ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

U pa, super, ja čim sam video plakate pitao sam se da li film ima kapacitet da isprati tu kampanju koja ipak meša realnost i maštu, a posle sam video da je dobio dobre kritike, no, ovo je, naravno, seal of quality.

THE QUANTUM DEVIL je američki horor film sniman u Srbiji, sa dosta srpskih članova ekipe koji mu nažalost, iako su suštinski nepotrošeni u hiperprodukciji ovog žanra jer nje kod nas nema, nisu nimalo pomogli.

THE QUANTUM DEVIL je pokušao da kombinuje naučnu fantastiku u smislu uvođenja pseudo nauke i lavkraftovski horor, u smislu uvođenja nekih monstruma iz drugih dimenzija i ravni postojanja, ali najvećim delom izgleda kao jedna od sapunskih opera sa Prve televizije, gde očajni glumci skupljeni s koca i konopca izgovaraju gluposti u dva i po enterijera.

Larry Wade Carrell nije morao da putuje čak do Srbije da bi snimio ovako nešto jer realno nije uspeo da iskoristi apsolutno ništa što ova zemlja može da mu pruži i u pogledu lokacija i u pogledu stručnjaka - recimo ni Miroslav Lakobrija nije dobio priliku da briljira a na špici nije potpisan dizajner zvuka, no užasni zvuk koji sam gledao na ripu deluje kao da je neko pogrešio prilikom ripovanja zvuka jer je nemoguće da neki film u 21. veku ovako užasno zvuči. Ali, evo to su barem dve oblasti gde nam je barem SRPSKI FILM pokazao da smo u stanju da napravimo nešto na svetskom nivou a to nije iskorišćeno.

Ovaj film sam gledao iz samo dva razloga, jedan je što se zaista trudim da sve pogledam do kraja, a drugi je pošto se radi o filmu snimanom kod nas jer me zanima šta sve kod nas posle svake nove pružene usluge dolazi kao novo znanje za naše ekipe. U ovom slučaju, nažalost, rekao bih da smo imali posla sa ljudima koji bi imali štošta da nauče od naših filmadžija u bukvalno svakom pogledu.

Šteta da je tako solidno ime filma protraćeno na takvo smeće. 

quantum debil


Sent from my iPhone using Tapatalk

Joe Diestch i Louie Gibson u svom drugom filmu MANIFEST WEST snimaju nešto potpuno drugačije ali opet veoma zanimljivo. Dok je HAPPY HUNTING bio film koji je u žanrovskom pogledu na ničijoj zemlji između mentalitetskog trilera i horora, MANIFEST WEST je u suštini socijalna melodrama režirana kao triler. Na sličan način ovaj film je na ničijoj zemlji između radikalne levice i radikalne desnice jer govori o ljudima koji žele da pobegnu od sistema jer u njemu shvataju da ne mogu opstati kao porodica pošto majka ima izvesni psihički poremećaj a otac takođe ne nalazi lako svoj mir u "organizovanom društvu".

Sa dve ćerke, među kojima ona starija naslućuje da se porodicom nešto nije u redu ali da je opet primarno da opstane kao porodica a mala je prosto naivno dete, odlaze u planinu, sa idejom da će sve rešiti ako odu van sistema i sklone se. Međutim, bekstvo je nemoguće, odlazak na Zapad je ostao mit iz perioda naseljavanja Amerike i bliži se tragičan kraj, kao i u mnogim slučajevima ljudi koji su poverovali u priču da u Americi svako može da gleda svoja posla, iako odavno ne može.

Film u svakom slučaju osuđuje rigidni sistem koji nudi rešenja iz kojih može proizaći samo radikalizacija sukoba, nema takta i razumevanja. S druge strane, ne beži od romantične slike naoružanih odmetnika koji brane svoj dom i žele da očuvaju porodicu, ali ih na kraju ipak osuđuje za doprinos svojoj nesreći, dok lik starije kćerke oličava svest o tome da ni porodica kad bi bila ostavljena na miru ne bi bila baš idealno mesto.

Ipak, na kraju filma, u monologu shvatimo da je porodica, kakva takva ipak temelj. To je svakako stav koji nikada ne izlazi iz mode.

Činjenica da sam morao da izložim ideološku dinamiku priče pre svega služi da bi bi se uopšte moglo diskutovati o ovom filmu, ali ništa od toga nije spoiler. Naime, kretanje ove priče prema tragičnom ishodu jasno je gledaocu. Pitanje je samo kako se do njega stiže.

No, svaki element iznet ovde izuzetno je ideološki potentan. Ovaj film zaista mogu da vidim kao uspeo indie rad koji pravi posao na Sundanceu i gleda se na televizijama - i u tom pogledu HBO Max zaslužuje pohvale da je uvrstio ovaj film, mada, oni kod nas često uzimaju i radove Cinestatea. Ali, isto tako nema mnogo relevantne mejnstrim kritike o njemu što mi stvara utisak kako je ipak ostao off, i percipiran kao jedna elegija koju bi rado pogledala neka naoružana porodica u nekoj flyover državi.

Naprosto, MANIFEST WEST kao i Taylor Sheridan razume ljude koji su glasali za Trumpa, koji se zaista osećaju izgubljeno u savremenoj Americi, iako i sami možda imaju neke probleme sa kojima se nose na pogrešan način.

Diestch i Gibson sve ovo realizuju mišićavo, efikasno a estetizovano, što nimalo nije lako. Film priča priču efikasno a opet veoma lirično u vizuelnom pogledu. Film na koji me je podsetio, iako sa njim ima vrlo malo veze jeste Lapeyreov i Wilsonov I DECLARE WAR, ali isto tako i Terry Malick kada bi bio maksimalno strukturalno i narativno disciplinovan.

Louie Gibson je pozvao brata Miloa za glavnu ulogu a tu je i njegova supruga Annet Mahendru koju znamo kao Ninu iz AMERICANSa. Nigde na filmu se ne pominje i ne pojavljuje Mel, ali veruje da u slučaju ovog filma itekako ima razloga da bude ponosan na ove momke.

Ipak, ponovo naročitu pohvalu zaslužuje Joe Diestch koji je i reditelj i direktor fotografije, za sve ono što je postigao u pogledu izgleda filma.

Verujem da bi i ljudi na nacionalnim frekvencijama voleli da vide ovaj film i da ima više da pruži od života na HBO Max.

* * * 1/2 / * * * *

LA QUIETUD se može ukratko opisati kao "francuski film Pabla Trapera". U njemu Pablo Trapero zbilja uzima lepršavost nekog francuskog porodičnog "trilera" kakav bi snimio Claude Chabrol i kombinuje ga sa svojim visceralnim stilom.

Rezultat je chabrolovski film koji nije pretenciozan i dosadan, a to je već uspeh, ali naravno uz niz inherentnih chabrolovskih karakteristika, neko će reći nedostataka.

Svakako među njima je osnovni chabrolovska lapidarnost koju je Trapero ubedljivo zarobio. U filmu ima puno toga dramatičnog, teškog i dramski izazovnog ali sve to je izvedeno sa tom chabrolovskom dekadencijom u kojoj ništa ne mora biti baš toliko preozbiljno, i zbog toga ispada perverzno.

