ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

John Huston nekako nikada nije uspeo da me ubedi u svoj status velikog reditelja, više sam mu verovao kao velikoj holivudskoj faci koja je sticajem okolnosti potpisala neke bez sumnje izuzetne filmove. Međutim, Huston je snimio naprosto previše filmova koji su bili slabi i odavali utisak nezainteresovanosti da bih mogao da ga sagledavam klasika za kog važi.

Kad sam prvi put kao klinac gleda THE LIST OF ADRIAN MESSENGER, ostavio mi je utisak jezivo arhaičnog gimmick filma čak i za svoje vreme. Naprosto, ovaj film iz 1963. izgledao je kao da stiže iz 1943. i to ne zbog toga što je fundamentalno jako dobar pa ne mora da robuje pomodnostima.

Naprotiv, film je zbog toga što nije imao nijedan fundamentalni kvalitet izgrađen na svakoj mogućoj pomodnosti, raznim ironičnim zahvatima koji su jezivo glupi, i sa tim jednim blaziranim osećajem mase poznatih glumaca da zahvaljujući svojoj i rediteljevoj reputaciji snimaju nešto posebno, bez spoznaje da je to što rade potpuno smeće.

Iz današnje reprize, utisak mi je gori nego prvi put. Ako išta film je potpuno reduntantan, i za produkciju, i za samu ekipu, pa i reditelja koji ovde - paradoksalno - ne samo da pokazuje da ga ništa od ovoga preterano ne zanima, nego to sve podvlači sa par pomodnih intervencijama koji najpre signaliziraju pokušaj da se distancira od vlastitog rada i nekako ga udalji od mejnstrima.

Kratka priča Kristen Roupenian po kojoj je nastao film CAT PERSON postala je viralna kada se pojavila na stranicama jednog američkog časopisa. Film snimljen po njoj zaslužio je istu sudbinu ali ipak ostao je u okvirima cenjenog indie filma, što je šteta, pošto je Susanna Fogel, sad već prekaljena televizijska rediteljka, u nekoliko navrata već pokazala da spada među najperspektivnije tehnologe američkog filma, na razmeđi indieja i mainstreama.

CAT PERSON se žanrovski može odrediti kao triler, u izvesnom smislu možda i horor, iako se suštinski sklop događaja kreće unutar okvira melodrame. Dao objašnjenja za ovaj raskorak u žanrovskim definicijama možemo naći u tome što Susanna Fogel s jedne strane koristi dosta narativnog i vizuelnog žargona trilera i horora, kreirajuči istinski suspense i stravu, a deo u tome da su odnosi o kojima film govori zapravo užasni i prepuni strave i opisu činjeničnog stanja i emocije ljudi.

CAT PERSON je naizgled jednostavna priča o mladoj studentkinji koja upoznaje starijeg momka i zaljubi se u njega. Posle dejta na kome imaju i seksualni odnos, ona se smori i odluči da raskine. On to ne podnosi lako.

I to je manje-više cela priča.

Međutim, to je samo temelj. I Susanna Fogel uz pomoć Michelle Ashford koja je adaptirala priču sve to pretvara u veoma ekspresivnu celinu u kojoj se subjektivni pogled junakinje koji obuhvata percepciju stvarnosti, strahove, snove, slutnje, disocijativne pojace itd. Strava proističe naravno iz ovog post-#MeToo trenutka u kome su odnosi između muškaraca i žena maksimalno patologizovani i ispunjeni strahom, kod žena od toga će biti silovane, iskorišćene, izmanipulisane a kod muškaraca da će biti optuženi da su učinili nešto nedolično.

Film kreće citatom Margaret Attwood u kom ona kaže da se muškarci plaše da će im se žene smejati a žene da će ih muškarci ubiti, i potom sledi slika društva u kom su oba ova osećaja dovedena do maksimuma a strah dobija fobične razmere.

Film hrabro demistifikuje danas već celu industriju patologizacije muško-ženskih odnosa, pa to može delom objasniti zašto nije dobio neki veći hype mimo kritika, i pokrenuo neko interesovaje u društvu. S druge strane, naravno, kritikuje i razne slabosti oba pola koja ih dovode do toga da emocionalno povređuju jedni druge, tako da film je i društveno kritičan ali i psihološki intrigantan.

Kada tome dodamo da Susanna Fogel generalno svemu, kog god da je žanra, prilazi sa dozom smisla za humor, rezultat je intelgentan i gledalački izuzetno uzbudljiv. Već su u A SPY WHO DUMPED ME videlo sa Susanna Fogel i scenarista David Iserson vole da naizgled winningly stupid stvari na inteligentan način. Ovde se Fogel snašla i sa materijalom koji iziskuje inteligentan pristup i odgovorila je izazovu.

* * * 1/2 / * * * *

Redak je slučaj da isti reditelj radi i holivudske originale i italijanske knock-offove ali to se upravo desilo Henry Levinu, reditelju dela serijala o Mattu Helmu kada je dobio da snimi KISS THE GIRLS AND MAKE THE DIE, produkciju Dina De Laurentiisa koja je pokušala da se plasira na američkom tržištu kao Bond-spoof.

Međutim, film je nedovoljno smešan da bi bio spoof a zaplet je do te mere sličan Bondu da ćemo ga bukvalno imati koju godinu kasnije u MAJESTY'S SECRET SERVICE gde negatiac planira sterilizacju čovečanstva.

U tom smislu, do te mere je teško shvatiti da je ovo trebalo da bude komedija da se zaista pre može reći da je ovo pre knock-off Bonda. Međutim, tu tek ne funkcioniše jer u filmu bukvalno nema akcionih scena.

Stoga ovo je jedno granično gledalačko iskustvo iz 1966. bitno samo za ljubitelje i poznavaoce Bonda.

edit: dupli post

LA GRAVITE Cedrica Idoa je zaista grozan derivat banlieu gangsterske melodrame i nekakvog nedokuvanog SFa. Pogledao sam ga pre svega jer ga je snimao izuzetni David Ungaro, ali za fotografiju eventualno možemo reći da je najmanje sporan deo filma.

Ljubomir Levicki režirao je ukrajinski propagandni lažni dokumentarac MY BULY REKRUTAMY.

Sama forma ovog projekta je praktično ključna enigma sa kojom se ovde susrećemo. Naime, ovo je propagandni film, namenjen prevashodno inostranoj publici, snimljen u fomi dokumentarca mada je to iz slike, iz strukture, iz onoga šta i kako ljude govore, evidentno da nije.

Međutim, ovo nije ni mockumentary jer nedovoljno insistira na konvencijama dokumentarca kojima nas ubeđuje da jeste dokumentarni film, niti se dramski razrađuje u bilo kom smeru. Film ostaje ravan sve vreme, ređa glumljene testimonijale ukrajinskih dobrovoljaca i jedne dobrovoljke, filovane evidentno lažnim found footageom iz borbe, i sve to garnirano michaelbayovskim slo-mo fetišizacijama trupa koje su doterane po zapadnoj vojnoj modi i rade u nekim vrlo dizajniranim ambijetima, kao što je MMA vežbaonica zgodno nazvana Ragnarok.

Ne znam da li Levicki nije uspeo bolje da "lažira" dokumentarnost, ili mu je bila namera da napravi mockumentarac ali nije uspeo da u njemu postavi dramski okvir kako treba, ali rezultat je ekstremno neobičan.  Kako o filmu ni inače nema informacija, garantovano će imati veoma zbunjene gledaoce.

Pošto postoji podvrsta akcijaša sa geronto junacima, i mimo Clinta Eastwooda, bitno je reći da se THELMA izrazito lažno promoviše. Ovo nije akcioni film sa bakutanerom u glavnoj ulozi. Nije čak ni triler. Ovo je vešto postavljena i manje vešto ali ipak dosta solidno izvedena komična meditacija o starosti koja ima isti zaplet kao BEEKEPER, samo se nikada ne pojavi Statham.

Dakle, šta bi bilo da bakutanera iz BEEKEPERa online prevara nije gurnula u suicid odnosno smrt nego da je odlučila da sama nađe počinioce i obračuna se sa njima.

Film koji proističe iz toga govori o ranjivosti starih ljudi, njihovoj usamljenosti, svojeglavosti ali i vitalnosti i lucidnosti koju stiču baš kroz starost.

Najslabiji likovi u filmu Joela Margolina su zapravo karikaturalni sredovečni ljudi, u ulozi Thelminih ćerke i zeta, i čini se da je ovo film koji razume starije i mlade, ali ne i sredovečne.

Da je bio u stanju da razume sve generacije i da održi konzistentnost, bio bi ovo izuzetan film. Ovako je prilično okej, nošen pre svega šarmom Jane Squibb i Richardom Roundtreejem kao njenim sidekickom koji nimalo ne referiše na SHAFTa u ovoj ovoj roli, a opet nije doveden do paroksizma kao Morgan Freeman i osvežava dešavanja u kadru.

THELMA je bolji film u utisku nego u izvedbi ali to na kraju krajeva i jeste presudno.

* * * / * * * *

Nema jugoslovenskog krimića ni na stranici ni na ekranu bez hrvatskog.



A u filmu BOŽJI GNJEV Kristijan Milić snimio je jedan od najboljih primeraka žanra na prostorima zemlje koja više ne postoji, u poslednjih desetak godina.

Ponovo je radio po scenariju i literaturi Josipa Mlakića i vraća se u milje kojim sjajno vlada, to je zona kontakta između HVO i muslimanskih paravojski u Bosni, gde nekadašnji profesor matematike a sada prekaljeni ratnik kreće da istražuje tajnu operaciju u kojoj mu je poginuo brat.

Zadatak na koji su išli enigmatičan jer su momci bili izdašno plaćeni da odu negde gde niko ne zna šta bi moglo da postoji, i da se nađe, a kako istraga odmiče, glavni junak i njegova okolina nailaze ne samo na zid ćutanja već i na likvidatore povezane sa tajnim službama i dubokom državom Matice Hrvatske.

