ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Roger Ross Williams i Brooklyn Sudano snimili su vrlo upečatljiv dokumentarni film o Donni Summer za HBO pod naslovom LOVE TO LOVE YOU, DONNA SUMMER iskoristivši pristup do sada neviđenoj arhivi i gradeći vizuelni aspekt filma isključivo na bazi tog materijala.

Naime, pored svih mogućih arhivskih materijala koji postoje o Donni Summer a nastali su u sklopu njenog zvezdanog uspona i karijere, ona je kupila kameru relativno rano u svom životu i jako puno se snimala sa porodicom i prijateljima, tako da je i puno tog materijala našlo svoje mesto u filmu.

LOVE TO LOVE YOU, DONNA SUMMER u zvučnoj slici ima naravno njenu muziku, ali i ispovesti kako njene tako i njene porodice i važnih ličnosti iz njenog života.

Njen naizgled gladak put kroz svet muzike podstaknut uspehom u vreme disko groznice, zapravo je mnogo komplikovaniji, kreće iz Bostona - grada negostoljubivog za crnce, preko Nemačke gde nastupa u lokalnoj postavci KOSE, potom peva šlagera i upoznaje Giorgio Morodera, i potom preko Neila Bogarta i etikete Casablanca koji je afirmišu u Americi i dovode nazad u domovinu da zauzme jedno od najviših mesta u panteonu pop muzike.

Njen život ima sve predispozicije jedne priče o putu do zvezda kroz trnje ali i neke bizarne zaokrete kao što je okretanje religiji kojim je odbila ogroman deo svoje fanbaze koju su činili homoseksualci.

Film je nenametljiv u pogledu izlaganja hronologije i činjenica, ali je na kraju koherentan i referentan. Međutim, impresivan je u svojoj vizuelnosti jer ova arhiva zaista uspeva da nam pomogne da prodremo negde do same Donne Summer i razumemo bolje ono što je osećala i što je pokretala. Malo koji film uspeo je da tako vizuelno potkrepi ono što bi inače neko izneo samo kao utisak.

Brooklyn Sudano je Donnina kćerka, dakle film ima tu porodičnu dimenziju, i oblikovan je sa idejom iskupljenja. To mu daje dozu subjektivnosi, ali ne umanjuje efekat onoga što u njemu zaista funkcioniše.

* * * 1/2 / * * * *

Pošto je Weeknd ove nedelje debitovao kao jedan od kreatora serije THE IDOL, vreme je da se malo osvrnemo na filmove koje su režirali muzičari a propustio sam ih do sada.

Zainteresovala me je dosta bogata filmografija nu metal muzičara. Krenuo sam od jednog od najdražih - Josepha Hahna. On je snimio film MALL po romanu Erica Bogosiana, poznatog glumca, pisca i performera, a u produkciji Vincenta D'Onfria koji u filmu i glumi.

Dakle, zanimljiv je taj spoj, s jedne strane tu je Joe Hahn kao jedan nu metal stvaralac, a s druge D'Onofrio i Bogosian koji su stara škola nezavisnog filma, alternative itd.

Film koji je snimio ima jedan indie senzibilitet i društveni pesimizam iz asortimana AMERICAN BEAUTY, ali izveden trehnikom visoke estetizacije kakvu smo viđali baš u video klipovima. E sad, u scenariju nema mnogo kvaliteta a ni u produkciji nema mnogo novca da bi se na bilo kom od ta dva fronta Hahn nešto istakao.

U suštini, priča je jedan garden variety angst, sličan onome o čemu Linkin peva, samo što ovde to nije ideativno već smešteno u milje relativno konkretne američke provincije. Struktura je osvežavajuće jednostavna ali sam zaplet je mlak, nema snažne drame. U vizuelnom pogledu, Hahn ima u par scena zanimljiva rešenja, u jednom čak veoma dobro, i to je donekle uspeliji deo, ali bez probijanja očekivanja.

Noseću ulogu igra Cameron Monaghan, sjajan mladi glumac i standardno je dobar. Gina Gershon je takođe u formi. D'Onofrio i Stormare međutim ne donose dovoljno.

Da je ovaj film radio neki filmadžija, ostao bi relativno nezapažen. Međutim, pošto ga je snimio poznati muzičar, privukao je pažnju kojoj nije dorastao jer se automatski očekivalo da on ima puno toga da pruži i kaže, a to se nije desilo. Rezultat je možda i brutalnija recepcija od zaslužene.

* * / * * * *

BLUE RIDGE režirao je inače snimatelj Brent Christy. Nominalno ovo je film ali ima i estetiku i rešenja televizijskog filma.

U njemu Johnathon Schaech igra šerifa u malom mestu i istražuje ubistvo bogate investitorke. Njegovu suprugu igra Sarah Lancaster, veteranka iz raznih serija, možda nama najbolje poznata iz serije CHUCK, a jednu od sporednih rola igra Graham Greene, Indijanac specijalizovan za te role. Ova podela je jača od one koja je sporedna što pokazuje da je ovo jezgro ipak pravljeno sa nadom da se iz BLUE RIDGE možda mogao izroditi neki serijal detektivskih TV filmova.

Sam film je solidan za neki TV nivo starog vremena. Ali za neke savremene okvire i dane Peak TVa u domenu TV filma, to je nedovoljno, a network TV film je sve manje prisutan - gotovo ne postoji. Da postoji, našao bi svoje mesto na nekoj od tradicionalnih mreža. I ne više od toga.

Tina Satter snimila je verbatim dramu REALITY što je u tradiciji HBOa koji je to radio u više navrata u prošlosti. Ovog puta Sydney Sweeney nudi star power u ulozi Reality Winner, izdajnice ili uzbunjivačice ili možda naprosto ideološki zadojene aktivistkinje. Ovde je verbatim efekat manje u podacima kao takvim, čak su neki elementi redacted, već u toj jednoj banalnosti svakodnevice u kojoj Reality Winner biva privedena, u jednom običnom danu gde je presreću, temeljno ispituju, i odlučuju šta će raditi sa psom ako budu morali da je odvedu.

Verbatim drama je uvek osetljiva forma jer u sebi nosi istinu, nosi zaista ono što su ljudi u nekoj situaciji rekli ali diskurs gubi prostor da se sagradi šira slika. Meni je ovo samo privođenje i to ispitivanje u verbatim formi bilo zanimljivo zbog tog upliva policijske procedure u nešto što je banalna svakodnevica. I naravno zanimljiva je ta psihološka dimenzija kako je agenti lome i kako ona popušta.

Međutim, ono što ne dobijamo jeste odgovor na pitanje da li je Reality zapravo bila prepoznata kao potencijalna uzbunjivaćica i prosto podmetnuta da preda NSA pretpostavke javnosti. To je pitanje koje se u međuvremenu otvorilo jer je ono što je odala itekako zvanično bilo na liniji permanentne iliti duboke države i vrlo brzo, bukvalno dva dana posle njenog hapšenja, postalo deo zvaničnog govora.

To ovaj film suštinski ne uspeva da obuhvati.

Tina Satter nudi neka zanimljiva rešenja. Ubacuje arhivske detalje u igranu strukturu i na njima je Reality zaista prisutna, nije fejkovala fotografije i snimke sa Sweeney.

Ali, mnogo zanimljivija rešenja redacted delova smo videli u seriji MAID nego ovde.

No, u verbatim drami ključ i nisu trikovi već ono što dobijamo kad ekranizujemo stenogram. Svako dobija nešto drugo, pa je i utisak u rasponu od * * do * * *.

NUCLEAR NOW Olivera Stonea je specifična zverka među savremenim dokumentarnim filmovima.

S jedne strane on je po svom izrazu prilično moderan, Stone ga gradi prevashovno iz arhive sa vrlo malo talking headsa a i oni su prisutni samo onda kada je prosto bilo šta drugo nelogično. Opet, sam montažni postupak je old school u pogledu sovjetske škole građenje smisla iz materijala i postiže izuzetnu propulzivnost i energiju u izlaganju. Tonski, verbalni deo vodi Oliver Stone kao narator, kako iz voiceovera tako i u samim scenama na lokacijama gde obilazi objekte i ljude. U tom pogledu Oliver Stone ne samo da je autor već je i izražajno sredstvo i podjednako je efektan i kao autor i kao interpretator vlastite vizije. Stigle su ga godine ali je snažan i harizmatičan.

S druge strane, Oliver Stone je zauzeo stav i on snima jedan pokušaj da nas ubedi u nešto. Kao i kod atentata na JFK, on ovde ima jednu krajnje racionalnu ali u savremenoj kulturi radikalnu tezu - da je budućnost energetike zapravo nuklearna, i da to nije više pitanje odluke već je neizbežno.

Kod Stonea uvek ima i doza trilera, ovde je na delu zavera petro-bilijardera, "sedam sestara" u kasnijoj saradnji sa Gazpromom koje su prvo opstruirale nuklearke a zatim nalazile razne načine da promovišu svoje proizvode sve do prirodnog gasa koji se proglašava za ekološko rešenje iako ima i ugljendioksidno i metansko zagađenje.

U tom ubeđenju, Stone nam izlaže svoj stav. Film nije u tom smislu ni trunku prikriven - on je otvoreno zastupanje povratka nuklearne energetike na globalnu scenu.

Kao takav film će naravno stvarati polarizaciju. Kao neko ko je odrastao okružen ETFovcima koji veruju u nuklearnu energiju, nisam bio previše šokiran argumentacijom, ali verujem da bi većini građana, ovaj film mogao da zaliči na neku bizarnu propagandu poteklu iz neke manjine neobičnih ljudi.

U tom smislu, snaga Stoneovog ubeđenja je tu, ali ovo nije JFK gde smo preko njega otkrivali osnovne pojmove. Ovog puta znamo mnogo više i osećamo veći otpor prema idejama koje žustro zastupa.

Otud, samo Stone je u stanju da snimi film koji nešto afirmiše i završava se optimističkom slikom sveta oko kog ćemo se i dalje raspravljati.

* * * / * * * *

Timo Vuorensola, finski improvizator koji je stekao svetsku slavu sa serijalom IRON SKY snimio je za ovogodišnju ponudu film 97 MINUTES, svojevrsni DTV rip-off EXECUTIVE DECISIONa.

U glavnoj ulozi agenta u avionu je Jonathan Rhys Meyers koji je posle svojih holivudskih dana krenuo da nemilice prži DTV i moram priznati da se dosta trudi i donosi neku kinky energiju svojim likovima. On izgleda kao dekadentni aristokrata, daje junacima jednu nejasnu dimenziju da li su heroji ili negativci, i predstavlja jako pojačanje na ovoj sceni.

Direktora američke tajne službe u štabu igra Alec Baldwin, dakle statična rola na jednoj lokaciji, idealna za matorce da phone inuju za pare, i Alec je nažalost igra bez mnogo žara. Ali opet, u redu, on uvek ima neki nivo.

Ono što je glavno dešavanje, a to je avion, snimljeno je zanimljivo, ali sama radnja je manje-više repetitivna, nekako nema jakih posledica onoga što se desi, pa samim tim nema ni adekvatne tenzije. Vuorensola ovde radi u okvirima serioznog akcionog trilera u povišenom realizmu, dakle nema prostora za neka "blesava" rešenja kojima bi se izdvojio niti ima mnogo smisla za humor.

Ipak, ukupno uzev, ne mogu reći da je ovo loš DTV, mada je daleko od vrhunskog koji se približava bioskopskim dometima ili ih prevazilazi. Ovo je u suštini jedan hendikepirani triler, bez novca za bioskopski kalibar i bez ideje za neki jači high concept, i u tom prostoru relativno korektan.

