, ANNA je mali i energičan akcijaš a Saša Luss u glavnoj ulozi (inače ex Miloša Bikovića) je vrlo solidna i mogla bi da nastavi da se bavi glumom ako je to zanima.

Deo filma sniman je u Beogradu, uključujući i jednu automobilnsku poteru, i to me je asociralo na hladnorarovsku komediju Jean-Marie Poirea TWIST AGAIN A MOSCOU. Šteta što Poire nije bolje snimio ono što mu je tada Remy Julienne aranžirao, a na ovom filmu sada je radio njegov unuk David i rekao bih da je imao skromnija sredstva a da je Besson snimio više.

ANNA ima izlomljen narativ sa mikroflešbekovima koji produbljuju neke situacije, i to takođe deluje kao neki vid Bessonovog "automatskog" pisanja, ali je u redu, ne tako dobro urađeno kao kod Ritchieja u THE MAN FROM UNCLE. S druge strane, Besson je survivor, on je ove godine svakako relevatniji od Ritchieja sa nesrećnim ALADDINOM.

ANNA je solidan hladnoratovski akcijaš koji je ogromnim delom obesmiišljen u pogledu originalnosti koncepta filmom ATOMIC BLONDE, inače baziranog na stripu,  ali po mnogo čemu Bessonov film je bolji, čak i kad nema ambiciju nekih leitchevh set-pieceova i Charlize Theron u glavnoj ulozi.

Besson naprosto zna kakav tn treba da ima ova vrsta filma i ume da unese nešto svežine u već okoštale obrasce, možda baš zato jer ih je on i osmislio. Skoro 30 godina posle filma NIKITA, Besson nudi njen vrlo pristojan update. I nevolje na stranu, on je i dalje najubedljiviji francuski učesnik globalne bioskopske trke. Stoga navijan da ANNA postigne ako ne ono št je potrebno Bessonu a onda ono što je potrebno filmu da ne bi ostao neopravdano marginalizovan.

* * * / * * * *

Morala bi da se pogleda Anna.

The Wachowski's Set To Return To Direct Michael B. Jordan's 'Matrix' Film – Eyeing Early 2020 Production Start In Chicago (EXCLUSIVE)

Ovo čak ima neke logike, prvobitni izbor im je bio Will Smith.

Quote from: Meho Krljic on 22-06-2019, 21:59:13
The Wachowski's Set To Return To Direct Michael B. Jordan's 'Matrix' Film – Eyeing Early 2020 Production Start In Chicago (EXCLUSIVE)

KULLAKETRAJAD Kiura Aarme i Hardija Volmera je estonski dokumentarni film o sovjetskom iskustvu i popularnoj kulturi u toj baltičkoj republici. Kiur Aarma je producent izvanrednog filma DISKO JA TUUMASODA i ovaj naslov je na sličnoj liniji.

Ovog puta, Aarma se bavi jedinom sovjetskom kućom za proizvodnju reklamih filmova koja je osnovana u Estoniji koja bila vodeća sovjetska republika u domenu dizajna i vesternizovanog načina života. Peedu Ojamaa bio je talinski novinar koji je potom počeo da radi na proizvodnji filmskih žurnala i kada je revolucionarno priveo modernoj estetici u pogledu montaže i izbora tema, započeo je bavljenje ekonomskom propagandom.

Naravno, kao i mnoge stvari u SSSRu, i marketing je bio baziran na kontradikcijama. Firme su imale teškoće da proizvedu dovoljne količine robe a istovremeno su radile po modelu po kome je bilo zadato da se reklamiraju. Dakle, vrlo često su se reklamirali proizvodi koji bi se rasprodavali sami od sebe, a kada su se osamdesetih vojne fabrike uključile u proizvodnju robe široke potrošnje, dešavalo se da promovišu proizvode koji ne postoje.

Sovjetski marketing je bio bubble, kao i veliki deo tamošnje ekonomije, pravljen je da bi ljudi iz te oblasti imali šta da rade a ne zato što je neophodno. Na kraju praktično, sovjetski marketinhg postao je usiljeno trošenje opredeljenih sredstava a firma Peeda Ajome je bila jedina zadužena za tu vrstu produkcije.

Film se dotiče,ne naročito sistematično i teme estetskih principa koje su reklame primenjivale ali time se ipak manje bavi. No, prikazuje jako puno inserata i u tom pogledu je vrlo živopisan film.

