ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Shal Ngo snimio je film THE PARK kao jedan žanrovski ali i stilski miks, prilagođen produkcionim mogućnostima koje su bile istovremeno velike i male.

Film govori o postapokaliptičnom svetu u kom su svi odrasli ljudi izumrli od bolesti koja napada sa nastupom pubeteta i sada svetom lutaju preostala napuštena deca koja čekaju svoj pubertet i smrt.

Dečak i devojčica koji lutaju kroz pustoš dolaze u jedan napušten ali nekada monumentalan zabavni park i u njemu ulaze u tenzične odnose sa devojčicom koja ga je "osvojila" pre njih ali se i brane od Blue Meaniesa, mitske bande starije dece koja deluju kao da su izmišljena da bi se plašila mala deca.

Filma Shala Ngoa ima odličnu decu-glumce i ima izuzetan objekat na kom je sniman. Problem nastaje u onome što bismo stavili u aspekt priče i odnosa među likovima koje bih nazvao istovremeno oskudnim i manje zanimljivim od onoga što nudi premisa.

Izgled filma i deca koja igraju su sjajni, ali sama radnja i priča na nivou celine su skromni. To bi u nekim drugim okvirima moglo da prođe, da je ovo sada neka skroz svedena meditacija, ali Shal Ngo ipak želi da nam priča priču, a nje ima vrlo malo.

Zato sam sklon da ovaj film koji bi po izgledu zaslužio i * * * ocenim ipak sa * * ali da ostavim mogućnost da će ga neko potpuno suprotno sagledati.

SECTION 8 Christiana Sesme je old school akcijaš plasiran na DTV tržište koji mi je veoma prijao. Ryan Kwanten je u više navrata, počev od BLUNT FORCE TRAUMAe, branio čast ovog formata, i ovog puta on snima jednu niskobudžetnu varijaciju na Petera Berga, igrajući veterana iz bliskoistočnih ratova koji posle ubistva svoje porodice i osvete protiv počinilaca, iz zatvora biva izvučen da radi za tajnu vladinu agenciju, upitan da li vlada uopšte shvata šta rade njegovi novi poslodavci.

Christian Sesma se kreće u prepoznatljivim okvirima vizuelnog žargona kakav nas je čekao kod Petera Berga pre svih, znači snima se sa više kamere, postoji povišeni realizam, blaga estetizacija, pojačan "realizam" ambijenata i kostima i sl.

Akcija je solidna,  a to više nije neka nova vest jer su DTV filmovi postali polje na kom stasavaju kaskaderi i specijalisti za scene borbe.

Međutim, Kwanten, Mickey Rourke, Dermot Mulroney i Dolph Lundgren daju stvarima jedan dodatni nivo i SECTION 8 ostaje veoma propulzivan, naročito kada se vragolijama pridoda i Scott Adkins u ulozi nezaustavljivog plaćenog ubice.

Ovo nije film neprekidne akcije, mada akcije ima dosta. Međutim, uspeva da bude dosta pristojan, i vizuelno i glumački u intermecima kada akcije nema.

Ovo je produkt napravljen za male pare, ali urađen je pošteno, čak i kada počne natpisom "MOSUL, AFGHANISTAN" koji sugeriše da je autore mrzelo da posete Wikipediju. Ipak, do kraja se ispostavi da pad na testu opšte kulture ne znači da ne umeju ono što je glavni zadatak.

* * * / * * * *

Ahahah, ovo zvuči kao obavezno štivo, zaista. Valja pogledati. Nadam se da je na našem Netflixu.

Rebekah McKendry snimila je kamerni horor film GLORIOUS na koji kritika rekao bih nije dovoljno upozorila potencijalne gledaoce. Čak naprotiv, neki su napisali i pozitivne kritike.

Reč je o poprilično užasnom filmu čiji su autori smislili kako da snime nešto za dva dinara ali u toj ideji nažalost nisu uspeli da prevaziđu svoj finansijski deficit, odnosno manjak para nisu nadoknadili ni idejama ni veštinom. Dobili smo film u kom gledamo Ryana Kwantena i slušamo J.K. Simmonsa u ulozi koja ne iziskuje njegovo prisustvo u kadru, a tekst koji interpretiraju je nešto skroz budalasto gde bi svaka referenca (tipa "lavkraftovski") samo još dodatno zavaravala ljude da zalutaju u predeo ovog promašaja.

Quote from: Meho Krljic on 18-03-2023, 05:57:17
Ahahah, ovo zvuči kao obavezno štivo, zaista. Valja pogledati. Nadam se da je na našem Netflixu.

Nema ga na Netflixu, ja sam ga gledao preko naših političkih saveznika iz Švedske, ali možda ga ima na nekom od onih VOD izbora kod provajdera.

Gde si gledao ovu dramu Sudjenje Bertolda...

Quote from: crippled_avenger on 18-03-2023, 15:19:04

Quote from: Meho Krljic on 18-03-2023, 05:57:17
Ahahah, ovo zvuči kao obavezno štivo, zaista. Valja pogledati. Nadam se da je na našem Netflixu.

Nema ga na Netflixu, ja sam ga gledao preko naših političkih saveznika iz Švedske, ali možda ga ima na nekom od onih VOD izbora kod provajdera.

Aha hvala, hvala, naći će se.

Manuel Srbin je studirao režiju sa Radu Judeom. Kako je završio snimajući film za Apollon, ironija je sudbine koja zaslužuje film, ali mora se priznati da se iz prikazanog vidi da je reč o školovanom reditelju.

U odnosu na dva do sada prikazana filma iz "novosadskog" segmenta Apollonovih originala, ZALJUBLJENA ANA, GOSPODIN ZABORAV I MAMA je daleko najviše izvukao iz okupljene ekipe koju čine mahom neafirmisani autori bez reputacije. Za razliku od PORNO PRIČE i JENGE, Srbinov film prvo ne izgleda skaredno, izgleda podnošljivo, nije to film look čak ni najboljih Apollon produkcija koje radi Petar Pašić, ali se vidi da ovaj reditelj ima ukusa, znanja kako bi stvari trebalo da izgledaju, čak i kada to ekipa ne ume da izvede itd.

Drugi problem koji ne uspeva da prevaziđe je disbalans među glumcima. Ivana Popović i devojčica Ana Jovanović koja igra njenu kćerku, daleko nadilaze ostatak podele u kojoj je Dejan Tončić najpoznatije ime. Nažalost, ostatak podele je sasvim nedorastao zadacima koji su im dati, kao i partnerima. Tončić jeste dorastao ali igra jednodimenzionalan lik koji je prilično nezavidna prilika da se pokažu mogućnosti. Međutim, Ivana Popović i devojčica uspevaju da iznesu film. Svakako da bi bio propulzivniji da su imale s kim da glume i definitivno nema šta da pruži u trajanju od 108 minuta, ali bi na sat i po bio taman kako treba.

Kao straight-to-streaming film, gde se standardi tek uspostavljaju, ZALJUBLJENA ANA u suštini ispunjava svoju ulogu porodičnog filma koji se gleda u kućnim uslovima. Ipak, malo mu je falilo da bude još bolji u tom okviru i podigne standarde.

U odnosu na svoje kolege školovane u Srbiji, Manuel Srbin je pokazao da može da izvuče mnogo više iz Apollonovog novosadskog kolektiva. Recimo, u ovom filmu koji ima muzičku dimenziju jer devojčica ima bend, napravio je i bolju muziku i par pesama za koje je pisao reči.

U tom pogledu, Srbin definitivno zaslužuje novu priliku i bolje uslove za rad.

* * / * * * *

Quote from: milan on 18-03-2023, 17:57:50
Gde si gledao ovu dramu Sudjenje Bertolda...

Skinuo sam neki rip. Možda je ima na kanalu RTS na YT, nisam proveravao.

Rospo Pallenberg nije tikva bez korena. Sarađivao je sa Johnom Boormanom na propasti zvanoj HERETIC, odnosno nastavku EXORCISTa ali posle i na uspešnom EXCALIBURu i na EMERALD FORESTu. Njegov rediteljski film iz 1989. CUTTING CLASS može biti definisan kao slasher komedija a danas je najpoznatiji kao jedna od ranih i upečatljivih glavnih uloga Brada Pitta.

Ne mogu da se setim da li je Fangoria apostrofirala ovu ulogu u onim svojim rubrikama "gresi iz mladosti" ali Brad Pitt je časno odradio svoj staž u exploitation filmu koji je imao potencijala da bude nešto bolje od onoga što jeste.

