ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Gledam ovih nedelja HBO dok ga opet ne zaključaju, pa ćemo da vidimo šta ćemo dalje.

Dobra taktika. A, da valjda će da Izazov puste ponovo, naravno. Nisu ga otkupili da ga jednom odvrte...

Ako imaš sbb i ako su ti otključali HBO onda bi trebalo da ga imaš i u video klubu?

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Petronije, ne pratiš fabulu radnje. Nije film sa kablovske, nije HBO, već ruski film koji je pustio ludi RTS. Ne moraju ga više nikad pustiti.

To je nažalost tačno, ako je RTS u pitanju.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Ja sam kao klinac čekao 20 godina da RTS reprizira jedan film sa mojom omiljenom glumicom Kim Novak i nikad ga više nisu pustili.

Dobro, ako baš zagusti ima dobar pirat za ovo...

Ne znam tačno šta sam očekivao sedajući da gledam rimejk filma Death Wish koji je režirao, od svih ljudi, pa i neljudi, Eli Roth. Pitanje zašto bi iko u 2018. godini pravio rimejk utemeljiteljskog osvetničkog akcijaša iz 1974. godine koji je, na kraju krajeva bio ne samo začetnik serijala što je već drugim nastavkom otišao u sopstvenu parodiju već i porodio čitav žanr toskično-maskulinih fantazija je, nažalost, dobilo najgluplji i najpredvidiviji odgovor baš od strane samog Elija Rotha koji je primetio kako su teme originalnog filma i dalje relevantne, kako je četrdeset i kusur godina kasnije kriminal u SAD i dalje potpuno van kontrole a policija je nemoćna da mu se suprotstavi i da, koliko god da je zemlja napredovala u drugim pogledima, ona stagnira u pogledu smanjenja stope kriminala.



Sad, ne znam gde Eli Roth živi i koje to podkaste mučenik sluša ali od početka devedesetih godina je u SAD stopa kriminala postojano u toliko sigurnom padu da samo ljudi potpuno odvojeni od realnosti mogu da tako nešto izjave. Naravno, Roth je dovoljno odvojen od realnosti da uzme jedan u startu ideološki problematičan, ali i generalno ne naročito sjajan film a onda od njega napravi jednu bezukusnu trilersku papazjaniju kojoj čak ni Bruce Willis, Vincent D'Onofrio, Dean Norris i Elizabeth Shue ne mogu da pomognu. Najveći Rothov greh je da Death Wish iz 2018. godine u potpunosti ignoriše ekstremni smer u kome se originalni Death Wish serijal razvio tokom osamdesetih – za šta bi neko rekao da je već samo po sebi problematično – ali da sa druge strane temeljito fejluje kao drama o urbanom nasilju i osveti u kojoj osoba iz više srednje klase ubija pripadnike manjina u naporu da učini ulice velegrada bezbednijim. Naprosto, ovaj film ne govori NIŠTA ni o čemu, krijući se iza talk-radio dijaloga koji služe kao nekakav polaroid onoga što priča narod na ulici i bežeći od bilo kakvog komentara bilo na temu manjinskog kriminala u američkim gradovima, bilo na temu kulture (i fetiša) oružja, bilo na temu belih muškaraca iz više srednje klase kojima je fantazija o zaštiti svoje porodice od (seksualnih, dakako) prestupnika silom oružja tek deo posrtanja kroz pozne srednje godine.

Originalni Death Wish iz 1974. godine je pokojni Roger Ebert već u prvoj rečenici svog prikaza opisao kao ,,kvazifašističku reklamu za urbani viđilantizam urađen u u stilu brzog akcionog filma" ali Rothov rimejk je urađen u eri ,,diversity, equity and inclusion" i on čak ni ne reflektuje ikakve opipljive strahove koje današnja Amerika uzgaja. Sa premijerom u drugoj godini Trampovog mandata, Rothovom filmu primetno nedostaje ona vrsta konspiratološkog kriptorasizma i MAGA energije koja bi makar OVAJ Death Wish učinila na bilo koji način relevantnim ili interesantnim.



Michael Winner je bio jedan od ključnih režisera akcionog filma osamdesetih godina, već i time da je temelje njegovog žanrovskog identiteta udario u prvoj polovini sedamdesetih. Radeći sa Charlesom Bronsonom u nekoliko produkcija pre Death Wish, Winner je imao razrađenu ruku i talenat za kinematsku akciju i nasilje koji su ga činili nekom vrstom bezbednije verzije Sama Peckinpaha, zahvaljujući uostalom i tome da nije imao Peckinpahove probleme sa adikcijom. Death Wish iz 1974. godine došao je kao neka vrsta ,,žanrovskije" eksploatacije ideja sličnih onima koje je Kubrik imao u ekranizaciji Burgessove Paklene pomorandže a Peckinpah kada je sa Psima od slame ekranizovao Williamsov The Siege of Trencher's Farm. Lišen literarnih ambicija, Death Wish se mogao posmatrati i kao odjek onog što su beli srednjeklasni stanovnici američkih gradova mislili (i sve glasnije gunđali) posmatrajući efekte novih urbanističkih ambicija nacije koji su posebno pogađali manjine i pretvarali nekada siromašne ali srčane zajednice u legla bandi i maloletničkog kriminala, a koji se onda prelivao i u druge gradske četvrti.

Da bude jasno, originalni Death Wish nije bio eksplicitno rasno kodiran, trojica provalnika koji napadaju porodicu Paula Kerseyja nakon što ih razbesni činjenica da supruga i ćerka uglednog arhitekte nemaju više od sedam dolara u gotovini, su svi belci (jedan od njih je i mladi Jeff Goldblum u svojoj prvoj ulozi, a koji sa svojom dosta izraženom semitskom fizionomijom možda može da prođe kao nekakav latinski nasilnik), i tek u drugom Death Wishu, iz 1982. godine, koji zvanično otvara eru ,,desničarskog akcijaša" nasilnici (i silovatelji, dakako) budu većinski afroameričkog porekla. Štaviše, jedan od trojice ,,Freakova"* koji upadaju u Kerseyjev stan, a koji sprejem šara po zidovima ali i po genitalnim delovima tela dvaju žena, će u jednom momentu na zidu nacrtati i kukasti krst, kao neku vrstu tada još univerzalnog simbola zla i bunta usmerenog u pogrešnu stranu.

*u filmu napadači nemaju imena



No, originani Death Wish je zasejao seme akcionog filma osamdesetih, utemeljujući neke rekurentne motive, počev od toga da su već u njemu srednjeklasni strah od urbane sirotinje i strah belog, sredovečnog muškarca od toga da će mu neko drugi dodirnuti ženu ili ćerku spojeni u jedno. Čak će i srazmerno crtanofilmskiji Commando Marka Lestera ponoviti neke od ovih motiva, a Lester je ionako par godina ranije, iste godine kada je izašao Death Wish II, snimio eksploatacijski revenge klasik Class of 1984, vrlo se jasno temeljeći na kombinaciji srednjeklasne paranoje, seksualne ugroženosti i ideje da pretupnici uživaju nekažnjivost jer policija sputana liberalnom politikom ne sme da ih pipne.

Rothov Death Wish nema ništa da kaže o ovome. U jednoj od scena policijski inspektor (vrlo dobri Dean Norris) objašnjava Willisovom liku kako većina nerešenih slučajeva ubistva zapravo spada u međusobne obračune među bandama (,,asshole on asshole violence") i kako se slučajevi kao što je ovaj u kome su stradali njegova žena i ćerka neizbežno na kraju reše. Dodatno, Willisov Paul Kersey naprosto nema Bronsonov pomalo manični pogled i legitimnu zlu silu koja ga iznutra vuče da noću luta gradom sa pronađenim pištoljem i traži nevolju koju može njime da reši.



Štaviše, Willisov Paul Kersey nema skoro ništa, i u filmu u kome masa televizijskih glumaca (D'Onofrio, Shue itd.) glumi kompetentno i ubedljivo, Willis je vidno indisponiran. Glumac poznat po ako ništa drugo ekspresivnim ulogama u serijalu Die Hard je ovde, možda i na ime već nastupajućih dementnih promena, bezizražajan, bez interesantne mimike ili ikakve harizme. Možda, naravno, samo imamo na delu i to da je Willis video jedan nezanimljiv, ravan scenario...

Nije da se scenarista Joe Carnahan nije baš ni malo trudio. On je, uostalom bio u nekom momentu viđen i da režira ovaj scenario (nakon što je Stallone odustao) i  njemu verovatno postoji mera nekog njegovog ličnog pogleda na temu (nakon sređivanja koje su nepotpisani uradili još dvojica skript-doktora), ali se do kraja to u egzekuciji negde zaturilo. Film ima neke interesantne kontraste, na primer u tome kako prikazuje reklame za lično naoružanje i prodavnicu oružja gotovo kao radnju sa igračkama za odrasle, sa lepom, dobro raspoloženom prodavačicom koja će sve da pomogne, ali Roth ovaj volej koji sebi nabacuje ne koristi da nešto kaže, sem da Kerseyja, na kraju filma, jelte, lagodno slobodi odgovornosti jer je sve radio u skladu sa propisima. Ako je poruka filma trebalo da bude da sistem ne radi i da ljudi moraju da preuzmu pravdu u svoje ruke, Kerseyjev napor da sve bude ,,na belo" je jedna naivna, slabašna karika u tom lancu zaključivanja.

Dalje, ovom filmu izrazito fali ta atmosfera urbane paranoje koju je original imao a njegovi nastavci izdigli na fantazmagoričan nivo. Već drugi Death Wish na početku ima radijski voiceover u kome se o kriminalu govori kao o urbanom ratu u kome se Amerika nalazi a jedan od političara govori da je neophodan ,,positive policying" da bi se u tom ratu pobedilo. Kasniji nastavci su praktično doslovno transformisali gradove u ratne zone* ali Rothov napor u ovom smeru je samo slabašno imitiranje Winnerovog postupka. On nam pušta radijske voditelje koji nabrajaju broj pucanja i ubistava što su se desila u gradu preko vikenda i govore o rastućem kriminalu, pa kada se desi to što se desi, i Kerseyjeva porodica strada, čujemo i da u bogatom kraju u kome Kerseyjevi žive postoji jedan generalni problem sa čestim provalama u kuće.

* u Death Wish 3 Bronson prve žrtve ubija jer su mu seli na haubu od kola dok je on namerio da ruča sa prijatnim starijim bračnim parom što nema para da se iseli iz problematičnog kraja grada, a do kraja filma koristi vojno naoružaje kao što su visokokalibarski mitraljez i ručni raketni bacač



Niko nigde i nikako ne komentariše zašto se to dešava – a svi žive u kućama sa staklenim vratima, bez kamera, alarma, ikakvog obezbeđenja, jer je u pitanju poštena i, eto, naivna viša srednja klasa – i film se ne bavi klasnim raslojavanjima, nekakvom redistribucijom vrednosti koja dolazi jer sve siromašnije manjine oko sebe gledaju sve veće bogatstvo.

I dobro, sad, osvetnički akcijaši generalno nemaju tendenciju da se bave sociološkom analizom koja bi išla tako daleko, ali Roth ne radi ništa ni sa drugim nabačenim volejima. Willisov Paul Kersey, recimo, nije arhitekta nego hirurg i to, sudeći po svemu, koji radi i urgentnom centru jer stalno krpi žrtve upucavanja. I to da je on čovek koji spasava živote, čak i kad mu na operacioni sto dovedu tipa očigledno povezanog sa napadom na njegovu porodicu, film ne koristi ni na kakav interesantan način. Willis je prosto nekakva tabula rasa, čovek koji je imao nasilnog oca ali koji je naučio da živi mirno i čija bi transformacija u urbanog osvetnika što noću nabaci kapuljaču na glavu i gleda koga će da izroka jer narušava sigurnost gradskog ambijenta trebalo da nas mnogo više inbtrigira, šokira, zgadi ili impresionira.



Ali ništa od toga se ne dešava. Roth je kompetentan autor u vizuelnom smislu, ali ta njegova kompetencija dobacuje do solidno urađenih akcionih scena dok je ostatak filma kao da gledate bilo koju epizodu bilo koje sezone bilo koje CSI serije. Iako snimljen na lokaciji, u Čikagu, barem delom, ovaj Čikago ne deluje ni izdaleka kao nekakvo grotlo kriminala, nasilja i generalne paranoje koje je Roth valjda želeo da nam prikaže i  umesto toga, ovo bi mogao i sve vreme biti tek Montreal u kome je veći deo futidža i napravljen.

Jedan od ključnih motiva u ovakvim filmovima je odnos između muškosti i vatrenog oružja, a što je još jedna stvar koju Roth kao da na početku kapira a do kraja zaboravi. Bronson će u Death Wish filmovima nositi progresivno sve veće pištolje (u Death Wish 3 koristi Auto Mag koji deluje svemirski u odnosu na old school automatike iz prethodna dva filma) i druga oružja, pa će i drugi filmovi iz ovog žanra vrlo fetišistički tretirati pucaljke, od krateža Mela Gibsona u druga dva dela Pobesnelog Maksa, preko magnuma u nastavcima Prljavog Harija (čiji se drugi deo, uostalom, doslovno zove Magnum Force, ali je tek u osamdesetima napravljena spona između seksualnog nasilja i Harijevog neoficijelnog deljenja pravde), do Stalloneovog korišćenja mitraljeza u Rambo: First Blood Part II i Venturinog mahanja minigunom u Predatoru. No, Rothov Death Wish ni ovde ne radi ništa interesantno, ni vizuelno ni narativno. Kersey koga bar u dve scene nazivaju ,,pičkicom" i dovode u pitanje njegovu muškost ne pokazuje nikakav zanimljiv razvoj ličnosti do kraja – Willis je prosto ravan i isti u svim scenama.

Toksični muški odgovor na fantaziju o seksualnoj ugroženosti ženskih članova porodice – a koji stoji u korenu ovog žanra i koji je, kako rekosmo, nakon Kubrikovog i Peckinpahovog srazmerno suptilnijeg rada, utemeljen originanim Winnerovim Detah Wishom – je ovde na kraju tretiran na najgori moguć način. S jedne strane, seksualni napad na ćerku je ovde ,,samo" planiran, a ne i realizovan, a ćerka, nakon buđenja iz kome ubrzo uspeva da se povrati i funkcioniše normalno, što rimejk čini manje mizoginim od originala u kome su nasilje i ponižavanje žena eksplicitni i brutalni a lik ćerke trpi ogromne posledice PTSP-a i katatoničan je dobar deo filma. Sa druge strane, Paul Kersey je  ovde neki tip koji se, barem da mi vidimo, nije ni mnogo potresao zbog smrti žene i teške ozlede ćerke i njegova šetnja gradom i upadanje u nevolje su... besmisleni. Kada konačno nađe trag koji ga dovede do napadača na familiju, vidimo nakratko bljesak eksploatacijskog trilera koji smo MOGLI da dobijemo i koji je mogao biti časna DTV muljavina, ali Roth se naprosto nije odlučio da li radi dramu, triler, eksploataciju ili parodiju. Čak ni efektne scene talk radio debata i ukazivanje da je amaterski, telefonom snimljeni futidž Kerseyjevog viđilantizma postao senzacija na društvenim mrežama i da ljudi od njega prave meme i smišljaju haštagove nisu dovoljne da film ikako utemelje u sada i ovde jer se on, zaista, ne bavi ničim stvarnim i ne pravi ni dostatan napor da efektno potpiruje strahove Fox News publike i slušalaca konspiratoloških podkasta a to je, jebem mu mater, MINIMALNO što bismo zahtevali od Rotha u 2018. godini.



Kredit treba dati tamo gde je zaslužen: Roth akcione scene režira solidno, sa dobrim vizuelnim pripovedanjem i poigravanjem sa sistemima nadzora, a završetak scene u baru gde protivnik strada, što bi gejmeri rekli, od RNG-a* je duhovit i efektan. Takođe, scena u kojoj Willis muči a onda ubija napadača koji je želeo da mu siluje ćerku ima spretno urađen torture porn vajb i na trenutak podseti čoveka ko je Roth i šta on zaista ume da radi.

* a taj RNG ima formu kugle za kuglanje koja mu neočekivano padne na glavu

Ono što ne ume je, očigledno, da bude bolji od Michaela Winnera čak i u jednom od gorih Winnerovih momenata. Death Wish iz 2018. godine je vizuelno kompetantan ali iznenađujuće isprazan film kome efektno pripovedanje neuspešno maskira činjenicu da nema pojma šta bi da zaista kaže, da polemike koje zaziva ni ne pokušava da filmski reši i da je nastao samo zato što su rimejkovi danas sigurniji posao od bilo čega originalnog. Ne znam tačno šta sam očekivao sedajući da ovo gledam, ali dobio sam svakako manje, od bilo čega zamislivog.

Ponekada čovek samo poželi da pogleda osvetnički akcioni film u kome mlada žena pronalazi gangstera koji joj je zlostavljao prijateljicu – titularnu balerinu – i onda ga nožem ubode u lice, više puta upuca pištoljem i na kraju spali. I, ne, taj čovek ne mora da čeka do Juna kada će se prvi spinof serijala John Wick, sa Anom de Armas u glavnoj ulozi pojaviti u bioskopima, pošto je korejski film, pod istim naslovom, Ballerina, već snimljen i vrti se na Netfliksu.



Ova dva filma, sem naslova i mlade, opasne žene u glavnoj roli, koja pravdu traži tamo gde prestaju zakon i institucije proverbijalnog sistema, nemaju mnogo toga zajedničkog. Korejska Ballerina je drugi dugometražni film mladog režisera po imenu Lee Chung-hyun, momka u ranim tridesetim koji kratke filmove snime od srednje škole a dugometražni debi, The Call mu je bio nadahnuti rimejk britansko-portorikanskog horora iz 2011. godine The Caller. The Call je bio sniman kao bioskopski film ali je pandemija, znate već, pokarabasila bioskopsku distribuciju pa je ovaj film imao premijeru na Netfliksu. Onda mu je pre dve godine kratki film The Bargain bio dobro primljen i ekspandovan u seriju koja je išla na striming a gde je i Paramount bio jedna od produkcija koje su učestvovale na projektu. I ovde je igrala i Jeon Jong-seo (koja na zapadu koristi i ime Rachel Jun), mlada glumica iz The Call, a kojoj je taj film dosta pomogao u izgradnji reputacije s obzirom na nagradu za najbolju glumicu dodeljenu u okviru tradicionalne Baeksang Arts Awards ceremonije što se u Koreji održava duže od pola veka, a koju je za njega dobila. Lee je svakako prepoznao talenat kada mu ovaj ušeta u kadar, pa je i za Ballerinu ponovo glavnu ulogu poverio baš Jeon Jong-seo i ona je, igrajući po prvi put akcionu (anti)heroinu što muškarcima treba da pokaže kako žene uzvraćaju kad krenete da ih tretirate kao resurs, dosta vozdigla film koji, da se ne lažemo, ima relativno rudimentaran scenario.