U određenom smislu KULLAKETRAJAD može se gledati kao double bill sa slovenačkom DEŽELOM PRIDNIH gde se povezuje slovenački marketing a naročito kampanja SLOVENIJA, MOJA DEŽELA sa tamošnjim suverenističkim pokretom. Slovenački dokumentarac je u tom pogledu konkretniji, dočim je KULLAKETRAJAD ipak fasciniran i prilikom da prikaže ogromnu količini danas dosta zabavnog reklamnog materijala.

Ima nekih detalja čija je hronologija malo sumnjiva, rekao bih da ponekd poenta autora deluje važnije nego fakti, ali sve u svemu ovo je zanimljiv pregled jednog fenomena o kome nisam znao mnogo a koji je sam po sebi predmet istraživanja poslednjih godina, setimo se izložbe jugoslovenske ekonomske propagande u Kulturnom centru Beograda.

* * * / * * * *

LO SPIETATO Renata De Marie je italijanski krimić baziran na usponu jednog Kalabrezea na milanskoj mafijaškoj sceni tokom osamdesetih. De Marijin film ima sve elemente priče o usponu i padu jednog kriminalca i nema klišea na koji se nije oslonio. Jedino što od boljih filmova nije preuzeo jeste osećaj za promenu ritma i građenje dramskih scena. LO SPIETATO je jedna stominutna montažna sekvenca u kojoj nikakve prave drame nema, a to je šteta jer je Riccardo Scamarcio u glavnoj ulozi i on zaista može svašta da pruži. Nažalost, u ovakvom paklenom tempu koji nameće De Maria, on uspeva da bude kohezivni faktor zahvaljujući urođenoj harizmi i malo čemu drugom.

Kada sam video LO SPIETATO, obradovao me je jer je prišao pitanju mafije u Italiji na drugačiji način od Garronea i podsetio me je na old school krimiće osamdesetih, pa i na poliziotescchije. Međutim, na kraju sam dobio stominutnu montažnu sekvencu sa dramom koju bi valjda trebalo da podrazumevamo.

Film je par dana išao u italijanske bioskope pre nego što se zavrteo na Netflixu.

* * / * * * *

Nešto za ljubitelje istorije filma i televizije -

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/3567160/radnicki--gradjanski-veciti-derbi-srpske-politike-i-kinematografije.html

GARAK MARKET REVOLUTION Da-Won Jeonga je južnokorejska komedija o mladiću koji uporedo sa školovanjem radi na naslovnoj pijaci i tu upoznaje razne ljude sa kojima pokušava da reši svoje romantične i životne probleme.

Da-Won Jeong snimio je niskobudžetni film vezan za nekoliko lokacija ali taj nedostatak nimalo ne smeta izrazu filma. Naime, film jeste razbarušen ali je neprestano simpatičan i potpuno realan u pogledu pretenzija kad je reč o tome koliko dugo ovakva priča treba da traje i na koji način joj treba pristupiti.

Južnokorejska kinematografija je svestrana i raznovrsna ali nemamo tako često priliku da se upoznajemo sa njenim off projektima kao što je GARAK MARKET REVOLUTION, i u njima zaista možemo prepoznati dosta vitalnosti.

Da-Won Jeongu se kao i mnogim debitantima i mladim autorima koji rade sa malim budžetom može spočitati to što sabijaju više filmova u jedan, verovatno uslovljeni i lokacijama ali ovde to zaista nije prevelika smetnja.

* * * / * * * *

LE CHANT DU LOUP Antonina Baudryja je podmornički triler u francuskoj produkciji koji se ukratko može opisati kao varijacija na CRIMSON TIDE, samo sa neubedljivim setovima, krutom glumom i krajnje neinspirisanom, flah režijom.

Ruku na srce, Anonin Baudry nije izvorno poznat kao filmski reditelj već kao strip autor, recimo potpisao je satirični strip QUAI D'ORSAY na osnovu kog je pre nekoliko godina Tavernier snimao film. Dakle, nije tu baš pokazao da se u njemu krije novi Tony Scott i ne krije se.

Film inače nije bio jeftin sa budžetom od dvadesetak miliona eura a nije ni loše prošao zaradivši desetak, pre nego što je završio na Netflixu.

