ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Kultni film snimljen po kultnom romanu Sama Greenleeja THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR je svakako jedan od najvećih promašaja sedamdesetih u pogledu odnosa potencijala i njihovog ostvarenja. Ivan Dixon, nama najpoznatiji kao glumac, ali i povremeni reditelj, nije imao naročite uslove da snimi ovaj roman kako treba, pa ipak čini se da nije dobro poznavao zakonitosti energičnog novotalasovskog filma koji bi bio neophodan za ovu priču.

THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR je mogao biti američki MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, priča o afroameričkom agentu kog je CIA primila da bi ispunila rasnu kvotu i njegovom pokušaju da iznutra organizuje pobunu crnih radikala.

Film je mogao biti senzacionalan ali nažalost dobili smo relativno konvencionalan i nažalost monoton sadržaj sa beskrajnim dijalozima u kojima ima vrlo supstance, sa inscenacijom koja je skromna i budžetski ali i idejno, sa glumačkom podelom koja nije distinktivna ni na jedan način.

Film ima istorijsku vrednost ali ništa više od toga.

* 1/2 / * * * *

SOUS EMPRISE je sportska melodrama, o roniocima na dah, u kom David M. Rosenthal dolazi na osetljiv teren jer su Francuzi na tu temu imali LE GRAND BLEU Luca Bessona.

Ovde, imamo jednu jaku ljubavnu priču prožetu sa sportom i to je izvedeno vešto, i jedina fundamentalna mana filma jeste Sofiane Zermani u glavnoj muškoj ulozi koji deluje zalutalo u ovakvu priču, naročito nasuprot magnetične partnerke kakva je Camille Rowe.

Ovo je priča o devojci koja je volela da roni kao mala i kada je upisala kurs ronjenja na dah uplela se ekipom svetskog rekordera u toj disciplini, ušla u ljubavnu vezu sa njim ali i u adrenalinsku adikciju odlazaka na dubine koje ljudi ranije nisu dosegli.

Rosenthalov film je energičan, lepo izgleda, mogao je biti eventualno čak ne toliko ni kraći, koliko intenzivniji, međutim, ukupno uzev, uprkos tome što je mogao još da se utegne, zapravo zaslužuje pohvale zbog načina na koji radi to što radi.

Naprosto, Rosenthal u ovom filmu ne luta, zna kuda je pošao, film je estetizovan ali je pristup no nonsense. Pitanje je samo kog gledaoca ovo zanima a kog ne, i da li će "kupiti" romansu u kojoj su Sofiane Zermani i bitno harizmatičnija Camille Rowe.

* * * / * * * *

Jedna od Netflixovih prestige ponuda za ovaj "sporiji" deo sezone je mini serija ERIC po scenariju Abi Morgan u kojoj Njujork osamdesetih predstavlja opasno mesto za lutkara jimhensonovskog profila koji gubi razum i tone u adikciju kada mu mali sin nestane bez traga.

Započinje istraga, otkriva se njujorško podzemlje i naličje, dečakov nestanak rastura osinje gnezo porodičnih trauma ali i mračnih sfera tržišta seksa i društvene hipokrizije.

Serija bi se mogla definisati kao prestige rip-off serije HAPPY koju je po stripu Granta Morrisona napravio Brian Taylor, samo naravno nije toliko ekstravagantna i senzacionalna, odnosno nije remek-delo ukratko rečeno. Međutim, premisa po kojoj lutkaru u trenutku životne i sledstveno okinute psihotične krize pomaže izmišljeni lik iz dečje serije je nepogrešive HAPPY.

Da se razumemo, sva ova poređenja sa serijom HAPPY ne dajem u optužujućem tonu, ali ako se već ide u tom smeru da se pakuje "HAPPY za odrasle", onda stvar mora biti besprekorno izvedena, a nije.

Paradoksalno, serija padne u poslednjoj epizodi i to u režiji gde je namera očigledno bila da se parodira, i prenaglašeno evocira stilski žargon porodičnog filma epohe, ali u tome se preteralo, pa je ispalo dosta strejt i samim tim mimo onoga što je bio zahtev priče.

Pa ipak, ovo jeste jedna od onih serija koje su kritične kad govorimo o kapacitetu da se uprska na kraju ali to se ipak desilo samo u limitiranom obimu.

Nicolas Silhol snimio je vrlo zanimljiv film ANTI-SQUAT u kom Louise Burgoin igra nezaposlenu agenticu za nekretnine koja dobija posao u anti-squat firmi čiji je zadatak da u napuštene poslovne zgrade naseli ljude koji će ih za malu stanarinu malo oplemeniti i praktično čuvati od skvotera i držati u životu.

Tako junakinja iz jedne white collar pozicije prvo postaje nezaposlena i stambeno ugrožena a onda odlazi u samu utrobu ljudi koji nemaju gde da žive naselivši se zajedno sa ovom polu-beskućničkom klijentelom u zgradu.

Izazovi se ređaju, a od striktne primene pravila od koje kreće u svom ponašanju, ona zajedno sa stanarima počinje polako da ih krši sve do tačke kada ih vlasnici zgrade sve zajedno ne prevare kada kreće završni obračun gde će svako od junaka biti moralno ispitan.

Silhol je na veoma jednostavan i zanimljiv način, kroz dinamičnu urbanu melodramu smeštenu na veoma filmičnoj lokaciji ispričao jednu veoma neobičnu priču ali i prikazao jednu nesvakidašnju praksu u svetu nekretnina. Ovo je moderan problemski film, jednostavan i neposredan koji ima sve ono aspekte koje nosi message movie i delo koje želi da predstavi neku nepoznatu pojavu ali ih izvodi prilično elegantno.

U tom smislu, Silhol ne dopušta da estetizacija ometa angažman filma ali ni da politički zadaci kvare film i rezultat je konkretan i uspešan, sa centralnom rolom Louise Bourgoin oko koje sve razvija onako kako to prirodno i ide kad je prava zvezda u centru dešavanja.

* * * / * * * *

Helena Klotz je na silu produžila kratki film u minimum dugog metra i napravila L'AGE ATOMIQUE, jedan mentalitetski ne studentski već hiperstudentski film sa ambicijom da bude igrani debi.

Filmu se ne može osporiti doza energije u pojedinim deonicama. Ima tu i neke estetizacije. Međutim, ništa od toga nije dovoljno zrelo da izdrži pažnju gledaoca koji ipak očekuje celovečernji ugođaj pa makar i iz 62 minuta nečega.

* 1/2 / * * * * 

Jane Schoenbrun u filmu I SAW THE TV GLOW uspeva da napravi nešto ipak bitno smislenije od svog debija.

Pa ipak, bilo bi nepošteno reći da mi tokom gledanja nije sve vreme odjekivala kroz glavu rečenica "Long Live the New Flesh". Narod se uželeo "new flesha" ali "new flesha" ovde nema.

Imamo jedan solidan i nategnut indie, sa nekim queer tonovima, al dobro ne izbegavamo ni to.

Dvoje klinaca postaju opsednuti dečjom fantasy serijom iz sredine devedesetih do tačke kada se ta opsesija preliva u neke opasne životne situacije.

Sinopsis zvuči atraktivnije kad se prepričava nego kad ga Jane Schoenbrun realizuje ali nesporno je da film ima atmosferu, da ga već prekaljeni Justice Smith dosta suvereno nosi kroz različite životne dobi i psihološk stanja junaka i da na kraju dobijamo jedan svrsishodan indie primer koketerije psihološke studije i horora.

* * * / * * * *

PREMIERE ANNEE je deo doktorskog triptiha filmova koje je režirao Thomas Lilti, inače lekar po struci koji se bavi režijom.

U ovom filmu on se bavi veoma teškim i rigoroznim studijama medicine, kroz priču o momku kome to sve ide s dve leve ruke i njegovom najboljem prijatelju kome ide mnogo teže i stres od studija ga gura u psihički poremećaj.

Uprkos tome što film prikazuje neke vrlo ozbiljne konsekvence stresa tokom studija, Lilti to uspeva da izvede nepretenciozno i u maniru dobro skrojene drame, jer ovde, za razliku od svojih drugih, altmanovskih i polifoničnih dela, zaista ima jasan fokus na par junaka i snalazi se sa njima dobro.

Litlijeva haotičnija dela su mi bila efektnija i rekao bih da u smanjenom broju likova mora više da se osloni ne mehaniku zapleta nego inače. Međutim, PREMIERE ANNEE ima jedno dosta melodramski ekscesivno ali zapravo motivisano razrešenje, i Lilti tu uspeva da uspešno privede stvar kraju.