Lee Chung-hyun, koji je i napisao ovaj film se, zapravo, u priličnoj meri oslonio na vizuelno pripovedanje i to treba ceniti. Za Ballerinu se moglo čuti i da je ,,artsy" varijacija na korejski akcioni film i s obzirom na nehronološko pripovedanje, najminimalniji minimum teksta potreban da nekako ispratite ko tu koga i zašto ubija, te obilato korišćenje boja, filtera i maštovitih scenografskih rešenja, a da opet pričamo o prilično realističnoj priči u savremenom, ,,običnom" prosedeu, bez johnwickovskog mitologiziranja, ima ovde dosta zanata koji treba pohvaliti. Ono gde Lee Chung-hyun možda promašuje je ta blank-slate protagonistkinja i Ok-Ju, lik koga igra Jeongova, je u najboljem slučaju nezanimljiv, u najgorem jedan promašeni, od afekata lišeni akcioni vektor u središtu priče koji ima protagonizam i asertivnost, ima čak i motiv, ali gledalac u postupcima Ok-Ju ne nalazi stvarnu empatiju ili stvarnu osvetničku žudnju koja bi trebalo da izazove emotivnu rezonancu u njemu i time u idealnoj formi plasira moćnu, visceralnu završnicu filma.



Ovo je svakako rizik kod modernog (i ne samo modernog, naravno) akcionog filma koji se često gradi oko kaskadera i majstora borilačkih veština za koje se podrazumeva da nisu zaista glumci i da scenario ne treba niti može da se osloni na njihov performans u pogledu prenošenja emocije, motivacije itd. Otud je taj hladni, naoko bezosećajni glavni lik koji malo govori, izražava se akcijom i valjda je tu samo da gledalac u njega upiše svoju frustraciju i navija iz sve snage kad ovaj krene da roka po dušmanima, postao neka vrsta čak ne ni stereotipa već prototipa. Što, kao uspešan model za proizvodnju savremenog akcionog filma, kao da podupire ogromna popularnost baš Johna Wicka sa Keanuom Reevesom u glavnoj ulozi koji je, iako ,,pravi" glumac, i dalje jedva korak iznad nekog kaskadera.



A što je šteta, već i time da su, na primer, filmovi poput Taken ili From Paris with Love pokazali kako dobro može da radi spoj kvalitetne akcije i kvalitetnih glumaca. Na kraju krajeva i Nobody od pre par godina nas je sve razgalio između ostalog odličnim performansom Boba Odenkirka.

Poenta koju želim da napravim je da je Jeon Jong-seo vrlo solidna glumica i da ona ovde sa vrlo malo teksta ili, reklo bi se, mnogo direkcije, daje jedan intenzivan, energičan i ubedljiv performans. Na kraju krajeva, ovo je žena od dajbože šezdeset kila koja treba da do kraja filma zbriše najveći deo seulskog mafijaškog kontingenta i Jeonova u ovaj zadatak ulazi sa svim stisnutim usnicama i ubilačkim pogledima koji su potrebni da skočimo iz fotelje i glasno navijamo. Da je još dobila malo pametnog teksta da izgovori, film bi daleko dalje stigao u svojoj feminističkoj agendi.



Jer, Ok-Ju u ovom filmu sveti svoju dobru drugaricu iz srednje škole, Min-Hee (igra je izuzetno dobra Park Yu-rim, koja je igrala i u Hamaguchijevom Drive My Car), a koju na početku filma nalazi u kadi sa prerezanim venama i molbom da je osveti. U tom trenutku ne znamo ni kakav je odnos dve žene ni kakav kapacitet Ok-Ju ima da ikoga sveti, iako nas je uvodna scena u prodavnici robe široke potrošnje gde ona sa patosom poravna gomilu lokalih mangaša dovoljno glupih da misle da je pljačkanje novca iz kase u eri opšteg plaćanja karticama ekonomski mudar potez, uverava da je Ok-Ju žena sa "posebnim setom sposobnosti".

Ova uvodna scena režirana je sa svim šmekerskim stilom akcione komedije modernog doba koja svoj legat vuče iz Hong Konga osamdesetih i formativnih filmova Jackieja Chana, sa sve zbunjenim prodavcem, korišćenjem konzervi pića da se blokiraju napadi nožem i sumanuto brzom montažom koja tuču u neverovatno skučenom prostoru čini urnebesno dinamičnom.



No, film osetno menja brzinu nakon uvodne špice i sa vrlo malo reči i dosta slika pripoveda nam o dve drugarice od kojih jedna ima snove da bude balerina i predano vežba i nastupa da bi joj ovo postala profesija, a u poslastičarnici radi da plati račune, a druga je ćutljivi, asocijalni lik koji sam sebi kupuje tortu za rođendan jer nema dečka, ni sa kim se ne druži i nema nikakav život izvan svoje profesije koju je, koliko mi možemo da zaključimo, napustila nakon što je zaradila u njoj mnogo para. Koja je to profesija? Vidim da se na IMDb-u pominje da je bila telohranitelj bogatašima ali ja to u filmu nisam uspeo da prepoznam i koliko smem da nagađam, Ok-Ju je možda bila i pripadnica neke specijalne policije...

Lee nam daje mnoge scene nevinog devojačkog druženja u kome vidimo autentičnu sreću na licima obe devojke i ovo su cheesy, skoro parodični ali zanatski korektni flešbekovi što treba da nam objasne zbog čega će Ok-Ju ne otići u policiju, ne pozvati kolege ili ortake iz prošlog života, nego sama krenuti da uhodi mafijaša koji valja narkotike i podvodi žene, ali mu je specijalnost nalaženje mladih, čak i maloletnih klinki, navlačenje istih da mu se pridruže u intimi posebnog hotela na obodu grada, onda uvaljivanje sredstva za omamljivanje u piće, snimanje perverznih BDSM scena sa njima a onda dalje ucenjivanje istih da budu njegove nevoljne seksualne radnice pod pretnjom pokazivanja videa porodici, prijateljima, školi.



Televizijski lepotan Kim Ji-hoon je izuzetan u ulozi podmuklog gangstera Choija, temeljito menjajući svoj neodoljivi boy-next-door šarm da se prikaže kao praktično psihopatski zlostavljač žena i mora se reći da mu i duga kosa i uloga grubog, okrutnog muškarca odlično stoje. I ovde je šteta da scenario ne ide malo više u dubinu kako bi temeljitije prikazao psihologiju muškarca koga treba da mrzimo i da željno iščekujemo odmazdu za koju znamo da stiže. No, Kim je toliko dobar da i bez previše verbalnog pojašnjavanja gledalac oseti koliko Choi ima plitak odnos sa ženama, koliko ih vidi kao stvari koje se koriste, koliko uživa u zlostavljanju.

Choi je inače i deo pomenute seulske mafije i scene sa njenim šefom (po imenu Chief Jo) daju filmu malo gajričijevske dinamike, najpre jer je Kim Mu-yeol fenomenalan kao Jo, i dobija i malo sočnog dijaloga kojim se pokazuje da veliki seksualni predator, kao što je Choi, zapravo u hijerarhiji gangsterske ekipe ne predstavlja neko veliko mudo i da mu se zapravo svi podsmevaju da je isuviše lep i da mu novi ožiljak na obrazu u stvari popravlja izgled.



Kada naša glavna junakinja dobije priliku da se sama susretne sa Chiefom Joom, ovo je sjajan momenat ukrštanja pogleda dva apeks-predatora sa dve strane zakona. Jo je hladan i opušten i čak sasvim razložno kaže da njih dvoje nemaju nikakav razlog da se sukobljavaju. A onda kreće pakao i najbolja akciona scena u filmu.

No, pre toga imamo potragu za Choijem koju Ok-Ju preduzima, pa set pis u hotelu, i ovde je akcija briljantna, agersivna, dobro režirana, sa maštovitim scenografskim postavkama, dobrim svetlom i savršenim tajmingom pannčlajna scene u kojoj na našu junakinju kreće mafijaš sa upaljenom motornom testerom u ruci.

No, srednji deo filma je onda relativno spor i u njemu se dešava relativno malo toga i, da se razumemo, ne zameram Leeju što ovde ubacuje još flešbekova koji nam podebljavaju motivaciju protagonistkinje, već pre svega to da je njena priprema za nastavak lova na Choija relativno neinteresantna. Svakako, tu je jedna scena u kojoj ona kupuje oružje od starijeg bračnog para i ovo je suvo komični set pis koji se završava simboličnom ejakulacijom gospođe što demonstrira kako radi bacač plamena (,,koriste ga da čiste osinjake", kaže onda) i gledalac automatski zna kako će se film završti, čak i da će polovni pištolji koje Ok-Ju sa dosta nepoverenja pregleda u nekom momentu da je prodaju.



Ali ono kako ona dolazi u poziciju da pronađe Choija i da se sukobi sa pomenutim mafijašima, to je rešeno nemaštovito, na mišiće, uz obilato laganje gledaoca koje naprosto nije ni opravdano jer scena u kojoj se proverbijalni stolovi okreću i Ok-Ju od lovkinje postaje lovina je namerno rađena da bude neprozirna i nejasna. Više kreativnosti u ovom delu filma bi dosta pomoglo da se zaradi njegovo urnebesno finale.

Dok do njega ne dođe, vredi da se osvrnemo na scenografiju, svetlo i fotografiju u filmu. Niskobudžetni akcioni filmovi, to je već decenijski kliše, često odrađuju svoje glavne set pisove u napuštenim fabrikama ili na gradilištima jer su takvi setovi dostupni i na njima nema mnogo toga što može da bude oštećeno. No, Ballerina, kao što je često slučaj sa korejskim akcijašima, sa neobičnom lakoćom prevazilazi ovu prepreku i Leeju se nikako ne može zameriti da je film vizuelno neinteresantan. Naprotiv, on, scenograf i direktor fotografije (osvetljivači itd.) su se izuzetno potrudili da čak i stan pokojne Min-Hee bude vizuelno zanimljiv, scena u diskoteci je odlično slikana, sa kvalitetnim korišćenjem svetla i boja, flešbekovi sa Min-Hee i Ok-Ju su briljantno minimalistički, bilo da se dešavaju u restoranu, bilo na plaži, bilo na ulici, čak su i Choijeva kuća i hotel u kome maltretira žene kvalitetno osmišljena okruženja, a to da se film završava u štalama sa rasnim trkačkim konjima i na obližnjoj velelepnoj farmi kanabisa* je prosto nadahnuto. Lee je svako od ovih okruženja iskoristio do maksimuma i dao svakoj od scena karakter.

*ili kako to sad kažu Koluvijine apologete, kudelje



Kad krene finalno rokanje, ovo je odlično. Johnwickovsko kombinovanje pištolja i pesnica je odrađeno maestralno, sa odličnom koreografijom, dobrim korišćenjem slo-mo efekata i ukusnim korišćenjem viscere, a Jeon Jong-Seo je urnebesno energična i deluje ubedljivo u masakru nad gangsterima koji izvodi. Završetak na plaži ima i zarađenu simboličku težinu, a osvetnička kazna nad muškarcem koji žene vrlo očigledno i intenzivno mrzi je zadovoljavajuća sama po sebi, mada joj svakako nedostaje prethodni dramski rad da bude za anale.

No, Ballerina nije film sa velikom dramskom ambicijom. Ovo je solidni, vrlo lepo snimljeni osvetnički akcijaš koji svoje teme koristi koliko mora i najviše se ulaže u svoje set pisove i fotografiju, podcrtanu Grayjevim autotjunovanim R&Bjem. Priđite mu sa prave strane, očekujte pre svega vrhunski direct-to-streaming ugođaj i sasvim ćete uživati.

gledao si samo zato što upucava ovog Hrvata, priznaj

Hahah, ne, ali sam se podsetio da uradim skrinšot na kome se on vidi da razveselim sagitaške čitaoce.

Jedino ako si planirao da napucaš ekstremni rejting ovom topicu, jer spremi se, oni dolaze. Dvojica ih je i nemaju milosti.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

i ja sam to vidio ali nisam htio komentirati dok vi niste napisali nešto

mada sam htio napisati kako ti se bre da više te kobasice pisati na forumu
onda sam skontao da imaš blog pa ti je oprošteno

moj je profa besim spahić znao reći ako ne znaš nešto ispričati u 3 rečenice ne počinji (i onda monolog drži 2 sata)

čemu te kobasice na forumu?

ja paralelno čitam 4 knjige i sad trebam jelte neki bezvezni azijski film koji nikad neću pogledati iščitati

traćenje talenta meho meho

ja sam imao vremena rokati skrinšotove kad sam imao 23 godine
ali vidim da neki imaju za to vremena i u pedesetim

Ne jede ni meso, čudak!

Quote from: Truba on 02-02-2024, 14:48:46

čemu te kobasice na forumu?

ja paralelno čitam 4 knjige i sad trebam jelte neki bezvezni azijski film koji nikad neću pogledati iščitati

traćenje talenta meho meho

Pa nije to nužno za tebe. Nego za nekog putnika namernika, mlađeg od nas i sa možda zdravim interesovanjem za novi azijski film. Dakle, nekog ko ima vremena, entuzijazma i nije sve ove stvari koje ja pišem pročitao petsto puta do sada.

Takvih nema

Ali za slučaj da se pojave nek imaju šta da čitaju!!!!!!!!

Quote from: Truba on 02-02-2024, 17:09:06
Takvih nema

Ima. Mracnjaku.

Ma, Truki, ti si full time Sagitaš, ja ovde više mislim na lurkere koji sad imaju 20 godina i misle da su prve osobe na svetu koje su otkrile novi azijski akcioni film.

oni ce to otkriti na instagramu

Većina da, ali neki će želeti da nešto i pročitaju. Dakle ne samo da stupe u interakciju sa fenomenom na tom nekom blic-nivou, nego i dsa vide neku analizu, kontekstualizaciju itd. Ako im mi to ne ostavimo, koji smo kurac sve ovo i radili?

Quote from: Meho Krljic on 02-02-2024, 18:43:50
Ma, Truki, ti si full time Sagitaš, ja ovde više mislim na lurkere koji sad imaju 20 godina i misle da su prve osobe na svetu koje su otkrile novi azijski akcioni film.

Nije to nešto čime se ponosim nažalost. Više puta sam je ostavljao, ali taj neki talog, mračni deo nesvesnog, me uvek vrati ovde.
Čak sam i Krstaricu za ovu godinu otkačio, ali od sagite ne mogu pobeći. 

Od Sagite možeš samo na Reddit, ili u šumu. Nema između.

Meho: Truman je full metal jacket Sagitaš, a svi Sagitaši su pomalo Trumani.

Truman: Sagita je mračni deo nesvesnog, ali je ipak Barker genijalniji od svih na Sagiti.

mac: Svi Sagitaši su došli iz ludare, a poneki se tamo i vrate.

Sad razmišljam kako na sagiti verovatno pisati do kraja...mog ili njenog, videćemo ko će da pretekne.

Voleo bih da na sagiti ima više sveže krvi, mladih talentovanih dama i kreativnih umetnika. Valjalo bi poraditi na marketingu iako je ovo davno propalo mesto.

Pogledao sam A Touch of Sin, kineski film čiji originalni naziv, 天注定, a koji bi se direktno mogao prevesti kao ,,nebeska sudbina", ima jake simboličke i religijske tonove. S obzirom na to da je u pitanju antologijski sklop sa četiri priče koje bi se najjednostavnije mogle opisati kao ,,socijalna drama" u modernoj Kini, prizivanje religijske simbolike već u naslovu* je iznenađujuće. Savremeni kineski film ne beži od mitoloških i religijskih motiva, ali njih pre očekujemo u akcionim i fantazijskim naslovima, ne u filmu koji se bavi migrantskim šljakerima u fabrikama, seksualnim radnicama i časnim provincijskim proleterima kojima je dosta korupcije što je gledaju oko sebe i treba da veruju da je Maco Ce Tung baš ovako zamislio put u komunizam.

*distributerski prevod je igra reči koja priziva naslov kineskog akcionog filma iz 1971. godine, a koji se na zapadu distribuirao kao A Touch of Zen, čime se sugeriše taj religijski element originala, ali i neočekivana spona sa Wuxia žanrom koju je A Touch of Sin napravio




Nismo mi jedini iznenađeni, jednako su to bili i kineski cenzori kojima je trebalo dosta premišljanja da odobre prikazivanje ovog filma u bioskopima. Autor scenarija i režiser filma, Jia Zhangke je danas ugledni dekan filmske akademije Medijskog koledža u severoistočnoj kineskoj pokrajini Shanxi, kao i predsednik šangajske verzije Vakuverske filmske škole, ali njegovi rani filmovi, a snimao ih je još od polovine  devedesetih, su pravljeni izvan kineskog državnog sistema, nisu prolazili cenzorsku kontrolu i nisu prikazivani u bioskopima, pa se smatraju andergraund produkcijom. Sa svojim četvrtim dugometražnim filmom, The World, Jia je zvanično ušao u sistem uz dopuštenje administracije i od tada je on režiser, scenarista, glumac i producent sa rastućim spiskom naslova.



