ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pa generacija milenijalaca počinje od kasnih sedamdesetih, početkom osamdesetih... i ja sam milenijalac. :)

je l? ja sam mislio da su s kraja osamdesetih i početka devedesedih, mada nikada nisam najbolje stajao sa tom demografskom podelom

hajd odoh ja na pivo 

 

IZDISAJ
Ted Ćang

Žanrovi: Priče
Izdavač: Booka
Broj strana: 296
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Format: 20 cm
Godina izdanja: 2020.

757.35 din

Od proslavljenog autora Priča tvog života stiže revolucionarna nova zbirka kratke proze: devet originalnih, provokativnih i uzbudljivih priča.

U ,,Trgovcu i alhemičarevoj kapiji", portal kroz vreme primorava prodavca tkanina u drevnom Bagdadu da se uhvati u koštac sa greškama iz prošlosti i novim prilikama. U ,,Izdisaju", tuđinski naučnik dolazi do preneražavajućeg otkrića sa posledicama koje su bukvalno univerzalne. U priči ,,Nespokoj je vrtoglavica slobode", sposobnost zavirivanja u alternativne univerzume nalaže radikalno novo ispitivanje koncepata izbora i slobodne volje.

Zbirka priča Izdisaj je Ted Ćang u svom najboljem izdanju: dubokouman, saosećajan i poučan.

Taman pre Korone kupio u Zg... 
Svaka preporuka...
Ja u poslednje vreme teško da pratim aktuelnu svetsku produkciju, ali njegove priče su zaista pravo uživanje...

ja imam strašan problem s njegovim pričama, dakle, fenomenalan stil, karakterizacija ali nekako mlake, ni o čemu zaista, kao da ne zna dobro da zaokruži sve.

Sa nezamislivo mnogo kašnjenja – gotovo punih četvrt veka – pročitao sam Stories of Your Life and Others (odnosno, u domaćem prevodu Priče tvog života), kolekciju kratkih priča i noveleta jednog od najinteresantnijih a svakako najcenjenijih američkih pisaca savremene naučne fantastike. Moj greh je tim veći što je Chiang UPRAVO onakav pisac naučne fantastike kakvih ovom svetu OČAJNIČKI nedostaje po mom mišljenju: zanatski kompetentan i kadar da piše različitim stilovima ali nesklon literarnoj razmetljivosti i napadnoj poetizaciji izraza, intelektualno ambiciozan i posvećen promišljanju složenih idejnih konstrukta u svojim radovima, ali usredsređen na osnovnu premisu, bez jalovog ,,žanrovskog" razrađivanja teksta koje toliko opterećuje nebrojene druge kolege, konačno sočan i duhovit onda kada je to potrebno a sposoban i da se dotakne srži ljudskog stanja i da unutar kompleksnog intelektualnog eksperimenta ne propusti da istraži složenost i slojevitost ljudskog emotivnog sklopa.



Povrh svega toga, Chiang je za mene važan stožer savremene naučne fantastike već time da – ne piše romane. Moje ispadanje sa kompozicije modernog SF-a i praćenje samo uzgredno i izdaleka onoga što se u njemu objavljuje, sa povremenim semplovanjem preporučenih dela, krenulo je već devedesetih kada je postalo jasno da izdavači forsiraju roman kao – razumljivo – značajno komercijalniji medijum od kratke priče ili novele, a da je onda naredni logičan korak bio i planiranje romanesksnih serijala kao dugoročnije investicije. Razlog što do danas nisam pročitao ni jedan roman autora koji me zanimaju – na primer Liu Cixin ili N. K. Jemisin – je pre svega taj da su njihova najpoznatija dela ciklusi romana i vremenska investicija za koju nikako ne umem da prelomim da li mi je prihvatljiva*. Naravno, slabiji pisci od njih, koji bi mi u nekim mojim mlađim godinama bili sasvim prihvatljivi, su mi danas skoro potpuni tabu na ime te tranzicije u industriji koja je – paralelno sa rastom prosečnog zanatskog kvaliteta – stavila roman kao primarnu formu izraza i nametnula ga i autorima koji, za moj groš, nemaju pripovedne kvalitete da ispričaju ni dobru kratku priču. Utoliko, probijanje kroz stotine strana prepunih readymade karakterizacija nepotrebnih likova i nebitnih podzapleta mi je generalno nepodnošljivo kao ideja.
*treba odigrati ONOLIKE igre

