ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

O knjizi: Ujedinjena Sahara Afrike je raj na zemlji. Nekada pustinja, a sada plodno tlo, U. S. A. je uspela da, nakon katastrofe koja je uništila poznati svet, postane ključni igrač na međunarodnoj sceni. Zelene tehnologije, ljudska, hibridna i zelena prava su njeni glavni izvozni resursi koje milom ili silom nameće ostatku čovečanstva. Na domaćem planu U. S. A. je nominalni šampion u toleranciji, ali u praksi...

Eze je sin crnićanskog predsednika Republike. Abiona je ćerka hibridislamističkog trgovca amuletima. Oni moraju da skrivaju svoju ljubav od svih, a naročito od mržnje njenog brata Saadata. Kada njih troje kidnapuju, liše sećanja i zatvore u rudniku vode kojim rukovodi nemilosrdni Hrapavi Drilos, oni shvataju da je jedini način da se spasu međusobna saradnja, ljubav i empatija. A ovaj put nisu samo njihovi životi u pitanju već i budućnost krošnji i ustrojstvo samih korena iz kojih niče U. S. A. Hoće li razmaženi potomci biti dostojni svojih Očeva došljaka?

U ovoj distopijskoj avanturi prepunoj čudnovatih likova kao što su transrodni nilski konji, lake meduze iz javnih rijalitija, gej mačori posvećeni veri, geek pavijani naklonjeni hardveru, Japanci koji umiru od dosade, do repa zaljubljeni gušteri, pošteni političari, ljigavi blavori koji zbog slabog vida nikada nisu bili u vojsci, haremske mačke koje pate od nedostatka slave, mačo sveštenice Svetog HIV-a, slepe mišice žedne krvi i prava glasa... Milan Aranđelović se bavi pitanjem imperijalističkog izvoza i nametanja određenih vrednosti drugim društvima, rasizmom, verskom i rasnom (ne)tolerancijom, diskriminacijom, ekologijom, budućnošću društvenih mreža i ličnih odnosa u virtuelnim okolnostima, kao i pitanjem nevladinog sektora i političke korektnosti kada ona dođe do vrhunca i pretvori se u svoje naličje.

O autoru: Milan Aranđelović je pisac, novinar, književni kritičar, satiričar i superheroj. Autor je romana "Labudoliki paunovi moraju umreti" i "Balada meda i krvi", urednik zbirke priča "Imam nešto da ti kažem" i autor priče u zbirci "Čuvari zlatnog runa".

Urednik je web magazina Bookvar. Saradnik je brojnih časopisa i portala .

Voli kokice, koka-kolu i stripove. Diže 120 kilograma iz benča, pretrči najmanje deset kilometara svakog dana i cilj mu je da istrči maraton. Kada posraste voleo bi da piše scenarija za stripove.

Počeo sam da čitam. Prvih 50 strana briljantno.

Mikijeva nevolja, kao i svih pisaca "između" jeste da nisu potpuno prijemčivi ni za zadrte žanrovce niti za one kojima je žanr potpuno stran.

Intervju za Bookvar: http://www.bookvar.rs/milan-arandelovic-u-s-a-prikazuje-svet-u-kome-su-pobedile-ideje-grete-tunberg/

Izdavačka kuća Everest media nedavno je objavila roman U. S. A. Milana Aranđelovića. Nakon prva dva romana Labudoliki paunovi moraju umreti i Balada meda i krvi koji su za temu imali (ne) prilike u nekoj budućoj Srbiji, Milan Aranđelović se u svom trećem ostvarenju okreće globalnim problemima današnjice kao što su imperijalizam, globalno zagrevanje, migracije, izbeglička kriza, narastajuća tolerancija i politička korektnost. Iskoristili smo izlazak novog romana da o ovoj knjizi malo popričamo sa autorom.

    Vaša nova knjiga ima zanimljiv naslov. Šta on zapravo znači?

U. S. A. svakako ne znači The United States of America kako se čini na prvi pogled. Ne! U. S. A. je skraćenica od Ujedinjena Sahara Afrike. U pitanju je državna zajednica na severu Afrike smeštena u samom srcu svetle budućnosti planete. U njoj je sve lepo i zeleno. Pustinja, kao deo ružne prošlosti, više ne postoji. Ljudi, životinje, biljke kao i svi oni organizmi između žive lepo i u skladu sa ljudskim, životinjskim i biljnim pravima koje garantuju ustav i zakoni ove lepe države. U. S. A. je ne samo lider u toleranciji na domaćoj teritoriji već i u svetu. Ona takođe izvozi ljudska, biljna i životinjska prava širom planete i nameće ih onima koji ne pristaju da ih dobrovoljno prihvate. O zelenim tehnologijama koje U. S. A., mirnim ili ognjenim putem mača, nameće svim drugim zemljama ne bih trošio reči jer se to, naprosto, podrazumeva.

    Koliko Vaša U. S. A. ima sličnosti sa S. A. D. ?

Konačni sud bih želeo da prepustim čitaocima mog romana. Voleo bih da tokom čitanja sami uočavaju sličnosti i, ako ih ima, razlike između ove dve države. Više od dve stotine godina državnosti Sjedinjenih Američkih Država utkane su u utopijsku Ujedinjenu Saharu Afrike. Čini mi se da samo rat između Severa i Juga nisu deo istorije Afričkih država iz mog romana.

    Ljudska, hibridna i zelena prava kao izvozni resursi. To dosta podseća na današnje ,,izvoz" demokratije?

Da, zaista. Kao što su nas u školi učili da je ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu bio samo povod za početak Velikog rata, a da su uzroci skriveni iza političko-ekonomskih kulisa, tako sam i ovde želeo da kažem kako su imperijalističke težnje samo upakovane u oblandu koju ćemo lakše sažvakati i progutati. Aktuelni izvoz demokratije je samo povod za nametanje volje jedne ekonomske sile drugima u igri ekonomskih prestola. Nacija je samo nadgradnja nad ekonomskom bazom društva koja je nastala kada su proizvodne snage prevazišle male teritorije i počele da žude za ekspanzijom.