No, A Touch of Sin je predstavljao iznenađenje i za kinesku ali i za internacionalnu publiku jer je ovaj film uzeo smirene, meditativne prikaze  moderne Kine koji su autoru pribavili i lepu količinu međunarodne pažnje – njegov film iz 2006. godine, Still Life, je dobio Zlatnog lava u Veneciji – i rastrgli ih na komadiće brutalnom socijalnom kritikom i visceralnim nasiljem. A Touch of Sin je dobio i nagradu za najbolji scenario na kanskom festivalu, ali reklo bi se da je ovo bila pre svega utešna nagrada što Jia ne može da dobije Zlatnu palmu, jer bi kineska reakcija na to možda bila isuviše problematična. Kan će mu se par godina kasnije odužiti davanjem Zlatne kočije i Jia je još uvek jedini Kinez koji je dobio ovo priznanje dodeljivano takvim teškašima kao što su Herzog, Scorcese, Kaurismaki, Carpenter, Varda, Cronenberg, Jarmusch... Ne bez razloga Slavoj Žižek smatra Jiu jednim od najvažnijih režisera na planeti u ovom trenutku.




A Touch of Sin je elegantan film, ali nije scenario ono što ćete u njemu prevashodno pamtiti, štaviše, može se argumentovati da publici izvan Kine, koja ne poznaje kineske tradicije, religijske, pozorišne itd, ovde neizbežno mora da promakne nezanemarljiv deo značenjskog sloja filma. Korišćenje tradicionalne muzike i sekvenci uličnog pozorišta u prvoj priči i u epilogu, daje filmu utemeljenje u verovanjima i praksama koje su starije od revolucije i ako ih moderna Kina danas neguje samo kao folklorno nasleđe što treba da hrani nacionalističku energiju na kojoj počiva mnogo savremenog socijalnog inženjeringa, Jiina intencija je očigledno da kritikuje društvo ne kao dobronamerni građanin koji želi da ukaže na nesavršenosti, već kao neko zgađen onim što je društvo, posle svega, sebi dopustilo. I još u tome perverzno uživa.

Četiri priče koje gledalac prati tehnički su nezavisne jedna od druge iako Jia pušta da se likovima koji ih pokreću prepletu putevi. Utoliko, elegantnost ovog filma je već i u tome što počinje u dubokoj provinciji na severu, u selu koje je svoj rudnik uglja prodalo privatnom vlasniku – i nekim čudnim spletom okolnosti, svi u selu su ostali tačno onoliko imućni koliko su bili pre prodaje, osim direktora rudnika koji sada ima privatni avion i lepu ljubavnicu iz metropole – a zatim nas vodi po različitim krajevima zemlje intuitivnim putanjama praćenja običnih ljudskih sudbina koje se završavaju visceralnim krešendima ubistava i samoubistava.



Ako ste odrasli na jugoslovenskoj tradiciji crnog filma i njegovih naslednika u osamdesetima, nemoguće je u A Touch of Sin ne videti istu energiju koju su u svoje produkcije ulivali Žika Pavlović i Živko Nikolić, sa prepoznavanjem korupcije, društvene, političke, opšte i reagovanjem na nju disruptivnim, brutalnim refleksom. Protagonist prve priče u A Touch of Sin je toliko besan što je zajednički rudnik prodat, direktor se obogatio a svi se prave da je to normalno i servilno ga celivaju u dupe, da pravi skandal tokom svečanosti, nakon čega ga lokalni, jelte, moćnik istovremeno i kažnjava ali i pokuša da ga potkupi. Njegova reakcija je... pa, recimo da u njoj glavnu ulogu igra ne samo rezignirani, besni izraz lic Wua Jianga već i jedna pogolema dvocevka sa sačmom za krupnu divljač. Jia Zhangke se za ovaj scenario inspirisao stvarnim događajima i vestima koje su promakle kineskim cenzorima, ali Wu daje razjarenosti glavnog lika jednu zastrašujuće uverljivu dimenziju, deleći pravdu velikog kalibra ne samo tamo gde je lično pogođen već svuda gde vidi stvari koje svi vide i svi ih prihvataju iako znaju da su neispravne. A to uključuje i šibanje sirotog zaprežnog konja koji nije kriv što je seoski put prekriven blatom...



No, uvod za prvu priču nam pokazuje drugog lika, migranta sa sasvim drugog kraja Kine a koga na drumu zaustavljaju tri klinca sa sekirama i traže mu pare. Ovaj lik je protagonist druge priče, gde odlazi u rodni kraj da prisustvuje majčinom sedamdesetom rođendanu ali može da misli samo na to kakvu mu moć daje pištolj koji ima i za koji niko ne zna da je u njegovom posedu. Proslava majčinog rođendana je pomerena do kineske Nove godine baš da bi sinovi rasuti po zemlji mogli da dođu i da svi prisustvuju ali ni slavlje, ni tradicionalni vatromet, pa ni seks ne daju glavnom liku takav adrenalinski fiks kao pucanj iz pištolja. Jia ga zatim upućuje jednom izuzetno mračnom putanjom, režirajući njegov pad u ambis bez mnogo teksta, savršeno kamerom prateći razvoj njegovog plana o kome gledalac ne zna ništa sve dok ne počne da se pred njegovim očima odvija, a tada je već kasno da skrenete pogled... Ovo je kao da gledate nekakav francuski novotalasni film, proteran kroz Tarantinovu mašinu za mlevenje mesa i smešten u kineski, niskobudžetni mizanscen.


Kad već pominjemo budžet, A Touch of Sin jeste rađen digitalnom kamerom, ali direktor fotografije, hongkonški veteran Nelson Lik-wai Yu donosi jednu visoku ekspertizu u ovu produkciju, koristeći širokougaona sočiva, mnogo razmišljajući o svakom kadru i dajući, generalno, jedan prestižan izgled filmu. Mnogo ovde ima scena u kojima protagonisti hodaju ili se voze drumovima dok su oko njih polja i planine – jedna od implicitnih tema filma jeste veličina Kine i putovanje preko zemlje kao čin bekstva, otrzanja u naslovu pominjanoj sudbini – i ovo izgleda fantastično, skoro kao da je korišćena filmska traka, ali Yu Lik-Wai je podjednako dobar u urbanim scenama i enterijerima. Druga tema filma, prilično eksplicitna, je veliki klasni jaz u društvu koje teži besklasnoj utopiji i crnotalasovski snimci radničkih i seljačkih enterijera, punih prastarih kalendara, neobeleženih flaša i dotrajalog drvenog nameštaja čine snažan kontrast kasnijim scenama, u trećoj i četvrtoj priči, gde vidimo kako se oni sa više para provode u saunama sa, jelte, specijalnom masažom, ali i u hotelima koji su doslovno bordeli sa sve tematskim prostorijama uređenim da izgledaju kao vozovi za komunističke funkcionere i devojkama koje kosplejuju kondukterke i medicinske sestre...



Jia ni u ovom drugom delu filma neće mnogo susprezati bes, ali i ovde se sve radi sa malo reči a veliki deo tereta iznose savršena kamera, osvetljenje, scenografija i kostimi, nudeći gledaocu koji je možda očekivao da film produži u crnotalasnom tonu ukus ,,druge" Kine, one koja ne samo plaća za seks, već i koja će se uvrediti kada joj radnica u sauni objasni da je ona recepcionerska i da ona ne daje masaže, obične ili... specijalne. Glavnu ulogu u trećoj priči igra Jiina druga (i aktuelna) supruga Tao Zhao i ona nakon komplikovanog incidenta u kome biva napadnuta od strane supruge svog ljubavnika, a koji nikako da se odluči za jednu od njih dve i preferira da sedi na dve stolice dok može, mora da istrpi nastraje bahatog gosta koji je doslovno besan što se ijedna žena usudila da mu kaže ,,ne" pa je šamara debelom butkom Juana. Wuxia filmovi su poznati po omiljenim prizorima lepih žena sa oštricama u rukama i Tao Zhao na momenat dobija kadriranje i poze koje su zaista mogle ispasti iz bilo kog krvoločnog akcijaša sedamdesetih ili osamdesetih.

Konačno, poslednja priča se bavi mladim momkom koji će pobeći iz fabrike gde je, sopstvenom greškom, napravio sebi situaciju da radi a da ga ne plaćaju dok se kolega, ozleđen jer ga je ovaj tokom rada na mašini zagovarao, ne oporavi. On se vraća u rodni grad i tamo mu drugar nalazi posao u hotelu koji vodi menadžer sa Tajvana i gde radna snaga mora da zna i Kantonski i Engleski jer ,,dolazi dosta gostiju iz Hong Konga i Makaa".



Naravno, brzo postaje jasno da to nisu toliko ,,gosti" koliko ,,klijenti"*, pa je sav glamur u kome će se osoblje gostima uvek i isključivo obraćati sa ,,poštovani goste" samo deo bordelske etikete. Glavni junak nije baš ovako zamišljao svoju karijeru ali makar nosi lepo odelo, ne radi na traci u fabrici i upoznao je jednu od radnica koja se rado druži sa njim i izvan radnog vremena.
*u Engleskom prevodu drugar koji mu saopštava da hotel traži radnike i koristi termin ,,John"

Naravno, muškarci, pogotovo kad su neiskusni, umeju svašta sebi da uvrte u glavu pa momak ubrzo krene da sanja o tome da njih dvoje pobegnu i odu u drugi kraj zemlje da rade nešto drugo. Uostalom, on je navikao da poslove koji mu se ne dopadaju naprosto napusti a da nikome to ne kaže i ode negde drugde, jer je mlad i nema nikakve odgovornosti...



...to jest, dok ga majka ne pozove telegfonom i podseti ga da ona čeka da joj pošalje pare jer nema da jede. Kada i od koleginice o kojoj je počeo da ozbiljno sanjari dobije jedan hladan tuš u kome mu ona kaže da ima ćerku od tri godine koju izdržava, pred našim je junakom izbor da pobegne sam ili da sazri i postane odrasla osoba. On, nažalost, bira treći put...

Jia zaokružuje flm spajajući dva lika iz prethodnih priča i pitajući jednog od njih, kroz usta pozorišne glumice, je li svesna svog greha. Naravno, ovaj lik je najmanje grešan od svih ali je i, izgleda, jedini koji poživi dovoljno dugo da ga more etičke dileme.



A Touch of Sin je brutalan film, ali on scene nasilja koristi inteligentno, kao punktuaciju na krajevima priča koje nisu samo studije protagonista. Naprotiv, protagonisti dobijaju onoliko ljudskosti koliko je neophodno da gledalac oseti delić teskobe i besa sa kojima oni žive jer je SVET oko njih taj koji je brutalan. Ovo je društvo eksploatacije, korupcije, društvo kojim vladaju oni bez skrupula i oni sa mnogo novca, u kome ono što pripada svima uzimaju najmoćniji da bi sebe učinili još moćnijim a i ono što pripada samo nama, na kraju mora da ima svoju cenu jer ništa ne može da ostane izvan začaranog kruga uklete ekonomije. Jia sa ovim filmom, naravno, pravi univerzalniju erupciju besa, rezignacije i očajanja nego što je puko kritikovanje Xi Jinpingove Kine – uostalom ni Scorceseov Taksista nije bio SAMO kritika Njujorka ili Amerike – ali u procepima čistog kinematskog baleta koji je mogao snimiti baš i Scorcese ili Godard ili Žika Pavlović, on nudi nemilosrdnu disekciju baš kineske stvarnost, baš incidenata i nepravilnosti i odstupanja od proklamovanog morala koji, kada se nagomilaju čine nečije čitavo iskustvo življenja u ovoj državi. Elegantan, bez previše priče, ovo je film što gledaoca uvlači u svoje nasilne fantazije gde samo nakloni akcionom filmu u krešendima segmenata čine da gledalac ne kolabira pod teretom previše realnosti koja mrvi sve one dovoljno nesnađene i naivne. A Touch of Sin sam pogledao na Mubiju, a koji nam je u okviru promocije ponudio tri meseca pretplate samo za dolar, pa će verovatno narednih nekoliko nedelja mog filmskog programa biti duboko obeleženo njegovom arthouse ponudom. Pa ko preživi, pričaće.

The Marvels, trenutno najsvežiji Marvelov superherojski film, čija je premijera bila početkom Novembra a ja sam ga, evo, otmeno i neužurbano, dočekao na kućnom formatu, je proverbijalna slamka koja kamili lomi kičmu. Ovo nije samo tridesettreći Marvelov film u jedva nešto više od petnaest godina užurbane i sve više eskalirajući skuplje produkcije, već i tačka preseka priča iz više Marvelovih fimova i serija, nešto što smo nekada u stripovima sa dosta uzbuđenja zvali ,,krosover" ali danas jedva da imamo snage da obratimo pažnju. Tridesettreći Marvelov film, a koji je nastavak ne samo Captain Marvela i čitavog Infinity War dešavanja već i Disney+ televizijskih serija Ms. Marvel i WandaVision (pa, u izvesnom smislu i serije Secret Invasion), je film u kome se susreću likovi što su ranije imali individualne životne puteve i motivacije, među njima se rađa sinergija i, suprostavljajući se skoro nezamislivo velikoj neprijateljskoj sili, uspevaju u poslednjim delićima dostupnih sekundi da spasu ne samo čitav univerzum nego i svoju savest. Trebalo bi da nas takav narativ dirne malo više nego što ovaj film uspeva i pored svih tih para i talenta skrljanih u njega. Umesto toga, The Marvels je finansijski najneuspešniji Marvelov film, koji nije dobacio ni do pola svoj projektovane granice profitabilnosti od (udahnite duboko) sedamsto miliona dolara i biće zapamćen po simpatičnoj, južnoazijski intoniranoj plesnoj sceni i rasi humanoida koja se sporazumeva isključivo pevanjem. I po mačkama, naravno.



Disneyjeve glavešine su svojm investitorima nakon svega rekle da u narednu fazu kreću sa promenjenim planom, a koji podrazumeva manju frekvenciju filmova i serija a veći fokus na njihov kvalitet. Ono što je časno s njihove strane je da se nisu u svemu pozvali na ,,zamor superherojštinom", a koji već duže od decenije kritičari prizivaju ili u najmanju ruku očekuju. The Marvels nije žrtva ,,zamora" publike, koliko je naprosto u pitanju film za koji nemate osećaj da je bitno da ga vidite, jer se bavi likovima koji nikada nisu dobili mnogo prostora da vas zainteresuju ili, ako jesu, to je bilo na platformi koja zahteva pretplatu i koja sadrži još desetine serija što sve jednakim intenzitetom zahtevaju vašu pažnju, a u centru njegovog zapleta je negativac sa toliko malo vremena na ekranu da se kladim da 80% publike po izlasku iz bioskopa ne bi umelo da se seti da se lik koga tumači odlična britanka Zawe Ashton zove Dar-Benn. Darth Vader je nekada bio ikona zla sa komplikovanom istorijom koja je lansirala desetine hiljada stranica fan-fikcije. Čak je i Thanos Josha Brolina bio dovoljno komplikovan i harizmatičan lik sa sumanutom libertarijanskom agendom koja ga je odvela direktno u genocidni fašizam. Dar-Benn je... u najboljem slučaju monster of the week, žena koja pred kamerom jedva da stigne da objasni zašto radi to što radi pre nego što je titularne protagonistkinje lansiraju u svemir gde se ona raspadne u prah. Anihilacija čitavih svetova, naseljenih inteligentnim rasama, u ovom filmu na jedna kratki trenutak podseća na ono što smo još i u Novembru gledali da Izrael radi u Gazi, genocid kao legitiman politički program na ime toga što je vama takođe učinjena stvarna nepravda, ali The Marvels mora da drži toliko loptica u vazduhu da niko ne stiže da se ovim stvarno bavi: uništenje drugog sveta, koga se naše junakinje zavetuju da obrane se dešava ne samo izvan vidnog polja kamere, jer je radnja filma ekspresno prebačena na drugo mesto, već do kraja priče niko više i ne pominje šta se tamo desilo.*
*sem, naravno, u jednom kratkom usputnom dijalogu posle finala u kom Nick Fury, više da umiri gledaočevu savest, kaže da će sva šteta biti popravljena



The Marvels ima legitimno dobru srž zapleta: planeta Hala je devastirana postupcima Kapetanice Marvel koje pamtimo iz prvog filma (mada je Carol Danvers imala dobru nameru, uklanjanje veštačke inteligencije koja je upravljala ovim društvom bacilo je Kreeje u građanski rat i dovelo do kataklizmičnih rezultata po planetu i njen sunčev sistem) i sada nova, radikalna frakcija Kreeja, predvođena pomenutom Dar-Benn vodi neku očajničku kampanju otimanja resursa drugim planetama kako bi društvo Kreeja uopšte opstalo. Ovo daje podlogu za legitimne diskusije o pravičnosti i tome čija je genocidna istorija teža i bremenitija kolektivnom krivicom, ali film toliko brzo sprinta ka svojim akcionim set-pisovima da ima istu šansu da o tome prodiskutuje kao što bi Usein Bolt mogao da objasni istorijat palestinsko-izraelskih sukoba u nekom od svojih pohoda na rekord u trčanju na sto metara. Uostalom u jedva više od sat i po efektivnog trajanja radnje, ovaj film mora da sagradi zaplet u kome će gledalac shvatiti kako to uopšte Dar-Benn krade vazduh i vodu sa drugih planeta i šalje je na Halu, zašto je u tome bitan predmet koji izgleda kao samo komad skupljeg nakita, šta je tu Carol Danvers kriva i šta može da uradi, ali i da konstruiše celu tu hemiju ad-hok sastavljenog ženskog superherojskog tima od tri lika koji svi na ovaj ili onaj način imaju supermoći vezane za, uh, svetlost, i da ih postavi u poziciju da na kraju imamo i one koji su sazreli, i one koji moraju da isprave stare nepravde što su ih počinili, pa i one koje su žrtvovali.



Zvučaću možda i reakcionarno, ali The Marvels nema ni najmanju šansu da sve to spakuje u ni sto minuta koliko, kad se odbije špica, ima na raspolaganju za pripovedanje i koliko god da film pokazuje šarma u svojim prijateljski kičlijskim predstavama civilizacija sa drugih planeta, u dovođenju srazmerno tradicionalne pakistanske porodice na kosmičku stanicu koja je pod bizarnom opsadom iz svemira, pa i u tome kako najmlađa članica tima, Kamala Khan, odlepljuje na Carol Danvers, ženu čije postere doslovno godinama drži na zidu, crta stripove u kojima se njih dve udružuju i uzela je svoje superherojsko ime po njoj, toliko isto jedva da uspeva da smandrlja sržni zaplet i pruži nam dva set-pisa u kojima tri ,,Marvel" junakinje rade zajedno.