I u tom smislu je Chiang BLAGO moderne žanrovske književnosti, neko ko ima savremeni zanatski kvalitet i sigurnost izraza ali i idejnu propulzivnost i bogatstvo što mene podsećaju na najbolje momente novotalasne naučne fantastike iz vremena kada su Harlan Ellison i Terry Carr svetu predstavljali pisce poput Genea Wolfea, Ursule Le Guin, Alice Sheldon, Normana Spinrada, Grega Benforda, Richarda Lupoffa i mnogih drugih kroz format kratke priče od kojih je svaka delovala kao granata koja može da vam potpuno raznese intelekt i baci vas spiralnom putanjom pada u neistražene delove stvarnosti.

Naravno, Booka je ovu kolekciju na našem jeziku izdala još 2016. godine, kada je film Arrival u režiji Denisa Villeneuvea, a kao ekranizacija naslovne priče zbirke, bio prikazan i u našim bioskopima. Film mi je bio više interesantan nego izvrstan ali mi je bilo sasvim jasno da će Chianga vredeti proveriti. I evo, prođe skoro deset godna od tada a ja sam najposlednjiji (ali time ne najmanje u pravu) čovek na svetu koji će vam sa puno entuzijazma reći da Chianga treba da čitate čak i ako sebe ne vidite kao ljubitelja naučne fantastike.

Jer, priče u Stories of Your Life and Others su onaj idealni slučaj u kome će i neinicirana osoba, pa čak i osoba koja prema naučnoj fantastici ima i apriori negativan stav – smatrajući možda da priče o svemircima i laserskim pištoljima inherentno nemaju literarnu vrednost – izaći na drugu stranu izmenjena, proširenog horizonta, svesna šta ovaj žanr ZAPRAVO može da uradi, ali i šta JEDINO ovaj žanr može da uradi, kada ga se prihvate autori beskompromisne vizije a bez ambicije da napišu ,,veliki američki roman". Štaviše, iako Chiang piše i publikuje kratke priče još od svoje petnaeste godine, profesionalno gledano, on nije pisac proze već radi u softverskoj industriji kao ,,tech writer".  Činjenica da u svom publicističkom, ne-proznom opusu on objavljuje mnogo radova koji izražavaju zdravu skepsu spram savremenih tech-bro halucinacija i iluzionističkih strategija industrije veštačke inteligencije, ga po prirodi stvari čini još bližim poštenom svetu.

Elem, Stories of Your Life and Others je zbirka u kojoj su priče i novelete pisane između 1990. i 2002. godine, publikovane – sem poslednje, napisane ekskluzivno za ovu priliku – u magazinima poput Omni ili Asimov's ili antologijama kao što je Starlight. Chiang je za neke od ovih radova dobio brojne enafske nagrade (Hugo, Nebula, Locus, Theodore Sturgeon) i u pitanju jeste zaista izvanredan izbor maštovitih, efektnih narativa koji čoveku provociraju i intelekt i emociju i ostaju uz njega dugo nakon što je zaklopio korice.

The Tower of Babylon, a koja zbirku otvara* je baš takva pripovest a ona, između ostalog i maskira Chiangovu kompjutersku naobrazbu i dešava se u starom Vavilonu tokom poslednjih faza izgradnje Vavilonske kule u pokušaju ljudske rase da dotakne nebo i vidi da li će iza njega pronaći Boga.
*ako nije jasno, čitao sam Small Beer Press izdanje iz 2010. godine na Engleskom jeziku a koje je identično originanom Torovom zdanju iz 2002, sa sve anotacijama na kraju.



Inspirisana razgovorom sa jevrejskim prijateljem koji je Tedu dao nešto drugačiju verziju legende o Vavilonskoj kuli od one koju je kroz upoznavanje sa Starim zavetom već znao*, ova priča zapravo idealno sažima Chiangov pristup pisanju. Kao sin profesora mašinstva i bibliotekarke, Chiang je skoro idealno opremljen za pisanje naučne fantastike koja neće fetišizovati nauku i tehnologiju i imaće sluha za humanističke, pa i duhovne teme, ali će u književnom postupku forsirati jedno metodično, skoro naučno istraživanje svojih tema i uspevati da stiže do interesantnih zaključaka, bez udaranja čitateljke po nosu ,,poentom" i sa zapravo jasnim pozivom da ova nastavi diskusiju o motivima i temama u svojoj glavi.
*Chiang u jednom intervjuu eksplicitno kaže da nije vaspitan unutar ijednog religijskog koda, i da ima stritkno apstraktno interesovanje za religiju, a što je verovatno delom i zaslužno za to što ja lično, sa sličnim stavom i svetonazorom, nalazim njegove literarne opite sa religijskom tematikom tako zanimljivim