Kada se stvari u finalu filma zalaufaju, Rospo Pallenberg u saradnji sa iskusnim izraelskim direktorom fotografije Avijem Karpickom koji je ispekao zanat sa Menahemom Golanom, uspeva da isporuči neke vrlo solidne scene. Međutim, sve dotle imamo posla sa komedijom koja nije mnogo smešna, a dosta je disperzivna u očajničkim pokušajima da izgradi gegove, istovremeno je lascivna i "čista", i ubistvima čiju hororičnost ne osećamo iz dva razloga - krije se ko je slasher plus upliv komedije ima svoje posledice.

Dakle, Rospo Pellenberg nije uspeo da savlada taj hod po žici, a na kraju nijedan od osnovnih žanrovskih elemenata zaista ne funkcioniše sve do same završnice kad stvari postaju pomalo strašne i pomalo smešne ali vrlo solidno izvedene.

CUTTING CLASS deluje kao film koji je imao prostor da pokuša prevazilaženje konvencije i u tome nije uspeo ali je postigao ipak određeni nivo prijatnosti zbog kog ne izgleda kao neki ispušteni rutinski slasher iz osamdesetih, plus ima solidan soundtrack sačinjen od dobrog popa iz tadašnjeg vremena i ima Brada Pitta i dosta inspirisanu glumačku ekipu oko njega.

Isto tako, ima jedna smrt koja deluje kao da je inspirisala deo Eli Rothovog trejlera u Grindhouse diptihu.

Da je snimio sjajan film, kasnija Pittova slava mogla je oživeti Pallenbergovu karijeru i dati joj novu dimenziju. Ipak, ono što je nesporno jeste da je ovo film kome se niko neće smejati kad ga pogleda zbog Pitta jednog dana.

* * / * * * *

Neville Smith je napisao i odigrao LONG DISTANCE INFORMATION, televizijski film koji je u sklopu serijala PLAY FOR TODAY režirao Stephen Frears.

Smith ima nekoliko specifičnosti, jedna je njegova specijalizacija za fudbalske teme a druga je kontinuirana saradnja sa Frearsom na televizijskim projektima što ga uz Alana Benneta čini njegovim najbitnijim televizijskim saborcem.

LONG DISTANCE INFORMATION je izašla 1979. godine i govori o radio voditelju čija radio emisija pušta stari rokenrol a on odgovara na trivia pitanja o Elvisu koja mu postavljaju slušaoci. Uporedo, on brine o svojoj već odrasloj kćeri iz prvog braka, pokušava da očuva novu vezu i zlopati se sa cover bendom koji svira rokenrol standarde.

Priča je dosta crnotalasovska po miljeu i odnosima, ali Smith i Frears je izvode sa puno energije i vedrine i jako ubedljivo uspevaju da nam prenesu fascinaciju svog junaka starim rokenrolom a iznad svega Elvisom u kog naravno projektuje mnoge svoje želje i razmišljanja.

LONG DISTANCE INFORMATION je jedan od primera britanske televizijske produkcije trajne vrednosti.

Čuveni sportski novinar specijalizovan za fudbal, jedan od najvećih doajena u toj oblasti Brian Glanville napisao je kratku priču koju je u serijalu televizijskih filmova RED LETTER DAY adaptirao Willis Hall.

U energičnoj izvedbi potcenjenog Gordona Flemynga koji je uprkos nekim izuzetnim, iako neprepoznatim filmovima, veći deo svoje karijere proveo na televiziji, ova priča o mladom pacijentu jednog engleskog sanatorijuma koji sreće svog idola, fudbalskog trenera kog veoma poštuje, dobija pored sentimentalne i jednu u suštini vedru notu.

Glavni junak ima ulogu straight guya od kog se odbijaju ekscentričnosti drugog glavnog junaka, sujetnog fudbalskog trenera ozbiljno narušenog zdravlja koji hrli ka oporavku ne bi li ponovo počeo da se bavi onim što ga je i gurnulo u bolničku postelju a to je vođenje fudbalske ekipe. Pun gorčine prema protivnica i ubeđenja da sve najbolje zna, trener na samrti galavnizuje svog mladog sapatnika pomažući njegovom boljem oporavku ali lagano iscrpljujući sebe.

MATCHFIT uspeva da bude i sentimentalan ali i "muški" mali film, u kom je ishod poznat ali je izveden sa punim ubeđenjem.

Stephen Frears je u svom radu zadužio mnoge žanrove a između ostalog snimio je i nekoliko jako upečatljivih krimića, recimo kultni naslov ovog žanra osamdesetih THE HIT, ali i niz priča koje su kroz psihološko tumačenje likova govorile o raznim oblicima kriminaliteta. Nije li serija QUIZ u stvari krimić u svojoj osnovi iako je režirana kao maltene komedija?
No, THE HIT iz 1984. je referenca u ovom slučaju jer je 1977. godine Frears sa istim piscem - Peter Prince je u pitanju - snimio briljantan televizijski film za ITV pod naslovom LAST SUMMER.
I ovaj televizijski film se najpre može žanrovski odrediti kao socijalna drama po postupku, po načinu kako se grade likovi i vodi priča, ali zapravo je krimić o grupi momaka koji se bave krađama automobila na londonskim ulicama, i kroz kretanje unutar hijerarhije kradljivaca stičemo utisak o raznim klasnim i generalno društvenim i generacijskim tenzijama.
Frearsov rediteljski postupak u ovom televizijskom filmu je klinički, pomognut izuzetno izgrađenom fotografijom Chrisa Mengesa koga najpre pamtimo kao saigrača Neila Jordana.
Uprkos tome što je fokus filma na likovima i njihovim odnosima, posao krađe kola je jako uzbudljivo prikazan, jasno je da Frears i Menges znaju da je onaj ko mu tako ne priđe zalutao u ovaj posao.
LAST SUMMER ima sve osobine rasne kriminalističke melodrame za veliki ekran izuzev trajanja. Taj nedostatak je Frears ubrzo ispravio u nekim drugim ostvarenjima.
Veliki je uspeh napraviti film koji na nivou sinopsisa zapravo ima karakteristike gangsterskog filma o usponu mladog člana bande ali da se u realizaciji ta mehanika žanra uopšte ne oseti i ne prepozna ta mustra po kojoj se sve gradi.
Mnogi tipični motivi krimića su tu, ali su kroz drugačiji ugao gledanja mutirani u nešto što odaje utisak nežanrovske životne hronike. U tom smislu, ovo je uzoran primer krimića prilagođenog miljeu u kom čista žanrovska forma ima teškoće, što je donedavno uostalom bila i naša situacija. Ona je sada promenjena ali to ne znači da nema potrebe za svežim uglovima gledanja.

Stephen Frears režirao je tri samostalne priče za televizijsku antologiju THE COMIC STRIP PRESENTS u kojoj su nastupali razni komičari iz istoimene udruge.

MR JOLLY LIVES NEXT DOOR se po minutaži preko 45 minuta može kvalifikovati za televizijski film a to je svakako i po svojim produkcionim kapacitetima.

Reč je o neuspeloj crnoj komediji zabune u kojoj nažalost nije vidljiv Frearsov osećaj za meru. Naprotiv, ova priča kao da hoće da eksplodira od nesigurnosti u vlastiti materijal i izvođače i svaki kadar je natrpan pokušajima slapsticka, humora u govornoj radnji, svega, a ništa upadljivo nije smešno.

Ovo je trebalo da bude neka histerična, anarhična, crna krimi komedija kao recimo Raimijev CRIME WAVE ali je rezultat bliži nekom KUPI MI ELIOTA...

Alan Bennett je ostvario plodnu saradnju sa Stephenom Frearsom na britanskoj televiziji i televizijski film A DAY OUT iz 1972. godine je jedna od njih. Ovaj film prati članove biciklističkog kluba Halifax koji polaze na izlet i onda na tom putu nailaze na razne prepreke, najviše u međusobnim odnosima.

Nažalost, Bennettov pristup tekstu u ovom filmu mi nije bio do kraja jasan i nije mi prijao. To je neka svedena, pomalo apsurdna engleska dramedija u kojoj je neizrečeno bitno koliko i izrečeno a izrečeno je prilično bezveze.

Zanimljivo je da se decenijama kasnije, Frears vratio biciklistima snimivši film THE PROGRAM o Lanceu Armstrongu i njegovoj doping aferi, bioskopski film sa bitno drugačijim predznakom.

SONG OF EXPERIENCE Martina Allena je televizijski film koji je u sklopu serijala SCREEN TWO režirao Stephen Frears. Reč je o izvanrednom televizijskom filmu u kom se Frears mnogo bolje snašao u formi izleta koju je koristio i u Bennettovoj A DAY OUT. Ovog puta on pravi vrlo zanimljivu priču o tri dečaka koji idu da trainspottuju, vreme su pedesete, LADY CHATTERLEY je na sudu a klinci će doživeti jedno iskustvo koje će im umnogome promeniti i međusobne odnose i traumatizovati ih za ceo život.

