ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Dopustićete ma da malo izreklamiram filmski program koji ovog vikenda radi u Domu Omladine moj drugar. A i da mi nije drugar, ovo vredi videti:

Sa popboksa (http://www.popboks.com/film/rockdokumenti.shtml )

ROCK DOKUMENTI IZ BIVŠE YU - Selekcija regionalnog rock dokumentarca
Gledaj najglasnije!
Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić?; Oči u magli; Dolgcajt; Nevidljiva nacija; Kud Idijoti - stare pizde; Kad se neko nečem dobrom nada; Shuffle: politics, bullshit, rock 'n' roll
Vreme: Subota/nedelja, 16. i 17. decembar 2006. godine
Mesto: Bioskop Doma omladine Beograda
Produkcija i selekcija: DOB, u saradnji sa Popboksom i Pop Depression





Tokom dva dana narednog vikenda u Domu omladine Beograda biće prikazan izbor dokumentarnih filmova sa prostora bivše Jugoslavije koji za temu imaju odrastanje generacije zahvaćene uticajem punk zvuka kasnih 70-ih i 80-ih godina. Filmovi stavljaju naglasak na trag koji su ove generacije ostavile, i još uvek ostavljaju, u kulturama na ovim prostorima. Filmovi koji su odabrani odslikavaju energiju, istrajnost i nemirenje sa postojećim poretkom vrednosti u društvu koje su kroz svoju muziku i stav akteri ove scene iskazivali. U atmosferi apatije, uspavanosti i međunacionalne netrpeljivosti novi individualni izraz često probija usko nacionalne okvire i igra prevratničku ulogu dajući snagu novim idejama. Autori čija su ostvarenja našla svoje mesto u ovoj selekciji, posredno ili neposredno tretiraju ovu važnu temu. Snažna poruka koja dolazi sa margine jedne kulture i probija njene granice jeste fenomen koji ovaj izbor posebno želi da osvetli.
Subota, 16. decembar (18:00)
DA LI ZAISTA POSTOJI ČOVEK KOJI SE ZOVE ŽIKICA SIMIĆ?
Autor: Ivan Andrijanić
trajanje: 25 min
Produkcija: FDU, Beograd, 1996.

U Beogradu 80-ih godina prošloga veka bilo je neophodno pronaći sklonište. Radio emisija Tajanstveni voz Studija B ga je pružala onima koji su sanjali veliki rock 'n' roll san. Film Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić? predstavlja žestoku, fanovsku ,,ekspertizu" paralelne stvarnosti koju je taj šou nudio. Jedinstveni pogled na skromnu, antiherojsku ličnost autora koji već više od dve decenije profiliše muzički ukus beogradske rock publike.



OČI U MAGLI
Autori: Nino i Jadranko Pongrac
trajanje: 31 min
Produkcija: Studio K.I.S, 2005.

Zdenko Franjić, vlasnik nezavisne etikete Slušaj najglasnije! je heroj DIY (do it yourself) filozofije i underground estetike na ovim prostorima. U muzičkim krugovima njegovo ime se izgovara sa poštovanjem. Oči u magli, između ostalog, tematizuje cenu plaćenu beskompromisnisti i ostanku, i opstanku na margini. Film govori o napuštanju sigurnog i monotonog posla i drugačijem životu koji je neretko na ivici egzistencije. Iz te priče otvara se važno svedočanstvo o dešavanju na hrvatskoj sceni u drugoj polovini 80-ih. Film beleži iskaze svih relevantnih učesnika tog perioda. On takođe baca svetlo na život i rad kontroverznog autora Ivice Čuljka (alias Satan Panonski) čiji nastupi, i istupi u javnosti, kao i njegova smrt pod čudnim okolnostima ostaju predmet nedoumica i nagađanja.



Subota, 16. decembar (20:00)
DOLGCAJT (premijera!)
Autor: Igor Zupe
trajanje: 47 min
Produkcija: OmeU, SLO, 2006.

