ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Drugi solo projekat Daily Wirea je vestern TERROR ON THE PRAIRIE s kojim je Gina Carano odlučila da pokaže zube posle cancelovanja na seriji MANDALORIAN zbog nekih desnih stavova koje je iznela i od njih nije odustala.

Dallas Sonnier je zadužen za produkciju a on iza sebe ima jedan od cenjenijih modernih vesterna - BONE TOMAHAWK - koji je što se mene tiče bio hrpa besmislica, odmah da naglasim. TERROR ON THE PRAIRIE je neuporedivo superiorniji film.

BONE TOMAHAWK je režirao S. Craig Zahler, reditelj koji će kasnije izgraditi par excellence autorsku reputaciju sa filmovima BRAWL IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE, ali to taj film ne čini manjom nebulozom. S druge strane, TERROR je režirao Michael Polish koji je na ovaj posao došao sa FORCE OF NATURE i nekoliko naređanih DTV projekata skromnog dometa.

Sonnier je probudio ono u njemu i Polish ovde potpisuje jedan od svojih najboljih filmova. Uprkos tome što ne mogu da kažem da sam u ovom filmu uživao, TERROR je jedan hardkor naturalistički vestern opsade, u kom Polish pravi neke jako ozbiljne estetske izbore. I u pogledu vođenja priče, i odnosa i ritma. U tom pogledu, podizanje Polishovog nivoa u odnosu na ono gde se on nalazi trenutno je evidentno.

Ovo nije prvi put Sonnieru da je digao reditelja iznad nivoa na kom je bio. Setimo se Rankina na RUN HIDE FIGHT, od kog se takav film nikada ne bi mogao očekivati, i ovo je školski primer, kada bi nekoga zanimalo da se školuje za te stvari kako producent podigne reditelja na viši nivo.

Film meni lično nije bio prijatan ali ne mogu da osporim da je dobar. Nisam uspeo da se povežem sa Ginom Carano kao ženom iz XIX veka jer je naprosto njeno lice prezategnuto modernim metodama i kad god ima krupan plan imamo utisak da je zalutala odnekle, ali ovo je u suštini peckinpahovski vestern gde svi likovi imaju neke motive koji su kompleksni, samo je neko više zao a neko malo više dobar. I u tom pogledu, ako imamo u vidu negativca kog igra prononsirani konzervativac Nick Searcy koji neprekidno traži pouku u Bibliji, ovo je više old school vestern nego neka konzervativna propaganda, izuzev što film nije Woke, što je - uslovno rečeno - običan i deluje kao nešto što bi snimio recimo Barry Shear početkom sedamdesetih, da ne kažem Sam Fuller (a njih dvojica su kao što znamo overili jedan film).

U odnosu na standarde vesterna, ovaj shvata žanr ozbiljno i ulazi u blagu dekonstrukciju. Oslanja se na tropey rešenja ali gradi i ozbiljne psihološke odnose a obračuni su posebno zanimljivi jer svi junaci loše pucaju i imaju velike teškoće da pogode jedni druge.

Nekome će ovaj film biti dosadan i to je legitimna primedba. Meni svakako nije superuzbudljiv ali mi je bio dinamičan. Pod tim podrazumevam unutrašnju dinamiku koja postoji, odnose među likovima koji se menjaju. I što je najvažnije, iako je ovo u osnovi film o ženi u nevolji (već drugi Daily Wire film o ženi pod opsadom i u nevolji) niko ovde nije naivan, i situacija ne eskalira zato što se dešava nešto što junaci koji su žrtve nisu u stanju da naslute. To svakako raduje kao opredeljenje autora.

TERROR ON THE PRAIRIE je svakako premija za ljubitelje vesterna, jedno novo i ubedljivo izvođenje podvrste poznog žanrovskog formata u kome smo uživali i koji se ponajbolje održao do danas.

* * * / * * * *

Jack Nicholson se u svojoj drugoj režiji okrenuo jednom žanru koji je bio veoma omiljen u Novom Holivudu, a to je vestern. I snimio je veoma zanimljivu vestern komediju GOIN' SOUTH. Dok je DRIVE, HE SAID bio film u kom glavnu ulogu igra Bruce Dern a Jack radi pod jakim uticajem tada aktuelnih strujanja ne samo u američkom već i u svetskom, pa i tadašnjem jugoslovenskom filmu, ovde je on zvezda - a film je "mekši", pitkiji, manje agresivan ali i dalje u domenu dekonstrukcije žanra.

GOIN' SOUTH ne dobacuje do Siegelovog BEGUILED ali jeste film o muškarcu kog su na neki način zatočile žene. Jack Nicholson igra razbojnika, nekadašnjeg Quantrillovog saborca, koji skonča na vešalima i spase se tako što ga izabere Mary Steenburgen da joj bude muž, a u tom kraju je moguće da situirana neudata žena brakom spase bitangu sa vešala.

