ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pošto je izašao trejler, možda je red da imamo i topik:


https://youtu.be/_g-D_itKkmQ

Kakav god da je, moraće da se pogleda.

Svakako. A trejler izgleda profi i Husa dosta dobro deluje u ulozi Džeja.

HUSA BIT STRIT ?!?

The one and only.

Quote from: Petronije on 27-10-2023, 14:13:03
HUSA BIT STRIT ?!?

Quote from: Meho Krljic on 27-10-2023, 14:20:59
The one and only.

Umirem 

Neljubitelj dens muzike i/ ili Roma se ulogovao na forum!

No, da stavimo na stranu preference - ni ja nisam sad bio neki veliki slušalac Bit Strita, oni su ipak uradili par bitnih stvari za plesni zvuk, za Rome, čak su imali jasno izražen antiratni stav koji su grali putem RTS-a u vreme kada si na Dnevniku bodrio naše momke da jebu kevu Hrvatima itd. A i prvi ozbiljan nastup su imali kao predgrupa Džeju na Sajmu, tako da je ovo baš dobar kasting.

Ništa od toga ne znam, ali mi je Husa uvek bio beskrajno simpatičan lik. Videćemo kako se snašao ovde.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Quote from: Meho Krljic on 27-10-2023, 16:02:01
Neljubitelj dens muzike i/ ili Roma se ulogovao na forum!

Ma jok, uopšte ni jedno ni drugo. Samo mi je beskrajno smešno da je jedan nekadnašnji dens idol tinejdžerki sada proćelavi bucmasti dedica. A još pri tome ni manje ni više nego Džej. Koji je sam po sebi presmešan lik.

Kusturice, da li mirno spavaš? 

Ja se sećam Huse dok je bio Black beat, što je preteča Beat street, više rep nego dens.

Nego, na prvi pogled ovo izgleda nekakva kafanska patetika i skrnavljenje istorijskih fakata tipa Tome (izmuzimo još para od naroda na istu formulu), a zapravo prvoklasna nenamerna komedija.

Rijaliti programi i serije Siniše Pavića dobijaju ozbiljnu konkurenciju, reklo bi se.

dobar trejler

Moguće da će jahati na talasu uspeha Tome Zdravkovića i pokušati da podvali tu preteranu patetiku, deluje tako, ali jebiga, to je Džej, moraću da istrpim.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Quote from: Petronije on 27-10-2023, 21:22:20
ali jebiga, to je Džej, moraću da istrpim.

To isto kažu i ovi što gledaju "Tomu", haha.

Čovek da poželi da se Ceca što brže upokoji, pa da snime i "Arkana".

Ne stavljaj Cecu isti koš sa Tomom i Džejem, molim te.

Toma je i dobar i loš film, zavisi kako ga posmatraš. Meni se nije dopao, iako sam ga lagano odgledao do kraja, čak je bilo i nekih memorabilnih scena, tipa kad svira "O ciganko moja" na akustari u kafani.

Džej ako bude loš, jebiga, će ga popljujemo. Ali treba da se snimaju takvi filmovi, milije mi je da gledam domaći film o Džeju, nego Južne Vetrove. Nadam se da će snimiti film o Sinanu Sakiću, a ne bih se bunio ni za Šabana Šaulića.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

E da, meni je kasting Tome bio ogroman problem, ali Husa je pun pogodak.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Quote from: Petronije on 27-10-2023, 21:43:34
Ne stavljaj Cecu isti koš sa Tomom i Džejem, molim te.

Toma je i dobar i loš film, zavisi kako ga posmatraš. Meni se nije dopao, iako sam ga lagano odgledao do kraja, čak je bilo i nekih memorabilnih scena, tipa kad svira "O ciganko moja" na akustari u kafani.