U određenom smislu, LA QUIETUD ostavlja utisak jednog dosta svesnog omaža Chabrolu ali istovremeno to je i Traperov film jer se usput dotiče i političkih tema koje njega zanimaju, pre svega naravano vojne diktature, tranzicije u demokratiju i onoga što se do danas dešava sa elitama iz vremena represije, a koje nisu do kraja razmontirane.

Francuski element istaknut je i angažovanjem Berenice Bejo, koja jeste iz Argentine ali je prevashodno francuska glumica, a internacionalnu ambiciju podvlači i Edgar Ramirez. Ipak, ovo je argentinska priča, sa tim elementom da su junakinje živele i da jedna i dalje živi u Francuskoj, pa je taj produkciono-reputacijski element dobro uklopljen.

* * * / * * * *

Samo par dana posle izdaje koju je priredio Vojvoda Stamat, pogledao sam novi film Veita Helmera GONDOLA.

Ovde Veit Helmer ponovo režira kao jedan od najdoslednijih sledbenika Emira Kusturice, ali rezultati su bitno manji nego u prethodnim naslovima kao što su BAIKONUR i BRA.

GONDOLA je naročito uporediva sa filmom BRA jer je i ovo sveden film bez reči, ali nažalost ni u 75 minuta "krtine" ne uspeva da izgura viziju na podjednako uspešan način kao prethodni naslov, jednim delom zato što ima scena u kojima je govor ipak bio neophodan i Helmer ih nije baš sjajno rešio.

Uvek je zanimljivo videti film bez dijaloga i to je vrsta ekscesa koji ja ponajviše volim. Helmer je u filmu BRA uspeo da napravi to u jednom doslednom kusturicijanskom maniru. Ovde je taj manir prisutan, a konačno ta ideja opseda i samog Kusturicu u poslednje vreme - setimo se završnice MLEČNOG PUTA, međutim, priča nije dovoljno dobro realizovana, nije adekvatno osmišljena, potreba za dijalogom nije skroz prevaziđena.

Pa ipak, GONDOLA koliko god da nije uspela i da se ponavlja, opet stoji kao zanimljiv artefakt.

* 1/2 / * * * *

HERMANA MUERTE je samostanski horor u kom Paco Plaza pokušava da izvede obaveznu figuru svakog španskog žanrovskog reditelja a to je da se malo dotakne i katolicizma i strave koja bi iz njega mogla da se izmuze.

Međutim, ovde nema neke preterane maštovitosti, sve se vrti oko devojčice kojoj se možda ukazala Gospa a možda i nije, ali koja sad prolazi kroz suočavanje sa duhovima i mora da vidi šta je to - jel to neki demon zaposeo njenu okolinu ili je to neki greh iz prošlosti koji ih progoni.

Scenario De La Iglesijinog redovnog saradnika i prvog pera španske žanrovske produkcije - a to je naravno Jorge Guerricachevarria - ne donosi apsolutno ništa novo i malo toga dobrog je tu, tako da film koliko toliko opstaje zahvaljujući glumicama i Plazinoj generalno elegantnoj egzekuciji nečega što je u stvari veliko ništa.

* 1/2 / * * * *

MARSHAL LAW je film posle kog se sin Johna le Carrea, Stephen Cornwell oprostio od američkog B-filma. Nisam ga gledao u ono vreme, za razliku od ostalih njegovih dela, i rekao bih da nisam mnogo propustio.

U izvesnom smislu, podsetio me je na film THE TAKING OF BEVERLY HILLS koji je izašao nekoliko godina ranije. Samo ovog puta, reč je o elitnom naselju van grada koje napada jedna banda propaliteta koji su surovi ali nisu previše organizovani.

Otpor im pruža jedan od prvih građana tog elitnog naselja, nekadašnji šerif kog igra Jimmy Smits. James Le Gros igra vođu bande, i manje više to se svede na pokušaje Smitsovog lika da sakrije decu, da pobegne, sakrije se i bori se - po RUN HIDE FIGHT protokolu.

Međutim, borbe su nezanimljive. Naselje je nezanimljivo. Kuće po kojima se biju su prazne. Sve je šuplje i bezveze iako je moglo biti dobro. Ali u ovom izdanju, nije.

* 1/2 / * * * *

SUITABLE FLESH je pokušaj Joe Lyncha da se nadoveže na filmove Stuarta Gordona, direktno ili indirektno bazirane na pričama H.P. Lovecrafta.

Dennis Paoli, scenarista Gordonovih filmova koji su koketirali sa lavkraftovštinom iako su to zaista veoma razlićiti naslovi, potpisuje i ovaj film a Brian Yuzna, Gordonov verni saborac, pojavljuje se kao jedan od producenata. Na sve to, bitno je naglasiti da se sam Joe Lynch veoma diči idejom da radi u StuartGordonverseu, šta god to značilo i da mu je očigledna namera da napravi neki throwback.

Međutim, vreme Gordonovih filmova sa Combsom se ne može vratiti, a SUITABLE FLESH nije DAGON. Naprosto, ono što Lynch na kraju isporučuje je jedan oskudan, idejno šupalj film koji se vrti oko jedne situacije koju ne uspeva da razradi onoliko koliko bi mogao. Unutar toga, svi pokušaji da snimi film koji liči na Gordona, nisu baš uspeli. Iskreno, da nisam znao da mu je to namera, ne bih baš ni pomislio toliko na Gordona gledajući ovaj film. Lynch je potpisao sjajan i veseo film MAYHEM, sa kojim kopču čini Judah Lewis, partner Samare Weaving iz filma BABYSITTER, ali pošteno govoreći to je izgleda bio eksces u njegovoj inače mlakoj karijeri. Gordon je kao pozorišni reditelji koji je postavljao Mameta dramski ozbiljniji, a kao majstor koji se upustio u težak Grindhouse i neuporedivo, usto i spontano luđi od Lyncha kad je reč o goreu i exploitationu. Ova dva atributa Gordonovog rukopisa, Lynch nikada ne postiže.

Dakle, kad je reč o toj referenci i Gordonu, najbolje što mogu reći je, "Aha, pa jeste malo", ali i to tek kad pročitam Lynchov intervju.

Otud, ovo je jedan od onih filmova koji su bolji kad autor o njima daje intervju nego kad se zaista gledaju.

Judah Lewis i Heather Graham su uložili energiju u ovaj film i kritika će im taj napor uzvratiti. Sve ostalo je međutim veoma skromno.

* 1/2 / * * * *

Lee Hyuk-rae snimio je predivan dokumentarni film YELLOW DOOR: 90s LO-FI FILM CLUB, priču sa kojom se mogu identifikovati u većoj ili manjoj meri svi filmofili na svetu, a naročito oni koji su uspeli da uđu u filmsku industriju i prave nešto svoje.

Ovo je film o ponajboljem među njima - protagonista je Bong Joon Ho i ovo je priča o kino klubu u kom je to tokom ranih devedesetih, dok je južnokorejska kinematografija kakvom je danas znamo bila u povoju, stajao kao okupljalište grupe ljubitelja filma koji su prosto voleli to što gledaju ali nisu imali jasne planove šta bi dalje.