Kada ga spase, za razliku od drugih ruiniranih babadevojaka koje koriste razbojnike za seks, ona sa svojim želi da pravi rudnik a on vremenom iako želi da bude ciničan i da je nekako prevari kreće da se zaljubljuje i biva vođen jakom seksualnom privlačnošću, naročito kad mu se ona predstavi kao devica.

Jack i Mary su fantastični, i ovo nije ni BEGUILED nije ni MULES FOR SISTER SARA, ali je dobar film na svoj način. Christopher Lloyd nije toliko dobar i previše je karikaturalan kao lawman u tom kraju. Ipak, on i Mary će se naći u sličnim okolnostima kod Zemeckisa u trećem BACK TO THE FUTURE.

Ne znam da li je Lloydovo iskustvo sa tog snimanja uticalo na njeno kastovanje i da li je Nicholsonova vestern komedija imala neku ulogu u tome, ali teško je ne pomenuti tu poveznicu.

Nicholson je veoma ozbiljan reditelj u vizuelnom pogledu i u svakom od tri filma koja je režirao osetio se uticaj majstora sa kojima je radio ranije. Ovde ima funkcionalan, sveden pristup, ali ni po čemu ne zaostaje za realizacijom kakvu bi inače imao film ovog tipa.

* * * / * * * *

SHOWDOWN AT BOOT HILL Gene Fowlera Juniora je B-vestern sa Charlesom Bronsonom u glavnoj ulozi. Reč je o njegovom ranom radu, crno-belom filmu od sedamdesetak minuta, sa relativno zanimljivom pričom, solidnom glumom, dobrim korišćenjem generic vestern setova ali bez mnogo akcije pa ni dinamike o priči u kojoj deputy ne može da unovči ucenu jer niko ne želi da identifikuje begunca kog je ubio.

Premisa je zanimljiva ali se nedovoljno razvija u odnosu na to, a posle inicijalnog obračuna, akcije praktično i nema. Otud, ovaj vestern se izražava pre svega u formi melodrame što nije baš najidealnije za Bronsona.

No, imajući u vidu format, ovo je solidan rad.

* * / * * * *

Will Smith je dugo pokazivao želju da radi sa Melom Gibsonom kao rediteljem, čak i pošto je pao Cancel, ali svoj melgibsonovski film snimio je sa Fuquom kao rediteljem.

Nije problem u tome što Fuqua nije Mel, već zato što ni na jednom nivou nema senzibilitet kojim bi mogao da uzdigne osetljivi materijal na viši nivo.

EMANCIPATION je film o Whipped Peteru, ikoni abolicionizma u Americi, robu čija su unakažena leđa na fotografiji postala simbol oslobođenja robova. Znači, priča je aktuelna ali osetljiva u pogledu kako se može uraditi i ideja iza ovog projekta jeste da se ne pravi neka istorijska biografska melodramska rekonstrukcija već jedna veoma "elementalna" priča o čovekovoj borbi za opstanak.

Bill Collage je napisao veoma jednostavan, sveden scenario u kom se Peter postavlja kao lik i onda kreće u bekstvo pred "lovcima" na odbegle robove i film se posle pola sata pretvori u film-potere. I u tom pogledu ovo zaista jeste pretendovao da bude APOCALYPTO našeg vremena. Problem je u tome što osim Willa Smitha koji se odlično snalazi u glavnoj ulozi i pravi neki most između stvarne ličnosti i akcionog heroja, sve ostalo u filmu je vrlo "konvencionalno", i onda to sve meni deluje prazno.

APOCALYPTO je takođe sveden ako bismo sagledavali karakterizaciju i sklop događaja ali realizacija je takva da se zauzima veoma aktivna pozicija, subjektivna, snažna, sa dosta duha u pogledu apsurdnosti pojedinih situacija. U EMANCIPATION vizura je veoma "objektivna", u nekim scenama se čak oseća kao da nema ni jasne direkcije u tome šta je ugao iz koga će se postaviti i pri početku ima nekih scena izvedenih iz nekoliko dosta uopštenih pokreta kamere, bez jasnog protagonizma u kadru ili detalja koji sugerišu neke narativne zamajce. Ostavljam mogućnost da sve ovo bolje izgleda u bioskopu sa tim širim planovima i da glumačka igra privlači pažnju gledaoca, ali na malom ekranu mnoge od tih scena deluju ispražnjeno od energije zbog te uopštenosti vizure.

A onda kad nema tog filmskog izraza, Collageov dosta sveden scenario, namerno baziran na arhetipskim situacijama i odnosima deluje takođe vrlo prazno.

Naravno, ovo je ozbiljno izveden film, sve ovo o čemu govorim jesu efekti nekih autorskih odluka na moj utisak. Moguće je da nekom drugom to deluje efektnije nego meni.

