ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

  12 REČI Jelene Stolice je zanimljiva kriminalistička serija koja se izdvojila u novom talasu srpskih televizijskih krimića iako je ona omaltene po šavovima spoj nekih stvari koje smo već videli u drugim serijama. Međutim, spojevi koji su zanimljivi su uvek dobrodošli, dok god iz njih ne proističe neka nefunkcionalna sredina koja nije skladna.


I 12 REĆI je srećom skladna celina u kojoj se prepoznaju elementi drugih serija, stavljeni u funkciju i dovedeni u formu koja je ista kao najbolje izdanje tamo odakle je pruzeta.


Viktor Savić igra advokata koji dobija posao u moćnoj firmi mafijaškog konsiljerea. Njegov backstory skromnog studenta koji je pomagao lenjim za pare preuzeta je iz SUITSa, njegova moralna dilema i situacija u kojoj se našao ista je kao u Grishamovom THE FIRM. Šef u advokatskoj kancelariji je međutm Tihomir Stanić, koji je pak našpanovan na Marjanovića iz UBICA MOG OCA i ovde igra sličan lik, samo u pravnim poslovima. Kako bi oprali pare, odlučuju se da se oslone na kriptvalute kao u seriji GRUPA odakle dolaze Filip Đurić i Denis Murić, I tako sve u krug.


Međutim, kako rekoh elementi preuzeti sa drugih mesta su u dobrom izdanju, serija je snimljena jako dobro, produkcioni dizajn u domenu scenografije i kostima je izuzetan, i ova serija baš dobro izgleda i konzistentna je, te svakako može biti preporuka za ekipu iz ovog sektora.


Kad je o priči reč, tu ima nekih zanimljivosti ali ima i problema. U pojedinim deonicama serija ima dozu michaelmannovske kriptičnosti, zatvorenosti, junaci rade stvari ne za potrebe publike već kao da su kriminalci koje zapravo gledam, i to su najzanimljiviji delovi bili za mene, mada verujem da su najširoj publici odbojni.


S druge strane, postoje linije priče koje su prosto neubedljive, pre svih ona koja se odvija na sudu gde se proces naprosto odvija prebrzo, a ni pravni aspekt cele priče nije naročito promišljen i deluje da je mogao biti promišljeniji. Naprosto tempo sudskog postupka je previsok,a argumenti koji se u njemu iznose su više u domenu laičkog nego ubedljivog pravnog izražavanja.


Viktor Savić igra glavnog junaka, ali njegov lik u najvećem delu serije ima veoma slab protagonizam i ima veoma nagle preokrete kada se prebaci iz svoje izvorne postavke u onaj stav koji će imati na kraju kada razrešava priču. U tom smislu, reklo bi se da je priča same serije mogla biti bolje postavljena kako bi ispratila svoje osnovne likove i osnovne emotivne tokove.


I tih nekoliko propusta su vidljivi ne  toliko što su naše serije u svakom pogledu besprekorne a ova odudara već baš zbog toga što ova serija u mnogim aspektima doseže veoma visoko.


Svakako da me zanima dalji rad ove ekipe koja je pokazala da već sada dosta može i da ima prostora za napredak posle ovog zdravog debija.

Druga sezona serije 12 REČI u osnovi bazirana je na principu koji ja ne volim, dakle produžava razradu slučaja iz prve sezone, što u najvećem broju pokušaja dovodi do razvodnjavanja. U principu čak i u ovakvim kriminalističkim serijama gde pratimo obe strane zakona, i white collar crime i uličare, svejedno, volim kada svako krene s čiste startne pozicije bez previše referisanja na prethodnu sezonu.

Međutim, u 12 REČI postoji još jedan faktor koji je bio rizičan a to je da ovde imamo posla sa serijom koja se bavi obično jednom situacijom ili sukobom u životu svojih junaka, nije ovo saga o njihovom životu koja ima tu vrstu kontinuiteta i onda je samim tim povezanost događaja još teže očuvati.

Ipak, druga sezona je otišla korak napred u odnosu na prvu koja je bila zahtevna, kriptična i u nekim aspektima vešto skrojena od polovnih delova. Ovde su neki od tih delova i dalje tu, ali novu sezonu mahom nose novi delovi što je jako zanimljivo.

Internacionalizacija priče je vešto urađena kroz uvođenje skandi-elementa kroz rolu Dragomira Mršića, već iskusnog švedskog glumca našeg porekla. Prikaz kriminaliteta kojim se junaci bave je svež, interesantan, informisan, provokativan, u pojedinim momentima i filozofski.