Nakon više od decenije i po ekspanzije superheroja u bioskopu i na televiziji, Marvelov filmski univerzum je došao na onu poziciju na kojoj su stripovi bili negde već pred kraj osamdesetih i kao da su sve lekcije koje su učinile prvih deset godina Marvelove filmske produkcije tako uspešnim, temeljno zaboravljene. The Marvels je film koji se vidno ugiba pod naslagama nakupljenog kontinuiteta, istorija likova, njihovih porodica ali i galerija satelitskih likova i neprijatelja, mesta, na kojima su bili i borbi koje su vodili. 1991. godine je relansiranje strip-serijala X-Men sa Chrisom Claremontom i Jimom Leejem za kontrolama Marvelu donelo rekordnu prodaju koja do danas nije nadmašena, sa preko osam miliona kopija, samo da bi Kuća ideja narednu deceniju provela prepuštajući kreativnu kntrolu marketinškim stručnjacima koji su insistirali na što je moguće većem usitnjavanju priča i njihovom prodavanju na komad kroz beskonačne krosovere, spinof serijale, nastavke preko svake razumne granice, i Marvel će se za svega nekoliko godina zateći na ivici stečaja. Danas su X-Men stripovi srećni ako dobace do 300.000 primeraka po broju a  industrija svoje nove superherojske stripove prodaje prevashodno ljudima koji ih kupuju već decenijama, bili su tu kada su Claremont i Lee bili na vrhuncu slave i doslovno umeju da vam izrecituju sve članove svih satelitskih X-Men timova u poslednjih 40 godina, sa kratkim ličnim i porodinim istorijama. Superherojski strip je, dakle, od mas-market fenomena postao tržišna niša, igralište za svirepe gikove, test-zona za opsesivce čiji je interes za stripove mnogo više epistemološkog nego estetskog tipa.



Marvelov filmski univerzum je, činilo se, na početku bio protivotrov ovakvom načinu razmišljanja, nudeći uredne, jasne biografije očišćene od decenijskih naslaga istorijskih protivrečnosti i nebitnih detalja, svodeći likove na jasno motivisane, relatabilne arhetipe i dajući im priče sa klišeiziranim ali razumljivim urgencijama u čijem su se smeru imali baciti ako ne žele da sve nestane.

Ali The Marvels je podsećanje da ne možete eskalirati volumen do beskraja i da kada u svakom narednom filmu tvrdite da je ugrožen čitav univerzum,* postoji tačka na kojoj gledalac na ovakav predlog više ne reaguje. The Marvels ima nekoliko za oko ugodnih scena dobre koreografije, dinamične borbe i prijatno raznobojnih specijalnih efekata, njegove tri junakinje su promišljeno kolorno-kodirane i smela odluka da se u koreografijama njima zamenjuju mesta svaki put kada dve od njih u isto vreme koriste svoje moći na kraju je dala i par dobro režiranih akcenata, ali ugroženost planeta ili univerzuma je ovde posredovana najnezanimljivijim vizuelnim rešenjima koje možete da zamislite, bezličnim geometrijskim oblicima i nemaštovitim zvukom pucanja. The Marvels sa svojim ponavljanjem heskagonalnih oblika na nebu u scenama koje treba da sugerišu kako je govno opičilo o fen i da će svi izginuti kao da eksplicitno podseća da se ovi filmovi prave po FORMULI.
*Slobodno odaberite: Eternals, Shang-Chi, Thor: Love and Thunder, Drugi Doctor Strange, treći Ant-Man...



Neki delovi formule svakako i ovde funkcionišu. Kamala Khan je naprosto dobar lik i čak nisam bio ni besan što su njene moći u seriji i ovom filmu ptopuno promenjene u odnosu na ono što ona ima u stripovima kako bi se na silu uspostavio nekakav balans između nje, Carol Danvers i Monice Rambeau. Njeno ,,etničko" kodiranje nije prenaglašeno i, onoliko koliko film ima vremena da se bavi njenom familijom – grupom normalnih pakistanskih migranata u Nju Džersiju – bačenom na front intergalaktičkog rata, iz toga se ispumpa dosta šarma, komičkog i humanog, a što je bitno u filmu koji se dobrim delom dešava u svemiru i lako se zaboravi za šta se svi ti superheroji zapravo bore.

Takođe, Kamalin odnos sa Monicom i Carol je simpatičan i njihov trening za zajedničku borbu i kasnije izlazak na crtu Dar-Benn je korektno osmišljen i korektno koreografisan. Ali opet, film naprosto nema vremena da se stvarima zaista bavi onoliko koliko zasužuju. Prvih dvadeset minuta prepuno je ekspozicije koja galopira pred gledaočevim očima, nadajući se da on zna ko su ovi likovi i da će se sam snaći i mlada režiserka Nia DaCosta ovde kao da je potpuno raskrstila sa ikakvom idejom jedinstva mesta, vremena i radnje, dajući sebi opravdanje u ,,entanglement" efektu između tri protagonistkinje tako da  njena naracija skače sa kraja na kraj svemira bukvalno po više puta u okviru iste scene, ostavljajući sve gledaoce – sem onih najžešće treniranih na kombinaciji TikToka i pisanja kontribucija za wiki stranice koje se bave Marvelovim serijama i filmovima – daleko iza sebe u prašini da se pitaju šta to dođavola gledaju. Svako će tu prepoznati nešto – eno ga Nick Fury, a ono je ona mačka što izbacuje pipke iz usta, a Kamala sedi u svojoj sobi i crta strip o team-up akciji sa Carol Danvers – ali skoro niko neće u ovome uživati.  DaCosta mora da strpa toliko bekgraunda u svoje otvaranje da posle prvih pet minuta gotovo nerazaznatljivih skokova sa jednog na drugi lik film ulazi u flešbek kako bi pojasnio svoju postavku, a onda taj flešbek ulazi u flešbek koji je zapravo samo montaža najvažnijih elemenata iz prethodnih filmova.



To da su superherojski stripovi tokom sedamdesetih godina prošlog veka rutinski morali da odvoje stranicu ili dve da prepričaju stvari iz prethodnih epizoda kako bi čitalac mogao da se snađe u tekućem narativu jeste element na koji se uvek nasmešim kada danas čitam neke stare serijale, ali ne verujem da postoji ijedan dramaturg na planeti koji bi to nazvao dobrom naracijom. To da Marvelov film iz 2023. godine mora da uradi identičnu stvar ne jednom već dva puta u jedva više od sat i po radnje (postoji, dakle, i kasnija scena gde sve tri ,,Marvelke" iz naslova prolaze kroz zajedničku flešbek-montažu) nije simpatičan omaž old school stripovima već potez očajnika koji se legitimno davi u filmu čija priča skoro da ne uspeva da se iskobelja iz mreže kros-promocije, referenci na prošle filmove i serije, ponavljanja istih gegova, postavljanja zametaka zapleta za naredne filmove itd.

Hoću reći, sve što su smrknuti old school filmofili već govorili za superherojske filmove, čak i dok su oni bili dobri, u The Marvels je doterano do paroksizma. Ovo je film koji ima dopadljive likove i koji od polovine do kraja uspeva da bude sasvim prijatno zabavan rolerkoster svemirske akcije i multikolorne girl-power tuče, ali on u ogromnoj meri trpi balast toga da je pravljen kao epizoda u tekućem serijalu a ne kao samosalna, ZNAČAJNA priča. Da li će iko pustiti suzu nad sudbinom Monice Rambeau u finalu filma?* Da li je IKO imao vremena da izgradi emotivni odnos sa superheroinom koja nema ni superherojsko ime,** čije su moći u filmu jedva objašnjene i koje se autentično sećate iz prethodnih Marvelovih produkcija samo ako ste alt-rajt imbecil koji se mršti na to što su svi superheroji odjednom sad žene tamne puti? A njene moći i njena žrtva treba da budu emotivni pančlajn filma.
*čak i pre nego što nam mid-credits sekvenca pokaže da je s njom, jelte, sve okej i, naravno, najavi krosover sa X-Men
**tekući geg u filmu je da ostale dve protagonistkinje smišljaju predloge za njen superherojski alter-ego i, verovatno sasvim namerno, pored svih kombinacija reči vezanih za svetlost, ni jednom se ne spomene ono ime koje Rambeau možda najduže nosi u stripovima: Photon



Možda je, na kraju, važno napomenuti da The Marvels nije toliko loš film koliko je osrednji film, rađen, rekoh, više kao epizoda serije i da je problem mnogo više u toj apsurdnoj premisi da jedna epizoda serije, ma koliko produkcijski nabudžena bila, nekako ima break-even tačku u okolini sedamsto miliona dolara. Na toj strani, kako bi vas upozorio Martin Scorcese, a koji i sam zna jednu ili dve stvari o visokobudžetnim flopovima, leži ludilo. Takođe, ako je uopšte bitno da se kaže: The Marvels NIJE propao jer je ovo woke film sa tri žene od kojih dve nisu ,,bele" u glavnim ulogama. On je propao jer tim ženama jedva da dopusti da uzmu vazduh pre nego što ih – u jedno pola scena i doslovno – baci na drugi kraj svemira usred zamaha pesnicom i jer misli da su akumulirani kontinuitet iz drugih serija i filmova, šareni, gizdavi kostimi, lepe koreografije (borilačke i plesne), reciklaža gegova i šarmantne glumice dovoljni da prekriju skoro uvredljivo površan tretman ozbiljne teme u centru filma i nedovoljno vremena da sve ono što se pomene bude adekvatno prodiskutovano. Otud je i transformacija Carol Danvers na kraju filma u nekoga ko od krivice ne beži već je prihvata i ispravlja svoje greške nešto što gledalac skoro da ne primeti jer se dešava u sceni u kojoj pomenutu Carol Danvers i ne vidite, i umesto glumice koja bi nešto odglumila gledate kompjutersku animaciju zvezde koja ponovo počinje da bukti. Da je ovaj film snimio Kubrik, dobro, možda bi ovo bilo adekvatno finale, ali DaCosta – i verovatno ne sopstvenom krivicom – ne uspeva da jednom neverovatnom nebeskom fenomenu podari išta više težine i ZNAČENJA od scena u kojima gledamo gomilu mačića kako se vrzmaju po kosmičkoj stanici. A znate da će te scene sa mačkama makar živeti još koju godinu kao gifovi na društvenim mrežama. Što je, plašim se, najveći domet legata ovog filma.

Narativi o srednjeklasnoj omladini koja ima u se, na se i podase a ipak je nesrećna i ima sve simptime depresije moraju da se ekstra narade da zadobiju moju pažnju a kamoli naklonost. Uzgojen na socrealističkoj matrici u kojoj klasna borba mora biti u korenu svih vrednih narativa, pogotovo onih o odrastanju, moj prvi refleks je uvek ne empatija nego razgnevljenost. ,,Imaju sve", pomislim uvek ljubomorno, ,,ništa im ne fali A ONI TO NE ZNAJU DA CENE i još traže da mi saosećamo sa njima, RAZMAŽENA BURŽOASKA DECA U MOJE VREME SU PARTIZANI BILI MANJI OD PUŠKE I SA DVE BOMBE U STISNUTIM ŠAKAMA JURIŠALI NA FAŠISTIČKE BUNKERE VAMA SAMO FALI DA VAS NEKO MALO UPREGNE DA RADITE PA DA VIDITE KAKO ĆETE BRZO DA OZDRAVITE".



Lekcija ovde, pored činjenice da je ironično da jedna tako temeljito srednjeklasna osoba poput mene tolike decenije nije uspela da emotivno sazri preko granice mladalačkog ustaničkog bunta, je i da je Chien de la casse odnosno Junkyard Dog, kako je film preveden u međunarodnoj distribuciji, toliko umešno napravljen film da već posle pet minuta čak i gledaoca poput mene uvlači u svoj lavirint ljudskih odnosa i nedozrelih omladinskih emocija sputanih provincijskim mrtvilom tako da ovaj zaboravi na svoje predrasude i postane ozbiljno emotivno investiran u sudbine likova koji kao da su na ekran ušetali direktno iz stvarnog života. Chien de la casse je jedna od onih drama u kojima glumci skoro da ne glume, ili ako glume, kao da glume pre svega sebe, a pozornica na kojoj igraju svoju tihu tragediju je grad, nimalo stilizovan, ni malo estetizovan, grad u francuskoj provinciji u ovom slučaju u kome se ništa novo ne događa ni jednog novog dana i svi razgovori koji se vode u labavo definisanoj ekipi dvadesetineštogodišnjaka što svako veče vise kod fontane u centru su samo nastavak istog razgovora od prethodne večeri, bez cilja ili svrhe koja bi prevazišla slepo pipanje po mraku kako biste utvrdili da li još nekog ima tamo ili ste, konačno, kako ste se celog života plašili, potpuno sami.



Sa premijerom pre nešto više od dvanaest meseci, Chien de la casse je na prošlogodišnjem festivalu Anže, posvećenom debitantskom filmu, bio nominovan za nagradu žirija ali i osvojio nagradu publike. Jean-Baptiste Durand, režiser i jedan od troje scenarista ovog filma je za svoje prvo dugometražno ostvarenje (posle više kratkih filmova) pokupio još par nagrada u Francuskoj, dok je glavni glumac Raphaël Quenard za svoju, takođe, prvu glavnu ulogu u dugometražnom filmu dobio nekoliko nagrada, nominacija i dosta pažnje. Iako je Chien de la casse nesumnjivo jedan od onih savremenih evropskih filmova koji manifestno beže od toga da gledaocu predstave jasan dramski zaplet a njihovi likovi malo pričaju, mnogo gledaju i ako komuniciraju to je često nemuštim grimasama i trudom da ne pokažu svoje emocije, on je istovremeno i FILM, dakle, kinematografsko delo koje ima u svojoj srži jasnu, vrlo snažnu dramu a čije je pripovedanje slikama efikasno, ekonomično, sa tek po kojim mood-shotom onda kada je zapravo potrebno malo stati na kočnicu i pripremiti narednu scenu koja će vam slomiti srce.

Quenard je, inače pre ovoga glumeći sporedne uloge u više dugometražnih produkcija kao i u trećoj sezoni Netfliksove serije Family Business, imao i tu sreću da je prošle godine pored ovog filma imao i glavnu ulogu u Yannicku Quentina Dupieuxa, komediji koja je postigla zavidan komercijalni uspeh u Francuskoj. Ipak, nagradu Lumier za glumca koji najviše obećava dobio je upravo za glavnu ulogu u Chien de la casse, jedan izvanredan portret mladog čoveka kome ambicija i kapacitet za velike snove nisu u skladu sa preduzimljivošću i odlučnošću potrebnim da konačno zaista svoj život uzme u svoje ruke i iz stadijuma deteta konačno pređe u svet odraslih. Glavni junak ovog filma, Quenardov Antoine Miralès tako živi u malom gradu na jugu Francuske, ne radi ništa sem što omladini prodaje vutru i izigrava kul dilera, depresivnoj majci – koja se godinama ne oporavlja od gubitka muža u saobraćajnoj nesreći – sprema da jede i visi sa svojim najboljim prijateljem i vršnjakom koga svi zovu Dog.



U prikazima ovaj film nazivaju ,,toplom ljudskom komedijom" iako je Chien de la casse sve samo ne komedija. Glavni junak, Mirales, sebe verovatno smatra duhovitim, uostalom on po ceo dan ne zatvara usta, smišlja svakojake verbalne igrarije i pesmice za svog psa, ljupkog i poslušnog Staforda, i objašnjava drugima sve o svemu, bez obzira da li oni to žele da slušaju ili ne, ali film ovakve scene ne prikazuje kao nešto čemu publika treba grohotom da se smeje, pogotovo ne kada Mirales zabavu nalazi u prijateljskom podbadanju a onda i ponižavanju sebi bliskih osoba, a koje se na kraju uvek završava objašnjenjem da on njih voli i da je sve to deo ljubavi.

Najbolji Miralesov prijatelj je Dog, momak sa kojim se druži od šestog razreda, ćutljivi, povučeni dečko koji sa njim igra FIFU na Playstationu, ponekad ide na šeme da mu pravi društvo i podrazumeva se da visi sa njim kod fontane svako veče gde i ostatak njihove ekipe provodi večeri. Mirales uživa da Doga zadirkuje i u to uvlači celo društvo, ali je to uvek sa osmehom i bez malicioznosti.



Sve dok se, nagađate, u gradiću ne pojavi devojka, Elsa a koja ustopira Doga dolazeći, da bi kasnije objasnila da je završila komparativnu književnost i da će malo da iskulira ovde u tetkinom stanu dok ne smisli šta bi radila u životu, dok svoj stanu u velegradu izdaje podstanarima. Mirales gotovo odmah počinje da zadirkuje Doga da je ovaj postao seksualno aktivan sa pridošlicom, ali i se i majmuniše više od proseka kad god je ona u blizini, pritiskajući papučicu za gas svog šarma do poda. Elsi se, eto, iznenađenja, ipak više dopada stidljivi Dog od na momente i preterano ekstrovertnog Miralesa...

Chien de la casse je besprekorno vođen od momenta kada gledalac prepozna kakva se drama ovde ZAPRAVO odvija. Evropskih filmova o omladini koja bleji po kraju, valja gudru na sitno i tripuje da će jednog dana ući u ozbiljne gangsterske rangove ima toliko da se o njih saplićemo na svakom koraku i veliki broj njih je samo konstatacija, ne uspevajući da jedno zatečeno stanje transformiše u dobar narativ. No, Chien de la casse ovaj format koristi zbilja samo kao format, pakujući u njega mnogo kvalitetnog karakternog rada. Durand nije od onih režisera koji insistirau da gledalac mora da ima prostora da promišlja film dok ga gleda i koji će vas zasipati dugačkim scenama u kojima se ništa ne događa. Ponovljeni kadrovi istih ulica, stanova i ljudi koji na istim mestima rade iste stvari – kao u nekom kompjuterskom RPG-u – svoju funkciju u naraciji besprekorno obavljaju upravo jasnim ukazivanjem gledaocu na to koliko je život u ovom mestu rutiniran, predvidiv, umrtvljen. Kada jedan iz ekipe sa fontane obznani svoje planove da otvori restoran i pokrene svoj biznis, Mirales ga ismeva iz sve snage – sve vreme insistirajući da je to što on radi legitimno i da ga on poštuje – pojašnjavajući da iako je on završio za kuvara, nema nameru da bude zakopan u malom mestu u provinciji i znoji se za šporetom celog života i da su njegove ambicije mnogo veće.