Džej ako bude loš, jebiga, će ga popljujemo. Ali treba da se snimaju takvi filmovi, milije mi je da gledam domaći film o Džeju, nego Južne Vetrove. Nadam se da će snimiti film o Sinanu Sakiću, a ne bih se bunio ni za Šabana Šaulića.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Šabanov život nije toliko filmičan, možda bi interesantniji bio film o imenjaku mu Bajramoviću.

Meni su generalno ti filmovi nezanimljivi, Tomu nisam imao nikakvu želju da pogledam, slično je i sa Nedeljom.

Meni je Toma actually bio okej, mada pre svega zbog glumaca, pa možda i lajem uz pogrešno drvo.

Sad, nekako snimiti takav film a bez patetike mislim da nije zamislivo ovde i sada.

Quote from: tomat on 27-10-2023, 19:21:39
Ja se sećam Huse dok je bio Black beat, što je preteča Beat street, više rep nego dens.

Rani Beat Street je bio čist rep, ne sad nešto sjajan ali definitivno rep. Imali su čitavu emisiju na RTS-u neke 1992. godine gde se čulo recimo 5-6 pesama (jedna od njih je bila ta gde u refrenu viču "rat je sranje") i to nema veze sa ovim sa ime su se par godina kasnije proslavili.

Jedva nađoh

https://youtu.be/SFh6FbozZSw?si=7f7lyp2OjfV7IuKw

Ovo ima solidan Wild Style vajb sa Grand Wizard Theodore skrečevima, a potpuno sam smeo sa uma da je Snežana iz tog perioda.

E, to, to. Spavalo mi se sinoć, nisam imao snage da tražim. Sećam se da sam to gledao kad je emitovano i da sam bio impresioniran da je OVO nekako našlo put do tadašnjeg RTS-a.

Nedelja
https://www.imdb.com/title/tt27559748/
Odgledah danas u kinu. Dopada mi se ova stvar. Detinjstvo i mladost Džeja prikazani su dosta realistično rekao bih, uz svo sivilo i bedu ulice. Ni Džeja nisu ulepšavali. Ovo je film koji nosi određenu depresiju i setu u sebi. Sama dramaturgija mislim da je korektno urađena a Husa zaslužuje prelaznu ocenu kao naturščik. Većina likova su stvarne ličnosti i bilo je zanimljivo gledati njihov opis, kao i neke detalje iz tog vremena (70-e i 80-e). Od mene osmica, uz napomenu da domaćim filmovima obično dam ocenu više.

Da napomenem da Tomu nisam gledao, imao sam odbojnost prema tom hajpu, ali bilo bi zanimljivo uporediti ova dva filma pa ga možda i pogledam.

p.s. sad videh da Husa ima dobrih 50 godina, kako čovek izgleda mladoliko! Glumi mladog Džeja od 20 i nešto leta.

Postoji ona fraza kako dobri filmovi imaju puno problema a oni loši samo jedan - da su loši.


NEDELJA je loš film ali to ne znači da pored tog osnovnog problema nema još jedan značajan problem a to je neverovatna arhaičnost.

Ako imamo u vidu da je Džej Ramadanovski rođen 1964. godine, gotovo je neshvatljivo da film o njemu izgleda kao da je snimljen 1954. godine, da čak ne uspeva da uhvati kinematografski duh epohe u kojoj se sama priča dešava.

Ako izuzmemo samu epohu dešavanja koja je rekonstruisana nepretenciozno i stvara utisak da se priča zaista dešava na tom nekom mestu a ne u nekoj prenaglašenoj simulaciji prošlih vremena, što zaslužuje pohvale, ceo film je začuđujuće bajat, na nivou neke trome televizijske serije i ni u kom pogledu ne izgleda kao delo jednog od naših najperspektivnijih mladih autora Nemanje Ćeranića koji je već zadužio našu kinematografiju filmom LIHVAR.