Slavko Sobin i Davor Tomić, hrvatski glumci igraju pripadnike istočnoevropske bande i Sobin se očekivano izdvaja svojom harizmom.

* * / * * * *

Izlazak 97 MINUTESa me je podsetio da pogledam i JEEPERS CREEPERS: REBORN, film Tima Vuorensole kojim je ostvario svoj "američki" debi iako od početka on koketira sa filmovima na engleskom jeziku.

JEEPERS CREEPERS: REBORN je nastavak nekada perspektivne franšize koju je počeo kontroverzni Victor Salva i to u produkciji ni manje ni više nego Francisa Forda Coppole. Malo ko se danas seća nekoliko filmova koje je početkom dvehiljaditih producirao Coppola za MGM, JEEPERS CREEPERS je bio najuspešniji ali meni je lično najdraži bio PUMPKIN sa Christinom Ricci.

Nažalost, Timo kreće nekim zanimljivim putem kada smešta svoj film u vreme premijere novog filma o Creeperu, ali onda od te po-mo linije koja doduše ni ne započne ne bude ništa i sve se pretvori u nekoliko dugih, napornih, dosadnih i loše snimljenih ripper sekvenci.

Ono što je serijalu Timo dao jeste ime reditelja koje donekle nešto znači i aposlutno ništa više. Od serijala je dobio prvu meč loptu za potonuće u zaborav kom se ni Kitamura nije odupro na kraju.

Scott Beck i Bryan Woods pisali su A QUIET PLACE, jedan od najupečatljivijih cineplex-friendly horora prošle decenije. Logično, akcije su im skočile a oni su odlučili da se posvete režiji jer su to pokušavali bez značajnijeg uspeva i pre saradnje sa Krasinskim. Međutim, kada vidimo ono što su režirali, jasno je da je Krasinski izuzetno mnogo doprineo i kao reditelj i kao scenarista.

65 je bio prilično veliki promašaj u bioskopima. Međutim, da je snimljen za novac za koji je projektovan, ne bi bio takav promašaj. Očigledno se u nekom trenutku budžet oteo kontroli i otišao van onoga što su kapaciteti ovog filma na blagajnama. I to je nažalost evidentno i u hipotetičkom slučaju da su Beck i Woods autorski uspeli.

A nisu.

65 je film koji bi se mogao opisati kao PLANET OF THE JURASSICS. Praktično to je premisa PLANET OF THE APES, samo junak padne na planetu koja se nalazi u dobu dinosaurusa i praživotinja. I onda se on i jedna devojčica snalaze da nekako izvuku glavu i onda u tome na kraju uspeju.

Adam Driver je karakterni glumac koji se i ovde maksimalno trudi ali prosto nema nekog karaktera ili interakcije u kojoj ima šta da pruži. Nisam siguran koliko je koncept ovde uzbudljiv te ga je privukao. Meni nije, ali ono što je sasvim sigurno je da ovde nema dovoljno materijala.

Naravno kada veliki reptili jure ljude, ne može baš da nema uzbuđenja i gadnih stvorenja ali film je uprkos tome moram reći dosta spor i nedovoljno dinamičan.

A QUIET PLACE je mutirao u neki povod da se pravi filmski univerzum a to me ne raduje previše. Pa ipak, čak je i slabiji nastavak superioran u odnosu na ovaj rad. Otud, za sada Beck i Woods nisu ni dostigli a nekmoli prevazišli svoje ključno delo.

* * / * * * *

Pričalo se jedno vreme da će Apollon ipak na neodređeno odložiti premijeru filma HEROJ ULICE Romana Majetića jer je reč o ostvarenju koje ne može da isprati čak ni relativno skromne standarde ovog streaming servisa.

To je na neki način stvorilo famu oko tog "ozloglašenog" filma jer šta li je to Majetić snimio kada čak ni Apollon ne može da pusti u bioskope.

Majetića smatram značajnom ličnošću za razvoj regionalne televizije. On ne samo da je pravio najbolje sapunice u svoje vreme već je prvi prepoznao trend Peak TVa i pokušao da se u njega uključi snimivši tada zaista vrhunsku seriju UROTA. Ne znam kako je UROTA ostarila, ipak to je bilo davno, ali onomad ona je delovala zaista kao jedna od najozbiljnijih serija snimljenih na prostoru bivše SFRJ, solidan špijunski triler u kom su glumci iz sapunica pokazali neku novu dimenziju. Posle toga počeo je da radi navodno još ambiciozniju seriju koja nikada nije prikazana, pa u svoje vreme neprikazanu sapunicu u Srbiji i još jednu propalu u Hrvatskoj i onda je nestao.

Kad se Majetić ponovo vratio, bio je u lošoj formi i radio za Pink na slabim sapunicama CRVENI MESEC i JUGOSLOVENKA. Nažalost, on tu autorski nije bio ni blizu onog mahera, producentsko-scenarističkog mogula američkog kova. Tu je već zjapio ozbiljan jaz između savremene srpske televizije, pa čak i sapunica i njegovog dometa.

HEROJ ULICE dolazi kao potencijalno iskupljenje i pokazivanje tog edgy lica koje je hteo da istraži onomad kada je svojevoljno izašao iz sapunica želeći nešto više. Nažalost, dobili smo jednu salatu od scena, materijal koji samo činjenica da je montiran čini filmom i jedan od najgore snimljenih, glumljenih, napisanih i produciranih audiovizuelnih pokušaja koje sam gledao poslednjih godina.

Film je nemoguće prepričati jer ništa nije jasno. Podjednako je teško odrediti mu i žanr. Ipak, određeni napor dovodi do utiska da se recimo radi o nekom krimiću u širem smislu.

Nažalost, HEROJ ULICE je toliko užasan da se o njemu ni nema šta reći jer u mnogim segmentima ne dostiže ni elementarne standarde. Zaista je ideja da nikada ne izađe verovatno bila najčasniji ishod i za Apollon i za Majetića, da mu se sačuva još neka preostala trunka reputacije.

Međutim, Apollon nije imao milosti i film je pušten, mada ako pogledamo relativnu opskurnost u kojoj im tavore najbolji naslovi, teško da će ga iko videti i da će uticati na bilo šta.

Ciklus nu metal reditelja zaključujemo trećim filmom Freda Dursta THE FANATIC koji po mnogo čemu podseća na najslabiji film Tony Scotta THE FAN, pa i po naslovu.

Durstova prethodna dva filma ću živopisati kasnije.

Ovaj film je u vreme izlaska odbačen kao rutinski geezer teaser sa John Travoltom u glavnoj ulozi ali on to nije. Naime, THE FANATIC je po svojoj konstituciji zapravo indie film sa žanrovskim primesama, u kome John Travolta ne da ne pravi geezer teaser već igra punokrvnu i ambicioznu Award-bait glavnu ulogu.

Travolta igra blago mentalno poremećenog (mada ne mogu sad tačno naći definiciju koji je granični poremećaj u pitanju) fana jedne akcione zvezde koji posle glumčeve nestrpljive reakcije na jednom potpisivanju kreće da ga još progoni i to sve odlazi u smeru zločina.

Travolta u takvoj ulozi je po definiciji rizična zamisao, međutim, iako nije sjajan, nije ni loš i donosi čak neku začuđujuću dozu topline koja je meni u mnogim njegovim ulogama nedostajala. Istovremeno, u pojedinim fazama prenaglašava tikove i nezgrapnosti svog junaka ali se nikada ne pretvori u Nica Cagea.

Ne znam koliko je Travolta daleko pucao sa ovom ulogom. Teško mi je da poverujem da se nadao baš oskaru jer se to ne može očekivati za film Freda Dursta, ali odigrao je pristojno i ovo je nesporno jedan čestit posao.

Devon Sawa, nekada perspektivna teen zvezda, danas već onako taman koliko treba ocvali neverwas je takođe zapanjujuće dobar kao akcioni glumac iz raznih B-naslova kojim je Travolta opsednut. I za njega mogu reći da je u ovom filmu video mogućnost za neku vrstu indie reinvencije i nekog novog početka.

Sa ova dva motivisana glumca, Durst ima scenario koji je pravolinijski i ima jednu vrlinu koja je možda mana ovog filma. Naime, THE FANATIC je efikasno, jasno režiran film, sa elipsama koje drže tonus radnje i svim onim što čini jedan konvencionalan dobro izveden triler.

Moguće je da su Travolti i Sawi zafalili neki arty zahvati da bi publika shvatila da je ovo nešto ambicioznije nego što se čini.

THE FANATIC je film koji je sličan PAPARAZZIju sa Cole Hauserom, samo što je taj film bio prepun značenja i zbog Colea i zbog Mela. Ovde imamo Travoltu i Sawu koji su u pogledu imidža relativno toksični, slično je i sa Durstom, tako da i kad su snimili pristojan film, bačen je na DTV hrpu bez mnogo promišljanja.

THE FANATIC je pristojan film, ništa to nije posebno ali garden variety DTV svakako nije. Iako im nije uspelo, ovde su se svi maksimalno trudili i dogurali donekle. Nedovoljno ali čini mi se i nepravedno neprepoznato.

* * / * * * *

THE LONGSHOTS je prvi film Freda Dursta koji je stigao u američke bioskope iako je pre toga snimio svoj prvi film i prikazao ga na festivalu Tribeca.

THE LONGSHOTS je snimljen za Miramax i to je jedna rutinska studio sportska istinita priča sa malo humora i dosta topline. Krajnje bezlična, uprkos zanimljivoj podeli koju predvode Ice Cube i Keke Palmer.

Reč je o istinitoj priči o Jasmine Plummer, prvoj devojčici koja je igrala kao kvoterbek na omladinskom Pop Warner Super Bowlu, prethodno predvodeći svoju ekipu do finala. Nick Santora je pisao scenario za ovaj film i on će se kasnije u svojoj karijeri vratiti jednoj sličnoj istinitoj priči u filmu SAFETY.

Nažalost, Santora apsolutno ništa u ovoj priči ne uspeva da pronađe. U njoj postoji pola sata ekspozicije koja je jalova, onda krene junakinja da se bavi američkim fudbalom, i tu stvari postanu vizuelno dinamičnije ali opet bez drame. U priči se ne izdvoji nijedan njen saigrač, tu su samo ujak i trener kao preostali likovi i pomalo majka.

Zanimljivo bi bilo da je film radikalno sveden na odnos između ujaka nekadašnjeg igrača i njegove sestričine koju sticajem okolnosti zainteresuje za američki fudbal. Ali ovde nepostojanje ostalih likova deluje kao neka bizarna nerazrađenost, neka lenjost, a bez njih nema ni prepreka, ni drame. Čak i one drame koje se zbivaju unutar junaka se reše nekim mlakim razgovorom.

Otud, THE LONGSHOTS nije ni blizu onoga što bi mogla biti neka ozbiljna studija žene u najmuževnijem od svih sportova i to na rukovodećem mestu napada jedne dečačke ekipe. U svetu u kome je već i crnac kao kvoterbek tema za debatu, ovu ekipu je s te pozicije predvodila crna devojčica. U filmu međutim to sve nije problem. Kad dvaput dobro baci loptu, svi je odmah usvoje kao da je oduvek bila tu.

Ako imamo sve ovo u vidu, fantastično je kako su Ice Cube i Keke Palmer nečemu tako ispraznom ipak dali gledljivost svojom harizmom a Durst im nije odmogao jednom akademskom sterilnom realizacijom iz TV filma u kojoj nije ništa postigao ali nije ni oko čega ni pogrešio.