Tako je, kako i sam Chiang kaže, Tower of Babel priča koja na izgradnju Vavilonske kule i probijanje nebeskog svoda gleda iz jedne zdrave, inženjerske pozicije i u njoj su ,,duhovne" dimenzije tim opipljivije i realističnije jer sam tekst ne dopušta da se odleti u smeru prenaglašene poetizacije. Fantastični momenti, kao oni u kojima protagonist, penjući se mesecima uz kulu kao deo tima koji treba da proseče otvor u nebeskom svodu, prolazi visinu na kojoj su zvezde i druga nebeska tela su onda i sami ispričani jednostavnim, nepretencioznim jezikom i doprinose i ubedljivosti teksta ali i vrlo suptilnoj satiričnoj dimenziji pripovedanja. Chiangovo literarno rešenje za to šta se zatiče kada se probije nebeski svod je posebno inventivno i ovo je baš onakva priča mladog, talentovanog pisca (orginalno objavljena 1990. godine) koja najavljuje fantastičan opus.

Understand, iz 1991. godine, međutim, napisana pre nje i predstavlja najstariju priču u kolekciji, jedan maestralan misaoni eksperiment i literarnu bravuru. Ovaploćena nakon više pokušaja koji su došli jer je slavni urednik Spider Robinson inicijalnu verziju priče odbio ali je u njoj video potencijal, ona je u svojoj osnovi visokotehnološki triler u kome se jedan čovek nadmudruje sa sistemom koji pokušava da iskoristi njegove posebne sposobnosti, ali Chiangov posebni kvalitet je baš u tome da pitak žanrovski format uspeva da iskoristi za ono što ga ZAISTA zanima a što može da ima i ozbiljnu filozofsku težinu. Jedan njegov cimer je u nekom momentu, čitajući Sartrovu Mučninu postavio (retoričko?) pitanje o tome kako bi živeo čovek koji, za razliku od Sartrovog protagonista, umesto besmisla vidi red i strukturu u svemu što pogleda. Chiang je ovu ideju o povišenoj perceptivnosti dalje razvio u smeru superinteligencije a onda se zapitao šta bi mislio čovek koji je u stanju da objektivno analizira sopstveni proces mišljenja.

Understand tako govori o osobi koja, nakon oštećenja mozga prolazi kroz ekperimentalnu terapiju i shvata da mu ona uvećava intelektualne kapacitete eksponencijalnim korakom. Kao slavna naučnofantastična preteča, pripovetka Cveće za Aldžernona Daniela Keyesa, samo ispričana samo ,,u jednu stranu" Understand je onda hronika ekspanzije intelektualnih horizonata koji prvo vode do pomenutih trilerskih momenata ali ih onda daleko prevazilaze i čitalac dobija literarno uredan ali suštinski fantazmagoričan prikaz uma koji mora da izmišlja nove jezike kako bi uopšte mogao da pojmi ono što oseća analizom sveta izvan sebe i u sebi a onda i da traži ultmativnu svrhovitost za intelekt koji se može porediti sa božijim. Understand je ono što na Engleskom zovu ,,mindblowing" i jedan od najboljih primera za to kako žanrovska fikcija može biti superiorno uzbudljiva čak i dok potkazuje klasičan žanrovski format i klasične scene saspensa i akcije zamenjuje nečim drugim.

Division by Zero je, pak, možda za nijansu ,,akademskiji" Chiang, priča o matematičarki koju njen suprug, takođe univerzitetski profesor, nakon njenog boravka u ustanovi za lečenje mentalnih problema vraća kući i čini sve da joj privikavanje na porodični život bude što udobnije, dok je ona još uvek opsednuta problemom koji ju je i doveo do te epizode. Chiang je u ovaj naratv ušao fascinran pre svega matematikom, odnosno nekim njenim graničnim momentima u kojima se naziru strašni rascepi i bezdani koji bi mogli da učine sve što mislimo da znamo o svetu oko sebe besmislenim.

