ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Potpuno ti se pričinjava. Tvoji rivjuovi su dobrodošli kao pogled nekog iz druge generacije i sa eklektičnim interesovanjima. Samo sam naglašavao da su moja interesovanja za Top Gun više, kako da kažem... istorijskog tipa.

Quote from: Meho Krljic on 20-06-2022, 13:43:05
Potpuno ti se pričinjava. Tvoji rivjuovi su dobrodošli kao pogled nekog iz druge generacije i sa eklektičnim interesovanjima. Samo sam naglašavao da su moja interesovanja za Top Gun više, kako da kažem... istorijskog tipa.

Hvala Meho. Inače, ja uopšte nisam fan prvobitnog top guna.

to da nema propagande u novom TG-ju mi je teško da povjerujem, ali nisi ni spomenuo bromance ili gej momente, nemoguće da ih nema

Ljudi vas bombardiriaju a
Vi im gledate filmove

Quote from: Black swan on 20-06-2022, 14:40:26
Ljudi vas bombardiriaju a
Vi im gledate filmove

Sad si se setio to da kažeš. Moraš li i na kriplovoj temi da troluješ.

Quote from: Black swan on 20-06-2022, 14:40:26
Ljudi vas bombardiriaju a
Vi im gledate filmove

ti čitaš Dražu!

On nije imao avijaciju

nema ni Paramount avijaciju!

BLOODSHOT Davida F. Wilsona je zanimljiva adaptacija stripa sa kojom je Valiant Comics trebalo da zakorači u major deal sa Sonyjem. Nažalost, film je imao relativno soft opening u vreme kad je krenuo Covid i s njim se ni na jednom polju nije desilo ništa, i na neki način mi je žao jer mislim da na ovom tržištu koje je već prezasićeno strip ekranizacijama, Valiant Comics jeste mogao da pruži nešto novo, a opet mi je i u redu da se ovo sve ostavi za malo kasnije.

Wilsonov film, odlično izgleda. Ponovo je Jacques Jouffret uspeo da kao direktor fotografije definiše jako zanimljiv povišeni realizam i da straight up superheroja iz nekog domena recimo CAPTAIN AMERICAe uspe da zadrži u nekoj varijaciji na naš svet, kao paravojne operatore.

U tom smislu, BLOODSHOT donosi jednu konzistentnu i solidnu stilizaciju. Stvari se drže na street levelu i uprkos tome što gledamo superheroje od kojih neki imaju prilično freaky moći, nema potrebe za nekim spektaklima u kojima se spasava planeta i sl. Sve je street level i ispunjava sve što treba.

Film je snimljen za 45 miliona ali Wilson ima iskustvo pravljenja efekata za Marvel i sve je malo kamernije, ali je akcija odlična jer je inventivna. nekoliko scena su zaista dobre. Nije nijedna neki od onih CGI haosa u kojima se ne zna ko pije a ko plaća a zadržana je kinetičnost i snaga. Ovo je superherojski film gde se jako udara i telo se razara (jednim delom jer je supermoć glavnog junaka da se uz pomoć nanobota regeneriše) i lom i pokolj i kad su CGI su opipljivi.

Glumci su dobri, Vin Diesel je sirovina kao i inače, ali u redu. Ovde je svakako nepretenciozniji nego inače. Eiza Gonzales i Guy Pearce su odlične face. Nema dominantnog negativca sve dok NE SHVATIMO (wink wink) ko je, ali to je sve u redu.

I kada bismo sveli sve na to kako film izgleda, kakva je podela, kakva je akcija, onda bi ocena bila * * *.

Međutim, ono što filmu nedostaje, a to možda delom kreće i iz scenarija koji potpisuju Jeff Wadlow i Eris Heisserer jeste dinamika u dramskom pogledu. Kad govorim o dinamici, to sad nije pitanje tempa, pa ni tenzije u užem smislu, ali prosto film je nekako "ravan". Nije čak ni da film ne diše, koliko prosto ne raste, ne diže se, premda ni ne pada jer je stalno u istom tonusu. Uprkos tome što funkcioniše i što nije dosadan, za ovu ipak dosta fundamentalnu zamerku, može zaslužiti i * * 1/2 / * * * *

U određenom smislu, BLOODSHOT me je podsetio na DEADPOOL. Naime, oba filma imaju origin u kom je kreator junaka u stvari negativac. Onaj koji je odlučio da ga iskoristi za eksperiment i nastanak superratnika je na kraju osuđen da se među prvima uveri u njegove moći. Kao što u DEADPOOLu imamo vrćenje u krug oko istih scena - sigurno zbog skromnijeg budžeta s kojim je snimljen, ovde imamo nešto slično, ali ne u formi nego u priči. Ipak, ni jednom ni drugom filmu se ne mogu osporiti look i izvedba.

BLOODSHOT ipak jeste "običniji" od DEADPOOLa u svakom pogledu i previše je pozivati se na to da mu je izmakao neki uspeh koji ovome nije. Ali, neka paralela postoji.

Dobro si me podsetio da bi to i ja trebalo da pogledam...

Već dvadesetak godina me nadražuje pomisao na film Davida Cronenberga koji je imao radni naslovi PAINKILLERS, smešten u svetu u kom je "bol zadovoljstvo" a "hirurgija je seks".

Ne, to nije film o srpskom zdravstvu, to je fantazija koju smo konačno uspeli da vidimo u filmu CRIMES OF THE FUTURE koji je Cronenberg trijumfalno doneo u Kan. Neko vreme ga nije bilo, premda je u međuvremenu imao odličan roman CONSUMED u kom se vratio onome čime se bavio u kanonskoj fazi. I CRIMES OF THE FUTURE je dočekan kao svojevrsni filmski povratak korenima.

Ne mogu reći da je Cronenberg iskorenjen. Imao je posle CRASHa on sjajnih filmova, kao što su EXISTENZ i SPIDER ali rekao bih da je CRASH poslednji veliki Cronenbergov film u smislu da je u njemu poslednji put zaista bio inovator i cutting edge. U CRIMES OF THE FUTURE na neki način on iznova želi da skupi tu energiju, ali inovacija i cutting edge ostaju više u deklarativnoj nameri nego u realizaciji.

O CRIMES OF THE FUTURE je teško govoriti bez tumačenja produkcije. Naime, film je sniman u Grčkoj, i Cronenberg onako dosta neinventivno želi da "iskoristi Grčku", na štetu filma. Bira neke opšte ambijene urbanog truljenja, nekog neodredivog mesta u Drugom svetu neke neodredive antiutopijske budućnosti u kojoj ljudi ulaze u neobične ubrzane evolutivne procese, dobijaju nove organe, a jedan među njima kao performer to sve vadi pred publikom, fetišizuje i tretira kao umetnost.

Novumi se gomilaju, i film tu gubi na snazi. Ovo nije naš svet. Poznat nam je ali nije naš. I nema tog kontrapunkta koji je funkcionisao tako savršeno recimo u BROODu gde u jednoj potpuno uverljivoj socijalnoj strukturi imamo jednu sasvim neobičnu priču.

Ovde se neobičnosti gomilaju, i samim tim ono što je osnovno, što Cronenberga zanima isto koliko i nas, postaje manje ubitačno.

Da li bi bilo više ubitačno u nekom "normalnijem" svetu, nema nikakve sumnje, jer ovako zalazi na teren maltene KROJAČEVE TAJNE u konstituisanju tog imaginarija, na tragu BRAZILa povremeno, ali ni blizu.

Međutim, sad i da se film dešava u boljoj "epohi", u nekom ubedljivijem svetu, sama priča pokazuje da Cronenberg got high on his own supply. Film nema onu sirovu autentičnu snagu već je filtriran kroz teorijska promišljanja body horrora i u tom smislu je veoma ironično da se Cronenbergu možda sveti to što je previše čitao teorijske radove sebi a premalo kritike jer se čini da je zadržao fokus na značenjima a zaboravio ono što je na bazičnom nivou egzekucije činilo njegove filmove tako upečatljivim.

Cronenbergov film jeste u neku ruku povratak korenima, ali sa mnogo tuđe naknadne pameti, i sa određenom dozom svoje. Nažalost, kad se promišlja film je bolji nego kad se gleda. Srećom da Cronenbergovi rani filmovi nisu bili ovakvi jer da jesu, teško da bi dobacili do promišljanja.

* * 1/2 / * * * *

THE TERRY FOX STORY Ralpha L. Thomasa je jedan od prvih filmova, po nekima i prvi film koji je snimljen za kablovski kanal HBO. Film govori o Terry Foxu, kanadskom sporisti kome je amputirana noga zbog bolesti i koji odlučuje da sa protezom pretrči Kanadu kako bi skupio sredstva za fondaciju koja podržava borbu protiv raka.

Film u glavnoj ulozi ima čovek koji je imao amputaciju i Eric Fryer kao naturščik se odlično snalazi u glavnoj ulozi. Danas bi VFX pomogao zdravom glumcu da uradi tu rolu, ali Fryer svakako ne da nije slaba tačka ovog filma već je i jedna od najjačih.

THE TERRY FOX STORY je nadomak toga da bude odličan kada se drži neke spontane životne situacije, ali film neumitno odlazi u pravce nekih Terryjevih monologa koji u jednom trenutku potapaju film i sve ono što je dobro u njemu postignuto.

Robert Duvall se pojavljuje u maloj ulozi humanitarnog radnika koji se pridružuje Foxu na jednoj etapi puta, ali ne ostavlja značajniji trag.

Ralph L. Thomas je u vizuelnom smislu relativno jednostavnom tehniku postigao dozu uverljivosti, naročito jer je sam podvig trčanja sa protezom dosta složen da se sagleda, pa i sasvim razume kao nešto izvodljivo na tim distancama.

Ipak, na kraju, Thomas pada na onim ispitima koji zahtevaju suptilnost. THE TERRY FOX STORY nikada ne postaje all out patetika i parodija, ali je u ovom materijalu postojao bolji film od onog koji smo dobili.

Rodrigo Garcia je radio neke važne epizode nekih važnih HBO serija kao što su CARNIVALE ili BIG LOVE. Ipak, ništa od te ubedljivosti, maštovitosti ili rada sa glumcima nije preneo u film PASSENGERS koji je neka nelagodna mešavina psihološke drame o traumi i trilera o potencijalnim natprirodnim događajima koji su ujedinili grupu preživelih ljudi posle pada jednog aviona.