* * * / * * * *

Nicole Garcia snimila je vrlo zanimljivu socijalnu melodramu UN BEAU DIMANCHE, u kojoj istražuje sudbine junaka koje prošlost uvek sustiže iako oni uporno beže od nje.

Priču otvara mladi učitelj koji odlučuje da pričuva svog učenika kog usled nekog zamešateljstva otac nerado uzima posle škole, jer je planirao da obavi neki posao. Učitelj je neobično predusretljiv, preuzima dečaka, sutradan ga vodi kod majke koja radi kao sezonska radnica u restoranu na plaži. Tamo tek zatiče okolnosti u kojima za dečaka nema mesta jer mu je majka nomadkinja u stalnom bekstvu od poverilaca koji su finansirali njen pokušaj da bude sama svoj gazda.

Situacija deluje teško, učitelj među ovim ljudima sa margine i njihovim nevoljama deluje kao bezbrižni izuzetak. Ali, kada on odluči da pomogne učenikovoj majci otkrivamo da on ima traumatičniju prošlost od svih.

Sudbine junaka se razotkrivaju kao da je reč o misteriji ili trileru ali stvari uprkos dozi napetosti i uzbuženja ipak ostaju u okvirima socijalne melodrame. Pierre Rochefort i Louise Bourgoin su sve ono što u najboljem smislu možemo očekivati od francuskog filma, a inscenacija Nicole Garcie je vibrantna i ubedljiva čak i onda kada se radnja preseli u chabrolovske salone.

* * * / * * * *

CAR 99 je B-film iz 1935. u kom Fred MacMurray igra malog policajca iz drumske patrola u Misisipiju kog izigra banda pljačkaša banaka zbog njegove slabosti prema njihovoj članici a onda on hoće da se iskupi i da im stane na put.

Ovaj film od malo preko sat vremena, u režiji plodnog pomoćnika režije i reditelja Charlesa Bartona, ima dosta dinamičnu i razvijenu priču, ako imamo u vidu trajanje, i ako ga uporedimo sa masom sličnih B-naslova ističe se svojom formom.

Mladi Fred MacMurray je odličan u glavnoj ulozi iako mu Barton ne daje očekivani protagonizam.

* * * / * * * *

Lepo je što daješ osvrte i na filmove iz 30-ih, ide na moju watch listu od jedno 2.7k naslova.

James Graham je napisao televizijski film CAUGHT IN A TRAP u ranoj fazi svoje televizijske karijere i rezultat, u režiji Michaela Samuelsa, nažalost, najmanje pruža na nivou teksta.

Ovo je jedna relativno neubedljiva i bleda psihološka studija o službenici parking servisa koja je zadužena za sakupljanje sitnine iz parking satova i njenom laganom potonuću u potkradanje para kada odluči da ispuni neke svoje infantilne snove o Elvisu.

Iako sam ovaj televizijski rad primarno gledao zbog Grahama, od njega sam ovde ponajmanje dobio. Ipak, Michael Samuels zaslužuje pohvale za trud koji je uložio da oblikuje ovo u što atraktivniju celinu.

KONKEURITEU YUTOPIA odnosno CONCRETE UTOPIA Tae-Hwa Eoma je verovatno nastao sa ambicijom da bude postapokaliptični triler koji će nam prikazati kako je krhak građanski moral i građanska humanost koju podrazumevamo u svojoj svakodnevici.

Mnoge kritike su poredile ovaj film sa Ballardovim HIGH-RISEom ali nažalost ovde ipak nema takve sofisikacije.

Potpuno je jasno da je Tae-Hwa Eom hteo da napravi jednu pomalo apsurdnu konstrukciju koji je preživeo apokaliptični zemljotres, čime su se njegovi stanari našli na civilizacijskoj nultoj tački i moraju da definišu nova pravila a onda se ispostavlja da su brutalniji od divljaka.

Međutim, film nažalost pravi do te mere veliki utisak apokalipse da nema onoga što je Ballardova osnovna poenta a to je da iz komfora i klasne tenzije počinjemo da ludimo i postajemo divljaci. Kod Tae Hwa-Eoma, okolnosti su međutim takve da to što ljudi podivljaju i kreću da se brane, otimaju i diskriminišu deluje kao potpuno normalna i očekivana reakcija.

Čak bih rekao da je metaforično čekanje da će "civilizacija doći i poslati pomoć" dala junacima i previše "strpljenja" usled "straha" od toga da je neki poredak ipak preživeo i da će se vratit.

Kad se ostavi po strani ta satirična i društveno-kritička dimenzija koja nije uspela, ovo je solidan survival triler sa pomalo smisla za humor ali svakako u post-PARASITE i post-SQUID GAME svetu nedovoljan da bi se ubrojao u te success stories i stao im uz rame.

Čini mi se da Tae-Hwa Eom i jeste imao izvozne namere, i marketing je uradio posao. Na kraju je film uspeo da preživi na mnogo bazičnijem nivou od onog kom se on nadao.

* * * / * * * *

CIRCLE MAN iz 1987., prisutan i pod alternativnim naslovom LAST MAN STANDING, u produkcionom pogledu stoji kao jedan veoma tipičan straight-to-VHS naslova iz osamdesetih.

Režirao ga je Damian Lee, čovek koji se nasnimao raznog produkta s dna kace, slikao je Ludvik Bogner, čovek čiji je opus takav da je moguće da u izobilju onoga što je radio ništa niste gledali, glavnu ulogu igra Vernon Wells, australijski epizodista specijalizovan za uloge nekih monstruoznih nezaustavljivih negativaca kojima fizička snaga ne samo da ne manjka nego im je i glavni oslonac, koji u to vreme još uvek igra takve role u major filmovima.

Međutim, u samoj izvedbi, CIRCLE MAN je nešto bitno drugačije.

Naime, i Lee i Bogner uspevaju da naprave vajb socijalne drame kojim se nadograđuje relativno rutinska priča o borcu iz kaveza koji želi da se povuče ali mu zli promoter ne da.

U osnovi CIRCLE MAN jeste ta priča o borcu u kavezu, međutim, ova socijalna drama na neki način odnosti prevagu do tačke da se po njoj pre može pamtiti ovaj film nego po borbama.

Uprkos tome što film sveden po broju lokacija, ona zaista deluju zastrašujuće, odaju utisak teške margine, a i svi junaci su baš to. Na neki način, ako bi sada zaista i postojalo podzemlje nekih boraca u kavezima, otprilike bih i očekivao da ovako izgledaju, mnogo pre nego nauljeni Van Damme.

U toj sirovosti, Vernon Wells donosi nešto vrlo zanimljivo. Naime, poznato je da se njegove kultne role negativaca iz osamdesetih, Wez iz ROAD WARRIORa i Bennett iz COMMANDOa smatraju prototipskim gej likovima, još uvek u jednom ritualizovanom i fetišističkom ključu. Uprkos tome što za Weza važi priča da je njegov odnos sa Zedom u stvari samo interpretacija jer je iz filma ispala scena u kojoj Wez usvoji Zeda kao dete (imamo praktično taj zaplet u filmu FURIOSA sa Dementusom i Furiosom), onda je jako teško objasniti maltene Village People rolu iz COMMANDOa.

Sam Wells inače smatra da ni Wez ni Bennett nisu gej likovi, da je to prosto samo jedna pogrešna interpretacija, no u ovom filmu imamo jednu ulogu u kojoj se opet dosta koketira sa određenom konfuzijom u pogledu seksualnog afiniteta.

Naime, glavni junak Roo vuče psihološku traumu što ga čini vrhunskim borcem u ringu jer lako poludi ali i dosta problematičnim građaninom jer se često desi da halucinira i odlepi u situacijama u kojima mu niko ne preti. Međutim, njegova blaga nesigurnost u distanciranost ponekad i ovde zavajbuje na homoseksualnost i to se u nekoliko detalja baš oseti u Wellsovoj igri. Dakle, možda nije do likova nego do njega.

Međutim, u jednoj sceni zavođenja, Roo dobije nasilni impuls sa svojom simpatijom i jako je teško to ne čitati kao pitanje seksualnog afiniteta i povezivanje seksualnog odnosa sa grubošću koju samo muškarac muškarcu može da pruži.