Šta ako biste mogli da pronađete postupak koji dokazuje da su neke fundamentalne vrednosti na kojima počiva čitav matematički sistem zapravo arbitrarne, da nisu konzistentne i da važe samo dok neko ne postavi jasno pitanje u vezi sa njima? Division by Zero se bavi baš ovim pitanjem ali se trudi da suvoću ove, svakako JAKO intrigantne teme, upari sa ,,ljudskom", emotivnom pričom. Ovo je jedina pripovest za koju imam utisak da je autor ta dva dela spojio ,,mehanički", onako kako to rade druge, manje nadarene kolege i Division by Zero je više intrigantna nego što je do kraja efektna, možda i jer je teško reći šta TAČNO čovek i cela ljudska rasa mogu da rade kada se neke od fundamentalnih istina postojanja pokažu samo kao stvar dogovora.



Srećom, nakon ovoga sledi priča na osnovu koje je i cela kolekcija dobila naziv. Story of Your Life je superiorno zanimljiv a onda i efektan naučnofantastični narativ jer se bavi jednom od klasičnih SF tema kroz razradu kompleksnog naučnog postupka, a onda ima i tu humanističku, emotivnu crtu koja je predstavljena organski i daje čitavom narativu snažnu melanholičnu dimenziju a da autor spretno izbegava upadanje u sentimentalnost i melodramu.

Ako ste gledali film Arrival imate ideju da je ovo narativ o kontaktu između ljudske rase i tuđina koji dolaze na Zemlju i napora naučnice – vrhunske lingvistkinje – da u komunikaciji sa njima ,,nauči" njihov jezik i obezbedi smislenu i za obe strane plodonosnu razmenu informacija. Ovo je, naravno, ,,tvrda" naučna fantastika, makar po kriterijumima koji su prošireni nakon novotalasnog cunamija pre više od pola veka, ali Chiang onda veoma umešno daje svemu nimalo napadan, jako efektan ispovedni element u kome se protagonistkinja obraća svojoj ćerci u budućnosti i sam čitalac pokušava da razluči da li u njenom obraćanju preovladava radost ili kajanje. Putovanje kroz vreme, onako kako je izloženo u priči je značajno elegantnije od rešenja koje je Eric Heisserer na kraju usvojio za scenario Villeneuveovog filma i time je i emotivna dimenzija priče zrelija.

Jedna stvar koju Villeneuve može da sa ponosom istakne kao prednost filma u odnosu na Chiangov narativ je art direkcija i vizuelni dizajn vanzemaljaca i pisma koje se koristi da se predstavi njihov jezik, no Chiangov tekst je toliko bogat i deskriptivan i zapravo ima prostora da mnogo više ode u lingvističke detalje, da je za moj račun priča osetno fascinantnija u tom demonstriranju kulturne razlike između dve rase inteligentnih bića a koja je posledica njihove različite biologije, telesne morfologije, drugačijih tipova simetrije organizma.

Možda izenađujuće, ono što u priči deluje kao samo sitan, maltene ukrasni detalj – referenca na Fermatov princip koji kaže ,,Kad svetlost prelazi iz tačke A u nekoj sredini i stiže do tačke B u drugoj sredini, ona sledi put kojim stiže iz A u B za najkraće vreme." – zapravo je seme iz koje je iznikao čitav fascinantni narativ o dve razlilčite kulture i njihovim suprotnim percepcijama vremena. Chiang je ovde postigao visoki kvalitet literarnosti uspevajući da impresivno složene naučne motive predstavi pitko i bešavno ih spoji sa emotivnom epopejom majke koja sazreva uz perpetualnu svest o gubitku. Nije veliko čudo da je ova priča iz 1998. godine dobila Nebulu i Sterdžena.

Seventy-Two Letters iz 2000. godine je onda Chiang na vrhuncu svog razigranog stila, novela koja uzima u to vreme već popularni steampunk mizanscen a onda ga mrtvo ozbiljnog izraza lica satirizuje na šokantne načine. Glavni junak ovog narativa je naučnik i inženjer u Ujedinjenom kraljevstvu druge polovine devetnaestog veka ali u svetu gde nauka i inženjerstvo počivaju na kabalističkim principima. Chiang metodično, ali bez zamaranja sa previše detalja – što je jedan od njegovih velikih kvaliteta – oslikava društvo u kome postoji izvesna mera teokratskog, represivnog šuma u pozadini, ali se zapravo vrlo dosledno bavi analizom nauke koja bi ponikla iz postavke u kojoj inženjeri rade na kvalitetnijim hebrejskim rečima koje će uspešnije pokretati goleme što treba da autonomno obavljaju teške poslove, a biolozi, posmatrajući muško seme pod mikroskopom, vide male, ali formirane ljude koji čekaju da budu ubačeni u jajnu ćeliju i izrastu u odraslu osobu.