* * / * * * *

Sam Hargrave je ponovo angažovan da režira a Joe Russo je sam radio skript. Ipak, rezultat je bitno slabiji od prvog filma.

U pogledu priče, pa i dizajna, EXTRACTIION je inferioran produkt.

Nije naravno ovo film koji se pratio zbog nekih impresivnih likova, sjajne priče i sl. Pravljen je da se gleda zbog Chrisa Hemswortha i zbog akcije, otud je ekipa iz MCU dovela Thora da glumi i svog glavnog kaskadera da režira.

Međutim, još u prvom filmu se osetilo da Hemsworth ipak želi da tu bude nešto više od puke akcije, da ima tu i nekog karaktera i neke "dubine" koja će se sticajem okolnosti ispoljiti kroz nasilje nad nekom sirotinjom.

Drugi deo je paradoksalan utoliko što pravi čitav niz grešaka. Prvo film se bazira oko dva krupna akciona set-piecea i to su delovi koji najviše zanimaju reditelja i to je skroz razumljivo. Međutim, nijedan od ta dva akciona set-piecea nije finalni i nije u klimaksu.

S druge strane, film ulazi u građenje rake-verzuma u kom se sada pojavljuju razni likovi iz života glavnog junaka plus se pojavljuju i neki mistifikovani negativci koji će tek kasnije zaigrati ulogu, i onda tu imamo dve loše i odbojne stvari - namerno i neskriveno građenje univerzuma koje samim tim nema payoff u samom filmu plus masu melodramskih i beskrajno naivnih i tupavih scena.

Hemsworth je već razgažen profesionalac i on sve ovo uredno radi, nema tu sad mnogo dilema i lutanja, posao se mora raditi i kad se pije i kad se ljubi i kad se puca, ali prosto ovo je film koji odlikuje franchise fatigue a da zapravo još i nije postao franchise u punom smislu, a postaće jer Netflix to sebi može da dozvoli.

Kada Rake ode u "penziju" koja izgleda isto kao ona Thorova kad se ugoji i živi u onoj nekoj kući - više se ni ne sećam u kom filmu - stvar postaje tragikomična, kao da su se upleli razni filmova koji se više ni ne mogu rasplesti.

Prvih 25 minuta nema akcije, pratimo da li će se Rake oporaviti od onoga što je delovalo kao pogibija u prvom filmu ali je sada samo jako teško ranjavanje. Postavlja se pitanje zašto se time bavimo 25 a ne 2,5 minuta kad smo ionako u trejleru videli da Hemsworth uredno baca ljude s voza, prilično krepak. Kad preživimo taj promašen uvod, kreće prva akciona scena, neprekinut kadar koji kreće noću i završava se danju, i traje 21 minut, i to je onako tehnička bravura ali za razliku od smislenih akrobacija tog tipa iz CHILDREN OF MEN i sličnih naslova ovde je to čista konstrukcija bez ičeg organskog u sebi i bez elegancije, izgleda kao neka situacija iz igre gde silom prilika kamera prati junaka jer je prosto to koncepcija pa nekad vidimo nešto lepo a nekad baš i ne, i to onda nije film već neka estetika igre, ali bez dramaturgije koja bi to ispratila.

Drugi krupan set-piece je bitka u Beču gde se negativci obučeni kao Čečeni u Bahmutu, bez ikakvog smisla i logike, i tu se očigledno ide na neku stripovsku estetiku gde jedan od pucača izgleda kao Russian iz Punishera i tako neke budalaštine se zbivaju.

Hargrave se naravno snalazi sa akcijom, i sve je to na nivou, ali sada zaista imamo problem prevelikog vremena utrošenog na likove i na univerzum a bez svrhe, što pritom dovodi do toga da i akcija slabije funkcioniše jer prave investicije u likove nema.

Gruzija izgleda kao iz nekog Avi Lernera u Bugarskoj, samo sa više para i više statista ali to je taj look.

Sve u svemu, EXTRACTION 2 pati od velikih grešaka, mnogo toga promašuje, ali u redu, ima tu nekog hardvera koji moramo poštovati i ima Hemsworth. Ipak, plašim se da ovo sve prerano kreće putem FAST AND THE FURIOUS.

* * / * * * *

CHEVALIER Stephena Williamsa je nažalost dosta gorak promašaj.

Ova istinita priča o potomku francuskog koloniste i robinje sa Gvadalupe koji je u pred-revolucionarnom Parizu uspeo da postane virtuoz na violini, kompozitor, šampion u mačevanju i vitez-miljenik na dvoru Marie Antoninette, pretvorena je u uvredljivo mlaku, stilski neopredeljenu bridgertonovsku limunadu koja se divi rasnoj ekskluzivnosti junaka dok se kao lingua franca koristi engleski, i ne uspeva da bude ništa iako želi malo da čačne Luhrmanna, ali ne sme dovoljno.

Film je mlak, događaji se nižu, niskog su tonusa, nisu naročito zanimljivi, glumci su bledi (no pun intended) a ni nemaju šta naročito da igraju jer su svi likovi jednodimenzionalni, kao u nekoj operi komponovanoj za dvor tog vremena, ali nažalost, ovo nije opera.

Ovo je film koji želi da ima moderan senzibilitet a jezivo je staromodan, želi da bude pripovedački zanimljiv a neshvatljivo je arhaičan, pa i naivan, želio da bude "bioskop", ali ne uspeva da u lepom Pragu dosegne glamur versajskih ambijenata i Pariza, jer - šta možemo, Prag je lep ali nije Pariz, da se ne lažemo.

Sve je bezveze i sve je fejk, svedeno je na nivo supernaivnog školskog programa a ni na tom nivou nije dobro jer ne uspeva dovoljno da isprati zanimljivosti iz života svog protagoniste.

* * / * * * *

Pre nekoliko godina, Christopher Abbott je snimio film PIERCING koji je na nekim konceptualnim nivoima sličan filmu SANCTUARY. Međutim, taj film nije bio dobar naprosto i srećom nije ga obeshrabrio da se iznova okuša u toj formi duo-drame i jednoj priči zatvorene situacije.

SANCTUARY ovog puta preko puta Abbotta postavlja Margaret Qualley koja je čarobna, i njih dvoje su već sami po sebi adut filma. Ni u PIERCINGu, Abbott nije bio okružen anonimnim i slabim glumicama ali Margaret Qualley je ipak s jedne strana bolja, a s druge ipak ima mnogo bolji scenario.

Micah Bloomberg je napisao jednočinku iz koje je izrastao film, i ovo je jedna teatralistička u pojedinim situacijama čak i psiho drama koja u trenutku razlaza sumira jedan trajan odnos koji se sada prekida.

U ovom konkretnom slučaju to je odnos između mladok poslovnog čoveka i domine koja posle godina zajedničkog rada dobija otkaz jer on sada prelazi u poslovnu ravan gde bi takva sklonost bila rizična. Međutim, ona ne želi da ode tek tako a njeni motivi su raznovrsni, nejasni su gledaocima, junaku, a delimično i njoj.

Tu se SANCTUARY iako nikada ne iskoračuje iz okvira duo drame u nekoliko ambijenata pretvara u jedan psihološki, motivski ali i psiho dramski rollercoaster čiji integritet drže glumci, u kom se razlažu motivi koji se kreću od klasnih, preko emotivnih, traumatskih, i sve to sa dozom ironije, i konačno sa obiljem role playa što svemu daje dodatnu razigranost među karakterima.

Wigon se maksimalno trudi da od ove duo drame napravi film sa velikim F, i u principu uspeva jednim delom jer prosto ima fotogenične glumce i film je najbolji u kinestetičkom pogledu kada nam se pogled utopi u njima. Međutim, suština filmičnosti ipak nije u pronalaženju inventivnih načina kako nešto snimiti već u tome kako manipulisati vremenom, i tu Wigon zapravo nema nijedno rešenje. Stoga, istovremeno je jasan njegov pokušaj da intervencijom kroz pomeranje našeg pogleda i estetizaciju napravi film, ali ipak nedovoljno funkcioniše u vremenskom aspektu dela da ga odmakne od teatra.

To kadriranje kojim se pripovedač nameće kao neko ko kontroliše priču, ne smeta, ali ostaje pitanje da li je i neki drugi koncept mogao da se primeni i da li bi se nešto dobilo. U svakom slučaju puna filmičnost se dostiže onda kada se vizuelna intervencija spoji sa intervencijom i vremenskom domenu. A to se ovde nije desilo.

SANCTUARY je jedan od onih filmova u kojima se jasno prepoznaju faze i deonice priče. Teško mi je da zamislim gledaoca kome je svaka podjednako draga. Isto tako, iako scenario ima dozu prepoznavanja motiva kojima se bavi, ostaje ipak u domenu konvencionalnog.

Međutim, u izvedbi Christophera Abbotta i Margaret Qualley, gradi se celina i likovi svoju rasparčanost kroz njih, a naročito nju koja je radikalnija u tom pogledu na papiru, uspevaju da očuvaju.

Otud, SANCTUARY ipak stoji kao solidan primer kamerne duo drame iako bih u odnosu na njega svakako uvek radije birao MALCOLM AND MARIE.

* * * / * * * *

Očekivao sam dosta od ovog filma koji je za Blumhouse snimila Roxanne Benjamin. U THERE'S SOMETHING WRONG WITH THE CHILDREN igraju Alisha Wainwright i Zach Gilford, izuzetna podela, i to je dobar početni osnov.

Međutim, uprkos tome što su u centralnim ulogama dva odlična i harizmatična glumca i još dvoje jako dobrih partnera kada film ne funkcioniše ni u dugom melodramskom uvodu a naročito se sve raspadne kada krene ripper segment.

U izvesnom smislu, ovaj film se može posmatrati kao priča o strahu od roditeljstva, ali to stanje nije baš najbolje iskazano kroz ovo ponašanje dece koja postanu ubice pod uticajem parazita ali i nečeg onostranog.

Kada neka potencijalna idejnost iscuri onda ceo melodramski uvod ne vredi mnogo, a kada likovi nemaju neko naročito utemeljenje jedino tehnički briljantna strava može da spase stvar.

Ni to se nije desilo.

Osim par dobrih glumaca koji lutaju kroz film, ovde nema šta da se vidi.

* 1/2 / * * * *

LOVE & OTHER DRUGS Edwarda Zwicka je ekranizacija knjige Jamieja Reidyja koju nisam čitao ali sam film je jedan zanimljiv žanrovski spoj društveno kritičke komedije, romantične komedije i ljubavne melodrame.

Taj spoj ne funkcioniše baš uvek savršeno jer su u ovom filmu i smešne scene dosta snažne, ima i verbalnog i fizičkog humora, isto važi i za melodramske i za neke mračnije, tragičnije tonove, sve je dato  punom snagom, i ne može se reći da je salata od različitih scena, i stvari su u priličnoj meri integrisane. Mogao bih reći da je ta elegična dimenzija u formi rom coma svakako uzornije integrisana u Curtisovom ABOUT TIME, međutim ovde postoji element žanrovskog komentara.

Naime, LOVE & OTHER DRUGS je u osnovi romantična komedija, sticajem okolnosti smeštana u savršeno integrisanu društvenu kritiku, ali onda u njoj se razvija odnos koji ima elegičnu dimenziju.