Anne Hathaway je u centru filma i deluje da je možda i mogla da iznese šta god da su autori odabrali. Ali oni nisu odabrali ništa konkretno i PASSENGERS nažalost čak ne liči ni na dva filma u spojena u jedan već više kao nijedan film u formi jedva jednog.

Patrick Wilson ne uspeva da donese harizmu zbog koje bi junakinja kršila svoj profesionalni kodeks. Dianne Wiest uspeva da bude iritantna kao iritantna komšinica ali joj drugi deo slabije ide. A David Morse toliko emituje atmosferu zavere kad uverava junakinju da zavere nema da deluje kao da je ima više nego ičeg. I naravno, ima je.

* 1/2 / * * * *

MEN Alexa Garlanda je jedna vontrierovska budalaština, jedna potpuna nebuloza o ženi koja bežeći od tragedije koju je preživela odlazi u englesku provinciju i nalazi neko čudno mesto u kom sve muškarce raznih godina igra Rory Kinnear.

I manje-više sad to donosi neke kao čudne događaje i neprijatnosti, ali ukupno uzev, ni o čemu od toga se nema reći išta lepo.

* 1/2 / * * * *

U jednom intervjuu, Kevin Dillon je rekao da je HOT SEAT sniman samo nedelju dana. Da li je to istina ili je samo njegova uloga - koja je opet pa najveći deo filma - teško je reći, ali ako i nije sniman toliko, ovaj DTV geezer teaser nije sniman duže od dve.

Kevin Dillon je u proteklih godinu i kusur snimio dva kamerna suspense filma sa Melom Gibsonom. Jedan ON THE LINE u Francuskoj, i ovaj HOT SEAT sniman u Nju Meksiku, u režiji James Cullena Bressacka, čoveka koji je obeležio završne dane karijere Brucea Willisa.

Ako je film sniman nedelju dana, Bressacku se nema šta zameriti. Film izgleda kao pristojno zapakovana produžena epizoda neke network policijske serije, sa Kevinom Dillonom u glavnoj ulozi i Melom u ključnoj sporednoj roli, koja je ovde supstancijalnija nego u nekoliko recentnih geezer teasera.

U tom smislu, filmu se nema mnogo zameriti. Ako je sniman u takvim neuslovima, a u uslovima svakako nije, nudi jedan strimerski ugođaj, nije dosadan, nije sad spektakularno inteligentan ali sa dozom uživanja nam prikazuje sve ono što smo gledali desetinama puta i uživa u tome.

Zanimljivo je da iz Old Man Riggs rola u ova dva filma sa Kevinom Dillonom, Mel Gibson prelazi u kamerni suspenser, čist triler sa vrlo malo akcije, i šteta je što HOT SEAT nije kreativniji da bi poslužio kao neki PHONE BOOTH.

Isto tako, imam utisak da je Mel usporio sa geezer teaserima. Čekaju nas još dva njegova filma do kraja godine, jedan sa Dillonom i jedan biopic kriminalca sa Duhamelom od kog očekujem da neće biti ovakav u svakom slučaju. Da li je FATHER STU bio deo te strategije, projekat koji je trebalo da stavi branu na poplavu ovakvih naslova ili ne, ne znam. Ali, činjenica je da po mojoj proceni, Gibson čeka da vidi šta će se desiti kad izađe TV spinoff JOHN WICKa u kom takođe glumi. Ako mu je HOT SEAT poslednji geezer teaser ovog profila, onda je simbolično to da je u njemu dosegao produkciono dno, ali da film iz žanra "za koga je, dobar je" nije podbacio.

Kevin Dillon kao i ostatak podele, u pojedinim momentima iskače iz okvira karakterne glume u ono "kako bi Johnny Drama to odigrao." Ako se ikada ENTOURAGE obnovi, svakako bi bilo dobro da Drama radi geezer teasere a možda i Vince da razmišlja o prihvatanju nepristojne ponude.

Bressack kao reditelj koji čeka slavna imena na dnu produkcionog lanca, u ovom filmu paradoksalno pokazuje da je i za najkonvencionalniji treš potrebno ipak imati osećaja za lepo.

* * / * * * *

MURDER ON THE CAMPUS Michaela Winnera iz 1961. godine je britanski jednočasovni B-film, krimić o stradanju jednog momka koji je pod čudnim okolnostima ispao kroz prozor i njegovom bratu novinaru koji dolazi da istraži slučaj jer vidi da ubistvo nije naišlo na veće interesovanje.

Novinara igra Terence Longdon i donosi dovoljno glumačke dinamike u lik novinara koji se vešto snalazi u istrazi i solidno reaguje na svako iznenađenje koje iskoči pred njega.

Nedavno sam gledao jednu epizodu serije SHOESTRING koju je režirao Martin Campbell u kojoj je takođe radio novinar glavni junak, ali on tu nema lični motiv već rešava misterije koje se tiču njegovih slušalaca i ljudi koji ga okružuju. To je svakako druga krajnost u odnosu na MURDER ON THE CAMPUS jer u SHOESTRINGu, radio igra integralnu ulogu. dočim ovde osim profesije, i sklonosti ka istraživanju novinarstvo nema definisanu rolu.

Karakteristika ovog filma je njegovo kratko trajanje koje neumitno evocira formu jednočasovnih televizijskih misterija, koje su u to vreme već postojale na televiziji. Osećaj "televizičnosti" daje i sam slučaj koji iako je dinamičan, i dešava se svašta ipak nema onaj transformativni kvalitet za glavnog junaka kakav je neophodan da bi bio osnov filma.

Winnerova egzekucija je vešta, solidna, priča se izlaže efikasno, i glavni glumac vuče stvari od početka prema kraju, iako na kraju o nekom razvoju karaktera ne možemo govoriti. U izvesnom smislu - iako nisam nailazio na takve podatke, a bila je škola jednočasovnih B-filmova, ovaj film je mogao poslužiti kao solidna pilot epizoda u svoje vreme.

* * / * * * *

 A revolutionary movie or an 'artifact of abuse'? The landmark porn film 'Deep Throat' turns 50.

TELSTAR: THE JOE MEEK STORY Nicka Morana je biografski film o jednom od harizmatičnih luzera britanskog rokenrola, moglo bi se reći antipodu Georgea Martina i Briana Epsteina, producentu bez sluha i bez poznavanja ijednog instrumenta, i impresarija čije su homoseksualne romantične slabosti diktirale izbor izvođača pre nego razum.

Epstein kao superuspešni Meekov antipod se i pominje u jednom trenutku, kao menadžer čiji Merseybeat bend Meek olako odbija, fasciniran potencijalnom svog toy boya Heinza, kao trend koji će brzo proći. Na sličan način, Meek u žurbi na Heinzov koncert odbija da upozna mladog Velšanina Toma, za kog znamo da će kasnije postati Tom Jones.

Pa ipak, na kraju je Joe Meek napravio itekako solidnu karijeru, od danas mahom zaboravljenih hitova koji su dospevali visoko na listama, ponekad i do prvih mesta.

Uprkos tome što nisu svi bendovi i solisti sa kojima je radio Meek sasvim zaboravljeni, a neki njegovi izumi su ostali da žive u svetu muzike, on jeste bio autsajder, i jedan proizvođač muzičkih hitova na obodima onoga što je zaista bilo važno u muzici šezdesetih.

Film Nicka Morana nije kao Meek, naprosto nema kapacitet da se popne na prvo mesto. Nije produkciono niti vizuelno zaokružen, iako nema nekih očiglednih grešaka. Nije ni rediteljski briljantno izveden, premda nije loš. Kameran je i jednostavan. I to ne na dobar način. Ali, na kraju ipak uspeva da nam prikaže Meekov vrhunac i pad, ali pošto film nije veliki ne uspeva da mu da onu "veličinu" koja bi mu podigla rejting u istoriji.

Kao i Meekova biografija koja je bitna samo ljubiteljima i poznavaocima rokenrola, tako i ovaj film ostaje pre svega bitan za one koji su ljubitelji i poznavaoci filmova o rokenrolu. I to je šteta. Meekova priča ima u sebi nešto važno jer pokazuje da je pop muzika, i rokenrol kao njen segment, u suštini jedna od oblasti gde je moguće postići nešto efektno čak i ako nemaš puno osećaja za lepo niti neke posebne izvođačke veštine.

Meekov život je bio opterećen drogom, životom u vreme kada je homoseksualnost bila kriminalizovana, stalnim finansijskim problemima, i jednim životom "od danas do sutra" koji će dovesti do njegovog ekstremno tragičnog kraja već 1967. godine. I ovaj film to uspeva da zarobi.

Otud, iako ni po čemu poseban, opet je vredan pažnje.

* * 1/2 / * * * *

Razmišlja li neko od domaćih filmskih stvaralaca da iskoristi Unreal Engine 5 za nešto ozbiljno kod nas? Dosta filmova na Netflixu je napravljeno u ovom endžinu. To bi srpskoj kinematografiji moglo da pruži mnoge nove mogućnosti.

Quote from: mac on 10-07-2022, 17:59:10
Razmišlja li neko od domaćih filmskih stvaralaca da iskoristi Unreal Engine 5 za nešto ozbiljno kod nas? Dosta filmova na Netflixu je napravljeno u ovom endžinu. To bi srpskoj kinematografiji moglo da pruži mnoge nove mogućnosti.

Već se nešto isprobava. Ja radim na nečemu sličnom tome s tim što nije reč o Unreal Engineu već nešto sa LED ekranima i virtuelnom scenografijom. Ali, da, kod nas ima i solidan studio za Unreal Engine, momci to rade.

E sad, to ne izgleda baš tako kao što se priča. Odnosno, može da bude jako dobro ako se kasnije mnogo dotera slika, tako da nije to onoliko jednostavno kako zvuči. Gledao sam neke probe. Jako je zanimljivo kao potencijal, ali da se izradi baš baš dobra stvar, i dalje iziskuje puno posla.

AMIGO Oscara Martina je dosta razvučen, iako po minutaži kratak, spoj horora i neke bizarne melodrame, o dvojici prijatelja, jednom teško bolesnom i drugom koji se stara o njemu. Film tokom svog trajanja ispituje prirodu njihovog odnosa, ali i ekstreme u kojima se taj odnos odvija. I nažalost, u tom okviru film nudi manje nego što je mogao.