Frears maestralno koristeći tehniku da je "manje u stvari više" a onda bivajući i iznenađujuće eksplicitan rešava tu traumatičnu situaciju, i generalno glumački jako dobro vodi mladu podelu. Rekonstrukcija epohe je vešta i nenametljiva, film deluje relaksirano kao da je sniman u vreme kad se dešava što je najveći kompliment.

Frears ovde u mnogim aspektima drži rediteljski masterclass.

GUMSHOE je žanrovski hibrid, parakrimić u kome ima najmanje krimića, zapravo čudna mešavina komedije i psihološke studije o frustriranom i psihotičnom komičaru koji se javlja u oglasima kao Sam Spade, inspirisan književnim likom detektiva i onda zaista biva upleten u jedan slučaj sa kojim ga vežu poznanstva sa nekim od protagonista.

Stephen Frears režira, njegov povremeni saradnik sa televizije Neville Smith piše, ali rekao bih da je GUMSHOE u njihovim glavama bio znatno zanimljiviji od ovog koji smo na kraju mi dobili na ekranu. Naprosto, ova celina puca po šavovima a nema nijedan element ni pojedinačno koji je kvalitetan, uključujući i Alberta Finneya u glavnoj ulozi koji je začuđujuće površan.

* 1/2 / * * * *

Roman Ričarda Rajta DOMORODAC doživeo je tri ekranizacije od kojih je pisac dočekao samo prvu u kojoj je i igrao glavnu ulogu.

Prva ekranizacija izašla je 1951. godine, režirao ju je Belgijanac Pjer Šenal u argentinsko-američkoj koprodukciji, svakako van Holivuda i tada već četrdesettrogodišnji Rajt igra glavnu ulogu. Uprkos Rajtovoj uključenosti u projekat, počev od njega koji je groteskno prestar za ulogu ipak mladog i neemancipovanog čikaškog crnca koji traži posao, a svi ga tretiraju kao mladića koji tek ulazi u zajednicu, ova ekranizacija ima više vrednost u nekoj sirovosti, autentičnosti i prostom nastanku izvan sistema jer je sam pisac sebe video kao prognanika.

Druga ekranizacija izašla je 1986. godine i fokusirala se na melodramski aspekt priče odnosno na ono što je radnja romana ali ne i na ono što je njegovo značenje. Prevashodno televizijski reditelj Džerold Fridman sve je tretirao kao jednu priču iz života i svakodnevice što nije pravo čitanje romana.

Naime, reč je o egzistencijalističkom romanu u čijem centru se nalazi jedna noar situacija, ubistvo koje počini mladi sluga, ali on ga ne počini iz strasti ili koristoljublja već iz straha da bi mu pogrešno shvatanje jedne određene situacije, a kroz prizmu rasizma moglo učiniti štetu.

Stoga, DOMORODAC ima mnogo više veze sa romanima poput Kamijevog STRANCA nego nekog krimića ili hronike teškog života u doba segregacije.

U tom smislu, najnovija ekranizacija u režiji Rašida Džonsona do sada najuspešnije uspeva da zarobi tu egzistencijalističku dimenziju romana, iako on naravno neumitno ima i tu mustru krimića jer se bavi određenim oblicima kriminaliteta.

Priča se dešava u današnje vreme. Glavni junak je mladi crni panker koji se izdvaja i razlikuje od onoga kako svi oko njega, i belci i crnci doživljavaju mlade ljude. On se ne snalazi u modernom svetu jer je upitan nad sobom, svojim identitetom koji se ne uklapa ni u jedan stereotip, i kada dobije posao šofera u porodici imućnog advokata upoznaje njegovu ćerku i njenog momka koji su u raspoloženju levog aktivizma, okupiranja Vol Strita i fascinira ih što sada u životu imaju "svog crnca" sa čijim iskustvom mogu da se upoznaju.

Međutim, ni u okolnostima kada je među belcima koji ga "drže kao malo vode na dlanu", dakle jako daleko od sistemskog rasizma prošlosti ali u epohi jednog drugog i perfidnijeg sistema stereotipa od kog ne može da pobegne i koji ga na kraju dovodi do ubistva.

Nova ekranizacija DOMOROCA spada u red aktuelnih naslova koji se bave drugim - pre svega pank - ostavštinama crne muzike u SAD, nudeći i jedno drugačije viđenje njihove pozicije, u čemu je najveću popularnost dostigao Džordan Pil. Muzika je detalj u ovom filmu ali nije samo deo zvučne slike, ona je simbol nečega što je činjenica ali za šta niko nema strpljenja jer se time remeti stereotip sa kojima su se svi srodili.

Film je fokusiran, elegantan, sirov na svoj način i uprkos tome što se kreće unutar realističkih okvira, nosi u sebi nešto egzistencijalističke svedenosti gde sam vizuelni žargon sugeriše da ovo i jeste i nije pokušaj autora da rekonstruiše stvarnost i da pre svega želi da nam obrati pažnju na intelektualna vrtloženja junaka. Otud, ovde imamo svet koji je uverljiv ali opet i čitav niz detalja snažne znakovitosti koji se nenametljivo ističu i privlače gledaočevu pažnju, gaseći emocije i pojačavajući intelektualni angažman.

Otud onoj publici koja nije shvatila Džonsonov postupak, ova priča može delovati previše determinisano u odnosu na ono što su joj mogućnosti, ali to i jeste suština ovog filma, da postoje neke jače sile koje usmeravaju ishode, bilo da su socijalne ili autorske.

* * * / * * * *

Philippe Falardeu snimio je film MY SALINGER YEAR, dramediju smeštenu u svet njujorškog izdavaštva koja je povremeno upoređivana sa DEVIL WEARS PRADA.

Falardeu ima određenih sličnosti sa Frankelovim filmom, u glavnoj ulozi je Margaret Qualley koja jeste u fazi cementiranja statusa zvezde kao Anne Hathaway onomad i ponudila je izuzetno harizmatičan nastup kao Joanna Rakoff, stvarna ličnost, nekada mlada spisateljica koja je radila kao asistentkinja u kući koja je zastupala Salingera. Isto tako Sigourney Weaver igra ulogu donekle sličnu onoj kakvu je imala Meryl Streep u PRADI, sa sličnom dinamikom moći.

Međutim, PRADA je s jedne strane mnogo veseliji i uostalom fikcionalan film koji se ne bavi istinitom pričom, s druge strane Frankel je uspeo da izgradi mnogo veću dinamiku nego Falardeu. MY SALINGER YEAR ima sve sem dinamike - nema jakih uspona i padova, nema modulacije u intenzitetu odnosa, stvari se kreću u jednom dosta suženom rasponu emocija, i Falaredeu to uspeva da razigra nekim rešenjima, nekim oniričkim pasažima i film na kraju uspeva da funkcioniše, no nema onu organsku snagu PRADE.

Margaret Qualley je sjajna u glavnoj ulozi, a Sigourney Weaver uspeva da postigne sve ono što i Meryl Streep kod Frankela, samo sa manje persiflaže, tako da njih dve uspevaju da iznesu ovaj film. Međutim, ni na jednu od ove dve karijere, SALINGE YEAR neće imati efekat PRADE jer su glumice ipak bitno snažnije od samog filma.

No, istinita priča sigurno sama po sebi nosi ograničenja. Ako imamo sve to u vidu, rezultat je ipak solidan.

* * * / * * * *

ADAM Rhysa Ernsta je pokušaj da se u novim LGBTQ+ okolnostima snimi nešto kao CHASING AMY, i uprkos tome što je Rhys Ernst u nekim stvarima superioran u odnosu na Kevina Smitha, pre svega u vizuelnom pogledu, ipak ovde nemamo takav generacijski film.

Prvo, ADAM nije tako jednostavan na nivou premise - nije priča o vezi strejt lika i lezbejke, ali jeste zarobio ovo naše vreme i tu opsesiju identifikovanjem seksualnosti. Ovde imamo junaka koji je strejt dečko u poseti sestri lezbejki u velikom gradu. Ona ga vodi na svoje žurke prepune nekih raznih trans aktivista, lezbejki, svega i svačega i on tu upoznaje devojku u koju se zaljubljuje i pošto je ona lezbejka on se pravi da je trans momak.

To sve dovodi do raznih zgoda i preispitivanja i konstituiše jedan simpatičan film o odrastanju smešten u samu žižu cele te opsesije manjinskim seksualnim orijentacijama i opredeljenjima. Milje je prikazan ovlaš ali zabavno, ovo definitivno nije CRUISING u pogledu nekog otkrivanja sveta o kom smo samo čuli, plus ovo je danas mejnstrim liberalna kultura, i nema te aure zabranjenog i andergraunda, međutim reakcija glavnog junaka na sve to, kao i na vlastite i sestrine ljubavne zgode je zanimljiva i duboko ljudska.