Mnogo sam očekivao od fotografije Boba Richardsona, jednog od najboljih DPjeva u istoriji filma. Nažalost, dobili smo jednu agresivno "ispranu" sliku dovedenu do crno-belog, i ponekim akcentom u boji. Ovo rešenje mi deluje kao neka aluzija na filmove o Holokaustu koji su crpili snagu iz takve fotografije, ali nažalost ovde se taj efekat nije desio, pa to rešenje deluje tako pretenciozno. Fuquini pogrešni zahtevi i agresivna rešenja u koloritu oduzela su sve atribute kojima sam se nadao od Richardsonove fotografije.

Sama realizacija i svi elementi verovatno zaslužuju * * *  ali moj utisak je nažalost bliži * *

THE SHOOTING Monte Hellmana mi je na novo gledanje bio prijatnije iskustvo nego prvi put ali iskreno ne mogu da kažem da sam supstancijalno više dobio. Opet me ova kriptična celina nije zadovoljila, ali mi je sam odnos među likovima, i način kako je igrano, bio dovoljno zanimljiv da sa podjednakim interesovanjem kao i prvi put pogledam ovaj film - delom jer sam ga dosta zaboravio i davno je bilo.

Ovaj film je pre svega zanimljiv iz filmmejkerskog ugla, kao mustra za nešto.

Međutim, to THE SHOOTING ne čini nužno filmom kome bih se inače opet vraćao. Showcase za Hellmanov arty odnos prema konvenciji vesterna, i glumačka podela u kojoj su Warren Oates i Jack Nicholson u punoj koncentraciji sasvim su dovoljni da uvek ima šta da se vidi, ali što se mene tiče ne dobija se ništa na kraju.

* * * / * * * *

THE GREAT SCOUT & CATHOUSE THURSDAY je vestern komedija iz 1976. godine koja je pokušala da zarobi duh društvenih a pomalo i kinematografskih komešanja te epohe. Ovaj film je prošao nekoliko inkarnacija u pripremama, bio je u jednom trenutku vehicle Jamesa Garnera i režija Daryla Dukea, ali je na kraju sve režirao Don Taylor sa Lee Marvinom i Oliverom Reedom u glavnim ulogama.

Ikona američkog mačo filma, a naročito vesterna, Lee Marvin dobija priliku da sparinguje sa britanskim karakternim glumcem koji se takođe nametnuo kao mačo ikona, Oliverom Reedom, ali u fazi kad je kod obojice alkolol već zaigrao jako bitnu, možda i dominantnu ulogu u životu. Film je praćen brojnim anegdotama o njihovim pijanstvima i haosu koji su pravili, i reklo bi se da oni u to vreme nisu bili shvaćeni kao toliko cool kao danas.

U podeli su još i Robert Culp i Kay Lenz, i pružaju odličnu podršku iz senke ovoj dvojici koji dominiraju ekranom.

Marvin i Reed su na ekranu profesionalni i raspojasani. Ovo ni za jednog od njih nije bitan film, ali jeste prilično uspeo, i dobacuje do nekog standarda koji su u ovom žanru postigli najbolji radovi Burta Kennedyja.

Marvin igra nekadašnjeg skauta, tragača za zlatom a sada sitnog prevaranta koji sa svojom dvojicom saradnika, igraju ih Oliver Reed i Strother Martin, želi da povrati novac koji mu je ukrao nekadašnji partner kog igra Robert Culp. Sledi duhovita pustolovina, u kojoj je Don Taylor možda mogao biti efikasniji u pogledu tempa, ali je pravi mišićavo i energično. Lokacije nisu senzacionalne, ovo je i dalje jedan "operativni" vestern a ne galerijski primerak žanra, ali su veoma funkcionalne, i film je smešten u dane na kraju Divljeg Zapada ali funkcioniše po starim zakonitostima.

Robert Alan Shapiro potpisuje duhovit scenario, i zanimljiv je detalj da se Culpov negativac zove Jack Colby, a kasnije će imati Jeffa Colbyja u seriji DYNASTY koju je kreirao.

U svoje vreme, ovaj film nije prošao dobro, verovatno zato što u to vreme nisu znali da traje Zlatno doba holivudskih studija.

* * * / * * * *

RIDE IN THE WHIRLWIND Montea Hellmana sniman je kada i THE SHOOTING sa kojim deli deo glumačke podele. Scenario je pisao Jack Nicholson koji igra i jednu od glavnih uloga ali pošteno govoreći ne možemo reći da je sebi dao nekakav plum part.

Naime, ovo je ipak jedan B-vestern u kome Monte Hellman želi da se odmakne od konvencija, bude malo haotičniji i realističniji u postavljanju likova bez klasičnog vestern protagonizma, i rezultat je jedan konfuzan film u kom se ne zna ko na koga puca, ne zato što geografija akcije ne valja, koliko zato što niko koga gledamo na ekranu nije previše važan, ni za priču, ni za gledaoce.

Dok je SHOOTING bio sušta suprotnost, oslonjen na mali broj definisanih likova, ovde ih imamo više i ima raznih faca čak i Harry Dean Stanton kad se još nije zvao Harry ali sve to manje-više ne daje neke naročite rezultate.