Koje su to ambicije? Mirales ih nikada ne verbalizuje jer, naravno, da ih je makar pred sobom raščistio ne bi dane provodio slušajući hip-hop u kolima dok ide da šemi lokalnim klincima i izigrava baju, a onda malteretirajući Doga da mora da se aktivira i da sedenje sa Playstation kontrolerom u rukama ispred televizora čitavog dana nije pravi život.

Zapravo jedina ambicija koju ćemo čuti od Miralesa je ta da nađe takvu ženu sa kojom će poželeti da bude sahranjen u istom kovčegu. No, jedini koji u čitavom filmu nalazi ženu je, na njegovo veliko iznenađenje – Dog. Elsa i Dog se zapravo više zezaju nego što imaju ozbiljnu vezu, ali Dogu je Elsa prva devojka a Miralesa ovo šalje u orbitu nekontrolisanog gneva i frustracije.



Nije problem u tome što Mirales ni sam, baš kao ni Dog, nikada do sada nije imao devojku, a u poznim su dvadesetima. Problem je u tom osećaju da gubi druga na koga je uvek računao uzimajući ga zdravo za gotovo i iako Dog ne pokazuje nikakve ambicije da se otrgne svom prijatelju, Miralesova bockanja se ubrzano pretvaraju u verbalno zlostavljanje. U nekoliko perfektno rađenih karakternih scena Quenard demonstrira proverbijalnu toksičnu muškost, prikazujući karakter osobe koja je navikla da bude u centru pažnje u svakoj situaciji kako upada u paniku kada vidi da to više nije, da bi onda PROIZVODILA situacije u kojima može da bude u centru pažnje, ma koliko to ruiniralo živote svih oko nje. Mirales se postepeno od iritantnog egoiste pretvara u ljubomornu, toksičnu pijavicu koja će nastaviti da Doga ponižava sve intenzivnije u nikada do kraja verbalizovanom ali očiglednom verovanju da je potrebno da samo svom drugu pokaže kako je on niko i ništa bez njega, pa da će mu se ovaj onda – iako nigde nije ni otišao – vratiti.



Veličina Chien de la casse je u tome da film ovo radi kroz vrlo prirodne, neisforsirane scene u kojima ,,proizvodnja drame" dolazi od samo jednog lika i ta je drama upravo onoliko artificijelna koliko se Mirales upinje da svom drugi ,,objasni" da je budala što je pao na sirenski zov ženskog polnog organa  i vječni ,,bros before hoes" zavet izdao čim mu je cura iz velikog grada – koja uostalom tamo ima dečka sa kojim samo laže da je raskinula – ukazala malo pažnje.

Za Duranda je ovo očigledno bio vrlo ličan film i u intervjuima je on primetio i da lik Miralesa ima dosta njegovog karaktera u svojoj konstrukciji a što je, valja primetiti, i časno i odvažno. Na pitanje kako će film o prijateljstvu koje se degeneriše u odnos zasnovan na emotivnim ucenama i ,,edukativnom" ponižavanju da dođe do iole zadovoljavajućeg kraja Durand ovde nalazi iznenađujuće funkcionalan ,,žanrovski" odgovor, dovodeći jedan naoko nevažan rukavac radnje – a koji na samom početku i Doga prikazuje kao osobu sa nemalim bagažom nerazrešenih emotivnih i mentalitetskih problema – u fokus razrešenja kroz uzbudljivo a i dalje naturalistički režiran ,,akcioni" krešendo.

Naturalizam kojim je film pravljen, treba takođe sa zadovoljstvom primetiti, ne stoji na putu njegovoj estetizaciji – i ovde čak ni agresivni kolor filteri ne deluju kao readymade signal ,,umetničkog" interpretiranja realnosti već kao legitimne alatke za sugestiju atmosfere. Direktor fotografije Benoît Jaoul kome je ovo takođe bila prva dugometražna produkcija posle nekoliko kratkih filmova nam pruža jednu sigurnu, ubedljivu sliku malog provincijskog mesta, učeći gledaoca vrlo brzo da prepoznaje iste lokalitete i iste radnje koje u njima rade isti likovi, a opet dopuštajući gradiću da ,,diše" sa dobro plasiranim širokim planovima – uključujući onim snimljenim u okolnoj prirodi – koji sugerišu i dubinu ove male ali guste urbane zajednice gde još uvek postoje neizrečene tajne i nedokučiva mesta na koja ljudska priroda može da vas odvede. Činjenica da se ipak svi ne poznaju u ovom mestu – iako ga dijalog u filmu naziva selom – je jasno sugerisana već vizuelnim prikazom grada, a ona je i jedino što omogućava glavnom junaku da živi taj život sitnog dilera koji jedino ima dok čeka da ga sreća pogleda, ali i jedino što plauzibilnim čini eksplozivnu završnicu filma.



Chien de la casse je film koji varljivo jednostavnim jezikom priča o veoma kompleksnim temama. U nekim drugim rukama, svakako, ovo bi bio samo ,,boring man shit", ali Durand uspeva da mu film istovremeno bude i naturalistički i umetnički snažan, dajući nam idealan odnos ,,stvarnog" i ,,dramskog" u svojoj egzekuciji i pažljivom montiranju materijala u vitkih sat i po. Njegovo pozivanje na literarne motive – u par scena glavni junak, iznenađujuće načitan čovek s obzirom da je u pitanju nezrela, iritantna muška svinja,  citira Michela de Montaignea – tu je da bi učvrstilo temu prijateljstva kao centralnu za film koji se tim prijateljstvom bavi nemilosrdno, prikazujući šta su sve ljudi u stanju da učine kada se brinu da im ono izmiče kroz prste.

Nagađate, neće im prvi impuls biti da se zapitaju jesu li to prijateljstvo zaslužili i nisu li i sami krivi za njegovo rastakanje. Ne mnogo iznenađujuće, čak i kada Mirales pozove svog najboljeg prijatelja da razgovaraju, ne može da se uzdrži a da ga ne vređa i da ga prekida kada ovaj pokuša da išta kaže. Mirales je, razoktriva nam film postepeno i bez ,,crtanja", all talk and no action, čovek koji je selebriti u svojoj glavi i čija veličina zavisi prevashodno od toga koliko su ljudi oko njega u stanju da tolerišu jedini način da on izlgeda veliki – njihovo unižavanje. Kada, u finalu filma, Mirales konačno  više ne može da se izražava rečima i mora da pređe u akciju ovo je prelom koji deluje sasvim zarađeno i glavni ga glumac odrađuje besprekorno. Tako čovek koji večito čeka svoju šansu i radije će pričati o životu koji zaslužuje nego da ga živi na kraju mora da nešto UČINI i njegovo sazrevanje, nažalost, ne dolazi bez žrtava. Film svoj hepiend zarađuje skupo, nudeći lekcije za koje gledalac, što ih je dobio bespolatno, samo može da se nada da su bile vredne te visoke cene po glavne likove. Veoma dobro, veoma impresivno, pogotovo za prvi film. Duranda vredi pratiti u budućnosti a Quenardu se, gotovo neizbežno smeši jaka karijera.

Još kada sam pročitao da je Io Capitano na svojoj premijeri na Venecijanskom filmskom festivalu prošlog Septembra dobio stojeće ovacije u trajanju od trinaest minuta (i mada nije osvojio Zlatnog lava, za kog je bio nominovan, jeste osvojio Srebrnog lava za režiju a sada je i italijanski kandidat za Oskara) oštrio sam se da ga pogledam. Film je tek pre nekoliko dana ušao u širu distribuciju, uključujući beogradski FEST, i nije prerano već u ovom prvom pasusu prikaza reći da se radi o ozbiljno obaveznoj lektiri, filmu koji  ne samo verno prikazuje već i bez nekakvog moralisanja i popovanja DEFINIŠE jedan od najužasnijih paradoksa našeg vremena, dajući gledaocu efektan, ekonomičan dajdžest pakla na koji smo kolektivno, kao ljudska rasa, osudili jedan značajan deo populacije planete. Ko je za to kriv? Kao i u svim najboljim pričama o kolektivnom ispaštanju – niko i svi odjednom. Io Capitano su već u nekim osvrtima nazivali modernom Odisejom, ali naravno da je on sasvim suprotno, moderna Anti-Odiseja, ne pripovest o dugačkom, iskušenjima punom putovanju preko mora do kuće, već hronika patnji na putu na koji se odlazi iz očaja, gde putnici sami sebi priznaju da kuću više nemaju i da traže pribežište koje zavisi samo od toga da će drugi ljudi, privilegovaniji od njih, da u sebi prepoznaju univerzalnost ljudskosti i maleni deo svoje udobnosti žrtvovati da bi drugi imali makar ono najosnovnije da se nazovu čovekom.



U tehničkim crtama, Io Capitano je dakle, prikaz puta dvojice senegalskih tinejdžera koji iz predgrađa Dakara kreću put mitske Evrope sa butkom uštekovanih para koje su krili u temeljima obližnje građevine, i mladalačkom ubeđenošću da to što oni znaju da igraju i pevaju, pa i prave svoje pesme, znači da će za koji mesec u Evropi da im ,,belci traže autograme". Seydou i Moussa (a koje igraju momci koji se takođe zovu Seydou Sarr i Moustapha Fall i NEMOGUĆE su dobri) imaju samo novac i mobilne telefone, pa čak i pasoše mora – po ceni od sto dolara – da im napravi jedan sumnjiv lik u Maliju koji im kaže da su od sada i oni iz Malija i da imaju nova imena. Naravno, ovo neće naročito zavarati nižersku policiju koja prepoznaje da na pasošima koji su navodno izdati pre dve godine momci imaju istu odeću u kojoj se trenutno nalaze. Još pedeset dolara odlazi na mito da bi dečaci ikako dobacili do libijske granice.

Libija je država koju su Evropljani temeljito rastočili u poslednjoj deceniji i po, uklanjajući Gadafija i bacajući nekada koliko-toliko stabilan sistem u haos, pa dva momka dobijaju vrlo jasne instrukcije pre prelaska pustinje na kamionetu gde se migranti voze u otvorenom teretnom delu i drže za zakucane direke da ne spadnu usred pustinje jer se mrzovoljni Arapin za volanom neće zaustavljati ni zbog čega. ,,U pustinji će vas zaustaviti pobunjenici", kaže im stariji, naizgled iskusniji migrant, ,,a neki od vas će pare da sakriju u patike ili da ih ušiju u odeću. Ali ovi likovi su profesionalci. Jedino sigurno mesto ne koje možete da ih sakrijete je da ih smotate u tubicu, umotate u plastiku i stavite sebi u dupe."



Problem sa profesionalnim  kindaperima i ucenjivačima je što su oni od svog posla napravili industriju i što znaju malo više fora od dvojice šesnaestogodišnjaka koji su do juče išli u srednju školu i uveče svirali bubnjeve na ulici da im sestre i majke plešu. Pare u dupetu onda i nisu tako pametno rešenje kao što se činilo dok su svi bili sa ove strane granice, još uvek u Nižeru, a naravno da ljudi koji pomažu migrantima na njihovom putu za Evropu nisu ni baš najčasnije osobe na svetu i da će ,,vodič" što sprovodi grupu migranata iz zapadne i centralne Afrike ka severu više misliti na svoju zaradu nego na njihovu bezbednost. Kada Seydou završi među ljudima koje je jedna naoružana milicija ,,uhapsila" i saopštila im da samo treba da pozovu porodice telefonom, kažu im da pošalju osamsto dolara otkupša i da će onda biti slobodni, film prikazuje scene mučenja koje, zahvaljujući ekstremno realističnom pristupu režiji, ne deluju kao eksploatacijski horor prizor. Vezani ljudi leže na kamenim stolovima dok ih naoružani ljudi pale vatrom a drugi to snimaju telefonima – ovo je bukvalno samo jedan radni dan u životu kidnapera na libijskoj granici. Ovde je kidnapovanje i traženje otkupa, a prodaja onih koji otkup ne mogu da plate u roblje, uhodan radni proces, jednom rečju – industrija.



Planeta se sada nalazi u takvom istorijskom trenutku da veliki deo onoga što eufemistički nazivamo ,,globalnim jugom" – pokušavajući da se odmaknemo od patronističke konotacije ,,trećeg sveta" – ne samo ekonomski i socijalno zavisi od bivših kolonizatora koji su im uzeli sve a doneli, eto, KONZUMERIZAM, već i da mladi i sredovečni ljudi često kao jedinu šansu za ikakvu društvenu promociju vide odlazak u Evropu ispunjen opasnostima, ilegalnu imigraciju i nadu da će radeći na crno u raznim uslužnim delatnostima ili, već, na građevini, na kraju izgraditi nešto što podseća na život dostojan čoveka. Evropska kolonizacija Afrike je ostavila strahovito duboke ožiljke za kakve bi, da je pravde, reparacije bile plaćane sledećih 300 godina, a sveprisutna ekstaza komunikacije koju danas imamo, gde i bosonogi klinac u predgrađu Dakara na svom telefonu može da gleda fudbalere i repere kako žive život glamura i avanture i, slušajući urbane mitove o tome kako je odlazak u Evropu lak ako si snalažljiv, zaključi da je ovo za njega jedino rešenje. Jedan od mojih pokojnih kolega, lekar iz Malezije koji je dosta radio sa migrantima sa Bliskog istoka mi je više puta naglasio tu, ponovo ,,industrijsku" komponentu problema sa modernim migracijama, u kojoj ključnu ulogu igraju šverceri za koje je to biznis i koji za svoj biznis prave i adekvatan marketing čiji delić vidimo u ovom filmu. I onda, u Srbiji ljudi kukaju da niko neće da ostane na selu i da svi mladi odlaze u grad jer je tamo život lakši, ali ovo je samo embrionalna verzija problema savremene Afrike* u kojoj mladi i sredovečni napuštaju kontinent i, izlažući se strahovitim rizicima i, ne ni manje važno, ogromnim poniženjima, očajnički pokušavaju da se domognu Evrope gde će, ako budu imali sreće, biti baštovani, konobari, bejbisiterke, radnici na građevini.
*i ne samo Afrike, naravno – verovatno ste i vi videli ljude iz Bangladeša ili Sri Lanke koji po Srbijama i drugim Evropama voze za Wolt ili neku drugu sličnu izrabljujuću ,,app-based" službu gde radniku čak ni ne priznaju da je radnik, ismevajući ga sugestijom da je on nezavisni preduzetnik, dok iz njega cede svaki milivat rada u zamenu za novac koji određuje algoritam a ne ikakav društveni dogovor o pravičnoj naknadi koja bi obezbedila dostojanstven život



Prošle nedelje sam pominjao kako u meni i dalje postoji marksistički refleks koji insistira da je svaka priča vredna pričanja kroz film u osnovi priča o klasnoj borbi i mada to, očigledno, nije baš svih sto posto tačno, Io Capitano je APSOLUTNO ta priča. Naravno da se ovde vidi i rasizam – u jednoj od scena u Tripoliju jedan od likova će pre da se odluči za opasni put poluraspalim brodom preko Sredozemnog mora, iako je ranjen metkom u nogu, nego da uopšte proba da uđe u libijsku bolnicu za koju je svima rečeno da ,,ne primaju crnce" iako vidimo da je sva radna snaga na obližnjoj građevini iz zemalja ,,crne" Afrike – ali i on je majstorski prikazan kao deo jednačine političke ekonomije u kojoj je ljudski rad osnovna merna jedinica iako savremeni kapitalistički lideri stalno pokušavaju da ga iz te jednačine izbace i dosegnu perpetuum mobile kapitala koji će sam sebe oplođavati i uvećavati, bez oslanjanja na ljude.

Naravno da je to nemoguće i ovaj film vrlo plastično prikazuje i moderno ropstvo – sa doslovnom prodajom ljudskih bića – ali i moderni prekarijat koji smo možda navikli da prepoznajemo u državama napredne demokratije gde odjednom mlade generacije imaju manje perspektive ali i manje IMOVINE od generacija svojih roditelja (a nedostaje im makar svest o klasnom identitetu koju su razvili proleteri u svoje vreme), iako on počinje upravo tamo gde ima najmanje para a najviše ljudi. U ovom slučaju u Africi.



Io Capitano je snimljen na lokaciji (ili makar blizu lokacije: Senegal, Maroko, Italija) i urađen u, rekosmo, izuzetno realističkom ključu, sa korišćenjem autentičnih jezika, perfektnom kostimografijom i glumcima koji su toliko ubedljivi da na momente daluje kao da uopšte ne glume već da su ovo ZAISTA ONI. Iako bi, naravno, bilo idealno i da ovakav film snima autorska ekipa iz Afrike kako bi se dimenzija autentičnosti obezbedila izvan svake sumnje, ako već TO ne možemo da imamo u 2024. godini, onda je makar korektna zamena to da je film režirao i napisao Matteo Garrone. Iako je Garroneov prethodni, pretpandemijski film bila nova verzija priče o Pinokiju, ovaj je italijanski autor pre svega poznat po neorealističkim, brutalnim pričama o savremenoj Italiji koje u punoj meri kombinuju realističko pripovedanje o ,,pravim" ljudima i socipolitičku diskusiju provučenu kroz narativ organski, prirodno. Gomorra je Garroneu i dalje najpoznatiji rad a pretprošle godine sam pisao i o njegovom Dogmanu, filmu izuzetne elegancije u pripovedanju i suptilne analize mnogih socijalnih elemenata savremenog italijanskog društva.