Otud, ovo nije priča o kružoku budućih reditelja, iako Master Bong nije jedini među njima koji se dokopao filma, već pre svega filmofila koji su ušli u sve to sa najrazličitijim namerama i napravili jednu zajednicu koja je postojala sve do momenta kada se južnokorejska kinematografija konsolidovala - napravila distribuciju art house filma, osnovala festival i filmske škole i tada se ta priča i završila.

Yellow Door je institucija čiji je Bong najslavniji izdanak, a on je bio najagilniji član kao student sociologije. Međutim, možda najbolju definiciju daje učesnica koja je kasnije postala logoped, kako joj gledanje filmova van kino kluba više nije bilo zanimljivo kada je odlazila u bioskop kasnije.

Film opisuje sve aktivnosti kino kluba i muke koje su svim filmofilima dobro poznate, recimo nabavka i kopiranje filmova na VHSu, pa nabavka knjiga, samouko savladavanje osnova kritike, pisanje fanzina, a okosnica je nastanak Bongovog kratkog stop motion filma LOOKING FOR PARADISE.

Ne znam koliko ovo može biti interesantno onima koji ne znaju protagoniste ili nemaju ovakva iskustva, ali meni je bilo zaista izuzetno i katarzično gledalačko iskustvo.

* * * * / * * * *

Pablo Trapero u svom filmu LEONERA iz 2008. godine pravi jedno ozbiljno objašnjenje kako se pravi estetizovani naturalizam - odnosno film koji ima svoju dinamiku, ima svoje načine stilizovanja stvarnosti a da opet zadržava jednu hiperrealističku dimenziju.

Sama priča je jako zanimljiva. Mlada narkomanka završava u zatvoru zbog zamršenog ubistva o kom nikada ne saznamo baš sve potanko, niti deluje da i ona zna kako se sve zbilo, i tamo se ispostavlja da je trudna. Pošto po zakonu ima pravo da bude s detetom do četvrte godine a onda ono ide ili njenoj familiji ili u sirotište, u početku ga gaji u zatvorskim uslovima, međutim razdvajanje ne može da podnese i upada u krizu...

Film je zanimljiv na mnogo nivoa, počev od tog motiva odgajanja deteta u zatvoru. Imali smo doduše i život cele porodice u meksičkom zatvoru u GET THE GRINGO Mela Gibsona ali se film ipak nije bavio time. Imamo međutim i zanimljivu psihološku studiju osobe koja iz jednog neodgovornog života ulazi u fazu brige o sebi i o drugima i načinima na koje se to reflektuje.

Fotografija Guillerma Nieta daje svemu zaista poseban kvalitet. Koliko je Martina Gusman u naslovnoj ulozi zaista zvezda pred kamerom, toliko je on bitan Traperov saradnik iza nje.

LEONERA je impresivan film koji izmiče žanrovskoj klasifikaciji, i ostavlja utisak na svakog gledaoca.

* * * 1/2 / * * * *

To zvuči baš dobro. Ja sam, nažalost baš jutros pisao o jednom novijem latinoameričkom filmu koji se zaigra a onda preigra u tom neorealističkom zanosu i to me je zabolelo...

William A. Graham je pretežno televizijski reditelj kog sam zapazio gledajući televizijski film 21 HOURS IN MUNICH u kom je posebno veliki domet ostvario nemački direktor fotografije Jost Vacano koji je obeležio karijere mnogih velikana evropskog filma i u njihovim domovinama, i kasnije kada su dospeli u Holivud. Među njima bih svakako istakao Volkera Schloendorffa, Wolfganga Petersena i naravno Paula Verhoevena.
William A. Graham režirao je i dvoipočasovni televizijski film CONTRACT ON CHERRY STREET u kom se Frank Sinatra vratio glumi posle sedmogodišnje pauze tokom koje se prevashodno bavio muzikom. Krajem šezdesetih, pred kraj ugovora sa Warnerom, Sinatra je snimio jedan od svojih ponajboljih filmova THE NAKED RUNNER koji je bio i umereni hit ali ga je kritika skroz odbacila, dočim neki drugi filmovi nisu dobro prošli i na blagajnama. To je generalno zagorčalo njegovu ljubav s Holivudom pa je i ovaj kambek krajem sedamdesetih bio kratkog veka.
Sinatra je ozbiljno zadužio krimić svojim raznim rolama, od kojih ja najviše cenim ono što je radio u tri saradnje sa Gordonom Douglasom. Ovu ekranizaciju romana Philipa Rosenberga, Chairman of the Board je odabrao da radi jer je to omiljena knjiga njegove majke, i Graham ovde opet uz pomoć jednog značajnog direktora fotografije Jacka Priestleya uspeva da postigne izgled filma. Neka literatura navodi da je razmatrano puštanje ovog filma u bioskope van Amerike, ali koliko shvatam do toga nije došlo.
Sada već šezdesetogodišnji Chairman predvodi ansambl u kom se nalaze i takve face kao što su Martin Balsam (koji je toliko igrao policajce da je čak i razvijen kritičarski pojam "fenomena Martina Balsama" u analizi horora) i Henry Silva (sa kojim je decenijama ranije overio zajedno Frankenheimerovo remek-delo THE MANCHURIAN CANDIDATE).
Dvoipočasovno trajanje ove ekranizacije Rosenbergovog romana je dosta komotno, i sve je moglo trajati kraće iako sam film nije težak za gledanje, niti je spor. Sama priča diktira praktično dve ravnopravne linije radnje jer se zaplet tiče grupe policajaca koji se bore protiv kriminalaca i odlučuju da reše probleme tako što će krenuti da ih ubijaju a potom da krive rivalske grupe i tako izazovu rat i s druge strane samih mafijaša koji nasedaju na plan.
Lako je zamisliti isti ovaj scenario Edwarda Anhalta samo fokusiran na grupu policajaca sa mnogo manje uvida u mafijaške aktivnosti.
Ono što je najvažnije jeste da ovaj film - iako slabiji od moje omiljene ekranizacije Rosenbergovih knjiga BADGE OF THE ASSASSIN sa Jamesom Woodsom i Yaphet Kottom - funkcioniše pre svega na nivou likova policajaca koji su zanimljivi i duboko uronjeni u sivu zonu, gde čak i Chairman igra lika više vođenog mačističkim narcizmom nego nekom romantičnom vizijom pravde.
U tom smislu, iako je Sinatra nekoliko godina pre toga vratio DIRTY HARRY jer mu je revolver bio preveliki i nije osećao da je u formi, ovde deluje prilično ubedljivo kao policajac pred penzijom koji je kadar stići i uteći, za toliko koliko mu treba. Film u tom smislu nije apsurdan, već naprotiv, u finalu nosi dozu melanholiju pošto postaje jasno da se ovaj junak kad je iskoračio izvan zakona polako nalazi jednom nogom i izvan svog ovozemaljskog života.
CONTRACT ON CHERRY STREET svakako nije nešto zanimljivo za najširu gledalačku publiku, kao uostalom i malo koji televizijski film iz 1977. Ali za hardkor fanove epohe ili nekog od glumaca, svakako zaslužuje da se zabeleži.