Srce tame, junak će pronaći u Zagrebu ali ne pre nego što ne u istrazi ne iscrpi maltene beketovski univerzum zone kontakta u kom orbitira jedan ograničeni broj ratnika, civila i mufljuza.

Kristijan Milić je snimio tvrd krimić sa uzorima u američkom filmu sedamdesetih. Fotografija Mirka Pivčevića fino estetizuje neprijatni zimski ambijent ratišta iza kog se krije jedan no nonsense odnos prema naraciji u svakom pogledu.

Kod Milića nema suvišnih stvari, nema digesija koje išta remete iako je film bogat karakternim detaljima. Mlakićev scenario pre svega ima odličnu misteriju u centru i njeno razrešenje je moram reći ne samo po mom ukusu nego kad je postavljeno pomislio sam da uzaludno priželjkujem da se baš tako razreši.

Nisam čitao literarni izvornik pa ne znam u kom je smeru išla adaptacija ali čim je književnik i scenarista, pretpostavljam da je sve kako je pisac hteo, a gledaoci zaista nemaju na šta da se žale. Svakako bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da u knjizi ima nekih motiva koji su nepravedno izostavljeni.

Tema filma je specifična, ne znam tačno kako će moći da se pogleda kod nas, možda na FESTu, ali kad god to bude, ljubitelji i poznavaoci žanra treba da hodočaste tu projekciju.

* * * / * * * *

Jacques Audiard je bio jedan od producenata filma 120 BATTLEMENTS PAR MINUTE Robina Campilloa, u kojima je ovaj reditelj ponudio jedno autobiografsko viđenje pariskog ogranka pokreta Act Up koji je osnovan dve godine posle njujorškog i vršio je razne aktivističke operacije sa ciljem da se poveća vidljivost HIV+ osoba, pribave novi lekovi za lečenje, obezbede kondomi za školsku decu i sterilni jednokratni špricevi za narkomane itd.

Act Up se evidentno nadovezivao na razne ranije forme francuskog protestnog radikalizma i povremeno je pravio spektakularne performanse i diverzije.

Film zarobljava deo tih akcija, i prikazuje njihovu energičnost i zavodljivost, uvodi nas u svet političkog organizovanja poput veoma dobra egzistencijalističke drame ali usput gradi jedan narativ i o samim ljudima, a unutar njih o virusu, o AIDSu kao bolesti.

Campillo je maestralan u svim ovim sferama. Ne samo da briljantno i  nesvakidašnje energično i ubedljivo ekranizuje svaki od aspekata priče o borbi protiv side početkom dvehiljaditih već neprimetno prevodi priču iz maltene urbane gerilske storije o kreativnim i neustrašivim aktivistima u raspad njihovih tela i tada još uvek neumitnu smrt od AIDSa.

Otud, Campillo snima nešto što je praktično hronika jednog perioda gde postiže ono što je bio cilj junaka filma, da pokažu ljudima o čemu se zapravo radi.

Campillo je nemilosrdan u prikazu deterioracije i umiranja kao što je neumoljiv i kada ekranizuje seks kom daje jednu estetizovanu dimenziju ali i nekontrolisanu, praktično animalnu energiju koja sugeriše da iz toga svašta može da ispadne.

Tehnički ovo jeste film o istinitim događajima, sa autobiografskim elementima ali i sa fikcionalizovanim likovima. Pa ipak, neću mnogo pogrešiti ako ga dam za uzor kako se može snimiti istinita priča koja istovremeno obuhvata događaje i ulazi u njihovu najdublju suštinu.

* * * 1/2 / * * * *

Dokumentarni film, odnosno preciznije rečeno estetizovani snimak panel diskusije, FILM DAVNE BUDUĆNOSTI Darka Bajića i Siniše Cvetića (koji je pre svega bio zadužen da tehnički administrira dešavanja), podseća na novi roman omiljenog pisca.

Došli ste u knjižaru. Uzeli ste u šake novi roman omiljenog pisca. Na koricama piše sinopsis, na prvo čitanje vidite da podseća na nešto što je ranije već pisao i slutite na koji način to može biti dobro, ali vas pomisao opet malo deprimira. Želite nešto sveže, a ovo nije to.

Međutim, onda dođete kući s knjigom i krenete da je čitate i ubrzo se podsetite zašto je taj čovek vaš omiljeni pisac. On je uzeo ono što ste očekivali i napravio nešto potpuno neočekivano od toga na skroz nov način. I prelepo je.

Tako i ovde, znate da će sat i po filma FILM DAVNE BUDUĆNOSTI u kom Darko Bajić vodi dijalog sa Mišom Radivojevićem, Đorđem Kadijevićem, Borom Draškovićem i Zdravkom Šotrom biti neki idiotizam. U najmanju ruku zato što su ova trojica ipak filmski umetnici, kakvi-takvi, doneli su nešto značajno našem filmu, kakvom-takvom dočim je Zdravko Šotra sve suprotno od toga, maltene u prvo vreme nije ni bio filmski reditelj nego su mu uspelije TV radove prebacivali na traku, a kada je ZONOM ZAMFIROVOM zaista postao filmaš, to je zaista nešto što je u svakom pogledu daleko od bilo kakve umetnosti i doprinosa bilo čemu.

Šta će Šotra za ovim stolom, neobjašnjivo je. A i drugim sagovornicima stvara nelagodu. Pa ipak, kada posle uvodnog Kadijevićevog monologa kako je današnja civilizacija u totalnom sunovratu, kako nema autora, kako nema novog Bergmana, kulturne politike, identiteta, nema ničega, sjajno je što se Šotra složi jer evidentno i njemu fali novi Bergman.

Jedini sagovornik među ovima koji ima šta da kaže, ako već mora, jeste Miša Radivojević i, hajde da kažemo, Kadijevićeva grmljavina o propasti svega barem ima neku dozu erudicije u sebi. Dakle, cela ideja da se ljudi sa periferije svetskih filmskih dešavanja, u sumrak svojih karijera dovedu da kontempliraju ima li spasa filmu je perverzna. Da je dat neki kontekst i napravljena drugačija selekcija, bilo bi zanimljivo da među njima bude jedan populista i antiesteta Šotra, ali konteksta nema. Samo neko ko zna naše reditelje može pomisliti da ova četiri čoveka nisu ravnopravno tretirani mislioci.

Međutim, kada Darka iscrpe teške teme, poželi da malo priča o pičkama, i onda pita kolege kako su skidali glumice. Ovde ipak ima posla sa četiri gospodina koju mu ne mogu dati ono što on želi, i daju neke vrlo uzdržane odgovore, filozofske, blago šaljive.

I onda Kadijević konstatuje da je pomenuo važno pitanje erotike ali nije najvažnije PITANJE SMRTI.

Zatim sledi Kadijevićev monolog o smrti, na koji se nadovežu kolege skromnim doprinosima vidno razočaravši Darka.

Na kraju, pošto su odlučili da ostave kamere da rade dok su sagovornici odlazili od osvetljenog stola u mračnom studiju čuje se i nekakav peh Đorđa Kadijevića što ima neki Punkd appeal, mora se priznati, neku Jackass dimenziju da se posle ponižavajućeg izgovaranja fraza sa Šotrom, ove časne starine još naprave i potpunim budalama.

Ovo je nešto skaredno i da je u očekivanim okvirima glupo ne bi ni zasluživalo diskusiju. Međutim, ovo je Darko Bajić, sve je sem očekivano.

Adil i Bilall se posle odbacivanja celog skoro gotovog DCEU filma u Warneru, sa velikim komercijalnim uspehom vraćaju na scenu sa četvrtim BAD BOYSom, sa podnaslovom RIDE OR DIE.

Od momenta kad je Michael Bay prestao da režira Bad Boyse izgubila se ona ikoničnost grada, junaka i akcije. Prosto, Adil i Bilall ni u trećem delu nisu uspeli da postignu tu fizionomiju blokbastera koja je bila neophodna za ovaj serijal jer je u njoj znatnim delom njen smisao.

Njihov stil prosto nije takav i ono što je njihov fokus to je priča, što je pomalo paradoksalno, ako imamo u vidu da je priča samo jedna od komponenata izraza ovakvog filma, važna ali ne presudna.

Ipak, kako je treći deo bio oživljavanje serijala posle skoro dve decenije pauze onda je deo "poreza na kambek zvezda" morao biti plaćen kroz "priču" u kojoj njihovi likovi sad dobijaju neke životne okolnosti, nove izazove i sl. Četvrti deo nastavlja sa tim, i na neki način, rekao bih da ima fundamentalno bolju ideju nego treći film - dakle Marcus ima infarkt i nađe se s one strane posle čega se vrati kao izmenjen čovek sa komičnom okrenutošću duhovnosti. To je čak možda bilo bolje da se desilo u trećem jer je jači impuls na odnose među likovima.

No, šta je tu je. Kao i u četvrtom DIE HARDu i LETHAL WEAPONu, sad imamo neki dodatni lavirint nebitnih likova, za koje ne mogu reći da se pisci ne trude da uklope, ali svi znamo da su Mike i Marcus osnovna stvar.

I tako na kraju mora biti, i tako na kraju i jeste. Međutim, ovo više nije Michael Bay. Što zbog uslovnosti priče, što zbog Adila i Bilalla, sve je malo gurnuto u smeru televizije, i to ne baš HBOa, ako se razumemo.

No, s druge strane, taman kad se nadviješ nad neki aspekt koji je pogrešno mutiran, vidiš i poštenu izvedbu.

Tako su meni utisci o ovom filmu varirali od * * do * * *, gde je niža scena više usled onoga što nije a trebalo bi da bude a više usled stvarno poštene realizacije.

Akcija u završnici je prilično jaka, ali prosto nema nijedan ikoničan kadar kao kod Baya. I sve pre toga je korektno u akcionom aspektu, ali nije to onaj stari nivo.