CIRCLE MAN u mnogim aspektima nadilazi opskurnost u kojoj je nastao ali istovremeno uspeva da izvuče i maksimum iz nje. On jeste opskuran i dalje na svoj način, ipak tu realnog crossovera nema, ali definitivno ima prevazilaženja ograničenja forme.

* * 1/2 / * * * *

Spremam se za suočavanje sa činjenicom da već danima pokušavam da pogledam film reditelja od kog sam imao očekivanja, ali se opire gledanju iscela pa i uopšte.

FURIOSA je toliko užasan film da je praktično bespredmetno o njemu razgovarati jer se u tom dijalogu čak ne može ni otvoriti pitanje dekadencije iz FURY ROADa. Da, ona je veoma prisutna u njemu ali je FURY ROAD uprkos svojim suštinskim simptomima civilizacijskog sunovrata ipak bio vešto izveden film.

Činjenica je da sam već tada smatrao da koga FURY ROAD u nekom suštinskom pogledu pokrene nema ukusa, ali bi svako ko bi rekao da to u osnovi nije vešto izveden film takođe bio neko ko ne zna ništa o kinematografiji.

Pomisao da FURIOSA ima smisla, da ne kažem pozitivno mišljenje o tom filmu sugeriše da gledalac zaista blene u ekran kao tele u šarena vrata. Svaka teza da je ovaj film na bilo kom nivou smislen je neprihvatljiva.

George Miller je bio reditelj koji je učio ljude filmu. Snimio je mnogo toga značajnog i vrhunskog. Na kraju krajeva, osmislio je jedan svet koji do današnjeg dana inspiriše ljude da probaju da naprave nešto slično. Dakle, i on sam i MAD MAX imaju neke slojeve genijalnosti koji se ne mogu izgrebati u čeonom sudaru sa FURIOSAom.

Međutim, u najmanju ruku biće vam žao kad vidite koliko je to ponižavajuće loš film.

Da ne vidite špicu, i da ste recimo zaboravili FURY ROAD pa vam objekti ne znače ništa, ovaj film ne bi nimalo asocirao na Mad Maxa i njegov svet. I to nije problem. Problem je što kad biste gledali ovaj film a da ne znate baš ništa o njemu - a znate o filmu kao formi - pomislili biste da je Marvel angažovao Zacka Snydera da režira Thora i da je tokom snimanja on umro. Da bi se rešili muke, Disney je bacio materijal i onda su ga neki kupili na đubrištu i uzeli iz zezanja da tvrde kao da je ovo novi Mad Max.

E sad, pošto je to da film doseže svet Mad Maxa generalno nešto teško i nije jednostavno, naročito one njegove primalne dimenzije iz prva dva filma, bitno je naglasiti da FURIOSA deluje kao nešto što nije montirano.

Moguće je da film, zapravo i nije montiran do kraja jer se žurilo da izađe za Kan, ali ovo nije cut koji je one cut away from being final. Ovo izgleda kao da je asistent montaže poslagao pozicije kamere po skripti, složio akciju po dostavljenom storibordu i skriptu i to je to. Ima scena koje su toliko očajno sastavljene i toliko dugo traju da sam u više navrata tokom njih zaboravljao koji film gledam, ko su likovi, koji su njihovi problemi i odnosi, šta su im htenja itd.

Pored likova koje sam zaboravljao, tu je i Dementus Chrisa Hemswortha koji moram priznati ima najviše razloga da ovaj film otkupi i zakopa u zaborav jer Miller ima svoj kult a on ga još nema. Dakle, ovaj lik je umesto da je ikonični Millerov negativac, ili barem ikonični Millerov protagonista, jedna papazjanija scenarističkih ideja, glumačkih postupaka pa na kraju baš i nije jasno ko je on. Jel on neki strašan lik? Jel on komični negativac? Jel on negativac koji će se zapravo iskupiti? Šta je ovo?

Nemam problem s tim da neko vreme gledam film i ne mogu da ocenim ko je i šta je neki lik. Ali, imam problem s tim da dva i po sata ni gledaoci ni autor ni glumac šta je to.

Kod Dementusa je recikliran momenat Weza i Zeda, gde je jel divlji nesputani negativac uzeo dete pod svoje i pati kada ga neko ubije. Pa je to izbačeno i dobijamo Weza kao zastrašujućeg homopedofila i jednu od najikoničnijih pojava u istoriji filma.

Besmisleno je reći da je Vernon Wells bolji glumac od Chrisa Hemswortha, ali je Miller neuporedivo gori reditelj nego pre 40 godina i zato danas pamtimo krvoločnog henchmana a zgražavamo se nad protagonistom.

Ono što je još veća enigma, to je pitanje kakav je ovo film. Da li je ovo film za decu? Tako počne i tako ponekad izgleda i to nije toliko zbunjujuće, setimo se THUNDERDOMEa. Međutim, onda nije. Da li je akcioni film? Ne. U filmu ima vrlo malo akcije, a ta akcija koje ima je zapravo preneta iz FURY ROADa odakle je preneta iz ROAD WARRIORa samo izvedena inferiorno. Da li je ovo putopis? Da li je ovo pokušaj AI da nam pokaže kakav film bi snimio Jean-Pierre Jeunet posle moždanog udara?

Ko zna?

Pored toga što je film užasno montiran, ako je uopšte i izmontiran do kraja a ne sklepan da ga Warner nekako pusti i reši se bede, ali ne smemo zanemariti da je užasno i snimljen, sa fotografijom koja stvari čini artificijelnim preko svake mere, a opet ne uspeva da prevaziđe haos koji karakterišu specijalni efekti, povremeno kao iz školskog programa a nekada ni takvi.

FURY ROAD je deklarativno bio veliki trijumf Warnera jer je doneo novac na blagajnama i nominaciju na "oskarima" ali interno to nije bio baš hit. On je zaradio novac ali nedovoljan da bi Warner dovoljno dobro prošao u odnosu na nepovoljno strukturirane ugovore glumaca. Prosto, Mad Max nije tako moćna franšiza kako je Warner mislio. Miller se tokom rada ponašao cameronovski, a nije dao takve rezultate, pa ni u tom smislu ta saradnja nije bila onoliko plodna iznutra kako je izgledala spolja. Snimanje je bilo teško, sa trzavicama, kašnjenjima itd. i deluje da je Warneru bilo potpuno u redu da sad možda i prebrine Millera.

Jeziv promašaj na blagajnama koji je usledio verovatno nije ono što bi bilo koji studio želeo, ali isto tako ovo zaista ne deluje kao film na kom je urađeno sve što je moglo da bi se koliko-toliko doveo u red.

Nezavisno od skaredne montaže, i scenario je vrlo slab. Pre svega loše je koncipiran. Sačinjen je iz po jedne ili jedne i po situacije iz različitih vremena a svaka od njih traje predugo i maltene u real timeu. Film obiluje naivnostima, i to ne samo u priči, nego baš u postupku. Miller prosto kao da nije ni na napisao scenario nego se tako malo fokusirao na nešto šta bi snimao i onda se napravio da je sve umetnost i da može nastajati sistemom pokušaja i pogreške.

To nas vraća onoj sponi Millera i Kusturice o kojoj odavno pišem, i rekao bih da su u tom pogledu vrlo slični, ali u tom haosu se na kraju dana Emir snalazi kudikamo bolje.

Miller smatra da je jako hrabar što je ovo snimio, iako znamo šta bi bilo jedino hrabro a on to nije uradio i kune se da nikada neće. On je naprosto samo ovde ispao budala, i verovatno veoma umanjio svoje buduće šanse za rad u velikom formatu. Indikativno je bilo kad smo videli da Warner nije prstom makao kad je pakovao onu neku bajku sa Idrisom Elbom. Posle ovoga, deluje da Miller polako odlazi na neku marginu.

Delovao mi je uvek kao istinski inovator, za razliku od Petera Jacksona za kog je bilo jasno da je pre svega superiorni pozajmljivač i egzekutor tuđih ideja. Sada, posle ovog filma, koji neumitno evocira Jacksona jer jako podseća na MORTAL ENGINES - samo je neuporedivo gori, voleo bih da nikada ne pomislim da sam pogrešio kod Millera, i da je on zapravo takođe kao Jackson a MAD MAX njegov LORD OF THE RINGS.

Olivier Abbou je u filmu DRONE GAMES pokušao da snimi svoj POINT BREAK samo umesto sveta surfa bavi se operatorima komercijalnih dronova koji iz sveta žovijalne zabave i nestašluka tonu u svet anarhističkih pljački i intervencija.