A nekako je čak i neromantično (a zvuči i glupo) reći da je neko dao život za nadgradnju nad ekonomskom bazom društva. Mnogo je prijemčivije za naše romantične uši i nacionalno navijena srca reći da je neko dao život (svoj ili tuđ, naciji su životi pojedinca apsolutno nebitna kategorija) zarad otadžbine (zemlje predaka, vere, krsta časnog, zlatnih viljuški, bele tehnike... ups!).

    Pored političke u Vašem romanu je centralna i ljubavna priča?

Kao što su Emir Kusturica u filmu Podzemlje i Radivoje Lola Đukić u Nema malih bogova ozbiljne metafore upakovali u ljubavne priče, tako sam i se i sam usudio da učinim. U. S. A. je šekspirovska priča o zabranjenoj ljubavi između sina crnićanskog predsednika Republike i siromašne ćerke hibridislamističkog trgovca amuletima. Oni žive u zemlji koja ustavom garantuje pravo na ljubav, ali čiji stanovnici i dalje nisu uspeli da ustavne norme integrišu u svoje malograđanske umove i duše kao što su to uspeli da urade sa njihovim religijskim dogmama. Međutim, kako sam želeo da prikažem kako i u nominalno najslobodnijim, a faktički najzatvorenijim društvima, ljubav uprkos svemu niče (i redovno se kosi od strane nadležnih službi) na svakom koraku tako ovo nije samo priča o ljubavi između dvoje mladih-ludih već prava muzička fontana iz koje ljubav curi na sve strane. Svaki junak i junakinja su zaljubljeni u nekoga ili će to postati tokom priče. Tu su transrodni nilski konji zaljubljeni u Alahu, lake meduze iz javnih rijalitija zaljubljene u svakoga ko im tu ljubav plati, gej mačori zaljubljeni u osvetu celom svetu, geek pavijani emotivno naklonjeni hardveru i Tolkinu, do repa zaljubljeni gušteri, političari nesrećno zaljubljeni u poštenje, haremske mačke zaljubljene u slavu i glamur, mačo sveštenice Svetog HIV-a zaljubljene u same sebe, slepe mišice ništa manje slepo zaljubljene u krv i jednog malog miša koji je zaljubljen u svoj kukavičluk...

    Kako je moguće da Japanci umiru od dosade? Kakav ste Vi to svet stvorili?

Ha-ha-ha! Kada smo već kod Japanaca, Kinezi imaju kletvu ,,Dabogda živeo u zanimljiva vremena". Kao osoba koja je rođena i koja ceo svoj život živi u zanimljivim vremenima i nevremenima Srbije uvek sam bio pomalo ljubomoran na neke moje kolege homosapijense koji su, jadni, bili naprosto osuđeni na živote u sređenim i uređenim društvima kao što su kantonalna Švajcarska ili nekantonalni Japan. Đorđe Balašević je jednom prilikom spomenuo kako je njemu, u srednjoj školi, najveći problem bio kada će da izađe novi Alan Ford. Želeo sam da vidim kako bi funkcionisalo društvo u kome je najveći problem izlazak novog stripa, a koje je bolje mesto za to nego Japan čija je hiperprodukcija mangi odavno globalni fenomen. I, tako, Japanci su vremenom počeli da umiru od dosade. Svi osim onih koji imaju u sebi onaj žar-neizdrž čekanja da izađe novi broj stripa.

    Meni to liči na svet u kome je ideja Grete Tunberg pobedila?

Upravo tako! Mnogo mi je žao što sam rukopis romana završio dosta ranije pre pojave i globalne slave Grete Tunberg jer bi se za nju svakako našlo mesta na stranicama mog romana. Greta i fama koja se digla oko nje je tačno ono o čemu i pišem u romanu U. S. A.. Mogu reći da U. S. A. slika svet u kome su pobedile ideje Grete Tunberg. Šta bi se desilo kada bi politička korektnost postala nekorektna i kada bi svako ko nije sa nama, divnima, automatski postajao Onaj Drugi. A prema Onima Drugima nulta tolerancija je, vazda, najtolerantnija opcija.

    Ovo je Vaš treći SF roman. Koliko je taj žanr popularan u Srbiji i kako to objašnjavate?

Zapravo, teško bih mogao reći da su moji romani SF, više su postmodernističke satire sa elementima SF-a, ali, kada dođe vreme da budu raspoređeni u knjižarske police, najlakše mi je da ih tako definišem i odredim. Kako se meni čini, a odmah da kažem da je to moj lični utisak, SF je u defanzivi, na aparatima za održavanje života. U Srbiji je bukvalno sveden na nekoliko desetina entuzijasta (tu mislim i na one koji pišu i na one koji čitaju SF) koji još uvek odolevaju da se priklone retrogradnim vetrovima epske fantastike i navali zaljubljenih zgodinih i lepih tinejdžer-čudovišta. Mislim da je umetnost ogledalo vremena i da je SF, kao pozitivistički pogled na ljudske potencijale i mogućnosti čovečanstva, nakon nekoliko decenija vladavine izgubio na popularnosti jer se ljudi masovno ponovo okreću starim, dobrim paranojama, čudovištima iz mraka, zmajevima koji bljuju vatru, vakcinama koje izazivaju autizam, ravnim Zemljama , lekovitom majonezu koji mažu na stopala svojoj deci i ostalim vradžbinama. U skladu sa tim i osvajanje kosmosa, dostizanje konačnih granica svemira, lečenje lekovima, učenje naučnih znanja, empirija, dedukcija, indukcija i logika gube i na planu umetnosti, a naročito u domenu masovne kulture gde spada i naučna fantastika. Ako nas milenijalnci ne spasu od globalnih političko-ekonomskih trendova verujem da će naučna fantastika opstati kao žanr popularan samo u uskom krugu intelektualne elite društva, dok će se fantastika oslobođena od krutih stega nauke sve više širiti među sve siromašnijim masama na kojima je Carstvo nebesko iliti Basileia tōn Ouranōn.

glup i neprofesionalan intervju s aspekta novinara...
na razini srednjoškolaca
ovakva pitanja postavljaju srednjoškolci u novinarskim radionicama
najgora su pitanja broj 1 i 2
spinovanje u pitanju br 3.
posljednje pitanje je možda i ponajbolje i trebalo je biti prvo/drugo
predzadnje pitanje nije na mjestu i klasična je "konstrukcija" ali vrijedi kad skontaš na kraju

prosječna ocjena za razinu srednje škole 3 a za portal 2- i to samo zato što je intervjuirani spasio intervju jer mu je stalo

JBT ali JBT kakvo jedenje ****** i sviranje *****!!!