Pa ipak, ako imamo u vidu da su BAD BOYSi bili neka avangarda u tada omniprezentnom žanru buddy cop filma, a da su danas maltene ili čak bukvalno jedina validna franšiza tog tipa, onda i naši zahtevi moraju da se prilagode.

Ako sam Riggs ne snimi film o sebi kao što najavljuje, svakako ćemo se udaljavati od dometa LEHAL WEAPONa. Već smo ove godine imali AXEL F na Netflixu koji sa BAD BOYS deli producenta i scenaristu, i pristup.

S druge strane, imali smo i osveženje, izuzetan rimejk ROAD HOUSEa Douga Limana koji zarobljava duh Gibsona i Blacka. Dakle, uvek će negde postojati ono što volimo, samo možda ne tamo gde bismo voleli da to stoji.

Pošto nemam dece, setim se da Skibidi Toilet postoje samo kad se desi nešto ovako.


'Skibidi Toilet' Film and TV Franchise in the Works From Michael Bay, Adam Goodman — Listen to the Exclusive Interview

DOWNTOWN Richarda Benjamina je jedan buddy cop film iz 1990. koji mi je promakao ali evo sustigao sam ga.

Richard Benjamin je režirao nekoliko filmova u kojima je bilo akcije ali najpre bih rekao da je ovaj izvorno glumac ekspert za melodramu i komediju, a gost u akcionom filmu i trileru.

Otud, ovde nudi nekoliko zanimljivih triler situacija koje su sveže jer su drugačije i odigrane su iz likova, a opet kad se dođe u sfere čiste akcije, film je najslabiji. Isto tako mirne scene su izvedene dosta "otvoreno", bez žanrovskog predznaka, prilično amorfno, tako da imamo dosta stilske neodređenosti koja se na kraju ispostavlja kao ključni hendikep filma.

Otud ovde ima i čisto komičnih scena i vrlo pitomih odnosa među likovima, ali i onih nestašnih, i iznenađujuće brutalnih akcionih prizora. Benjaminov film je u tom smislu prilična salata ali ga solidan cast i priča drže na okupu.

Anthony Edwards igra mladog policajca kog po kazni prebacuju u filadelfijski geto a tamo ga dočekuje Forest Whitaker u ulozi prekaljenog detektiva čija će ga energija i veština zavesti da se ozbiljno bavi rešavanjem zločina, naročito kad naiđe jedan u koji je po više osnova lično investiran.

Edwards i Whitaker su odlični. Joe Pantoliano je jako zanimljiv kao psihotični ubica u službi negativaca. I uprkos stilskim nedoslednostima, film je na kraju ipak prijatan za ljubitelje i poznavaoce žanra kojima ne smeta što nije crossoverovao u sferu dobrog filma.

* * / * * * *

Nikhil Nagesh Bhat snimio je prilično zakasnelu refleksiju na indonežanske bespoštedne akcijaše za koje su se specijalizovali Timo Tjahjanto i Kimo Stamboel, pošto ih je onomad još inicirao Gareth Evans.

Film pod naslovim KILL dobio je distribuciju u Americi, firma Davida Leitcha je odmah najavila da će praviti rimejk (kao da on već nije overio voz u BULLET TRAINu) i odjednom se stvorio ovde utisak kao da tu ima i šta da se vidi i šta da se nauči.

Nažalost, KILL je prvo za indijske standarde srazmerno kratak film i sa 100 minuta krtine, to je red veličina kao američki film od 50 minuta. Međutim, na IMDB ne vidim alternativno trajanje. No, u samom filmu imamo neku kao melodramu koja je prekraćena a opet je i kao takva sa karakterističnom indijskom persiflažom. Dakle, možda je KILL sniman za izvoz, ali je pamet u njemu mahom lokalna ostala, tako da sve što se tiče odnosa među likovima, motivacija i sl. ima tu bolivudsku naivnost. Ona sama po sebi ne smeta jer ubrzo ovo postaje sat i po jedne manje-više jednolične, premda u proseku pristojne tuče u prilično repetitivnim ambijentima voza, u kojima nema gradacije, nema onog stila koji je u tom pogledu nosio SNOWPIERCER.

Kretanje voza ne utiče na fiziku borbe, svi se kreću i bore kao da se šetaju u parkiranom vagonu i prostor se tek povremeno zatrese što realno čak i u jugoslovenskom filmu nije bio slučaj - stavljali su daske pod vagon i skakali po njima, da bi se bar malo klatio.

Ovde dakle imamo manje-više jednoličnu tuču, nedovoljno brutalnu za Tjahjanove standarde, ne iznad nivoa neke prosečne tuče u produkciji Chada Stahelskog i to je to.

E sad hajp mašina je stvorila utisak kako je ovo najnovija neka moda u svetu akcije, tako da verovatno ljubitelji gore fightinga neće mnogo da se obaziru na moje reči, niti treba. Ali, shvatiće se da su uzaludno verovali u hype kad film krene i vrag odnese šalu.

Vrlo skromno, sve u svemu.

* * / * * * *

Posle prikazivanja na festivalu u Doljevcu, THE SUBSTANCE otvara Midnight Madness u Torontu.

Pa mi smo stvarno nebeski narod!


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: crippled_avenger on 25-07-2024, 17:35:28
ljubitelji gore fightinga neće mnogo da se obaziru na moje reči, niti treba.

Pa, da, mislim, ovo je odavno zabeleženo kao obavezna lektira. Žao mi je da nije onako dobro kako se očekivalo ali verujem da ću se ipak malo osladiti.

Richard T. Heffron je bio jedan od onih starih američkih filmsko-televizijskih profesionalaca koji uvek može da prijatno iznenadi i iskoči iznad proseka.

U filmu TRACKDOWN imao je prostora za tako nešto ali počev od Jima Mitchuma u glavnoj ulozi, napravljeni su neki teški faulovi od kojih se nije mogao oporaviti.

Jim Mitchum liči na oca Roberta koliko i Radašin iz Farme na Radoša Bajića - uglavnom u onim najružnijim aspektima, plus ne zna da glumi i nudi jedno prilično pogrešno shvatanje očeve glumačke igre. Tako da je on leading man kog sam Heffron želi da svede na minimum, ali on ipak mora da se pojavi u odlučujućim situacijama i to bitno degradira film.

Svi oko njega, među kojima su Erik Estrada i Anne Archer, dakle solidna imena, su doktori glume i naravno taj prostor on ne može da popuni ni kao zvezda jer to nije, ni kao karakterni interpretator.

A ovo je film koji je baš profilisan da bude star vehicle jer govori o rančeru iz Montane koji dolazi u Los Anđeles da nađe sestru koja je pobegla od kuće, a mi već znamo da je pala u šake bandi koja ju prodala kao belo roblje.

Heffron nudi jednu odličnu akcionu scenu i poneku solidnu, povremeno ima i napetosti, ali kad nema zvezde u ulozi koja treba da bude osnovni nosilac nasilja, onda nema ni akcije jer se protagonista silom krije, tako da je TRACKDOWN začuđujuće lišen uzbuđenja, čak i u pokušaju, a nudi zapravo sasvim dovoljno nekonvencionalnih rešenja da bi se moglo reći kako ovde imamo posla sa prilično potentnim materijalom za nekog Chucka Bronsona, recimo. Ipak, Bronson i bratija nisu tu. Tu je Mitchumov sin, i rezultat nije izostao.

* 1/2 / * * * *

Ni prvi PHILADELPHIA EXPERIMENT nije bio bog zna šta a drugi je još slabiji.

Prvi je imao neki polu kultni status na VHSu jer to nije bilo vreme koje nudilo mnogo loopy SFa ili ga bar tako pamtim. U suštini, bilo je sličnih naslova, recimo THE FINAL COUNTDOWN kad se USS Nimitz prenese na Havaje, ako se dobro sećam, na originalu Makedonija Filma. Ali eto, nekako je PHILADELPHIA EXPERIMENT našao svoje mesto.

Elem, nastavak je izašao već u fazi kad su stvari samo simbolično išle u bioskope.

U nastavku, bez Parea, u nekom poluproizvodu na svakom nivou, nacisti zavladaju Amerikom zbog neuspelog eksperimenta sa vremeplovom u kog se umešao potomak čuvenog naciste, uvezenog da bude naučnik posle rata.

Dakle, villain je nepo baby za nauku. Ali reditelj je zapravo najzanimljiviji nepo baby u celoj ovoj konstrukciji.

Iz ove vizure mislim da sam verovatno onomad gledao ovaj film. Ali se do te mere ničega ne sećam da mi je sada sve delovalo kao prvi put. Za to je zaslužan sin Johna le Carrea, Stephen Cornwell, danas ugledni producent i povremeni scenarista koji je kraj osamdesetih i početak devedesetih proveo ozbiljno grajndujući i za to zaslužuje poštovanje.

Međutim, i u toj produkciji se moglo pokazati znanje i talenat a on ga u svoje tri meč lopte nije iskazao.

Istini za volju ovo je i scenaristički i produkciono pobačaj, ali Cornwell je sve to sastavio kroz jednu amorfnu i sasvim bezličnu režiju, bez energije, sa malo života koji u kadar unosi Marjean Holden i ničim više.

Satsuo Yamamoto, japanski reditelj koji je snimao problemske filmove smeštene u različite miljee i žanrove, pored naravno redovne doze reprtoarske radne obaveze, snimio je film KOTEI NO INAI HACHIGATSU još i kao AUGUST WITHOUT AN EMPEROR. Kyuzo Kobayashi je napisao roman po kom je film snimljen i u njemu je prikazana vizija ekstremno desnog puča i tretiran je kao realna bezbednosna pretnja.

Film nažalost, posle odličnog početka ulazi u jednu vrstu žanrovske konfuzije jer kombinuje triler o državnom udaru, melodramu o razdvojenim ljubavnicima koji se ponovo sreću, napetu storiju o otmici voza ali i prikaz slamanja puča na nacionalnom nivou.