Dronovi su dosta bitan, i što se mene tiče sumnjiv deo filmske tehnike jer ipak mislim da druge forme pokreta kamere nude "prirodniji" pokret, a u ovom filmu dakako glavna stvar jesu brojni subjektivni planovi dronova, njihovo praćenje itd.

I u tom akcionom aspektu, DRONE GAMES nije kapitalan film ali je korektan. Da ukupno uzev malo bolje fotografski izgleda, i taj element bi dobio na kvalitetu.

Ono gde film ne funkcioniše jeste melodrama među junacima, koja je ipak u osnovi POINT BREAKa, a ovde je odnos među junacima nekako istovremeno previše kompleksan i pretenciozan i banalan i isprazan, Sve odjednom.

Tako da film tone kada krene vrlo ambiciozno da se bavi karakterima gde misli da donosi originalna rešenja a u stvari ne nudi ništa.

* * / * * * *

Da prijavim da sam beskrajno uživao u Crippleovom prikazu Furiose iako se naravno ne slažem ni sa jednom iznesenom tezom. Ali prelepo je to napisano.

Isto!

Ne slažem se u 90 posto slučajeva, ali redovno čitam sve njegove prikaze, evo već deceniju i nešto.

Quote from: Meho Krljic on 26-06-2024, 18:45:38
iako se naravno ne slažem ni sa jednom iznesenom tezom.

Čini mi se da si dovoljno mator da te uhvatila pomama za Pobesnelim Maksom u vreme kada je išla. Možda te je sve to omašilo... Interesantno je da je Criple, rođen nakon Pobesnelog Maksa uspeo da bude očaran. A iskreno očaranom ljubitelju, Furioza je prst u oko i ekser u dupe...

To je to, ni FURY ROAD nije bio bogznašta, vizuelno blagoutroban ali ideologija sasvim kontradiktorna i promašena. Ni od FURIOSE ne očekujem bogznašta, sem što je bolja riba glumi.

Quote from: Meho Krljic on 26-06-2024, 18:45:38
Da prijavim da sam beskrajno uživao u Crippleovom prikazu Furiose iako se naravno ne slažem ni sa jednom iznesenom tezom. Ali prelepo je to napisano.

Ovo je jedan od onih osvrta gde crippled "ide protiv modernog sveta". Sećam se takvih primera još od izuzetnog INTERSTELLARA.
I naravno, ne slažem se ni sa jednom njegovom iznesenom tezom samo što nisam beskrajno uživao.

Dobro, svako uživa kako ume i zna. 

Quote from: Boban on 26-06-2024, 20:01:26

Quote from: Meho Krljic on 26-06-2024, 18:45:38
iako se naravno ne slažem ni sa jednom iznesenom tezom.

Čini mi se da si dovoljno mator da te uhvatila pomama za Pobesnelim Maksom u vreme kada je išla. Možda te je sve to omašilo... Interesantno je da je Criple, rođen nakon Pobesnelog Maksa uspeo da bude očaran. A iskreno očaranom ljubitelju, Furioza je prst u oko i ekser u dupe...

Jeste me uhvatila, naravno. Voleo sam prva dva filma veoma mnogo kao dete. Meni je Furioza bila odlična. Detaljnije u Petak.

Quote from: Truman on 26-06-2024, 21:36:19

Quote from: Meho Krljic on 26-06-2024, 18:45:38
Da prijavim da sam beskrajno uživao u Crippleovom prikazu Furiose iako se naravno ne slažem ni sa jednom iznesenom tezom. Ali prelepo je to napisano.

Ovo je jedan od onih osvrta gde crippled "ide protiv modernog sveta". Sećam se takvih primera još od izuzetnog INTERSTELLARA.
I naravno, ne slažem se ni sa jednom njegovom iznesenom tezom samo što nisam beskrajno uživao.

pf, ja sam mislio da se rijetko slažem sa Kripom ali ako je napljuvao i Interstellar onda mora da je čoek u pravu!

no vidjećemo kako će Meho da opravda ovo mileroljublje

Danas poznati internet zabavljač Rudy Mancuso krenuo je kao dečak glumac u McGjevom filmu RIM OF THE WORLD i odluka da svoj debitantski autorski rad izvede u njegovoj produkciji bila je prava.

Naime, u filmu MUSICA, McG mu je dao svog vernog saradnika Shanea Hurlbuta za direktora fotografije i u saradnji sa njim Mancuso je snimio jedan zaista busbyberkeleyevski mjuzikl u kom je muzika integralni deo dijegeze a naročito junakove subjektivne percepcije sveta. Sa Hurlbutom, Mancuso dobija priliku da se to digne na jedan nivo u kom se prožimaju konvencija zlatnog doba holivudskog mjuzikla sa estetikom visokoestetizovanog i visokoekspresivnog muzičkog klipa.

Mancuso se dobro snalazi u sva tri zadatka, i kao glumac i kao kompozitor i kao scenarista. Iako u polazu deluje da je manje harizmatičan od partnerki, na kraju nalazi svoje mesto i obavlja svoju funkciju u priči na pravi način. Glavna partnerka Camilla Mendes iako magnetičnija od njega, na kraju funkcioniše kao ubedljiv odnos.

Priča je jednostavna i duhovito izvedena, dovoljno je jednostavna da bi podržala mjuzikl kao žanra i da bi pružila priliku za muzičku razradu pojedinih tačaka. U tom pogledu, MUSICA je znalački izvedena i predstavlja zanimljiv izuzetak. Naime, mjuzikl je danas mahom prestige žanr i izlazi u glomaznijim formatima.

MUSICA je repertoarski mjuzikl, postavljen kao da je ovaj žanr i dalje aktivan i da ovakvih naslova ima svake nedelje. To mu daje poseban kvalitet nepretencioznosti i pozitivno ga izdvaja od ostatke ponude iako ga naizgled čini manje supstancijalnim.

* * * / * * * *

Voleo bih da je neko snimio ovaj film o kom piše Meho. Ne previše ali bi bilo lepo da postoji.

https://cvecezla.wordpress.com/2024/06/28/film-furiosa-a-mad-max-saga/

Meho, uživao sam. Hvala na ovako lepo pregledu (a hvala i cripplu na podeljenom linku). Nisam ni provalio da se Mad Max tu pojavljuje. Nadajmo se da će dobiti značajniju ulogu u nekom narednom nastavku.

Ima doslovo jedan kadar u kome se vidi s leđa, beznačajan za radnju, u nekom od tranzicionih momenata. Gledao sam pažljivo odjavnu špicu i sure enough, naveden je i glumac koji glumi Mad Maxa.

Koloritni multitalentovani Max Henri Bouvois snimio je -  za svoje vreme - vizionarsku ekranizaciju Bardovog klasika kada je komad OTHELLO smestio u milje afričkih vojnih sukoba i humanitarnih intervencija. U ovom filmu iz 1982. Bouvois igra naslovnu ulogu, komandanta plaćeničke komandoske jedinice koja u Africi pomaže humanitarnoj organizaciju na čijem je čelu Desdemona, sa kojom se on želi uprkos rasnim i klasnim barijerama. Tony Curtis se pojavljuje kao Iago sa namerom da mu uništi život i brak intrigama.

Bouvois je snimio film koji bi se mogao smatrati vizionarskim da je uspeo da očuva Bardov tekst u celini, međutim ipak ovde se u znatnom delu govori "običnim govorom" a ne u stihu i najviše takvih replika ima Tony Curtis. Otud se ne može reći da je ovaj film anticipirao Loncrainea kasnije ili recimo Luhrmanna, niti da nudi neko radikalno čitanje, ali film jeste zanimljiv.

Naime, ovo jeste u suštini ratna avantura u Africi ali ima ovde i trilerske intrige i dosta ambicioznih čisto melodramskih scena tako da imamo neku vrstu exploitationa sa integritetom. Odnosno, iza plakata sa komandosima i plamenom, krije se film koji nije akcijaš, a naročito nije exploitation.

Bouvois definitivno nije snimio ni art ali je bio na putu da snimi nešto zaista vredno. To se delimično desilo i zato OTHELLO, THE BLACK COMMANDO u izvesnom smislu živi i danas.

* *. 1/2 / * * * *

THE BONEYARD Asifa Akbara je u Varietyju zlonamerno upoređivan sa filmom SOUND OF FREEDOM na bazi Melove uklučenosti u projekat, iako je jedino što deli s tim filmom u stvari činjenica da je inspirisan istinitom pričom.