Quote from: Meho Krljic on 30-10-2023, 13:10:56
To zvuči baš dobro. Ja sam, nažalost baš jutros pisao o jednom novijem latinoameričkom filmu koji se zaigra a onda preigra u tom neorealističkom zanosu i to me je zabolelo...

Inače, užasnut sam stvarima koje si napisao o filmu THE FOREIGNER.

U smislu da se tebi dopao? 

Apsolutno. Štaviše, sad mi se ponovo gleda!


Sent from my iPhone using Tapatalk

Bladi hel. Meni je to bilo potpuno traćenje Džekija Čena...

EL BONAERENSE Pabla Trapera je sirova priča o provincijalcu, bravaru po struci, koji posle naivnog prestupa gde ga neki mangupi nagovore da im obije sef misleći da radi sa vlasnicima kase, odlazi u zatvor a potom preko veze u Buenos Aires gde se zapošljava u policiji.

Trapero potom slika policiju Buenos Airesa kao neizlečivo korumpiranu grupu improvizatora i pokvarenjaka, gubitnika i neznalica koji surovošću na ulicama nadoknađuju svoju sistemski gajenu nekompetenciju. U tu grupu se ovaj junak teško uklapa jer je ipak previše naivan provincijalac za standarde tih međuljudskih odnosa.

Gledao sam puno policijskih filmova. Među njima i puno onih i korupciji i nekompetenciji policije, međutim, ovako nešto do sada nisam video. Slika je surova ali verujem da je uverljiva pre svega zbog toga što Trapero nikad ne izbegne da naglasi banalnost okolnosti koje produkuju ovakve greške u sistemu.

U stilskom pogledu ovo je veoma jednostavan i sirov film. U njemu Trapero radi drugačije nego inače, i estetiku gradi na temelju "prljavog", svedenog, bazičnog pristupa.

* * * / * * * *

Irving Cummings, jedan iz stare, možda i najstarije škole, holivudskih profesionalaca, režirao je u produkciji Howarda Hughesa komediju DOUBLE DYNAMITE u kojoj su glavne uloge ostvarili Hughesova muza Jane Russell, Frank Sinatra i Groucho Marx.

Hughes je u tom periodu bio vlasnik značajnog studija RKO a Russell mu je bila inspiracija čak i za naslov ovog filma. Nažalost, Jane Russell nije najveća komičarka svog vremena ali je dovoljno talentovana da se izbori u ovom nepravedno potcenjenom filmu.

DOUBLE DYNAMITE nije onoliko slab koliko mu se pripisuje ali isto tako daleko je od antologijskog naslova. Međutim, priča o siromašnim bankarskim službenicima koji ne mogu da se venčaju jer nemaju para a onda mladoženju optuže da je opljačkao banku jer je iznenada dobio novac na klađenju, funkcioniše kao jedna dobro podmazana mašina.

Naprosto, ovo je jedna od komedija koja ono što Jane Russell ne postiže kao komičarka nadoknađuje zapletom i pričom, te veoma ekonomičnim trajanjem, i nesputano se kreće prema razrešenju.

U odnosu na simpatije koje imate prema zvezdama, utisak može varirati od * * do * * *, ali sasvim sigurno ovo nije naslov koji bi trebalo olako otpisati.

Adele Exarchopoulos je svoj proboj doživela zahvaljujući ekranizaciji stripa.

Kanski pobednik Blue Is the Warmest Color u režiji Abdelatifa Kechichea zapravo ekranizacija stripa Julie Maroh. Holivudske ekranizacije stripova gotovo su nas potpuno odučile od traženja stripskih izvornika u pričama takvog karaktera, filmovima koji nisu bioskopska zabava namenjena deci i omladini. Međutim, takvih slučajeva je dosta – recimo i jedan od najboljih filmova 2021. godine Les Olympiades, Paris 13e nastao je po stripu Adriana Tominea, autora izdatog čak i kod nas.

Otud, posebnu pažnju privlači prva krajnje konvencionalna strip ekranizacija u kojoj je glavnu ulogu odigrala Adele Exarchopoulos.

Voleuses je Netflixova ekranizacija stripa Les Grande Odalisque čiji su autori Bastien Vives, Florent Ruppert i Jerome Mulot. Reč je o stripu velike pljačke o timu iskusnih profesionalki koji treba da obave veliki posao, sa nekoliko novih članica.

Melanie Laurent je velika francuska glumačka zvezda koja je zaigrala u američkom filmu, najpoznatija je po Inglourious Basterdsima Quentina Tarantina, ali u slučaju ovog ostvarenja najbitnije joj je iskustvo sa Now You See Me serijala ali i sa 6 Underground Michaela Baya. Dakle, ovde Melanie Laurent uzima u svoje ruke jedan punokrvni blokbaster u produkciji Gaumonta za koji je možda i šteta što je otišao pravo na Netflix. Njeno rediteljsko iskustvo nije zanemarljivo, čak je snimila i američki film Galveston po prozi Nica Pizzolatta, dakle bila je i tamo gde svaki dinar mora da se zaradi. Pa ipak, ovo je izazov i moram reći da mu je Melanie sasvim dorasla.

Ideja da je ovo akciona komedija sa ženama u centru pažnje, i u svim glavnim ulogama, ima u sebi jasnu emancipacijsku crtu i angažman. Međutim, ono što je kod Melanie Laurent zanimljivo jeste način na koji gradi tu žensku dimenziju filma. Naime, njene junakinje nisu kao muški junaci koje igraju žene, kao što se često dešava u ovoj vrsti filma. Naprotiv, njene junakinje su žene u situacijama u kojima se tradicionalno na filmu nalaze muškarci ali one donose nešto drugačije u njih. Njihova snaga nije toliko seksualna koliko pre svega psihološka, mada ima i ovog prvog, i vreme između žanrovskih obaveznih figura fokusirano je na prijateljstvo dve glavne junakinje i njihov prisan odnos. Charlie's Angels bi se mogao pomenuti kao referenca ali to ne bi bilo tačno.

U tom smislu, kad je akcija, Melanie Laurent pravi film kog se po veštini izvedbe ne bi postideo neki američki reditelj iz A minus lige ili neki jako talentovani štićenik Luca Bessona, ali kad su karakterne scene film je potpuno drugačiji i u suštini je topla melodramska komedija o istinskom prijateljstvu. Ono što je u ovom filmu neobično i delu publike može delovati kao da nije u pravom ključu, iako zapravo jeste baš pečat koji daje kvalitet, jeste to što nisu svi odnosi i situacije u čistoj funkcionalnosti kakvoj nas uči holivudska dramaturgija. Međutim, to nije greška već naprosto francuski film.

Sedamdesetih godina u ovakvom nekom filmu bi briljirao recimo Jean-Paul Belmondo i takav film bi punio bioskopske sale širom sveta. Sem u Americi. Danas, takav film ide pravo na Netflix i uskraćuje tu dozu kolektivnog uživanja u bioskopskoj pustolovini koja malo odstupa od holivudskih ,,nevidljivih" standarda koji su nam već upisani u gledalački gen.