Okosnica ostaju dešavanja u vozu jer se tu iznova sreću novinar i supruga jednog od oficira pučista i evociraju uspomenu na petparačku situaciju u kojoj ju je uniforma uzela silom dok je hitala svom dragom iz sedme sile.

To je sve zajedno jedno solidno izvedeno zamešateljstvo gde se na kraju isključivo može uživati u lepim slikama koje zaslužuje neka mnogo bolje postavljena celina, sa manje različitih tema skupljenih na jednom mestu.

Isto tako i gluma je prilično solidna i svi se dostojanstveno nose sa materijalom koji itekako varira u uverljivosti, pa i smislu.

Satsuo Yamamoto je snimio nekoliko filmova u jednom, i nijedan nije preterano dobar. Ipak, premisa je bila zanimljiva pa je sigurno dosta gledalaca i zadržala da sve ovo isprate do kraja i dokuče kako će se sve to sklopiti u neku celinu.

Da li je Yamamoto bio inspirisan dramaturgijom holivudskog klasika GRAND HOTEL koja se prenela na tada aktuelne filmove katastrofe gde su se preplitale tobože ozbiljne priče sa puno vrhunskih glumaca sa prizorima destrukcije, ne znam. Moguće da je neki od AIRPORTa bio inspiracija. I ovaj film je neuporedivo decentniji. Nažalost, to nije dovoljno.

* 1/2 / * * * *

Chester Himes mi se vratio u fokus zbog neke teorije koju čitam, pa sam odlučio da obnovim COTTON COMES TO HARLEM. Potvrdio mi se stari utisak da mi je najbolje Himesova ekranizacija i dalje A RAGE IN HARLEM Billa Dukea koji je uspeo da uobliči sve te jivere i razne frikove iz njegove proze i njihove šeme. Uprkos tome što COTTON COMES TO HARLEM ima jednostavnu osnovnu priču o dva kultna detektiva Grave Digger Jonesu i Coffin Edu koji pokušavaju da spakuju lokalnog reverenda kao prevaranta koji želi da uzme narodu pare za povratak u Afriku i pobegne, Ossie Davis ne uspeva da obuhvati sav materijal iz proze u jednu kanalisanu celinu i sve se raspada u čitav niz digresija i haotičnih scena.

Šteta jer Davis uspeva da pogodi ton u kom nekako koegzistiraju akcija i komedija, jive i krimić, ali i masa drugih stvari koje su višak.

* * / * * * *

Ako se neko oseća loše što je piratovao Road House:


'Road House' Director Doug Liman Says '50 Million People' Streamed the Film, but 'I Didn't Get a Cent. Jake Gyllenhaal Didn't Get a Cent ... That's Wrong.'

Dobili su 25 miliona da naprave streaming buyout ali izgleda da su mislili da će naterati Amazon na bioskop snagom filma.

Zato je Joel Silver odleteo pa onda i Liman.

Ali, dobili smo sjajan film!


Sent from my iPhone using Tapatalk

Michael Sarnoski je režirao treći film u univerzumu A QUIET PLACE, po priči koju je osmislio sa Johnom Krasinskim.

Nažalost, ni drugi deo ni treći film prosto nisu na nivou prvog, nisu tako arhetipski ni esencijalni u toj priči o porodici kao zajednici koja se posle traume bori sa veoma opasnim monstrumima iz svemira. 

Oba su bili dostojanstvena dopuna tom univerzumu, kad već sve mora silom da se "univerzumizuje", ali prosto oba su me ostavila hladnim. Drugi kao repriza prvog sa malo izmena, gde se prosto nije desila ni približna hemija a ni strava. Treći kao priča sa novim junacima i njihovim doživljajima prvog, odnosno prvih dana najezde opasnih vanzemaljaca.

DAY ONE je dostojanstven. Jako je teško okriviti ga za bilo šta. Lupita Nyong'o je odigrala uloge u antologijskom USu Jordana Peelea i u meni veoma dragom LITTLE MONSTERS i apsolutno ima žanrovski kredibilitet. I u ovom filmu je glumački sjajna, lik žene na umoru koja ima još samo jednu želju a to je da pojede picu, u čemu je ni bolest u njoj ni pretnja spolja neće sprečiti, jeste sjajan.

Ali onda film postaje jedna specifična, kako rekoh dostojanstvena, gotovo pa melodrama o njoj koja izbegava monstrume koji prate zvuk i napadaju one koji ih ispuštaju, upoznaje nas sa suštinom njihovog straha od vode (koji smo detaljnije upoznali u drugom delu) i tako to.

Ne bi bilo pošteno za realizaciju i trud dati ovom filmu išta manje od * * *. Ali, isto tako ne bi bilo pošteno ne naglasiti da je mene ostavio krajnje ravnodušnim, samo sa izvesnom i ne malom, dozom poštovanje za napor.

THEM! mi se na novo gledanje još više dopao nego kada sam gledao prvi put, i kada mi je bio izvanredan.

Ovaj film je toliko moderan u svom izrazu, naročito u rediteljskom postupku, a koncept sa džinovskim mutiranim mravima izveden je veoma inteligentno, tako da se održi tenzija a da neuralgični aspekt prikazivanja džinovskih mrava ništa ne pokvari.

Mravi se pojave na ekranu prvi put tek u 28. minutu i kada ih vidimo u jednoj sasvim naivnoj fizičkoj izvedbi ne mari jer je užas već postignut artikulisanjem stvari oko njih, prikazom posledica njihovog delovanja, načinom na koji reaguju likovi kada spoznaju šta se desilo i ko je počinilac.

Ovaj film je zaista jedan od onih primera na kojima se može iznova pokazati koliko je Douglas suštinski veliki majstor filmske režije. Svakako nije jedini, ali jeste naslov koji se nedovoljno akcentuje u tom pogledu, i više izučava kao deo jedne društvene atmosfere, a ona je sporedna u odnosu na čisto filmskon gradivo koje nam je izloženo.

* * * * / * * * *

MR SOFT TOUCH je film na kom su potpisani Henry Levin i Gordon Douglas, jedan reditelj kog ne cenim uopšte i jedan kog smatram upečatljivim tehnologom holivudskog filma.

Šta je bila čija uloga, nisam uspeo da dokučim do kraja, ali uprkos tome što film ima dva toka i pristupa stvarima, odnosno nudi dve naizgled suprotstavljene atmosfere i pogleda na svet, poprilično je koherentan i ne može se reći da je eto, jedan radio jedno a drugi drugo. Niti je to na kraju krajeva i važno.

Ovaj film iz 1949. u izvesnom pogledu anticipira božićne kriminalističke komedije Shanea Blacka, kakav je recimo bio KISS KISS BANG BANG jer kombinuje feel good atmosferu prazničnog filma i s druge strane mračnu viziju film noira.

Glavni junak nosi ime puno simbolike, Joe Miracle. On je u bekstvu posle situacije u kojoj je od mafije uzeo ono što je njegovo i dolazi u San Francisko gde ga sudija smešta u privremeni smeštaj za odrasla lica pri lokalnom sirotištu. Dok rešava "repove" svoje kriminalne aktivnosti, Miracle se uporedo uključuje u život sirotišta i tu se ispostavlja kao mangup zlatnog srca i dobrotvor.

Zanimljivo je da su i dešavanja u sirotištu koja imaju i platonsku romantičnu dimenziju između njega i socijalne radnice podjednako zanimljiva kao i kriminalistički zaplet, u kom se kao posebno originalno rešenje javlja novinar koji podstiče sukobe ne bi li sam proizveo zanimljivu priču.

Stoga MR SOFT TOUCH je dosta ozbiljan i dosta zanimljiv i kao krimić i kao praznična dramedija, i ta celina funkcioniše uprkos noir završnici koja ne gubi dozu prazničnog duha ali joj daje fatalističku dimenziju.

Glenn Ford igra naslovnog junaka. Uprkos tome što ne spada u redi meni najbližih zvezda tog doba, nesporno je dobar u ovoj roli, uprkos svom relativno mlakom magnetizmu.

MR SOFT TOUCH možda čak i nije toliko svesno, ali sasvim sigurno jeste nesvesno preteča Blackovih ali i mnogih drugih prazničnih krimića, u kojima se kombinuju sistemi vrednosti kako među junacima, tako i samog žanrovskog okvira filma.

* * * / * * * *

Gordon Douglas je snimio klasični Red Scare film I WAS A COMMUNIST FOR THE FBI baziran na memoarima Matta Cvetica, profesionalnog cinkaroša komunista, davne 1951. godine. Taj film je stekao izvesni kultni status, prvo zbog svoje ideološke dimenzije, a zatim i zato što Douglasova utegnuta triler izvedba i danas funkcioniše.

Douglas je ovo snimio u kapacitetima B-filma. U pojedinim momentima kao da možemo osetiti uticaj egzistencijalističke drame na teme partijskog života u pojedinim deonicama. Međutim, i dalje je to toliko solidno urađeno da uprkos činjenici da krajnje antipatični i neupečatljivi Frank Lovejoy igra Cvetica, i savremeni srpski gledalac izgradi simpatije za FBI umesto za komuniste koji prave inteligentne subverzivne planove.

To je veoma zanimljivo, očekivao sam da ću po definiciji navijati za negativce zbog ideološkog predznaka ali Douglasova režija to čini nemogućim.

Kada krene suspense, Douglas ga čini maltene fizički opipljivim. Film je B, mišićav i efikasan i nema disbalansa između dužih dijaloških scena i onih u kojima krenu ubistva, potere i obračuni.

Partija je prikazana kao organizacija koja okuplja ljude koji su možda i idealisti privučeni njenim intelektualističkim glamurom ali u samoj svojoj suštini je ispostava Kremlja čiji su zadaci da destabilizuje SAD, mnogo pre nego da se bori za pravednije i besklasno društvo. Ipak, ljudi iz Partije nisu prikazani kao lukave beskrupulozne karikature već kao pokvareni ali inteligentni i dostojni protivnici.