No, za Io Capitano Garrone je prešao na naredni nivo svog stvaralaštva sa filmom koji je, za Evropu, koštao poprilično – oko 11 miliona dolara – i koji je u svakom pogledu raskošniji od onog što smo navikli da gledamo u njegovim radovima. Ovo je produkcija kojoj na čelu piše da je zacrtala Oskara na kraju svog puta, for better, što kažu, or for worse.  I sad, iako sam već u više navrata naglasio realizam njegovog tona, Io Capitano ima i nekoliko scena ,,magičnog realizma" koje zahtevaju specijalne efekte i deo su mladalačke, optimističke vere primerene protagonistima koji, iako posrću kroz, maltene bukvalno, pakao, gladni, napušteni, povređeni, mučeni i svesni da skoro sigurno neće preživeti ovo što im se dešava a kamoli ponovo videti svoje majke što su im pripretile da i ne pomišljaju na opasan put u Evropu i da ostanu u školi kao normalna deca, ipak u sebi čuvaju možda potpuno naivnu pomisao da je NEMOGUĆE da će se njihovi životi ovako završiti. Da bukvalno ni jedna folklorna priča koju su slušali kao deca, ni jedan film koji su gledali na telefonima nema kraj u kome mladi protagonisti posle strahovitih iskušenja ne dočekuju hepiend.

Garrone je ekstremno efikasan u pripovedanju i mada Io Capitano ne deluje kao zbrzan film – ovde nema montaža koje bi prikazivale protok vremena i svaka scena je metodično rađen prikaz jednog od iskušenja kroz koje migranti prolaze – on nema ni vremena za atmosferične prazne hodove ili scene u kojima protagonisti ne rade ništa i samo su zagledani u daljinu promišljajući svoje sudbine. Rizik kod ovako zgusnutog pripovedanja gde je svaka scena značajna i svaka je sledeća stepenica u naraciji, je da se negde uzgred zature karakterizacije i da likovi postanu samo alatke na nogama koje rešavaju situaciju za situacijom i ne stižu da budu – u ovom slučaju – deca.

Ali Io Capitano ovaj problem impresivno zaobilazi prvo time koliko Garrone ima osećaja za pripovedanje – i koliko veteranski direktor fotografije, Paolo Carnera, svaku scenu snima sa savršenim kadriranjem koje nekom magijom prikazuje i radnju i emocije njenih učesnika kao da je gledalac učesnik a ne puki posmatrač strašnih dešavanja – a onda i time da dvojica mladića (od sedamnaest i oasmnaest godina) u glavnim ulogama pružaju naprosto neverovatan rad. Reći da dva momka iz Dakara ,,samo" igraju same sebe je istovremeno i tačno, ali i ekstremno potcenjivanje njihove neverovatne prirodnosti pred kamerom i uverljivosti sa kojom prikazuju ljudskost koja se urušava kada se suoči sa strahovitim primerima neljudskog, i nikada se, barem u ovom filmu, ne uruši do kraja.



Scenario ovde nije didaktičan. Realistična naracija filma diktira prepoznavanje motiva i tema iz samih događanja i ovde nema ekspozitornih monologa kojima će neka dobra duša objasniti gledaocu šta treba da oseća i u čemu je problem. Umesto toga, Garrone samo prikazuje nešto što je delić života afričke populacije, od uličnih žurki i noćnih smena na pijačnim tezgama u Dakaru pa do arapskih kriminalaca u libijskim provincijama koji doslovno kupuju roblje i zapošljavaju ga da im gradi velelepne fontane u pustinjskim pripizdinama koje treba da impresioniraju druge slične krimose. Tu je onda i kostimografija u kojoj je nemoguće ne primetiti da je činjenica da gomila likova nosi Nike, Adidas i slične brendove ne puki product placement već doslovna činjenica života u delovima Afrike gde je nošenje originalnog dresa sa brojem poznatog fudbalera ne tek statusni simbol već i jedno snažno podsećanje da i ova deca pripadaju istom ovom svetu. Da gledaju iste utakmice, slušaju iste repere i kikoću se na iste skitove na TikToku kao i vaša deca. A da vaša deca nikada neće morati da prođu kroz ovo kroz šta Moussa i Seydou prolaze.

Jer, evo, kada pri kraju filma Seydou shvati da nema dovoljno para da plati švercerima da njega i Moussu prevezu preko Mediterana do Sicilije, rešenje koje mu se nudi je skoro farsično: možete da idete dvojica po ceni jednoga ali da ti sam voziš brod.



Seydou ovo odbija jer shvata da će više od stotinu migranata, uključujući i žene i bebe, biti pod njegovom odgovornošću da, nakon ,,obuke" od pet minuta i objašnjenja da ,,samo treba da drži volan pravo" i da je ,,more uglavnom mirno", doveze poluraspadnuti, zarđali brod od Libije do Italije. Za švercere je brod očigledno već skinut sa stanja i to da ne moraju da rizikuju da nekog od njih trkeljiše obalska straža kad uđu u italijanske teritorijalne vode je samo zgodan bonus zbog koga su spremni da klincima daju popust. Tako Seydou postaje kapetan iz naslova.

I, u trenutku kada bi Kusturica, na primer, pustio na volju svom unutrašnjem Feliniju i pretvorio finale filma u magično-realističku fantaziju, Garrone se spušta na svoje najrealističnije podešavanje, prikazujući i strah i konfuziju i užase za koje niko nije ni znao da se kriju ispod palube natrpane iznurenim, žednim migrantima koji ,,samo" još treba da prežive plovidbu do Sicilije i ući će u evropski raj. Kada cela brodica počne da skandira ,,Alahu Akbar", ovo je direktan šamar u lice ušuškanom Evropljaninu koji ovaj film gleda na festivalskoj projekciji i možda, samo možda počinje da shvata da poklič za koji su ga kondicionirali da doživljava kao nešto gotovo ekvivalentno lozinci ,,hajl Hitler", za ove izmučene, očajne, ponižene ljude koji će SAMO AKO IMAJU NEVEROVATNU SREĆU, sutra da voze taksije u njegovom gradu i on će se žaliti da ne znaju ni grad ni jezik, da taj poklič za njih predstavlja jedini tračak nade kako i u svetu koji je za njih i dalje brutalno kolonizatorski podeljen* i gde obalske straže preko radija igraju ping-pong sa NVO-ovima što pomažu migrantima, i niko, čini se, neće da se mnogo iznervira ako na kraju brod potone, jer tonu svakih par dana i to je deo ekonomske cene jeftine radne snage koja vozi taksije i služi pića po evropskim kafićima, da u takvom svetu, makar bog nije zaboravio na svoju decu.
*Uz očiglednu opasku da je moderni kolonijalni duh pronašao način da autsorsuje troškove na potlačene nevoljnike, pa kao što gig-workeri koriste svoja vozila i sve troškove svog posla plaćaju sami u zamenu za iluziju da su sami svoje gazde, tako i umesto da robove iz Afrike u Evropu kao nekada prevoze beli porobljivači, sada oni sami plaćaju drugim Afrikancima da ih prevezu na Stari kontinent i, kao i nekada, mnogi od njih ne prežive put. Osim što Evropljani sada ne gube nikakve pare na onima koji su završili na dnu mora i time su u još jačem plusu.



Što je, složiću se, naoko neobičan pančlajn za film koji sam već proglasio modernim marksističkim remek-delom, ali samo ako ste i dalje dovoljno slepi kod očiju i insistirate da današnja umetnost ne prepoznaje klasni rat i bavi se ,,identitetom" jer je to moderno, pa onda možda i film kao što je Io Capitano shvatate kao puku ,,woke" vežbu iz nametanja ,,bele krivice" Evropljanima ali u sklopu plana da se umilite Amerikoj filmskoj akademiji i odnesete kući Oskara. Ali on to nije. On je brutalna, brutalno realistična i brutalno iskrena priča o laži u koju smo svi poverovali, o tome da ljudski rad možemo da izbacimo iz jednačine u kojoj se kreira vrednost, i da će vrednost nekako i dalje nastaviti da nastaje. Migranti koji vise na kamionetima što prelaze pustinju i otimaju se oko kanistera za vodu na zarđalom brodiću što prelazi Mediteran sa šesnaestogodišnjakom za kormilom – scenario je, ne zaboravimo, pisan nakon obimnih konsultacija sa preživelima sa migrantske rute – znaju da je ovo laž već i time što Evropljani na kraju pokazuju da bez njih – ne mogu. Ali da im to nikada neće priznati i da je čitav kompleksni konstrukt rasizma na kraju podskup klasne podele iz koje, evo, u dvadesetprvom veku i dalje nema bekstva. Samo što nam revolucije danas obećavaju tehnomilijarderi koji ugrađuju čipove u ljudski nervni sistem a ne dobro organizovani, za borbu naoštreni proletarijat.

Naravno, možda Evropa zato i pušta da deca i mladi Afrike ginu, utapajući se u Mediteranu, praveći se da moderni fašisti koji na takve slike kliču nisu zapravo samo emanacija njene kolektivne podsvesti. Io Capitano ništa od ovoga ne pominje eksplicitno, rekosmo već da je ovo realističan film o ljudskom iskustvu a ne o konceptima, ali sa vama nešto nije u redu ako nakon gledanja filma ne budete o ovome razmišljali.

Ninjababy nije možda film kakav bih ja normalno gledao – uprkos imenu u njemu se ne pojavljuju nikakve stvarne nindže a ,,baby" je zapravo zaista beba a ne žargonski termin za seksualno zrelu ženu – ali njegovih finih sat i po i malo kusura indie komedije/ drame o neželjenoj trudnoći su mi prošli ne samo bezbolno već i uz solidnu količinu proizvedene zabave. Možda bitnije, film je jedan trezven i pošten pogled na moderno zapadno društvo i njegove slobode i odgovornosti, sa sve spretnim ukazivanjem da su ljudske emocije ona nepredvidiva, divlja karta koje nije do kraja moguće propisati javnim politikama tako da na krju svi budu srećni, zadovoljni i, kako se to kaže, realizuju svoj puni potencijal.



Kad smo već kod kraja, režiserka ovog filma, prilično iskusna televizijska a zatim filmska autorka Yngvild Sve Flikke kaže da je poslednja scena snimljena prvog dana snimanja i da joj je na neki način spona sunca koje se neočekivano prolomilo kroz oblake (nakon celog dana tvrdoglavo oblačnog neba) i činjenice da se direktorka fotografije posle tri pokušaja okrenula prema njoj i rekla da je to to i da su upravo snimili finalnu scenu filma dalo dobar osećaj, da će Ninjababy biti jedan uspešan projekat bez obzira na vrlo kratko vreme produkcije na raspolaganju, i da će ambivalentnost poruke koja treba da se pošalje biti jasna.

Tako i bi. Ninjababy je premijeru imao Januara 2021. godine na Međunardnom filmskom festivalu Tromsø u rodnoj Norveškoj, a par meseci kasnije predstavljen je i na Berlinskom festivalu i u svojoj daljoj distribuciji s pravom dobio vrlo solidne kritike.



Flikkeova je rođena 1974. godine i ovo je smešta usred generacije X, pa je i film, njen drugi dugometražni zapravo interesantan amalgam modernijih kasnomilenijalskih ili gen Z senzibiliteta sa jednim klasičnijim indi šmekom kakav smo dobijali u mnogom američkom filmu u drugoj polovini devedesetih i početkom veka. To se uklapa sa godištem autorke, a film je i jedna spretna kombinacija naturalističkog pripovedanja sa elegantnom lo-budget produkcijom, te animacije koja služi za refleksije i ospoljavanje unutarnjeg života protagonistkinje na jedan duhovit, osvežavajući način.

Hoću reći, Ninjababy teško da kreće od originalne premise – mlada norveška žena koja ne zna šta bi u životu al zna da voli da crta, ali je mrzi da studira i radije pije, drogira se i jebe se sa svakim ko joj se bar malo svidi, jednog dana otkrije da je trudna A NIJE SPREMNA ZA TO NENENE – ali njegova komparativna prednost je u tome da je scenario (koji je pisala Flikkeova zajedno sa svojim televizijskim saradnikom Johanom Fastingom, a koji je baziran na stripu Fallteknikk autorke po imenu Inga H Sætre) realizovan jednim svežim, razigranim rukopisom koji inače sasvim naturalističke epizode uspeva da formatira kao dirljivu (mada sve vreme sasvim umirenu) dramu ili ugodnu komediju uz koju se ne valjate po podu od smeha ali imate prijatan osećaj u stomaku tokom celog dana i pride osećate i da ste prisustvovali jednom iskazu koji nenametljivo pokazuje da sloboda, jelte, mora imati cenu da bi imala i vrednost.



Ninjababy nije film koji osuđuje, to takođe treba da bude jasno. Ovo nije priča o tome da mladi ljudi danas, a koji uživaju sve društvene slobode plus dostupnost reproduktivne medicine i službi za usvajanje dece, nisu dovoljno odgovorni jer znaju da njihovu grešku sistem na kraju može da poništi bez posledica kakve bi trpeli njihovi vršnjaci u nekim tradicionalnijim sredinama. Štaviše, protagonistkinja, Rakel insistira na početku da već mesecima uzima terapiju protiv začeća a i da je čovek sa kojim je poslednji put imala snošaj, lepuškasti instrukltor aikida po imenu Mos (veoma dobri Nader Khademi) nosio kondom, te da je trudnoća posledica više sile a ne njene neozbiljnosti i film nikako ne pokušava da deluje sa nekakve patronističke pozicije i prstom preti deci koja se zajebavaju a onda, ups, i sama dobiju decu.



Naravno, posle se pokazuje da je Rakel naprosto manje ozbiljna nego što voli da misli o sebi i da je, na kraju dana, omladina koja danas zna o začeću, zaštiti i odgovornosti više nego što smo mi, dženekseri, ikada znali, svejedno sklona greškama posrnućima i nepažnji. Shit happens, kako kaže stara američka poslovica i pitanje je samo šta će Rakel da uradi sa bebom koja joj se, eto, u utrobu ušunjala poput nindže i tamo strpljivo tihovala, bez mnogo jasnih simptoma da je devojka zanijela, dok nije postalo kasno da se uradi abortus...

U nekom drugom univerzumu, Ninjababy bi bio film mučne kontemplacije o stranom telu u telu žene koja nije spremna da prihvati da je spremna da postane majka, depresivna serija scena panike, straha, mržnje prema sebi i plodu, očajničkih poteza koji bi završavali pokušajima samopovređivanja, u najmanju ruku litanijom optužbi protiv same sebe. I to bi bio i sasvim razumno feministički prikaz toga u šta ženu čak i vrlo moderna društva danas uteruju kada se njen minimalni apetit da bude majka i starateljka sudari sa nečim što se i dalje smatra socijalnom ulogom ženske osobe.



No, Ninjababy je nežniji prema svojoj protagonistkinji, iako je ne abolira od krivice za nepažnju. No, cena koju Rakel plaća je pre svega emotivna, mnogo manje socijalna. Mali ansambl ovog niskobudžetnog filma ima prostora  i za pragmatičnu cimerku i sa stariju polusestru koja je posle godina pokušaja da natera disfunkcionalne jajnike da ispune svoju funkciju odustala od ideje da će biti majka a sada joj se odjednom nudi da bude usvojiteljka deteta kome je tetka. Tu je i pomenuti aikido instruktor koji Rakel jedva poznaje jer su imali samo jedan pijani seks i koji pokušava da pronađe svoje mesto u životu devojke što mu se jako dopada u periodu dok ona pokušava da izađe na kraj sa činjenicom da čeka dete muškarca sa kojim je imala samo povremeni seks i koji joj se zapravo ni malo ne dopada kao perspektivni životni partner. Rakel njega interno zove Pikkjesus (što bi na Engleskom bio Dick Jesus a na Sprski ne smem ni da prevedem da SPC ne bi poslala hakere da mi presude), ukazujući da je u pitanju sjajan jebač ali, trezveno gledajući, osoba sa vrlo malo kvaliteta koje bi je preporučile za roditeljstvo. Pikkjesus pije, duva, povaljuje sve živo i u jednoj urnebesnoj sceni kada mu ona kaže da je on kriv jer je odbio da nosi kondom a onda ejakulirao u nju, njegova odbrana je ta da mu je ona sama rekla da svrši unutra. ,,Ne!", kaže Rakel", ,,rekla sam ti da neću da mi svršiš po licu A TO NIJE ISTO" na šta on ukazuje da je u usijanom momentu kada mora da se u magnovenju donese presudna odluka NJEMU TO ISTO.



Arthur Berning je fenomenalan kao Pikkjesus i da film ima više scena sa njim, možda bi prevagnuo na stranu čiste komedije, no Filkkeova komičnu dinamiku ovih momenata balansira gorkoslatkim momentima Rakeline emotivne konfuzije a animacije u kojima ona vodi razgovore sa svojom još nerođenom bebom – dečačićem sa maskom na licu koji, ako već mora da ga se da na usvajanje, insistira da se nekako kontaktira Angelina Jolie – postižu finu ravnotežu komike i melanholične drame.

I ovo se pokazuje kao sasvim ispravan ton za film koji i u vizuelnom smislu radi da obezbedi balans između tog naturalističkog, ne naglašeno ,,likovnog" kadriranja i svetla (te ponašanja glumaca ispred kamere) i maštovitih ubacivanja animacija preko ,,normalnih" scena. Ima tu i malo brzih, uspelih montaža koje sažimaju neke momente narativa (uz melanholični gitarski pop kao podlogu, naravno) i vidi se da je autorka godinama radila na norveškom Javnom servisu i da joj zanata ne manjka. No, glavno je da film ima dušu.



A njegova duša se pre svega vidi u tome da svojim likovima dopušta da budu zbunjeni, nesnađeni, nezreli. I da je to naprosto tako u životu. Pored svega što pruža moderno građansko društvo. Na kraju krajeva, za to smo se borili. Da odrastao muškarac kao što je Mos može da radi kao aikido instruktor i ima hobi koji podrazumeva farbanje figurica i igranje Kings of War sa prijateljima preko vikenda, umesto da bude muž, otac, znate već, NORMALNA odrasla osoba, kakve nismo ni vi ni ja.

Rakelina potraga za rešenjem vodi je kroz zdravstveni sistem ali i sistem socijalne podrške Kraljevine Norveške i gledalac zajedno sa njom prati emotivnu sinusoidu koja ide od protagonistkinjine želje da se deteta oslobodi uz što manje žrtvovanja lične udobnosti pa do vrlo protektivnog ponašanja kada se suoči sa realnostima službi za usvajanje dece koje diktiraju strogu odvojenost majke od deteta nakon što ovo bude usvojeno, upravo da bi se dete zaštitilo od majčine naknadne pameti, napada krivice i emotivnih ispada koji mogu doći.