Scenario su adaptirali rediteljka i Cedric Anger koji nas je baš putem Netflixa (mada zbog Covida, ne namerno) obradovao filmom Comment je suis devenu super—heros, francuskom varijacijom na temu kako bi izgledao život sa superherojima u ,,našoj realnosti", premda tu inspiracija nije bio strip već roman. I uspeli su da izgrade taj francuski ton koji razlikuje ovaj film pomalo od holivudske norme. Međutim, ako ćemo da budemo pošteni, ovakvi hibridi akcije i komedije o međuljudskim odnosima umeju da donesu scenarističke inovacije. Setimo se slučaja Mr and Mrs Smith Douga Limana u kom recimo nikada ne vidimo glavne negativce i gradaciju borbe junaka protiv njih.

Melanie Laurent igra glavnu junakinju, vođu lopovske bande ali film je u suštini šou Adele Exarchopoulos. Ne znam da li je zanima da se nadalje bavi akcionim filmom, ali pokazala je uverljivost u borilačkim scenama i šarm koji može da oraspoloži punu bioskopsku salu.

Francuski pečat akciji daje jedna upečatljiva potera na motociklu koja nas podseća na vremena kada je Remy Julienne u matičnoj kinematografiji donosio deo svoje zvezdane prašine sa Bond-produkcija. Stripski element je takođe prisutan, recimo u izboru lokacija i nekih vizuelnih rešenja kao što je obračun u kući ogledala u šumi i smrt zeca.

Voleuses neće od svih gledalaca dobiti ovako povoljno mišljenje kao od mene jer će nekome ta ,,francuska asimetrija" smetati. Međutim, ko poznaje materiju zna šta je u pitanju, a ko ne zna, ima drugih stvari kojima će se zabaviti.

* * * / * * * *

Ne može se reći da Frank Sinatra nije snimao vesterne, i da nije radio sa značajnim rediteljima žanra, na nekim solidnim primercima. Ali, od tradicionalnih holivudskih žanrova njegovog doba - vesternom se ipak ponajmanje bavio i u njemu je ostavio najplići trag.

JOHNNY CONCHO je režirao Don McGuire, ozbiljan holivudski profesionalac koji se okušao u raznim poslovima, i kao glumac i kao scenarista, pa je eto malo i režirao. U ovom filmu on je i jedan od pisaca scenarija.

Reč je o vrlo zanimljivom B-vesternu nastalom u Sinatrinoj produkciji u kom on igra naslovnog junaka, mlađeg i slabijeg brata lokalnog revolveraša i kabadahije koji živi "sladak život" odjeka bratovljeve strahovlade, sve do momenta kada drugi bandit ubije brata. U tom momentu Johnny gubi ugled, uzimaju mu sve što je on uzimao "na crtu" i očekuju da vide ima li petlju da proba osvetu za bratovljevu smrt.

Film se na vrlo jednostavan ali efektan način bavi transformacijom naslovnog lika i Frank Sinatra se odlično snalazi u ulozi vestern antiheroja. U suštini, ovaj film je karakterna melodrama u vestern imaginarijumu i u tom pogledu je veoma uspešna.

* * * / * * * *

LA MORSURE je pisao i režirao Romain de Saint-Blanqat, i film je prikazan kako u Locarnu tako i na Sitgesu, i to sa velikim uspehom. Neki su ga u najavama poredili sa nečim što bi nastalo u saradnji Rohmera i Argenta, ali iskreno, nisam osetio mnogo ni od jednog ni od drugog.

Da, film je ispričan, baš onako kako bi bilo kod Rohmera i ima nešto čehovljevski u sebi, taj osećaj da se ne dešava ništa a ispod površine se dešava svašta, međutim Romain je ipak bitno konvencionalniji reditelj. Kod njega se uvek dešava nešto samo što to nije uvek nužno žanrovski i ono što očekujemo od priče o dve devojčice iz katoličke škole koje 1967. uspevaju da se iskradu i odu na žurku na kojoj će biti momaka, pa tu jedna od njih upozna lika koji tvrdi da je vampir.

U izvesnom smislu, ovaj dugometražni film ponajviše podseća na jednu dugometražnu i umetnički ambicioznu verziju središnje priče iz omnibusa KAKO JE PROPAO ROKENROL, samo sa senzibilitetom francuskog arty hipstera.

Kad je o Argentu reč, opet ni njega nisam previše osetio ovde. Prvo u filmu snovi igraju veliku ulogu, ali su tretirani vrlo racionalno, i to malo logike sna koja se javi u nekim radnjama nije baš u argentovskom maniru, a naročito nema onih nekih apsurda i naivnosti kojima on pojačava taj osećaj odlaska u onostrano. Možda bih pre pomenuo Polanskog kao poređenje, kad se junaci konačno late tela, vrlo su konkretni i koncizni.

LA MORSURE u svojoj suštini nije horor film po ugođaju, niti po tome da li u njemu ima strave. U suštini ovo je melodrama koja se dotiče određenih tema i situacija koje su svojstvene hororu, pa je na taj način prebačena u taj žanr. No, dobro, tako je i sa filmovima smeštenim na prostor danas poznat kao Divlji Zapad, šta god se dešavalo u njima, nazivaju se vesternima čak i kada nemaju nimalo veze sa konvencijama tog žanra.

LA MORSURE je elegantan, zanimljiv, "mali film" koji zaslužuje pažnju, ali kad je reč o Romainu, nešto važno u njegovom opusu tek treba da se desi.

* * * / * * * *

Venci Kostov snimio je film LIUBEN u špansko-bugarskoj koprodukciji ali film je nažalost po svojim dometima neuporedivo više bugarski nego španski.

Priča o bugarskom iseljeniku u Španiji koji tamo vodi otvoren gej život, ima partnera i dom, ali tokom posete rodnom selu obnovi vezu sa Romom kog zna iz detinjstva, nudila je prostora za nešto mnogo zanimljivije od onoga što smo dobili. I to ne samo na nivou priče, već pre svega na nivou realizacije.

Ovo je bled, neupečatljiv film, lišen kreativnosti koji zbog svoje teme dobija određenu dozu samilosti po festivalima.

ALEMANIA Marie Zanetti je zanimljiv argentinsko-španski film o odrastanju u kome je glavna junakinja devojka sa ambicijom da nekako ode na školovanje u Nemačkoj, delom pritisnuta teskobom života u domaćinstvu sa starijom sestrom koja ima psihičke probleme.

Film ima "tešku" i pesimističnu temu, ali isto tako veoma je vibrantno realizovan i odiše optimizmom, a nemalu zaslugu za to ima izuzetna glumačka podela na čelu sa Maite Aguilar koja igra glavnu junakinju Lolu sa puno energije i ubedljivom emocijom.

Film je vešto izveden, estetizovan i atmosferičan, te u potpunosti ispunjava svoju mudro kalibriranu ambiciju.