Ipak, THE BONEYARD je obradio West Mesa serijska ubistva kao jednu mešavinu filma o potrazi za serijskim ubicom, procedurala i slashera. Ako imamo u vidu dosadašnji opus Asifa Akbara koji je bio dosta upadljivo nevešt, ovaj film je malo "upriličeniji" i novomeksičke lokacije ali i lasvegaski milje u kom Asif iz nekog razloga operiše daju svemu malo taj "izgled granice", tu korozivnost života na samim obodima SAD.

Tu je Mel koji u paycheck modeu i u geezer teaser minutaži podiže nivo filma kad god se pojavi i to sad već radi rutinski time što uspeva da izvede ali i očiglednom improvizacijom malo obogati dijalog.

Brian Van Holt je u suštini glavni i uprkos tome što nije baš tipični leading man material nije loš. Najslabije se snašao sada već iskusni 50 Cent opet u geezer teaser formatu role.

Film je dinamičan, geezer teaser elementi su pametno raspoređeni. Raznim flešbekovima koji se slobodno razvijaju u naraciju pokriva neke motivacije ali i otkriva neke tokove događaja, i time izlazi iz tipičnog procedurala. Ipak, ukupno uzev, utisak pabirčenja je dosta vidljiv i svakako da celini nedostaje klasa da se zaokruži.

Kako sam se, na osnovu ranijih radova, nadao od Asifa dobro sam se udao, ali ovo ipak nije vrhunski Melov DTV ali nije ni odlazak na potpuno dno kace.

* * / * * * *

Pokušaj studija MGM da od Roya Orbisona napravi bioskopsku zvezdu neslavno je propao u filmu THE FASTEST GUITAR ALIVE. Razlog za to je sam Roy Orbison koji je od filmskih atributa imao samo dobru volju i ništa više. Pesme iz njegove ortodoksnije country faze koje peva u ovom filmu su sjajne, ubedljiv je kad ih izvodi jer je primarno muzičar, ali nažalost kad god treba da se nešto odglumi, najviše što uspeva da izmami jeste osmeh kojim se nagrađuje dobra volja.

Film je režirao Michael Moore, pre svega značajan kao pomoćnik režije. Film je korektno izveden. Nije Roy Orbison njegova jedina slabost, ali da je bio filmski ubedljiviji, film bi svakako bio bitno bolji, naročito jer vestern komedija sa pevanjem, i to izvanrednih pesama, teško može da pogreši kad se osloni na vodviljsku strukturu špijunske priče iz Građanskog rata.

Ovako ipak THE FASTEST GUITAR ALIVE čak i sa Orbisonom kao second leadom naprosto ne može da prikrije svoje "korporativne" namere zbog kojih je film platio cenu.

* * / * * * *

Ha. Da li si gledao Roadie Alana Rudolfa iz 1980? Pored Orbisona se tu pojavljuje i Meatloaf, zapravo, on je glavna uloga, pa i Hank Williams Jr? Ja to nisam gledao ali kapiram da je film po tvojoj meri, odnosno da bi ti u njemu neizostavno našao nešto zanimljivo.

Nisam ali sad ću ga potražiti!


Sent from my iPhone using Tapatalk

Vidim da pajrtbej ima u ponudi, ali sa nula sidera... Tako da ćeš verovatno morati da tražiš po nekim privatnijim mestima...

Ne bi Joseph Gordon-Levitt prihvatio da igra u novom BEVERLY HILLS COPu da je to nešto bezveze.

I to je bio najpouzdaniji i jedini znak da se gledanje AXEL Fa neće pretvoriti u neku agoniju i neprijatnost. Pa ipak, film nije mogao izbeći mikroskopsku analizu i razmaštavanje šta je moglo drugačije, ali to je uvek tako sa zakasnelim nastavcima u kojima autori i producenti više nisu oni koji kontrolišu narativ.

Ovakva pitanja se nisu postavljala 1987. ili 1994. kada su izašla prethodna dva nastavka od kojih je jedan bio jednodimenzionalni prevashodno akcioni film Tony Scotta a drugi nevešto izvedena policijska farsa Johna Landisa, gde se u oba gubila supstanca Brestovog remek-dela koje je donelo nešto zaista višeslojno - mladog crnog komičara nesputane energije u ulozi policajca iz najsiromašnijeg radničkog grada koji odlazi da reši u slučaj u najbogatijem američkom naselju.

Taj film je imao duh, kako humor tako i krimić i akciju, sve je proisticalo organski jedno iz drugog ali Brest je bio takav reditelj u to vreme, sposoban da definiše pojmove. Napravljene su nebrojene kopije BEVERLY HILLS COPa i MINDINGHT RUNa pa i GOING IN STYLE, ali nijedna nije imala snagu originala jer nije bila tako lepršava u postupku i bogata u sadržaju. Slično Jonathanu Demmeu nekada i Dougu Limanu sada, Brest je bio reditelj koji je imao sposobnost da miri žanr sa studijom karaktera, da gradi napet film pun scena koje su atipične za dati formalni okvir, a kopije su se paradoksalno najpre vezivale za formu.

Zato je ovogodišnji rimejk ROAD HOUSEa u produkciji Joela Silvera tako genijalan potez. On je uzeo film jednog reditelja suženih žanrovskih pogleda i dao ga Dougu Limanu koji mu je doneo novu dimenziju.

Brestu se dešavalo obrnuto - njegovi izvornici su kasnije eksploatisani kroz guranje u kalup.

Otud, ovaj četvrti film ne samo da dolazi sa svim rizicima zakasnelog nastavka koji ne zna tačno kome se obraća i šta želi da kaže već i sa stigmom drugog i trećeg dela koji nisu realno ponovili suštinu prvog.

Samim tim postavlja se realno pitanje, šta je BEVERLY HILLS COP kao takav, naročito jer je Murphyjeva mladost neponovljiva?

Nastavak se opet ne bavi suštinom. Posle MAVERICKa u kom Tom Cruise ima ozbiljan problem što snima film o tome kako su prošle decenije a on nije ostario, Bruckheimer ima sličan slučaj sa Murphyjem. Prošlo je 40 godina a kao da je možda isteklo tek deset.

Murphy je u formi, ne pokazuje vidne znake starenja na ekranu i da o tome ne govori, to se ne bi čitalo kao tema.

Ono gde producenti uzimaju stvari suvereno pod svoje jeste narativ. Nema mnogo filozofije. Ovo je rutinsky old school buddy cop film i to je to. Ne ulazi se u mudrovanje o klasi, o razlici u godinama, o tome koliko se izmenio Detroit a koliko Beverly Hills.

Prosto, AXEL F je ambiciozna redukcija prvog filma koja uspeva da funkcioniše kao koherentan repertoarski film.

Film se prati od početka do kraja. Ko zna reference, zna, ko ne zna, vidi da tu ima nešto "više" ali ispratiće sve i inače. Preskočena je prva prepreka, ovo nije FURIOSA ili neki sličan razlog za oduzimanje radne i poslovne sposobnosti autorima.

Ono gde se javlja problem jeste ekipa. Bivši policajac Will Beall je potpisan na nekim dobrim filmovima ali daleko je od toga da su zbog njega bili dobri i scenario je naprosto mlak. U pogledu integracije svih fam service elemenata je vešt ali kriminalistički zaplet je rutinski, skoro televizijski, odnosi među likovima su jači u odabiru teme nego u razradi, problemi koje svaki lik ima su jednodimenzionalni, dijalozi nisu posebno lucidni i duhoviti. Sve to stoji i ne raspada se ali baš ni ne očarava.

Mike Molloy potpisuje vrlo sterilnu režiju u svakom pogledu. Njegove inscenacije su korektne ali bajate i sa ozbiljnim problemom jedne uopštenosti vizure usled koji junaci ne dobijaju protagonizam unutar samog organizovanja naracije. Akcione scene su mahom već viđene i svaki put ranije su bile bolje, ponekad su bukvalno fotokopirane - kao ona pucnjava sa grupom sicaria u saobraćajnom špicu preslikana iz serije SOUTHLAND.

Film stoga ima jednu neupečatljivu i tek funkcionalnu fizionomiju.