Film je fikcija na više nivoa. Naime, mnoga Cveticeva svedočenja su se ispostavila kao lažna, zatim sve je malo prilagođeno filmskoj dramaturgiji, ali film je ipak na dodeli "oskara" bio nominovan za dokumentarni film. To naravno deluje bizarno jer realno ovo je igrani film po, u najboljem slučaju, istinitoj priči (mada, danas znamo da nije ni to). No, na neki čudan način, ovim je anticipirana cela današnja škola hibridnog filma gde se dela sa dosta igrane fikcije ubrajaju u dokumentarce.

Cvetić je bio Slovenac i imao je tužnu sudbinu. Mnogo je eksploatisao svoje doživljaje iz undercover rada u partiji da je počeo da izmišlja i na kraju više nije bio pozivan da govori ni kao veštak. Pokušavao je da se afirmiše kako bi to koristio nadalje ali nije uspeo. Umro je vrlo mlad u 53. godini.

Steve Nelson, inače Mađar iz Hrvatske i jedan od najznačajnijih predsednika američke Partije, inspirisao je lik glavnog negativca, paritjca koji ima rasističke stavove i crnce zove "niggers" u dogovorima kako da se među njima izazove revolt. On je imao višedecenijsku revoluciranarnu karijeru i umro je u 90. godini, posle raznih pustlovina uključujući i rad za Informbiro i NKVD i status političkog komesara brigade Abraham Lincoln u Španskom građanskom ratu.

Samo Cvetić je dat sa pravim imenom i na nekoliko mesta likovi napominju da je Slovenac.

Ovo je film koji će ljubiteljima istorije filma, ideologije na filmu ali i same istorije političkih pokreta na tlu SAD biti jako zanimljiv zbog svoje vešte izvedbe i propagandnog ekscesa.

* * * / * * * *

MAXXXINE ima karakteristični problem radova Ti Westa, ali i njihove vrline.

Naime, Ti West se uporno bavi hororom a naprosto nema talenta za to. On ne ume da proizvede stravu, čak i kada kao u filmu X ima dobar koncept iz čega proističe užas. Ali onda to sve postane neki tongue in cheek slasher koji čak nije ni kreativno izveden, ostaje banalan.

PEARL je u tom smislu možda bio i ponajviše slavljen a svakako je bio idejno i realizacijski najslabiji.

Završni deo trilogije je zanimljivo realizovan u svemu što nije važno ili je relativno važno, jedino je slab u stravi, pa i u užasu.

Smešten je u LA 1985. i Ti West maksimalno masti epohu, nalazi je u fakturi slike, muzičkim needle dropovima, kostimima, scenografiji i sl. Ima tu čak i zanimljiv lik rediteljke koju igra Elizabeth Debicki koja donosi prefinjenost engleske umetnice i intelektualni kredo blizak recimo jednoj Kathryn Bigelow. I u scenama gde se ona pojavljuje mi imamo dosta programskih teza, od kojih se neke prenose u film a neke baš i ne. Ključna replika ove junakinje je "I make B films with A ideas" i Ti West verovatno i sam pretenduje da to i sam radi, ali možda je negde i napipao A-idea u X, ali je film ostao duboko B. Potom nije imao ni jedno ni drugo u PEARL, dočim u MAXXXINE ima ovu repliku, i to je manje-više sve A u njemu.

Međutim, s druge strane, ovo je land grab. Pored pretenciozne Mie Goth koja sad već onako gasira vrlo samosvesno kao Westova muza i emituje vajb nekog samoupravljanja, u filmu ima zapravo sjajnih glumaca - tu su Debicki, Michelle Monaghan, Bobby Cannavale, Giancarlo Esposito i Kevin Bacon i svi zajedno maste, onoliko koliko im likovi dozvoljavaju.

U toj atmosferi osamdesetih, nekog da tako kažemo erotskog slashera koji je vrhunac imao kod De Palme u BODY DOUBLE, nema sumnje da bi West morao da pokaže sposobnost da nas uvede u neke hitchcockovsko-argentovsko-depalmijanske sfere, ali kod njega toga nema. U njegovoj generaciji počev od Srđana Spasojevića mnogi su se bolje pokazali u tim sferama, dočim West ostaje na obodu kao rekreator nostalgije.

MAXXXINE je stoga prijatan, kao neka lošija, mada ne najgora sezona STRANGER THINGS.

Završnica u kojoj spoznajemo identitet slashera i dolazimo do velike Maxxxinine tajne, njenog traumatskog jezgra, urađena je bukvalno amaterski u odnosu na slične zahvate iz SRPSKOG FILMA ili Spikeovog OLDBOYa.

Ne mogu reći da je moje uživanje u raznim detaljima, i kako već rekoh nevažnim i manje važnim stvarima te glumi sporednjaka padalo ispod * * * ali film je toliko fundamentalno šupalj, ne samo idejno već pre svega rediteljski da ne može zaslužiti više od * *.

SAN QUENTIN je B-film od 66 minuta koji je za RKO snimio Gordon Douglas.

Za razliku od tipičnih B-filmova koji traju oko sata i mahom su kamerni, ovaj je dosta ambiciozan, ima i enterijera i eksterijera, i pucnjava i automobilskih potera.

Uprkos tome što u filmu ima i poznatih imena, imao sam malo teškoće da ispratim sve likove jer ih ima kao u nekom dužem filmu. U suštini jedina krupna mana filma je upravo utisak da je sadržaj profilisan za jednoipočasovni film a onda sabijen u jednočasovni.

Međutim, Douglas sve radi sa autoritetom, tvrdo, sa puno tenzije i do kraja, stvari se raščiste, njemu u korist.

* * * / * * * *

FIRST YANK INTO TOKYO je guys on a mission triler iz 1945. godine, dakle praktično iz vremena rata i neposredno posle u kom Gordon Douglas realizuje jednu skroz high concept premisu.

Japanci su zarobili važnog inženjera iz američkog atomskog programa ali nisu svesni toga i misle da se on bavi sistemima hlađenja na vojnim postrojenjima. Međutim, njegovi nalazi su ostali zarobljeni sa njim i bez njih se kasni sa izradom bombe. Da bi došli do podataka, Amerikanci nalaze svog pilota koji je odrastao u Japanu, i visoko je motivisan posle pogibije svoje verenice medicinske sestre na Filipinima, i predlažu mu da ga ubace u zarobljenički logor da izvuče informacije. Međutim, da bi infiltracija uspela moraju da mu urade plastičnu operaciju i pretvore ga u Japanca.

Naravno, nema potrebe da se naglašava kako će on u logoru naći i svoju verenicu koja nije poginula već je zarobljena, ali ona sada ne zna ko je on.

Cela premisa sa promenom izgleda od koje belac postaje Japanac je naravno najbizarniji i "najtanji" deo zapleta. Tu ulogu pod teškom šminkom igra tragični B-glumac Tom Neal koji je nažalost ubrzo zbog svog privatnog života otišao dođavola. Nedavno sam čitao o njemu, u jednoj fikciji, i reč je o priči koja je sama za sebe zanimljiva.

Otud mi je gledanje Toma Neala, jednog u suštini krajnje "običnog" B-glumca dalo neku posebnu emocionalnu težinu, i zbog njega i zbog Barbare Payton, koje doduše u ovom filmu nema.

Douglas se snalazi izuzetno u domenu trilera. Film nije bogat u budžetu ali ne mora ni da bude, Douglas ume da ga napravi u jednom uspešnom spoju kamernog i eksterijernog koji kod njega ne deluje raslojeno već konzistentno. Tom Neal pod šminkom je groteskan ali Barbara Hale predvodi ostatak ekipe koja je odlična.

Imajući u vidu da je ovo ratni film snimljen praktično tokom rata, deluje kao delo koje ne funkcioniše kao proizvod svog vremena, nego ima i smisla van toga, nezavisno od ekscesa u premisi. Naravno, činjenica da je film nastao tad kad je nastao sve čini samo impresivnijim.

* * * / * * * *

David Lynch says he is too ill to direct films in person

Kako ćemo sad?


Sent from my iPhone using Tapatalk

MAXXXINE me je podsetio da repriziram THE ART OF DYING Wingsa Hausera, film nastao u Merhi-Pepin produkciji, gde ga je Merhi pisao a Pepin slikao.

Definitivno postoje paralele između MAXXXINIE i THE ART OF DYING s tom razlikom što je Ti West snimio jednu viziju osamdesetih koja je u svom svetonazoru delimično arty i delimično Woke-ish, a Wings Hauser se bez ustezanja vrlo neposredno obraća nixonovskoj tihoj većini, u epohi poznog bushizma i snima film koji je neprikriveno desno, sa mešavinom konzervativnog common sense pristupa, dozom homofobije i prezira prema pozitivnoj diskriminaciji.

Wingsov film je treš svoje vrste. I on sam kao jedan Clint Eastwood iz domaće radinosti je dosta smešan sam po sebi, i kao glumac i kao autor. Ali, isto tako film je i zaista veoma namerno duhovit, uz sve svoje naivnosti i tendencioznosti.

Ovde je ubica prisutan i poznat od prvog trenutka i reč je o čoveku koji se izopačio u pokušaju da snimi stvarnu smrt i sad pravi svoju perverznu umetnost stvarno ubijajući ljude u kadru uz pomoć svog ljubavnika, inače nižerazrednog pimpa.

Dakle, svet izopačenosti je na pola koraka od homoseksualnosti. A sve to je pod okriljem tržišta seksa kog se Hauser grozi, iako ne izbegava da nam ponudi veoma exploitation izdašne scene u kojima glavni junak vodi ljubav sa svojom vanbračnom šemom.

Svega tu ima, pa ni licemerja ne manjka, međutim, suština je ipak jasna, ovo je priča o policajcu koji juri ubicu.

Ništa u ovom filmu nije sjajno, ali je on nekako zaokružen produkt, artefakt koji ima svoj neki smisao i na neki svoj način traje, iako ne bi trebalo.