Imao je svojevremeno dragoš kalajić jedan sličan "uradak" samo posvećen EU ne U.S.A. kad se samo setim da sam za "to" dao pare u knjižari ujutro a popodne je sa neopisivim olakšanjem bačio u peć...

Sad se setih, roman se zove "kosmotvorac".
Baš me čudi da miloš od mačve nije "oslikao" naslovnu stranicu svojim čuvenim "letećim balvanima"...

Da je tu kao što na sreću nije verovatno bi brana crnčević napisao predgovor za U.S.A. !
Tako je, to je onaj lik što "Nikada ne bi poljubio svinju u dupe makar se nikad ne najeo čvaraka".

Pitam se što "roman" nije nazvan recimo "Ujedinjene Saharske Savezne Republike" iliti "U.S.S.R"?
Naravno posve slučajno u stilu pesničke slobode & izražajnosti...

Novosti sa Instagrama...

U konkurenciji za prestižnu NIN-ovu nagradu za Roman godine našla se, na 177. mestu, i knjiga "U.S.A.": http://www.nin.co.rs/pages/warticle.php?id=91078&fbclid=IwAR3anMbVRtkhMO3w_g2109hTChGBhd7sbg03vh2UwmP7ysjTmWCqZmcxMY4

To je redosled pristizanja knjiga.
Ali ako dobiješ nagradu, moraćeš da je odbiješ jer je to politika izdavačke kuće EVEREST MEDIA.

Zašto postoji ta politika?

A kakva je politika kuće glede Vitalove nagrade?

Možda nagrada "Futoški kupus"?

Quote from: Miki_007 on 17-12-2019, 17:39:39
A kakva je politika kuće glede Vitalove nagrade?

Brukaš me u javnosti; ljudi će pomisliti da podržavam NIN-ovu nagradu i da je samo deklarativno pljujem.

Pa to ne bi bilo ništa novo kod tebe.

Quote from: Miki_007 on 16-12-2019, 20:43:16
Novosti sa Instagrama...

image uploader

Jesu li ovo na slici Banini Domaćica Tart sa kajsijom biskviti?

Treba da prihvatiš tu nagradu, Miki! Da prihvatiš i najlepše da se zahvališ i u ime svoga izdavača. Žao mi je što nisam stekla utisak da tvoj roman zadovoljava političke kriterije za ovu nagradu (čak i ako bi ga žiri stvarno čitao), bilo bi zadovoljstvo videti Bobanov izraz lica prilikom dodele!

Intervju za Bloger fest: https://www.blogerfest.com/intervju-sa-milanom-arandjelovicem/?fbclid=IwAR0eSrQFt6MJwx-ZSkOzoAa3oYNAiREMd6w9OoXyX5PGQ9UA21zpT7RHfko

Možeš li u tri reči opisati period od kada si započeo roman Labudoliki paunovi moraju umreti do trenutka kada si završio trenutno aktuelni roman U.S.A.?

Živim svoj san.

Sva tri romana sadrže elemente fantastike, ali stiče se utisak kao da se čita strip, a ne klasičan roman. Da li je publika prihvatila ovaj žanr, kojim ti na autentičan način barataš na našim prostorima, s obzirom da nije komercijalan? Da li te publika razume i da li si zadovoljan reakcijama?

Moj izdavač, Boban Knežević, zna da kaže kako "Mikijeva nevolja, kao i svih pisaca 'između' jeste da nisu potpuno prijemčivi ni za zadrte žanrovce niti za one kojima je žanr potpuno stran." Mislim da je u tome sažet moj problem, ako je to zapravo problem, da doprem do šire publike. Sa druge strane, oni koji me na ovaj ili onaj način "otkriju" bivaju oduševljeni što su konačno našli nekoga ko piše samo za njih. Na taj način se uspostavlja neka vrsta kosmičke ravnoteže, ali i slanje poruka na pravu adresu i razmena emocija između autora i čitalaca, a to je u umetnosti zapravo i najvažnije. Najbolje je da sa ovim odgovorom završim ovde jer počinjem sam sebi da zvučim metafizički.

Vratićemo se na romane. Sada nam reci nešto o sebi. Zašto ,,Neverovatni Miki"? Gde se završava Milan Aranđelović, a gde Neverovatni Miki počinje? Koji superheroj bi voleo da budeš?

Neverovatni Miki je stvoren za potrebe pojavljivanja na internet. Zašto baš taj nadimak? Bilo je to vreme kada je bio aktuelan film koji su naši distributeri preveli kao Neverovatni Halk. Mene je to "Halk" iritiralo. Ceo život sam čitao stripove sa izvesnim zelenim Hulkom, a sada odjednom neki, ništa manje zeleni, Halk. Kakav Halk, zaboga? E, razmišljao sam tada, ako može Neverovatni Halk, onda može i Neverovatni Miki. Možda će se o meni jednog dana snimiti film Neverovatni Maki? Neverovatni Miki je pseudonim koji sam koristio na internet, na forumima, blogovima, Fejsbuku (dok je bilo moguće), Tviteru, Instagramu... Bio mi je potreban mentalni otklon od Milana, a Miki je tu savršeno poslužio. Milan je introvertan, dok je Miki ekstrovertan. Idealno za internet. Neverovatni Miki počinje tamo gde prestaju da važe ustaljeni obrazci razmišljanja i komunikacije. On je prolaz u kvantni svemir kreativnog duha i neograničene mašte.

Znam da ću zazvučati kao Krang, ali voleo bih da budem superheroj koji može da menja oblik svog tela, takozvani bodymorph,  tako da sebi obezbedim novo po potrebi.

Popularan si u svetu tvitera i tvoje tvitove često prenose dnevni portali i novine. Kako usklađuješ svoj angažman na ovom polju sa pisanjem? Imaju li ta dva neku sponu?