Film govori o odnosu perspektivnog prodavca Pfizerovih lekova i mlade žene koja se nalazi u ranom stadijumu Parkinsonove bolesti i ne želi da ulazi u dublje odnose mimo seksa i povremenih druženja jer smatra da nikoga ne želi da optereti time da deli sudbinu sa njom.

Međutim, među njima se rađa ljubav i to dobija dramatične posledice.

Jake Gyllenhaal i Anne Hathaway su izvanredni u glavnim ulogama i prevazilaze žanr time što su telesno vrlo oslobođeni kao da snimaju neki indie ili art house film, i shvataju ga kao nešto više od rom coma pa on u velikoj meri baš zbog njih i jeste to što jeste.

LOVE & OTHER DRUGS je u raznim aspektima mogao biti skladniji, ali ovakav kakav je funkcioniše u onome što je najteže - donosi odličan odnos među likovima, humor i emocije. Svakako je forma, iako je Zwick veoma formalno angažovan u ovom filmu, mogla biti savršenija, ali rezultat je u osnovi postignut.

Ovo je film koji se izdvaja što mu je i bio cilj, a opet nesmetano stoji u kanonu studio romantične komedije.

* * * 1/2 / * * * *

Hmda, ovo zvuči jako primamljivo, pogotovo što ja mislim da je Džejk solidno divlja karta, budući Nic Cage ako ne bude imao sreće, i uvek volim da ga vidim kako radi nešto neočekivano.

Imaš ga na Netflixu još neko vreme sigurno...

Igor Lopatonok je ukrajinsko-ruski štićenik Olivera Stonea sa kojim je posle dva propagandna rada o dešavanjima u Ukrajini, snimio i hagiografski dokumentarni film i seriju o Nursultanu Nazarbajevu.

Ovde je Stone samo jedan od producenata i protagonista kao Nazarbajevljev sagovornik.

Međutim, kao i uvek kad je Stone umešan, stvari nisu tako jednostavne. QAZAQ: HISTORY OF THE GOLDEN MAN je intervju sa Nazarbajevim, bogato ispraćen arhivom. Nazarbajev je svestan moći filma. Svojevremeno je angažovao starog Bodrova i pokojnog Passera da snime film NOMAD sa Kunom Beckerom o mitsko-istorijskim korenima Kazahstana, potom je snažno reagovao kada je izašao BORAT i osvetlio ovu zemlju na potpuno drugi način. Otud ne čudi da je bio raspoložen da ga Stone ubroji među svoje sagovornike kao što su Castro, Chavez i konačno Putin.

Nazarbajev u ovom filmu iznosi svoju biografiju, svoje viđenje kazahtanske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i uprkos tome što ovo nije film koji je "expose" situacije u Kazahstanu, teško je reći da "pametnom čoveku nije dosta" kada vidi čak i ovo što je Nazarbajevu reprezentativno.

Prosto on je radnik iz železare koji se učlanio u Partiju, zatekao na mestu kazahstanskog komunističkog rukovodioca kada se SSSR raspadao i prosto je preuzeo vlast. Potom slede izborima na kojima ima po 98 ili 95 posto glasova, izlazi na njih sam ili bez ozbiljnije opozicije, međutim on nema neku grćevitu potrebu za legitimacijom - on je prosto tu da vodi zemlju kao što je zadatak ostatka naroda da bude viđen, on je samouveren despot i tu nekih dilema nema. Ne mora film da ulazi do detalja u kršenja ljudskih prava i nepostojanje demokratije da bi se shvatilo da je to jedna dosta zaostala sredina i jedno slabo razvijeno društvo. "Presence of absence" radi ovde punom parom.

Međutim, isto tako, Nazarbajev već 30 godina uspeva da brodi između Rusije koja mu se sused i SAD koji ima interese u regionu, Kine koja mu se sused, i Islama koji je vera velike većine stanovnika. U tom pogledu, Nazarbajev je jedan vrlo funkcionalan despot i otprilike je bio na vlasti koliko i Tito. Stoga, ovde je sad samo pitanje ukusa da li ćemo ga gledati kao kultnu figuru ili kao pukog nemilosrdnog diktatora.

Stone se dobro zabavlja sa Nazarbajevim koji je prelakiran tamo gde ovi mladi naslednici misle da su namazani. Sve vreme govori na ruskom, mada evidentno zna engleski i priča sa puno šarma i šlifa. Vešto ubacuje slikovite anegdote u svoj narativ od kojih je najupečatljivija ona sa Arafatom i nuklearnim arsenalom.

U određenom smislu možemo postaviti pitanje da li je Stone od kultnih istorijskih figura kao što su Castro, Chavez ili Putin degradirao dotle da pravi čapras divan jednom Nazarbajevu. Ipak, kada pogledamo ovaj film rekao bih da Stone jeste istinski zaintrigiran Nazarbajevim jer on u stvari jeste bitan igrač, ali iz senke, što je verovatno i tajna njegovog uspeha i relativno spokojne vladavine sa retkim pobunama od kojih ga je poslednja i definitivno udaljila od vlasti. Stoga, nije Nazarbajev nimalo naivan lik, i dragocena je prilika da ga na ovaj način upoznamo.

QAZAQ je imao premijeru na filmskom festivalu u Rimu, iako ga prevashodno vidim kao televizijski materijal, sa tim kuriozitetom da bi verovatno češto mogao da se emituje i na kazahstanskoj televiziji.

* * 1/2 / * * * *

 8 MILLION WAYS TO DIE je poslednji film Hala Ashbyja, po mnogo čemu zbilja nedostojan velikog autora. Ovu adaptaciju Lawrencea Blocka potpisali su Oliver Stone i žanrovski specijalista R. Lance Hill pod pseudonimom, a literatura pominje i intervencije Ashbyjevog kanonskog saradnika Roberta Townea.

Ipak, ovaj film sam gledao jako davno i skroz sam ga zaboravio tako da sad kad sam ga reprizirao imao sam osećaj da ga gledam po prvi put. Iskreno, bio sam sada iznenađen da sam nešto ovako loše uspeo da zaboravim jer je film praktično nezaboravno slab.

Ali, onda sam shvatio da je film zapravo pre svega loš u kontekstu uključenih ljudi, ne samo da ga je režirao Ashby i pisao Stone nego je slikao Burum, a to sve maltene ne vidimo.

Scenario je načelno krimić o policajcu pijancu koji upoznaje prostitutku za koju se veže i onda uđe u sukob sa njenim drugim muškarcem, narko dilerom. Policajca igra Jeff Bridges, dilera Andy Garcia, ali nažalost ni takvi profesionalci ne uspevaju da likovima daju neku celovitost i smisao i da povežu ovu papazjaniju u neku celinu.

Film je sa 110 minuta trajanja predug, sačinjen je od mase predugih i jalovih scena u kojima deluje kao da su glumci pokušavali da pronađu nešto zanimljivo a nisu uspeli a onda to niko nije izbacio u montaži.

Ashby je radio ovaj film pred kraj života, svakako nije bio u snazi da napravi nešto bolje, pa se i to mora uzeti u obzir, i prerano je otišao u 59 godina. Nažalost, ovaj film na surov način ispraća velikog reditelja, stvarajući utisak kao da on više nije ni mogao ništa da pruži.

YEAR OF THE DRAGON Michaela Cimina je ekranizacija romana poznatog pisca policijskog romana Roberta Daleya koju su adaptirali Oliver Stone i sam reditelj.

Ciminov krimić o policajcu vijetnamskom veteranu koji dolazi u njujoršku Kinesku četvrt i kreće da je očisti od organizovanog kriminala izveden je pompezno. Film je snimao Alex Thomson, čuveni britanski direktor fotografije i Njujork je sjajno rekonstruisan u studiju Dina De Laurentiisa što je naravno omogućilo da se snimaju razne stvari koje bi na ulicama teško bile izvedene, poput oružanih obračuna i sl.

U toj Ciminovoj pompeznosti, YEAR OF THE DRAGON odlazi u pravcu kiča jer se čini da je priča ipak dosta klasična postavka o policajcu koji se bori protiv mafije, naročito jednog mladog bosa u usponu. Cimino svemu daje dimenzije jedne kriminalne sage, ali zapravo reč je o drugačijoj zveri, priči o pojedincu u borbi sa korumpiranim sistemom, u jednom visokoestetizovanom žanrovskom ključu.

Otud, Cimino povremeno stvara utisak da u ovom filmu treba tražiti "nešto više" od onoga što zapravo dobijamo, ali opet s druge strane, ta blaga mutacija forme u odnosu na sadržaj je interesantna iako ne možemo reći da suštinski doprinosi dometu filma.

Ciminova inscenacija je energična kao u najboljim danima iako je ovo već doba posle HEAVEN'S GATE kada je on u neumitnom padu posle neverovatnog uspona sa DEER HUNTERom. I o tome svedoči i sam projekat. Dobio je da radi policijski film a on je snimio fresku što taj žanr tek delimično trpi.

Međutim, Stoneova i Ciminova adaptacija romana iako je sam film mogao biti reduciran u trajanja, zapravo je jasna i mišićava. Mickey Rourke u glavnoj ulozi je dovoljno dobar glumac da može da održi tonus nečeg što je "veće" od onoga što su mu realne dimenzije, i u filmu YEAR OF THE DRAGON se može uživati. Tih godina je Stone uradio par policijskih skriptova po romanima, i ovo je svakako uspelije od adaptacije Blocka u 8 MILLION WAYS TO DIE, a ovu vrstu krimića dignutog na nivo freske sa nešto drugačijim predznakom, izvešće sam Stone decenijama kasnije u filmu SAVAGES po romanu Dona Winslowa.

YEAR OF THE DRAGON je dobar film, i poslednja prilika kada je Cimino bio u blizini nekog značajnog dometa, iako u svoje vreme nije imao odjek ni približan onome što je autorova reputacija. Danas, ovaj film pored samog utiska koji ostavlja po sebi, ipak nosi u sebi zametak te ambicije koja će na kraju ovog autora skupo koštati.

Međutim, fenomen "prenaduvanog" policijskog filma velikog autora nije nov, setimo se da je kasnije i Scorsese snimio DEPARTED a da je Lumet po pomenutom Daleyu snimio TROČASOVNU ekranizaciju PRINCE OF THE CITY. Dakle, ideja freske jeste jedan od pristupa kako velika imena prevazilaze okvire žanra u kom caruju stominutne priče o policajcima i lopovima.

* * * / * * * *

MAN TROUBLE je bio pretposlednja saradnja Boba Rafelsona sa Jackom Nicholsonom i ovog puta okružio ga je mlađim glumicama kao što su Ellen Barkin i Beverly D'Angelo. Međutim, ova krimi komedija spada u red najslabijih filmova koje je Nicholson u bogatoj karijeri snimio a nema razloga da ne kažemo da ovo možda čak i najgori njegov film uključujući rana dela snimljena uz pomoć štapa i kanapa.

Film izgleda grozno, nema nikakav ritam, likovi histerično lutaju u kadru u priči, dijalogu i radnji operisanih od humora i intrige i sve je naprosto užasno.

Na svu sreću, Nicholson i Rafelson će svoju saradnju privesti kraju rutinskim ali ipak dobrim poznim učesnikom 90s neo noir ciklusa BLOOD AND WINE i časno se oprostiti kao tim, iako Rafelson nije dorastao onom potencijalu koji je onoliko obećavao na počecima i ostavio dubok uticaj širom sveta, a naročito recimo u SFRJ.