Sve to rezultira jednom ubedljivom sezonom, sa interesantnim likovima koji glumački izvlače sve ono najzdravije što se može dobiti od te lokalne mentalitetske igre, a izbegavaju sve ono loše u njoj; sa žanrovskim zapletom koji je svež i kreativan, lokalan ali i univerzalan; sa jasnoćom izraza; vrlo vibrantnom socijalnom kritikom i generalnom atmosferom.

Kao i posle prve sezone, svakako bih voleo da gledam dalje i šta radi ova ekipa iza i ona ispred kamere, s tim što ovog puta tamo gde je prva sezona obećavala ova je to ispunila.

Treća sezona serije 12 REČI Jelene Stolice najavljena je kao završno poglavlje ove priče. I ako je tako, imamo jednu zaokruženu celinu koja je po više osnova odigrala bitnu ulogu u periodu velike ekspanzije televizjske proizvodnje kod nas, kada je Telekom podstakao hiperprodukciju i kada se snimalo više nego što se gledalo.

Najiskrenije mislim da su AI preporuke, pa i one koje su bile pre njih korišćene kod najbogatijih strimera sposobnije od mene da preporuče gledaocima ono što će im prijati. Ipak, i dalje sam u poziciji da me ljudi često pitaju da im nešto preporučim da gledaju. Iako je serija 12 REČI uvek bila na vrhu preporuka, imam utisak da je njen kult ostao sužen čak i među ljudima sa kojima sam imao priliku da komuniciram.

Kada je krenula hiperprodukcija Telekoma, nametnulo se nekoliko serija koje su kroz svoj tematski okvir uspele da izgrade odan fandom, pre svih DRŽAVNI SLUŽBENIK zbog teme državne bezbednosti i aktuelnosti u odnosu na dešavanja na terenu, zatim CRNA SVADBA zbog svoje okultne senzacionalističke dimenzije, i nezavisno od onoga što su bili opšti rezultati gledanosti i obim eksploatacije stekle su jezgro fanova koji su im bili odani i tokom pauza između sezona itd.

12 REČI u pogledu fandoma nije dosegla tu vrstu vidljivosti, ali je među onima koji su je zavoleli svakako dosegla status ova dva primera.

U izvesnom smislu, 12 REČI je od starta bila meta-serija koja je uzela uspele i funkcionalne elemente najuspelijih serija i podigla na ih još viši nivo, spajajući ih veoma vešto i izvodeći ih sa dozom ukusa koji je za većinu drugih projekata kod nas bio ili u potpunosti nedostižan ili je bio tek povremeno dostižan.

Viktor Savić kao mladi advokat sa predistorijom gradskog mangupa, Tihomir Stanić kao dijabolični advokat povezan sa Dubokom državom, Denis Murić i Filip Đurić kao momci koji za podzemlje obavljaju hakerske poslove i rizniče njihove kripto-novčanike, Nikola Pejaković kao ratni komandant i narko baron, Vesna Trivalić kao svemoćna predstavnica državne bezbednosti i konačno Ivana Vuković, kao mlada i moralno ispravna tužiteljka koja dolazi iz sveta pravničke i dubokodržavne aristokratije, nisu ni u kom pogledu neka usko gledano inovativna podela ili prvi put viđeni likovi. Štaviše, neki od njih poput Pejakovića, Stanića ili Murića su već igrali iste takve likove pre toga. Međutim, u seriji 12 REČI oni su uklopljeni u jednu celinu koja je izgledala kao svojevrsna reprezentacija najuspelijih likova iz najboljih serija koje su do tada postojale, i dati da ih izvede selekcija najboljih ali i najedkvatnijih glumaca koji funkcionišu kao tim.

Vremenom su dodavani naši delegati iz Skandinavije, uporedo ili čak i malo njihove integracije u naše televizijske tokove, i to ne bilo ko već Mrado iz SNABBA CASHa, a otkivene su i neke nove face koje imaju veliku perspektivu poput Petra Novakovića ili Dejana Radojičića, a Branki Pujić i Slobodanu Ninkoviću data je nova dimenzija koju uprkos brojnim ulogama nisu imali.

Taj meta nivo serije je veoma bitan jer ovo, dakle, nije serija koja je došla da nas uči u praznini kako se pravi nešto dobro, već kako se u okvirima onoga što je već postojeći narativno-izvođački imaginarijum srpske televizije može napraviti nešto sveže a opet pouzdano i oslonjeno na formule u koje se veruje.

Otud, 12 REČI nije samo primer kako se pravi dobra televizija već kako se postojeća televizija mogla napraviti u nešto dobro, i bolje od onoga što jeste.