* * * / * * * *

Earl Bellamy je režirao televizijski film THE PIGEON u produkciji Aarona Spellinga, sva je prilika sa idejom da iz njega izraste pilot za buduću televizijsku seriju u kojoj će glavnu ulogu igrati Sammy Davis Jr.

Nažalost,  na nivou scenarija se u ovom TV filmu ne desi ništa ni zanimljivo, niti vešto, a rekao bih da radnje čak i manjka. To Sammy kao atipična podela u glavnoj ulozi i Ricardo Montalban ne mogu da pokriju i nadoknade tako da THE PIGEON ostaje samo kao jedan kuriozitet američke televizije s kraja šezdesetih.

Paul Bogart je reditelj koji je u svojoj karijeri prevashodno radio klasike dramske književnosti i klasike mjuzikla, mahom na televiziji. Međutim, zadužio je kinematografiju sa barem dva filma - remek-delom SKIN GAME (gde je bio umešan i veliki Gordon Douglas) a zatim i odličnim filmom MARLOWE.

Otud je MR RICCO, poslednji bitan vehicle Dean Martina sam po sebi privlači pažnju. Martin je ovde igrao advokata koji biva uvučen u slučaj rasno motivisanih ubistava.

Nažalost, scenario onda ulazi u neka lutanja, a film uprkos trajanju od 98 minuta ima viškove u kojima se prosto ne bavi ničim važnim, a Dino nije naročito zainteresovan da taj prostor nekako popuni.

Bogartova lakoća izlaganja likova i smisao za humor nažalost ne dolaze do izražaja. Ali, sve ovo je šteta jer je priča inicijalno zanimljiva.

* 1/2 / * * * *

Kada plaćanici otmu voz u kanalu koji povezuje Britaniju i Francusku njihov komandant poviče taocima da budu mirni i da budu pametni, ako budu slušali i prežive postaće slavni, pisaće biografije i zaradiće pare.

Ne znam da li je Andy McNab ovde hteo da bude ironičan ili je to iskren predlog, ali reč je o njegovoj sudbini. Naime, on i Chris Ryan su dva pripadnika ekipe SASa koja je posle propalog napada na konvoj Scudova u Iraku tokom prvog Deset Storma pala u ruke Sadamove vojske. McNab je zarobljen i po njegovoj ispovesti je Tom Clegg snimio TV film dok je Chris Ryan pobegao i imao je čast da Paul Greengrass snimi po njegovoj.

U svakom slučaju, McNab je postao pravi selebriti i SAS: RED NOTICE, na nekim tržištima poznat kao SAS: RISE OF THE BLACK SWAN ekranizacija je njegovog romana, u adaptaciji Laurencea Malkina. Režirao je Magnus Martens, skandinavski televizijski specijalista i moram priznati da mi je film stvorio nostaligiju za onim starim Euro-Trash akcijašima ali i za vremenima kad su Britanci radili akcione filmove mimo Holivuda ili ih snimali sami pa nudili Holivudu.

Ovo je korektan akcioni film, jedan DIE HARD hibrid koji nema budžet, zvezde i efekte kao najskuplji američki primerci, nema neke inventivne akcione deonice iz azijskih produkcija ili američkih kad ih rade neki novi talenti ili neku svežinu kakvu donose Bessonovi učenici. Film je konvencionalan i u tom pogledu vrlo solidno urađen. Ali, uprkos tome što mi se čini da je pretendovao i na bioskope, i uprkos tome što bi izgledao korektno u bioskopima, danas je ovo ipak maloekranski materijal, pa je Netflix ispao dosta dobro mesto za njega.

U tom pogledu, ovaj film u toj svojoj blagoj anahronosti, vraća nas u vremena WHO DARES WINS i sličnih zahvata, i uprkos tome što ne nudi mnogo toga novog, dovoljno je solidan da je meni bio dosta simpatičan, s tim što priznajem da je sasvim sigurno mogao biti kraći jer u jednom trenutku krene malo da se ponavlja.

Glumačka podela je britanski precizna i tačna. Sam Heoghan se snalazi solidno sa glavnim likom, i mogu da zamislim franšizu sa njim, čemu se sam kraj filma otvoreno nada. Nisam siguran baš da će se to i ostvariti ali ako Netflix pođe tim putem, neće pogrešiti. Bilo je sličnih pokušaja u poslednje vreme, setimo se STRATTONa i ovo je zbilja bitno bolje.

* * 1/2 / * * * *

TIGER STRIPES je malezijski osvajač nagrade u Kanu, potom u Siđesu, a sada i kandidat za "oskara". Amanda Nell Eu snimila je inteligentno postavljen film koji ne radi ništa preterano novo, niti radi išta bolje od onoga što je recimo CARRIE radila, ali sve to pakuje na svež način.

Prvo, ceo malajski ambijent je svež. Priča o devojčici kojoj se život menja kada dobije prvu menstruaciju i prevodi je u svet demona i natprirodnih bića smešten je u prostor kojim se nismo kretali. Malajski ambijent nije tipično striktan u pogledu Islama ali ima taj aspekt, međutim, tu su i druge kulture, kretanje je slobodnije a opet postoji strogost u ponašanju, pa onda kada krene transformacija i strava koja proizlazi iz nje, recepcija toga kod okoline je drugačija.

Zatim, iako u filmu ima nekih poprilično jasnih horor scena, on nije horor, niti do kraja razjašnjava šta je stvarnost a šta deluzija glavne junakinje. U tom pogledu, ovo je tema koju je na neki način već i Pixar apsolvirao u TURNING RED, nije ovo toliko novo, ali Amanda Nell Eu drži tu ambivalentnost vrlo interesantno, ne dajući filmu da kroz dobijanje žanrovskog predznaka podstane predvidiv.

On nikada ne ostaje socijalna i etno ornamentalistička drama o odrastanju, i ne pretvara se u horor, a oba u njemu ima dosta.

Glavna glumica predvodi vrlo ekspresivan ansambl devojčica koje su u centru priče. Rediteljski stil je jednostavan i unutar njega se integrišu i situacije strave koje su vešto izvedene, i rekao bih da je evidentan know how možda i koproducenata iz Evrope, premda filmovi u Maleziji nisu nimalo naivni u izradi.

TIGER STRIPES je jednostavan i mali film, ali izveden sveže, uprkos tome što je u njemu sve odavno isprobano.

* * * / * * * *

Stanley Kramer režirao je prilično tromu ekranizaciju romana C.S. Forestera THE GUN pod naslovom THE PRIDE AND THE PASSION.

Film je sniman u Francovoj Španiji, u kojoj će nekoliko godina kasnije Frank Sinatra imati neprijatnosti i zavetovati se da više nikada neće otići ovim fašistima na noge, ali u vreme rada na ovom ostvarenju, Franco je jako držao do tga da ugosti holivudske produkcije dajući im raskošne lokacije i izdašnu pomoć vojske.