* * / * * * *

A NIGHT OF ADVENTURE Gordona Douglasa je B-film u kom Tom Conway (s kojim je Douglas sarađivao u filmu FALCON IN HOLLYWOOD) igra uglađenog advokata kog žena napušta ne bi li napravila pauzu i videla šta će dalje sa svojim životom, da bi joj udvarač iz tog perioda bio optužen za ubistvo. Muž preuzima zadatak da brani udvarača na sudu i stvar postaje neobična.

Film je duhovit, dinamičan, i taj komični aspekt dominira nad kriminalističkim i sudsko-polemičkim koji su izvedeni solidno ali ne odnose prevagu. U 64 minuta priče, Douglas uspeva da spakuje sve što treba, prevashodno šarmantnu igru svih najvažnijih glumaca.

* * * / * * * *

Gordon Douglas je 1953. za Warner režirao mjuzikl SHE'S BACK ON BROADWAY u vrlo raskošnom koloru a dao mu je neka svoja stilska obeležja po čemu se može izdvojiti od slične produkcije tog doba, iako ga literatura ne prepoznaje kao nešto bitno.

Orin Jannings, koji je za Douglasa pisao praznični noir MR SOFT TOUCH, napisao je skript baziran na solidnoj i ubedljivoj melodrami o glumici koja se iz Holivuda vraća na Brodvej ne bi li oživela karijeru u novoj režiji svog bivšeg ljubavnika koji ju je proslavio, ali joj nikad nije oprostio odlazak u Holivud usled kog je napustila predstavu i dovela do njene propasti.

Odnosi među likovima su snažni, sukobi su upečatljivi, a Douglas nudi jedan veoma propulzivan rediteljski stil, i ono što su napravili Douglas i direktor fotografije Edwin B. Du Par kog pamtim prevashodno kao Warnerovog B-specijalistu i mahom u crno-beloj tehnici. Sticajem okolnosti radio je neke filmove koje jako volim.

Propulzivnost je napravljena kroz mizanscen u kom dramske scene imaju ne samo svoju dinamiku nego i vrlo zanimljivu vizuelnost, tretman osvetljenja glumaca, tela, njihovi odnosi u prostoru su veoma moderno postavljeni a isto važi i za mjuzikl. Naime, ovde imamo mjuzikl koji se sprema, pevanje je deo dijegeze i priča se ne ostvaruje kroz pesmu, čak naprotiv, sam mjuzikl koji se postavlja ne reflektuje u bitnoj meri dešavanja među junacima, i Douglas uspeva sa Du Parom izgradi jako zanimljivu sliku - osećamo fizička svojstva scene. Vidimo drvene patose posute konfetama i zrnima pirinča koja se rasipaju što jeste vid demistifikacije, ali i dalje se poštuje pevačko-plesačka virtuoznost i ne demistifikuje. Dakle, Douglas i Du Par demistifikuju tehniku pozorišne scene ali ne i virtuoznost izvođača.

Orin Jannings unosi humor u dešavanja ali ton je zapravo veoma emotivan i suštinski melodramski, dakle ovde ima humora koji proističe iz situacije ali ne i dramaturgije gega.

Začuđujuća doza "realizma", koliko god on bio povišen, donosi ono što realizam izvorno i treba da bude - sposobnost autora da uspostavi odnose među pojavama i ponašanjima. I Douglas tu donosi nešto drugo, praveći film koji jeste kolor mjuzikl ali je dramski ubedljiv.

* * * 1/2 / * * * *

Dakle, Dejvid Zaslav je, nakon što je preuzeo kontrolu nad Warner Bros. preduzeo mnogo radikalnih poteza, uključujući otpuštanja mnogo zaposlenih, komisijsko uništavanje već snimljenih filmova i gomilu drugih stvari u ime finansijskog ozdravljanja kompanije, a kreativni rad će se valjda već sam snaći. I dobro, konzumenti poput nas su kukali ali su ljudi kojima je posao da od mnogo para naprave još više para navijali za njega i govorili da su ovo možda bolni potezi ali da će biti profitabilni.

Well, about that:

Warner Bros. Discovery Takes Massive $11.2 Billion In Write-Downs & Charges In Q2 After Losing NBA

Neću ni da se pretvaram da ikako znam kako je voditi ovoliko veliku firmu, ali gubitak vrednosti on 11 milijardni dolara je, čini mi se, definicija neuspeha... Zaista živimo u epohi najkraće moguće pameti, gde kao da je sav investitorski posao postao grift, obrtanje para na brzinu dok te ne provale i onda sprint u brda, pa su ovakvi CEO likovi isplivali na površinu i ovo su rezultati...

Neke stvari su izgubile vrednost, nezavisno od Zaslava, tipa TV mreže. Dogovor sa NBA se nije desio, obezbredivši neke druge stvari. Pad vrednosti je ovde velikim delom nevezan za konkretne gubitke.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Jasno. Već to da si izgubio NBA je nekako valjda pokazatelj da ne radiš dobro.

Postoje neke knjige za koje je sudbina htela da se ispostave kao formativne u nekim kinematografijama. Jedna od njih je AMERICAN FILM GENRES: APPROACHES TO A CRITICAL THEORY OF POPULAR FILMS kojom je Stuart Kaminsky postao temeljni kritičar za mnoge generacije koje su učile film kod nas.

U toj knjizi je posebna pažnja posvećena "filmu velike pljačke" kao formatu koji nudi prostor za analizu.

THE INSTIGATORS Douga Limana je novi film velike pljačke koji nudi materijal o kom ima šta da se kaže, možda ne toliko sa istorijske i teorijske strane, koliko sa stručno-dramaturške.

Varijetet filmova velike pljačke nastalih u holivudskoj produkciji je veoma širok ali je broj onih koji su uspešni takav da ih je moguće sagledati. U tom smislu, možemo uzeti primer filma THE HOT ROCK Petera Yatesa kao značajne preteče određene forme filma velike pljačke koja je opstala do danas.

THE HOT ROCK je snimljen po romanu Donalda Westlakea. Pisan je kao Parkerova avantura ali pošto je bio previše "lagan" i "humoristički" započeo je seriju o drugom junaku - lopovu Johnu Dortmunderu.

Film je skupio britanskog reditelja i dvojicu zvezda koji su od samih početaka karijere želeli da rade atipične projekte visoke umetničke vrednosti, tako da je Peter Yates na kraju režirao Roberta Redforda i Georgea Segala.

U ovom filmu oni pokušavaju da osveže format "filma velike pljačke" tako što na neki način eliminišu obavezne figure. Ovde imamo duhovit odnos među junacima, imamo detaljno razrađene planove pljačke, imamo visoku stručnost i veštinu protagonista ali nema suspensea u klasičnom smislu koji dolazi iz rizika da će biti otkriveni, da će biti uhvaćeni jer je nešto prošlo naopako i sl.

Rezultat je film koji je pitak, u pogledu napetosti "lagan", samim tim atipičan i avangardan, unutar propozicija mejnstrima.

Serijal OCEAN'S ELEVEN je nastao kao rimejk Rat Pack filma, u režiji Stevena Soderbergha koji je pre toga snimio neke filmove velike pljačke koji su bili veoma klasični - tu pre svega mislim da UNDERNEATH i na OUT OF SIGHT, naravno. I uprkos scenariju Teda Griffina koji je u to vreme obećavao baš kao jedno veoma perspektivno ime trilera, snimio je opet "atipičan" film. Slično HOT ROCKu samo sa više glumaca, snimio je film sa još manje napetosti, lepim ljudima i paradoksalno ne toliko estetizovanim kadrovima, u kome opet nema suspensea u klasičnom smislu, ali sa jednom dodatnom karakteristikom - Soderbergh dosta otvoreno "preskače" scene koje su uobičajen deo fizionomije filma velike pljačke i trilera kao takvog.

THE INSTIGATORS je naslednik ove tradicije samo sa nekim svojim izmenama. Doug Liman ga je zbog poređenja koja proističu iz rola Matta Damona i Caseya Afflecka proglasio za anti-OCEAN'S ELEVEN, međutim, ima nešto od te tradicije koju ovom prilikom pratimo od HOT ROCKa.

Scenario su napisali Chuck MacLean i Casey Affleck. Chuck MacLean je već dugo u saradnji sa porodicom Affleck i u žanru "velike pljačke" se izrazio u prvoj sezoni CITY ON A HILL gde je fikcionalizovao priču koja je inspirisala Benov THE TOWN. Dakle, njemu je ovo poznat žanr, a Casey Affleck je opet poznat kao glumac sa izrazitim autorskim ambicijama, često usmerenim prema dekonstrukciji.

Kolega se našalio komentarom na trejler da film deluje kao GERRY 2, i na neki način ovde ima i tih elemenata. Naime, MacLean i Affleck kombinuju dva koncepta u svom scenariju. Na nivou izraza, osnovna postavka je duo drama o odnosu dva čoveka koji se uspostavlja i razvija u toku "velike pljačke". Scenario je postavljen tako da je odnos između njih dvojice dominantna stvar i najvažniji segment, bitniji od zapleta, napetosti, akcionih prizora, kojih takođe ima. U pogledu zapleta osveženje je treći lik, psihijatar koja leči lik ratnog veterana gurnutog socijalnim okolnostima u pljačku i ona ima ulogu na planu zapleta i na nivou odnosa. Naime, ona ima pomoćnu ulogu i sa njom dva glavna junaka uspevaju da premoste neke situacije, ali u onome što je osnovno a to je karakterna dinamika, njen lik donosi poseban doprinos, naime ona ima inicijativu u tom smislu da sve vreme pokušava da psihijatrijski tretira svog pacijenta, nezavisno od okolnosti u kojima se nalaze, pa makar to bila i automobilska jurnjava sa policijom. Sekundarna dinamika njenog lika je flert sa drugim pljačkašem koji joj nije pacijent sa kojim prelazi jedan screwball put od nepodnošenja do potencijalne simpatije. Međutim, ovaj lik se pojavljuje u jednoj simetričnoj formi sa intervalima u kojima je nema, tako da ne možemo govoriti o strukturi trougla, u klasičnom smislu.