Chiang se jako dobro zabavlja sa ovim narativom, nudeći nam i viktorijanski triler sa sve nadmudrivanjem u mraku između ubice i njegove potencijalne žrtve, ali i socijalni komentar koji podseća da visoki naučni intelekt nije – niti je ikada bio – isto što i humanistička inteligencija.

The Evolution of Human Science (originalno publikovana u magazinu Nature 2000. godine pod urednički odabranim nazivom Catching Crumbs from the Table ali je za ovu kolekciju Chiang vratio originalno ime) je kratki, slatki misaoni eksperiment koji se, bez likova, pa čak i bez stvarnog dramskog zapleta ipak uspešno bavi idejom ,,metaljudske" nauke, a koja nastaje kada se u ljudskoj populaciji pojavi dovoljno metaljudskih pojedinaca da startuju čitave nove grane nauke koje ,,obični" ljudi pa čak ni obični naučnci ne umeju ni da interpretiraju, a kamoli da primene. Ovo nije narativ koji ima pančlajn – kao što, primećujemo, to kod Chianga i nije običaj – već više promišljanje opaske Williama Gibsona da je ,,budućnost već ovde, ali nije podjednako raspoređena među svima".

Naredna, Hell is the Absence of God je i prvi Chiangova prozni rad koji sam pročitao, tradicionalno, kako sva moja najbolja čitanja znaju da se dese, u čekaonici zdravstvene ustanove. Ova noveleta od stotinak strana je izazvala solidan dar-mar kada se pojavila u trećem tomu antologije Starlight 2001. godine, podstičući veliku diskusiju o tome da li se radi o kritici religije i vere i koji je autorov stav spram Boga, anđela, raja i pakla. Nije tipično da na naučnofantastične priče – pogotovo ovako nagrađivane, Hell Is the Absence of God je dobila Huga, Nebulu, Locus i japansku Seiun nagradu i bila u finalu za Sterdženovu nagradu – stižu reakcije da je u pitanju banalna antihrišćanska propaganda, i to od kolega pisaca, ali Hell Is the Absence of God JESTE tipičan, pa i paradigmatičan primer Chiangovog unikatnog pristupa materiji.

Inspirisan kultnim horor-filmom The Prophecy scenariste i režisera Gregoryja Widena, Chiang je godinama želeo da napiše priču ,,o anđelima". Nije išlo i sa vremenom će on shvatiti da anđele ne treba da prikazuje kao likove u priči već kao zastrašujuće prirodne fenomene koji objektivno postoje i njihovo pojavljivanje se može i predvideti, ali koji se ne mogu ni razumeti ni objasniti ljudskim vokabularom i intelektom. Iz ovog podsećanja da su biblijski anđeli mnogo spektakularnija, gromovitija i nesaznatljivija pojava od bebica sa krilima popularisanih u postrenesansnom periodu, Chiang je, tipično nadahnuto, proširio fokus i napisao noveletu u kojoj je postojanje Boga i anđela objektivna činjenica, kao što je datost odlazak u raj ili pakao nakon smrti. Iz ove postavke on onda razvija priču u kojoj čovek, nakon smrti svoje žene, koja je otišla u raj, čini sve što može da i on posle smrti završi tamo, iako čitavog života nije bio posebno zainteresovan za veru i fatalistički se pripremao za večnost koju će provesrti u paklu a koji, po objektivnim znanjima, zapravo nije naročito mnogo lošiji od skustva življenja na Zemlji.



Chiangova filozofska inspiracija je bila bibljska priča o Jovu i njegov problem sa njom što Bog, nakon što je čoveka koji je bio gotovo savršeni vernik, kušao – bez pravog ,,razloga" – vrlo teškim mukama, na kraju ovome ipak sve gubitke i patnje kompenzuje. Chiang veli da mu nikada nije bio jasan taj ,,nagradni" pančlajn ove priče jer je čitav njen smisao, po svemu, treblo da bude upravo to da sa Bogom ne može biti ,,trgovine", da ne postoji niti garancija dobrog ishoda, niti ,,hak" kojim ćete od Boga dobiti ono što smatrate da ste zaslužili, da je vrlina, dakle, vrednost PO SEBI a ne vaš argument u cenjkanju sa Bogom.