Malo je reći da se od Ćeranića na osnovu ranijih ostvarenja očekivalo neuporedivo više, ako ne na nivou celine - biografija Džeja Ramadanovskog je kompleksna na masi nivoa i teško je imati punu autorsku autonomijh pri njenoj realizaciji - a ono barem na nivou izvedbe.

NEDELJA je film koji je predug, prepun repeticija, obiman a nedorečen, sa nekoliko identičnih situacija koje se vrte u krug i to je možda ponajmanje Ćeranićeva krivica. Međutim, film je jako loše glumljen i to ne samo u glumačkoj interpretaciji već i u montaži glumačke igre gde se glumcima nimalo nije pomoglo da se izvuče ono najbolje iz njih.

U tom smislu, jedina svetla tačka ovog filma i njegovo pogonsko gorivo je Husein Alijević koji ima neodoljiv šarm i energiju, nudeći jednu melanholičnu sliku Džeja u kojoj tuga nadilazi radost i on uspeva da iznese hrpu manje-više istih ili klišetiziranih situacija. Veliko priznanje Alijević zaslužuje što se izborio sa tim da manje-više stalno igra isto stanje i sličnu situaciju.

Ako ste se nadali da će ovaj film početi kao SPECIJALNO VASPITANJE prerasti u NACIONALNU KLASU i zaključiti se kao POSLEDNJI KRUG U MONCI, prevarili ste se jer je Goran Marković za ovo što vidimo ovde reditelj iz 25. veka a Aco Bošković najmanje iz 22.

Bez Đenkinog smisla za bezobrazluk, Ćeranićev film nažalost ostaje na nivou druge ili treće petoljetke razvoja naše posleratne kinematografije i razlog za to nije samo u inscenaciji već i u priči koja veći deo vremena nikako da počne. Zapravo ovo je jedno nabrajanje jednoličnih događaja u kome mahom nema drame, nema neke prelomne odluke ali što je možda najčudnije od svega, nema ni Džejevog protagonizma.

On je naprosto mahom tužan i inferioran, ima pozajmljenu čežnju za "belom ženom" iz arsenala Bjelogrlićevog TOME a likovi oko njega zapravo "žive" i deluju kao da bi film ne samo trebalo da bude o njima - nego u većem delu kao i da već jeste o njima.

NEDELJA ruku na srce, i planira svoj ishod u seriji, za koju su šanse da je gledam kao i u slučaju TOME - u domenu statisticke greške jer ko jednom ovo preživi ne planira da se vraća proširenoj verziji. S druge strane, film deluje dosta kompaktno u toj svojoj jednoličnosti i zaista ne deluje da će nam postati jasniji u formi serije ili da je nešto započeto a nije se razvilo i sl. Naprotiv, ovo je film sa mnogo viškova i naročito mnogo neuspelih stvari koje je trebalo izbaciti.

NEDELJA je utoliko simpatičnija od TOME jer je verodostojnija i prilagođena je istini o osobi o kojoj govori. Dok je TOMA bio pokušaj da se terevenčenje neke rulje prikaže kao alternativni put ka očuvanju Jugoslavije u formi krčme ako već nije u stanju da bude država, ovo je barem jedna realno sagledana rags to riches story o monku koji je u svojoj nesreći našao put ka sreći i emancipaciji.

U tom smislu, NEDELJA je izazov samo na planu toga kakav je film ali ako naiđe na publiku koja je receptivna i kojoj to što ne valja ne smeta, barem ih neće uvesti u zabludu.

Ovo je film sa umetničkim problemima a ne sa intelektualnim pa se u tom smislu nadam da će gledaoci prema njemu biti otvoreniji nego ja.

Aiiii...

Izgleda da ću ga ipak čekati na televiziji...

Quote from: Meho Krljic on 27-01-2024, 16:58:49
Aiiii...

Izgleda da ću ga ipak čekati na televiziji...

Meho
https://velikeprice.com/kultura/nedelja-vreme-je-da-se-okupimo/

Eh, Freedom nije neka preporuka za mene. Videćemo!!!!!!!!!