Ne znam koliko sam zaista popularan. Nikada do sada nisam stao na vagu popularnosti ili gde se već meri ta veličina. Na Tviteru zapravo samo napišem neku glupost koja mi padne na pamet i nešto od toga se ljudima svidi, a nešto ne.  I tako.

Slušaš li muziku dok čitaš ili pišeš i koju? Da li te muzika inspiriše?

Zapravo,  volim da radim u apsolutnoj tišini. Često mi smeta čak i zvuk mog disanja, pa koristim čepove za uši. Moj odnos sa muzikom je uvek bio dinamičan i ispunjen obostranim nerazumevanjem. Meni je muzika mahom uglavnom obična buka (a u slučaju moderne muzike zapravo snimak neke užasne saobraćajne nesreće) koja me dekoncentriše i ometa u razmišljanuju, dok muzika ne haje za moje stavove i zna se ispoljavati na najnezgodnijim mestima kao što su autobusi ili kafići. Zamsili tu situaciju u kojoj odeš u kafić da popričaš i da se družiš sa prijateljima, kad tamo – muzika. Muzika ume da ima loš tajming, da ne kažem ritam. U kafićima i diskotekama bi trebalo uvesti deo za slušače i odeljak za neslušače.

Gde pronalaziš inspiraciju za naredni roman? Kako je nastao U.S.A.?

Inspiraciju obično pronalazim u drugom Dnevniku RTS-a. Volim da, pre spavanja, pogledam ovu poučnu emisiju i sutra ujutru se probudim pun ideja o čemu bih mogao da pišem. Usudio bih se reći da čak ništa ne izmišljam već da u svojim romanima samo prepričam šta sam video u Dnevniku. Što se tiče stila pisanja  inspiraciju crpim iz Biblije. Znam da svakog jutra, pre nego što pristupim svom književnom radu, pročitam nekoliko psalma.

U.S.A. je specifična knjiga koja se stilski i tematski  razlikuje od prva dva romana, pa je i način nastanka malo drugačiji. Inspiraciju nisam pronašao u drugom Dnevniku već u stvarnom životu. U romanu U.S.A. sam želeo da prikažem svet u kome je konačno pobedila politička korektnost, svet u kome se poštuju sva ljudska,  građanska i hibridna prava, pa čak i više od toga. Glavni zaplet se zasniva na premisi da će jednog dana i biljke i gljive dobiti građanska prava (a  i virusi žele da dobiju ono što im pripada), a druga živa bića se još uvek nisu prebacila na fotosintezu. Priznaćete da nije zgodno jesti pripadnike građanske klase, ma koliko oni zeleni, oljušteni, iseckani i skuvani bili. Inspiraciju za ovaj roman dobio sam posmatrajući svet u kome živimo, a naročito promene koje se sve više zahuhtavaju. U romanu U.S.A. sam želeo da ponudim odgovor na pitanje šta bi se desilo kada bi politička korektnost postala nekorektna.

Da li si zadovoljan kako je roman prošao na ovogodišnjem Sajmu knjiga? Na koji način komuniciraš sa publikom i kako reaguješ na kritike?

Roman koji objavim neposredno pred Sajam knjiga uvek prođe sjajno. Tako je bilo i ovaj put. Neću sa se žalim.  Kao najemotivniji  momenat na štandu Čudne knjižare posebno bih izdvojio trenutak kada su drugari i drugarice grupno  došli da mi pruže svoju podršku.

Nikada nisam imao problem sa komunikacijom sa svojom publikom. Uvek smo imali ogroman nivo međusobnog razumevanja utemeljenog na nerazumevanju spoljašnjeg sveta. Postoji taj nivo emocionalne veze koja se automatski izgradi između mene i onih koji su zaista pročitali neku od mojih knjiga tako da, ako dođe do direktne komunikacije, tu nema nikakvih nesporazuma ili problema. Naprotiv.

Koliko je meni poznato do sada nisam imao nešto mnogo negativnih kritika što je možda, u ovom svetu gde je reklama zasnovana na hejtu majka, možda i loše. Na kritike, ako nisu utemeljene na činjenicama, iskustvu ili znanju, ne reagujem. One konstruktivne prihvatam i usvajam.

Osnivač si i urednik portala Bookvar. Da li si zadovoljan kako portal prolazi kod široke narodne mase? Da li su najčitaniji tekstovi oni za koje si i očekivao da budu čitani ili se dešavaju preokreti pa publiku zainteresuje nešto za šta si ti smatrao da neće dobro proći? Koji intervju ti je najdraži? A koji tekst / prikaz ili nešto treće što si sam napisao?

Ha-ha-ha! Mislim da si u pitanjima sažeo i odgovore. Bookvar se zapravo i ne obraća "širokim narodnim masama". Ali ne mojom namerom, već se sve nekako dogodilo stihijski. Jednostavno sam pazio šta, o čemu i kako će Bookvar da obradi neku temu i vremenom sam dobio koherentnu publiku koja od Bookvara ima jasna očekivanja kada je u pitanju kvalitet i sadržaj tekstova.

Da, neki tekstovi za koje nisam ni sanjao da će biti popularni bivaju veoma čitani, dok neki drugi, u koje sam polagao dosta nade, prođu gotovo neprimetno.

Mislim da mi je najdraži kratki intervju sa Dejanom Tiagom Stankovićem. Ne samo zato što je bio jedan od prvih koje sam uradio već i zato što mi je sagovornik bila osoba čije sam tekstove u Politikinom Zabavniku obožavao da čitam. Takođe bih izdvojio i intervju sa neobičnim pitanjima koji sam uradio sa Mladenom Đorđevićem u kome on priznaje da bi javno nosio majicu sa natpisom "Jelena Bačić Alimpić je zakon!!!". Drag mi je i tekst Evo zašto je 'Stogodišnjak' mnogo bolji izbor od 'Uvea' koji sam sa uživanjem napisao, kao i prikaz romana Kainov ožiljak našeg proslavljenog pisca Dejana Stoiljkovića.

Da možeš samo jedan savet da daš svim svojim čitaocima, koji bi to savet bio? A da možeš da se vratiš unazad, u period pred objavljivanje svoje prve knjige, šta bi sebi rekao?