Glavni glumci su odlični i ubedljivi, uspevaju da prenesu osnovne emocije u ovoj priči koja definitivno nije za svakoga i mnogima može biti odbojna. Međutim, odbojnija je kad se prepričava nego kad se gleda.

* * *./ * * * *

TETRIS je prvo razočaranje u seriji zanimljivih i visokoestetizovanih biografskih filmova sa Taronom Egertonom, nastalih u produkciji Matthewa Vaughna.

Jon S. Baird je ipak bitno slabiji reditelj od Dextera Fletchera i scenario Noaha Pinka zajedno sa njim nije dorastao ambiciji koju mu je Vaughn kao pokrovitelj projekta namenio. On je hteo da napravi film o poslovnom dogovoru napravljenom na kraju Hladnog rata i da ga formatira kao hladnoratovsku akcionu komediju i to je zaista jako dobra ideja.

S jedne strane, gubi se mnogo, gubi se istoričnost, gubi se ozbiljnost priče, ali se dobija jedan nov način da se kroz neki neočekivan žanr evocira epoha i kroz fikciju ispriča istina. Nažalost, iz niza razloga ova ideja implodira.

Za početak, ovaj film ima previše scena poslovnih pregovora i poslovni termini ili uslovi su presudni za zaplet da bi se sasvim oslobodio pregovaračkih scena. Iako on pokušava da pregovaračke scene formatira "špijunskije", recimo kancelarije sovjetske firme koja je imala prava na Tetris izgledaju kao KGBov kazamat, naprosto istiniti događaj se nije mogao dovoljno prenebregnuti.

Otud ono što deluje kao nadogradnja u ključu hladnoratovske akcione komedije deluje naivno, nakalemljeno, besmisleno.

Alwin Kuchler je odličan snimatelj i ovde radi solidan posao ali film je repetitivan, pa se nažalost ponavlja i on te ne uspeva da prikrije ipak jedan ekonomičan budžet na kom je sve rađeno. Niz istih ili vrlo sličnih situacija se ređaju u ambijentima koji se ponavljaju pa tako uprkos konceptu, film vremenom postaje vizuelno dosadan.

Ono što ga spasava jeste Taron Egerton u glavnoj ulozi koji objedinjuje sve svojom zaista nesvakidašnjom harizmom i jedan generalni optimistični duh filma koji i kad nije preterano dobar naprosto gura dalje.

Na kraju, reklo bi se da je možda neka hladoratovska estetika bliža filmu BRIDGE OF SPIES bila prikladnija za ovu priču. Ali, Baird ipak nije reditelj takvog senzibiliteta ili sposobnosti.

Ovaj film je propuštena prilika iako je među producentima imao čoveka koji ovakve stvari inače savršeno radi.

* * / * * * *

Cutter Hodierne snimio je film FISHING WITHOUT NETS, priču o somalijskim piratima, datu iz vizure pirata, ali sa relativno poznatim evropskim glumcima u ulogama otetih mornara. Međutim, rezultat je sporadično vizuelno ekspresivan ali u suštini statičan film, prepun opštih mesta koja u početku još i mogu da se prihvate kao sirovost postupka dok se ne razotkrije da je to-to, da Cutter Hodierne prosto svojim junacima neprekidno dodeljuje stupidne dijaloge. Umesto da ponudi suprotnu vizuru, odnosno drugu stranu medalje u odnosu na Greengrassa i CAPTAIN PHILLIPSa, Hodierne nudi inferiornu verziju iste stvari.

* * / * * * *

Eminentna direktorka fotografije Reed Morano režirala je film MEADOWLAND, zanimljiv ali disperzivan i nezaokružen film o paru kome dete jednog dana nestane tokom kratke pauze na benzinskoj pumpi i onda se uključujemo u njihov život godinu dana kasnije gde njih dvoje, suočeni sa gubitkom svako na svoj način pokušavaju da nastave dalje sa životom.

Prvi čin do nestanka i treći čin su vrlo zanimljiv, ali drugi je prilično stagnantan. Chris Rossi se u scenariju trudi da sačuva junake od velikih melodramskih obrta ali opet ne ume da napiše scene u kome su likovi efektno "u leru" i onda tu imamo niz nekih dešavanja svesno koncipiranih da ne budu sasvim konsekventna.

Mnoge linije priče i likovi nemaju gotovog značaja niti funkciju, to se recimo naročito odnosi na brata kog igra Giovanni Ribisi, inače sjajan glumac, dosta dobar i ovde, ali suvišan. Kada imate takvog glumca u krupnoj ulozi on privlači pažnju, i kada ostane suvišan, to se fakturiše kao veliki problem.

Film dobro počinje i dobro se završava. Da je u ulozi supruga neko ko može bolje energetski da parira Oliviji Wilde, koja je odlična u ulozi supruge, a ne Luke Wilson, film bi možda bio nešto efektniji, iako je on uradio solidan posao.

U duhu dobrog početka i dobrog kraja, mogu zamisliti ljude kojima to digne utisak o filmu na * * *. Od mene ipak -

* * 1/2 / * * * *

Baš davno sam prvi put gledao DEATH BEFORE DISHONOR, u vreme prvog talasa piratskih video klubova po Beogradu i upamtio sam ga kao osrednji naslov u tada snažnoj plimi B-filmova na temu sukoba američkih službi bezbednosti sa arapskim teroristima.

Odlučio sam da ga repriziram prevashodno zbog toga što je reč o jednoj od ranih fotografija danas slavnog direktora fotografije Dona Burgessa koji najčešće radi sa Robertom Zemeckisom. U nekim drugim filmovima iz tog perioda Burgess je pokazivao potencijal da jednog dana završi kao saradnik tada već veoma slavnog Zemeckisa, ali ovo nije taj film definitivno.

Međutim, zanimljivo je kako se od nekih stvari ne može pobeći. Ovde se između ostalih radi o marincima koji obezbeđuju ambasadu u opasnoj arapskoj zemlji, i nekakav eho ovog filma osećam kod Baya u 13 HOURS gde pritom ne moram nužno očekivati ni da je Bay ovo gledao, ali ima nekih čudnih paralela koje nisu citat ili uticaj već prosto način kako američki film neke stvari prikazuje.

* 1/2 / * * * *

EARLY STRUGGLES je saradnja Stephena Frearsa i pisca Petera Princea iz 1976. u okviru serijala PLAY FOR TODAY. Ovaj televizijski film ima zanimljivu postavku, relativno mladog i relativno ambicioznog muzičara koji ostaje ostavljen sa bebom, i njegovom prijatelju, nekada značajnom muzičaru a sada alkoholičaru i beskućniku koji mu pomaže da brine o njoj, u zamenu za smeštaj.

Prince ne nudi neki veliki zamah u pogledu sklopa događaja, nema ovde neke velike priče osim anticipacije oko vođenja deteta na prvu kontrolu kod pedijatra posle godinu dana što uokviruje priču, ali zanimljivih karakternih mikro-odnosa, sve je zanimljivo igrano i izvedeno.

Tom Conti odlazi do granice prihvatljivog ali je srećom ne prelazi, u ulozi tog beskućnika koji je nekada bio zvezda, i ovo je dobar primer kako glumac pronalazi svoj interes u nekom ostvarenju ali ga ne uzima pod svoje. U efektnoj epizodi pojavljuje se i mladi Stephen Rea.

BOSTON STRANGLER Matta Ruskina je film koji je Fox bacio na Hulu i nažalost odmah vidimo i zašto. Uprkos podeli koju predvode Keira Knightley i Carrie Coon, ovo je film koji je po dinamici, i izvedbi tu negde ispod neke bolje televizijske serije, kao neki davno prevaziđen proceduralni televizijski film po istinitoj priči. Ovakav kakav je ne bi imao šta da traži u postpandemijskom bioskopu koji je jako podigao kriterijume priče i spektakla.

Film govori o dve novinarke koje su uspele da dokažu neke od bitnih hipoteza u čuvenom, i do danas nejasnom, slučaju Bostonskog davitelja koji je u svoje vreme ima svetsku famu - iako se to iz ovog veoma skromno produciranog filma baš i ne vidi. One su jedine ozbiljno prišle slučaju i nisu pristajale na "laka rešenja" koja su zadovoljavala bostonsku policiju.

Keira i Carrie se trude ali nažalost sve oko njih je letargično i manje aktivno od otpora daviteljevih žrtava. Nisam fan Fincherovog ZODIACa ali ovo je ZODIAC za veoma siromašne.

* * / * * * *

Juan Miguel del Castillo snimio je krimić po romanu koji je napisao Benito Olmo i rezultat je nažalost takav da jedino ostaje poverenje u kvalitet knjige. U flmu LA MANIOBRA DE LA TORTUGA, naprosto dobijamo jedan spoj više misterija koje su toliko generic da gledaocu veoma teško drže pažnju. Iskreno, ovo je jedan od onih filmova koje gledalac zaboravlja dok ih gleda jer sve što vidi deluje kao nešto odavno poznato i viđeno.