Futa otkriva sasvim biuzarne nove detalje:


https://www.blic.rs/zabava/futa-o-filmu-nedelja-dzeju-i-dzambinoj-prevari-nije-bilo-kao-sto-su-prikazali-imena/jv1542m

Quote
Nakon toga se kompozitor dotakao i čuvenog Džambe, Džejovog rođaka.

- Džamba je bio njegov brat od tetke, koji je bio s one druge strane zakona i koga mi on u startu nije pominjao. Znao sam samo da postoji taj neki brat, koji je bio ozbiljna faca. Inače, svi iz tog kraja su bili "ti neki", ali on je bio taj koji je bio kao privatni delilac zakona. On je rešavao ono što ne može da se reši ni po institucijama, ni po milicijama, ni po sudovima. Jednom je došao Džej sa pričom: "Imam jednu pesmu, znaš od mog burazera, on je malo nezgodan i mi treba da snimamo tu pesmu". Ja sam ostao zbunjen, nisam znao da li mi moramo da je snimimo ili šta. Tada mi Džej kaže da će se on jako naljutiti ako to ne uradimo, a onda smo svi u problemu. I ja reko okej, nema veze što je brat kriminalac, mi ćemo to da snimimo. Tada meni Džej otpeva tu pesmu, bez instrumenta, bez ičega. Mogu da kažem da uopšte nije bila loša pesma - ispričao je kompozitor, te otkrio u kakav problem su upali nakon skoro četiri decenije zbog te numere.

- Sniminimo mi to kao što je poznato, 1987. godine i do pre par meseci se ta pesma vodila kao "Teško je živeti". Ne bi li mi sad, kad je izašao film "Nedelja" i kad je bila promocija filma u Hrvatskoj, javio producent filma, Vladan Anđelković, da imamo problem sa pesmom. Tada mi je rekao da se ne uklapaju podaci Hrvatske agencije koje štiti autore HDS, ZAMP i SOKOJ. Ja sam ostao u šoku i ništa nisam razumeo. Mi smo uredno potpisali sve autore, i za "Nedelju", i za "Uspeo sam u životu", znači sve. Tada on meni saopštava da je problem u toj pesmi "Teško je živeti", zato što se ta pesma zove "Težak je život moj" i autor nije Džambo, originaln autor muzike i teksta je Đorđe Novković. Ja sam ostao u šoku, tada sam prvi put čuo za to - naveo je Futa, pa za "Telegraf" tad nastavio:

- Onda su krenule karte da se otvaraju i cela priča izlazi na videlo. Autor pesme "Teško je živeti" je Đorđe Novković. On je pisao tekst i muziku za tu pesmu. U originalnoj verziji je peva pevač Alaga Gagić i objavljena je 1973. godine, a pesma se zove "Težak je život moj". Postoji na Jutjubu. E sad, bio je problem što je Boris Novković sin originalnog autora, pa je on shvatio o čemu se radi. Mogao je da nam napravi veliki problem. Tako da, ja tek posle 37 godina saznajem da smo mi bili u zabludi. Tada sam ja razumeo tu Džambinu neku priču. Jednostavno je on, ako uđe da opljačka neku u radnju, on to uzme, prisvoji i to je njegovo. Njemu se verovatno tekst dopao, on je tu video neku svoju životnu priču, tužnu i on je to. Jednostavno ju je prisvojio i plasirao kao svoje.

Pogledao sam film Nedelja Nemanje Ćeranića, Nemanje Ćipranića i Miloša Radunovića u njegovoj televizijskoj premijeri na RTS-u tokom nedavnih praznika i iako ovo teško da se može nazvati savršenim filmom, treba prepoznati i pohvaliti ambiciju ulivenu u njegovo stvaranje i jedan skoro sumanut mitotvorački napor koji je na kraju proizveo film pomalo u zavadi sa samim sobom ali sa puno dobrih elemenata.