Ne samo mojim već svim  čitaocima  bih poručio da ima previse dobrih knjiga da bi obraćali pažnju na one druge. Sebi bih poručio da sa svim ovim krenem što ranije i da ne gubim vreme na gluposti poput sticanja formalnog obrazovanja (naročito ne u Srbiji).

Očekujemo te na Bloger festu 2020. Da li do tada da uživamo u U.S.A. ili nam spremaš još neko iznenađenje – četvrti roman? 

Da i da. Ako sve bude po planu (a iskustvo nas uči kako nikada nije) mislim da bi u prvoj polovini 2020. godine trebalo da objavim četvrti roman.  Ovim romanom se tematski vraćam na "domaći teren" i bavim se najnovijim političkim fenomenima u zemlji Srbiji. Jedan od junaka romana će biti i naš čuveni književnik Dejan Stoiljković. Uskoro bi trebalo da izađe i zbirka priča o vampirima raznih autora u kojoj se nalazi i jedna moja priča gde otkrivam zašto je rušeno u Savamali.

Sve ovo ne bi trebalo da omete ljude u tome da uživaju u romanu U.S.A.

Vidimo se na Bloger festu 2020!!!

Srbija ima status posmatrača u Pokretu nesvrstanih. Uprkos tome što nije u punoj meri ostvarila kontinuitet SFRJ kao osnivača ovog pokreta, u romanu U.S.A. Milana Aranđelovića ponudila je jedan od ključnih naučnofantastičnih romana napisanih na temu ovog dela sveta i ovog pogleda na svet, a iz njega tehnički i dolazi. U globalnim tokovima, taj svet iznedrio je Nnedi Okorafor ali nije mnogo drugih afirmisanih SF autora i SF ostvarenja mimo nje. Uprkos tome što Milan Aranđelović nije iz Afrike i što se njegov novi afrocentrični roman može najpre uporediti sa Marvelovim BLACK PANTHERom i tom vrstom žanrovske fantazije o superiornoj Africi, autori američkog stripa pre dolaze iz miljea rasnih tenzija zapadnog sveta nego nesvrstanosti i autentičnog antikolonijalizma koji iz njega proističe.

Daleko od toga da je Aranđelovićeva vizija budućeg afrocentričnog sveta koji nastaje posle apokaliptičnih događaja, utopistička. Naprotiv, kao i uvek u njegovim dosadašnjim romanima reč je o satiri ali ona je izuzetno promišljena na nivou definisanja sveta u kome se dešava a ovog puta i solidno utemeljena u vrednosnom pogledu.

Aranđelović ovog puta piše roman o svetu u kom je politička korektnost pobedila, i dovela sebe do paroksizma. Sve to se dešava u afrocentričnom svetu jer je Afrika dobila ono što zaslužuje po svojoj geologiji, prirodnim bogatstvima i diverzitetu u etničkom i verskom pogledu, o flori i fauni da i ne govorimo. Otud se domen trijumfa politike korektnosti nadmeće sa svetom ekološki održivog ispunjenja svih potencijala Afrike kao najzanimljiviji aspekt ovog romana.

Kao i BLACK PANTHER koji na denikenovsko-deretićevski način pokušava da oblikuje svoju Afriku, Aranđelović je predstavlja kao suštu suprotnost onoga što ona danas jeste a to je prostor nezamislive bede i propasti izmučen vekovima kolonijalizma. Naprotiv, on nudi svet u kom se afrički kontinent pretvorio u cenatr sveta, mesto u koje se migrira a ne iz koga se beži.

Mašine i zgrade su biljnog porekla, i svopjevrsni su živi organizmi, a transhumanizam je postao standard, ljudi su kroz genetski inženjering i nano tehnologije počeli da se ukrštaju sa životnjama i biljkama a u slobodno vreme se prepuštaju najrazličitijim vidovima uživanja.

Aranđelović se u pogledu transhumanističkog ukrštanja ljudi i životinja nadovezuje na tradiciju koja je jaka pre svega u hrvatskom SFu gde na sličnu temu imamo romane Darka Macana i Aleksandra Žiljka, međutim ni jedan ni drugi ne nude tu satiru i razobručenu SF imaginaciju gde na svakih nekoliko redova nailazimo na sjajne zamisli koje se smenjuju sa duhovitostima.

U.S.A. je gust rukopis prepun ideja koji nije preterano jak u domenu dramaturgije. Ova knjiga u prelomu ima problem što nije pratio njenu suštinsku epizodičnost već je skupio rukopis u jedan kontinuirani tekst kao da je reč o žanrovskom radu snažne dramaturgije, i celovitosti.

Ovoj knjizi bi prijao razuđeniji prelom, razdvojenija poglavlja jer sam Aranđelović ovde više sakuplja priče iz sveta koji je stvorio, neke slike sveta i njegovih stanovnika nego što u klasičnom smislu formuliše priču koja ide od početka prema kraju.

Upravo na nivou celine leže i osnovni deficiti ovog romana, a to su glavni junaci i glavna priča. Reklo bi se da su oni mnogo važniji kao okosnica oko koje se gradi svet o kom Aranđelović piše nego što su oni nosioci radnje i temeljni sklop knjige. U tom pogledu ovaj deficit možemo smatrati nedostatkom samo u onoj meri u kojoj pred ovu knjigu postavljamo imperativ žanrovske i pripovedačke efikasnosti.

Stojim pri stavu da ovo nije nužno "takav" roman ali je itekako mogao biti.

U.S.A. ponovo nije knjiga za svakoga. Ali jako je teško dokučiti za koga tačno nije jer valjda bi svakome dobra knjiga trebalo da bude zanimljiva.