To je šteta jer Juan Miguel del Castillo nije loš u realizaciji, ali nedovoljno je superioran da bi stil pokrio supstancu. U jednom trenutku, gledalac gubi konce priče i ne oseća potrebu da ih ponovo pohvata i samo gleda kako likovi rade očekivane stvari kako se stvar kreće prema kraju.

* * / * * * *

MIRAGE Gordona Flemynga je docudrama o špijunskoj aferi kada je švajcarski inženjer Alfred Frauenknecht prodao Izraelcima planove za proizvodnju lovca Mirage i time postavio temelj za njihovu kopiju tog aviona Kfir. 

Između dva arapsko-izraelska rata, vazduhoplovstvo jevrejske države je bilo prepolovljeno iako su oni krili svoje gubitke. Iz Evrope nisu mogli da nabave delove za svoje avione, i postojala je politika deeskalacije i neutralnosti prema konfliktu. Otud, oni odlučuju da nekako drugačije nabave opremu i obraćaju se švajcarskim kooperantima u proizvodnji Miraga.

Alfred Frauenknecht je bio savetnik na ovom filmu i to je bitno pošto je zapravo ovo bio jedan veoma zanimljiv logistički podvig. Naime, za motor jednog aviona postojalo je 160 000 raznih crteža, što za delove što za alate koji se koriste za proizvodnju delova. Toliku masu dokumenata je bilo nemoguće izneti neopaženo i Frauenknecht je organizovao diverziju.

Kao rukovodilac u preduzeću koje je vodilo izradu motora ali opt nije samo radilo sve komponente, pokrenuo je akciju mikrofilmovanja planova i tako su svi kooperanti morali da vrate nacrta koji su im povereni. I onda je posle mikrofilmovanja, on izneo papire, tobože da ih isprati na spaljivanje a u stvari da ih preda Izraelcima.

Znamo iz filma SPLIT, posle kog sam i razvio opsesiju Flemyngom da je heist žanr u kom se on snalazi, međutim ovo je skrupulozna docu drama u kojoj suspensea ima u onoj meri i na onaj način kako ga je bilo u životu. Dakle, dosta.

Alfreda igra prekaljeni profesionalac Ian Holm, i ovo je svakako obavezna stvar za sve one koji vole Mossad na filmu.

FALSE POSITIVE Johna Leeja, nastao je po scenariju koji je on napisao u saradnji sa glavnom glumicom Ilanom Glazer. Reč je o jednom od onih filmova u kojima scenaristi smisle ključne plot pointe ali nemaju baš jasnu ideju šta se dešava između, a to je jedna od složenijih stvari u tom procesu, i onda se tako i film kreće od bitne tačke do sledeće, od preokreta, do kulminacije i nazad do uzbuđujućeg momenta a između toga nema ništa vredno pažnje.

FALSE POSITIVE je horor o ženi koja je trudna. Težak zadatak ako imamo u vidu zaostavštinu Polanskog i kao autora i kao žrtve na tom polju, ali opet i potentan prostor za preispitivanje raznih strahova koje u tom domenu ljudi mogu imati.

I onda dobijamo jednu priču gde imamo elemente strave malo pojačane a malo i relativizovane trudničkom i plus hormonskom psihozom glavne junakinje, gde na kraju nije skroz jasno šta je stvarno, šta je ona umislila i kako stvari odmiču postaje prozaično pa nije ni toliko bitno.

Šteta, Ilana Glazer se trudi u glavnoj ulozi ali nije na nivou dvojice asova koji joj pružaju podršku a to su Justin Theorux i Pierce Brosnan. Oni kradu svaku scenu u kojoj se pojave, ali ona je glavna i gazdarica je u ovom filmu po svim osnovama.

Na kraju, možemo biti nezadovoljni onim što nam je pružila Ilana Glazer kao domaćica i ispred i iza kamere, ali u njenu odbranu možemo reći da je film barem dinamičan i relativno kratak - traje manje od sat i po, pa se sve to lakše iznese.

* * / * * * *

SVILEN KONAC je debitantski film Damira Romanova, jedinog reditelja koji je u generaciji skupljenoj u omnibusu OKTOBAR bio zainteresovan za ortodoksni žanrovski film. Snimljen je u okviru Apolona, u produkciji Radoša Bajića, dakle daleko od nekog miljea kom je Romanov stremio i u realizaciji je pokazao profesionalni nivo, ali nažalost ne i neku dodatnu sposobnost da prevaziđe upadljivu dramsku nerazvijenost priče.

Film traje 79 minuta i pravi je podvig da ovako dramski nerazvijen scenario, napisala ga je Milica Jevtić po priči Jelene Bajić Jočić, uopšte uspeva da bude "razvučen" na toliko. U tom smislu Damir Romanov zaslužuje i čestitke.

Sama priča nije previše interesantna, postavlja preg junake i gledaoce neke stare dileme na koje starinski i odgovori i ne donosi ništa novo.

Ipak, lepo je čuti bend Ljubičice u jednoj seoskoj melodrami iz produkcije Radoša Bajića. Podsetilo me je malo na Koju u RADIO VIHOR ZOVE ANĐELIJU Joce Živanovića.

Ukupno uzev, ovo je produkciono i rediteljski artikulisan film koji nije imao baš mnogo supstance sa kojom bi se izrazio. Sve ono što smo dobili je manje-više na nivou onog što je uneto u startu, Olga Odanović i Aleksandar Stojković su već razrađeni u pogledu interpretacija i ne nude ništa novo ali rade ono svoje vrlo profesionalno, mladi glumci nisu baš sigurni u svojim ulogama ali su korektni. I to je sve.

* * / * * * *

Mani Hagighi snimio je film EJDEHA VARED MISHAVAD! i sa njim stigao do Berlinala, kombinujući žanrove za koje se više ne može reći da nisu svojstveni iranskom filmu jer se on menja i grabu krupnim koracima ka zapadnim standardima, ali svakako unoseći čudan miks misterije, horora i lažnog dokumentarca kao simptoma art house reakcionarnosti.

Rezultat je jedna papazjanija u kojoj je sve važno i ništa nije važno, sve je fantazija i sve je stvarnost, sve je meta i sve je konvencionalno i u toj hrpi raznih pokušaja, Haghighi ne uspeva da se snađe. Da je reč o evropskom filmu, možda bih i razumeo taj pokušaj da se nekako pobegne od konvencionalnog i razumnog (da ne kažem razumljivog) pakovanja sadržaja, ali iranski film bi superiorno realizovan sam po sebi bio dovoljno festivalski egzotičan.

Ipak, Haghighi računa da šta je sigurno sigurno je, pa polazi putem Radu Judea u smeru poprilične nebuloze, što je šteta. Na parče, samo u pogledu inscenacije ovde je bilo i znanja i zanimljivih ideja.

* 1/2 / * * * *

THE NIGHT STALKER Maxa Klevena je surov exploitation iz 1986. u kom Charles Napier igra detektiva koji lovi serijskog ubicu. Serijski ubica je svih mogućih klišea koji postoje o serijskim ubicama do tog trenutka - metodičan, fetišista a opet i nadljudski snažan i opasan kao borbena mašina. S druge strane detektiv koji ga juri je sklon alkoholu i lakoj ženi što ga i čini posebno osetljivim na to što serijski ubica ubija prostitutke.

Nažalost, Kleven ne uspeva da razdvoji važno od nevažnog. Razne scene dobijaju veliki prostor, kako one kada ubica vrši svoje rituale, tako i one gde detektiv ima razne socijalizacije, pa i monolozi nekog O.G. pimpa čije devojke su na udaru i gledalac onda ima teškoće da shvati kakav je ovo film i šta je u njemu glavno.

Postoji mišljenje da je Bill Lustig na bazi ovog filma regrutovao Z'Dara za MANIAC COP. Ne znam ima li istine u tome, ali Klevenu se ne može osporiti barem to da je kao iskusan asisten režije dovoljno kompetentan u inscenaciji da napravi prljav, musav starinski exploitation. Međutim, osnovna karakteristika dobrog exploitationa je da autori na nivou priče znaju kuda su pošli. Ovde se to baš i ne razaznaje.

* * / * * * *

Andrew Kevin Walker je bio jedno od najvećih holivudskih pera sredine i kraja devedesetih, pa i prve polovine dvehiljaditih, a vremenom je postao izbirljiv, a i notoran po tome da mu bitni scenariji nisu realizovani, a oni koji jesu izlazili su posle velikih prerada nekih krajnje vanilla saradnika.

Bio je prvi Fincherov saradnik a onda su ga vremenom zamenili drugi i javljao se povremeno kod njega iz senke, dok je opet pa i sam Fincher postao vlastita senka.