Joseph Gordon-Levitt je na nivou. Eddie Murphy je začuđujuće sveden u naslovnoj ulozi ali kad se lik ogoli, nažalost ne budi mnogo. Lik ćerke je miscastovan ali i slabo razvijen a Kevin Bacon je sličnu rolu ličnom harizmom doveo do nekog nivoa, mada ne previsokog. Ovo definitivno nije Baconov Jackie Rohr iz CITY ON A HILL, mada mislim da pokušao.

Od stare ekipe, Judge Reinhold jedini uspeva bez tegoba da ponovi ono staro i da nas podseti koliko nam zapravo nedostaje.

AXEL F dakle nije ono što bi u idealnim uslovima mogao da bude ali ono što jeste možemo smatrati solidnim i izabrani put praćen je sa autoritetom.

Pa ipak, uprkos dobro izabranom putu, sama realizacija nije na najvišem nivou. Film je pao  na onome iz čega kod Bruckheimera ne bi smeo ali deluje da stari majstor malo gubi konce u poslednje vreme - pogledajmo Ritchiejev poslednji promašaj.

Ako je ekipa filma AXEL F možda i uspela da nas ubedi da je ovo pravi i održiv put, reditelj i scenaristi su to ostavili na jednom nivou pristojne mehaničke izvedbe i nisu otišli dalje od toga.

Rezultat je nastavak filma o upečatljivom liku koji ima dosta toga, ali nema karakter.

* * / * * * *

Da, hm, prvi Beverly Hills Cop je već bio vrlo "studijski" film, ciljano pravljen da Edija Marfija transformiše u karakternog lead-čoveka, da se sačuva delić SNL anarhičnosti ali da se dobije i propisan pandurski akcijaš i Brest je to, evo, skoro četiri decenije kasnije mogu da potvrdim, uradio jako spretno. ja ovo svakako moram da gledam ali nemam prevelike nade...

Quote from: Meho Krljic on 03-07-2024, 18:52:53
Vidim da pajrtbej ima u ponudi, ali sa nula sidera... Tako da ćeš verovatno morati da tražiš po nekim privatnijim mestima...

Kad nema na torentima dobar posao mi odradi google, "naziv filma watch online". I obično izbaci neki sajt gde se može naći osrednji snimak.

THE KISSING BANDIT koji je režirao Laslo Benedek smatra se jednim od težih MGMovih promašaja svog vremena, važi za film kog se ekipa stidi, Sinatra njime nije bio zadovoljan itd.

Međutim, ovaj komični vestern mjuzikl je pravo uživanje i to ne nužno samo za Sinatrine fanove.

Naprotiv, ovo je pre svega izuzetno duhovit komični vestern sa pevanjem, u kom postoji izuzetna hemija među glumcima i puno dobro pripremljenih situacija u kojima mogu da zablistaju.

Chairman of the Board ovde igra sina meksičkog bandita kog je otac poslao na studije u Bostonu u uverenju da je lokalna gostionica porodični biznis. Kada se sin vrati sa diplomom iz hotelijerstva, veoma se iznenadi kada ga dočeka posao vođe bande koji je poznat po tome da svaku ženu koju opljačka poljubi i tim poljupcem toliko očara da padne u nesvest.

Sin nevoljno prihvata zadatak ali već u prvoj akciji se zaljubi u mladu damu koju je trebalo da poljubi. Međutim, do poljupca ne dođe a ona je ćerka španskog guvernera, a i ona se takođe zagledala u njega.

Njih dvoje pokušavaju da započnu svoju zabranjenu ljubav dok Španci dovode razne komične likove sa idejom da ulove naslovnog junaka.

Frank Sinatra i Kathryn Grayson su i glumački i pevački sjajni u glavnim ulogama. Laslo Benedek nikada nije bio reditelj A-lige i njegov istorijski najznačajniji film je više izuzetak u filmografiji nego pravilo, ali ovde se snašao kao solidan profesionalac i pre svega je pokazao osećaj za komički tajming. Film je naprosto vrlo duhovit i veoma je solidan tempo ređanja duhovitih situacija i detalja.

Kolor u kom snima Robert Surtees je MGMovski Technicolor kakav uvek volimo da vidimo. Uz duhovite, kičaste kostime daje filmu izgled spektakla iako je ovo daleko od najskupljeg mjuzikla svog vremena što takvu propast na blagajnama čini još čudnijom.

Moguće je da je reč o nostalgiji ili da su nam kriterijuma erodirali ali ovo je film koji zaslužuje da proceni iznova.

* * * 1/2 / * * * *

Čovek je posle režirao neke ipak klasike i ja odbijam da poverujem da komični vestern sa Sinatrom iz 1948. godine može da bude nezabavan.

Quote from: Meho Krljic on 05-07-2024, 20:32:08
Čovek je posle režirao neke ipak klasike i ja odbijam da poverujem da komični vestern sa Sinatrom iz 1948. godine može da bude nezabavan.

Film neobjašnjivo oklevetan...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Isobel Lennart koja je svedočila pred HUACom, imala je nekoliko uspešnih muzičkih komedija sa Chairmanom u njegovoj MGM fazi. IT HAPPENED IN BROOKLYN u režiji Richarda Whorfa koji nije snimio mnogo filmova ali su mu davani teški zadaci, donosi zamršenu priču o američkom vojniku koji se vraća u rodni Bruklin, tu upoznaje simpatičnu nastavnicu muzičkog i naseljava se kod domara škole dok se ne snađe, i dok vaga svoje opcije pojavljuje se Englez kog je upoznao pred povlačenje, i čiji ga je deda zadužio da od njega napravi čoveka.

Dakle, ovo je film u kom se dešava svašta, a ima i dosta zapleta, a na sve to Whorf stavlja veliki akcenat na muzičke numere, zato su u glavnim ulogama Frank Sinatra, Kathryn Grayson i Peter Lawford. Muzika je vrlo uspeo deo ovog filma, iako u pojedinim momentima na nivou tonske montaže deluje naivno, kako tehnički tako i na planu dijegeze, neki aranžmani imaju naprosto više instrumenata u snimku nego u kadru a Whorf ne gradi utisak subjektivnosti usled kog junaci "čuju više":

Ali, to je minorna primedba jer sasvim funkcioniše u konvenciji koju Whorf gradi a glumci uspevaju da nam "prodaju". Na nivou priče, postoji samo jedna primedba, Isobel Lennart ne uspeva da nam skroz "proda" ljubavni trougao između troje glavnih junaka i njime kao gledalac nisam bio do kraja zadovoljan, naprosto jer nije bio karakterno i emocionalno utemeljen.

Međutim, ovo je celina koja zaista ima veliki akcenat na muzičkom aspektu i koliko bi mogao, dramski aspekt zaista vrlo malo trpi.

Whorf veoma vešto estetizuje dešavanja u crno-beloj tehnici a legendarni Cedric Gibbons potpisuje aspekte producionog dizajna i to se vidi. Ovo je film o čijem izgledu se itekako vodilo računa.

Skupljeni su pravi ljudi za zadatak i rezultat nije izostao.

* * * / * * * *

Busby Berkeley, jedan od najvećih reditelja i generalno autora mjuzikla klasičnog Holivuda, imao je priliku da sarađuje sa Gene Kellyjem i Stanley Donenom kao kreatorima plesnih tačaka na filmu TAKE ME OUT TO THE BALL GAME.

Frank Sinatra i Gene Kelly igraju dvojicu bejzbol igrača iz vremena kada je ovaj sport bio u povoju 1906. godine. Stoga uporedo sa sportskom karijerom njih dvojica nastupaju i kao zabavljači i od te dve delatnosti žive. Kada krene bejzbol sezona u njihov klub stiže novi vlasnik, za kog se ispostavlja da je u stvari zgodna ženska koja jako dobro poznaje igru i naravno odmah privuče pažnju njih dvojice.

Dok se sezona lagano formira u pobedničku, ljubavni trouglovi, uplitanje mafijaša i razne strasti prete da rasture tim i razdvoje dva prijatelja.

Film je raskošan, ima dosta humora, ima maštovitih i izvrsno izvedenih muzičkih numera, i ima dosta zapleta što je uprkos vodviljskim korenima ipak atipično za mjuzikl sa ovolikom dozom scensko-muzičkog spektakla. U tom pogledu, TAKE ME OUT TO THE BALL GAME zaista drži tonus i ne popušta.

Izvrsno je produkciono dizajniran, opet je za MGM posao uradio njihov velikan Cedric Gibbons.