Jebem li ga, verovatno nije pametno što se upuštam u ovu raspravu, ali na ovom forumu je to običaj, pa što da ga kvarim.
Ne bih se ni upuštao u ovu diskusiju da nije ovog prethodnog posta, iz koga se može naslutiti da je ova knjiga bogata SF idejama - pominje se transhumanizam, promene klime, nešto što bi trebalo da bude utemeljeno u čvrstoj naučnoj osnovi. A u stvarnosti, iz onih petnaestak stranica do kojih sam uspeo da dobacim, to je toliko daleko od istine da sam gotovo sklon da se priklonim stavovima osobe sa kojom sam se i ovde i drugde raspravljao i posumnjam u žanrovsko određivanje ovoga kao naučnofantastičnog ostvarenja i smestim ga u neku fantazisku nišu - futurističko-politička fantazija. Jer opcija je da mu odbacim bilo kakvu književnu relevantnost. Pomeranje "paleomonsuna" me je dotuklo.
Osnovni postulat dobre naučne fanastike je kreiranje plauzibilnog sveta. A plauzibilnost vrlo često kod loše naučne fantastike pada na detalju. Kad prestaneš da veruješ piscu, kad naiđeš na pseudomonsune, gubi se svaka vera u potkovanost pisca da stvori plauzibilni svet. To naprosto ne sme da se desi. A nisu u pitanju samo pseudomonsuni, ima toga još...
Dakle, meni preostaje neki satirično-fantazijski mod u kome bih mogao da čitam ovu knjigu, ali tu me odmah sačeka spisateljska neveštost pisca, objašnjavanje za objašnjavanjem kad god se pomene neki nepoznat pojam. Za stručna pitanja doktor nauka, ili junak pada u reminiscencije u kome objašnjava kako je do nečega došlo...
Kao što kripl kaže, dramaturgija ne postoji.
Šta preostaje - politička angažovanost, a za to zaista nemam živaca.
Dakle, vraćamo se na osnovne probleme domaće fantastične književnosti: knjigu niko nije pročitao pre objavljivanja ili bar knjigu nije pročitao niko ko iole nešto zna o problemima o kojima pisac piše. Dok se ne vratimo osnovnim postulatima izdavaštva, ostaćemo na margini trenutno marginalne književnosti.

Miki je stvaralac koji funkcioniše na nivou populizma. Njegova nauka je kao kod Bredberija, u drugom planu, služi kao kulisa za ono što želi da kaže, samo je problem što, za razliku od Bredberija, Mikijevi likovi nisu životni i nisu zapravo nosioci, nego je sve podređeno nekakvom odokativnom futurističkom vizinarstvu. Da on ima sjajne likove, ne bi ti smetao protomonsun i tehnotajzing... na određeni način, ja doživljavam Mikija i Lonija kao srodne autore po mnogo čemu, ali to nije pohvala.

Quote from: Mica Milovanovic on 19-12-2019, 11:46:47
Jebem li ga, verovatno nije pametno što se upuštam u ovu raspravu, ali na ovom forumu je to običaj, pa što da ga kvarim.
Ne bih se ni upuštao u ovu diskusiju da nije ovog prethodnog posta, iz koga se može naslutiti da je ova knjiga bogata SF idejama - pominje se transhumanizam, promene klime, nešto što bi trebalo da bude utemeljeno u čvrstoj naučnoj osnovi. A u stvarnosti, iz onih petnaestak stranica do kojih sam uspeo da dobacim, to je toliko daleko od istine da sam gotovo sklon da se priklonim stavovima osobe sa kojom sam se i ovde i drugde raspravljao i posumnjam u žanrovsko određivanje ovoga kao naučnofantastičnog ostvarenja i smestim ga u neku fantazisku nišu - futurističko-politička fantazija. Jer opcija je da mu odbacim bilo kakvu književnu relevantnost. Pomeranje "paleomonsuna" me je dotuklo.
Osnovni postulat dobre naučne fanastike je kreiranje plauzibilnog sveta. A plauzibilnost vrlo često kod loše naučne fantastike pada na detalju. Kad prestaneš da veruješ piscu, kad naiđeš na pseudomonsune, gubi se svaka vera u potkovanost pisca da stvori plauzibilni svet. To naprosto ne sme da se desi. A nisu u pitanju samo pseudomonsuni, ima toga još...
Dakle, meni preostaje neki satirično-fantazijski mod u kome bih mogao da čitam ovu knjigu, ali tu me odmah sačeka spisateljska neveštost pisca, objašnjavanje za objašnjavanjem kad god se pomene neki nepoznat pojam. Za stručna pitanja doktor nauka, ili junak pada u reminiscencije u kome objašnjava kako je do nečega došlo...
Kao što kripl kaže, dramaturgija ne postoji.
Šta preostaje - politička angažovanost, a za to zaista nemam živaca.
Dakle, vraćamo se na osnovne probleme domaće fantastične književnosti: knjigu niko nije pročitao pre objavljivanja ili bar knjigu nije pročitao niko ko iole nešto zna o problemima o kojima pisac piše. Dok se ne vratimo osnovnim postulatima izdavaštva, ostaćemo na margini trenutno marginalne književnosti.

Kao neko ko se bavi pisanjem dugih formi, mada ne romana, već dramskih oblika, za početak moram da konstatujem da se postavlja pitanje - ako pisac već napiše roman - jedno obimno delo - odakle će crpiti energiju za prepravku?

Taj obiman posao itekako mora biti motivisan. Ako je motiv da se napravi bolje delo, odlično, pod uslovom da pisac misli da je napisao nešto što nije dovoljno dobro, ili da to čak i misli i da ima strpljenja da menja. Kod velikog izdavača motivacija je jasna, mada i kod njih je upitna. A kod srpskog žanrovskog pisca krajnje je upitna? Naprosto, šta je razlika u recepciji perfektnog i dorađenog romana u odnosu na onaj koji nije?

Znam da sve ovo zvuči banalno i kao opravdanje za lenjost pisaca, ali prosto to zaista jeste tako.

Ljudi napišu ono što znaju, i valjda kako im se sviđa i sad treba ući u mentalno i kreativno, pa i fizički kompleksan posao prepravki u kom se pisac suočava sa raznim pitanjima, između ostalog i osnovnim - ume li da popravi i rizikuje li da možda i pokvari to što ima.

E sad, drugo je pitanje šta očekujemo od romana. Prvo, roman je danas mnogo slobodnija forma, i u tom pogledu ne mora svaki roman imati jasno postavljenu dramaturgiju. Ja bih voleo da je ima, ali s druge strane ja sam dramaturg, i naučen sam da u toj vrsti izlaganja uživam i da to cenim. Ali kakve veze to ima. Miro Vuksanović teško da ima dramaturgiju pa su to cenjeni romani, premda ne po mom ukusu. O Basari da ne govorim.