* 1/2 / * * * *

Evo nečega što pokušava da napravi vezu između Lole Đukića i Jordana Peelea.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/701/merila-vremena/3574413/zasto-lola-djukic-nije-rezirao-zonu-sumraka.html

Pogledao sam LEON MUSS STERBEN Larsa Henriksa, nemačkog underground reditelja koji snima no budget žanrovske filmove. Međutim, ono što radi daleko je od besmislenog i on pronalazi ključ da unutar tog no budget izraza izgradi formu koja je pitka i gledljiva. U tome uspeva što uzima žanrovske obrasce, u ovom slučaju rcimo TERMINATORa i ukršta ga sa melodramom na tragu BEFORE SUNRISE. Nedostatak budžeta rešava sirovošću kadriranja, korišćenjem vibrantne realnosti gde može a gde ne može upotrebom izrazitog gotovo stripovskog kolorita. Sličnu stripovsiku stilizaciju koristi i u kostimu gde kroz poneki sugestivan detalj definiše junake.

LEON MUSS STERBEN nikada ne transcendira svoje no budget korene da bi bio nešto što bi moglo danas igrati u bioskopu, ali kako je reč o aproprijaciji SFa i indie melodrame gde su mikrobudžeti česta pojava, uspeva da izgradi svoje mesto.

* * * / * * * *

RODEO Kiura Aarme i Raima Joeranda je izvanredan estonski dokumentarni film o teškoćama, bizarnim okolnostima i preprekama tokom vladavine prve estonske postsovjetske vlade Marta Laara. Naravno, nama mnoge od ovih stvari u pogledu tranzicionih procesa itd. deluju jako dobro poznato ali je autentičnost ovog lsučaja u tome što je ovde reč o državi koja se osamostalila mirnim putem, centralističkom odlukom da se je sve gotovo da bi se onda posle toga pored borbe sa ekonomskim tekoćama natezala i sa zloćudnim hegemonom koji je rekao "idi" a mislio "na dan, dva".

Takav salto mortale mogli su da naprave ljudi poput Marta Laara, relativno mladi momci koji zapravo ništa nisu znali o politici i nisu umeli da do kraja anticipiraju posledice svojih postupaka.

Priča sama po sebi je zanimljiva i u neku ruku fascinantna, ali ono što je značajna vrednost ovog filma jeste jako vešt rediteljski potpupak u kome Aarma i Joerand uspevaju da sa arhivom i pomalo talking headsa vrlo glatko, pitko, informativno a nepretenciozno ispričaju ovu priču. Ovo nije glowoggerovski superdokumentarac niti beleženje nečijeg suludog ponašanja ili doživljaja, ali Aarma i Joerand taman u pravoj meri "pojačavaju" priču tamo gde zatreba, podižući tempo i pretvarajući ovu istorijsku fusnotu u zanimljiv film sa valjano definisanim protagonistima i dramatičnim sklopom događaja.

Reč je o još jednom u nizu izuzetnih radova ove ekipa na temu estonske sovjetske i postsovjetske istorije.

* * * 1/2 / * * * *

SHAFT Tima Storyja je jedno od skandaloznijih ostvarenja koja su nam isporučili major studiji poslednjih godina. Naime, SHAFT kao lik kog je zamislio Ernest Tidyman je bio privatni detektiv, cinik, protagonista klasičnih krimi zapleta sa humorom koji proističe iz situacija. Toga su se držali reditelji prva tri filma i potom John Singleton koji je radio nastavak/reboot sa Samom Jacksonom.

Ovogodišnji SHAFT međutim nije krimić već krimi komedija o tri generacije Shaftovih, igraju ih Roundtree, Jackson i Usher i njihovom prevazilaženju dugotrajne razdvojenosti i neviđanja, kroz kriminalistički slučaj koji im se ukazao.

Storyjeva režija je mediokritetska, nema jasnih indikacija ni u smeru komedije ni u smeru krimića ili akcije. I kada se na takav aseptičan postupak doda scenario koji je potpuno lišen bilo čega originalnog ili energičnog dobijamo ovaj film koji nije napravio čudo na blagajnama ali sve je bolje od onoga što je zaslužio a potom se brzo našao na Netflixu.

Holivud je u stanju da napravi loš film, ali vrlo se retko dešava ovakvo nerazumevanje izvornog materijala i potpuno proizvoljan odabir žanra u kome će se reboot praviti.