Naknadna pamet i jeste velikim delom tema finala filma, osim što reč ,,pamet" ovde pretpostavlja da će Rakel do kraja nešto postai jasno iako, kako vidimo u emotivnoj završnici, zapravo neće. U poslednjoj sceni je protagonistkinja jednako zbunjena i nesnađena iako je celo iskustvo u njoj proizvelo izvesno sazrevanje, pre svega na kreativnom planu, dajući joj pokretačku energiju za startovanje života odrasle osobe. No, izraz lica vrlo dobre Kristine Kujath Thorp u ulozi Rakel u tom poslednjem kadru zaista perfektno sugeriše da na kraju, uz sve dobronamerne ljude i kvalitetan sistem podrške koji postoji, prava odluka možda nikada ne može biti donesena jer možda, zapravo, ne postoji. Ninjababy nije film visokih emotivnih amplituda niti brutalne ekspresije ali njegova finalna poruka gledaoca svejedno potrese pokazujući da ponekada nema spasa od biološkog usuda i emocija koje možemo da racionalizujemo i diskurzivno objasnimo ali možda ne možemo da im pobegnemo. Film do kraja ostaje bez osude, pokazujući nam dostojanstvena ljudska bića koja u životu čine zrele, dobre stvari od svoje slobodne volje, ali i podseća da tu slobodu treba ceniti tim više jer ona KOŠTA.

https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2024&mm=03&dd=11&nav_id=2494572

Meho, pošto voliš Cenu...

Haha, da, video sam. Dobro, čovek je toliko rada uložio u to telo, red je da ga pokazuje!!!!!!!!!!

Quote from: Meho Krljic on 11-03-2024, 12:56:43
Haha, da, video sam. Dobro, čovek je toliko rada uložio u to telo, red je da ga pokazuje!!!!!!!!!!

Drago mi je ako ti je njegovo telo ulepšalo dan.

Bio bih iznenađen da ima nekog kome njegovo telo može da NE ulepša dan!!!!!!!!!!

Disney Respond To Critical Drinker & "Toxic" Fandom

Slatko je kad internet kritičari misle da korporacija kalibra Diznija nešto radi jer su oni snimili video u kome su opsovali petsto puta a ne zato što su slabiji rezultati u poslednjih par kvartala najveće deoničare pokrenuli da priprete povlačenjem kapitala...

Zbog tog Critical Drinkera ja nisam gledao sijaset filmova, koje sam hipotetički mogao da gledam. Zbog njega Dizni nije dobio pare od mene.

Najcarskiji komentar na isti video:

Quote from: mac on 14-03-2024, 11:47:34
Zbog tog Critical Drinkera ja nisam gledao sijaset filmova, koje sam hipotetički mogao da gledam. Zbog njega Dizni nije dobio pare od mene.

Fer, mada verujem da si ti možda ne beznačajna ali statistički znatno manje značajna manjina u masi (potencijalnih) gledalaca. Narod danas ne čita kritike niti gleda kritičke video snimke u sad nekoj značajnoj meri da bi to osetno uticalo na performans filmova. Mislim da su instagram i tiktok, sa svojim superkomprimovanim komunikacijama uticajniji medij nego bilo ko ko se bavi dužom izražajnom formom ali čak ni tu ne bih stavio ruku u vatru da će Dizni (Warner, Sony ili već neko) reagovati kad vidi da se sprdaju s njim po tiktoku ili tviteru. Za te firme je tržište globalno, Kina je značajnija od najvećeg dela Evrope itd. a pretplata na striming i druge sekundarne monetizacije čine veliki deo nekakvog strateškog planiranja tako da mi, old school gledaoci koji idemo ili ne idemo u bioskop zbog nečije negativne ili pozitivne kritike imamo daleko manju važnost nego nekada...

Pa dobro. Ja sve to ne uzimam toliko direktno, već samo kao deo istih procesa. Naravno, tužno i smešno je tvrditi da je Critical Drinker bilo šta pokrenuo, ili bilo ko drugi, imenom i prezimenom, pa imao taj isti više od 2 miliona platilaca, kao što se u klipu vidi, ali da je on na neki način registrovao sve te loše stvari koje su kasnije pokrenule deoničare da priprete povlačenjem kapitala i u konačnici naterale Boba Igera da javno prizna kako je Dizni radio loš posao, taj deo je valjda nesporan.

Dakle, Diznije ipak priznao nešto što je godinama odbijao da prizna. A što se poklapa sa lošim kritikama revjuera.

Ljudi na vrhu su ipak samo ljudi. Imaju svoje Excel tabele, ali imaju i svoje ja. Ajd što ja pratim Critical Drinkera, ali možda ga i Iger prati..

Dobro, Iger skoro sigurno ne, ali neki mlađi egzekjutivi možda prate, ja više ukazujem da je pre situacija ova koju Sendmen pominje, tj. da je Dizni ne reaguje na kritike Jutjubera nego zbog opadajućih prinosa mora da se suoči sa analizom svog poslovanja koja ističe i neke odluke a koje je i taj jutjuber kritikovao. Hoću reći, ovo verovatno nije "pobeda narodne kritike" već prosto business as usual za firmu od koje deoničari zahtevaju promenu politike a to na osnovu plaćenih analiza poslovanja a ne na osnovu JuTjub video-eseja.

Meho, moje pitanje je zapravo bilo kako ti reaguješ na to što je Dizni konačno sateran uza zid i kakva su tvoja očekivanja, ako ih uopšte imaš?

Disney Announces SECRET Cancellation of MARVEL Movies - Armor Wars, Avengers 5 Status EXPLAINED

Neću otvarati tekst jer me ne zanimaju superherojske tematike. Mogu samo na osnovu naslova da se ponadam da je vreme takvih filmova prošlo. Da se audijencija zasitila i da joj treba nešto novo.

Pa, nije da se ja nešto strastveno bavim ovom temom. Dizni je definitivno prezasitio tržište, filmovima ali još više serijama i sebe uhvatio u istu zamku u koju su se stripovi uhvatili pre nekoliko decenija (pisao sam o tome u osvrtu na The Marvels) pa je smanjenje volumena proizvoda sasvim logičan potez... Evo sad teksta onovom Akvamen filmu koji stvari posmatra iz perspektive glavnog konkurenta:



Filmom Aquaman and the Lost Kingdom zaključena je Warnerova velika avantura naslovljena DC Extended Universe, ciklus (ili makar labavo povezani serijal od petnaest (ili šesnaest, zavisi kako brojite)) filmova superherojske tematike zasnovanih na DC-jevim stripovima, a koja je započeta nakon Warnerovog velikog uspeha sa Nolanovom Dark Knight trilogijom, u prepoznavanju da Marvelova taktika ,,deljenog univerzuma", odnosno tretiranja filmova kao pojedinačnih epizoda u dužem narativu daje neočekivano sjajne rezultate. Aquaman and the Lost Kingdom, sa premijerom krajem prošlog Decembra i mojim gledanjem-po-dužnosti na HBO Maxu pre neki dan je na neki način onakav pančlajn na DCEU kakav ova franšiza i zaslužuje – film u kome se zanatska ekspertiza i tragovi vizije sudaraju sa mašinskim, generičkim proizvođenjem ,,superherojštine", u kome opštija poruka, što treba da bude poveznica sa publikom glavnog toka koja nije decenijama zadajana superherojskim stripovima i ne zna komplikovane odnose između likova od kojih su mnogi nastali još u četrdesetim godinama prošlog veka, u kome dakle ta poruka dobija jedan uzgredni, površni tretman, dok film očajnički pokušava da replicira osećaj vrtoglave avanture na koju upućuje međusobno nekompatibilne glavne likove što do kraja priče sazrevaju i individualno i kolektivno i postaju dostojni titule (super)heroja.







Ima tu dobrih vesti, na primer to da je u ovom krugu reciklaže zapravo taj centralni deo o nekompatibilnim likovima na zajedničkoj misiji oslonjen na likove koji, za promenu, funkcionišu kao tandem. A ima i loših – Aquaman and the Lost Kingdom je pravljen sa svešću da je ovo kraj DCEU preduzeća i mada je režiser James Wan u nekim scenama demonstrirao ozbiljan trud da nam ponudi vizuelni sadržaj koji će nas angažovati, zabaviti, pa u nekim momentima i zadiviti, druge su smandrljane na brzinu uz utisak da su prihvaćeni prvi pokušaji glumaca da izgovore tekst, sa jednom opipljivom željom svih umešanih da se ovo samo završi i da mogu da se sklone od kamere, povade telefone i skroluju mejlove svojih agenata u potrazi za nečim manje turobnim na čemu mogu da rade.



Što... nije ispraćaj kakav je publika uvučena u DCEU pustolovinu filmom  Man of Steel Zacka Snydera 2013. godine ikada priželjkivala. Fer je reći da se Warner kasno ,,upalio", gledajući kako Marvel sa svakim novim filmom osvaja sve više pohvala (i novca), konstatujući da je kulminacija u Whedonovim prvim Avengersima isplatila sva ulaganja u deljeni univerzum i pričanje jedne iste priče kroz više razdvojenih epizoda, ali DCEU u startu nije trebalo da bude puka kopija Marvelove formule, naprotiv. U Warneru su dugo insistirali da njihovi filmovi neće deliti ni senzibilitet niti se uplitati u metapriču, da je svaki od njih jedinstvena autorska vizija režisera koji ga potpisuje i, možda ključno, da su ovo ,,ozbiljni" umetnički radovi. Christopher Nolan je publiku po isteku prve decenije veka ostavio sa uverenjem da superherojski filmovi JESU medijum u kome se govori o ljudskom stanju i aktuelnim socijalnim neuralgijama i njegovo podpupiranje Snydera kroz producentsko angažovanje je obećavalo da će DCEU nuditi zrelije, umetničkije filmove od Marelovog rada po formuli.







Naravno, ovo se raspalo negde na polovini staze i nakon što je Marvelova Infinity saga dosegla vrhunac superherojskog izraza (a koji ni sam Marvel posle toga nije uspeo da replicira, rasplinjavajući se kroz previše televizijskih projekata i kopipejstovanih filmova), Warnerovi šefovi su možda malo i panično pojurili da prepišu ,,formulu" i, pored i dalje ozbiljnih i ,,gritty" filmova (kao što su bili Joker ili najnoviji The Batman), isprobavali razne ,,laganije" pristupe sa (prvim) Suicide Squad, sa Birds of Prey, Shazam filmovima, sa zlosrećnom Ligom pravde i, notabilno sa prvim Akvamenom koji je jedini postigao nešto što bi se moglo nazvati blokbaster uspehom.







U ono vreme hipoteza je bila da će Akvamen preko reda biti apgrejdovan u tentpole serijal i da će nastavak biti napravljen možda i u okviru osamnaest meseci, sa jasnom vizijom da su kombinacija harizmatičnog glavnog glumca i na Star Wars nalik akcione avanture dobitna kombinacija. Naravno, gledajući Aquaman and the Lost Kingdom još je jasnije koliko je odsustvo vizije pratilo DCEU tokom čitavog njegovog trajanja, pa je ovo, umesto da bude makar snažan, možda malo i svečan finalni iskaz unutar jedne neuspele ali ambiciozne inicijative o građenju deljenog univerzuma, jedan osrednji, umereno zabavni i umereno krindž superherojski rad koji je napustio ikakve pretenzije o ,,umetnosti" i jedinstvenom izrazu i ni ne krije da je njegov krajnji domet imitiranje onog što je bilo dobro u prethodnim filmovima, pa makar ti filmovi bili i Marvelovi.



Jedna dobra stvar u vezi Aquaman and the Lost Kingdom, a koja je, možda blago ironično, rezultat propasti grandioznog projekta o deljenom univerzumu, je ta da ovde nema nikakvih pokušaja da se film uplete u širi DCEU kontekst. Supermen, Betmen, Wonder Woman, niko se ovde od njih ne pominje, niti globalna drama koja se odvija pred gledaočevim očima na bilo koji način zahteva da se poznaje išta više od materijala iz prvog Aquaman filma da bi se pravilno kontekstualizovala. No, naličje ove jedne dobre stvari je to da Aquaman and the Lost Kingdom, napisan od stane scenariste koji je radio i prvi film, Davida Leslieja Johnson-McGoldricka, ne uspeva da bude skoro ništa više od ponavljanja priče iz prvog dela na bis, sa samo neznatno promešanim kartama. ,,Formula" je u ovom slučaju shvaćena maltene doslovno i  kako Aquaman and the Lost Kingdom ne može u svom narativu da ponovi ,,origin story" mladog Arthura Curryja pre nego što se baci u ludu avanturu i time film utemelji u karakteru i njegovoj ljudskosti, tako je i prvih pola sata nastavka prilično zamorna procesija scena u kojima se likovi raspoređuju po šahovskoj tabli, deklamuju ekspoziciju i svoje motivacije i gledaocu objašnjavaju kako će da se dođe do toga da glavni junak, danas inače kralj Atlantide i otac maloletnog Arthura Juniora, umesto da sedi na prestolu i komanduje vojskom, sam krene na opasnu misiju koja će ga odvesti na neka egzotična mesta i suočiti sa velikom količinom krvožedne CGI flore i faune.







Nije da ovde nema simboličnih pokušaja da se NEŠTO promeni i sam lik Arthura je uhvaćen u osetljivom momentu tranzicije između lakomislene ,,bro" persone koja stvari rešava jakom desnicom i provodi slobodno vreme vozeći motor i cugajući pivo u oca porodice koji bebi menja pelene* i, ma koliko mu dosadno bilo, sedi po ceo dan na tronu, diskutuje sa savetnicima i pokušava da konzervativnim Atlantiđanima objasni da je krajnje vreme da se pokažu svetu i da suvozemna i podvodna civilizacija moraju da zajednički rade na preokretanju devastirajućih efekata klimatskih promena inače ih neće biti.

*i dvaput u isto toliko minuta dobija mlaz mokraće u lice, pošto je James Wan odlučio da je Akvamen, kad se već firma zatvara i neće biti više nastavaka, sada između ostalog i gross out komedija







Klimatske promene ovde i jesu taj ,,ozbiljni" sloj priče, za šta film ima utemeljenje u Akvamen stripovima, i tom tenzijom između zagađivača sa kopna koje nije briga za svet pod morem (koga nisu ni svesni), te resantimanom što Atlantiđani zauzvrat osećaju, ali scenario ovome posvećuje minimalnu i površnu pažnju, hitajući da ovaj motiv uplete direktno u priču. Ispostavlja se, naime, da iza ubrzanog zagrevanja planete stoji niko drugi do Black Manta, stari Akvamenov smrtni neprijatelj, kome nije mrsko ni da celu planetu spali do temelja samo ako će time moći Arthuru da se osveti za to što mu je (indirektno, doduše) ubio oca. Pa je tako ovde Black Manta ne samo pronašao staro atlantiđansko gorivo koje je drevna civilizacija napustila jer je bilo previše štetno za okruženje, već ga koristi upravo da bi podigao temperaturu na Zemlji i iz vječnog leda otopio, uh, takođe drevnu frakciju drevne civilizacije koja je bila toliko militantna da je stari kralj Atlantide upotrebio krvnu magiju, koristeći sopstvenu krv da lidera sa ekstremno imperijalističkim ambicijama, zajedno  sa celom nacijom već transformisanom u agresivne monstrume zaledi u zabitom delu okeanskog dna. Manta će, da bi sebi pribaivo ove moćne saveznike, morati ne smo da fizički otopi led veći da nekako dođe do Akvamenove krvi jer jedino krv naslednika starog kralja Atlana može da razdesi stare magije. Naravno, perceptivni gledalac već razume da Akvamen ne mora da bude primarna meta...







Ovo je MOGAO da bude uzbudljiv ratni triler o porodici koja ratom komanduje ali ne sme u njega da strupi direktno i izloži se mogućnosti ozlede jer doslovno jedna kap njene prolivene krvi može da neprijatelju obezbedi dmoninantnu prednost, ali Johnson-McGoldrick i Wan nisu sebi zadali ovako komplikovan zadatak. Umesto toga, nakon ekspozitornog uvoda, Akvamen kreće na solo-misiju da oslobodi svog polubrata iz zatočeništva u koje ga je, da se razumemo, SAM poslao nakon prvog filma jer je ovaj bio imperijalistički despot spreman da zapodene rat sa čitavom planetom, i propita ga kako da nađe Black Mantu i zaustavi ga pre nego što ovaj, jelte, zapodene rat sa čitavom planetom. ,,We need a thief to catch a thief" je sasvim legitiman zaplet za laku akcionu komediju, ali  Aquaman and the Lost Kingdom ne može ovde tako lako da se izvuče, sa jedne strane jer nekim likovima ne daje ni trunku evolucije, dok druge na silu prilagođava preuzetom formatu prvog filma.



Tako je Black Manta, jedan od interesantnijih negativaca iz DCEU ergele ovde sveden na maltene oruđe. Njegova motivacija je identična onoj iz prvog filma, njegov lik nije ni na koji način ,,rastao" ili menjao se, a to da je dobar deo ovog filma on ionako pod kontrolom sile jače od njega samog ga dodatno degradira. Lik kraljice Mere je prošao još gore i ako sam se u prvom filmu vajkao da Amber Heard naprosto nije imala dobro napisan lik da sa njim NEŠTO uradi, u ovom filmu je ona dobila dajbože deset rečenica da izgovori, svedena na pozadinsko statiranje tokom scena u kojima se nešto važno priča i na CGI kosplej u akcionim scenama. Znamo da je ova produkcija imala silne probleme i Momoina želja da ne radi sa Heardovom se, nažalost prelila i u finalnu verziju filma na najgori način.



Sa druge strane, lik Orma, Akvamenovog polubrata onda ovde zauzima mesto koje je Mera imala u prvom filmu i Orm je nevoljni pratilac starijeg ali neozbiljnijeg kraljevića na misiji koja treba da spase ceo svet a koja se sastoji i od odlazaka u sumnjive barove ispod mora koji su kao ispali sa kamiona što je prevozio Star Wars merčandajs, pa su im isturpijani serijski brojevi.