Oscar Martin se opredelio za neku ideju da manje u stvari više, ali ne toliko u postupku jer u postupku film je vrlo konkretan i kad je radnja aktivna, prilično je upečatljiva, ali čini se da je u pogledu smisla, sve bežeći od toga da ne snimi MISERY snimio njen u stvari veoma slab derivat.

* * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 10-07-2022, 19:04:53

Quote from: mac on 10-07-2022, 17:59:10
Razmišlja li neko od domaćih filmskih stvaralaca da iskoristi Unreal Engine 5 za nešto ozbiljno kod nas? Dosta filmova na Netflixu je napravljeno u ovom endžinu. To bi srpskoj kinematografiji moglo da pruži mnoge nove mogućnosti.

Već se nešto isprobava. Ja radim na nečemu sličnom tome s tim što nije reč o Unreal Engineu već nešto sa LED ekranima i virtuelnom scenografijom.

Pretpostavljam da je u pitanju The Volume jer je to trenutno Go To tehnologija za ovakve stvari. Evo ovde ima prajmer za one koji bi da znaju više:

https://www.cartoonbrew.com/vfx/understanding-the-volume-the-technology-thats-changing-vfx-production-198751.html

SHATTERED Luisa Prieta, španskog reditelja koji je već pomalo izgradio ime u američkim B-filmovima sa poznatim glumcima snimljen je po scenariju redovnog Rubenovog scenariste Davida Lougheryja koji je za njega pisao neke zaista antologijske skriptove, među kojima i ponešto home invasiona, jer kao što znamo ovi bećari to nisu izbegavali.

SHATTERED ima dobru podelu, glavni je Cameron Monaghan, tu su još John Malkovich i Frank Grillo u epizodama koje im pristaju, ali u sebi ima onu finu dozu tezge koju Prieto želi da prikrije a ne uspeva.

To se prenosi i na scenario koji jeste ono čime se Loughery bavi ali prosto bajat i bez onog njegovog specifičnog osećaja za eskalaciju opasnosti. Mehanika je tu, ali kada se desi prvi preokret, i kada počne home invasion, intenzitet se ne menja, nema tu povećavanja uloga, to je manje više to i likovi tavore od plot pointa do plot pointa.

Da smo investiraniji u likove, ovi preokreti bi imali veću težinu, i rekli bismo da nisu epohalni, ali da nisu ni loši. Ovako nažalost deluju isto tako čisto mehanički.

Prieto radi sa svojim i Benmayorovim redovnim direktorom fotografije i film izgleda OK, mada ne i spektakularno. Ipak, tehnički, da je bio bolju u domenu likova i priče, mogao je da se plasira dalje i bude od koristi Monaghanu koji je sasvim u redu u svojoj grown up roli.

Po imenima, pa i izvedbi, ovaj film je solidno zamišljen ali nije tako realizovan. Ipak, deluje mi da će itekako dobro prolaziti na televiziji.

* * / * * * *

MALNAZIDOS je španska ratna horor komedija koju potpisuju Javier Ruiz Caldera i njegov redovni montažer Alberto de Toro. Film je snimljen po romanu, a to deluje pomalo zbunjujuće ako imamo u vidu veoma rudimentaran koncept i odnose među likovima, pa me živo zanima kakav li je to roman.

Španci nemaju tradiciju partizanskog filma, ali MALNAZIDOS dosta liči na parodiju partizanskog filma gde za vreme Španskog građanskog rata par fašista, lenji kapetan i prepadnuti redov uđu na teritoriju koju su zatvorili nemački "saveznici" i na njoj bivaju zarobljeni od strane voda republikanaca, a onda svi zajedno moraju da se bore protiv zombija koji su rezultat SSovskog eksperimenta.

MALNAZIDOS nije straight horor niti akcija i nije umesno porediti ga sa Averyjevim OVERLORDom, recimo, kao primerom savremenog filma na ovu temu - ali čini se da u domenu zombija i akcije sa njima nije pretendovao da bude naročito komičan, osim situaciono tipa ko kako reaguje kada je ujeden, i ako to imamo u vidu sve sa zombijima je dosta ravno i nemaštovito.

S druge strane, najveći negativci u filmu su nacisti, i fašisti i republikanci su ipak prikazani kao Španci, svi sa svojim idiosinkrazijama, doduše ovde su dvojica glavnih junaka pre svega konformisti koje Franco i ideologija ne zanimaju previše, dočim su republikanci prikazani kao prava mala partizanska jedinica sa sve učom komandantom, političkim komesarom kome je ideja iznad svega i koji radi za NKVD, ženskom koja nosi traumu od kuće radi koje je postala ratnica itd.

Banter među junacima je uglavnom bajat i nije mnogo provokativan. To bi trebalo da bude komično ali daleko je to od De La Iglesije ili Torrentea. Nema tu nekog ozbiljnijeg kopanja po istoriji, neke provokacije, niti izuzev nacista ima nekog razloga što se sve dešava tokom Građanskog rata.

Horor tokom Građanskog rata jeste svojevrsni podžanr španskog žanrovskog filma, i MALNAZIDOS ga dopunjava formalno ali ne i suštinski.

Oni kojima je ideja da imamo Španski građanski rat i "partizanski film" sa zombijima, i sve to korektno urađeno, nešto dovoljno da se raspamete, ovaj film može zaslužiti i * * *. U njemu nema ništa naročito loše. Ipak, nečeg što se ističe i što je jako dobro jeste premalo, i zato ja više inkliniram ka * * 1/2

Allan Loeb je jedan od scenarista koji su potpisali neke od najcenjenijih i najskupljih high concept skriptova koji su pak vrlo retko rezultirali podjednako uspešnim filmovima. Kako je tako veliki raskorak između reputacije njegovih scenarija i dometa njihovih realizacija ostaje za diskusiju, ali moguće je da naprosto oni u sebi sadrže atraktivne koncepte koji spajaju nespojivo bolje na papiru nego na ekranu, ili da zahtevaju realizaciju koja je znatno pažljivija od one koju dobijaju.

COLLATERAL BEAUTY sa Willom Smithom je primer toga, istovremeno elegična melodrama o gubitku, onom koji se desio i onom koji predstoji, čudna teatralistička priča o "intervenciji" a na kraju i svojevrsna bajka o sudbini nije rezultirala višeslojnim već naprosto zanimljivim i čudnim filmom, sa nekim zanimljivim preokretima.

THE DILEMMA je opet pa imala s jedne strane A-list reditelja u liku Rona Howarda, čoveka čiji deo opusa može da se pušta na fakultetima kao primer najbolje izvedenih filmova svog tipa, tu mislim na APOLLO 13, RANSOM, RUSH a zašto ne i FROST/ NIXON ili IN THE HEART OF THE SEA, i naslove neslućenog mediokritetstva i mlake egzekucije kao što su CINDERELLA MAN ili serijal DA VINCI'S CODE. Howard pritom ima još sjajnih filmova koje ovde nisam pobrojao, ali i još dosta tankih.

Zatim, u glavnoj ulozi, film ima Vincea Vaughna, u tom trenutku jedno od prvih lica američke komedije, u fazi kada želi da proširi područje svoje borbe, i da svom signature liku da dozu sazrevanja, sa čim je uspešno započeo u odličnom BREAK-UPu Peytona Reeda, a kasnije će nastavti u DELIVERY MANu, pre ulaska u VinceVaugnissance i role koje pristaju tzv. "šerifovskim godinama".

Ideja je dakle da se jedna priča iz života, i opipljiva dilema o tome šta da radi čovek kada sazna da mu najboljeg druga vara žena, razradi kao nešto što je i studija karaktera koji je Vaughnov man child u sazrevanju, ali i komedija koja se nadovezuje na njihov opus, ali i tematizacija ove zanimljive situacije kao takve.

U neku ruku, može se reći da je THE DILEMMA film o tome kako dva broa, nastavljaju svoj bromance posle prvog filma u kom smo ih sreli prvi put, odnosno šta se dešava posle happy enda koji je označen brakom.

Konceptualno, jako zanimljivo. Ali, u realizaciji, čak i kod jednog znalca kakav je Ron Howard, i sa zvezdom punom autoriteta kakav je Vince Vaughn rezultat je film neujednačenog tona koji kako odmiče počinje da pronalazi svoj oslonac, ali se nikada do kraja ne izbori sa tom inicijalnom nesigurnošću kakav film gledamo.

Jedna od "grešaka" krije se sigurno i u podeli gde Vaughnovog broa igra Kevin James, prevashodno komičar kog znamo po broad komedijama i koji ovde ne radi ništa loše, ali donosi dozu inferiornosti u glumačkom pogledu koja je čak istinita spram lika jer on jeste jednodimenzionalan i pasivan u odnosu na Vaughna, ali bi verovatno bilo bolje da je jače ime, ako ne i glumački raskošnije.

Kad kažem jače ime, opet ne mislim čisto komercijalno - u ovom periodu je Kevin James može biti čak imao više hitova nego Vaughn, već na nivou karaktera i onoga što nosi iz svog minulog rada.

Winona Ryder je odlična u ulozi neverne supruge. Jennifer Connelly ne greši u ulozi Vaughnove izabranice mada nema previše izazova, a i njih dve su kao partnerke "jače" od Jamesa.

Na kraju THE DILEMMA postaje Vaughnov i Howardov šou, u kom se više ne zna da li je Vaughn zaista toliko dominantno najbolji u podeli, a postoji utisak da jeste, ili je prosto ceo film previše oslonjen na njega, do tačke da je isisao "vazduh" od svih ostalih.

Međutim, ovo su sve tumačenja zašto THE DILEMMA nije vrhunski film kakav je pretendovao da bude, akademski, skladan, žanrovski precizan, na nivou kakav bi trebalo da potpisuje Howard. S druge strane, sa svim ovim greškama, film je zanimljiv, u njemu ima šta da se vidi, ima i smeha, ima i zanimljivih situacija, ima dobre glume. Samo nema tog visokog dometa koji je ekipa sa špice obećavala.

* * 1/2 / * * * *

DER ROTE ELVIS Leopolda Gruena je nemački doprinos istraživanju života i rada Deana Reeda. Ovaj film nema onu snagu da gledaoca upozna po prvi put sa time ko je bio Dean Reed i čime se bavio, dakle namenjen je advanced userima, ali jako zanimljivo rekonstruiše njegov privatni život u Istočnoj Nemačkoj, privatne i romantične odnose, poslove koje je vodio sa tajnom službom koja je imala veliku ulogu u svakodnevici tog društva, i psihičkom stanju u kom se našao kada je skončao.