Iz klasičnog vesterna SHOOTING nije uzeo ono što je dobro, a nije doneo ništa novo.

* * / * * * *

THE BROKEN LAND John A. Bushelmana iz 1962. godine je relativno klasičan B-vestern u kom noseću ulogu igra Kent Taylor, veteran iz raznih studio filmova gde je u A naslovima imao epizode a u B glavnjake.

Bushelman je slično ispraksiran, a film donosi i scene stealing ranu ulogu Jacka Nicholsona koji igra begunca iz lokalnog zatvora.

Film traje malo preko sat vremena, snimljen u TechniColoru, u okolini Tucsonu, kanonskom prostoru za snimanje vesterna pedesetih i iako je film iz šezdesetih, upravo ima jasnu strukturiranost i karakterizaciju B-vesterna pedesetih. U tom smislu, Nicholson donosi modernu glumačku igru ali se uklapa i ne odudara od celine. Jednog dana ćemo moći da kažemo da je Nicholson zapravo veoma značajno doprineo ne samo vesternu kao žanru već i njegovoj transformaciji i da je imao ulogu i kao zanimljiv autor i kao pouzdan glumac u raznim fazama.

* * 1/2 / * * * *

James Garner je sa braćom rediteljima McEveety snimio dva komična vesterna za Disney pre šestogodišnje pauze kada je napravio trijumfalni povratak na televiziju.

U to vreme, paradoksalno sličnije današnjem stanju nego što želimo da priznamo, snimanje filma za Disney značilo je raditi neki potencijalno loš, svakako šematizovan i sterilisan film za celu porodicu. Otud etiketa Disney filma iz tog vremena obično znači da je to nešto bezveze, šablonski, proizvedeno na nekoj pokretnoj traci bezbednih porodičnih proizvoda, nešto kao što se danas kaže za "Hallmark filmove". Doduše, kod Disneya barem nije bilo tog sektaškog-religioznog prizvuka kao kod Hallmarka.

Dakle, odluka da snimi dva Disney filma bila je nešto što velike zvezde prosto ne rade ili ako rade to nisu dva "mala" vehicle komična vesterna.

Ipak, THE CASTAWAY COWBOY je zapravo iz današnje vizure jedan vrlo pristojan i čak zanimljiv komični vestern u kom Teksašanin - kog igra Garner - dospeva na havajsko ostrvo i pomaže lepoj udovici - koju igra Vera Miles - sa dobroćudnim sinom da svoju plantažu krompira pretvori u stočarski ranč, uprkos zlim planovima lokalnog kontrovernog biznismena - kog igra Robert Culp.

Film je duhovit, donosi jedan blag i pitom sudar kultura. Nema tu nasilja, obračuna, ali ima pustolovine, zanimljivosti sa životinjama, prirodom i društvom, Garnerov šarm je odvrnut na maksimum, kauboj je u vreme Divljeg Zapada na Havajima, nema tu šta puno da ne prija gledaocu.

THE CASTAWAY COWBOY bi mi verovatno bio mnogo manje zanimljiv da sam mu savremenik, ali nisam tako da sada mogu u njemu neopterećeno da uživam dok kompletiram Garnerov opus.

McEveetyjeva režija je precizna, nema tu velike nauke, sve je urađeno akademski i taman kako treba, i kako se očekuje od jednog prevashodno televizijskog profesionalca.

* * * / * * * *

Ne može se reći da Frank Sinatra nije snimao vesterne, i da nije radio sa značajnim rediteljima žanra, na nekim solidnim primercima. Ali, od tradicionalnih holivudskih žanrova njegovog doba - vesternom se ipak ponajmanje bavio i u njemu je ostavio najplići trag.

JOHNNY CONCHO je režirao Don McGuire, ozbiljan holivudski profesionalac koji se okušao u raznim poslovima, i kao glumac i kao scenarista, pa je eto malo i režirao. U ovom filmu on je i jedan od pisaca scenarija.

Reč je o vrlo zanimljivom B-vesternu nastalom u Sinatrinoj produkciji u kom on igra naslovnog junaka, mlađeg i slabijeg brata lokalnog revolveraša i kabadahije koji živi "sladak život" odjeka bratovljeve strahovlade, sve do momenta kada drugi bandit ubije brata. U tom momentu Johnny gubi ugled, uzimaju mu sve što je on uzimao "na crtu" i očekuju da vide ima li petlju da proba osvetu za bratovljevu smrt.

Film se na vrlo jednostavan ali efektan način bavi transformacijom naslovnog lika i Frank Sinatra se odlično snalazi u ulozi vestern antiheroja. U suštini, ovaj film je karakterna melodrama u vestern imaginarijumu i u tom pogledu je veoma uspešna.

* * * / * * * *

Kad smo već sagledali kako se Sinatra snašao sa velikim topom, da vidimo kako je išlo na tom polju i ostatku Rat Packa.