Bokserski film je retka forma koja dobro podnosi klišee, čak vapi za njima, i SOUTHPAW Antoine Fuque je retko ostvarenje ovog reditelja posle prvih nekoliko, a naročito posle TRAINING DAYa koji nije samo prazna ljuštura žanrovskog filma već zapravo solidno izveden klasicistički bokserski film izveden sa punim ubeđenjem.

Ovde imamo budžet od 30 miliona dolara koji deluje veće jer u filmu igraju skoro pa isključivo zvezde, scenario Kurta Suttera kog znamo po seriji SONS OF ANARCHY u kojoj je sjajno integrisao mačizam u čistom obliku, ritualizovanu sredinu i jak melodramski eksces ali je isto tako brzo potonuo u jednoličnost. U formi filma, međutim, Sutter plasira par iznenađujućih zahvata, ne nužno superiornih, ali sve ono što nije iznenađenje ponuđeno je kao materijal pun ubeđenja, a ekipa koju čine Jake Gyllenhaal, Rachel McAdams, Forest Whitaker i Naomie Harris to bez mnogo muke pretvara iz klišea u arhetip.

Rachel McAdams igra u prvih pola sata filma. Ona igra odanu suprugu glavnog junaka koja nastrada u slučajnom opaljenju prilikom čarke obezbeđenja dvojice boksera. Međutim, ona je savršeno ispunila svoj zadatak ne samo jer njena smrt čini traumatsko jezgro dalje priče već i zato što nestanak njenog lika izmiče tlo pod nogama junaka, a ona je sve to što treba ubedljivo izgradila.

Jake Gyllenhaal je uradio sve ono što bi se očekivalo od jednog De Niro-manira iz RAGING BULLa, prisustvujemo i fizičkoj i psihološkoj transformaciji, igra mladog čoveka a već i fizičkog i mentalnog invalida koji mora da postane odrastao čovek te da preuzme ulogu jedinog roditelja. I naravno, njegova uloga je dovoljno snažna da objedini sve što se dešava u filmu, čak i kada je ono što junaci prihvate da urade manje logično, i više melodramski usmereno.

Forest Whitaker igra trenera-gurua koji izvodi Gyllenhaala na pravi put, mudro igrajući u onom prostoru gde je siguran i u kom ga poznajemo jer je u ovoj priči Jake zadužen da se transformiše.

Mauro Fiore u Fuqua filmu daje dobrodošao grungy look, a u scenama boksa uvode rešenja u kojima se manje insistira na slow motionu a više na brzini koju nosi boks. I to je relativno sitna formalna inovacija. Međutim, boks u dramaturškom pogledu ima istu funkciju kao i uvek.

Fuqua je tehnički osposbljen reditelj i prijalo mu je što se ovde odmakao od zahteva visokog mejnstrima, i pomalo imitirajući indie film u nekim detaljima snimio je zapravo interesantan i svež mejnstrim.

* * * / * * * *

Valjaće ovo da se pogleda.

Obavezno. Ja sam jako voleo Fuquu i onda kad nije postao reditelj kakav sam mislio da će biti razvio sam jak grudge ali ovo je baš dobro, onako kliše, treš, s punim ubeđenjem.


Sent from my iPhone using Tapatalk

SHEROES Jordana Gertnera je nova vrsta DTV filma oslonjena na jednu staru formu DTV filma a suština je sledeća - ranije se smatralo da je DTV forma gde se prodaje ime a ne kvalitet, dočim je ovo sada prodaja imena i ničega drugog.

E sad koja se imena ovde prodaju je vrlo diskutabilo ali hajde da kažemo da meni nešto znače Sasha Luss, iz Bessonovog promašaja - ali korektnog filma ANNA - i budući Hellboy iz ekranizacije koju sad snima Brian Taylor. Međutim, nekom drugom mogu značiti neka druga imena.

Gertner je ozbiljna faca u produkciji ozbiljnih indie filmova, naslova kao što su SPRING BREAKERS ili VIRGIN SUICIDES, dakle on nije tip koji je stasao uz skute Avija Lernera, a ovde po prvi put i piše i režira. I SHEROES je do te mere jedno veliko ništa da mi deluje kao da je Gertner - koji bi morao znati bolje - baš tako i pisao, kao jedno ništa da bi ga što jednostavnije i jeftinije snimio i pustio na streaming.

Tehničku egzekuciju obavio je Kaos, Tajlanđanin kog pamtimo kao potpisnika jednog od najgorih filmova koje je Warner ikada pustio ECKS VS SEVER. Kaos se vratio kući i uspostavio neki pipeline ovakvih produkcija, i to je sve jako bedno u izgledu i produkcionom dometu.

Ono što je bizarno je što sve loše u ovom filmu deluje kao produkt namernog nemara jer je jako teško snimiti film u kom autor ne pokaže ama baš nijedno interesovanje ili veštinu.

Sebastian Lelio je posle osvajanja "oskara" za strani film snimio film DISOBEDIENCE po romanu Naomi Alderman sa Rachel Weisz i Rachel McAdams u glavnim ulogama.

Kao i UNA MUJER FANTASTICA i ovo je priča smeštena u queer milje, ali nije toliko radikalna. Postavka je veoma jednostavna. Imamo dve ženske zvezde u priči o "zabludeloj kćeri" koja se vraća u svoju ortodoksnu jevrejsku zajednicu u Britaniji i obnavlja nekadašnju lezbejsku vezu sa starom ljubavlju koja se u međuvremenu udala za mladog perspektivnog rabina.

Film je smešten u sadašnje vreme i u nekoliko segmenata priče donosi svežinu u ovo zapravo jednostavnu priču o zabranjenoj ljubavi i ličnim izborima koji nose mogućnost oslobođenja ali i rizike.

U tom smislu, kako sredina suštinski više nije i ne može da bude represivna, tako je i prikaz konzervativne verske zajednice interesantan jer je u suštini ambivalentan i bez tipične melodramske opredeljenosti i predznaka koji bi se očekivao.

Lelio je snimio u suštini jednostavan film, u svakom pogledu podignut angažovanjem velikih zvezda, što je povisilo i očekivanja. Međutim, on njima bez teškoće uspeva i da doraste.

* * * / * * * *

CONFIDENTIAL INFORMANT Michaela Oblowitza je nažalost nastao metodom krpljenja što je šteta jer je čak i ovakav bio nadomak jednog tarantinovskog Grindhouse štimunga ali mu je to zamalo izmaklo.

Naime, CONFIDENTIAL INFORMANT možda svesno možda nesvesno izgleda kao slabo očuvani i nekako skrpljeni VHS Rip nekog opskurnog straight to VHS krimića iz devedesetih.

Prvo, smešten je u 1995. bez nekog jasnijeg razloga ali u redu, to je zanimljiv detalj koji doprinosi tom efektu falsifikata.

Zatim, film je sniman negde u Novom Meksiku a to glumi Njujork, što je zaista sjajan Grindhouse momenat sa sve korišćenjem stock footagea koji deluje ubačen kao sekirom, a isto važi i za neke reminiscencije na Zalivski rat koje su isto jezivo insertirane na početku filma bez ikakvog naročitog razloga.

Film donosi reunion Mela Gibsona i Nicka Stahla kog je maestro režirao u svom rediteljskom debiju MAN WITHOUT A FACE i sad je Nick veća ruina nego Mel, i u stvarnosti i u filmu, što je apsurdno, plus metafilmsku dimenziju dodatno razrađuje podela uloga gde je Mel mentor Nicku.

Nick Stahl i Dominic Purcell igraju detektive partnere koji se vucaraju po njujorškim ulicama i čiste ih od kriminalaca. Kada jedan od njih shvati da je smrtno bolestan i da svojoj porodici neće ostaviti ništa, odlučuje da namerno pogine na zadatku kako bi familija dobila osiguranje. To namerava da izvede tako što će ga u zamenu za neke prljave pare ubiti džanki koji umire od AIDSa i želi da obezbedi svoju porodicu.

Mada je javno-privatno partnerstvo uspostavljeno, stvari polaze po zlu i preživeli detektiv završava u istrazi.

Purcell je glumac lišen ekspresivnih mogućnosti. On u ulozi pandura na umoru koji smišlja ovu kombinaciju je ozbiljan promašaj. Stahl je solidan glumac, i dobra je faca ali prosto iako ga je život žestoko patinirao nije mu dodao na šarmu. On igra propalog čoveka ali ipak poželjno je da propalog junaka ne igra propao glumac a ovde to nije izbegnuto.

Mel Gibson se pojavljuje u dve i po kancelarije i jednom na ulici. Deluje da je spičio celu ulogu za par snimajućih dana ali ga u filmu ima dosta, i očekivano, gde god se pojavi, dešava se kinematografija. Uloga je bitna za zaplet, ima najbolje replike, najbolje je igrana, i logično zbog nje vredi videti film.

Ako vas ne pali ideja novosnimljenog falsifikata izgubljenog straight to VHS akcijaša iz devedesetih, nema potrebe da gledate ovaj poluneispravni krpež. Međutim, ako vas zanima Mel u bilo kojoj formi, dobićete sasvim solidnu dozu.

* 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 01-07-2023, 16:56:50
Ako vas ne pali ideja novosnimljenog falsifikata izgubljenog straight to VHS akcijaša iz devedesetih ONDA STE MONSTRUM

Ispravljeno!!!

Reprizirao sam MEAN GIRLS s nemilim povodom. Hteo sam da se - iz nažalost svima poznatih razloga - podsetim kako je u tom filmu tretiran detalj spiska učenika koji prave naslovne junakinje.

Sam film će iduće godine slaviti dvadesetu godišnjicu i moram priznati da je odoleo zubu vremena. Danas je to jedan ozbiljan "Who's Who" poznatih holivudskih diva, sa dozom ironije - glavna junakinja Lindsey Lohan potonula je u opskurnost tabloida, alkoholizma itd. a tada je bila glavna zvezda dok su joj danas slavnije koleginice pružale podršku.

Scenario Tine Fey je duhovit, bistar i anarhičniji od onoga što je tada bio standard u mejnstrimu. Isto važi i za režiju Marka Watersa koja je raskošna, ekspresivna ali u suštini ipak vrlo disciplinovana i čini MEAN GIRLS jednim veoma zategnutim filmom bez viškova, sa dovoljno snage da ponovo prođe kroz sve tipske situacije omladinskog filma, i doprinese nečim svojim.

Film je naravno u odnosu na današnje okolnosti blago anahron. Njegov humor bi u mnogim aspektima danas verovatno bio politički nekorektan a tada je bio progresivan, ali to je samo znak koliko se društvene okolnosti menjaju. Međutim, film je u izrazu i dalje dovoljno svež i nije prevaziđen, što znači da se film menja sporije od društva poslednjih par decenija.

* * * 1/2 / * * * *

PEŠČANE PLAŽE MARSA nastale su po pozorišnoj drami Andrije Lakića koju je sam autor adaptirao u filmski scenario. U režiji Petra Pešuta, ovo je trebalo da postane film koji ja po koncepciji inače volim, a to je žanrovski prepoznatljiva priča vezana za lokalni milje često maksimalno udaljen od bilo koje holivudske konvencije koja u nekom trenutku preraste u nekonvencionalni SF ili horor.

Edgar Wright i Nacho Vigalondo su izgradili karijere na takvim filmovima ali nažalost PEŠČANE PLAŽE MARSA nikada ne uspeju da izvrše uspešnu tranziciju iz veoma skromno realizovane inscenacije drame u kojoj se posetioci jedne igraonice deru jedni na druge, drobeći o opštim mestima iz krajaškog i blejačkog života, tako da nešto što deluje kao silazak neke onostrane sile na Zemlju oko polovine flma ne uspeva da umnogome promeni ni utisak ni tonus onoga što gledamo.