Prosto, dramaturgija je nauka o pravljenju drame i ona se ovde može primeniti i primenjena je na nekim drugim apsektima. Na mikronivou nje itekako ima (naravno, o tome možemo diskutovati posle pročitanog celog romana) i kada bi se roman razbio na priče, one bi u toj kraćoj formi bile dramaturški zaokružene.

Kriple, sad si otvorio kutiju punu zmija i škorpija.
Da bi uređivanje romana imalo smisla, loš pisac treba da naiđe na dobrog urednika, a dobar pisac bar na genijalnog!
Genijalnih urednika ima manje nego dobrih pisaca, a srećno uparenje je u ovoj oblasti ređe od prave ljubavi i prijateljstva do groba. Pisci su uglavnom ostavljeni sebi. I publici. Malo li je?

Ovo je stara tema na ovom forumu. Voleo bih da se malo više diskutuje o samoj knjizi jer smo kroz ovu priču o urednicima prošli već više puta...

Zašto bi iko uložio ogroman trud i napor u sređivanje osrednjeg romana osrednjeg pisca?
Čitaoci su različiti u pogledu očekivanja koja gaje prema nekoj knjizi. Ja kao izdavač i prodavac ove knjige nailazim na ljude koji su oduševljeni romanom ali i na one koji to nisu u stanju da čitaju. Nisam slučajno stavio u isti kontekst Lonija i Mikija; obojica se ostrašćeno bave pisanjem na parcijalan način: neke spisateljske segmente neguju i podržavaju, druge zanemaruju a pojedine izgleda uopšte i ne shvataju da treba da postoje. Kad naiđu na osobu sličnog senzibiliteta sa bar nekim delom svojih vizija tu se javi određena varnica. Mikijev najveći problem je što je on u pristupu "negde između"... ljubitelji SF-a ne mogu da ga prihvate jer njegova tehnička odokativnost iritira; oni koji ne vole SF ladno će odbaciti ovu knjigu upravo zbog prisustva previše elemenata koji nisu realnost. Spas za takvog autora je da ima ultimativno dobru ljudsku priču koja pleni, jer se čitaoci vezuju za likove, ne za okolnosti i klimatske promene i viziju budućnosti. Pa danas svaki komičar-voditelj u svakoj emisiji izbaci po nekoliko svojih vizija budućnosti. To su bre dosetke i vicevi a ne literatura.

Quote from: Boban on 19-12-2019, 15:15:04
Miki je stvaralac koji funkcioniše na nivou populizma.


na određeni način, ja doživljavam Mikija i Lonija kao srodne autore po mnogo čemu, ali to nije pohvala.

Sa ovoliko sam se složio.


Sa druge strane, Kripla neću da komentarišem. Sam je napisao da roman i drama nisu isto. O tome svedoče gotovo svi filmovi snimljeni na osnovu romana.

Quote from: Boban on 19-12-2019, 16:50:37
Zašto bi iko uložio ogroman trud i napor u sređivanje osrednjeg romana osrednjeg pisca?

Uh! Nakon mnogo izrečenih istina i tačnih, mudrih zapažanja, čovek se hvata za ono što ga iritira - tu slabost imam i ja.
Po navedenom izlazi da genilalac ne bi trebalo ništa da radi i verovatno ni da progovara. Što da troši energiju na gluplje od sebe?
Zašto bi iko trošio ogroman trud na bilo šta?

Ipak, poštovaću ubuduće Kriplov poziv da se razgovara o knjizi, pa neću dalje.

Da bi postojala komunikacija mora biti sličan afinitiet i slično vrednovanje stvari. Misliš da je bilo moguće Loniju objasniti da mu knjiga ne valja i da sve mora da postavi drugačije. "Neka, neka sad ide ovako..." Što je čovek nepismeniji to je manje spreman da prihvati savet i na kraju dođeš do toga da je bolje ćutati i gledati svoja posla.

Quote from: Boban on 19-12-2019, 21:36:06
Da bi postojala komunikacija mora biti sličan afinitiet i slično vrednovanje stvari.

A da daš lični primer kad si ostvario takvu saradnju?

Quote from: Boban on 19-12-2019, 21:36:06
Da bi postojala komunikacija mora biti sličan afinitiet i slično vrednovanje stvari. Misliš da je bilo moguće Loniju objasniti da mu knjiga ne valja i da sve mora da postavi drugačije. "Neka, neka sad ide ovako..." Što je čovek nepismeniji to je manje spreman da prihvati savet i na kraju dođeš do toga da je bolje ćutati i gledati svoja posla.

Jeste bolje ako nisi umešan u nastajanje knjige - ovako nemaš kud.
To za slično vrednovanje i afinitete je tačno. Ja verovatno sve na svetu posmatram i doživljavam drugačije nego autor ove knjige, pa već zbog toga ne žalim što sam je čitala, ali stvarno ne znam kako bih, da je takva mogućnost postojala, njemu sugerisala da izmeni - bilo šta.

Uprkos stavovima da se dovoljno raspravljalo o uređivanju onoga šta ispovrti pisac, u delu žanrovske literature postoji ozbiljni defekt i Boban ima pravo kad zaključi da nema rešenja ako pisac ne želi komunikaciju. Čak, ponekad imam utisak da je urednička pozicija kod nas hibridna, svedena na manje intervencija, toliki prostor preostaje pošto izdavač odluči da objavi knjigu. Nije bolje ni u SAD, ali tamo postoji nešto šta kod nas ne postoji - agent pisca. Agent sedi na grbači pisca jer neće da rizikuje svoj ugled. A pisac, kad izgubi agenta ostaje na ledini.


Proces uređivanja, na neki način, pamtim iz vremena SIRIUS-a, kad Darije Đokić napiše "nije za...", odustaješ i čekaš poruku "moglo bi ako...". Daleko korisniji su bili usputni razgovori i preispitivanja o onome šta se piše u LK, ali i to vreme je nepovratno prošlo. Dakle, pisci su prepušteni sebi, a njima prija. Sa druge strane, gotovo svi u žanru koji se izdaju za urednike nisu u stanju da urede ni sopstvene rukopise. "Gotovo svi" uzmite kao eufemizam.