Dean Martin je u filmu SOMETHING BIG, u režiji Andrewa McLaglena, snimio vestern komediju o dobrodušnom razbojniku koji želi da nabavi novi Gatling, ali onaj koji ga je ukrao od vojske traži u zamenu jednu ženu. Bandit kreće u seriju prepada na kočije ali nikako ne uspeva da nađe ženu koju ima srca da zameni za višecevni mitraljez, i na tom putu otima suprugu svog velikog protivnika, pešadijskog oficira pred penzijom.

Film je mogao biti fokusiraniji i sa manje digresija, ali ako imamo u vidu da kumče Johna Waynea nije neki velikan režije, reč je o vrlo solidnoj vestern komediji gde svi protagonisti uspevaju da se žanrovski iskažu, od Dina koji je uvek bio mačka u džaku do Honor Blackman u ulozi oficirove supruge.

Naslovnu pesmu je pisao Burt Bacharach sa stihovima Hala Davida a atipičnu, nekad efektnu a nekad sasvim promašenu muziku potpisuje Marvin Hamlisch.

U fazi Smrti vesterna, tržište je bilo preplavljeno tim komičnim vesternima, od kojih su neki bili zaista remek-dela a neki baš i ne. Ovaj nije ali je isto tako i potcenjen. Ko voli, ima šta da vidi.

* * 1/2 / * *.* *

YELLOWSTONE KELLY Gordona Douglasa sa Clintom Walkerom u glavnoj ulozi, bio je profilisan kao projekat Johna Forda u kom je trebalo da igra John Wayne. Burt Kennedy je adaptirao knjigu Hecka Allena (potpisan je kao Clay Fisher) i scenario čini mi se mnogo više odgovara nečemu što je A-film, i verujem da bi u konfiguraciji Ford-Wayne ovo bilo prikladnije.

YELLOWSTONE KELLY je film koji u ovom B-kapacitetu u kom ga je radio Gordon Douglas sa Clintom Walkerom naprosto deluje "preozbiljno" pre svega za glumačku ekipu koja je u njemu okupljena. Clint Walker je prosto više čovek od akcije, i ne može da pruži mnogo u nečemu što je melodrama i istinita priča ili barem fikcionalizacija istinite priče u kojoj akcije nema previše.

Imajući sve u vidu, Gordon Douglas uspeva da izvuče celu ovu stvar, i da je izvede od početka do kraja, da priča ima celovitosti, smisao, pa i emociju. Međutim, da li je to gledalačka navika, ili je to zaista činjenica, deluje mi da smo ovog puta ipak bili našpanovaniji za više akcije.

Otud, mene je pre svega u pogledu Clinta Walkera, ovaj film ostavio pomalo hladnim, ali opet, imajući u vidu sve okolnosti, reč je o delu kom se nema šta mnogo zameriti, i ko prihvati Walkera kao karakternog glumca i nakači se na njegovu igru, može proći bolje nego ja, a to nije nemoguće.

Čini se da i Douglas i Walker i svi ostali pokazuju svest o tome da ovo nije rutinski B-rad i čine sve da pruže nešto drugo. Dramske scene su izvedene sa punim ubeđenjem, čak bih rekao da su neki potencijalno melodramatički ekscesivni detalji dostojanstveno izvedeni. Otud, moguće da je moj osećaj Walkerove zalutalosti u celu stvar više subjektivan.

* * * / * * * *

Morao sam malo posle jakog Wokenessa da se relaksiram reprizom jedne vestern komedije.

DIRTY DINGUS MAGEE je upamćen kao film koji je bio A-predstava dok je kao B-film uz njega išao GET CARTER. To jeste dosta smešno iz današnje vizure jer je GET CARTER klasik gangsterskog filma a DIRTY DINGUS MAGEE je vestern komedija koju vreme baš nije mazilo.

Međutim, DIRTY DINGUS MAGEE je u svoje vreme bio respektabilan naslov sa velikim zvezdama i kompetentnim rediteljem, i uprkos tome što je estetski i tada već bio passe, bio je to studio vestern u kom se odavno niko više nije trudio da uhvati atmosferu Divljeg Zapada, surove prirode i Amerike koja je još u povoju, ima nešto danas simpatično u toj artificijelnosti.

Ono što je iz ovog filma preživelo do danas jeste komedija. Film je i dalje smešan, i koliko god kao celina patio zbog dramaturgije skeča i određene televizičnosti proistekle iz potpune artificijelnosti produkcionog dizajna, Burt Kennedy i Joseph Heller kao jedan od scenarista uspeli su da plasiraju humor koji stoji i dan-danas, a Frank Sinatra i George Kennedy uspevaju da ga uspešno izvedu.

To je osnovna snaga filma.

Ako se gleda kao film na koji će neko slučajno naići i pogledati ga, teško da bi zavredeo više od * * sa onim što je od 1970. do danas uspeo da prenese od utiska. Za ljude koji vole vestern i njegove sporedne forme, i umeju da uživaju u filmu koji nije iskoračio i svoje epohe, utisak je bitno bolji i seže do * * *.