Glumačka podela je zahvaljujući tekstu apsolutno lišena harizme. Imao sam velike teškoće da diferenciram likove iako jesu pisani tako da se razlikuju što je verujem najviše problem režije, a u vizuelnom pogledu, uprkos pokušaju monohromatske fotografije agresivnijeg pristupa ne dobija se ništa.

Žao mi je što na čest vapaj da bi Apollon trebalo da bude prostor za mlade autore da pokažu šta znaju, odgovor bude ovako nešto. Naročito mi je žao što je ovo ekipa sa Fakulteta dramskih umetnosti, iako je hardver iz Šuljagićeve novosadske proizvodne linije Apollona koja za sad ništa naročito nije uspela da proizvede, ali je u pogledu promašaja pomerila granice. Ovo ostaje negde pri sredini tog dometa, jednim delom što nekih radikalnih pokušaja - uprkos konceptu - paradoksalno i nema.

Šteta.

Posle savršenstva postignutog u remek-delu SPIES IN DISGUISE, Nick Bruno & Troy Quane vraćaju se trijumfalnim odjekom odličnog animiranog filma NIMONA, napravljenog za Netflix koji ga je uzeo u turnaroundu posle Disneyeve akvizicije Foxa.

Ono što je kao domet postojalo u SPIES IN DISGUISE a kritika nije baš u potpunosti proslavila, ovde je prepoznato kao domet, verovatno zbog toga što je NIMONA zaista do lakata, a možda i do ramena umočena u LGBTQ+ afirmaciju.

Ja kao gledalac nemam problem sa tim, ali iskreno ne bih baš ovaj film pustio deci, zato što - paradoksalno - najmanji problem predstavlja ono što je osnovni queer adut i smisao filma - ali ima nekih sporednih elemenata seksualizacije koje vidim kao problematične.

Naime, osnovni queer element u tumačenju Stevensonovog ili Stevensonkinog stripa jeste sam lik Nimone, čudovišta koje uzima razna obličja među kojima su neka muška a neka ženska. I to je element bajke koji je inherentno queer i koji bi deci sasvim sigurno bio interesantan, pa sad ako neko dete u tome prepozna nešto za sebe, lepo. Međutim, onda imamo glavnog junaka koji je naprosto i najstrejtaškije moguće gej. I sad, to je već nešto gde ne možemo pobeći od osećaja da se dešava neka seksualizacija jer ovi likovi su narativno mogli biti i drugovi i imati istu dinamiku moći a ne nužno ljubavnici. I kod seksualizacije mislim da dosta ljudi povlači granicu gde im materijal postaje neprihvatljiv za decu.

Naravno, neko će reći da je svaka romansa u animiranom filmu onda nužno seksualizacija, jer svi u krajnjoj liniji mogu biti drugovi, ali svima nam je jasno da to nije baš tako jer su to neke arhetipske situacije koje mi drugačije percipiramo i obično su vezane za stvaranje porodice, kog ovde recimo između dva junaka nema. Paradoksalno, možda bi radikalizovanje njihovog odnosa, pretpostavka da i on vodi u formiranje porodice sve ovo učinilo manje seksualizovanim.

Isto tako, teško je zamisliti da se NIMONA snimi na drugačiji način, naročito ako imamo u vidu stripski izvornik, pa bi bilo interesantno istražiti da li se Netflixova verzija razlikuje od one koju je pripremao Fox.

Pritom, Bruno i Quane su užasno duhovito čačnuli queer elemente u SPIES IN DISGUISE gde superšpijun kog igra Will Smith postaje golub pa se ispostavi da je golubica a ovde su krenuli đonom i realno izgubili dobar deo publike koji će ovo skloniti od dece.

No, sad sve to na stranu. Nisam dete, i to mi je sve u redu, međutim, film je jako duhovit, inteligentan, malo manje propulzivan od SPIES IN DISGUISE jer Nimona ima ipak pretežno humanoidni oblik, ali i dalje veoma dinamičan, transhumanistički pustolovni crtać.

Ovog puta priča je smeštena u fantasy world sa futurističkim elementima (premda ima dosta relikata iz prošlosti, odnosno našeg sveta, tako da fantasy treba uzeti uslovno - više zbog medievalizma nego zbog konkretnog nepostojanja tog sveta u nama poznatim okvirima, ovo je fantasy koliko i roman HRIM, RATNIK Vladimira Lazovića, recimo) i Bruno & Quane imaju s čim da se poigraju.

Nimona je fenomenalan lik, i u stvari vitez Ballister Boldheart služi kao straight man, mada koliko god svi bili transhumani kvirovi, na kraju ipak čovek biva junak, i kroz njega se na kraju prelomi premisa. Da ne preskočim to.

Strip je postigao veliki uspeh ali ne toliko da junaci izgledaju kao u njemu. Međutim, Bruno & Quane veoma skrupulozno prate ono što je bilo nacrtano i osnovne karakteristike likova čuvaju, kao što i fakturi slike daju malo primesa mange i papirnate grafike.

NIMONA je odličan film. Nisam siguran koliko ciljne grupe će ga zaista pogledati i da li će zaista kvariti decu, ali svoj nepopularan stav sam izneo. Međutim, kao i strip, ima on potencijala da komunicira i sa starijima koji uostalom ponajbolje i mogu sagledati sve slojeve i kvantitet elemenata koje su autori uneli.

* * * 1/2 / * * * *

THE LUCKY ONES Neila Burgera je veoma zanimljiv road movie iz 2008. godine u kom troje američkih vojnika na zdravstvenom odsustvu iz Iraka, od kojih je jedan demobilisan a dvoje se vraćaju nazad, zbog oluje ne mogu da uhvate vezu na njujorškom aerodromu i iznajmljuju minivan da se prevezu do bližnjih.

Uprkos tome što se vide prvi put u životu, ubrzo shvataju da su oni jedni drugima mnogo bliži od ljudi koji su ostali iza njih u Americi i samo formalno su im bližnji, da je to zemlja u kojoj se oni sve teže snalaze i da na kraju krajeva, nisu sasvim slučajno otišli iz nje.

Film ima lagan ritam ali itekako je strukturiran, a tri zvezde u glavnim ulogama - Rachel McAdams, Michael Pena i Tim Robbins doprinose celovitosti filma, i donose veliki zvezdani napon, s tim što je ovo u širem kontekstu možda film u kom se najviše istakla Rachel McAdams, pošto je njen lik i postavljen kao potencijalno najprovokativniji.

Naime, ona je priglupa redovka iz vojske koja ima dobru volju i mio karakter ali po povratku u Ameriku mora da se suoči sa tim da je mnogo toga u njenom životu bilo iluzija - od nekih odnosa koje je ostvarila u ratu do nekih perspektiva koje je videla za sebe a ispostavilo se da nisu realne.

Uprkos tome što i Penin lik a naročito Robbinsov imaju verovatno radikalnije melodramske putanje, Rachel McAdams zadire u sam srž iluzije o američkoj posebnosti nenametljivo igrajući naizgled komičan lik kroz koji se kasnije prelomi mnogo toga.

Burger je reditelj koji je prepoznatljiv po veoma strukturiranim major-like filmovima snimljenim mahom van major studija, u kojima karakterni glumci rade žanrovske stvari, ali ovde je on snimio jedan u suštini Sundance film kome su glumci i jako efikasna fotografija Declana Quinna (koji je iste godine potpisao potpuno drugačiji PRIDE AND GLORY Gavina O'Connora) dali fizionomiju studio filma.

Nekome je možda prikaz veterana kao ljudi koji su na ovaj način izgubljeni u vlastitoj zemlji, na ovaj ili onaj način ideološki sporan, ne vidim ni levicu ni desnicu kako podržavaju ovaj film u celosti, međutim, meni je taj gubitak korena u jednoj društvenosti kakva je američka delovao krajnje logično.

Isto tako prozaičnost nekih odnosa u koje su junaci verovali poslužio je kao nenametljiva metafora prozaičnosti samog sukoba u koji su se uputili i njihove opet pa sasvim prirodne potrebe da veruju kako su stvari veće i važnije nego što jesu.

* * * / * * * *

Jednačasovni B-filmovi bili su standard tokom četrdesetih i mnogi slavni reditelji krenuli su u tom nezahvalnom formatu, a moram priznati malo ko od njih se u njemu snašao zaista dobro.

Budd Boetticher snimio je 1944. film THE MISSING JUROR i u njemu možemo da vidimo besprekoran stil, čak na neki način različit od preciznosti koja će kasnije krasiti Buddove kanonske vesterne - iako treba dodati da je pored vesterna radio i uspele krimiće koji se prosto ne smatraju previše značajnim. Pa ipak, teško je imati neku antologiju gangsterskog filma bez pominjanja LEGS DIAMONDa.

U ovom slučaju, reč je o krimiću koji je pre svega suspenser, iako ima elemenata misterije, ali je ona više nejasna junacima nego gledaocima koji su tretirani po svim pravilima suspensea.

Struktura u kojoj se izlaže predistorija kroz nešto duže flešbekove u izvesnom smislu ne odgovara trajanju, međutim Boetticherov vizuelni rukopis čini stvari veoma propulzivnim. Sa lakoćom izlaže likove, ni ne zahteva previše prostora da postavi priču i ovde uprkos nekim stvarima koje su strukturalno mogle biti skladnije itekako šta ima da se nauči.

Konačno uprkos tome što traje 66 minuta, u najboljem smislu ima feel filma "normalnog trajanja" u pogledu sadržaja.

* * * / * * * *

Fred Zackel je pisac krimića kome je mentor bio Ross Macdonald i jednom prilikom je duhovito izjavio da su ga otkrili Ross Macdonald i O.J. Simpson.

Zackel je upoznao Macdonalda na jednom skupu književnika i kada se poznatom autoru dopala jedna pesma koju je napisao tada prilično rezignirani mladi pisac koji je na dati skup došao sa idejom da digne ruke od književnosti. Međutim, Maconald ga je uzeo pod svoje, dao mu ideju da se oproba kao pisac detektivskog romana i ostalo je istorija.

O.J. Simpson se u priči pojavljuje kasnije kada je 1983. producirao televizijski film u kom je ekranizovan Zackelov roman sa idejom da posluži kao backdoor pilot za detektivsku seriju.

E.W. Swackhamer je televizijski veteran koji je potpisao epizode čitavog niza najznačajnijih serija sedamdesetih i osamdesetih i njegova egzekucija televizijskog filma COCAINE AND BLUE EYES je vrlo efikasna, estetizovana u skladu sa mogućnostima televizije i što je najvažnije - Simpson je sasvim funkcionalan u glavnoj ulozi koja bi mogla prerasti u noseću rolu buduće serije. Svakako ga nećemo pomešati sa Denzelom pa čak ni Jimom Brownom, ali ovde je Simpson jedna filmična faca koja igra i telom i licem, kad se pojavi u kadru nešto se dešava.

Priča je dosta rutinska i najveći problem ovog televizijskog filma jeste što se odvija relativno mehanički, ređajući očekivane obavezne figure hardboiled krimića bez puno unutrašnje dinamike. Simpson ipak nije dovoljno dobar glumac da i to nekako nadgradi i kroz glumu izgradi neophodan ritam. Otud, nekog ritma ni nema, tu je samo tempo, i to dosta visok, što opet ne znači da ostvarenje drži pažnju.

COCAINE AND BLUE EYES je korektan televizijski film ali je sasvim logično kako to da nije rezultirao serijom.