Naravno, Todd Phillips je napravio STARSKY AND HUTCH koji je tipičan primer žanrovske transformacije iz akcione krimi serije u komediju, ali to je bio maestralan film, i izvornik je bio krajnje campy.

SHAFT jeste deo Blaxploitation ere i uprkos tome što ona danas jeste campy i predmet parodije, SHAFT to ipak nikada nije bio. Zato nije ni zaslužio ovakav pokušaj oživljavanja. Uostalom, Singletonov film iz 2001. godine je pisao Richard Price, i to pokazuje koliko je taj film imao ozbiljniji ton.

BEARKITTENS Larsa Henriksa je niskobudžetni horor film sa elementima komedije o grupi delinkventkinja koje sa svojom nesposobnom vaspitačicom idu na zadatak čišćenja šume. Za razliku od prethodnog filma LEON MUSS STERBEN, Henriks ovde uzima bitno složeniju strukturu, svakoj junakinji tokom avanture daje flešbek sa predistorijom i pravi film koji nema jasan narativni zamajac, iako je sporadično vrlo zanimljiv. Samim tim, ima i manje prostora da prevaziđee svoje lo-fi korene.

* * / * * * *

gledao neko spajdermena?

Ja sam planirao danas al to sad zavisi od ženinog zdravstvenog stanja      Mislim, velikodušno je ponudila da idemo kum i ja bez nje ali meni se bez nje ne ide u bioskop tako da, još ostaje da se vidi.

Gledao sinoć


Sent from my iPhone using Tapatalk

SLY popularnog ali i kontroverznog iranskog reditelja Kamala Tabrizija može da se ubroji i političke parodije o "bivšim" liderima koje su se pojavile prošle godine - uz LORO Paola Sorrentina ili VICE Adama McKaya. Tabrizi dosta hrabro ismeva Ahmadinedžada, doduše bez direktnog navođenja njegovog imena, ali kroz jasnu aluziju.

Glavni junak Tabrizijeve priče je bezveznjaković koji je još od fakulteta nekakav aktivista, neuspešan i oportun. Sada pokušava da nekako uđe u političku stranku i ne uspeva ali kada igrom slučaja u pokušaju da izazove paniku poviče da je u jednoj koncertnoj sali bomba a onda bomba i eksplodira, dobija oreol proroka i jedna od stranaka nalazi interes da ga gura na izborima.

Isprva uspeva da privuče simpatije naroda oportunizmom i demagogijom, ali i nekim zapravo uznemirujućim istininama tipa "pretvori kulturni problem u bezbednosni" (ovo bi se dopalo Jeleni Trivan) da bi na kraju ušao u klinč sa nekim moćnijim ljudima iz nomenklature i dobio zabranu kandidovanja od Čuvara revolucije.

Sličnu sudbinu imao je Ahmadinedžad s tim što je on bio predsednik, da bi danas bio u situaciji da ga Čuvari revolucije verovatno neće sertifikovati za izlazak na izbore.

Tabrizijev junak nikada ne dogura do mesta predsednika, ali njegov oportunizam u potrazi za strankom ali i za pečatom Čuvara revolucije da može da se kandiduje čini ovaj film vrlo zanimljivim i provokativnim.

Egzekucija je potpuno na nivou neke evropske, recimo italijanske, komedije. SLY dakle nije film koji se uklapa u iranski slow cinema, single-take stil i u tom pogledu je potpuno vesternizovan što mu nimalo ne smeta, čak mu daje i izvesni crossover potencijal. Doduše, ako je stil ipak nešto više od niza formalnih postupaka onda bi neko zlonameran mogao reći da je kroz pozapadnjenje i odmak od "iranskih stilema" ovaj film pokazao svoje neautentično, neiransko lice.

* * 1/2 / * * * *

SPIDER-MAN: FAR FROM HOME Jona Wattsa izlazi u nezgodnom trenutku. Prvo je SPIDER-VERSE umnogome promenio očekivanja od onoga što smatramo ekranizacijom superherojskog stripa pa i onoga što smatramo animiranim filmom, najpre uspevši da prodre u samu srž svih Spider-Manovih značenja, zatim je ENDGAME zaključio AVENGERS serijal jednim od ambicioznih stuntova (mislim na Blip) i konačno izvanredni HOMECOMING je postavio letvicu dosta visoko.