Nemanja Ćeranić je pre ovog filma imao zapaženi Lihvar a Nedelja mu je, mislim, omogućila da svoj projekat iz snova – fantazijsko-postapokaliptični film Volja sinovljeva započet još pre pola decenije – nekako pretvori u stvarnost. Radunović je na Nedelju došao sa Olujom upisanom u svoj CV kao jednim od svakako najreklamiranijih domaćih filmova u poslednjih nekoliko godina dok je Ćipranić iza sebe imao Amanet i, kao i ostala dvojica, rad na televiziji. Ne znam kako film režiraju tri čoveka u isto vreme – sem ako taj film nije Ima li pilota u Avionu – ali može se nagađati da je možda pomalo i zato Nedelja ispala takva kakva je, nekoliko filmova u jednom koji se bore da izađu u prvi plan, a sve odrađeno jednim sad već i prilično rutinerskim peak TV postupkom.

Naravno, Nedelja i sama ima televizijsku formu sa dvanaest nastavaka urađenih od snimljenog materijala i emitovanih na televiziji Superstar tokom prošle godine, kako je to sada već i običaj u projektima koje producira Telekom Srbije. I kako je i običaj, u naletu dobre volje mi dolazi da kažem da je moguće da ovaj narativ kao serija ima više prostora da razradi tih svojih premnogo teza koje ima i da možda priča bolje legne kada se gleda u tom formatu. Opet, dobra volje dođe i prođe i mada mi je Nedelja sa svoja dva sata bioskopskog vremena bila sasvim prijatna i više nego gledljiva, ne verujem da bih se svojevoljno izložio desetočasovnoj verziji ove storije. Strah je, naravno, da taj prošireni format samo još više potencira fragmentiranu prirodu narativa i da se njegove niti možda i neće srećnije povezati na kraju. 



Ono što je nesumnjivo je da je Nedelja zamišljena ambiciozno; iako u osnovi biografski film o Džeju Ramadanovskom, ovo je i jedna epopeja o Dorćolu i ljudima koji su činili njegov duh tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka a gde je Džej Ramadanovski više svedok i hroničar nego presudni učesnik mnogih od događaja koje vidimo. Kako tokom prve polovine filma glas glavnog junaka iz offa prepričava, sažima i pojašnjava događaje što se odvijaju na raznim lokacijama, sa mnogo različitih likova, tako je i jasno da su autori ovde sebi stavili u zadatak proizvođenje jedne pseudoistorijske, urbanomitološke konstrukcije po uzoru na epske radove Martina Scorcesea, u kojoj se prepliću životi mnogo ljudi sa imenima što su nekada izgovarana sa strahopoštovanjem na ulicama Dorćola, pa i šire, Beograda, Srbije i Jugoslavije.

Ovo je interesantan postupak jer iako se film fokusira na lik Džeja Ramadanovskog, istovremeno je vidljiv napor da se pokaže kako je ličnost Džeja Ramadanovskog bila proizvod svog okruženja, konteksta, porodičnih, socijalnih i drugih okolnosti u kojima je rastao, i da na neki način ona, a naročito u muzici koju će Džej izvoditi kada postane profesionalni pevač, predstavlja sažetak jedne epohe, jednog mesta, vremena, mentaliteta, kolektivnog životnog iskustva ljudi koji su se često nalazili sa pogrešne strane zakona itd. Ovo je častan pristup portretisanju umetnika jer akcenat nije na njegovom vanserijskom talentu već na istorijskim i socijalnim okolnostima koje su od njega napravile čoveka što taj talenat onda može da iskoristi da poveže mrtve i žive, i skup ličnih iskustava pretvori u jedan poopštavajući iskaz u kome će se pronaći mnogo ljudi. Kreiranje urbane mitologije kroz novokomponovanu narodnu muziku je fenomen veoma pogodan za istraživanje u ovakvim kontekstima i Nedelja makar na papiru ima nameru da se time pozabavi.