THE GREAT SCOUT & CATHOUSE THURSDAY je vestern komedija iz 1976. godine koja je pokušala da zarobi duh društvenih a pomalo i kinematografskih komešanja te epohe. Ovaj film je prošao nekoliko inkarnacija u pripremama, bio je u jednom trenutku vehicle Jamesa Garnera i režija Daryla Dukea, ali je na kraju sve režirao Don Taylor sa Lee Marvinom i Oliverom Reedom u glavnim ulogama.

Ikona američkog mačo filma, a naročito vesterna, Lee Marvin dobija priliku da sparinguje sa britanskim karakternim glumcem koji se takođe nametnuo kao mačo ikona, Oliverom Reedom, ali u fazi kad je kod obojice alkolol već zaigrao jako bitnu, možda i dominantnu ulogu u životu. Film je praćen brojnim anegdotama o njihovim pijanstvima i haosu koji su pravili, i reklo bi se da oni u to vreme nisu bili shvaćeni kao toliko cool kao danas.

U podeli su još i Robert Culp i Kay Lenz, i pružaju odličnu podršku iz senke ovoj dvojici koji dominiraju ekranom.

Marvin i Reed su na ekranu profesionalni i raspojasani. Ovo ni za jednog od njih nije bitan film, ali jeste prilično uspeo, i dobacuje do nekog standarda koji su u ovom žanru postigli najbolji radovi Burta Kennedyja.

Marvin igra nekadašnjeg skauta, tragača za zlatom a sada sitnog prevaranta koji sa svojom dvojicom saradnika, igraju ih Oliver Reed i Strother Martin, želi da povrati novac koji mu je ukrao nekadašnji partner kog igra Robert Culp. Sledi duhovita pustolovina, u kojoj je Don Taylor možda mogao biti efikasniji u pogledu tempa, ali je pravi mišićavo i energično. Lokacije nisu senzacionalne, ovo je i dalje jedan "operativni" vestern a ne galerijski primerak žanra, ali su veoma funkcionalne, i film je smešten u dane na kraju Divljeg Zapada ali funkcioniše po starim zakonitostima.

Robert Alan Shapiro potpisuje duhovit scenario, i zanimljiv je detalj da se Culpov negativac zove Jack Colby, a kasnije će imati Jeffa Colbyja u seriji DYNASTY koju je kreirao.

U svoje vreme, ovaj film nije prošao dobro, verovatno zato što u to vreme nisu znali da traje Zlatno doba holivudskih studija.

* * * / * * * *

Jao, sećam se ovog filma! Oliver ima sifilis i neće kod doktora jer "lek" boli, pa mu Marvin kaže da se to danas leči pilulom, bezbolno, i ovaj sav srećan ode, pa se ispostavi da je rešenje upravo onako kako je Oliver pretpostavio, vrlo bolno. Upravo zbog tog bola se sećam te scene.

Ima kapavac. Sifilis se lečio drugačije...


Sent from my iPhone using Tapatalk

THE SHOOTING Monte Hellmana mi je na novo gledanje bio prijatnije iskustvo nego prvi put ali iskreno ne mogu da kažem da sam supstancijalno više dobio. Opet me ova kriptična celina nije zadovoljila, ali mi je sam odnos među likovima, i način kako je igrano, bio dovoljno zanimljiv da sa podjednakim interesovanjem kao i prvi put pogledam ovaj film - delom jer sam ga dosta zaboravio i davno je bilo.

Ovaj film je pre svega zanimljiv iz filmmejkerskog ugla, kao mustra za nešto.

Međutim, to THE SHOOTING ne čini nužno filmom kome bih se inače opet vraćao. Showcase za Hellmanov arty odnos prema konvenciji vesterna, i glumačka podela u kojoj su Warren Oates i Jack Nicholson u punoj koncentraciji sasvim su dovoljni da uvek ima šta da se vidi, ali što se mene tiče ne dobija se ništa na kraju.

* * * / * * * *

Danas je dan kada se praštaju gresi onome ko odlazi.

Ali bavljenje umetnošću nije greh. Umetničko delo čak ni ne podleže zakonima, recimo u komunizmu politički procesi se nisu mogli voditi za umetnička dela i zato su sudovi da bi mogli da sude umetnicima za dela, izbegavali veštačenja da li je ono za šta ih gone umetnost ili nije.

Tvoja ideja da na dan kada je otišao Srđan Koljević napišem nešto što imam dobro o njegovoj umetnosti bi bila nešto veoma lepo da nije formulisana zahtevom koji je toliko bedan, i odvratan, da sam na njega morao da reagujem jer se to ne može prećutati.

Prema Srđanu nisam nikada bio nečovek i nema potrebe da danas ispadam čovek. O mrtvima treba govoriti sve najbolje ali o živima treba govoriti još bolje. Tražiti od mene da ispadnem čovek jer to inače valjda nisam je pogrešno iz više razloga. Prvo, ja ne komuniciram na taj način. Drugo, ako već nisam čovek svakako to ne mogu postati posle ovako bednog zahteva.

Moj odnos prema Srđanovom radu je pre svega bio odnos kritičara prema autoru. Njegovu veličinu kao autora mere i za života a i posle njega će je meriti. Ako je u tome uopšte bitan moj zaista uporno negativan odnos prema tome, nadam se da je to pre neka osobina nego diskreditacija njegovog rada. Čini mi se da su današnje reakcije kolega i javnosti pokazale da je već za života ostavio dubok trag na našoj sceni.

Voleo bih da je on i dalje živ i da je mogao da snimi još masu filmova koje neću voleti. Ne volim nažalost što su odmah na ovaj tužan dan izmilele tvoje bedne reči, i ovom prilikom te molim da na ovaj topik više ne zalaziš jer ovde više nisi dobrodošao.

RESTORE POINT Roberta Hloza je češki SF triler koji je nastao u manjinskoj srpskoj koprodukciji.

Umnogome ovaj film menja očekivanja koja naša filmska javnost ima kad se pomene pojam manjinske koprodukcije. Naime, obično se očekuju neki regionalni film s Leonom Lučevim, a ovo je nešto sasvim drugačije - vrlo konkretan, vešto izveden repertoarski film na liniji američkih narativnih tehnika, i što je još važnije sa ukazivanjem na Hlozov potencijal da preseli svoj posao pravo u Holivud.

Prošla su vremena Formana i ostalih Čeha koji su put Amerike pošli na bazi art house uspeha, Hloz nastupa iz pozicije žanrovski opismenjenog autora koji je i studio-ready i Netflix-ready, sa preciznošću kakvu imaju recimo nemački reditelji pred odlazak u SAD.

Priča prati detektivku u bliskoj budućnosti gde je sve slično kao sada izuzev što postoje bekapi ljudi i u slučaju nasilne smrti oni se mogu vratiti u život. Međutim, kreću ubistva nebekapovanih ljudi i ometanja bekapa a detektivka u svemu otkriva duboku zaveru.

Philip K. Dick je prva referenca sa filmskim naslovima kao što su BLADE RUNNER i MINORITY REPORT, s tim što je ovaj više cronenbergovski, premisu tretira hladno, racionalno, kao da nije fantastika.

Hlozov rediteljski postupak je isti takav, odmeren i precizan.

Ovakav film možete pogledati danas u američkoj produkciji barem jednom godišnje i Hloz ne donosi ništa novo, osim što je film češki a ne bi morao da bude. To je istovremeno i najveća zamerka koja mu se može dati.

* * * / * * * *

THE BLACKENING je režirao Tim Story, prilično aktivni reditelj glupih afroameričkih komedija. Ovo mu je malo ambiciozniji film jer želi da snimi horor parodiju sa afroamerikancima u kojoj je to malo slasher a malo je i parodija njihovog položaja u popularnoj kulturi. Ipak, teško je posle Jordana Peelea doneti nešto ovakvo da može da izdrži poređenje i ne bude obesmišljeno, a ovde nemamo posla ni sa elementarno "dobrim" filmom.

Grupa prijatelja odlazi da proslavi Juneteenth, afroamerički aktivistički praznik i suočavaju se sa ubicom u Airbnbu koji ih tera da igraju igru koja se tematski oslanja na položaj crnaca u hororu. Pošto svi likovi imaju istu boju kože, ne zna se ko "umire prvi", i sve ostale konvencije, ali to je sve toliko slabo u pogledu humora i oskudno u pogledu horora, pa nam ostaje jedan naizgled razgažen žanrovski hibrid u kom se ne može pogrešiti, izveden sa puno grešaka.

Iz nekog pijeteta, film je naišao na iracionalnu dozu milosti kritike. Ipak, don't believe the hype.

* 1/2 / * * * *

RIDE IN THE WHIRLWIND Montea Hellmana sniman je kada i THE SHOOTING sa kojim deli deo glumačke podele. Scenario je pisao Jack Nicholson koji igra i jednu od glavnih uloga ali pošteno govoreći ne možemo reći da je sebi dao nekakav plum part.

Naime, ovo je ipak jedan B-vestern u kome Monte Hellman želi da se odmakne od konvencija, bude malo haotičniji i realističniji u postavljanju likova bez klasičnog vestern protagonizma, i rezultat je jedan konfuzan film u kom se ne zna ko na koga puca, ne zato što geografija akcije ne valja, koliko zato što niko koga gledamo na ekranu nije previše važan, ni za priču, ni za gledaoce.

Dok je SHOOTING bio sušta suprotnost, oslonjen na mali broj definisanih likova, ovde ih imamo više i ima raznih faca čak i Harry Dean Stanton kad se još nije zvao Harry ali sve to manje-više ne daje neke naročite rezultate.

Iz klasičnog vesterna SHOOTING nije uzeo ono što je dobro, a nije doneo ništa novo.

* * / * * * *

THE BROKEN LAND John A. Bushelmana iz 1962. godine je relativno klasičan B-vestern u kom noseću ulogu igra Kent Taylor, veteran iz raznih studio filmova gde je u A naslovima imao epizode a u B glavnjake.

Bushelman je slično ispraksiran, a film donosi i scene stealing ranu ulogu Jacka Nicholsona koji igra begunca iz lokalnog zatvora.

Film traje malo preko sat vremena, snimljen u Technicoloru, u okolini Tucsona, kanonskom prostoru za snimanje vesterna pedesetih i iako je film iz šezdesetih, upravo ima jasnu strukturiranost i karakterizaciju B-vesterna pedesetih. U tom smislu, Nicholson donosi modernu glumačku igru ali se uklapa i ne odudara od celine. Jednog dana ćemo moći da kažemo da je Nicholson zapravo veoma značajno doprineo ne samo vesternu kao žanru već i njegovoj transformaciji i da je imao ulogu i kao zanimljiv autor i kao pouzdan glumac u raznim fazama.

* * 1/2 / * * * *

PSYCH-OUT Richarda Rusha je exploitation film iz hipi ere nastao u produkciji Dicka Clarka, ozbiljnog nosioca američkog televizijskog mejnstrima što čini stvari još zanimljivijim.

Jack Nicholson je radio na scenariju ali je na kraju Rush radio po drugom predlošku, a Jack je dobio glavnu ulogu, muzičara Stoneya koji pomaže traumatizovanoj gluvoj devojci da pronađe svog brata koji je sišao s uma i postao hipi propovednik a igra ga Bruce Dern.

Cela generacija koja igra hipike u ovom filmu je starija od samih hipika, pa se ne može reći da je ovaj film produkt hipi kulture i njen dokument. Naprotiv, dosta toga je u njemu neutentično, i na neki način fabrikovano.