Film nas upoznaje sa detaljima koji se tiču njegovog ambicioznog životnog dela, filma o masakru kod Ranjenog Kolena koji je spremao sa fimskom kućom iz Rige, u ranoj fazi kolapsa SSSR, i kreativnom procesu sa kolegom rediteljem koji je svedočio njegovoj kolebljivosti i nejasnom odnosu prema vlastitom glumačkom egu.

Gruenov film je vredan i bez njega se ne može do kraja sagledati ono što znamo o Reedu za sada. Ali, isto tako njim se ne može započeti istraživanje o njemu jer ipak podrazumeva određeno predznanje. Zato je moj utisak - jer sam ga pogledao u poznoj fazi istraživačkog ciklusa * * * 1/2 ali realno ovo je * * * za one koji nisu već ljubitelji i poznavaoci.

Ovaj film nudi priliku da se zaista oseti ambijent u kom je Reed živeo, da se vide koji su to bili prizori, kakva su to mesta, a ko je on generalno, ipak očekuje da već znamo.

LOVE & MERCY Billa Pohlada je briljantan rokenrol biopic koji po mnogo čemu zaslužuju status "školskog primera" kako se jedan takav film može snimiti. Ne postoji nužno recept, niti je on zarobljen i u ovom filmu, ali format u kom je sve izvedeno obuhvata jasno izgrađene likove, valjano obuhvaćenu priču o značajnoj istorijskoj ličnosti koja se obrađuje, integriše muziku odnosno umetničko stvaralaštvo te ličnosti u samo tkvio filma i kroz "malu priču" daje "veliku priču" o svojoj temi.

Bill Pohlad je imao oslonac u izuzetnom scenariju koji je pisao i Oren Moverman, i produkciji na kojoj je radio i John Wells čiji je bitan doprinos uloga Atticusa Rossa kao kompozitora i kreatora zvučne slike, odnosno načina na koji muzika - izvorna i ona manipulisana za potrebe filma priča priču.

LOVE & MERCY sam nažalost pogledao sa zakašnjenjem zbog moje averzije prema Johnu Cusacku iako sam zapravo veliki fan i poštovalac čoveka o kom govori ovaj film, a to je Brian Wilson.

Film se fokusira na Wilsonove psihičke probleme, na epohu kad su počeli sredinom šezdesetih, i na kraj osamdesetih kada je oslobođen iz kandži Eugene Landyja, svog psihoterapeuta i menadžera koji mu je preuzeo kontrolu nad životom.

U ove dve ravni, film pokriva period nastanka PET SOUNDSa i SMILEa, odnosno period kad je Wilson upoznao svoju sadašnju suprugu i njenu inicijativu da ga izvuče iz Landyjeve kontrole, i obezbedi mu adekvatno lečenje.

U svemu tome se prožimaju i objašnjavaju odnosi unutar benda, slava koju su imali pre, izazov koji su im postavili Beatlesi, eksploatatorski odnos sa ocem koji će se kasnije preneti na Landyja, a potom i njegova potpuna erozija uprkos statusu legende koja je promenila popularnu kulturu.

U ova dva toka, Pohlad, Moverman i ekipa uspevaju da izgrade sliku Wilsonovog šireg životnog puta i umetničkog rada, a muzika kako izvorna, tako i ona koju je Ross adaptirao ima jako bitnu funkciju kao refleksija ali i proizvod njegovih unutrašnjih vrtloženja.

Yeoman je sjajno slikao film uspevši da uhvati atmosferu i kolorit svake od epoha, njihovu teksturu ne samo u objektima i rekviziti ili odeći, nego i u slici, da stvori taj osećaj da gledamo jedan realistični prikaz koji se ipak ne dešava u našem vremenu, što je pomalo neuhvatljivo da se objasni.

Dano kao mladi Wilson i Cusack kao stari Wilson su odlični, jedan kao čovek koji tek uči da se suoči sa mentalnim problemima i stariji koji je izgradio jednu personu kako bi ih nekako administrirao pred okolinom kroz neki schtick koji slabo prikriva bilo šta. Elizabeth Banks i Paul Giamatti nude višeslojne verzije svojih likova, iako je Landy ovde dat ipak s manje ambivalencije nego u Wilsonovim svedočenjima.

Film uspeva da dočara užas Wilsonove egzistencijalne pozicije, bez posezanja za jeftinim rešenjima. Film je veoma snažan, estetizovan, imerzivan i diskretan čak i kad se dohvata scena koje se teško mogu izvesti sa ukusom.

A opet, LOVE & MERCY ostaje američki film o američkom heroju, na kraju svega, ipak konkretan i jasan, kao što su uostalom bili i Beach Boysi koji i kad su odlazili u umetnost, nisu folirali.

* * * 1/2 / * * * *

CON QUIEN VIAJAS Martina Cuerva je zanimljiv kamerni film o grupi ljudi koji se vozi Bla Bla Carom od Madrida do Murcie na tom putu kreću da ulaze u razne anksioznosti i sumnjičenja. Cuervo se drži lakog tona svojstvenog komediji, ali uvodi elemente studije karaktera i trilera, i na vrlo zanimljiv način uspeva da izgradi film na dijalozima, i na upotrebi mobilnih telefona, poglavito SMS poruka ispisanih na ekranu kao sredstva komunikacije. Film je dakle veoma verbalan iako se Cuervo maksimalno trudi da ga estetizuje zanimljivim kompozicijama kadrova i pokretima kamere ali to ne menja na stvari jer verbalnost je verbalnost, iskaz uostalom ne mora uvek biti čujan.

Ono što je problem u scenariju jeste doza "otvorenosti" junaka da ulaze u polemike o svemu, bez mnogo momenata u kojima bi neko rekao da "o nečemu ne želi da govori" ili da se "nešto nekoga ne tiče". To je detalj koji doduše nekako usvajamo kao premisu odmah na početku i živimo sa tim, ali da postoji i ta osobina u junacima, film je možda mogao biti još nešto zanimljiviji.

Ovo nije neka perspektivna filmska forma, ali zanimljiv je jer ova vrsta niskobudžetnog filma u suštini stalno jeste aktuelna, i javlja se u raznim oblicima, ponekad i uspešno.

* * 1/2 / * * * *

EL PARAMO Davida Casademunta je visceralan ali u suštini arty horor o porodici koja je izolovana na nekoj pustopoljini, u strahu od neke opasnosti koju nikada do kraja ne definišu - da li je to rat koji se dešavao u Španiji pre toga, da li je to neka unutrašnja trauma koja razdire ukućane ili je to neko realno ili nerealno, prirodno ili natprirodno otelovljenje Pretnje.

Casademunt nam daje premalo odgovora, čini se da bi filmu prijalo da ih je bilo više, međutim, ključ filma je u atmosferi, odnosima među junacima i jednom opštem osećaju napetosti i nelagode, i to Casademunt radi dobro.

Slično Milićevom filmu MRAK, EL PARAMO možda prikazuje jedno a možda nešto drugo, ali ono što funkcioniše jesu likovi i opšti izgled i dinamika filma. Utisak je naravno individualan.

* * * / * * * *

Reprizirao sam THE PRIME GIG i ponovo sam imao utisak da taj film ne bi bio tako marginalan da ne postoji masterpis kakav je GLENGARRY GLEN ROSS, i da pošteno govoreći nije postojao dugo pre nastanka ovog filma.

Gregory Mosher pravi jednu indie varijaciju na tu temu telemarketera kao tragičkih junaka našeg doba koji imaju hibris i hamartiju i završavaju katastrofom, kako dolikuje. Njihova epoha je moderna, ali je njihova sudbina u antičkoj formi, izuzev što im se ne okončava život, što isto jeste u duhu moderne tragedije.

Mosherov film nije onako tenzičan kao GLENGARRY GLEN ROSS kao što ni Wheelerov skript nije tako dobar kao Mametov komad, ali i ovde imamo odličnu glumačku ekipu u čijem je centru Vince Vaughn kao tupavo muško koje misli da je genije iz neo-noira iz prve polovine devedesetih, imamo tada veoma perspektivnu Juliu Ormond kao fatalnu ženu i Eda Harrisa kao gazdu kog nije lako nasamariti, ali možda nije ni moguće.

Film je propulzivan, disciplinovan strukturalno ali u suštini altmanovski. Vaughn je tu još na obroncima statusa zvezde ali je dovoljno harizmatičan da nosi celu stvar. Materijal međutim nije mogao rezultirati uspehom. Samo dobrim filmom.

* * * / * * * *

Pitao sam se posle GET OUTa kad će krenuti talas brutalno satiričnih i radikalno političnih horora u Americi, i uprkos tome što smo dobili ponešto kao ANTEBELLUM, nije se desilo nešto masovnije. AMERICAN CARNAGE je jedan od tih filmova koje sam očekivao.

Naravno, iako nisam fan GET OUTa ali posle US jesam poštovalac Jordana Peelea kao našeg velikog savremenika i autora jednog od najboljih horora koje sam ikada gledao, nesporno je da CARNAGE ne dobacuje do svog uzora.

Ali, apropos uzora, činjenica je da u jednoj sceni na posterima u sobi glavnog junaka nama reditelj Diego Hallivis otprilike i nagovesti kome se divi (to je i Jordan Peele sa plakatom za US) ALI nam i spoiluje ishod priče.

A priča je o crackdownu kada strogi guverner hapsi sve imigrante bez papira i njihovu decu koja imaju dokumenta ali su bila saučesnici njihovog skrivanja. Deci međutim  nude mogućnost da dobiju slobodu kroz društveno koristan rad u jednom staračkom domu, ali tamo se ispostavlja da se dešava nešto zlokobno.

Hallivis ne izbegava trashy rešenja, i nažalost pomalo u krajnjoj premisi lobuje jer je nadomak genijalnog rešenja a onda ga pretera, međutim svejedno, i GET OUT ima trashy premisu sa političkom dimenzijom a isto se dešava i ovde.

AMERICAN CARNAGE nezavisno od politike jeste jedan lepo slikan (iskusan španski DP poznat po brojnim žanrovskim filmovima i seriji CASA DE PAPEL) internatski omladinski horor koji odlično koristi mladu glumačku podelu koju predvode Jorge Lendeborg Jr. i Jenna Ortega koja je snimila nedavno i zanimljivi X.