Pokušaj studija MGM da od Roya Orbisona napravi bioskopsku zvezdu neslavno je propao u filmu THE FASTEST GUITAR ALIVE. Razlog za to je sam Roy Orbison koji je od filmskih atributa imao samo dobru volju i ništa više. Pesme iz njegove ortodoksnije country faze koje peva u ovom filmu su sjajne, ubedljiv je kad ih izvodi jer je primarno muzičar, ali nažalost kad god treba da se nešto odglumi, najviše što uspeva da izmami jeste osmeh kojim se nagrađuje dobra volja.

Film je režirao Michael Moore, pre svega značajan kao pomoćnik režije. Film je korektno izveden. Nije Roy Orbison njegova jedina slabost, ali da je bio filmski ubedljiviji, film bi svakako bio bitno bolji, naročito jer vestern komedija sa pevanjem, i to izvanrednih pesama, teško može da pogreši kad se osloni na vodviljsku strukturu špijunske priče iz Građanskog rata.

Ovako ipak THE FASTEST GUITAR ALIVE čak i sa Orbisonom kao second leadom naprosto ne može da prikrije svoje "korporativne" namere zbog kojih je film platio cenu.

* * / * * * *

THE KISSING BANDIT koji je režirao Laslo Benedek smatra se jednim od težih MGMovih promašaja svog vremena, važi za film kog se ekipa stidi, Sinatra njime nije bio zadovoljan itd.

Međutim, ovaj komični vestern mjuzikl je pravo uživanje i to ne nužno samo za Sinatrine fanove.

Naprotiv, ovo je pre svega izuzetno duhovit komični vestern sa pevanjem, u kom postoji izuzetna hemija među glumcima i puno dobro pripremljenih situacija u kojima mogu da zablistaju.

Chairman of the Board ovde igra sina meksičkog bandita kog je otac poslao na studije u Bostonu u uverenju da je lokalna gostionica porodični biznis. Kada se sin vrati sa diplomom iz hotelijerstva, veoma se iznenadi kada ga dočeka posao vođe bande koji je poznat po tome da svaku ženu koju opljačka poljubi i tim poljupcem toliko očara da padne u nesvest.

Sin nevoljno prihvata zadatak ali već u prvoj akciji se zaljubi u mladu damu koju je trebalo da poljubi. Međutim, do poljupca ne dođe a ona je ćerka španskog guvernera, a i ona se takođe zagledala u njega.

Njih dvoje pokušavaju da započnu svoju zabranjenu ljubav dok Španci dovode razne komične likove sa idejom da ulove naslovnog junaka.

Frank Sinatra i Kathryn Grayson su i glumački i pevački sjajni u glavnim ulogama. Laslo Benedek nikada nije bio reditelj A-lige i njegov istorijski najznačajniji film je više izuzetak u filmografiji nego pravilo, ali ovde se snašao kao solidan profesionalac i pre svega je pokazao osećaj za komički tajming. Film je naprosto vrlo duhovit i veoma je solidan tempo ređanja duhovitih situacija i detalja.

Kolor u kom snima Robert Surtees je MGMovski Technicolor kakav uvek volimo da vidimo. Uz duhovite, kičaste kostime daje filmu izgled spektakla iako je ovo daleko od najskupljeg mjuzikla svog vremena što takvu propast na blagajnama čini još čudnijom.

Moguće je da je reč o nostalgiji ili da su nam kriterijuma erodirali ali ovo je film koji zaslužuje da proceni iznova.

* * * 1/2 / * * * *

Richard Jessup je adaptirao svoj roman u vesternu CHUKA Gordona Douglasa koji je napravljen kao vehicle za Roda Taylora a onda se spontano proširio na niz sporednih glumaca koji igraju važne uloge.

Rod Taylor igra naslovnog junaka, revolveraša najamnika koji pošto je pomogao kočiji sa dve meksičke dame dolazi u utvrđenje američke vojske koje se nalazi pod pritiskom lokalnog indijanskog plemena.

Dok Chuka pokušava da ih upozori da će nezadovoljni Indijanci doći da uzmu ono što smatraju da je njihovo i pobiti posadu utvrđenja, shvata da je pritisak spolja ništa u odnosu na pritisak iznutra koji proističe iz loših odnosa među ljudima iz jedinice, koji su tu svi po kazni, i za koje dolazak dve žene i opasnog alfa stranca predstavlja dodatni izazov.

Douglas režira ovaj film vrlo ozbiljno i u dramskom i u akcionom pogledu, tako da jedna svedena premisa dobija u potpunosti A-tretman kad je reč o karakterima i prerasta konvencije žanra u pravcu krajnje samosvojne priče.

S druge strane, ta samosvojna priča ne remeti činjenicu da je ovo punokrvan vestern koji će odgovarati ljubiteljima žanra. U svemu ovome, verovatno je najlošije prošao Rod Taylor kog je kvalitet materijala nadrastao u svakom smislu, iako je on bio i producent.

