ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Da mi je neko rekao da će Renny Harlin režirati nastavak filma Danisa Tanovića mislio bih da je lud.

https://www.screendaily.com/news/jeffrey-dean-morgan-famke-janssen-to-star-in-renny-harlins-the-postcard-killer-exclusive/5193456.article


Sent from my iPhone using Tapatalk

Kada je Nia DaCosta snimila CANDYMAN, što se mene tiče, jedan od najboljih horora poslednjih godina, Jordan Peele je kao scenarista i producent zaista ispisao novo poglavlje u oblasti rimejkovanja horora. Način na koji je iskoristio klasik Bernarda Rosea kao polaznu tačku, ostaje kao jedna od zanimljivijih intelektualno-žanrovskih igara koje sam video u skorije vreme, a u ovom nekom kontekstu, verovatno i inače.

Dakle, ako ćemo da se bavimo pitanjima onoga što rimejk horora može da bude - premda CANDYMAN Nie DaCoste nije rimejk u klasičnom smislu, više je to zapravo pokušaj da se obnovi ta mitologija ne nekim novim osnovama, poštujući i one stare - danas znamo da oni ne moraju biti puki pokušaj modernizacije nečega što smo videli u prošlosti.

Međutim, čak je i takvih rimejka bilo dosta solidnih, pada mi na pamet AMITYVILLE sa Ryan Reynoldsom.

No, vratimo se našim mukama. Dakle, THE STRANGERS, iznenadni megahit star petnaestak godina, imao je jednu upečatljivu karakteristku. Bio je toliko nemaštovit da je i sam na neki način mogao biti posmatran kao rimejk. Ako imamo u vidu da je taj film bio relativno skoro, da mu je neuspeli nastavak bio još skorije, ovo što je sada snimio Renny Harlin deluje potpuno apsurdno.

Naime, ništa se nije promenilo ni u epohi ni u tehnikama snimanja između dva filma. Imamo rimejk-reboot u nekim okolnostima koje su vrlo slične, sa tom razlikom što su kod Bertina u filmu igrali bitno bolji glumci.

Izuzev lošijih glavnih glumaca, Harlinov film ne donosi nijednu bitnu razliku. Osim što je naravno već istrošena priča originala, sada već raubovana do besmisla.

U tim okolnostima, jedino što preostaje pitanje, kako se Harlin snašao u pogledu suspensea, te neke tehnologije napetosti i strave, i tu je ovaj film nekako opet deplasiran samom potrošenošću premise. Naprosto, sve to smo videli toliko puta da jedini strah koji imamo je strah od dosade i zamora. Ali, hajde da kažemo da nekome ko ništa na ovu temu nije gledao, ovaj film može barem tehnički biti prilično napet.

Uprkos tome što se kao i svaka publika, ona koja gleda horor obnavlja, ali da isto tako horor ima možda i publiku koja je najsklonija otkrivanju starih filmova, zaista čudi odluka da se ovako nešto zaista snima. Međutim, ideja se ispostavila kao uspešna. Jedan banalan, rutinski, već viđen home invasion slasher je pokazao ne samo zdrav box office već je maltene prvi deo trofilmja isplatio sva tri planirana naslova.

U tom pogledu, ovo je odličan potez za Harlina jer se vratio na bioskope sa odličnim rezultatom i tri puta će ih pohoditi. Ipak, prvi film je zaista suvišan svakom, osim milionima koji su ipak osetili potrebu da ga vide u bioskopu.

* * / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 3 je zanimljiv slučaj. Film je nažalost užasan i ne bi zasluživao da se o njemu previše priča ili misli da nije tog paradoksa da su sva tri THE STRANGERS filma u ovom ciklusu snimani zajedno.

Koliko sam shvatio Harlina, u jednom intervjuu je rekao da je praktično snimao sve filmove u isto vreme, kao što bi se recimo snimala televizijska serija. Tim pre, nema nikakve logike da treći bude u svakom pogledu slabiji od prva dva.

Ipak, jeste.

Ne samo da je za ovu vrstu filma veliki problem kada se uđe u demistifikaciju i objašnjavanje odakle potiču misteriozne psihopate, već je naprosto i egzekucija loša, skromna ne samo za ono što poimamo kao Harlinov standard već i za nivo koji je držao u prva dva filma.

Prvi film je bio toliko isplativ da je otplatio sva tri koji su zajedno koštali oko 25 miliona. Sve posle toga bio je čist ćar i drugi je bogami bio neprijatno iznenađenje, nije zaradio enormno ali je bio isplativ sam za sebe i malo čak jači od izvanrednog Tippingovog HIMa. Paradoksalno, drugi je meni bio kudikamo vredniji pažnje od prvog filma u ovom Harlinovom ciklusu.

Treći je međutim zaradio u Americi tačno onoliko koliko je koštao, dakle nije čak ni povratio budžet.

Ukupno uzev, međutim, ova egzibicija sa STRANGERsima kao low key projektom za Lionsgate, bila je pogodak u bioskopima za studio a za Harlina je bila bitna kao njegov povratak na veliko platno.

Ima Harlin skorašnjih filmova koji su zaslužili uspeh više nego STRANGERSi, međutim, eto baš sa njima je opet stigao pred najširu publiku.

* 1/2 / * * * *

DEEP WATER Rennyja Harlina je u mnogim aspektima povratak finskog velemajstora onome što je najbolje radio, delimičan ali ipak evidentan.