AMERICAN CARNAGE nije onoliko bitan film koliko bi premisa zahtevala da bi zaista imala odjek ali je solidan programmer u kome sam prilično uživao, lepo se zabavio i osetio se maksimalno polaskan trudom cele ekipe.

* * * / * * * *

SOUTH OF HEAVEN WEST OF HELL je jedan od onih filmova koji bi verovatno bili bolji da je bilo nekih intervencija, ali bi film isto tako bio manje zanimljiv, a opet ne bi bio dovoljno dobar. Tako da kad mu već nema leka, onda je možda bolje da se pusti sva patologija da se izlije na ekran.

Ovo je vestern kao autorsko delo muzičara Dwighta Yoakama u kom je on reditelj, scenarista i glavni glumac. Da se nije odlučio da bude glavni glumac, filmu bi možda i bilo leka. Ali sa njim kao glavnim glumcem, ovaj raskošni, digresivni vestern naprosto ne može da profunkcioniše. Kada se na to doda još veći greh, da je sebe lišenog harizme okružio vrhunskim facama kao što su Vince Vaughn, Billy Bob Thornton, Bo Hopkins, Bridget i Peter Fonda itd. dobijamo ozbiljan disbalans i film deluje kao parodija, iako to najverovatnije nije.

Šta ovaj film jeste takođe je prilično teško objasniti, ali možda bi se mogao definisati kao peckinpahovski vestern obnovljen u 2000. godini, priča o šerifu koji je mlak ali hrabar i želi da se izbori sa rođacima koji vode nemilosrdnu lokalnu bandu koja pljačka, ubija i radi šta joj se prohte.

Sama realizacija u vizuelnom pogledu, zapravo i nije slaba. Film je urađen u jednom klasicističkom maniru, sa dosta širokih planova, očigledno pravljen za veliki ekran - na kom teško da ga je iko gledao, a ovaj film jedva da živi i na malom ekranu. Scenografija, pucnjave, nasilje, sve to čak i nije loše, i kad bi se vadili inserti iz ovog filma, imali bismo utisak da je reč o jednom filmu koji vredi videti.

Yoakamov vanity project zaista mnogo trpi od toga što je sebi dao glavnu ulogu. Ovo nije podela iz kontre kao Seth McFarlane u EIGHT MILLIONS WAY TO DIE IN THE WEST, ovo je skroz regularna uverenost da on može izneti ulogu. Isto tako, uprkos kompetentnom doprinosu drugih glumaca - među kojima su neki zvezde - i tehničke ekipe, ipak na kraju ostaje vođenje priče i ritam o kojima Yoakam kad je reč o filmu ipak ne zna dovoljno.

No, na neki čudan način, hardkor ljubitelji vesterna će ostati uskraćeni ako ne pogledaju ovaj naslov.

* 1/2 / * * * *

Braća Russo su se u više navrata dokazali kao jezivi antitalenti za film, ali sada bez mašinerije MCU pokazali su se i kao osobe bez ukusa za neke svakodnevne stvari.

THE GRAY MAN, do sada najskuplji Netflixov film koji je navodno koštao 200 miliona dolara, deluje ne samo slabo u nekim fundamentalnim pitanjima kao što je vođenje priče, izlaganje likova itd. već i na nivou detalja kao što je odabir i opremanje objekata, odevanje junaka itd.

Odavno nisam gledao film koji je toliko ispušten na svim nivoima do onih najbanalnijih, da autori ne umeju da izaberu dobar objekat za kancelariju ili da nađu pravu ešarpu za glumicu.

Akcioni filmovi se često uzimaju zdravo za gotovo. Čak i među onima koji ih vole i cene njihove reditelje, smatra se da nekako iza njih stoji mašinerija u kojoj nije toliko teško biti reditelj. I evo, ovo je definitivno film iza kog je stajala sva moguća logistika, ali Braća Russo prilično uporno nisu uspeli da donesu nijednu pravu odluku.

Kada sledeći put budete mislili kako Ryan Reynolds ili Chris Hemsworth stalno rade "ono svoje", "ono jedno te isto", setite se Ryana Goslinga iz ovog filma koji nije akcioni heroj a već je dovoljno umišljen da ne zna šta će sa sobom, i namerno se trudi da bude što manje zanimljiv kao protagonista filma a Braća Russo naravno nemaju načina da ga usmere na pravi put.

Dakle, druga lekcija ovog filma jeste koliko su glumci bitni, ne samo kao interpretatori u ovoj vrsti filma već i kao svojevrsni ko-autori. Da li iko zaista misli da je bivši kaskader David Leitch sam režirao drugog (i boljeg DEADPOOLa) ili je dobijao bitan input od samog Reynoldsa kao ko-autora cele stvari.

THE GRAY MAN ulupava dosta hardvera ali uzalud jer uzbuđenja naprosto nema osim povremenih bljeskova složene logistike koja na kratko probudi radoznalost profesionalaca ali to je manje-više to.

Smejali smo se zlosrećnom Fukunagi kako se koprcao na NO TIME TO DIE. Sada, taj film deluje kao primer stila i dinamike.

Ono što Braći Russo nedostaje ne može se kupiti. To su stvari koje se nose od kuće.

* 1/2 / * * * *

Drugi solo projekat Daily Wirea je vestern TERROR ON THE PRAIRIE s kojim je Gina Carano odlučila da pokaže zube posle cancelovanja na seriji MANDALORIAN zbog nekih desnih stavova koje je iznela i od njih nije odustala.

Dallas Sonnier je zadužen za produkciju a on iza sebe ima jedan od cenjenijih modernih vesterna - BONE TOMAHAWK - koji je što se mene tiče bio hrpa besmislica, odmah da naglasim. TERROR ON THE PRAIRIE je neuporedivo superiorniji film.

BONE TOMAHAWK je režirao S. Craig Zahler, reditelj koji će kasnije izgraditi par excellence autorsku reputaciju sa filmovima BRAWL IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE, ali to taj film ne čini manjom nebulozom. S druge strane, TERROR je režirao Michael Polish koji je na ovaj posao došao sa FORCE OF NATURE i nekoliko naređanih DTV projekata skromnog dometa.

Sonnier je probudio ono u njemu i Polish ovde potpisuje jedan od svojih najboljih filmova. Uprkos tome što ne mogu da kažem da sam u ovom filmu uživao, TERROR je jedan hardkor naturalistički vestern opsade, u kom Polish pravi neke jako ozbiljne estetske izbore. I u pogledu vođenja priče, i odnosa i ritma. U tom pogledu, podizanje Polishovog nivoa u odnosu na ono gde se on nalazi trenutno je evidentno.

Ovo nije prvi put Sonnieru da je digao reditelja iznad nivoa na kom je bio. Setimo se Rankina na RUN HIDE FIGHT, od kog se takav film nikada ne bi mogao očekivati, i ovo je školski primer, kada bi nekoga zanimalo da se školuje za te stvari kako producent podigne reditelja na viši nivo.

Film meni lično nije bio prijatan ali ne mogu da osporim da je dobar. Nisam uspeo da se povežem sa Ginom Carano kao ženom iz XIX veka jer je naprosto njeno lice prezategnuto modernim metodama i kad god ima krupan plan imamo utisak da je zalutala odnekle, ali ovo je u suštini peckinpahovski vestern gde svi likovi imaju neke motive koji su kompleksni, samo je neko više zao a neko malo više dobar. I u tom pogledu, ako imamo u vidu negativca kog igra prononsirani konzervativac Nick Searcy koji neprekidno traži pouku u Bibliji, ovo je više old school vestern nego neka konzervativna propaganda, izuzev što film nije Woke, što je - uslovno rečeno - običan i deluje kao nešto što bi snimio recimo Barry Shear početkom sedamdesetih, da ne kažem Sam Fuller (a njih dvojica su kao što znamo overili jedan film).

U odnosu na standarde vesterna, ovaj shvata žanr ozbiljno i ulazi u blagu dekonstrukciju. Oslanja se na tropey rešenja ali gradi i ozbiljne psihološke odnose a obračuni su posebno zanimljivi jer svi junaci loše pucaju i imaju velike teškoće da pogode jedni druge.

Nekome će ovaj film biti dosadan i to je legitimna primedba. Meni svakako nije superuzbudljiv ali mi je bio dinamičan. Pod tim podrazumevam unutrašnju dinamiku koja postoji, odnose među likovima koji se menjaju. I što je najvažnije, iako je ovo u osnovi film o ženi u nevolji (već drugi Daily Wire film o ženi pod opsadom i u nevolji) niko ovde nije naivan, i situacija ne eskalira zato što se dešava nešto što junaci koji su žrtve nisu u stanju da naslute. To svakako raduje kao opredeljenje autora.

TERROR ON THE PRAIRIE je svakako premija za ljubitelje vesterna, jedno novo i ubedljivo izvođenje podvrste poznog žanrovskog formata u kome smo uživali i koji se ponajbolje održao do danas.

* * * / * * * *

DASHCAM Roba Savagea je veoma zanimljiv Blumhouseov horor koji je prošao nezapaženo, ne samo u komercijalnom pogledu već i kod kritike iako je imao potencijala barem za jaku polemiku. Naime, reč je o found footage filmu čija je glavna junakinja fikcionalizovana verzija indie muzičarke Alice Hardy koja se u ovom filmu isto zove i bavi se muzikom ali je pored toga i MAGA frik koji veruje u teorije zavere o COVIDu i za sve što joj ne odgovara optužuje libtarde.

Film se u principu ne bavi temom koja je u užem smislu politička kad je reč o samoj stravi, ona naime odlazi u London kod svog nekadašnjeg kolege iz benda, tamo se isposvađa sa njim i njegovom ženom i kada mu ukrade kola pristaje da preveze ženu za koju se ispostavlja da je posednuta.

Dakle ovo nije THE HUNT, nije suština premise u sukobu deplorablesa i elite, ali na neki način lik koji igra Alice Hardy, upravo zato što nema to folksy dostojanstvo junakinje iz HUNTa zapravo mnogo bolje iskazuje suštinu jednog bitnog dela MAGA ekipe a to je nihilistička grupa jebivetara koji prosto hoće da se dobro zezaju, da budu antisistemski raspoloženi, da se izruguju svemu i svakome. I Alice to sjajno ovaploćuje.

Ključ ovog filma su likovi. Njihove osobine i njihova ljubav prema muzici i freestyle rapu.