* * * / * * * *

Gordon Douglas je režirao Warnerov vestern u ranom 3Du tog studija, CHARGE OF THE FEATHER RIVER, po scenariju čuvenog James R. Webba koji je pisao mnoge vrlo uspešne filmove velikana kakav je Robert Aldrich.

Dakle, film je svakako tehnička atrakcija bio i ima detalja naravno u kojima stvari po dubini kadra lete prema kameri ali direktor fotografije J. Peverell Marley svakako nije glavna zvezda ovog šoua. Ovo je ipak jedan vestern koji poštuje sve zakonitosti žanra i ne svodi se na showcase nove tehnologije.

Priča prati grupu otpadnika iz sveže formirane vojske ujedinjenih SAD koje su prošle kroz Građanski rat i još uvek ima razjedinjenosti. Kao u "dvanaest žigosanih", vojnici osuđeni zbog prekršaja su poslati na teritoriju Čejena da otmu dve žene koje su kao devojčice otete kada su im roditelji ubijeni i odrasle su kao Indijanke.

Plan ne ide baš savršeno, ima poginulih i ranjenih, a biće ih još više jer lojalnost belih Indijanki nije nužno na strani "plavokošuljaša".

Gledali smo ovakve filmove puno puta ali Douglas i Webb nalaze način da nam u stoprvoj inkarnaciji ponude nešto dovoljno zanimljivo, u svom pedantno i stručno izvedenom projektu.

Film pokazuje prisustvo tih 3D detalja ali pošteno govoreći zaista je vrlo pošteno izveden i fotografija veterana J. Peverell Marleya koji se naslikao svega i svačega je vrlo solidna i u 2D domenu.

* * * / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

THE FIEND WHO WALKED THE WEST je vestern rimejk klasika noira KISS OF DEATH. Pored autora priče na špici su potpisani i Ben Hecht i Charles Lederer kao scenaristi prve ekranizacije. Naravno, vestern je pisan iznova ali je Gordon Douglas osetio da će ishod biti atipičan psihološki složen vestern, pa ga je tako i režirao.

Joseph MacDonald je napravio veoma ekspresivnu crno-belu fotografiju koja više duguje estetizaciji noira nego vesterna, i daje dodatnu atmosferu zahtevnijim i dužim verbalnim konfliktima među junacima. Za razliku od tipičnog vesterna, a naročito vesterna Gordona Douglasa, ovde junaci podjednako vole da pričaju i da rade.

Od prve scene jasno je da gledamo maštovit i drugačiji vestern. Douglas i scenaristi Harry Brown i Philip Yordan daju sve od sebe da prodube neke tropey situacije i da izgrade likove koji će dati materijala glumcima da izgrade zanimljive kreacije.

Svi glumci su na visokom nivou a kao kuriozitet je naravno zanimljiv legendarni mogul Robert Evans u naslovnoj ulozi, u vreme kad je kao mladi lepotan još uvek želeo da postane glumac.

Interesantno je kako THE FIEND WHO WALKED THE WEST u delu postupka ne može da pobegne od noira, i zanimljivo je da kada uzmemo u obzir da su se u periodu klasičnog Holivuda ova dva žanra posmatrala u opoziciji, da nije došlo promene paradigme. Ovaj film je naprosto veoma noirish, ali nije noir, ovde je reč o svojevrsnoj sintezi koja bi se možda mogla u nekom čitanju opisati i kao horor..

THE FIEND WHO WALKED THE WEST sasvim jasno uzbudio je u svoje vreme Francuze i oni su o njemu na kraju mislili više nego Amerikanci.

* * * 1/2 / * * * *

Samo godinu dana pre filma THE DOOLINS OF OKLAHOMA, Randolph Scott je u film RETURN OF THE BAD MEN igrao šerifa koji je lovio Billa Doolina, da bi ga potom zaigrao kod Gordona Douglasa.

Bill Doolin je u filmu THE DOOLINS OF OKLAHOMA prikazan kao razbojnik sa sklonošću ka raznim vidovima kriminaliteta ali sa posebnim akcentom na pljačke vozove i banaka. Prikazan je kao antiheroj, razbojnik sa etičkim kodeksom i jednim dosta razumnim pristupom "poslu" u kom ga njegovi pohlepni saradnici nerado prate.

Douglasov film je daleko od istorijske hronike kakvu Bill Doolin zaslužuje jer ga hroničari Divljeg Zapada beleže kao vođu jedne od najmoćnijih bandi. THE DOOLINS OF OKLAHOMA je akcioni vestern, fokusiran na jedan isečak iz Doolinove karijere, vrlo dobro izveden ali po svom tonu veoma blizak vestern fikcijama svoga doba.

Ko ne zna da je Bill Doolin bio čuveni razbojnik i ime mu ne znači ništa, teško da na osnovu estetike ovog filma a naročito njegove dramaturgije može pretpostaviti da je to nekakava istinita priča.

Međutim, kao vestern o inteligentnom i neustrašivom razbojniku, kog na sve to igra Randolph Scott, ovo je vrlo solidan izdanak.