No, ovo je, zapravo najbolji element filma. Nakon usiljene komedije-sa-mokrenjem-u-usta sa početka filma i mrtvački izlagane ekspozicije, te prvog velikog akcionog set-pisa, film se pretvara u komični buddy akcijaš sa dva ,,guys on a mission" lika a koji imaju iznenađujuće dobru hemiju. Naravno, očekivali smo da Jason Momoa bude vučna sila filma kada mu se dopusti da izađe iz uloge oca i kralja i podseti kako je dobro kada si ,,na terenu" i svojim rukama rešavaš probleme, ali Orm Patricka Wilsona je zapravo mnogo bolji ,,straight man" naspram spadalačkog Akvamena nego što je Heardina Mera bila u prvom filmu. Momoa ovde kredibilno plasira svoj dudebro šarm, prikazujući iritantno simpatičnog šmekera koji nikada nije ni želeo da bude tamo neki kralj i na poziciju na kojoj jeste je stigao skoro slučajno, ,,padajući unapred", još i natrljavajući na nos svom rivalu da se nije ni spremao za fatalni duel sa njim a da ga je ipak odvalio do batina i postao kralj. Momoi ovo odlično ide, sa sve scenama gde naizgled kompleksne probleme rešava primenom grube fizičke sile, dok je Wilsonov Orm prefektno uštogljen, sav u tradiciji i kraljevskoj odgovornosti, isprva zgrožen i pun prezira za bratovljev relaksirani odnos ka istoriji Atlantide, simpatije ka suvozemnoj civilizaciji, neobraćanje pažnje na etiketu... Ovo funkcioniše toliko solidno da film uspeva da proda ne samo neke zaista upitne gross out momente (kao što je kada Arthur prevari svog brata da pojede bubašvabu, objašnjavajući mu da su one ,,suvozemni škampi") već i da kada Arthur svog brata koji nešto zanoveta ućutka jednim ,,Dobro, dobro, čuli smo te, Loki" to bude simpatičan čin predaje pred Marvelovom nikada dosegnutom dominacijom umesto nešto zbog čega biste prevrtali očima.







Naravno, Orm je bivši despot, tiranin i imperijalistički ratni vođa a što film iz sve snage nastoji da zaboravimo pa je promena njegove karakterizacije najviše rezultat potrebe da se ima jedan ,,vedriji" lik naspram Momoe, nego nekakvog legitimnog rasta koji je on pretrpeo dok je bio utamničen. Šteta je, dakle, da scenario ovde ne napravi makar nekakav simbolički napor da pokaže Orma kao refleksiji sklonu osobu koja sopstvenim radom počinje da shvata kako ambicija njegovog brata o ujedinjenu suvozemne i podmorske civilizacije nije puka fantazija i da ima smisla u konstelaciji sveta-koji-se-menja. Umesto toga, Wan se ovde zadovoljava time da nam ponudi gegove i akciju i nada se da će to završiti posao...



I možda i hoće. Aquaman and the Lost Kingdom nije najbolji DCEU film, ali je ipak vidno energičniji i sigurniji u svom spektaklu nego što je zlosrećni Blue Beetle, a mada ja volim Dwaynea Johnsona,* Momoa je u ulozi Akvamena kudikamo udobnije smešten nego što je bila njegova interpetacija jednog ipak kompleksnog lika kao što je Teth Adam. S druge strane, Aquaman and the Lost Kingdom nema multiverzalnu ambiciju i metatekstualnu dimenziju koju je imao The Flash, ali makar može da se pohvali da nema ni katastrofalni CGI koji je ovaj film dosta osakatio u finalu.

*platonski, ali strastveno







Nije da je Aquaman and the Lost Kingdom vizuelno sad kao ELEGANTAN, ima ovde dovoljno Star-Wars-prequels-level CGI ekscesa da čovek malo počne i da podriguje, ali film ima i nekoliko nadahnutih scenografskih momenata – pogotovo sa starim atlantiđanskim mašinama, naročito onim u formi oktopoda i sličnih arhanida – pa i nekoliko momenata fine akcione koreografije. Ništa na nivou nezaboravne scene na Siciliji iz prvog filma, ali Wan i ekipa pokazuju da ,,first take and we're done" nije bio mentalitet tokom čitave produkcije pa ovde ima i zanimljivih poigravanja sa kranom (ili makar virtuelnim kranom) i perspektivom i mada film svakako ostavlja utisak da je ceo napravljen ,,u kompjuteru", te da ništa nije stvarno i prema tome ni bitno, ne bi bilo fer reći da scenografi, 3D modeleri, direktor fotografije i ostali vizuelci nisu dali nekoliko časnih momenata. Aquaman and the Lost Kingdom videno naglašenije tretira svoj predložak kao ,,strip", u smislu da se ne mora ići na kredibilan worldbuilding i da su ponekada sumanuto prekomplikovan dizajn ,,buba" koje braća jašu po pesku, ili generalno prekomplikovan dizajn SVEGA ispod mora, sa džinovskim morskim konjima i humanoidnim rakom koji na sugestiju da ,,držimo oči otvorene" kaže da će to biti lako jer se njegove ionako nikada ne zatvaraju, ono što je potrebno da se gledalac prosto opije neobičnim, duhovitim, začudnim, i da tu ne treba tražiti neke simboličke dubine već pre svega brza, jeftina zadovoljstva.



I kako se ovo ponekada vidi i u tekstu, ali i u glumi, sa farsičnim reakcijama likova na neke od momenata u zapletu, šteta je zapravo i što Aquaman and the Lost Kingdom nije ceo urađen u tom povišenom tonu filma-koji-zna-da-je-strip, gde bi Wanove gross out tendencije i everything-and-the-kitchen-sink pristup scenografa bili deo jedne konzistentnije produkcije koja zna da je poslednja u nizu, zna da od nje više ništa ne zavisi i da konačno svi možemo zajedno da se smejemo svim pogrešnim ili glupim odlukama koje su ljudi tokom godina pravili. Ovako, Aquaman and the Lost Kingdom ostaje na pola puta, ali je MAKAR pola puta ovog filma zabavno ako volite Jasona Momou i kičastu superherojsku akciju. A, mislim, ako ne volite, šta uopšte tražimo svi mi ovde?

Quote from: Truman on 15-03-2024, 03:07:28
Neću otvarati tekst jer me ne zanimaju superherojske tematike. Mogu samo na osnovu naslova da se ponadam da je vreme takvih filmova prošlo. Da se audijencija zasitila i da joj treba nešto novo.

Pa sad... možda si preveliki optimista. Što možeš da pretpostaviš samo na osnovu sledećeg naslova...

Drinker's Chasers - Captain Marvel 3, Ant Man 4, Eternals 2 All Cancelled

Brutální vedro, ili kako bismo mi to rekli, Brutalna vrućina, tj. Brutal Heat u distributerskom prevodu na Engleski, debitantski celovečernji film mladog češkog režisera po imenu Albert Hospodářský je interesantna, vizuelno atraktivna minijatura koja za svoju osnovu uzima naučnu fantastiku u onom njenom najutilitarnijem smislu, da pruži spekulativnu premisu mogućeg kako bismo se jače usredsredili na fenomene – i potencijale – onog stvarnog i opipljivog, a onda se realizuje kroz niskobudžetnu road-movie ekstravagancu ispunjenu bizarnim epizodama i melanholijom koja zrači prepoznatljivom iskrenošću bez obzira na srazmerno uzdržanu komunikatvnost scenarija Hospodarskog. Ovo je, a to kažem uz punu svest da glavni junak, Vincent, polovinu filma provodi sa ozledom koja mu brutalno deformiše polovinu lica, pre svega film o pogledu na lice, o onom, sad se čini i proročanskom Levinaosovom etičkom utemljenju da nas pogled u lice drugog čini odgovornim za njega. Albert Hospodářský, svakako svestan da njegov brat, Vincent, a koji igra Vincenta i u filmu, ima nežno, emotivno lice, uz koje melanholija dolazi sasvim prirodno, veliki deo kadrova filma osmišljava upravo oko njega, dajući nam da i neke elemente drame koja se odigrava oko Vincenta, sa drugim likovima što s njim dolaze u verbalnu i drugu interakciju, iskusimo isključivo gledajući u Vincentovo lice i tražeći u njemu refleksiju samog sebe i toga kako bismo se MI postavili u ovoj situaciji.



Brutální vedro nije film čiste dramske strukture, već više meditacija o svrhama i smislovima, o orijentisanju u svetu koji se menja brže nego što možemo da ga isprocesujemo. Pomenuti spekulativni, naučnofatnastični element odnosi se na komad Sunca koji se odlomio od zvezde i nalazi se na putanju ka planeti Zemlji koja će ga, naučnici nisu sigurni, za trideset godina dovesti u sudar sa njom ili će je on ipak promašiti. Ovaj komad užarenog komprimovanog metala se vidi na noćnom nebu nekim danima u godini i izaziva dodatno grejanje površine Zemlje. Kao očigledna metafora za klimatske promene koje čine leta sve vrelijim i na teritorijama koje su nekada koncept tropske vrućine znale samo iz televizijskih serija, ovaj ,,solarni fragment" skoro da nije ni potreban filmu kao uokvirujuća alatka, jer Brutální vedro nije film o ekologiji, društvenom aktivizmu, fosilnim gorivima ili odbijanju ljudske rase da razmišlja o problemu pre nego što postane apsolutno prekasno da se on reši. On najviše služi kao vizuelni fokus za gledaoca koji film progresivno sve više prepoznaje kao prikaz dana što prethode apokalipsi, urušavanju svega što poznajemo i prestanku važenja svih vrednosti. Utoliko, film suštinski lišen urgencije – Vincent je verovatno najnesposobniji i najsporiji putnik koji je ikada krenuo na ikakav put u istoriji putovanja – uspeva da ima jednu opipljivu tenziju i  da Vincentovo lutanje po češkoj provinciji kredibilno predstavi kao neku vrstu simboličke Odiseje koja možda i ne može da ima srećan kraj. Konflikt između Vincenta i negovog oca na samom početku priče je tu i da bi ovo bila priča i o odrastanju, ali se odvija bez zapravo mnogo promene u Vincentovom ponašanju ili svetonazoru, a što je fer imajući u vidu da Vincent treba da odraste u svetu koji je najverovatnije osuđen na skoru smrt.



Film je svoju premijeru imao prošle godine na festivalu u Karlovim Varima, a gde je dobio dosta pažnje kritike. Ovo nije slučajno jer iako se radi o prvencu, Hospodářský impresionira na vizuelnom planu, nudeći ne samo sigurnost u kadriranju i postavljanju scena već i dosta stila u kreiranju vizuelnog identiteta posebnih lokacija i situacija u filmu. Tomás Uhlík, direktor fotografije je i sam ovo potpisao kao prvi dugometražni projekat na kome je angažovan, ali i njegov rad, kao i rad scenografa i kostimografa je impresivan, sa finim nivoom detalja koji se primećuje i u izboru boja i grafičkim rešenjima za neke od scena u filmu. Brutální vedro je jeftina, niskobudžetna produkcija, ali koja ima vizuelnu disciplinu pa i eleganciju daleko iznad svoje klase. U jednoj, recimo, sceni, Vincent je u baru u kome simpatična konobarica s njim razgovara, a onda prolazi po lokalu gde dvojica muškaraca igraju bilijar, pa njih usluži, pa kada jedan od njih jednu od bilijarskih kugli izbaci na pod, ona je pokupi i donese je nazad na sto. Sve se odvija unutar jednog neprekinutog švenka, nudeći veoma upečatljivu smenu svetla i geometrija u kadru i perfektnu sinhronizaciju glumaca.



U tehničkom smislu, dakle, ovaj film, a u čijoj je proizvodnji učestvovalo više produkcija, uključujući i Češku televiziju, podseća na to koliko češka kinematografija ima snažnu tradiciju vizuelne izvrsnosti i, iako je ovo priča o Gen-z klincu što se potuca po provinciji i izgleda tužno većinu vremena, i sam izgleda izvrsno.



Albert Hospodářský je scenario napisao kao svoj diplomski rad nakon što je zapazio koliko njegov brat deluje ranjivo i nežno u toku neke neprijatne situacije koju je imao na autobuskoj stanici kada su kretali u letnji kamp. Prizor Vincenta kako u neugodnoj situaciji ne zna šta da uradi, uhvaćen između detinje nevinosti i odgovornosti odrasle osobe je bio podstrek za scenario koji će čitavu generaciju prikazati kako nasleđuje svet koji se nalazi na rubu nestajanja a u čemu ona nije imala nikakvu ulogu. Ovo može da deluje pretenciozno ali fer je da se setimo da generacija Z jeste ta kojoj je pristup informacijama lakši i brži nego i jednoj pre nje, i koja se sa etičkim odgovornostima pukog postojanja susreće pre nego ijedna druga. Današnji klinci spravu koja će ih stalno podsećati na tenzije u društvu, na klimatske promene, ratove na svim krajevima sveta i nasilje u porodicama preko puta njihovih stanova nose sve vreme u džepu i nikada se ne isključuju iz dotoka informacija koje sve više i više traže akciju, a sve manje prostora ostavljaju za promišljanje pre akcije. Kada je pre nekih dvadesetak godina Slavoj Žižek držao predavanje u pretrpanoj Dvorani Beogradskog kulturnog centra, njegov lament već tada je bio da moderna kultura zahteva akciju bez prostora za razmišljanje, jer vremena za razmišljanje nema pošto sve oko nas gori sve vreme, i da je razmišljanje time postalo neetički proces.



Vincent u takvom svetu živi od rođenja i prvi bizaran susret sa starijom gospođom u vozu koja civilizaciju što je planetu dovela do njenog kraja smatra NJEGOVOM a ne SVOJOM je zanimljiv, odmereno satiričan prikaz generacijskog jaza i neshvatanja.



No, Vincent je dobronameran, nežan mladić koji paklenu vrućinu leta u gradu na kraju, posle dosta ubeđivanja, odluči da zameni odlaskom u ortakovu vikendicu gde se skupilo društvo i gde je vrućinčina ipak nešto manja. Njegov put do ovog lokaliteta, koji posle vrlo kratkog vremena dobija simbolički, maltene mitski kvalitet jedne nedostižne Itake u češkoj provinciji, ispunjen je dezorijentišućim ponašanjem službenika u transportnim službama, neugodnim susretima sa ženama koje vrućina pretvara u seksualne predatorke, nasiljem urbane omladine, sirotinjskim seks-radom preko Skajpa... Hospodářský slika sliku društva čiji se članovi, skoro svi koje u filmu vidimo, nalaze na ivici egzistencije, ne nužno u socioekonomskom smislu, ali definitivno u smislu prepoznavanja svrha u svojim životima, u pronalaženju snage da izguraju još jedan dan.



Nema ovde neke velike, artikulisane poente koja bi Brutální vedro do kraja uredno povezala u poučan narativ sa jasnim pančlajnom i Hospodarskog očigledno više interesuje pronalaženje iskrenog, autentičnog, ranjivog u ljudima, ma koliko ono da deluje neprikladno unutar uhodanih rituala svakodnevnog života a koji postojanje društva čine mogućim. Ovde mašinovođe promašuju stanice jer ih mori neizreciva tuga, radnica u prodavnici na pumpi ne može da prežali rastanak od nekoga ko joj je mnogo značio pa se njen čin altruizma prema Vincentu pretvara u emotivno neizdrživ nalet halucinantne psihoze, dve devojke koje pomažu Vincentu nakon što pretrpi prilične batine zahvaljujući pokušaju da i sam bude altruist, su niskobudžetni cam-girl duo za usamljene češke matorce kojima je Skajp i način da pričaju sa svojom rodbinom u rasejanju, i vektor za pronalaženje bar simulacije intimnosti i putenosti...



Dobro to Hospodářský ume da postavi i, kako rekosmo, sve je odlično snimljeno, ali kako je to neretko slučaj sa filmovima koji namerno idu na labaviju strukturu i vođeni su pre osećajem nego jasno postavljenim dramaturškim skeletom, Brutální vedro je mogao da bude i kraći pola sata i duži pola sata, i da svoje priče rasporedi drugim redosledom i da se u njemu ništa suštinski ne promeni. On jeste film-iskaz, ali nije film sa poentom do koje bi kolekcija vinjeta od kojih se ultimativno sastoji, ultimativno i neizbežno dovela. Nije da Hospodářský ne rukuje materijalom spretno: kombinacija kiše koja se pojavljuje u završnom činu da podari likovima malo poštede od sažižuće vrućine, i reportaže na televiziji koja govori o promenjenom ponašanju životinja u divljini od pojave solarnog fragmenta na nebu, sa primećenim uzajamnim ispomaganjem koje nije karakteristično za zveri, to je simpatičan optimistički način da se završi film koji se ceo bavio izgubljenošću, tugom i borbom protiv sopstvene bezvoljnosti glavnog lika, ali ovo, naravno, i znači da taj glavni lik nije ni naročito bitan za to finale filma pa onda, retroaktivno, možda ne ni za većinu njegovih priča.



Ovo ne treba da znači da Vincent Hospodářský obavlja loš posao, naprotiv, kao veoma lep i veoma fotogeničan mladić, Vincent je perfektno otelotvorenje Gen-Z momka uhvaćenog između želje da nikome ne bude na smetnji i odsustva strasti za bilo čim opipljivim. Kada mu se još već od početka na pleća natovari krivica koja nije njegova, već, eto, generacijska (uključujući to kako se prema njemu ponaša otac), pravo je čudo da je Vincent postao makar onoliki Uliks koliko je vožnja češkim javnim prevozom Odiseja. Svejedno, Brutální vedro, i pored svoje nedorečenosti i više pažnje uložene u emociju nego u dramaturgiju, kao debitantski rad, obećava makar interesantnu budućnost za autore. Vizuelno upečatljiv i generacijski dobro utemeljen, sa nekoliko razdiruće dobrih emotivnih momenata, on vam neće potrošiti mnogo vremena a može vas barem malo trgnuti iz letargije.

S Akvamena na umetnički film. Meho, divim se tvojoj širini!

Inače ovaj češki film ima ocenu 4.2?!
https://www.imdb.com/title/tt28544245/

Pa, nije to sad neki FENOMENALAN film, kako sam i napisao, relativno je nedorečen, jači je u segmentima nego kao celina, ali ima vizuelni karakter i ima tog divnog glavnog glumca, pa vredi da se pogleda.