Sam aspekt strave je veoma visceralan. Ovo je hardcore found footage, veoma agresivan, nekome kome to ne prija može biti nebulozan, ali meni se ta čista kinetička snaga dopala, kao što mi se negde ta strava koja se gradi, tako potpuno iracionalna, subjektivna, gde ne znaš više da li je ona samo u njenoj glavi ili u stvarnosti, veoma zanimljiva.

No, ko se ne ukači na lik, teško će ispratiti ovaj film jer je njegov postupak, sam po sebi, acquired taste, iako smo ovakav rastresen found footage do sada puno puta viđali. Ipak, ovakve karaktere nismo i sinergija koju dobijamo je unikatna i veoma zanimljiva.

* * * / * * * *

Dani de la Torre nastavlja sa stagnacijom posle sjajnog debija. LIVE IS LIFE je njegov nostaglični film o odrastanju, jedna lepo slikana ali nažalost isprazno sentimentalna i stupidna priča smeštena u 1985. godinu koja možda želi da bude španski STAND BY ME naših dana, ali nažalost, na kraju nije ništa.

U filmu je sve kliše, sve je već potrošeno, prežvakano i viđeno negde neuporedivo bolje i jedino što izdvaja ovaj film jeste relativno skupocena realizacija te besmislice, sa produkcijom dostojnog ozbiljnog avanturističkog filma a ne ovako impotentnog pastiša.

* 1/2 / * * * *

Pre deset godina, Brad Parker je u Srbiji (i još ponegde) snimio film CHERNOBYL DIARIES. Film je naišao na generalni prezir i odbacivanje kritike ali meni se dopadao zbog uznemirujuće atmosfere, fascinantno iskorišćenih lokacija napuštene modernističke arhitekture koja postaje lik za sebe, i generalno izgleda svih dešavanja u pogledu estetizacije.

Parker je pre ovog filma imao šta da radi a s tim je nastavio i posle, kao pomoćnik režije i specijalista za specijalne efekte na dosta ambicioznim filmovima, i sa određenim kontaktima kod Matta Reevesa, pa samim tim i J.J. Abramsa.

Devet godina se čekao njegov drugi film a tu pauzu je on potrošio radeći poslove koje inače radi, ali ako imamo u vidu relativno ambiciozan slate za koji je tada bio attachovan u ozbiljnim produkcijama, lako je konstatovati da se ta priča nije desila.

U drugom filmu, Brad Parker radi u slabijoj produkciji. Nema Orena Pelija, ali tu je lik koji je režirao AMERICAN CARNAGE, no zaplet je začuđujuće sličan CHERNOBYL DIARIESu.

Naime, ovde imamo grupu naučnika koji odlaze na zabranjeni prostor devastiran ekološkom tragedijom izazvanom rudarstvom i na tom mestu susreću neke čudne pojave, kao što su neka veoma opasna podzemna bića oko kojih su se meštani već odbrambeno organizovali a ovi ih iz neznanja puštaju na koliku-toliku slobodu.

Nažalost, strava oko tih monstruma ne funkcioniše jer se zbiva u tami i oni se nikada ne vide. Film je mimo toga visceralan, ima zanimljive likove, dobru glumu i sve ono što okružuje glavno gradivo. U tom pogledu, ovde ima šta da se vidi, ali ti kvaliteti ipak nisu presudni za jedan horor film.

* * / * * * *

ESPIRITU SAGRADO je režirao Chema Garcia Ibarra, lik koji se u nekim sporednim zadacima pojavljuje u celom nizu negledljivih španskih art house iživljavanja koja nekako na IMDB ponesu etiketu SF i onda me namame da ih gledam.

Kada biste pročitali kritiku ovog filma, ona bi u proseku rekla dve stvari - jednu da je film jako kvalitetan, ali i to da je zabavan. Sad, naravno, mi znamo da je pitanje šta jeste a šta nije dobar film zaista relativno i u njega je najbolje ne ulaziti, ali to da li je neki film zabavan ipak jeste bazirano na nekim objektivnim parametrima - pre svega da li je dinamičan, da li ima tempo, u kojoj meri aktivira i generalno angažuje gledaoca itd.

Reći da je ovaj film zabavan, moguće je samo ako je parametar inače produkcija u kojoj je Chema Garcia Ibarra postojao, za koju ovo jeste primer mejnstrima, pa čak i blokbastera. Ali, u suštini, jedina razlika jeste u budžetu, što je ovaj film sniman u nekim "normalnim" objektima a ne u nekim budžacima, i u tome što on ima relativno čitljiv "smisao" koji se nekako uveže na kraju.

Takva priča - ako je to bio cilj autora - mogla se ispričati naravno mnogo bolje, i konvencionalnije. Ali, nije problem njegovog filma to što bira manje efektan način pričanja priče u pokušaju da bude manje konvencionalan već to što istovremeno želi da snima neku nebulozu a da nas onda završeno racionalno aktivira o nekom zapletu.

Slično drugim filmovima ovog pravca, postavi se premisa i onda imamo beskrajnu svakodnevicu glavnih junaka koja je blago bizarna na neki iritantan način, sa ružno izvedenim glumljenim debilitetom, i onda u nekom trenutku nešto kao krene da se dešava jer sve ovo nekako mora da se završi.

Mogao bih još dugo nabrajati kako i zašto ovaj film ne valja, kada on ne bi bio toliko uspešan i samim tim označavao jedan novi standard na koji treba da se naviknemo. Naprosto, treba se pomiriti sa tim da se I OVO, danas smatra načinom kako film može da se snimi i kako može da izgleda i izlaže svoj sadržaj, namerno ne koristim reč priča jer bi to Chemu i njegove istomišljenike dovelo do ludila.

Dakle, posle svega, I OVO je legitimisano, I OVO je sad kao u redu da se smatra smislenim filmom.

Skoro četvrt vek kasnije iznova sam reprizirao PSYCHO Gusa Van Santa i moram priznati da ni sada kad sam mnogo otvoreniji za razne pizdarije, teško da mogu da dokučim smisao ovog poduhvata. Naravno, ne izdvajam se mnogo od onih koji smatraju prvi film neizmerno značajnim remek-delom, premda meni to nije najdraži Hitchov film. Međutim, taj sam film je čudesan, a o uticaju koji je ostvario da i ne govorimo, sve u svemu jesam poštovalac u jednom rekao bih konvencionalnom obimu. Ali, ja naročito jak lični odnos imam prema PSYCHO 2 Richarda Franklina koji je meni - na nekom suludom nivou - još zanimljiviji od Hitchcockovog filma, briljantno režiran, na nivou zapleta zanimljiv i produbljen, slično kao CANDYMAN Nie Da Coste u odnosu na Roseov, samo mnogo više straight u pogledu trilera i strave.

Ako sam bio otvoren za PSYCHO 2, ako sam uostalom bio otvoren za CANDYMAN Nie Da Coste, rekao bih da sam sasvim dovoljno otvoren i za Van Santovu rekonstrukciju filma PSYCHO.

Gus Van Sant snima scenario Hitchcockovog filma, rekonstruiše ga maltene kadar-po-kadar, ali ga smešta u savremeno doba i to pomalo stvara nelagodu i čini da ono što je najdelikatniji deo originalnog filma ne funkcioniše. Kada Marion Crane beži sa novcem i kada mi mislimo da je to film pljačke i identifikujemo se s njom, i verujemo da će u Bates Motelu početi neki noir zaplet oko njenog bekstva i novca, dešava se krupan preokret i menja se protagonizam. Norman Bates postaje protagonista ali naša identifikacija ostaje sa žrtvom što je jako zanimljiva emotivno-intelektualna igra. U filmovima sa jakim protagonistom pa makar on bio i antiheroj, publika se obično identifikuje sa njim. Hitch međutim uspeva ne samo da preokrene stvari već i da  izgradi protagonistu u čijem delovanju nimalo ne uživamo čak i kad je lukav i harizmatičniji od partnera u sceni.

Međutim, scenario, pa i kostim, kao i neke tehnike snimanja, deluju prilično arhaizirano u odnosu na savremene ambijente, i to sve stvara utisak nekog galerijskog filma tako da se teško vezujemo sa rolom Anne Heche. Film "prodiše" kada stigne u vanvremenski Bates Motel, pre svega jer je motel logično arhaiziran, ali kada na kraju film ode odatle ponovo implodira u jednu čudnu distancu prema dešavanjima, i završnica sa psihijatrom koji "objasni" slučaj što je bilo često citirano rešenje, sada već deluje skroz deplasirano i campy.

Van Sant sasvim sigurno nije imao nameru da parodira Hitcha. Pre će biti da je želeo da pokaže da je film u postupku vanvremenski. I u suštini jeste. Zaista, to kadriranje za početak bez problema može da se primeni na savremeni film, PSYCHO izgleda sasvim savremeno, kao film svog vremena. Međutim, neke intervencije iz scenarija u nekim situacijama deluju ipak kao nešto iz vremena koje je davno prošlo i tu je Van Sant na neki način morao izvršiti izmene.

U redu je što nije. Ali, film je zbog toga platio određenu cenu.

PSYCHO rimejk je nešto što postoji, razni ljudi ga različito vide, samim tim to znači da je imao svoju svrhu. Ali, nije bio neophodan, što se mene tiče.

van Sant je prvo snimio film o fejk inteligenciji, a onda i film o fejk ludilu

U ranoj fazi karijere pored cormanovske produkcije koja je rezultirala filmom koji je verovatno mnogo gejmera greškom gledalo misleći da ima neke veze sa jednom od najpoznatijih igara - Ron Howard je režirao televizijske filmove relativno generic kvaliteta i istih takvih tema.

Jedan od takvih je COTTON CANDY iz 1978. godine po scenariju koji su napisali Ron i Clint Howard koji govori o srednjoškolcu koji ne uspeva da se uključi u fudbalski tim i osniva bend kao put da se bolje socijalizuje u afirmiše.

Klinca igra Charles Martin Smith i kao mlad je isti onakav kakvim ga znamo i kao starijeg, simpatičan, malo geeky, malo nerdy, slab ali nepokolebljiv. I njegov karakter uspeva da napravi bend i nametne se uprkos postojećem moćnom i veoma mačo bendu koji dominira školom.

Ovo nije ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL. Ceo battle of the bands momenat i uopšte muzička dimenzija data je u okviru nekog povišenog realizma. Dakle, ovo nije mjuzikl i nema neke jače intervencije. Kao što nema razloga ni da pamtimo ovaj TV film da ga nije potpisao Ron Howard.