Pokušao sam i sam da se ponašam kao urednik. Ima pisaca koji se nadaju da imam šta da kažem, ali nikada nisam stekao utisak da imam i autoritet. "Složio sam se 80%..." uvek znači da se pisac nije složio. Kod uređivanja nema pregovaranja, a ja od pisca tražim onoliko koliko tražim od sebe. Tako će neki obećavajući romani ostati neobjavljeni zbog onih 20%. A tražim samo odgovore na bezazlena pitanja "Zašto?", "Ko?", "Šta?", "Kako?", "Gde?" i "Kada?". I izvesnost da nema drp-offa i povlađivanja tržištu. Sad mi izgleda mnogo, ali ako pisac drži do sebe mora da bude svoj.

Problem je više u tome što se danas objavljuje praktično sve što se napiše. Zato pisac nema želju da popravlja napisano. Napisao sam i to vam je to. Dajem svoje pare i objaviću šta ja hoću.
E, onda i ja zadržavam pravo da to ne čitam. Ako pisac mene ne poštuje i ne želi da radi na svom delu, popravi očigledne greške i nedostatke, uloži neki dodatni napor, radi na svom unapređenju, zašto bih ja poštovao njega... ima toliko dobrih knjiga napisanih koje nisam nikad pročitao. A vremena više nema na pretek...

Quote from: Kimura on 19-12-2019, 17:50:53

Quote from: Boban on 19-12-2019, 16:50:37
Zašto bi iko uložio ogroman trud i napor u sređivanje osrednjeg romana osrednjeg pisca?

Uh! Nakon mnogo izrečenih istina i tačnih, mudrih zapažanja, čovek se hvata za ono što ga iritira - tu slabost imam i ja.
Po navedenom izlazi da genilalac ne bi trebalo ništa da radi i verovatno ni da progovara. Što da troši energiju na gluplje od sebe?
Zašto bi iko trošio ogroman trud na bilo šta?

Ogroman trud bi trebalo utrošiti na nešto što tog truda vredi.

Neki clanovi ovog foruma kao da su propustili pojavu postmodernizma.

Neki nisu propustili, ali im se nije dopao.

Quote from: kvarc on 21-12-2019, 19:51:57
Neki clanovi ovog foruma kao da su propustili pojavu postmodernizma.

kakve veze ima postmodernizam aktivan u Srba pre 30-40 godina sa Mikijevim romanom?

Quote from: Boban on 21-12-2019, 20:24:21

Quote from: kvarc on 21-12-2019, 19:51:57
Neki clanovi ovog foruma kao da su propustili pojavu postmodernizma.

kakve veze ima postmodernizam aktivan u Srba pre 30-40 godina sa Mikijevim romanom?

Nema nikakve, ali zgodno je lanuti.

eno i vesića u udruženju književnika

počasni članovi nemaju prava pravih članova, ne mogu da glasaju niti da budu birani na funkcije i tako to...

e, dobro je kad nema prava lol

A koji je smisao ijsistiranja na tome da satira peljevinovskog tipa bude HC SF ?

a ko to insistira?

Dajte budite ozbiljni. Ovo je jedan amaterski napisan roman - ono što moja draga Lidija zove fanfikšnom. Ovo može imati određeni krug čitalaca u krugu prijatelja i političkih istomišljenika, ali ovo je daleko od ozbiljne književnosti. Ozbiljna književnost podrazumeva ozbiljan rad na delu, poštovanje procesa proizvodnje knjige itd. itd. Ovde ništa od toga nije sporvedeno...

Quote from: Mica Milovanovic on 23-12-2019, 13:43:37
Ovo je jedan amaterski napisan roman - ono što moja draga Lidija zove fanfikšnom.

Tebe je "draga Lidija" ozbiljno oštetila. Ne možeš govoriti o "ozbiljnoj književnosti" kad je u pitanju domaća fantastika. Takođe, upozoravanje na literaturu Petljavina je duvanje kuma ili starog svata u diple. Kad je u pitanju domaća fantastika imamo samo dva slučaja ili se radi o trci na kratke ili na duge staze. Miki deluje kao sprinter i takvi će mu biti rezultati. Od mlađih, Adrijan Saralija ima fokus, a većina ostalih sa potencijalom je zbrisala iz fantastike. Ako smo spremni za bilokakvu ozbiljnu raspravu, a nismo jer utulite čim se javim, onda znamo šta nam je zadatak: tragamo za onima koji mogu da zamene generaciju 80-90tih.

Ako me išta oštećuje onda je to Bobanova nesposobnost ili odusustvo želje da forum postane prijatno mesto za boravak.
Zato se javljam uglavnom kada i meni nešto zasmeta ili mislim da bi trebalo da reagujem. Žao mi je što je tako.
Za prijatno ćaskanje mi je potrebno prijatno okruženje, a to ovaj forum trenutno ne pruža, jer je prerastao u poligon za nacionalističko iživljavanje, za šta zaista nemam živaca. Sloboda govora je lepa stvar, ali ovo nije sloboda govora već maltretiranje normalnih ljudi.

Kripl i njegovi komentari o filmovima i knjigama mi mnogo znače i to je uglavnom najveći dobitak koji imam od posećivanja ovog foruma.

Ostali da ćute onda?

Ne žalim te. Svi nosimo svoj obol.

Kimura, naravno da ne. Tvoji postovi o knjigama su mi takođe veoma zanimljivi. Nemamo uvek isti pogled na pojedina ostvarenja, ali u tome je i draž foruma koji bi i trebalo da budu mesto sučeljavanja različitih stavova. Taman posla da svi isto mislimo, svet bi bio mnogo monotono mesto. Jednostavno sam kripla izdvojio jer redovno deli sa nama deli svoje utiske o filmovima i knjigama. Naravno da ima još ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo, samo su izgleda i oni odustali od redovnog postovanja.


Radmilo, nema potrebe da bilo koga žališ. Ne žalim ni ja sebe. Jednostavno se čovek prilagođava situaciji.