Nažalost, film u kom igraju Cary Grant i Frank Sinatra, uz podršku Sophie Loren, umesto da bude vrcav i dinamičan, uspeva da umrtvi čak i dva tako harizmatična glumca i jednu divu. Naprosto, Kramerov film nudi nulu kreativnosi, nema nijednu zanimljivu ideju, potpuno je lišen dinamike, kadriran je krajnje uopšteno, kao da reditelj nije ni prisustvovao snimanju i sve je snimio neki asistent u strahu da ne pogreši.

Stoga, ove tri dinamične zvezde i ogroman hardver u pogledu lokacija i statista ne pomažu filma već nam više ukazuju kako je gotovo neverovatno snimiti ovako besmislen film o napoleonskim ratovima, i pokušaju da se od osvajača sakrije najveći top na svetu.

* 1/2 / * * * *

Kad smo već sagledali kako se Sinatra snašao sa velikim topom, da vidimo kako je išlo na tom polju i ostatku Rat Packa.

Dean Martin je u filmu SOMETHING BIG, u režiji Andrewa McLaglena, snimio vestern komediju o dobrodušnom razbojniku koji želi da nabavi novi Gatling, ali onaj koji ga je ukrao od vojske traži u zamenu jednu ženu. Bandit kreće u seriju prepada na kočije ali nikako ne uspeva da nađe ženu koju ima srca da zameni za višecevni mitraljez, i na tom putu otima suprugu svog velikog protivnika, pešadijskog oficira pred penzijom.

Film je mogao biti fokusiraniji i sa manje digresija, ali ako imamo u vidu da kumče Johna Waynea nije neki velikan režije, reč je o vrlo solidnoj vestern komediji gde svi protagonisti uspevaju da se žanrovski iskažu, od Dina koji je uvek bio mačka u džaku do Honor Blackman u ulozi oficirove supruge.

Naslovnu pesmu je pisao Burt Bacharach sa stihovima Hala Davida a atipičnu, nekad efektnu a nekad sasvim promašenu muziku potpisuje Marvin Hamlisch.

U fazi Smrti vesterna, tržište je bilo preplavljeno tim komičnim vesternima, od kojih su neki bili zaista remek-dela a neki baš i ne. Ovaj nije ali je isto tako i potcenjen. Ko voli, ima šta da vidi.

* * 1/2 / * *.* *

Oh, znači uskoro stiže na red i Rio Bravo. Unapred se radujem!!!!

Quote from: Meho Krljic on 06-11-2023, 20:20:05
Oh, znači uskoro stiže na red i Rio Bravo. Unapred se radujem!!!!

Meho, gledaj novi Cageov vestern!

MUNDO GRUA Pabla Trapera je dramedija o skromnom građevinskom radniku koji kroz poznanstvo sa sredovečnom radnicom u lokalnom bifeu iznova uspeva da se seti dana slave, kada je bio mladi basista lokalno poznatog benda. U tom trenutku život deluje kao da iznova kreće unapred jer mu se smeši i posao kraniste. Ali, kada se posao izjalovi, sledi težak pad.

MUNDO GRUA je u suštini vrlo svedena-crno bela priča, izvanredno glumljena i snimana na uzbudljivim lokacijama gradilišta, iskopina, raznih radničkih ambijenata.

Svi elementi koje je Trapero uključio iskorišćeni su maksimalno da bi ispričao ovu "malu" priču. U tom smislu, ovo je zaista i dobar showcase, kako se pravi ova vrsta skromnog celovečernjeg debija.

* * * / * * * *

LICENSED TO KILL Lindsaya Shonteffa nije knock-off Bonda, ali u suštini promovisan je kao da jeste. O tome uostalom i govori njegov alternativni naslov THE SECOND BEST SECRET AGENT IN THE WHOLE WIDE WORLD pod kojim je distribuiran u Americi.

Međutim, ovo je u suštini više kao neki private dick krimić sa bondovskim zapletom jer se priča tiče nekog superoružja koje produkuje hladnoratovsku tenziju.

Nažalost, osim završnog obračuna u kom ima neke dinamike i stila, ovaj film iz 1965. ima veoma skroman domet i ne uspeva da prevaziđe svoj nizak budžet.

Samo da se notira:

SAG-AFTRA Approves Deal to End Historic Strike         

HELENA RANTA - SODAN VIIMEINEN SANA je film u kom je Elli Rintala pokušao da prikaže antologijske avanture Helene Rante u predigri za NATO agresiju 1998. odnosno 1999.

Iskreno govoreći, ovaj film dolazi pred mene kao jednog od onih gledalaca kojima kreće da curi slina na pomen Račka i cele te priče jer mi nju znamo jako dobro, njeno lice, naličje i detalje. Međutim, isto tako ovaj film dolazi u trenutku vrlo intenzivnih dejstava izraelske vojske u Pojasu Gaze, gde istini za volju, sve ono što su bili ratni zločini na prostoru bivše SFRJ tokom devedesetih, deluje kao dečja igra, a osuđenici iz Haga kao pičkice koje treba da se pokriju ušima sad kad se vidi kako proverbijalni Musa "dere jarca". Otud, jako je teško gledati ovaj film a ne pomisliti koliko je negde naivno to što mi polemišemo o tome da li su borci OVK ubijeni pa doneti, da li su stradali u borbi ili egzekuciji i slične "tričarije" od kojih je nama zavisila sudbina države a danas se to ne bi ni otvorilo kao pitanje recimo u Ukrajini ili Gazi.

No, slučaj Helene Rante je takav-kakav je, a reditelj Elli Rintala pošteno govoreći misli da je to onako, nešto umereno zanimljivo, i ne peni na način kako bi penio neko ko je otkrio neki foul play.

Štaviše, Elli Rintala dosta relaksirano iznosi i iskaz Danice Marinković koja je kao istražni sudija izlazila na teren u Račku, i sve ono što je deo sive zone tog slučaja, relativno komotno donosi, bez nekog žara da nam otkrije nešto bitno. Ima tu čak i suđenja Miloševiću gde je on naterao Rantu da defanzivno objašnjava kako je ona "samo patolog".

Dakle, nekog žara nema jer u suštini ovaj film ni ne pokušava da nešto naročito aktivno debunkuje Račak. Film otprilike kaže da postoje dve strane. Ali onda kada kroz slučaj ubistva Bajrama Keljmendija uveže Helenu Rantu i Danicu Marinković nekako i poentira da je Kosovo u suštini "završena priča" i da možda Račak nije bio onakav kako je rečeno, ali nije bio ni bitno drugačiji.

Nezavisno sad od ovih meditacija o srpskoj istini bolnoj i neizrecivoj, o novim i brutalnijim načinima borbe sa islamističkim faktorom u odnosu na one koji su primenjivani kod nas, ovaj film je estetski zanimljiv jer zapravo ja nikada ranije nisam gledao materijal na ovu temu koji je do te mere nonšalantan, koji je do te mere "no biggie".

Film je nenametljiv, i nije lenjo realizovan, išlo se na teren, skupljena je arhiva, ali na kraju, jedini utisak koji imam je da Elli Rintala napipava da oko Račka možda nije sve bilo baš čisto, ali u suštini bilo je sve kako treba, iako je zapravo na kraju sve bilo kako mora. Otud, moguće je da me je ta generalna smirenost sagovornika i samog autora u postupku zbunila.