Gledao neko FRESH 2022? Ako jeste, molim mišljenje,m pošto se meni filom eobično dopao i sa ritmom i radnjom, glumom, ama sa svim elementima jeze a ne tipičnog horora. posle njega razmišljam da postanem vegan.

Fernando Leon de Aranoa režirao je film EL BUEN PATRON koji je na kraju završio kao španski kandidat za oskara iako je reč o relativno konvencionalnom, pristojnom filmu koji se izdvaja po dominantnoj ulozi Javiera Bardea koji koristi povratak u otadžbinu da se malo glumački razmahne, kako inače ne može po holivudskim filmovima.

Pod maskom sedog provincijskog biznismena i stuba društva, sa sedom kosom i naglašenom dežmekastošću, Bardem u ovom filmu više liči na Nenada Ćirića nego na sebe, i dobar je. I Nenad Ćirić je uostalom dobar, jedan je od naših najpotcenjenijih glumaca.

U svakom slučaju, EL BUEN PATRON je u suštini komedija, ali nema jak tempo gegova, komika je u situacijama, u ironiji sudbine, u životima koje junaci vode, u karakterima. Film je ipak mogao biti nešto smešniji, ili barem nešto brži jer sa pričom ove snage jedva drži pažnju u skoro dva sata trajanja.

Što ne znači da je film dosadan ili da u njemu nema šta da se vidi.

Glavni junak filma je narečeni vlasnik fabrike vaga koji je u svom kraju jedna veoma cenjena figura, smireni dobrotvor, stub zajednice, što ne znači da se ni on ne može unervoziti kada neposrednu pred bitnu posetu komisije iz lokalne samouprave koja njegovom preduzeću može doneti nagradu i put ka državnim subvencijama ne kreću da se gomilaju problemi, kojom prilikom otkrivamo njegovu mračnu stranu.

EL BUEN PATRON ne prikazuje svog junaka kao klasičnog licemera koji sve vreme radi prljave stvari iza fasade dobročinstva. I de Aranoa i Bardem ga drže ambivalentnim, on trguje uslugama ali ne čini ništa per se zlo ako baš ne mora, on nije onoliko dobar koliko svi misle da jeste ali nije ni onoliko loš koliko bi se očekivalo na naličju tako izgrađenog imidža. Ta ambivalenost daje vrednost filmu i karakteru, ali verovatno i ubija deo komike.

EL BUEN PATRON je bolje zamišljen nego što je izveden ali je svakako film vredan pažnje, ako ništa a ono zbog zanimljivo koncipiranog i odigranog Bardemovog junaka.

* * 1/2 / * * * *

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *

VIENTOS DE LA HABANA je ekranizacija romana Leonarda Padure u režiji iskusnog španskog televizijskog reditelja Felixa Viscarreta. Leonardo Padura je kod nas imao dva objavljenja romana, od kojih je jedan krimić o Mario Condeu, njegovom liku iz serije knjiga, policajcu iz Havane sklonom nesrećnoj ljubavi, kapljici i zapisivanju poneke prozne priče.

Mario Conde je u suštini klišetiziran lik, chandlerovski ranjeni detektiv zaposlen u policiji Havane koji rešava slučajeve u njenoj utrobi koju Padura, kao pisac koji nije nikada nije napustio Kubu relativno slobodno prikazuje.

Španska televizija je snimila mini-seriju od četiri televizijska filma od sat i po vremena po Padurinim romanima a prvi od njih, VIENTOS DE LA HABANA je išao u bioskope.

Mario Conde je na filmu sličan kao i u romanima, ne mnogo interesantan ali je relativno konvencionalan Padurin narativ koji je u knjigama na ničijoj zemlji između visoke književnosti i žanra ovde učinjen neverovatno interesantnim samim kubanskim ambijentom. Slično Padurinim romanima čiji je osnovni kvalitet to što je on i dalje na Kubi, i koji se kreću pomenutom ničijom zemljom ali su jači mejnstrimaški nego žanrovski, tako je i sa ovim filmom.

Bio bi to rutinski detektivski noir da nije Kube.

Viscarretova egzekucija je solidna. Impresioniran je lokacijama ali im ne robuje već film izgleda kao da se na Kubi snimaju krimići svaki drugi dan - premda nije tako. Rad s glumcima mu je dobar, ritam priče je postavljen kako treba i sve ključne elemente Padurinog zapleta uspeva da isprati u pogledu konstruisanja misterije i njenog razrešenja.

Pošto sam prvobitno gledao ovaj film u sklopu serije, ne mogu se oteti tom televizijskom utisku. Međutim, ko ne zna da postoji serija, teško da može osporiti nesumnjiv film look ovog krimića u kom uniformisani panduri voze stare lade a detektivi moskviče dok fatalna žena na gurku pali ševrolet iz pedesetih.

Siguran sam da ovom filmu nećete lako odoleti.

* * 1/2 / * * * *

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata.

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *

THIRTEEN LIVES Rona Howarda je igrana ekranizacija čuvenog slučaja kada je tokom Svetskog prvenstsva u Rusiji 2018. godine, grupa dečaka iz omladinske fudbalske ekipe Wild Boars otišla da obiđe jednu pećinu i ostala zarobljena u njoj kada su poranile monsunske kiše.

Ron Howard je reditelj čiji opus varira od filmova koji su školski primeri pravog pristupa kao što su RANSOM, APOLLO 13, FROST/NIXON, RUSH ili IN THE HEART OF THE SEA ali i brojnih naslova koji su zaista pogrešno postavljeni, previše sentimentalni i daju obrnut, loš primer kao Awards-bait.

Od navedenih dobrih filmova, zanimljivo je da RANSOM nije fikcija, iako je IN THE HEART OF THE SEA dosta estetizovan i urađen u jednom retro maniru povišenog realizma. Sve ostalo su dakle istinite priče. U tom pogledu THIRTEEN LIVES je mogao poći i na jednu i na drugu stranu. Ipak, pošao je na pravu i prvi utisak koji imam jeste da je ovaj MGM/UA film jedino mogao nastati u eri striminga jer ga je Howard snimio kao da je to tajlandski film, izveden naravno američkim hardverom.

Zapadne ličnosti su imale protagonizam u događajima, ali kod Howarda, zaista se priča ne sagledava isključivo iz njihove vizure već su tajlandski likovi dobili ravnopravan tretman a ni engleski nije lingua franca. Colin Farrell, Viggo Mortensen i Joel Edgerton su dati bez glamura, kao ljudi od krvi i mesa a ne zvezde, i donose ono najbolje što star wattage može da pruži, a to je harizma u underplayu.

Sam događaj je toliko uzbudljiv i neverovatan, prepun spontanog herojstva, neopisivih rizika, u jednom jako interesantnom miljeu a o lokaciji da ne govorimo.

E sad, Ron Howard, majstor nevolja u vodi i skučenom prostoru, ekspert sa junake kojima nestaje vazduha u onome što je "akcioni" deo, jako dobro zna šta radi, a jako vešto se snalazi - i to je recimo baš školski primer - u okolnostima gde se akcije često ponavljaju, i vešto gradi tenziju u brojnim zaronima.

Film insistira na autentičnosti, sigurno je da ima pojednostavljenja i fikcionalizacije, ali ono što je najmaštovitije u priči osmislila je ipak pre svega sudbina. U tom smislu, Howard je snimio ne samo dobar film o ovom sjajnom događaju, već je snimio i jedan zaista svež film koji se dosta razlikuje od načina na koji bi se inače čak i danas tretirali ovakvi događaji - a kod većine bi krenuli sa Chrisom Hemsworthom koji čuje za slučaj i onda skuplja ekipu i ide da nauči Tajlanđane pameti.

Uprkos tome što je upravo to "učenje pameti" nešto što se zapravo desilo, ovaj film je recept koji je koristan za našu fantaziju o Strancu koji će uspešno ekranizovati neku našu bitnu nacionalnu priču, što je paradigma za kojom mnoge nacije tragaju još od kada je Gillo Pontecorvo snimio LA BATTAGILA DI ALGERI ali potom to nije ponovio kada je snimio OGRO o španskim događajima u poslednjim danima frankizma.

DP na filmu je tajlandski art house majstor Sayombu Mukdeeprom, ali nema ništa u snimatelju umetničkog filma što stari majstor ne ume da dovede u red da isporuči jednu veoma ubedljivu filmsku sliku kakvu mu je inače pružao Anthony Dod Mantle, i ne samo njemu.

Sigurno je da bi ovaj film bitno drugačije izgledao da je ciljao samo bioskope, i čini mi se da je bolje što nije jer smo dobili nešto bitno drugačije.

* * * 1/2 / * * * *

Filmove Baza Luhrmanna uvek gledam za pažnjom mada mi je njihov domet do sada uvek bio u rasponu od nebuloze kod najslabijih do šarene laže kod najuspelijih.

To naravno ne znači da Luhrmann svojim radom i rukopisom nije sebi izborio mesto u istoriji filma uspevši da uvede u mejnstrim neke stvari koje su ipak dotle postojale ili u teatru ili u dalekoj prošlosti filma ili u ipak alternativnim radovima Guya Maddina, i ti uticaji su sporadično rezultirali konsekventijim delima od njegovih.

Međutim, kako kažu Amerikanci u bejzbol metafori Luhrmann uvek swings for the fences i spada u onaj red autora kao što je Zack Snyder koji imaju opsesiju da snime genijalan film ali na tom putu često zaborave da snime onaj dobar.

Naravno, sama monumentalnost Luhrmannovih filmova je takva da im je nemoguće ne diviti se čisto logistički, tehnički, naravno stilski, voleli ih ili ne. I svakako da čak i neki koji su vam smetali spadaju u red ostvarenja koja nikada nećete zaboraviti.

Kada je objavljeno da će Tom Hanks glumiti u Luhrmannovom filmu ELVIS moje interesovanje za ovaj projekat je iznenada poraslo. Naime, Tom Hanks je jedna od filmskih zvezda koja je nesumnjivo autorski orijentisana i veoma se meša - i to na dobar način - u projekte koje radi. Hanksova odluka da glumi u filmu na temu rokenrola po definiciji obećava mnogo jer je on snimio jedan od najboljih nostalgičnih fikcionalnih filmova tog tipa THAT THING YOU DO a pored toga je imao i neke veoma interesantne a neostvarene ideje kao recimo biopic o Crvenom Elvisu - Deanu Reedu.