U izvesnom smislu, Berkeley nije uspeo da reći samo jednu glumačku jednačinu. Naime, Gene Kelly i Frank Sinatra u ovom filmu naprosto nisu na istoj frekvenciji kad je reč o glumačkoj igri. Kelly je prosto mnogo više cartoonish od Sinatre koji je mnogo više dramski utemeljen. Otud je Kellyjev protagonizam u percepciji priče malo ugrožen, barem iz vizure modernog gledaoca kome Sinatrin stil igre mnogo više prija.

Esther Williams kao "kupačica" ovde ima jednu zanemarljivu plivačku scenu ali se jako dobro snalazi "na suvom" sa onim zadacima koje joj nameću priča i plesno-pevačke tačke i pokazuje solidan komičarski dar.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME nije A-spektakl MGMove Technicolor ere mjuzikla ali je jako dobar primer grupe vrhunskih stručnjaka u punom angažmanu.

* * * / * * * *

Konačno sam na najboljoj mogućoj, i relativno očuvanoj, kopiji pogledao prvi film koji je Billy Wilder režirao, francuski krimić MAUVAISE GRAINE.
Billy Wilder je napravio neizmeran doprinos krimiću - snimio je jedan od najboljih klasičnih noir filmova i jedan od najboljih filmova o Sherlocku Holmesu i to su stvari koje su nesporne. Kao ljubitelj i poznavalac, dodao bih još čitav niz njegovih doprinosa žanru, ali smatram da se ova dva ne mogu dovesti u pitanje.
Wilder je kao reditelj dugometražnih filmova debitovao u Francuskoj, na početku svog izbeglištva i veoma je zanimljivo da je njegov prvi film jedan veoma interesantan krimić koji nema puno veze sa onim što je radio kasnije, i u tom žanru, a i inače,
Nije pogrešno percipirati da je Wilderov debi zapravo THE MAJOR AND THE MINOR jer je već u njemu pokazao da je velemajstor koji je u stanju da nauči Holivud kako se rade neke stvari. I tu kreće njegov kanon. Međutim, ne samo da je MAUVAISE GRAINE njegov tehnički debi, nego je i vredan film, ali se gotovo nikako ne može uklopiti u njegov autorski opus.
Film je potpisao sa francuskim rediteljem Alexander Eswayem. O njemu se ne zna mnogo, u kontekstu ovog filma. Wilder je često naglašavao da je mnogo stvari na ovom filmu radio sam, a tako pamte i glumci. Možemo pretpostaviti da je Esway imao sporednu ulogu u radu i da je verovatno iskorišćen formalno kako bi se olakšalo skupljanje sredstava. Uprkos nekim produkcionim aranžmanima na filmu FEDORA, ovaj film se smatra jedinom čisto evropskom produkcijom koju je Wilder režirao.
Sam film je veoma zanimljiv. Wilder ga je nazivao svojim "novotalasovskim" filmom iako je izašao 1934. godine. Naime, radio ga je sa skromnim budžetom. Kamere su bile vezivane za automobile i snimalo se u pokretu, bez dozvole, a tema je iziskivala mnogo motorizovanih dešavanja jer je reč o jednom od pionirskih prikaza bande kradljivaca automobila.
Film prati pariskog plejboja koji kada izgubi svoj porodični auto odlučuje da ukrade jedan kome je ostao ključ u bravici za paljenje. Pošto je obećao devojci da će je voziti svojim skupim autom, on ispunjava svoje obećanje ali se odjednom nađe u poteri sa grupom nepoznatih ljudi koji ga na kraju sustignu. Ispostavlja se da su oni banda kradljivaca automobila kojima se dopao njegov talenat.
On kreće da sarađuje sa njima ali kada se posvađa sa šefom bande oko podele plena, i kada se volšebno nađe za volanom auta kome je oštećena poluosovina, odlučuje da rasturi bandu i ubedi ih da prestanu sa time što rade.
Tada je već kasno, policija im je za petama.
Wilder nudi dosta duhovitosti u ovom filmu, ali osim muzike koja je žanrovski karakteristična za komediju ovaj film uspeva da izgradi jednu vrlo zanimljivu karakternu priču, sa dosta zanimljive automobilske akcije sa kolima koja nisu imali previše prilike da gledamo snimljena na ovakav način u filmovima iz te epohe.
Nema rir-projekcija i drugih filmskih trikova. Nije ovo naturalizam, daleko od toga, ali u čisto filmskom pogledu inscenacije, Wilder ovde artikuliše jednu sebi inače nesvojstvenu sirovost.
Lik mladog kleptomana koji postaje štićenik plejboja u bandi je veoma zanimljivo postavljen i u njemu se fino prepliću tragički i komični aspekti ove priče.
Nema sumnje da je ovaj produkcija rezultirala B-filmom za tadašnje francuske uslove, i uprkos evidentnom daru za režiju, ovo iskustvo nije prelomilo Wildera da sebe posmatra kao reditelja.
Zato i ne čudi da je klasik o majoru i malenoj čekao još osam godina kao njegov "propisni debi":
Ova priča je iskorišćena za barem dva filma kasnije, što je karakteristično za Wilderov rad i kasnije.

* * * / * * * *

Stanley Donen i Gene Kelly su snimili svoj prvi spektakularni mjuzikl za MGM u filmu ON THE TOWN gde su doneli niz inovativnih tehnika koje i dan-danas kad se gledaju ostavljaju snažan utisak vizionara u akciji.

Naime, ON THE TOWN je sniman znatnim delom na naturalnim, postojećim objektima u Njujorku, što mu daje posebnu vibrantnost i sve to je vešto kombinovano sa raskošnim setovima koje je radio legendarni Cedric Gibbons sa svojom ekipom. Otud film ima energičnost, stilizaciju ali i dozu povišenog realizma koji se jako dobro kombinuju.

Glavne uloge igraju Gene Kelly i Frank Sinatra, ovog puta uspešno sinhronizovani u glumačkom izrazu, uprkos tome što se njihovi stilovi razlikuju. Gene Kelly je naravno nosilac najvećih plesnih izazova, ali celokupna ekipa, i muška i ženska je na visini zadatka.

Naročito je zadovoljstvo gledati plesne scene u kojima izraz izlazi izvan okvira neke pripovedačke konvencije i gradi potpuno novi nivo ekspresije a takve scene film ima i na početku a naročito na kraju gde te sekvence i svojim trajanjem i ritmom iskoračuju iz očekivanih propozicija. Tu su Donen i Kelly pokazali da su spremni da razbiju konvencije i kalupe u kojima se mjuzikl do tada kretao, a kasniji opus će im dati za pravo

* * * 1/2 / * * * *

STEP LIVELY je RKO mjuzikl iz 1944. u režiji Tima Whelana, snimljen po pozorišnom komadu koji su ekranizovala i Braća Marx.

Naravno, ovo je potpuno drugačije od estetike MGM mjuzikla koji je raskošan, i trudi se da impresionira svojom tehničkom izvedbom i produkcionom raskoši. RKO je mnogo više efikasan, sa akcentom na glumce, priču i pesme, sa skromnijom vrstom virtuoznosti u igračkim numerama, ali svakako ne bez veštine.

Frank Sinatra ovde igra pozorišnog pisca koji dolazi da vidi šta se dešava sa njegovim komadom koji je platio da se postavi i zatiče pozorišnu trupu smeštenu u luksuznom hotelu u kom sprema mjuzikl i čeka investitore kako bi platila za smeštaj. Izbija opšte vodviljsko zamešateljstvo u kom se ispostavi da bi piščev talenat za pevanje mogao spasiti stvar.

Sinatra ovde formira personu momka koji nije skroz svestan svog efekta na žene koji će kasnije upravo najviše koristiti MGMovi mjuzikli gde će on biti beta mužjak u odnosu na alfu Gene Kellyja.

Ovde je on ipak više alfa nego u spojevima sa Geneom a Gloria DeHaven mu je izuzetno sugestivna partnerka. George Murphy je takođe izuzetan u ključnoj ulozi simpatičnog impresarija i producenta koji je motor cele radnje i glavni generator haosa.

Tim Whelan veoma vešto artikluliše sva dešavanja i sa trajanjem od 88 minuta uspeva da održi jako visok tempo a da pritom film i humor u njemu "dišu", kao i da Sinatra i DeHaven uspevaju da postignu potrebni emotivni efekat.