* * * / * * * *

THE GREAT MISSOURI RAID Gordona Douglasa je priča o Braći James i Younger i njihovim kretanjima kroz život, od južnjačkih odmetnika sa izvesnim razlozima do najuspešnije razbojničke bande koja je mobilisala Pinkertone i celu Ameriku.

Douglas ovde radi po scenariju Franka Grubera, koji je adaptirao vlastitu knjigu, koji je solidan u uvodnom delu gde postavljamo osnove njihovih problema u konfederalnom miljeu kada je Sever pobedio, ali kasnije kako se stvari kreću kroz ono što je važnije, uglavnom se protrčava kroz bitne situacije. Otud, nijedan karakter sem Franka Jamesa zapravo ni ne zaživi niti postaje bitan a motivacije ostaju površne i čak naivne, kao u slučaju penzionisanog oficira koji je postao starešina Pinkertona.

O ovoj ekipi snimljeno je nekoliko veoma bitnih filmova. Ovaj nažalost niti je jedan od njih, niti im je zbilja preteča.

* * / * * * *

THE TELEGRAPH TRAIL režirao je Tenny Wright, veoma plodni filmadžija koji je radio na raznim pozicijama u ekipi.

Ovo je rani John Wayne iz 1933. i već se tu vidi njegova izvanredna harizma i energija. Međutim, film mimo toga ne nudi mnogo, pre svega zato što je zanimljivu priču prilično trapavo postavio u pogledu strukture.

Yakima Canutt se pojavljuje u ulozi Indijanca, a otkriva se i otkud Wayneu nadimak Duke. Ali, manje-više to je pored Waynea samog jedino zanimljivo što se može naći u ovom B-radu.

* * / * * * *

U nekim verzijama naslova se A TOWN CALLED BASTARD zove A TOWN CALLED HELL, međutim, nema greške, ovo je britanska produkcija snimljena u Francovoj Španiji kao snažna refleksija špageti vesterna, smeštena u Meksiko, južno od granice.

Na okupu su Robert Shaw, Telly Savalas, Martin Landau i Stella Stevens, a kad treba da se zadrami tu je i Fernando Rey, režira Robert Parrish. Nažalost, uprkos brojnim vrhunskim situacijama i filmskim prizorima, uprkos ogromnom trudu svih sektora španske ekipe - recimo film zaista sjajno izgleda u svakom pogledu - priča je naprosto besmislena iako je situaciono jako dobro postavljena.

Enigmatična žena dolazi u gradić koji je pao od ruke lokalnog revolucionara kada je građane pobio na misi nekoliko godina ranije. Ona dolazi da osveti smrt svog supruga a revolucionar i njegova ekipa su sada građani, da bi povrh svega on lično bio sveštenik.

Kada pročitate premisu, teško je zamisliti da ova premisa, dobra realizacija i vrhunski glumci ne rezultiraju vrhunskim filmom. Ali, eto, desilo se.

Priča je izložena konfuzno, često potpuno nebulozno, uz robovanje povremeno moćnim filmskim prizorima što ja podržavam kao autorski pečat, ali Parrish ne može da nas ubedi da ima dovoljan autoritet kao autor da to prosto odigra do kraja.

I to je šteta, A TOWN CALLED BASTARD je film koji uprkos svemu zaslužuje pažnju kao jedan od vesterna koji su na putu da postani najbolji zaboravili da za početak treba da budu dobri.

* * / * * * *

John Sturges je snimio bitne filmove u nekoliko žanrova, među kojima je vestern a snimio je i nekoliko bitnih filmova sa Charlesom Bronsonom u glavnoj ulozi.

Njegov poslednji vestern CHINO nažalost ne spada ni u jednu od ove dve grupe, nije ni bitno delo u žanru a ni u opusu ovug glumca. No, ne treba ga olako odbaciti.

CHINO je atipičan vestern o usamljenog uzgajivaču konja koji prima dečaka lutalicu da radi sa njim na ranču koji će ubrzo doći pod udar lokalnih pohlepnika. Ipak, film se nikada ne razvije u punu borbu za odbranu imanja. Ostaje prilično defetistički i easygoing, uprkos retkim ispadima u vidu humora ili nasilja.

Čini se da je Sturges ovde sa Bronsonom pokušao da odstupi od formule, ali ovaj je ipak preslab glumac da bi izneo priču sa tako malo dešavanja, a o akciji da ne govorimo. Prosto, ovde se nisu pogodili materijal i glumac, a istini za volju ne bih rekao ni da je Sturges baš idealan za ovakve stvari. I on kao redielj bolje radi u delima konvencionalne dinamike.

CHINO je proizveo Dino De Laurentiis. Kako se film ubrzo pokazao kao irelevantan za tržište na kom su Sturges i Bronson imena, nastavio je da živi van Amerike, gde je samo Bronson marquee ime, pa je tako prisutan u nizu verzija i sa različitim imenom reditelja na špici.

* * / * * * *