Ako to sve imamo u vidu, Hanksovo uključivanje u film Baza Luhrmanna o Elvisu Presleyu značilo je da to sigurno neće biti nešto bezvredno, neki cirkus i besmislica totalna, ili bar da neće biti samo to.

Krajnji rezultat, što se mene tiče, jeste ono što Luhrmann do sada nije postigao - a to je da zaista snimi film koji je po dometu ono što je želeo - dakle, nešto genijalno. Premda, na nivou koncepta mislim da je to već postigao u svom filmu kojim je prvo i ponajviše zadužio istoriju kinematografije, reč je o ROMEO + JULIET.

Da li je Elvis kao tema bio savršen za Luhrmanna, da li je snimanje filma koji tematizuje muziku generalno pravi put za njega - kako se i šta poklopilo u ELVISu ostaje pitaje. Ipak, ono što smo dobili je nesporno.

ELVIS je jedan monolit u kom Luhrmannov ekstravagantni, aistorični rukopis gradi zaokruženu celinu sa nesumnjivim autorskim pečatom. Postoje zaista sekvence koje je teško zamisliti u bilo kom drugom filmu, i kod bilo kog drugog autora, uključujući recimo i Scorsesea. To je nešto potpuno zaumno, spektakularno, ekstravagantno, moćno.

Ono što je vrednost Elvisa u istorijskom, a samim tim i scenarističkom pogledu jeste zapravo Luhrmannov uspeh da nam dočara njegov efekat na ljude. Čistu nesputanu seksualnost koja je bila maltene opipljiva. Mi gledamo devojke koje vrište na granici između uživanja i nelagode jer on u njima budi nekontrolisanu seksualnu reakciju donoseći nešto neviđeno u skučene konzervativne sredine. Scene egzaltacije na njegovim ranim nastupima, iako generalno u skladu sa njihovim realnim imaginarijem realizovane su maltene kao erotski film jer Luhrmann želi da nam pokaže da se između mladog Elvisa i njegovih obožavateljki zaista dešavao seksualni odnos.

Time on prebacuje ono što znamo o burnim reakcijama kako obožavateljki tako i konzervativne javnosti na njega - sa polja histerije kako to izgleda kad se gleda na dokumentarnim snimcima na polje seksa koje samim tim postaje istinski preteće.

Kao neko ko izaziva masovno seksualno uzbuđenje, i uvodi crnu kulturu u mejnstrim, pritom naglašeno kršeći sva pravila segregacije, reklo bi se možda malo i više nego u stvarnosti, konačno biva ocrtano u svim dimenzijama svoje pretnje za establišment.

Zatim, neke mudre, kreativne odluke koje je Elvis donosio uprkos svom protektoru Colonel Parkeru, pokazuju da on iako nije bio klasičan autor, i nije bio sasvim svestan toga da rokenrol postaje kultura i prestaje da egzistira kao vašarska i čisto estradna pojava, jeste imao kliker, i umeo da pronađe istinsku stvaralačku inspiraciju čak i u fazama kada već zapravo nije bio relevantan, i vraćao se na velika vrata u žižu javnosti.

NBC božićni specijal dobija posebnu pažnju i bravura sekvencu svog nastanka, a film nam nudi i umetničko opravdanje za njegovu prvu rezidenciju u Las Vegasu.

Mračna Elvisova strana je u ovom filmu prikazana manje. Nekih stvari prosto nema, ali ih ima na drugim mestima već dovoljno. Baz želi da ga pamtimo onakvim kakav je bio kad je bio najbolji i smatra da je taj najbolji Elvis postojao nadalje i u onom karikaturalnom pred kraj života.

Dakle, nema Dicka Nixona, ponuda da radi za FBI, antikomunističke histerije i sl. Paranoje su prikazane vrlo malo, ali su izbegnuti svi oni sočni delovi koji bi Elvisu mogli dati negativan predznak i film nije lošiji zbog toga. Naprotiv, Luhrmann se ovde bavi pitanjem zašto je Elvis važan i uspeva da nam to ne samo dokaže nego i da razdvoji važno od nevažnog.

Stoga, mračnu stranu predstavlja Colonel Parker, bizarni holandski ilegalni migrant koji je rukovodio celim biznisom koji je generisao Elvis i uprkos brojnim pogrešnim odlukama nije uspeo da ga uništi kao zvezdu, ali ga je svakako razorio kao čoveka u praktično svakom pogledu.

Hanks ga igra pod maskom, ona je ubedljiva a on je u underplayu, ubedljiv i ispod naslaga šminke.

U dramskom pogledu, scenario koji potpisuju Luhrmann i nekoliko saradnika među kojima je njegov protege, rođak pokojnog Henryja Bromella, mladi Sam, jeste efektan, jednostavan, sugestivan i to je solidan ali zapravo najmanje složen element ovog filma. Scenario zaslužuje pohvale pre svega jer je uspeo da obradi Elvisov život od rođenja do smrti u jednom solidnom tempu u kom stvari ne izgledaju kao neki Best Of izbor, i da solidno iskoristi Colonela kao naratora preko čijih akcenata u priči pravi elipse.

Međutim, ovo nije klasično postavljen dramski rad, gde bi se sposobnost scenarista da obuhvate nečiji životni put mnogo isticala, kao recimo u slučaju KING RICHARDa.

U ELVISu je scenario veoma solidan repromaterijal za Luhrmannovu nadgradnju. Naravno, znali smo da će film koji režira Luhrmann više ličiti na Elvisa u Las Vegasu nego na Elvisa u Memphisu, pa je na čudan način Austin Butler možda i bolji kasnije nego pre, međutim film sagledava fenomen generalno i sve faze pokriva kako treba.

Jasno je da kod Luhrmanna stvari blješte, grme, prepliću se, kamera ide tamo gde nismo slutili da može, muzički uticaji se ekstrapoliraju na licu mesta pa se u Memphisu začuje rep onda kad treba da shvatimo dalekosežne uticaje te scene, sve je stvarnost i sve je bajka, sve je tako bilo i sve je triput uvećano i to je nešto što samo on može da pomiri. To je jedna višeslojna audiovizuelna atrakcija u kojoj konačno ima svrhe, i to je ono gde Luhrmann konačno istorijski miri svoj rukopis sa smislom.

Nažalost, nisam imao prilike da ovaj film vidim u bioskopu zbog nekih životnih okolnosti ali verujem da će ga biti na reprtoaru Kinoteke ubrzo.

Nažalost, nisam imao prilike da ga gledam sa Urošem Stojanovićem. Ne znam da li bi mu se film dopao, možda čak i ne bi, ali verujem da bi ga radovalo što je meni konačno legao neki Luhrmannov film.

* * * 1/2 / * * * *

Carol Rodriguez Colas snimila je prvi star vehicle Vicky Luengo CHAVALAS, chick flick dramediju o mladoj fotografkinji koja posle neuspeha odlazi nazad u svoj rodni kvart u Barseloni, gde iznova kreće da provodi vreme sa drugaricama iz detinjstva, usput lažući svoju prijateljicu iz sveta umetnosti da je dobila izložbu u Stokholmu, računajući da se ova nikada neće obresti u njenom hudu.

Film je simpatičan, bez bilo kakve tenzije, hepiend je izvesno pred nama, Vicky Luengo pleni, ali film naprosto nije na nekom preterano visokom nivou, naročito jer je veoma lokalan i mislim da je sigurno nešto efektniji "meštanima" nego stranoj publici što pokazuje da je ona ipak još uvek percipirana pre kao lokalna nego kao internacionalna zvezda, uprkos impresivnim saradnjama sa Rodrigom Sorogoyenom.

Film je s druge strane grower, kako odmiče vreme od kako sam ga pogledao sve se više sećam dobrih scena iz njega nego što mi je bio zanimljiv tokom samog gledanja. Dakle, ovo je film sa potencijalom da ipak postigne i neki internacionalni crossover, ali kako nema neki upečatljiv rediteljski postupak ili festivalski uspeh, ne očekujem da će biti preveliki.

* * 1/2 / * * * *

DAY SHIFT J.J. Perryja je novi akcioni derivat koji Jamie Foxx radi za Netflix. Izašao je istog dana kada i SECRET HEADQUARTERS na Paramount + u kom su Schulman i Joost posle izrade njegovog prvog takvog filma PROJECT POWER krenuli put bioskopa ali skončali na streamingu. PROJECT POWER je preteča DAY SHIFTa i to je high concept rad - superherojski film koji (barem nominalno) nije baziran na stripu, dočim je ovo akciona komedija u kojoj se prikazuje naš svet sa tim twistom da u njemu postoje vampiri i lovci na vampire.

DAY SHIFT nije BLADE ni u jednom pogledu ali je slično PROJECT POWERu, jedna street level varijacija na to. Jamie Foxx je simpatični blue collar lovac na vampire koji njihove očnjake prodaje u zalagaonicama, na crnoj berzi. Dave Franco igra white collar sindikalistu iz udruženja lovaca na vampire. Snoop je južnjak lovac na vampire i Foxxov prijatelj a Steve Howes iz SHAMELESSa i Scott Adkins par jermenske braće na istom zadatku. I to je sve jedan onako dinamičan romp, sa manje akcije nego što bi se očekivalo od režije od J.J. Perryja ali i sa tim da kada se desi takva scena onda haos ne prestaje, i koristi se bukvalno sve, od borilačkih veština do vatrenog oružja, a tela vampira su free for all jer su monstrumi, dakle ima raznih vidova intervencija na njima.

Snyderov skriptaš Shay Hatten je među dva potpisnika ovog scenarija i oseća se ta lakoća izlaganja jednog u suštini B-narativa, a Perry ga i radi kao B-film i zaista je ovo nešto jednostavno, nepretenciozno i dinamično. U tom smislu, DAY SHIFT bi mogao postati zdrava franšiza za Netflix, ako odluče da ga u tom smislu razvijaju, ali i ne mora.

DAY SHIFT je možda prelagan zadatak za oskarovca što Foxx ipak jeste no on se i jeste opredelio za tu neku ničiju zemlju između alfa i beta leada u akcijašima, i ovde radi odličan posao kao glavni lik.

DAY SHIFT prosto nije toliko ambiciozan kao PROJECT POWER i jeste me na dosta mesta potakao da ga pogledam opet, ali je sasvim dobar film i po sebi. I ko se pravilno postavi prema njemu, uživaće.

* * * / * * * *