Imajući u vidu sve šta se moralo uzeti u obzir prilikom razumevanja sveta u koji izlazi FAR FROM HOME onda se na početku mora reći osnovni utisak - producenti i Watts su uradili sve što je trebalo da urade. Nijedna odluka koju su doneli nije pogrešna, štaviše vrlo je promišljena i na mestu.

Ono gde međutim film ulazi u problem jeste nešto što je domen individualne percepcije. Naime, FAR FROM HOME je dobro shvatio sve zbog čega je HOMECOMING bio dobar, zatim je dobro shvatio kako u te okolnosti uvesti Blip, zatim je dobro kanalisao legacy SPIDER-VERSEa kroz uvođenje negativca kao što je Mysterio koji je poigrava idejama multiverzuma, iluzije, idejom čoveka bez moći koji želi da zauzme mesto Tony Starka - koji izuzev u slučaju Extremisa - takođe nema moći, ali rezultat je film koji je prijatan, više nego istinski zabavan, dočim nas uzbuđenje potpuno zaobilazi.

Zašto je to tako? Pa ne znam. Možda je zaista sve samo neka individualna stvar ali moj utisak je bio da sam imao jedno prijatno iskustvo, sa simpatičnim teen comedy scenama, sporadično jako maštovitim akcionim scenama koje su urađene tačno ali bez naročitog ubeđenja, i sve u svemu bez jasnih akcenata i intervala.

Jake Gylenhaal je vrhunski glumac, samim tim odličan je kao Mysterio, međutim, ni on u svemu ovome nema neku suštinsku dinamiku, čak i kada se desi prelom da iz prevare i iluzije zaista mora da iskorači u ubistvo.

U pogledu akcije, završni set-piece u Londonu je odličan ali mu malo fali punch, i situacije sa promenama realnosti, hologramima i iluzijama su jako efektne i vraćaju nas na legacy SPIDER-VERSEa, međutim, čini se da Watts nema jasnu ideju kako da menja brzine u viođenju ove priče.

No, kada podvučem crtu i kada treba da jasno artikulišem problem, onda on uglavnom zalazi u domen pripovedanja i režije, ali na nivou zamisli, ovo je dobro postavljena stvar. Otud, moguće je da ja nisam bio adekvatno koncentrisan kada sam gledao film, ali čak i uz sve rezerve, ne mogu a da ne donesem dobru vest - "Spider-Man je konačno na pravom putu, i sa njega nije skrenuo ni u ovom filmu".

* * * / * * * *

sad sam iz bioskopa, meni odličan! čak mi i teen comedy scene nisu smetale. uživalo se u prvoj slobodnoj suboti posle dugo vremena.
meho, sigurna sam da će ti se dopasti!

Ima vremena, gledaće se    A verujem da će mi se dopasti, pa i trejler mi je bio sjajan.

Kanski pobednik PARASITE Bong Joon Hoa izašao je istog proleća kada i US Jordana Peelea i ova dva filma se mogu posmatrati kao filmovi blizanci ne samo po vrhunskom umetničkom dometu već i po temi. Da su izašli godinu dana kasnije, obeležili bi četvrt veka od izlaska svog neposrednog pretka koji je izašao na kanskom festivalu i osvojio Zlatnu palmu. Kusturičin UNDERGROUND začuđujuće nije prepoznat kao film-preteča USa ali već kod Bonga, valjda zbog Kana, pomen je postao neizbežan.

Osnovna razlika između UNDERGROUNDa u odnosu na US i PARASITE jeste u tome što kod Kovačevića i Kusturice aktivna malevolentnost dolazi od onih koji su "gore", oni su postavljeni kao dominantni ne samo u pogledu odnosa koji su izgradili već potpuno svesno i namerno vrše pritisak na one koji su "dole". Kod Peelea i Bonga prepoznaje se obrnuti prilaz. Njihovi malevolentni protagonisti dolaze "odozdo" i imaju nameru da prodrmaju one "gore" koji su u međuvremenu zaboravili kako su izgradili odnose dominacije.

Doduše u USu, uprkos nedostacima onih "gore", identifikujemo se sa njima, dočim kod Bonga priču pratimo iz vizure onih "dole", i ponešto "čedna naivnost" njegovih protagonista "odozgo" ne generiše nikakvu simpatiju.