Chexploitation fanovi će sigurno u nekim scenama prepoznavati jak antisrpski vajb, tipa patolozi-lažovi ili bar patolozi-neznalice oko Klečke. Mene to nije toliko trigerovale jer ima dosta arhive koja pokazuje da je tada naša infrstruktura bila u fazi truljenja na celoj teritoriji Srbije a naročito na Kosovu. Čak ni Helena Ranta ne uzima našim patolozima za zlo neke priče koje su tu probali da prodaju pa ih je pobila DNK analiza. Stoga, čini mi se da film nije inicijalno čisto antisrpski ali je dovoljno spakovan u tom duhu da ga ulovim na Al Jazeeri.

U suštini, ovo je zapravo prevashodno televizijski materijal, no tretiram ga kao film jer je bio na festivalima.

* * 1/2 / * * * *

Nour Wazzi snimio je film LOCKED IN po scenariju Rowana Joffea, jedan zaista užasan pokušaj modernog gothic trilera koji uzima zaplet i odnose iz nekog starog gothic noira i prebacujući ih u današnje vreme. Niti priča preneta u današnje vreme funkcioniše, niti sama po sebi ima kvalitet, niti je Wazzi reditelj koji pravi zanimljive stvari nezavisno od toga o čemu se radi.

Rezultat je apsolutni promašaj na svim nivoima i izdržao sam ovo do kraja samo zato što u filmu igraju Finn Cole i Famke Janssen, čiji sam fan.

SIBYL je crnohumorna psihološka melodrama u režiji Justine Triet u kojoj se na simpatičan način i na velika vrata vraća sve ono što posprdno nazivamo "francuskim" filmom.

Dakle, imamo intelektualizam, seksualizaciju, psihoanalizu, odnost stvarnosti i umetnosti, zbilje i sećanja, i sve to u priči o psihoanalitičarki koja se povlači da bi pisala roman ali zadržava jednu novu klijenktinju, mladu glumicu koja je u vezi sa kolegom i neočekivano je zatrudnela.

Logično, najsmirenija junakinja, psihoanalitičarka koju igra Virginie Efira do kraja filma će skroz da izludi a glumica koju igra Adele Exarchpooulos do kraja će da se kroz psihoanalitički i umetnički rad skroz oporavi.

Julie Triet se na tom putu dobro zabavlja, i to čine i gledaoci koji su u raspoloženju za ovu vrstu aktivnosti. Ko nije, neće imati mnogo strpljenja za ovo i najbolje je da ni ne pokušava.

* * * / * * * *

Everardo Gonzalez snimio je LA LIBERTAD DEL DIABLO, dokumentarac o deci i nasilju u Meksiku prikazan na FESTu 2018. godine i samim tim poznat našoj publici. U to vreme sam žalio i samog sebe i sve ostale ljude koji su mu se podvrgli.

Gonzalezov novi film UNA JAURIA LLAMADA ERNESTO je to isto, samo vizuelno bolje izvedeno.

Naime, film čine kadrovi snimani s leđa u kojima pratimo protagoniste kako hodaju kroz neke zanimljive i lepo snimljene objekte. Osobe oko njih su u neoštrini, i to nije slučajno, u kadru ima i oružja i droge.

Nažalost, to što nam protagonisti govore iz voice overa su neka opšta mesta o načinima kako karteli koriste ljude, kako je sve korumpirano i strašno.

Ono što je vizuelno zanimljivo u postupku ostaje ujednačeno visokog nivoa od početka do kraja, ali naravno posle određenog vremena, osvežavajući efekat kopni i meni je to sve na kraju bilo lepo ali dosadno.

Gonzalez je napredovao formalno, ali ne i suštinski.

* * / * * * *

Stu Zicherman je scenarista krajnje eklektičnog opusa a A.C.O.D. je romantična komedija o mladom čoveku kome je vreme za ženidbu koji otkriva da su njegovi roditelji zbog svog razvoda postali ogledni primer i da je svojevremeno izašla knjiga u kojoj je on opisan kao pokusni kunić da se ispita ponašanje dece usled razvoda.

Zanimljiv koncept. Nažalost, Zicherman zapravo od tog koncepta ne uspeva da napravi apsolutno ništa. Na bazi njega razvija neke odnose koji se ne pretvore u nešto bitno, i na kraju ceo taj high concept sa knjigom može da se baci u đubre i da se sve svede zapravo na priču o čoveku koji pred bratovljevu ženibu i u životnoj fazi kad i on treba da se ženi, promišlja o tome da li se i sam plaši braka i kako doživljava pitanja monogamije i raznih forma zajednice.

I kao takav film je pitak, sporadično duhovit, ali su suštini ono što u njemu treba da bude novo nikad ne zaživi, a pojava jako dobre glumačke ekipe u sporednim ulogama ne donosi mnogo više od njihovog pojedinačnog šarma.

* * / * * * *

Kapitalizam se  u trećoj deceniji 21. veka potpuno pogubio. Nekad se znalo:

1. uložiš pare
2. uložiš rad
3. proizvedeni proizvod prodaš
4. profit

Danas je to više:


1. uložiš pare (investitorske, ne svoje)

2. uložiš rad (ugovoraca, ne zaposlenih)
3. proizvedeni proizvod baciš u đubre
4. tražiš da ti troškove proizvođenja proizvoda (koje je tvoj knjigovođa žestoko napumpao u izveštaju) poreska uprava odbije od poreske osnovice
5. profit??????


Evo, recimo, Warner Bros.:
https://www.theguardian.com/film/2023/nov/09/warner-bros-coyote-vs-acme-movie-john-cena

Pa da, Paramount je doktor toga. Pritom, fora je za full writeoff film ne sme ni na koji način da se eksploatiše. Tako da filmovi bukvalno nestaju zauvek.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pritom u ovom filmu igra John Cena koji je danas doslovno na vrhuncu slave, i imao je osetno više skorove na test prikazivanjima od onog što je prosek za ovaj tip filma. The mind boggles.

Ko još voli Johna Cenu...

Pa valjda sad svi??? Briljirao je kod Jamesa Gunna!!!!!!!

Quote from: Meho Krljic on 10-11-2023, 22:05:47
Briljirao je kod Jamesa Gunna!!!!!!!

Peacemaker? Glupos' božija... još mi je neshvatljivije da su od tog bezličnog lika iz Suicide Squad napravili seriju.

Daj ne zajebavajte odličan je u toj seriji. Meni je on generalno antipatičan, zapravo cela ta ekipa "rvača" (Rock, Bautista, Cena), ali tu je stvarno briljirao.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Otkud ti ideja da sam gledao seriju?! Pričam o ulozi u Suicide Squad.

Quote from: Petronije on 11-11-2023, 00:27:44
Daj ne zajebavajte odličan je u toj seriji. Meni je on generalno antipatičan, zapravo cela ta ekipa "rvača" (Rock, Bautista, Cena), ali tu je stvarno briljirao.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Peacemaker ne deluje kao nešto što bih želeo da gledam. Inače, od te ekipe koju si spomenuo Bautista nije loš glumac.