U egzekuciji, film je suštinski – i, da se složimo, skorcezeovski – procesija vinjeta koje povezuje taj metanarativ o Džeju što od siromašnog deteta iz klimave porodice sa previše dece a premalo roditelja prolazi kroz niz incijantskih iskušenja i na drugu stranu izlazi kao svetac umetnosti. Kao pripadnik romske manjine – diskriminisane i onda i sada na mnogo planova – glavni junak skoro po definiciji mora da se zatekne u mnogo neugodnih situacija i autori dosta uspešno problematizuju neke od bitnih socijalnih motiva vezanih za ovu populaciju a da film ne upada u didaktičke paškvile. Džej provodi vreme u domu za nezbrinutu decu i tamo trpi nasilje ali i uvežbava šibicarske veštine. Džej kasnije izlazi iz doma i dobija ,,normalan" posao, ali na njemu se ne zadržava predugo jer posle jedne greške koju pravi shvata da nikada neće biti tretiran kao što bi bila tretirana osoba iz bele populacije. I on i svi njegovi ortaci, Romi i drugi, žive od okretanja raznih šema, muljanja na ulici (šibicarenje, džeparenje, provalne krađe, šverc i preprodaja ukradene robe) i redovnog kockanja gde se ponekada može ostvariti dobitak što na neko vreme validira ovakav stil življenja.



Naravno, Romi imaju drugačiji tretman kada padnu za nešto što su uradili – ili za nešto što čak i nisu uradili – i film uspelo demonstrira sistemski, ugrađeni rasizam u sistemu, ponovo bez mnogo didaktike. Jovo Maksić je zabrinjavajuće odličan kao policajac koji od zbunjenog Džeja batinama pokušava da izvuče informacije o krivičnim delima sa kojima ovaj nema nikakve veze i svako ko je bio na ovaj način ,,isleđivan" u policiji će se malo stresti na ovu scenu.

Ono gde se film uspešno izdiže iznad prostog ređanja nepravdi kroz koje prolaze protagonista i Romi generalno je to mitotvorstvo i kvalitetan tretman drugih romskih likova u filmu. Džej i njegova rodbina/ komšije nisu samo socijalni martiri već i sposobni, neretko neustrašivi antiheroji što igraju sa najgorim kartama u životu ali se ne predaju. Iso Lero Džamba – Džejev rođak, sa nadimkom Kralj Dorćola – je osamdesetih zaista bilo ime za koje je znao ceo grad, a kasnije i cela Jugoslavija i Marko Janketić ovom liku daje autodestruktivnu harizmu i dah opasnosti koji jasno asocira na skorcezeovske good fellas i njihovu rodbinu. Stalno besan, uvek spreman da ide glavom tamo gde drugi ne bi kopačkom, pola života u zatvoru, istovremeno istraumiran ali i mentalno snažan, Janketićev Džamba je na kraju onaj čija energija je i presudna za to da Džej Ramadanovski sa dorćolske ulice stigne do stadiona Tašmajdan i svoj prvi solistički koncert 1992. godine odradi pred više od deset hiljada ljudi.



Ili barem film to tako sugeriše. Problem sa pokušajem da se u dva sata strpa i biografski narativ ali i pripovest o ekipi, prikaz uspona i pada Isa Lera Džambe, pa i priključenija nekoliko drugih likova je što je ovo jako kompleksna građa koju nije lako uobličiti u nešto što govori samo za sebe. Ovako kako jeste, Nedelja na kraju mora da žrtvuje dosta Džeja da bi imala mesta za Džambu i tu se vide praznine, pogotovo u kasnijem delu filma koji se više bavi Džejevim muzičkim radom.