Kusturičin film doduše svoju metaforu "tamnice naroda" gradi kao višegeneracijsku hroniku i prilazi joj sveobuhvatnije prateći sve od nastanka do raspada, a Peele i Bong prikazuju svet toliko dubokih podela da se njihovo prevazilaženje jedino može postići kroz nekakve groteskne, žanrovske intervencije.

Bong je u filmu OKJA pokazao da je inspirisan Kusturicom i njegov virilni novi film umnogome se nadovezuje na neke njegove poetičke osnove. Način života glavnih junaka, siromašne seulske porodice koja živi u podrumu spada u nešto čega se Profa ne bi postideo.

Veza sa UNDERGROUNDom može biti uspostavljena i kroz Severnu Koreju koja se kod Bonga javlja kao jedno vrlo zanimljivo čvorište. Ona je primer strašila za manipulaciju onima "gore" ali i nešto od čega oni "dole" nemaju strah, pa se možda ta podela o kojoj govori film može tumačiti i kao metafora stanja na korejskom poluostrvu. Značajan scenografski element filma je podzemni tunel, a takve instalacije jesu bitan arhitektonski segment i demilitarizovane zone. Čini mi se da je taj detalj vrlo zanimljiv za analizu.

Film kreće u jednom razdraganom, vesternizovanom ritmu a pitkosti doprinosi i prevod koji zbilja jeste antologijski i koji je već posle projekcije u Kanu dobio velike pohvale. Bong sa puno energije pravi uvodni set up, postavljajući premisu u seriji atraktivnih, duhovitih scena. U drugoj polovini filma međutim stvari prelaze na mračnu stranu, ostaju duhovite i crnohumorne ali Bong podiže tenziju na viši nivo, i iz jednog kumulativnog efekta uvodnih scena ulazi u povišenu dramatičnost raspleta gde podiže uloge u maltene svakom aspektu sadržaja i forme.

PARASITE je film koji je osvojio Kan, i to je logično jer u sebi nosi dosta elemenata art house filma. Međutim, isto tako ovaj film je savršeno žanrovski artikulisan kao crnohumorni triler, i ne treba da čudi da sada puni bioskopske sale širom sveta, čime evocira uspomenu ponovo na Kusturicu i uopšte period kada je festivalski film imao snagu da bude big cinema. Proteklih godina bilo je nekakvih trzaja u tom smeru, PARASITE predstavlja do sada najuspešniji primer obnove te tradicije.

* * * * / * * * *

'Friends' to Leave Netflix for WarnerMedia's HBO Max Streaming Service in 2020

TR3SH - LA CONCHA DE SU MADRE je treći deo cine punk trilogije koju režira argetinski reditelj Alejo Rebora. Ovaj film je nastao u koprodukciji sa brazilskim festivalom Fantaspoa i mogu da ga vidim kao veliki favorti na trash bizarre cult festivalima širom sveta.

Naime, Alejo Rebora ima danas pomalo zaboravljenu sposobnost pravljenja filma koji izgleda dobro iako je jako jeftin, da ne kažem snimljen bez para. Slično Neveldineu i Tayloru, Rebora se oslanja na dva aduta, jedan je puno pozicija kamere, ekstremnih uglova snimanja, intervencija na slici a drugi je prosto okretanje ekstremnim prizorima i gajenje raznih nivoa ludila.

U tom pogledu, etiketa "cine punk" jeste adekvatna s tim što se Rebora dodatno oslanja na nadrealistički formatu u pogledu formatiranja priče gde ona nimalo nije kompaktna već umnogome podseća na tok misli, sa košmarnim prizorima koji nisu onirični per se, ali jesu dovoljno histerični da evociraju promenjeno stanje svesti.

Dakle, Reborin postupak je za okolnosti mikrobudžetnog filma poprilično estetizovan a tim nadrealističkim pristupom nadoknađuje sve ono što ne može da postigne u produkcionom pogledu kada bi pokušavao da očuva kontinuitet.

Ne znam kakve su Reborine ambicije, premda zainteresovan sam da pogledam i prethodna dva ostvarenja u ovom serijalu ne bih li utvrdio da li on ima nekog potencijala za crossover u ambicioznije repertoarske forme.

U svakom slučaju, ko voli ovu vrstu filma, TR3SH mora obavezno da pogleda. Nisu mi poznati okviri distribucije ovog filma.