Zaplet je izložen sa tendencijom da se preskaču situacije koje autori smatraju nezanimljivim u kretanju između bitnih tačaka zapleta i time Liman sa scenaristima menja fizionomiju filma u odnosu na standarde žanra. Međutim, te agresivnije elipse imaju smisla u kontekstu prioriteta koje smo definisali gde su odnosi junaka u centru. Dakle, Liman u tom smislu vrlo samouvereno i agresivno razbija formu i usmerava film ka "modernijoj" i "obaveštenijoj" publici kojoj ovakav postupak odgovara.

U tom smislu meni je lično gledanje ovog filma bilo korisno iskustvo jer me kao autora zanima upravo takva vrsta intervencije u formi koja naročito u uslovima neameričkog filma može biti veoma funkcionalna, ne samo estetski već i produkciono.

Zanimljivo je da je ROAD HOUSE kao Limanov prvi film ove godine na raznim nivoima menjao dinamiku borilačkog filma, ali potpuno drugim zahvatima, sa drugačijim zahvatima kojima je osvežavao postupak.

Stoga su i ROAD HOUSE i THE INSTIGATORS filmovi koji nude svež pogled na žanr koji nam je naizgled dobro poznat ali ne znači da se ne može bitno transformisati drugačijim postupcima.

Nekada su filmovi poput ROAD HOUSE i THE INSTIGATORS bili standard u bioskopskoj ponudi, ta srednjebudžetna holivudska produkcija, sa dobrim glumcima i ortodoksnom žanrovskom pričom. Ipak, dok je sam Liman bio veoma gnevan što ROAD HOUSE nije išao u bioskop, oko THE INSTIGATORS nema taj problem, jednim delom jer je postupak u njemu možda ipak malo dalji od nečeg što bi se smatralo "bioskopskim", mnogo je više indie, pa je samim tim i strimerskiji.

No, to ne menja utisak da je ovako nešto ranije bio redovan deo bioskopske ponude i da spada u jednu od izumrlih vrsta. Paradoksalno, u modernim bioskopskim okolnostima stalno se generisao strah da će nestati art house, ili neamerički film, a na kraju su eradicirane samo forme holivudskog filma.

THE INSTIGATORS je indie krimić zarobljen u telu holivudskog mejnstrima koji više ne postoji, a to su neke retke sorte zbog kojih i vredi postojanje strimera.

* * * / * * * *

Gordon Douglas je režirao Warnerov vestern u ranom 3Du tog studija, CHARGE OF THE FEATHER RIVER, po scenariju čuvenog James R. Webba koji je pisao mnoge vrlo uspešne filmove velikana kakav je Robert Aldrich.

Dakle, film je svakako tehnička atrakcija bio i ima detalja naravno u kojima stvari po dubini kadra lete prema kameri ali direktor fotografije J. Peverell Marley svakako nije glavna zvezda ovog šoua. Ovo je ipak jedan vestern koji poštuje sve zakonitosti žanra i ne svodi se na showcase nove tehnologije.

Priča prati grupu otpadnika iz sveže formirane vojske ujedinjenih SAD koje su prošle kroz Građanski rat i još uvek ima razjedinjenosti. Kao u "dvanaest žigosanih", vojnici osuđeni zbog prekršaja su poslati na teritoriju Čejena da otmu dve žene koje su kao devojčice otete kada su im roditelji ubijeni i odrasle su kao Indijanke.

Plan ne ide baš savršeno, ima poginulih i ranjenih, a biće ih još više jer lojalnost belih Indijanki nije nužno na strani "plavokošuljaša".

Gledali smo ovakve filmove puno puta ali Douglas i Webb nalaze način da nam u stoprvoj inkarnaciji ponude nešto dovoljno zanimljivo, u svom pedantno i stručno izvedenom projektu.

Film pokazuje prisustvo tih 3D detalja ali pošteno govoreći zaista je vrlo pošteno izveden i fotografija veterana J. Peverell Marleya koji se naslikao svega i svačega je vrlo solidna i u 2D domenu.

* * * / * * * *

TARGET ZERO Harmona Jonesa je zanimljiv film iz 1955. smešten u okolnosti Korejskog rata.

U suštini, reč je o filmu putovanja o kombinovanoj jedinici UN, u kojoj su Britanci, Amerikanci i lokalci koji u svom kretanju pokupe jednu medicinsku sestru koja je zalutala u zonu kontakta.

Uprkos tome što u filmu ima bitaka, i što jeste na neki reč o combat movieju, ovo je ipak prevashodno jedna priča o grupi ljudi čija se dinamika odnosa menja kada se u svetu ratnika pojavi najradikalniji mogući uljez - žena.

Ekipu vojnika predvodi Richard Conte a među borcima su i takve njušketine kao Charles Bronson i Chuck Connors.

Jedan od dvojice scenarista je Sam Rolfe, kreator serije THE MAN FROM U.N.C.L.E.

Harmon Jones je u saradnji sa snimateljem Edwinom DuParom napravio jednu kompaktnu celinu koja uprkos tome što se junaci kreću kroz relativno jednoličan krajolik ima vizuelnu dinamiku u svakom pogledu.

* * * / * * * *

THE FIEND WHO WALKED THE WEST je vestern rimejk klasika noira KISS OF DEATH. Pored autora priče na špici su potpisani i Ben Hecht i Charles Lederer kao scenaristi prve ekranizacije. Naravno, vestern je pisan iznova ali je Gordon Douglas osetio da će ishod biti atipičan psihološki složen vestern, pa ga je tako i režirao.

Joseph MacDonald je napravio veoma ekspresivnu crno-belu fotografiju koja više duguje estetizaciji noira nego vesterna, i daje dodatnu atmosferu zahtevnijim i dužim verbalnim konfliktima među junacima. Za razliku od tipičnog vesterna, a naročito vesterna Gordona Douglasa, ovde junaci podjednako vole da pričaju i da rade.

Od prve scene jasno je da gledamo maštovit i drugačiji vestern. Douglas i scenaristi Harry Brown i Philip Yordan daju sve od sebe da prodube neke tropey situacije i da izgrade likove koji će dati materijala glumcima da izgrade zanimljive kreacije.

Svi glumci su na visokom nivou a kao kuriozitet je naravno zanimljiv legendarni mogul Robert Evans u naslovnoj ulozi, u vreme kad je kao mladi lepotan još uvek želeo da postane glumac.

Interesantno je kako THE FIEND WHO WALKED THE WEST u delu postupka ne može da pobegne od noira, i zanimljivo je da kada uzmemo u obzir da su se u periodu klasičnog Holivuda ova dva žanra posmatrala u opoziciji, da nije došlo promene paradigme. Ovaj film je naprosto veoma noirish, ali nije noir, ovde je reč o svojevrsnoj sintezi koja bi se možda mogla u nekom čitanju opisati i kao horor..

THE FIEND WHO WALKED THE WEST sasvim jasno uzbudio je u svoje vreme Francuze i oni su o njemu na kraju mislili više nego Amerikanci.

* * * 1/2 / * * * *

Murray Smith je pisao nekoliko ne naročito važnih originalnih i adaptiranih špijunskih ostvarenja ali je u televizijskom filmu CLOSING RANKS imao sreću da ga režira Gordon Flemyng.

Flemyng je tri godine pre ovoga snimio istinitu priču PHILBY, BURGESS AND MACLEAN, takođe za televiziju i u fikciji koju je ovde radio 1980. ima odjeka toga jer se Kim Philby javlja kao osoba koja se veoma često pominje.

Joss Ackland koji se naigrao Rusa, mada ćemo ga najpre pamtiti kao južnoafričkog ambasadora u LETHAL WEAPON 2, ovde igra prebeglog generala KGB, ili možda samo visoko rangiranog obaveštajca poslatog Britancima da plasira fatalnu dezinformaciju koja bi mogla razoriti njihovu administraciju.

Gordon Flemyng neverovatno dinamično inscenira celu stvar. Čak i kada tekst smesti priču u okvir TV drame i iskorači iz TV filma, Flemyng kao prekaljeni ekspert za film look, uspeva svemu da pruži jednu neodoljivu kinestetičnost.

Propulzivni Flemyngov rediteljski postupak umnogome diže ovaj TV film iznad solidnog potencijala teksta. Naravno, glumci su taj konac koji delo krasi i kojim se zaokružuje ovaj britanski televizijski biser.

Samo godinu dana pre filma THE DOOLINS OF OKLAHOMA, Randolph Scott je u film RETURN OF THE BAD MEN igrao šerifa koji je lovio Billa Doolina, da bi ga potom zaigrao kod Gordona Douglasa.

Bill Doolin je u filmu THE DOOLINS OF OKLAHOMA prikazan kao razbojnik sa sklonošću ka raznim vidovima kriminaliteta ali sa posebnim akcentom na pljačke vozove i banaka. Prikazan je kao antiheroj, razbojnik sa etičkim kodeksom i jednim dosta razumnim pristupom "poslu" u kom ga njegovi pohlepni saradnici nerado prate.

Douglasov film je daleko od istorijske hronike kakvu Bill Doolin zaslužuje jer ga hroničari Divljeg Zapada beleže kao vođu jedne od najmoćnijih bandi. THE DOOLINS OF OKLAHOMA je akcioni vestern, fokusiran na jedan isečak iz Doolinove karijere, vrlo dobro izveden ali po svom tonu veoma blizak vestern fikcijama svoga doba.

Ko ne zna da je Bill Doolin bio čuveni razbojnik i ime mu ne znači ništa, teško da na osnovu estetike ovog filma a naročito njegove dramaturgije može pretpostaviti da je to nekakava istinita priča.

Međutim, kao vestern o inteligentnom i neustrašivom razbojniku, kog na sve to igra Randolph Scott, ovo je vrlo solidan izdanak.