Zapravo, u ovom delu filma je, čini se, narativ i donekle kidnapovan od strane te drame koja se tiče Džambe, njegovog života i filozofije i može se reći da filmu presudno nedostaje uvid u to kako se klinac koji je na ulici vaćario ljude kutijama od šibica i lopticom od staniola transformiše u pevača koji je možda i najefektnije u svojoj generaciji porušio zid između ,,narodnkaka" i ,,zabavnjaka" otvarajući put za bujicu onog što će dalje biti nazvano turbo folkom ali ostajući neko koga su cenili i naljući rokeri.



Film se svakako i vremenski ograničava time da se završava Džejevim nastupom na Tašu 1992. godine, dakle, pre nego što će Ramadanovski postati neka vrsta maskote devedesetih, Minimaksov (pa posle i Arkanov) proteže i svojevrsni ,,token negro" domaće popularne kulture koja je ogroman deo svoje mitologije izgradila preko romskih leđa ali nema mnogo ambicija da Romima napravi mesto za stolom sem ako se za njega sami ne izbore. Utoliko, ovo je jedna srazmerno čista i nevina pikarska priča koja se završava na srećnom mestu i ne pita šta je bilo posle. No, i sam taj rani period Džejeve karijere, upoznavanje sa Marinom i Futom, prodor ostvaren na MESAM-u 1987. godine, saradnja sa Rakom Đokićem i Lepom Brenom, sve je to relativno lapidarno obrađeno u filmu, kroz par montaža, par dobro kadriranih scena ali bez previše supstance u kojoj bi se prepoznala revolucionarnost Džejeve pojave i najava promene paradigme u popularnoj muzici Jugoslavije i kasnije Srbije koje je Džej bio vesnik.

Uopšte, kada već dođe do toga da Džej sarađuje sa Marinom Tucaković i njenim mužem, drama praktično nestaje iz Džejevog dela narativa i premešta se potpuno u Džambin deo priče. Scenario Stefana Boškovića ovde nabacuje voleje za dramske akcente, reklo bi se sa dobrom namerom da se pokaže kako profesionano bavljenje muzikom, pogotovo za sitne prestupnike iz diskriminisane zajednice, nije samo pesma i igra, ali film iznenađujuće mlako tretira i Džejev povratak uličnom kriminalu nakon što mu je menadžer rekao da to mora da prestane, ali i generalnu grozničavost rada da se od uličnog, kafanskog amatera napravi fenomen koji će pokoriti prvo MESAM a onda sve ostalo.



I isto tako, ako odemo unatrag, film se UOPŠTE neobično malo bavi muzikom, ne pokazujući nam ni malog Džeja ni njegovu porodicu ili drugove kako slušaju Šabana Bajramovića ili Muharema Serbezovskog, nudeći jedan možda i previše umiven urbani glamur Dorćola sedamdesetih i osamdesetih u kome pored svog uličnog kriminala i domova za klince bez roditelja, kao da niko ne sluša narodnjake. Kada Džej počne da peva u kafani u nekom momentu u filmu, ovo je jedan sui generis momenat, dramaturški praktično ničim najavljen i mada svakako TREBA prepoznati da je Džej bio vanserijski talenat, činjenica je da se film veoma ulaže u to da pokaže kako je Džej – ličnost – proizvod svog okruženja, ali ne čini isti napor da pokaže čega je proizvod Džej kao pevač.

To je naravno šteta, pogotovo što se Husein Alijević-Husa, sasvim pristojno snašao u ulozi koja mu je dodeljena i, kako je u pitanju pre svega muzičar, moguće je da bi pružio i više da se film zapravo više bavi muzikom. Ovako, Husa uglavnom solidno radi tu melanholiju klinca koji zna da od prvog minuta igra izgubljenu partiju i to da svi ostali glumci rade značajno ekspresivnije je možda i sasvim prihvatljiv kontrast u ovakvom filmu.