Međutim, Rush i kad radi expploitation ostaje zanimljiv reditelj i nema nikakve sumnje da on ipak dolazi iz counter-culture miljea, tako da i sam film, na kraju ostaje na ničijoj zemlji između exploitationa o opasnostima hipi-pokreta, kritike sistema, klišea tadašnjih hipi filmova gde uvek mora biti tuča sa seljacima, mora biti scena LSD tripa i sl.

Stoga, mi danas ovaj film opet moramo vrednovati kao jednu energičnu vremensku kapsulu u kojoj ima šta da se vidi, iako je u vreme izlaska, sva je prilika, verovatno nervirao hipike.

* * * / * * * *

 Serija THE MONKEES predstavlja jedan od najznačajnijih pop kulturnih fenomena u istoriji rokenrola. U ovoj seriji osnovan je fiktivni bend, sastavljen od kastovanih muzičara-glumaca koji je potom zaživeo i realno, na sceni, izdajući ploče koje su im pisali drugi kompozitori i svirali studijski muzičari, dok su oni samo pevali. Vremenom, rokenrol scena je počela da odbija Monkeesa kao "lažni" bend jer ne rade svoje pesme, zanemarujući ulogu sešn muzičara pa i drugih kompozitora u radu velikih bendova te ere. Sam bend u jednom trenutku preuzima i kreativni segment u svoje ruke i odmiče se od bubblegum popa koji je dotle svirao, okreće se tada aktuelnim psihodeličnim uticajima i sl. i popularnost im potpuno implodira.

Seriju Monkees su kreirali Bob Rafelson i Bert Schneider i na osnovu ove serije su izgradili firmu koja će ispisati istoriju prvim Rafelsonovim rediteljskim radovima i drugim saradnjama. Kada se serija posle dve sezone završila. Schneider i Rafelson su odlučili da zaključe taj deo svog delovanja filmom HEAD koji je ispratio pokušaj Monkeesa da zauzmu svoje mesto u kontrakulturi.

Međutim, odmah je bitno reći da se to nije desilo i da je neuspeh samog filma u potpunosti ukopao bend, prateći albumi su im propali, i prestali su da postoje dve godine kasnije.

Ipak, vremenom, film je stekao kultni status kao i sama grupa. Dok su Monkees ubrzo rehabilitovani i ispostavili se kao bitan uticaj na punk bendove, a ploče su im semplovane u ranom hip-hopu, dočim je film shvaćen kao monument psihodeličnog counterculture filmmejkinga i kao bitan deo istorije rokenrol filma.

HEAD je uspešniji od psihodeličnih radova koje su snimali The Beatles kao što je MAGICAL MYSTERY TOUR. Ovo je vizuelno veoma izazovan film, bez jasnog zapleta, prati dramaturgiju skeča i sna, stoji kao labavi narativ i kolekcija muzičkih numera ali ima celovitost u atmosferi, ličnostima benda i kroz filmska sredstva kojima se vešto povezuju celine.

Rafelsonova egzekucija je izvanredna. Direktor fotografije Michel Hugo mu je umnogome pomogao da vizuelno uobliči ovaj izazov. Zanimljivo je da je Hugo snimao i film THE. PHYNX, takođe kultni rokenrol film o bendu koji dobija zadatak od tajne službe da svira u Albaniji kako bi spasao neke otete bezbednosno zanimljive ljude. THE PHYNX je nosio drugu vrstu ekscesa i zaslužuje drugu vrstu pažnje, a u narativnom pogledu je dosta konvencionalniji, međutim, osetio sam izvesnu vezanost njegove estetike sa HEADom.

Ono što Rafelson rediteljski pruža i dalje čini HEAD tehnički jednim od najbolje izvedenih backstage filmova- što HEAD svakako na neki način jeste. Studiji još od svojih početaka imaju sklonost dekonstrukciji svojih zvezda i produkcije. Warner je četrdesetih pravio sjajne backlot komedije. HEAD jeste dekonstrukcija Monkeesa, mnogo više nego što su Lesterovi filmovi bili dekonstrukcija Beatlesa, jednim velikim delom jer su Rafelson i bend želeli da dovedu do implozije Monkeesa u onoj formi u kojoj su postojali.

Stoga, HEAD je rokenrol film u najčistijem obliku jer pokušava da prenese pobunu i protiv establišmenta i protiv industrije i protiv samog benda kakav je u tom trenutku bio. Nažalost, u vreme izlaska sam bend više nije bio toliko važan da bi išta imalo da se sruši.

Ipak, HEAD je ostao kao značajno delo, vreme mu je dalo za pravo, i dan-danas je ovo nezaobilazan deo rokenrol filma kao što su Monkees i dalje referentna tačka za model benda koji formuliše industrija a što postoji i dan-danas, u K-Popu dovedeno do jednog globalnog priznatog estetskog koncepta.

Pre-Fab Four imaju svoje mesto u istoriji i danas, na sličan način kao i ovaj film.

* * * / * * * *

TOO SOON TO LOVE je rani film Richarda Rusha koji je nastao kao B-naslov koncipiran sa vaspitnom funkcijom. U tom pogledu film u sebi umnogome duh pedesetih. Međutim, već 1960. godine, Richard Rush donosi nešto od duha koji će šezdesetih postepeno izrasti u Novi Holivud. Rush i scenarista Laszlo Gorog, emigrant iz Mađarske koji se bio specijalizovao za trashy SF ispisuju film prepun klišea o dvoje zaljubljenih klinaca koji posle jednog intimnog susreta moraju da se suoče sa problemom neželjene trudnoće i neverovatno je kako ovako klišetiziranu priču, maltene na nivou nekog školsko-narudžbenog filma, Rush uspeva da sprovede sa dosta energije i stila.

Na kraju TOO SOON TO LOVE jeste to, jedna maltene naturalistička priča o tome kako je jedna transgresija dovela do situacije koja junacima može promeniti živote, gurnuti ih na marginu sitnog kriminala i nadrilekarstva, ali isto tako uspeva da bude omladinska melodrama koja je propulzivna, izvedena sa punim ubeđenjem.

Rush ovde ima nekoliko scena koje po svojoj zrelosti nadilaze i okvire ove produkcije ali i ranu fazu njegove karijere u kojoj se ne bi očekivala ovakva sigurnost.

* * * / * * * *

Ira Sachs je u filmu MARRIED LIFE, u saradnji sa Orenom Movermanom - izvanrednim scenaristom - adaptirao roman Johna Binghama FIVE ROUNDABOUTS TO HEAVEN. Binghamov roman je izdat 1953. i pre Sachsa adaptiran je za seriju ALFRED HITCHCOCK HOUR gde je pročitan u izvornoj formi kao triler.

Sachs ga međutim ne snima kao triler već nam fassbinderovski pruža od svega pomalo. Ovde ima trilera, ima i crne komedije, ima i društvene kritike, ima i melodrame u epohi. Ima svega i svačega i ničega konkretno. To se sve prenosi na inscenaciju koja je jednostavna, staromodna, da je film crno-beli - mogli bismo reći da je rekonstrukcija nekog manje zahtevnog trilera iz pedesetih, ali ovako to prosto deluje previše komotno.

Glumci igraju dobro, ali Chris Cooper u glavnoj ulozi deluje kao najslabija karika, iako nije slab u suštini, ali nekako on prvi poklekne pod pritiskom nejasne ideje šta se ovde zapravo radi. Konačno, glumci igraju relativno konvencionalno, kao da nisu u tako stilizovanim uslovima.

A opet ni sam film nije toliko eksplicitno stilizovan, međutim, ne mogu pobeći od utiska da je na sve ovo što nam je prikazao, Sachs ipak želeo da sve ovo još i zaliči i na film iz epohe u kojoj se priča dešava.

Šteta, Binghamova priča je i dalje validna, i duhovita je i uzbudljiva je i nije zaslužila da ovako neopredeljeno i neubedljivo bude obrađena.

Film ne traje predugo i donosi četiri zvezde u glavnim ulogama, i dalje nije mnogo teško pogledati sve ovo, ali uprkos utisku spolja, ovo ipak nije značajan film.

* * / * * * *

THE RAVEN je komedija inspirisana Poeom i adaptirana iz pera Richarda Mathesona. Zanimljivo je da u ovoj parodiji Corman odlazi u jednom čudnom smeru, i tu na zanimljiv način zadire u samu prirodu horora. Naime, ovo je parodija horora koja ponajviše liči na ekranizaciju neke bajke. Tu su čarobnjaci sposobni da ožive mrtve, deformišu žive, menjaju oblike i sl. i to sve na kraju deluje kao jedna crnohumorna bajka, naročito jer se Matheson i Corman ovde još uvek oslanjaju na gothic horor koji je tropey na jedan drugi način od filmova sa klasičnim ripper sekvencama.

Vincent Price je veoma raspoložen da se poigra sa svojim tipičnim imidžom. Peter Lorre je u to vreme već učinjen smešnim od strane života dočim i Karloff, iako najmanje adaptabilan glumac nalazi tu nešto za sebe. Treba imati na umu da je u ovom periodu Price još uvek u svojoj kanonskoj fazi i da parodiranjem u izvesnoj meri udara na svoj core business.

Kasnije su setovi za ovaj film srušeni u kolektivno režiranom filmu THE TERROR koji je pak vrlo seriozan u pristupu hororu. Iskreno, iako je THE RAVEN neuporedivo bitniji i atipičniji film, meni je THE TERROR bio interesantniji, možda baš zato što je skroz nastao improvizacijom u odnosu na žanr.

* * 1/2 / * * * *

THE LITTLE SHOP OF HORRORS Rogera Cormana uvek rado repriziram, pre svega jer uvek ima o čemu da se razmišlja kad se gleda film koji je sniman samo dva dana. Legenda o ovom filmu kao Two Day Pictureu nikada neće prestati da živi i nikada neće prestati da inspiriše.

Međutim, čak da je sniman i duže, i da je sniman "sasvim normalno", scenario Charlesa Griffitha je prosto izvanredan pa ne čudi da je ova ideja kasnije živela i kao mjuzikl i kao skupi holivudski rimejk, i kroz gomilu preteča i kroz masu epigona. Naprosto, ovo je film koji zalazi u sfere arhetipa - ubistva kao krajnje civilizacijske tačke, uspeha i opstanka kao savremenih horizonata postojanja.

Međutim, pored Griffitovog scenarija koji je zaista osnov svega, ipak ima tu dosta i do Cormanove režije koja je nenametljiva. Ne bi ovo bilo snimano dva dana da ima puno pozicija kamere, pa ni da je mizanscenski složeno, ali je izvedeno sa pravom merom. Scene uvek imaju protagoniste i nekog "agitatora" koji ih ometa, provocira, smeta. Uz rizik da neke radnje usled malog broja pozicija kamere ostanu neadkevatno akcentovane i nezabeležene, i da sve ode u utisak snimljenog pozorišta to se ipak ne desi, što samo svedoči o Cormanu kao velikom majstoru, kada je bio u najboljoj formi.

Glumačka podela je naravno puna Cormanovih favorita a i kasnijih superstarova koji će ga prerasti. Međutim, jedan od aduta filma iako zapravo nešto što bi prvo moglo biti žrtvovano kao tehnička stvar jeste sama biljka koja je izvedena vešto i dan-danas je validna kao efekat i kao lutka koja je lik za sebe.

THE LITTLE SHOP OF HORRORS je redak primer nečega zbudženog na brzaka što nikada neće izaći iz mode.

* * * 1/2 / * * * *