Ali kad vidim kao WINDFALL i na njemu Andrew Kevin Walkera potpisanog kao drugog scenaristu, utisak je zaista potresan.

Ovo je generic i krajnje mediokritetski home invasion film, pokušaj da se malo osveži žanr i to krajnje neuspešan, usiljena dijaloška dramedija koja zalazi u triler, jedan jad i beda u svakom smislu, gde i inače dobri glumci kao Jesse Plemons deluju potpuno besmisleno i izgubljeno.

WINDFALL deluje kao jedan od onih kamernih korona projekata u kom je Charlie McDowell skupio koga je mogao i snimio jedan film po kom se vidi da je iznuđen i bez ikakvog razloga da postoji. I takvih filmova ima bezbroj, ali ni na jednom do sada nije bio potpisan takav velikan kao Andrew Kevin Walker.

* 1/2 / * * * *

Ugledni, prevashodno televizijski, scenarista Jack Thorne je u saradnji sa Genevieve Barr napisao televizijski film THEN BARBARA MET ALAN o bračnom paru komičara invalida koji su pokrenuli akciju Piss on Pity i tražili da se ukinu Teletoni i slične estradne humanitarne akcije pomoći za invalide, sa idejom da se ovo pitanje reši sistemski, zakonima koji bi obavezivali na izgradnju adekvatne strukture i obezbeđivanje uslova za život.

Uporedo sa anarhičnim aktivističkim nastupima ovih dvoje ljudi, pratimo razvoj njihovog odnosa, i naravno muke koje njih dvoje imaju sa nesređenim svakodnevnim životom, kako u pogledu praktičnih pitanja, tako naravno i međusobnih odnosa koji dosta trpe kako zbog aktivističkih tako i zbog zdravstvenih muka.

Film je urađen razbarušeno na nivou vođenja priče i u svojih sedamdesetak minuta trajanja uspeva da smesti mnoge događaje i procese, razne narativne tehnike i da na kraju ipak bude pobeda tog anarhičnog duha ne samo na terenu već i u formi koja je prikazuje na ekranu.

Piotr Kumik snimio je film KRYPTONIM: POLSKA koji bismo mogli definisati kao PARADU Srđana Dragojevića, samo izvedenu po mustri Romea i Julije.

Ovako high concept premisa obećavala je jedno superideologizovano didaktičko delo, ali su ipak date propozicije nudile prostor da se izvedu neku zanimljive obavezne figure.

Nažalost, od samog početka, Kumikov film pravi greške, počev od toga da je njegov glavni junak u suštini više član neonacističke grupe iz navike nego što suštinski veruje u to. Samim tim, on se transformiše u potpunosti a njegova partnerka nimalo, ona i dalje ostaje levičarska aktivistkinja, i to bi bilo u redu da on ima neku promenu u karakteru - međutim, nema je, on prosto nađe devojku i promeni društvo s kojim provodi vreme i to je to.

Samim tim nema tog elementa "zabranjene ljubavi", nema nikakve spoljne i unutrašnje represije jer naprosto niko tu ne doživljava postojanje bilo kakve prepreke za bilo šta, ni on od nacističke okoline niti njoj u bilo kom momentu smeta što je zavolela nacistu.

High concept je baziran na sukobu, a jedino čega u ovom filmu nema jeste sukob. Naročito jer su obe aktivističke strane karikirane, s tim što su nacisti prisutniji pa su više ismejani.

Film nije dosadan, i zanimljiv je zato što se bavi jednom u sutšini lokalnom ali svuda aktuelnom temom sa nekim žanrovskim odmakom. Međutim, rezultat je krajnje skroman.

* 1/2 / * * * *

PENAL I SEKSUALNI ŽIVOT ANE Đ. Milice Jovanov, po scenariju koji je napisala pozorišna rediteljka Ana Đorđević je jedan od filmova iz "novosadske" proizvodne linije Apollona, nastao po ideji Slobodana Šuljagića.

Apollon nije do sada uspeo da prikaže neki sasvim uspeo film, mada je LUČA bila u konačnom rezultatu blizu toga a TROJE je imao par krupnih nedostataka koji su na kraju sveli njegov domet na nagoveštaj, međutim nijedan film do ovog nije bio toliko off the charts užasan.

Ideja da se napravi backstage drama tokom rada na predstavi GOLMANOV STRAH OD PENALA u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u toku pandemije korone, zvučala je uzbudljivo i otvarala mogućnosti za razne postupke, razne intelektualne slojeve, teatralističke postupke i sl.

Ono što smo dobili međutim je jedna stupidna besmislica u kojoj nam se ne nudi ništa osim jedne banalne priče i vrlo površne maltene sitkom dramaturgije. Teme frustracije, straha, seksualnih disfunkcija i sl. date su u jednoj seriji užasno izvedenih vinjeta u svakom pogledu. Retki su filmovi u kojima apsolutno ništa ne valja, ali PENAL I SEKSUALNI ŽIVOT ANE Đ. je jedan od njih. I to ne samo zato što je zastrašujuće loš, već zbog toga što je dosta lako mogao biti prilično dobar.

DALEKS' INVASION EARTH 2150 A.D. je jedna od bioskopskih iteracija serije DOCTOR WHO koju je kreirao Terry Nation i izgradio nacionalni klasik od ove naučnofantastične serije suštinski namenjene deci. Dok status Whoa davne 1966. još uvek nije bio zacementiran, dva filma o tom junaku i nevoljama koje ima sa Daleksima, dobio je da režira Gordon Flemyng, tada već prekaljeni televizijski veteran čiji filmski opus ja nikada ne bih vezivao za bilo šta namenjeno deci.

Otud njegov drugi film na temu jeste dosta siroviji od nekog standarda koji i danas ima Doctor Who. Svet budućnosti koji je porušen deluje zaista postapokaliptično - i to iz vizure svakog uzrasta, i jedino što unutar svega toga podseća na Whoa i onu suštinsku razbibrigu koju donosi taj junak jeste poneki goofy detalj, i to kao nešto što deluje kao veštački dodatak koji je Flemyng najslabije savladao.

Kada krene akcija, snimljena u Flemyngovom maniru, jednostavno, sa puno energije i pokreta kamere, ovaj svet u kom se Who-avantura dešava odjednom deluje kao mesto za koje verujemo da u njemu neko živi, pa makar u kadru bili Daleksi. S druge strane, kad god odemo u neku goofy konvenciju samog Whoa, film se zaustavi i Flemyng pokazuje da u tom domenu nema šta da pruži.

Ovaj film je interesantan hibrid jedne generalne koncepcije namenjene deci i mladima, i realizacije u spoju sa pričom koja je "mračnija" od toga. Rezultat je celina u kojoj nema prevelikih disbalansa, ali koja bi definitivno bila koherentnija bez Who-konvencije.

Otud, ovo je film u kom itekako ima šta da se vidi, ali ko ne može da svari celu tu Who-dimenziju ne treba da se upušta jer će mu film nezasluženo delovati gori nego što jeste.

Ovo je ipak film u kom Daleksi dolaze na svemirskom brodu u kom su neki natpisi za neke tehničke instalacije napisani na engleskom.

* * * / * * * *

Barthelemy Grossmann dobio je čudan ali zanimljiv zadatak da u produkciji Luca Bessona, kome ni na jednom nivou već neko vreme ne ide kako treba, po njegovom scenariju, snimi film o grupi fanova Arthura i Minimoya koji odlaze na hodočašće do kuće svog omiljenog junaka i tamo bivaju napadnuti od strane slashera.

Besson dakle piše scenario o fanovima njegovog ambicioznog animiranog projekta koji je imao više publiciteta nego uspeha, i više njegove volje da uspe nego što je zaista započeo franšizu, ali to je bio vreme kad je njegova volja bila dovoljna. U svakom slučaju, posle tri animirana filma, Arthur i Minimoji su ostali negde na marginama interesovanja ciljne grupe a svakako van fokusa Bessonovih fanova. Sada ih on vraća kao osnov za horor film, slično kao što je odlaskom Winnie the Pooha u public domain nastao horor film - što je dosta čudna reakcija u dva različita miljea.

No, eto i Besson je dobio potrebu da iz dečjih likova izgradi horor i ono što smo dobili možda može da se kreće blizu ispod prelazne ocene u prvoj polovini filma dok traje build up, ali kad krene horor nažalost imamo jedan zastrašujući manjak horor imaginacije, kad krenu slasher situacije nastupa potpuna praznina i to je jedna zapravo i najstrašnija stvar u ovom filmu.

Kao Bessonov autorski projekat, i zahvaljujući celom konceptu, ARTHUR, MALEDICTION će ostati upisan kao kuriozitet ali ko ga zaista pogleda, neće imati šta da vidi.