Uprkos tome što iz današnje vizure, MGM mjuzikli stoje kao temeljna stvar koju na tu temu treba ispratiti, ovaj RKO naslov je itekako vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

REVEILLE WITH BEVERLY je muzička komedija snimljena tokom rata, inspirisana istinitom pričom o mladoj sekretarici radio stanice koja je dobila termin u kom je počela da vrti jive i druge tada popularne muzičke žanrove, napravivši program koji su redovno slušali vojnici pa su na kraju kroz pominjanje nepostojećih pesama kroz njega emitovane i šifrovane poruke.

Ovaj film nije istinita priča i ne bavi se svim ovim aspektima te žene. Samo prikazuje kako je uspela da izbori program i pušta ploče da bi se onda ceo film izrodio u jednu muzičku reviju gde gledamo pevače i orkestre kako izvode svoju muziku.

Kao što znamo ova forma muzičkog filma opstala je sve do šezdesetih u Britaniji tako da je reč o dekadentnoj ali i uspeloj promotivnoj formi svog vremena da se kroz bioskopski materijal promovišu muzičari.

Najpoznatije ime među izvođačima koji svi nastupaju pod svojim imenom je Frank Sinatra.

Režiju potpisuje Charles Barton, prekaljeni profesionalac o čijem sam filmu CAR 99 pisao nedavno.

* * / * * * *

Moram priznati da su neki odnosi započeti na EDERLEZI RISINGu uspeli da opstanu i dalje, tako da vrlo zanimljiv SF horor LATENCY kao jedan od producenata potpisuje naš čovek, inače specijalista za efekte.

Reč je o kamernoj, klaustrofobičnoj priči o profesionalnoj gejmerki koja pati od agorafobije uzrokovane porodičnom traumom. Jedina osoba sa kojom se viđa je njena prijateljica, takođe wannabe influenserka. Kada jednog dana dobije kao preview novi uređaj koji direktno povezuje um sa računarom, kreću da se dešavaju neke kronenbergovske pojave.

Film je slikao Kaos, bećar kog pamtimo kao Tajlanđanina koji je preko nekih veza Elie Samahe imao jedan užasan film svojevremeno za Warner Bros. Bila je to ekranizacija igre ECKS VS SEVER. Ovde je snimatelj i izvršni producent i reditelju Jamesu Crokeu omogućuje da napravi atmosferičan, kamerni rad u koji se dobro uklapaju vrlo ekspresivni specijalni efekti.

Jedini krupan nedostatak LATENCYja je što Croke nije u stanju da sem koncepta ponudi nešto novo ili nešto naročito dobro na nivou priče. Međutim, gluma dve devojke koje su pre svega modeli (jedna od njih je Sasha Luss koja je u filmu ANИА bila Bessonova muza) je prilično kul, izgled filma je dosta dobar i uprkos kamernosti ne može se optužiti da je dosadan.

U tom smislu, LATENCY je film koji je itekako opravdao svoje mesto u svom upmarket DTV prostoru.

* * 1/2 / * * * *

Frank Sinatra je režirao svoj jedini film 1965. godine i reč je o veoma atipičnom ratnom filmu u kom je evidentno po mnogo osnovao ispitao granice svog zvezdanog autoriteta.

Naime, reč je o koprodukciji Warner Brosa i Tohoa, pri čemu je dosta bitnih kreativnih odluka prepušteno Japancima, recimo pisanje priče ali i izvedba specijalnih efekata što daje neke zanimljive rezultate. Recimo, efekti sa maketama iako nisu nužno ubedljiviji od onoga što tada snima Holivud, zaista jesu drugačiji.

Sinatra igra bitnu ulogu u filmu ali ne gura sebe u prvi plan. Zanimljivo je da je Clint Walker u stvari najprominentniji junak, u ulozi pilota koji je prinudno spustio transportni avion na ostrvo koje deluje pusto ali na kom je odavno izolovana i izgubljena japanska jedinica koja u očaju pokušava da sagradi brodić i prosto ode odatle.

Ubrzo, Japanci i Amerikanci otkrivaju jedni druge i kreću da se bore, međutim, pošto su u pat-poziciji, podjednako izolovani i zaboravljeni od "svojih", kreću da sarađuju, i da zajedno opstaju na pustom ostrvu, bar dok im se "sreća" ne osmehne i ne budu otkriveni od svojih, kada ipak moraju da se pobiju.

NONE BUT THE BRAVE je vrlo zanimljiva antiratna priča smeštena u sukob koji objektivno (iako je i John Boorman imao sličan film) nije baš bio podesan za ovakve slike o besmislu rata. Ipak, Sinatra uspeva da napravi zanimljivo ostvarenje koje funkcioniše kao combat movie ali i studija ljudskosti a naročito rasizma jer su obe strane zadojene rasizmom, i da tako progovori o tada aktuelnom unutarameričkom problemu oko kog se angažovao.

NONE BUT THE BRAVE svakako nije nekakav eksces nastao zbog glumčeve sujete. Naprotiv, ovo je film vredan pažnje u kom Sinatra pokazuje da je umeo da izabere i formuliše projekat po kom će se razlikovati.

* * * / * * * *

Tim Whelan je za RKO snimio izuzetnu muzičku komediju STEP LIVELY sa Frankom Sinatrom u glavnoj ulozi. Pre toga, međutim, Whelan i Sinatra su za RKO radili na jednoj drugoj muzičkoj komediji koja je donela prvu veću Sinatrinu ulogu, doduše na glavnu, u kojoj igra samog sebe, u zapletu o posluzi propalog bogataša koja smišlja način kako da mu povrati bogatstvo i spase svoju egzistenciju. Reč je o filmu HIGHER AND HIGHER. Chairman se u to uklapa kao komšija, pevač u usponu koji dovodi do poremećaja romatičnih energija među ženama koje su tu prisutne.

Whelan se ponovo jako lepo snalazi. Jedan od scenarista filma je poznati reditelj Joshua Logan i priča se stabilno i duhovito kreće kroz sve neophodne zavrzlame, zabune i vodviljske detalje. U odnosu na STEP LIVELY je ovo ipak manje dinamično i manje anarhično, ali kvalitetno je na svoj način.

Frank izvodi par pesama naravno, iako se samo pevanje u dijegezi javlja relativno proizvoljno.

* * * / * * * *

Charles Bronson i Steve McQueen su mi u detinjstvu nametnuti kao velike mačo ikone jer su bili omiljeni glumci moje majke.  Od tada do danas, dakle, skoro četrdeset godina, njihove filmove sam uvek gledao sa velikom pažnjom i uvažavanjem iako moram priznati da mi je Bronson generalno dosta slab i antipatičan glumac na većini nivoa i više ga vezujem za nekoliko filmova (baš iz detinjstva) koje jako volim (takođe, ima tu i uticaja porodice) nego što mi je kontnuirano interesantan ili čak prihvatljiv.

U suštini, Bronson mi je u velikom delu svojih uloga prilično smešan lik čije mogućnosti ne dobaciju ni blizu mačističke i herojske pretenzije.

Međutim, Bronson se u toku svoje karijere minimalno pravio pametan i bar su tilmovi gde možemo očekivati neku vrstu žanrovskog odnosno repertoarskog standarda i on je zaista glumac koji je dosta zavisio od reditelja i produkcije u užem smislu.

MR MAJESTYK sam gledao kao klinac i film mi je bio užasan, ali kad sam ga našao na Apollonu odlučio sam da ga repriziram i vidim da li je moguće da su Richard Fleischer i Elmore Leonard napravili nešto do te mere užasno.

Moram priznati da mi je u detinjstvu ovaj film bio smrtno dosadan i da me je razočarao manjak akcije i uzbuđenja. Kao odraslom, utisak je još drastičniji jer su mirne scene kojih je film prepun, kao i beskrajni dijalozi bez tačke i zapete, zaista abismalni.

Akcija je mediokritetska, a nelogičnosti - sa kojima je poznato da nemam problem, štaviše malo ko voli da je nešto glupo koliko ja - ređaju se i tamo gde treba, recimo da bi krenuo film i tamo gde zaista nema razloga za to.

Film se pritom ne ponosi svojom glupošću. Štaviše, deluje mi da su gi svi zajedno u ovoj ekipi shvatili mnogo ozbiljnije nego što treba.

Chuck je ovde zaista najmanje kriv. On je ukočen i umrtvljen kao inače, ne pada mnogo ispod svojih standarda. Na nekoliko mesta čak uspeva da uspešno plasira neku Leonardovu duhovitost iako on svakako nije profil za ovakvu ulogu. Pa ipak, ne bi ovaj film bio bolji ni sa optimalnijim glumcem.