U tom nekom referentnom okviru koji čine UBICE MOG OCA, DRŽAVNI SLUŽBENIK, GRUPA, Pejakovićeve serije iz Republike Srpske i rediteljski radovi nove generacije filmskih autora, 12 REČI u trećoj sezoni dodaje i CRNU SVADBU, doduše ne zbog odlaska u okultno i fantastiku, ali zbog uvođenja motiva tajnog društva, u suštini masonske lože, u zaplet.

To neraskidanje sa onim što već postoji u našoj televiziji već produbljivanje toga i pronalaženje načina da se to uradi veštije i uspešnije, meni kao profesionalcu naročito znači i čini ovu seriju veoma korisnom za našu scenu, gde dakle nije raskid jedini put već je i remont sasvim u redu.

Strukturalno, 12 REČI se fokusira na karaktere i uprkos tome što ima vrlo razvijen zaplet kako njen žanrovski duh i nalaže, prevashodno ga izlaže kroz situacije koje se tiču karaktera, povremeno ostavljajući bitne ali ipak podrazumevane stvari u elipsi. To dovodi do izvesne mannovske kriptičnosti, i zahteva pažljivije gledanje, čime se ona ipak odvaja od tipičnog žanrovskog sadržaja koji se pušta na nacionalnim frekvencijama gde je gledaocu posle gledanja petnaestak sekundi sadržaja otprilike jasno ko je ko i šta se gleda.

Činjenica da serija zahteva malo viši angažman gledaoca kako bi ispratio dešavanja, naročito u prvoj sezoni, uvodi 12 REČI u paradigmu Peak TVa i približava je jednom veoma pozitivnom primeru, a to je serija PET Balše Đoga, koja je ipak išla drugim putem i mnogo više išla na raskid sa dosadašnjim praksama. To ne znači da se 12 REČI delom nije oslonila i na nju.

Tri sezone su povezane u celinu kroz likove koji egzistiraju u jednom svetu uber-kriminaliteta u kome sve što se dešava jeste kontinuitet jedne društvene transformacije koja je krenula u tranziciji i tu svi slučajevi zajedno čine jedan veliki uber-slučaj. Međutim, svaka sezona ima fokus na jedan zločinački poduhvat, i on se umereno preliva nadalje u sledeće sezone, pre svega kroz likove i traume stečene u okviru tog dešavanja, ali i kroz neke konkretne repove.

Elementi meta-serijalnosti su prisutni u sve tri sezone, i smatram da serija može da se gleda i u klasičnom nedeljnom ritmu, ali i da se bindžuje. Formalno gledano, rekao bih da je treća sezona formalno pretegla u smeru nečega što je više za bindž nego za nedeljni ritam,

Oblici kriminaliteta kojima se serija bavi su u rasponu od klasičnih do nekih atipičnijih i aktuelnijih, kao što su kripto-valute, trgovina unapređenim sojevima marihuane, i u tom pogledu imamo raspon od nekih nice and classic postavki s privatizacijama, eksproprijacijama i narkotivima i neke moderne koje imaju veze sa IT sektorom. Međutim, karakteri kao ključ izraza cele serije čine da i ono što je novo i neobično čak i za ljubitelje i poznavaoce bude prijemčivo.

Kad sam govorio o ukusu, njegov veoma bitan deo je produkcioni dizajn. Ovo je serija u kojoj scenografije Lane Škundrić zaista ima posebnu ulogu. Sve je dizajnirano, i nema izbora lokacije po sistemu kako-padne. Objekti su svi od reda filmični, atmosferični, serija izgleda vrhunski i izgled joj je od prvog do poslednjeg frejma kontrolisan, što je na našoj televiziji redak slučaj.

Svemu su naravno doprinela i dvojica direktora fotografije koji su ispratili ove tri sezone. Ne treba zanemariti ni sektor zadužen za muziku, kako dvojicu kompozitora za sugestivan elektronski skor kao i ekipu koja je od druge sezone radila vrlo zanimljiva prearanžiranja poznatih pesama bratstva i jedinstva, tzv. overhaule poznatih numera čime je 12 REČI anticipirala ono što je sada postalo vidljivo kao tehnika u seriji TVRĐAVA gde su ta rešenja stavljena u prvi plan.

12 REČI je ne samo retka idejno i izvedbeno uspela serija nego i serija čije ćemo likove pamtiti - sigurno da Vojvoda Čečerina, Gordana, Kum Igor i Leon ostaju neko ko će se pridružiti panteonu upečatljivih srpskih televizijskih likova.

Zavidim onima koji nisu gledali ovu seriju, jer ni ne slute koliko uživanje ih tek čeka.