* * * / * * * *

Scott je stvarno bio ikona te epohe. Skoro ništa ja ovo nisam gledao ali priželjkujem da jednom u životu nađem vremena.

Robert Louis Stevenson je ekranizovan mnogo puta ali njegova viteška knjiga THE BLACK ARROW poslužila je kao predložak za jedan B-film koji po svom izrazu i formatu deluje pre kao deo serijala, nego kao samostalno delo.

Režirao ga je Gordon Douglas sa Louisom Haywardom u glavnoj ulozi, swashbuckler glumcem s kojim je uradio nekoliko filmova mahom u toj formi ali i u drugim žanrovima. Ovaj Britanac imao je nekoliko meč lopti da bude velika zvezda ali nažalost nije imao kapaciteta. Čak ni u tom fizičkom pogledu koji je bitan za swashbuckler nije naročito impresivan.

Film je mahom zapravo misterija, glavni junak je vitez iz Rata Ruža koji je došao kući i shvatio da mu je otac ubijen. Stvar ne postaje hamletovska ali se razvija u intrigu o istrazi i tajnom društvu koje mu daje tragove, uz određene aluzije na Robina Hooda.

Nažalost, baš swashbucklinga nema mnogo, obračuna je malo i samo jedan je solidan, a bez toga ova podela i priča ne mogu da opravdaju svoje postojanje uprkos dostojanstvenom doprinosu svih sektora.

* * / * * * *

U istoj godini, Mark Wahlberg je iskoristio potpunu strimersku entropiju da izbaci dva maltene identična filma na nivou koncepta, i u sličnom produkcionom konceptu.

THE FAMILY PLAN i THE UNION su filmovi o Wahlbergu koji iz neke white ili blue collar biva pomeren u pravcu špijunsko-asasinske konspiracije. U FAMILY PLANu, on je bivši ubica kog pronalaze nekadašnji "vlasnici" i on sa porodicom pokušava da se sakrije. U THE UNION on je građevinski radnik kog najveća ljubav iz srednje regrutuje za supertajnu službu. U FAMILY PLANu putuju u Vegas, u THE UNION ide u Evropu.

Oba su režirali britanski TV poslenici. Simon Cellan-Jones jer preko serija SHOOTER i BALLERS povezaniji sa Wahlbergom i režirao mu je još jedan film ARTHUR THE KING. Julian Farino je mnogo više Peak TV faca koju zna sa ENTOURAGE i koječega. Nažalost, rezultati su sasvim suprotni.

Simon Cellan-Jones je uspeo da unese mnogo živosti u skript Dave Coggeshalla koji nije scenarista sa prevelikom reputacijom. Hemija među glumcima, naročito Wahlberga i Michella Monaghan je izuzetna, deca su odlično kastovana, kao i negativci koje drži u drugom planu. Akcija je energičnija nego što bi se očekivala i bitno tenzičnija.

Julian Farino je realizovao scenario britanskog TV autoriteta Joea Bartona i jednog od najlakše prodavanih eksperata za generic high concept u Holivudu Davida Guggenheima, koji ipak zahteva da ga režira maestro kao Espinosa u SAFE HOUSE. Kada to režira neko toliko nezainteresovano kao Farino, a nezainteresovano je premala reč, rekao bih bedno čak, iako je tu snimatelj koji radi za Richieja i to na boljim projektima, Alan Stewart, sin Dona Burgessa, maltene debitant Michael je uradio objašnjenje žanra na FAMILY PLANu.

Završnica filma odvija se u Istri. Gotovo je teško zamisliti da neko tako loše i ružno snimi Istru za koju jedino ne možemo reći da nije fotogeničan prostor. Ali, i na drugim lokacijama, a film je između ostalog bio sniman i u Sloveniji i kod nas, sve je vrlo skromno, statisti kreću kad izbroje TRI, sve je neinspirisano. A nije moralo biti jer scenario ZAPRAVO nudi jednu supergeneric zamisao sa sasvim dovoljno dobrih scena da se izgura solidan špijunski akcijaš

Ipak, u ovoj štedljivoj i neinspirisanoj realizaciji dobili smo film koji izgleda onako kako zvuče predrasude onih koji ne vole ovakve filmove kad ih napamet opisuju.

Čak ni Halle Berry koja je poput J.Lo ušla u tu neku atemporalnost gde se više ne može utvrditi da li je to ona ili njena posmrtna bista, unosi nešto duha. Naravno, nema tu onog vajba kad se merilo gde je na finger scaleu u THE LAST BOY SCOUTu, čiji bi reditelj Tony Scott koji bi danas verovatno bio bogotac Netlixa i pržio najbolje filmove na svetu. Ako je za utehu, Marky nije overio Tončija ali sada radi film sa Shane Blackom.

Ovde naravno ima dovoljno dobrih faca i pucnjave da tu mora biti nekog land graba ali nije to ni približno to.

* * / * * * *

THE GREAT MISSOURI RAID Gordona Douglasa je priča o Braći James i Younger i njihovim kretanjima kroz život, od južnjačkih odmetnika sa izvesnim razlozima do najuspešnije razbojničke bande koja je mobilisala Pinkertone i celu Ameriku.

Douglas ovde radi po scenariju Franka Grubera, koji je adaptirao vlastitu knjigu, koji je solidan u uvodnom delu gde postavljamo osnove njihovih problema u konfederalnom miljeu kada je Sever pobedio, ali kasnije kako se stvari kreću kroz ono što je važnije, uglavnom se protrčava kroz bitne situacije. Otud, nijedan karakter sem Franka Jamesa zapravo ni ne zaživi niti postaje bitan a motivacije ostaju površne i čak naivne, kao u slučaju penzionisanog oficira koji je postao starešina Pinkertona.

O ovoj ekipi snimljeno je nekoliko veoma bitnih filmova. Ovaj nažalost niti je jedan od njih, niti im je zbilja preteča.

* * / * * * *

SAPS AT SEA iz 1940. je poslednji film koji su Stanlio i Olio snimili za Hala Roacha. Njihova karijera se kasnije nastavila u Foxu itd.

Gordon Douglas je režirao ovaj ton-film u kom Stanlio i Olio prosto nemaju onaj šarm zbog kog smo ih zavoleli i koji prosto nije naročito smešan. Recepcija ovog filma inače nije tako nepovoljna kao moja, ali ja zaista u svemu ovome nisam video ništa naročito sem celine koja se kreće dosta sigurno od početka prema kraju ali bez očekivanih efekata.

Paul Feig je možda jedno od najvećih razočaranja od reditelja koji su prešli sa televizije na film, ali opet možemo da mu pljunemo pod prozor jer naređao je neke hitove i izgradio ime.

JACKPOT! je snimio za Amazon i moguće je da se odlazak na čist stream za njega posmatra kao pad ali ovo mu je možda i ponajbolji film, bar od onih koje sam gledao.

Rob Yescombe je napisao jedan od onih high concept scriptova u kom uzima poznate elemente i kombinuje ih u neki derivat. Ovog puta on želi da napravi mešavinu PURGE, CRANK i RUNNING MAN ali kao komediju. Da je ovo radio Brian Taylor, verujem da bi definisao pojmove u mešavini akcije i humora, ali bi to opet sigurno bila hard-R ludnica.

Paul Feig ne beži od toga da ode u R teritoriju ali ipak on nije Brian Taylor i u dubokoj suštini on je reditelj jednog mejnstrim izraza. A upravo u tom segmentu ovaj film nije preterano jak. Awkwafina je solidna kao glumica u pokušaju koja slučajno dobija dobitni tiket na lutriji čija je fora da se može oduzeti pobedniku ako ga neko ulovi i usmrti.

Kreće opšti lov na nju, a pomaže joj bodigard koji je prilično kompetentan i pokušava da se probije u svetu bodigardova koji žele da brane srećne (?) dobitnije za procenat.

I Awkwafina i John Cena su dobri, ne može im se mnogo zameriti, imaju i "hemiju" kao likovi ali prosto humor im je prenatrpan nekim referencama na aktuelne pop kulturne činioce, i uprkos tome što je akcija zaista uspešna u tome da je komična i evidentan je trud svih sektora u tome da se sporednim likovima sve do statista da personalnost i da film izgleda komično ali ubedljivo (to je ono što kod Farina u THE UNION nedostaje) prosto nedostaje mu neki X-faktor.

Rekao bih da je prosto neki element kohezije izostao, uprkos tome što su mnoge "teške" stvari dobro izvedene, a moguće je da Feigov suštinski mejnstrim pristup smeta anarhičnosti filma. Recimo, imamo jedno konvencionalno "uvođenje" glavne junakinje u kome pratimo njenu sudbinu, upoznajemo je, spremamo se da "jašemo" s njom a znamo da ovo ipak nije tema. Ima tu jedna sjajna scena, ali recimo tako neki "mejnstrim" delovi nemaju toliko mesta u konceptu kakav se pravi.

U svakom slučaju, JACKPOT! je nešto što će prijati fanovima žanra.

* * 1/2 / * * * *

Harold Peary odigrao je lik Throckmortona Gildersleevea u seriji B-komedija iz prve polovine četrdesetih.

THE GREAT GILDERSLEEVE režirao je Gordon Douglas i to je dosta šarmantna B-komedija o varoškom lažovu zlatnog srca Gilderleeveu i njegovom sukobu sa lokalnim sudijom koji pokušava da mu uvali svoju sestru usedelicu za ženu, pod pretnjom da že mu oduzeti mogućnost da se stara o simpatičnim sestrićima koji ga zapravo najviše i vole.

Harold Peary nije neka preterano upečatljiva figura i Gildersleeve je zanimljiviji u ideji nego i izvedbi kao lik ali film ima šarm i ima tempo na veoma solidnom nivou. Reč je o komediji od pre osamdesetak godina, ali ne o remek-delu žanra koje savršeno funkcioniše i danas ali iskustvo je na kraju prilično korektno.

* * 1/2 / * * * *