* * 1/2 / * * * *

Sam Raimi Teases Return of 'Evil Dead' Film Franchise; "We're Working on Ideas Right Now" [Exclusive]

Quote from: Meho Krljic on 10-07-2019, 21:45:16
Sam Raimi Teases Return of 'Evil Dead' Film Franchise; "We're Working on Ideas Right Now" [Exclusive]

E toga stvarno nedostaje i nama i njemu...


Sent from my iPhone using Tapatalk

MARNIES WELT Braće Lauenstein je zanimljiv animirani film, namenjen deci, solidno budžetiran na preko osam miliona eura. Tehnički ovaj film ne dobacuje do holivudskog nivoa ali je solidan a karakteri su interesantno dizajnirani i svakako iznad prostora za evropsku industriju animacije za decu.

Film je kod nas prikazan kao TAJNI AGENT MJAU i taj naslov svakako bolje sumira njegov siže. Zaplet se tiče mačke koja je gajena u kući i pasionirano prati krimiće. Jednog dana se u komšiluk doseljava sumnjivi misteriozni tip i mačka kreće da ga istražuje, ubrzo nalazeći dokaz da ovaj ima nečasne namere.

Mačka formira ekipu od drugih domaćih životinja i ulaze u borbu protiv lopova punu raznih peripetija.

Ono što je moj osnovni problem sa ovim animiranim filmom jeste što u osnovnoj postavci priče ima malo zamisli koje više pristaju igranom filmu, pre svega u pogledu vezivanja za jednu lokaciju. Svakako da ni u animaciji promena lokacije nije jedostavna jer se digitalni setovi moraju "izgraditi" i kasnije eksploatisati ali vezanost za par objekata nekako čini da MARNIES WELT teško drži pažnju jer se stiče utisak da se priča vrti u krugu, naročito u prvoj polovini filma.

Međutim, u celosti ovo je zabavan i fino dizajniran film koji je u mnogim aspektima mogao biti bolji, ali za standarde produkcije iz koje dolazi zapravo predstavlja visok domet. Nažalost, osnovni problem se nalazi u domenu scenarija gde tehnička usavršenost igra ponajmanju ulogu.

* * 1/2 / * * * *

Spider-Man contract

The specifics of major Hollywood contracts are notoriously difficult to ascertain, and the occasional insights we do receive often come from actors revealing how many movies they have left in a particular franchise. But a new report has uncovered a Spider-Man contract stipulation which would allow Sony to wriggle out of its deal with Marvel Studios and once again give Spidey's original studio home full autonomy over the character's cinematic adventures. Good thing that won't happen.

In a recent edition of journalist Richard Rushfield's entertainment industry newsletter The Ankler, Rushfield peels back the secretive curtain of the deal that was signed between Sony and Marvel Studios back in 2015 to share the character. "The original Sony/Marvel/Spidey deal to co-produce these movies stipulated that if this Spidey cleared a billion, Marvel would get to oversee a third. If it hadn't, full control would have reverted back to Sony," he writes.

To be clear, Far From Home has not yet crossed the billion dollar mark at the worldwide box office, but the fact that it's already made over $600 million in its first week is practically a guarantee that it will cross the coveted billion dollar threshold before it leaves theaters. So the Sony/Marvel Studios deal will still hold – at least for one more solo Spider-Man movie, because actor Tom Holland revealed back in 2016 that he was on board for three solo Spider-Man films and three appearances in other MCU movies. We've already seen him in Captain America: Civil War, Spider-Man: Homecoming, Avengers: Infinity War, Avengers: Endgame, and now Spider-Man: Far From Home.

Rushfield is a reliable industry insider who's been reporting on Hollywood for years, and he says his source on this story is "someone very important and knowledgable."

The initial press release announcing the deal said that "Sony Pictures will continue to finance, distribute, own and have final creative control of the Spider-Man films," and I don't want to completely downplay the involvement of longtime Spidey-producer Amy Pascal, but the quality of the projects in which Tom Holland's version of the wall-crawler have appeared so far indicates that Kevin Feige and Marvel Studios' influence has been significant. Just look at the failed Amazing Spider-Man franchise for a reminder of what Sony would do with this character when left to its own devices. The fact that Marvel Studios will stick around to shepherd this character through at least one more film (and maybe even more, if a new deal is struck) lets us breathe a sigh of relief...for now.