DEEP WATER je produkciono i kadrovski ambiciozniji film od nekih njegovih skorašnjih radova i imao je bioskopske ambicije koje nisu dale neki istaknut komercijalni rezultat ali su bile theatrical uplift (pun intended) u ovom filmu o padu aviona.

Film je sniman jednim delom u Australiji, i imao je učesnike sa tamošnje scene koji su doneli know how nove generacije tamošnjeg exploitationa. Tu pre svega mislim da direktora fotografije D.J. Stipsena koji je radio neke solidne komade njihove žanrovske i genre-adjacent produkcije. I Stipsenov doprinos je evidentan, u ovom komplikovanom filmu snimanom u vodi (doduše u studiju, što samo delimično umanjuje komplikaciju), Stipsen donosi jedan fluidan (pun unintended) stil kretanja kamere gde je ona vrlo često i u vodi i van nje.

Kad je reč o budžetu, on je prijavljen na veliku sumu, od nekih 40 miliona dolara. Ne bih sad bio uveren da je sve ovo toliko koštalo ali film ni u čemu ne oskudeva. Ima dobru glumačku ekipu, dobre setove i solidne efekte. Dakle, ima na solidnom nivou sve što je bitno.

Naravno, nije ovo onoliko skup film na vodi kakav je Harlin inače umeo da snima u svoje vreme, jasno je da mislim na CUTTHROAT ISLAND, ali ima sve što treba.

Ovde se vraća temi ajkula iz DEEP BLUE SEA koji je bio njegov poslednji istinski značajan studio assignment i poslednji istinski značajan studio-hit, iz koga je izrasla i DTV franšiza koja se uklopila u shark frenzy raznih trashy naslova. Ruku na srce, to nije poslednja studio franšiza na DTVu koju je lansirao, 12 ROUNDS sa Cenom je to takođe postigao ali to suštinski nije bio tako ambiciozan studio assignment.

U tom smislu, Harlin ovde pravi povratak na svim nivoima i svestan je da je ovo i izvesni throwback u odnosu na ono što je radio.

Najspektakularnija sekvenca je pad aviona, u kojoj je fizika slična Zemeckisovom CAST AWAYu ali scena je duža i sa većim brojem karaktera. Od momenta kada avion padne, stvari idu putem koji je manje realističan nego kod Zemeckisa i više se kreće u smeru filma AIRPORT '77 u kom privatni džet Jimmyja Stewarta padne na dno mora.

Ovde se avion raspadne i preživeli putnici plutaju na olupini, a pojavljuju se ajkule i skidaju ih lagano jer su neutaživo gladne.

U tom pogledu, ovde imamo kombinaciju dva podžanra - ovo je film katastrofe koji u tradiciji uticajnog GRAND HOTELa koji je bio prototip za disaster movie talas sedamdesetih, kombinuje veliki broj likova sa nekom pretnjom po kolektiv, i survival thrillera u kom se ljudi suočavaju se pretnjom iz prirode, ovog puta morskim nemanima.

U izvesnom smislu, Harlinov film ostavlja utisak duple pretnje po junake, ili dva filma u jednom, slično prvom Alienu protiv Predatora, samim tim što premisa pada aviona nije samo tek postavka iz koje slede ajkule nego je sve podjednako važno. Set-piece sa padom je integralno gradivo filma a ne uzbuđujući momenat. Rizik koji iz toga proizlazi da publika može biti, u teoriji, razočarana time što se iz tako uzbudljive scene pada ne razvija nadalje ta tema nego dobija jedan novi akcenat, kao što isto tako može imati utisak da se film potom ne vraća u dovoljnoj meri toj vrsti akcije.

No, teško da će to ikome smetati jer je promocija filma primarno bila vezana za ajkule. Ovde nema superinteigentnih ajkula eksperimentalno izmenjenih od strane naučnika kao u DEEP BLUE SEA. Ovde ajkule nemaju protagonizam, one su naizmenično izvor napetosti i neprijatnog iznenađenja.

Iako ne donosi nijedan jump scare kao što je smrt Sama Jacksona u DEEP BLUE SEA (premda ima jedan pokušaj), kada krene to sa ajkulama, Harlin je svoj na svome i fino žonglira time kad se gradi napetost kad je iznenađenje. A naročito dobro orkestrira armiju likova koji su generic u postavci ali sa taman dovoljno svežine kod važnih među njima da mogu da izgrade protagonizam.

Ima neočekivanih smrti, ima očekivanih za dlaku izbegnutih žrtava. Sve je na nivou.

DEEP WATER je "pošteno" snimljen film koji ima veoma visok nivo angažmana svih sektora što nije karakteristika svih Harlinovih recentnih produkcija.

Za fanove, on nije nigde ni išao da bi pravio kambek stricto sensu jer voleli smo i njegov prethodni film sa Aaronom Eckhartom THE BRICKLAYER, ali ovo je svakako film sa onom aromom mejnstrima kakav zapravo odavno nije pravio, i to na visokom nivou kao što je ovde,

DEEP WATER je definitivno razlog za radost.

Gene Simmons is KISSa je jedan od producenata filma. On i Harlin se znaju sa filma FORD FAIRLANE. Lepo je videti da su se ponovo našli na nečemu dobrom.

* * * / * * * *