U serijalu PLAY FOR TODAY David Hare je 1980. godine režirao i napisao dramu DREAM OF LEAVING u kojoj glavnu ulogu igra Bill Nighy. Priča se bavi zaljubljenim parom i njihovim pokušajima da promene svoj život.

Iskreno, Hare vrlo često pravi drame u kojima se zaplet dosta teško prati ili je manje važan od karaktera, dijaloga ili idejnosti koja provejava. Ovo je jedna od tih. Međutim, Nighy iako mlad u glavnoj ulozi već najavljuje magnetizam kojim zrači do danas, i ima tu dosta zanimljivosti tako da iako na kraju ne mogu baš da prepričam šta sam gledao, bilo je ovo interesantnih sat vremena.

Peter Dourountzis snimio je film VAURIEN koji je vrlo zanimljiva i uverljiva geneza života i rada jednog serijskog ubice.

Međutim, ovo nije triler o serijskom ubici. Ovo je socijalna melodrama sa elementima trilera o jednom sociopati koji povremeno prosto ubije nekoga ko mu na ovom ili onom nivou smeta.

Glavni junak koji ide kroz život sa imenom Dje je sporadično simpatični sociopata, polubeskućnik, sitni lopov, prevarant, lik koji živi od danas do sutra i nekoga povremeno ubije.

Ubistva su brutalna ali su data van kadra, samo sugestivnim zvukom jer Dourountzis ne želi da mu film ode u smeru nekog slashera ili torture porna.

Dje je po profilu naravno veoma daleko od visokokvalifikovanih neuništivih genija zločina na koje smo navikli u žanrovskom filmu, i upravo je u skladu sa profilom marginalca koji pomera granice onoga što sebi može da dozvoli, dok ne dođe do ubistva.

Film je jednostavan, dobro je glumljen i efikasan. Bio je u selekciji Kana 2020. koji kao festival nije održan ali filmovi jesu odabrani i na taj način afirmisani.

* * * / * * * *

Prvo bioskopsko izdanje Doctor Whoa koje je režirao Gordon Flemyng nudi par zanimljivih detalja, tipa možemo da vidimo nagoveštaj toga kako izgledaju bića u onim anahronim robotima, i par detalja o tome kako Daleksi mehanički funkcionišu. Ali izuzev par detalja vezanih za lore koji ne doprinose mnogo estetici ovog ostvarenja, DR WHO AND THE DALEKS iz 1965. godine je u suštini jedan detinjast film, baš i namenjen prevashodno deci, nažalost bez previše humora, u kome određena propulzivnost kojom Gordon Flemyng vlada jeste dobrodošla, ali nije neophodna.

* * / * * * *

Pisac krimića Jason Mosberg kog sam zapazio kao kreatora serije ONE DOLLAR, napisao je scenario za DTV krimić ARSENAL koji je doneo još jednu bizarnu rolu Nicolasa Cagea u sporednoj ali važnoj ulozi negativca.

Adrian Grenier i Johnatohon Schaech igraju braću koja su ostala bez roditelja u detinjstvu i sada se kreću obodima podzemlja u jednoj američkoj varoši. Kada jednog od njih zbog duga kidnapuje lokalni kriminalni kingpin, inače psihopata koji je toliko lud da mora da ga igra Cage, Grenier kreće u sakupljanje novca i tragova gde mu je brat, u čemu mu pomaže i policajac u civilu kog igra John Cusack.

Cusack je za razliku od Cagea umeren u glumačkoj izvedbi, lik mu nije nešto naročito ali ga on igra funkcionalno i bez isticanja.

Zapravo, svi igraju jako dobro - Grenier i Schaech su odlični kao straight men nasuprot Cageovog ludaka, i Steven C. Miller na momente uspeva da napravi jedan atmosferičan DTV krimić smešten u provinciju koji nadilazi tipične standarde ovog formata.

Film ume da bude vibrantan, milje ume da bude ubedljiv, premda nije takav sve vreme. Cage gura stvari u ekstrem i da postoji u filmu nešto što je ekstremno kao on, da postoji još neki iskorak, možda čak ne na nivou lika, već neke scene i sl. ARSENAL se mogao izdvojiti. Ipak, to se ne desi, i rezultat je prilično korektan, čak i solidan, ali mu nešto ipak fali.

* * 1/2 / * * * *

Julie Lecoustre i Emmanuel Marre snimili su film RIEN A FOUTRE, jednu atipičnu socijalnu melodramu koja crpi svoju ogromnu snagu iz dva izvora - jedan je izuzetna gluma Adele Exarchopoulos a drugi sam izbor miljea u kom se priča dešava i lokacije na koje je smeštena.

Adele igra stjuardesu low cost kompanije koja već dve i po godina radi posao za koji se tradicionalno vezuje vizija glamura, bogatstva, provoda ali sada otkrivamo da postoji i njegovo naličje, i da posade aviona za putnike sa skromnijim primanjima i žive kao njihovi putnici, skromno i štedljivo, pod stalnom presijom nadređenih da se ušpara što više i naplati sve što može.

Filmova o aerotransportu nema malo, ali ovakav do sada nisam video. Rukopis koji donose Lecoustre i Marre je art house, vrlo precizan, nemilosrdno sve sagledava iz vizure svoje junakinje, a Adele Exachopoulos im uzvraća izuzetnim glumačkim nastupom i ekspresivnošću koji apsolutno zaslužuju da budu osnovni punktum slike i uopšte celog izraza.

Turistička mesta na kojima su "baze" avio posada, opustela tokom zima, sa svojom oronulom arhitekturom koja i kad je bila nova nije pružala mnogo više od kratkotrajnog lažnog sjaja, raspadnuti pločnici koji vode do polunapuštenih letnjih apartmana u zimskom periodu, daju dodatnu dimenziju ovoj priči, kao i onaj deo aerodroma koji ne vidimo, njegova utroba s one strane "putničkog iskustva".

RIEN A FOUTRE uprkos tome što se ne bavi veselim temama nije depresivan film. Naprotiv, pun je života, čak i nekog smisla za humor koji proističe iz junaka koji dele sudbinu svojih mušterija i lažu sebe isto koliko i oni sami.

* * *. 1/2 / * * * *

Rowan Athale snimio je film STRANGE BUT TRUE koji kreće kao noir sa potencijalnim natprirodnim lažnim tragodima koji se očekivano moraju pretvoriti u nešto racionalno objašnjivo, ali na kraju postaje jedan žanrovski neprecizan, skoro banalan triler kome najpre fali trilerskog rukopisa.

Uprkos izvanrednoj glumačkoj podeli u kojoj Margaret Qualley igra devojku već pet godina mrtvog momka koja se pojavljuje kod njegove majke koju igra Amy Ryan i kaže joj da nosi njegovo dete, i Brianu Coxu i Gregu Kinnearu koji zaokružuju podelu, Athale ne ume tačno da definiše kakav to film snima i u stilskom a i žanrovskom pogledu dobijamo sterilno neopredeljeno delo, a priča nažalost nije u stanju da ga spase i odvede u domen nekog filma kome konvencija i stilska intervencija i nisu potrebne.

STRANGE BUT TRUE nažalost dobacuje do nivoa materijala za popodnevno gledanje na televiziji što nije malo, ali sa ovakvom podelom nije dovoljno.

* * / * * * *

IZA KAMERE Petra Pašića, po scenariju Nemanje Lakića, stoji kao popriličan kuriozitet u ponudi kako naše kinematografije u celini, tako i projekta Apollon.

Naime, reč je o filmu o snimanju filma, jednoj dobro poznatoj formi kojom su se uostalom bavili i naši autori. Međutim, iz nekog razloga ovo je film o snimanju crnogorskog filma. Zašto? Pa nema nekog razloga - sve što se u njemu dešava su manja ili veća opšta mesta koja se tiču odnosa u ekipi, besparice u kojoj se radi, nerealnih ambicija pojedinih filmskih radnika itd. i to je nešto što bi se moglo videti i u kineskom, i u rumunskom i u američkom filmu na ovu temu.

Zašto je onda ovo priča o snimanju crnogorskog filma? Osim što paradoksalno, kinematografija na tom podneblju, iako postoji ipak nema taj status opšteg mesta, kad je reč o samoj produkciji, ergo, Crna Gora je jedno od malog broja mesta na svetu gde je film o snimanju filma jedna stvar koja je sama po sebi razumljiva.

Otud je šteta što film nema nijedan mentalitetski detalj kojim bi objasnio ovaj izbor teme i kulturnog kruga iz kog dolaze junaci.

I kao takav, uopšten film o snimanju filma, IZA KAMERE ne nudi autentičnost a daleko je i od bilo kakve bravure, bilo u ključu zarobljavanja istinitosti o prozaičnom karakteru tg posla kao što je STATE AND MAIN, bilo kao visokoestetizovana priča o filmu kao magiji koja nastaje na snimanju kao što je nedavni COUPEZ - naglašavam, pomenuo sam naslove koji su mi prvi pali na pamet.