U Hell Is the Absence of God Chiang piše vrlo smirenu, vrlo uzdržanu satiru na ovaj biblijski tekst, predstavljajući tipično metodičnim, uverljivim pisanjem, svet u kome se božanski fenomeni prepoznaju kao deo svakodnevnice, a vera je, kako bi trebalo da je i u našem svetu, stvar činjenja a ne mišljenja ili osećanja. On odanost veri, Bogu, principima ljubavi, istine i pravičnosti koji uz njih treba da idu ispituje kroz nekoliko interesantnih likova i u jednom vrlo smirenom, realističnom postupku daje prikaz strahovitih čuda. No, najjača strana ovog narativa je potpuno odsustvo moralisanja, bilo u teističkom bilo u ateističkom smeru i predstavljanje čitaocu različitih aspekata ubedljivog misaonog eksperimenta da on o njima dugo razmišlja.

Slično se može reći i za finalnu priču u kolekciji, Liking What You See: A Documentary, urađenu ekskluzivno za ovu zbirku, a koja je pisana u sasvim drugačijem stilu. Iako je Chiang odbio da priča bude nominovana za Huga 2003. godine, jer je urednik odbio da mu produži rok koji su zajednički dogovorili za njeno kompletiranje i na kraju je ono što je objavljeno za njega ispalo nedovoljno dobro, ovo je interesantna eksploracija jedne od fundamentalnih činjenica ljudske civilizacije: da lepi ljudi bolje prolaze u životu.

Chiang ovo piše bez glavnog junaka, dajući nekolicini likova da pruže svoje ispovedne narative i presecajući to diskusijama sa javnih debata, jako uspešno izlažući brojne oprečne teze i vešto izbegavajući da ponudi konačan odgovor ili zaključak za ijednu od njih. U centru zapleta je kaliagnosia, (fiktivni) fenomen ljudskog mozga u kome on ne razlikuje lepa ljudska lica od ružnih ljudskih lica, a za koji je u svetu priče pronađen način da se aktivira po želji posebnom tehnologijom. Chiang vrlo brižljivo analizira društvene efekte ovakvog naučnog i tehnološkog prodora istražujući situaciju oko srednje škole u kojoj većina dece dobrovoljno imaju kaliagnosiju i odrastaju u okruženju gde imaju normalne socijalne, romantične i seksualne relacije ali koje nisu zavisne od percepcije lepote lica.



Ovo je prilično ,,sterdženovska" postavka a Chiang je onda spretno dinamizuje debatom o tome da li kaliagnosiju učiniti obaveznom za učenike ove partikularne ustanove i širim društvenim razgovorom o temi, prateći pritom i unutarnje monologe ključnih likova. Iako napisana pre više od dvadeset godina i daleko pre nego što će Instagram, i TikTok sa svojim filterima i instant ocenjivanjem nečije atraktivnosti žestoko prekodirati način na koji ljudska bića vide (svoju) lepotu i ružnoću, ona je fascinantan uvid u mnoge antropološke istine i, u najboljem maniru angažovane naučne fantastike, upozorenje na budućnost koju (možda) možemo a možda i TREBA da spečimo. Mada je sad kasno.

Ali nije kasno za čitanje ove fascinantne zbirke. Ako sam ja mogao da je dovršim kao celinu dvadesettri godine nakon njenog izlaska, onda to preporučujem i svakom drugom ko je nije do sada čitao. Chiang nudi maštovitu, zanatski uglancanu i vitku naraciju i strahovito mnogo značajnih filozofoskih pitanja a izbegava da vam u lice baca svoje odgovore i da sebe obavezuje da o svemu kaže poslednju reč. Njegove priče su mali intelektualni svetovi što ostaju da žive u čoveku nakon što ih je prvim čitanjem u sebe on posadio a ja se stoga ovde i sada zavetujem da drugu zbirku Chiangovih priča, Exhalation: Stories (odnosno, u našem izdanju, Izdisaj), objavljenu 2019. godine pročitam pre nego što protekne još koja decenija. Pa ćemo pričati i o tome u dogledno vreme.

Do tada, pošto je Bookino izdanje ove zbirke odavno rasprodato, a Engleski original nisam našao u knjižarama u Beogradu, ostaje vam ili jurnjava za polovnim knjigama ili naručivanje sa nekog od svetskih distribucionih servisa. Pa prijatno čitanje.