Nedelja ima još dramaturški upitnih elemenata, sa više podzapleta koji su nerazrađeni ili razrađeni na silu. Džejev brak sa Nadom je sasvim neiskorišćen kao motiv dok je cela priča o lokalnoj dorćolskoj lepotici u koju je Džej platonski zaljubljen još od predbupertetskih dana i mora da je gleda kako propada od heroina a da nikada ništa ne može da uradi – jer ih razdvajaju i klasa i rasa – nažalost bespotrebno uglavljena u priču, nema nikakvu pouku na kraju niti refleksiju u onome što Džej (barem onaj kog vidimo na filmu) postaje kada sazri. Ovo na kraju bude jedna klišeizirano žrtvovana žena koja treba da posluži kao motivacija muškom protagonisti ali bez toga da gledalac tu motivaciju ikada primeti ili da je se na kraju filma seti.



Nedelja ima zanimljiv vizuelni identitet za koji ne mogu da kažem da na bilo koji stvaran način asocira na Dorćol ili Beograd sedamdesetih ili osamdesetih. Kostimi i scenografija, kolorne korekcije i frizure likova su u dovoljnoj internoj harmoniji da ništa ne ,,štrči" ali film najvećim svojim delom izgleda kao da se dešava u šezdesetima – možda i pedesetima – a što je možda i samo dug Scorceseu i njegovim klasičnim radovima. Opet, imajući u vidu koliko ljudi je ovo zajedno režiralo, Nedelja se dosta dobro drži na okupu i režijski i montažerski. Nema ovde nekakvih naglašeno nadahnutih kompozicija kadrova ili smelih vizuelnih rešenja i film svakako ima gomilu scena koje su prekopirane iz američkih filmova, ali je to barem urađeno zanatski umešno i tehnički korektno. Kada se čovek oslobodi očekivanja da će gledati nešto ,,realistično" i prihvati da je Nedelja omaž Scorceseu, a gde je Džej više narator a manje glavni junak, ovo je prilično ugodna bajka o dorćolskim kriminalcima, sa očekivano romantizovanim prikazom njihovog prijateljstva i njihovih harizmi, te poukom koja na kraju, ako je verovati Futi, ima jednu postmodernu crtu a koje u vreme rada na filmu niko nije bio svestan. Kao prvi film o Džeju, Nedelja je gledljiva i dovoljno zabavna. Ali bilo bi šteta da ostane poslednji jer je život ovog čoveka dao mnogo više materijala za promišljanje nego što je u njoj obrađeno.

Meho, rekoh ti da je film sasvim solidan. A kome se ne sviđa to je njegovo građansko pravo. 

Dobro, ja sam ga tu dosta iskritikovao tako da, solidan al moglo je i MORALO možda bolje.

Quote from: Meho Krljic on 10-01-2025, 18:33:04
Dobro, ja sam ga tu dosta iskritikovao tako da, solidan al moglo je i MORALO možda bolje.

Kada je reč o srpskim filmovima kod mene ne postoji da je nešto moralo bolje. Zaista nemam velika očekivanja i zadovoljan sam kad se pokaže barem neki kvalitet. Nemamo mi autore za odlične filmove. U našim filmovima je bolja fotografija nego režija i naracija. Šta da očekuješ od takve kinematografije.

Pa... ja za početak očekujem razdvajanje filma i televizije ali možda sam preambiciozan, jelte.

Quote from: Meho Krljic on 10-01-2025, 19:22:27
Pa... ja za početak očekujem razdvajanje filma i televizije ali možda sam preambiciozan, jelte.

Potpuno se slažem. Ali izgleda da je komercijalni interes iznad svega.

Nisam gledao film ali loša je ova serija, prvenstveno na nivou glume i dijaloga. Šteta, protraćili su Husu.

Serije rađene zajedno sa filmom su obično gore. Zato ih i ne gledam. To je u suštini komercijalan model gde se gubi na kvalitetu. Film mi se lično svideo.