Pašić je za svoje standarde u ovom filmu konvencionalan. Nema nikakvih naglašenih estetizacija, ili skretanja put horora i drugih žanrova. To što gledamo je to sve vreme, i za njega je to dobrodošla stvar. Šteta što je film ipak toliko prazan, naročito jer nam predstavlja nekoliko perspektivnih i zanimljivih glumaca kao što je recimo Anđela Petrović u glavnoj ulozi ili iznova otkriva neke sakrivene tajne kao što je Dejan Tončić.

* * / * * * *

Pierre Godeau snimio je vrlo zanimljivu melodramu EPERDUMENT po romanu koji potpisuju Florent Goncalves i Catherine Siguret.

Guillaume Gallienne igra upravnika zatvora koji ne može odoli signalima koje mu daje mlada zatvorenica a igra je Adele Exarchopoulos, iako je svestan da ga neka nedolična veza sa njom može dovesti do raspada porodice, gubitka posla i toga da bude samo naprosto iskoriščen kako bi ona olakšala svoj položaj u zatvoru.

Ipak, on ne može da se odupre toj vezi, u nju tone sve dublje, ne krije je pažljivo i dolazi u situaciju da izgubi sve.

Ovaj film je u svojoj osnovi ljubavni film samo što je smešten u milje ženskog zatvora i zahvaljujući tome ima imaginarij socijalne melodrame. Međutim, sve to je samo postavka miljea, osnov je strasna veza u kojoj ipak nikada nije do kraja jasno sa koliko srca učestvuje mlada devojka.

Likovi su zanimljivi, odnos je ubedljiv iako je već 2017. junak koji vrši preljubu u doba mobilnih telefona mogao biti obazriviji - iako ga sama telekomunikaciona dimenzija neće odati, i ta osnovna ljubavna priča i direktnu i jasnu dinamiku.

Godeau mehanički ali u suštini ekspresivno koristi oniričke scene, i bazira film na emociji koju će gledalac osetiti ili ne. U principu, mene su glumci ubedili u postojanje odnosa, ne sasvim u njegovu prirodu - što verovatno i jeste donele bio cilj autora.

* * * / * * * *

Po romanu koji je napisao Serge Joncour, Jessica Palud snimila je film REVENIR koji je u Veneciji nagrađen za scenario u selekciji Horizonti.

Scenario ovog filma koji efektivno traje 68 minuta je vrlo rudimentaran, linearan, kreće se u očekivanim smerovima, vodi nas ka očekivanim ishodima, i uprkos tome što Jessica Palud pokušava da "zarobi život", zapravo je na mikro-nivou konvencionalan. On samo na nivou celine, na nivou strukture nije dramski razvijen.

Otud ovaj film pre svega živi od glumaca, i njihove igre koja je uglavnom vrlo dobra, ali sama priča deluje čak i jasnije - a i neuporedivo zanimljivije - kad se čita sinopsis nego kad se susretnemo sa finalnim produktom.

Ipak, Jessica Palud u ovom filmu želi da manipuliše sa jakim emocijama, sa iskonskim odnosima, a sve to više izgleda kao konstrukcija sa papira nego neka autentična stvar.

* * / * * * *

Marianne Tardieu je na kanskom festivalu nastupila sa filmom QUI VIVE u kom Reda Kateb nosi priču o "belom Arapinu" koji radi kao čuvar u tržnom centru dok uporedo pokušava da završi kurs za medicinskog tehničara. Taman kada mu deluje da se uhvatio za "zelenu granu" i da svoj život polako dovodi u red, na poslu kreće da ga maltretira grupa obesnih tinejdžera, a jedinu pomoć može da mu pruži drug iz detinjstva koji je lokalni kriminalac, ali ta usluga neće doći besplatno.

QUI VIVE je u osnovi psihološka studija o pojedincu i njegovoj životnoj borbi u savremenom društvu koja nije onoliko intenzivna kako mnogi filmovi koji pokušavaju da je prikažu ali nije nimalo naivna jer i dalje podrazumeva zgusnutu mrežu raznih odnosa zavisnosti i dominacije.

To mi je u ovom filmu i bilo najzanimljivije. Nema tog lažnog intenziteta borbe na život i smrt koja je u savremenom svetu zapravo prilično retka, ali ne zanemaruje pritisak koji ume da bude ogroman i bez pretnje da će te neko ubiti jer duguješ novac.

Film je dobro dizajniran, dobro formatiran, odlično glumljen. Nema preveliku ambiciju ali je uspešno ispunjava.

* * * / * * * *

NE IGRAJ NA ENGLEZE je naslov koji svi znamo čak i ako ne znamo tačno šta je tako naslovljeno. Reč je o veoma uspelom pozorišnom tekstu na osnovu kog je potom nastala rado gledana serija.

Iz nje je nastao i film - kažem iz nje jer je pored teksta preuzeta i glumačka podela.

U životu nema garancija ni za šta. Ipak, možemo da priličnom sigurnošću da očekujemo žestoko blamiranje na RTSu.

U životu nema garancija da će na osnovu dobrog dramskog teksta nastati dobar film. Međutim, Slobodan Pešić koji ništa značajno nije radio od filma SLUČAJ HARMS, snimio je film u kom na Đurđevićevom naslovu i posmrtnim ostacima teksta parazitira neka njegova bizarna vizija kombinacije komercijalnog filma najnižeg nivoa i art house postupka najnižeg nivoa iz prohujalih vremena koji više ne postoji ni u parodijama umestnosti. Ovo nije ekranizacija Đurđevićevog komada, mada se neki delovi priče i dijaloga javljaju u filmu, ovo je samo zloupotreba tog naslova za snimanje jedne tehnički neispravne i umetnički potpuno bezvredne nebuloze koja praktično vređa umetnika koji je napisao pozorišni komad.

Kada ovo smeće već nije imalo producenta koji bi postavio pitanje Pešiću, "Izvini, a što mi kupismo ovaj komad, kad ti snimaš nešto drugo?", jer je previše očekivati producenta koji shvata da ovaj snima potpuno đubre - onda je barem RTS - koji zna šta je ovaj komad jer ga je snimao za TV teatar - mogao da ne pusti ovaj sramotni video zapis koji nazivamo filmom samo utoliko jer živimo u eri u kojoj autor verbalno definiše šta je proizveo.

Dakle, RTS je u subotnje veče, u 21h, u sred prazničnog prime timea pustio ovaj film. Već znamo da RTS kipti od privrednog kriminala. Znamo da se preplaćuje, da se finansiraju emisije koje se ne emituju. Zašto ovaj film - ako je već morao biti otkupljen - nije uzet i ostavljen neprikazan, što bi bilo najplemenitije ne samo prema autorima, ne samo prema piscu čiji je rad evidentno zloupotrebljen, već i prema publici koja ipak misli da u životu ima garancija - recimo da će na RTSu u 21h u subotu pred praznik, videti nešto smisleno.

Međutim, garancija ipak ni za šta nema. NE IGRAJ NA ENGLEZE je pušten pred ljude.

Elie Wajeman snimio je film LES ANARCHISTES u trenutku kada su Tahar Rahim i Adele Exarchopoulos bili najsjajnije zvezde francuskog filma. Posle Rede Kateba u QUI VIVE, Adele je overila i drugog leada iz PROPHETa ali ipak još nije radila sa Audiardom.

Wajeman je snimio arty, mali film o žandarmu koji se krajem 19. veka ubacuje u kružok anarhista i u njemu pronalazi razumevanje kakvo ne nalazi, u inače lucidnom establišmentu koji ume da manipuliše njime na svoj način. Ovo jeste nešto čime bi se bavio nekada i Audiard ali verovatno na drugi način.

Wajeman možda to i nije želeo, interveniše na razne načine, ubacujući neke moderne pesme pokušava da kristališe sliku anarhista kao boemskih pandana rok zvezda onog vremena, ali zapravo najbolje funkcioniše kao melodrama o žbiru koji se ubacuje u grupu koja ga prihvata i sve nevoljnije ispunjava svoj zadatak, naročito kada se zaljubi u harizmatičnu anarhistkinju čiju ulogu u svojim izveštajima kreće da umanjuje.

Na kraju, LES ANARCHISTES ipak pre svega ostaje priča o tome kako ideologija ne može pobediti ljudsku prirodu i kako tvrda vera anarhista i tvrda disciplina žandarma ne mogu odoleti ljudskim vezama koje se razvijaju.

U zavisnosti od toga šta gledalac očekuje, LES ANARCHISTES se kreće između * * 1/2 za one koji očekuju triler u epohi i * * * za one kojima je dovoljna melodramska meditacija.