Jugoslavija u periodu 1977-1980. Jedna ploča uspeva da napravi pukotinu u sistemu samoupravnog socijalizma. Film o debi albumu Pankrta prati uzbudljivu priču Marina Rosića, fana benda. Kada je ploča Dolgcajt izdata on je imao 15 godina. Vreme prolazi ali pogled na svet ostaje određen pojavom debi albuma grupe Pankrti. Film obiluje arhivskom građom (TV i lična arhiva) i rekonstruiše događaje ukrštajući svedočanstva brojnih učesnika i očevidaca ovog burnog perioda. Dolgcajt ima neposrednost snagu, brzinu i jezik svojstven direktnom punk pristupu koji su Pankrti negovali.



Nedelja, 17. decembar (18:00)
NEVIDLJIVA NACIJA
Autor: Darko Kovačević
trajanje: 93 min
Produkcija: Net1zen, 2006.

Dokumentarac o stvaranju i razvoju nezavisne muzičke scene u Subotici tokom perioda komunizma, nacionalizma i pseudo tranzicije. Isto tako, ovo je sociofenomenološka studija o individualcima koji odbijaju da budu deo ponuđenog društvenog poretka ili da na bilo koji način uzmu učešće u njemu. Film obiluje arhivskim snimcima bendova koji se nikada nisu probili do šire javnosti, i prikazuje priče ljudi koji bi se mogli okarakterisati kao marginalci.



Nedelja 17. decembar (20:00)
KUD IDIJOTI - STARE PIZDE
Autor: Nemanja Babić
trajanje: 17:30
Produkcija: FDU, Beograd
Kako je poruka o nepristajanju na zatvorenost i ksenofobiju uspela da dođe iz Pule do Beograda i Srbije krajem 80-ih i početkom 90-ih kada su odnosi između dve republike bili izokrenuti u otvoreni ratni sukob. Film o KUD Idijotima govori komunikaciji i zdravoj energiji kojoj aktuelni politički događaji nisu mogli da naude. Korišćeni su i retki arhivski snimci poput neuspelog koncerta KUD Idijota u Domu omladine Beograda. Osim priče članova benda i snimaka koncerata, film prikazuje veliki uticaj koji je muzika KUD Idijota imala u Beogradu i Srbiji na generacije koje su odrastale 90-ih.



KAD SE NEKO NEČEM DOBROM NADA
Autor: Brankica Drašković
trajanje: 28 minuta
Produkcija: urbaNS, 2001.
Film predstavlja dokumentarni zapis o dvadeset godina postojanja novosadske rock grupe Obojeni Program, koja se 1990 godine svojim prvim albumom Najvažnije je biti zdrav upisala u jugoslovensku muzičku istoriju ne samo zbog par antologijskih pesama, već i zbog tada ozvaničenog stava i stila koji i danas propagiraju.

Dramaturška linija filma prati najznačajnije trenutke iz života grupe: od njihovog nastanka u okrilju Novog talasa, nastupa na nekad relevantnim jugoslovenskim festivalima (YURM i Subotički festival) i izdavanja prvih albuma za prve nezavisne izdavače u tadašnjoj Jugoslaviji, preko njihovog antiratnog angažmana i ne pristajanja na kompromise bilo koje vrste tokom 90-ih, zbog čega su proglašeni za nepodobne muzičare kojima se nisu vrteli spotovi na srpskim televizijama, do njihovih koncerata u regionu kojima uspostavljaju pokidane kulturne veze, i snimanja šestog albuma Ako nisam dobra šta ćemo onda?.



SHUFFLE: POLITICS, BULLSHIT, ROCK 'N' ROLL
Autori: Edon Rizvanolli & Ylber Mehmedaliu
trajanje: 42:34 minuta
Produkcija: 1244 Productions, 2005.

Šest bendova sa područja Kosova i Metohije pokušava da svojom muzikom uobliči protivrečnu socijalnu i političku situaciju koja ih okružuje. Njihov trud ipak ostaje dostupan uskom broju ljudi. Alternativna muzika i na Kosovu ostaje na margini. Film prikazuje teškoće na koje nailaze mladi muzičari i pokušava da odgovori na pitanje zašto je rock muzika potisnuta i ne može da dođe do publike. Dok neki akteri priče jednostavno krive turbo fulk i političke elite, postoje i oni koji upiru prstom u nedostatak profesionalizma i istrajnosti u sopstvenim redovima. Shuffle: politics, bullshit, rock 'n' roll govori o paradoksalnoj situaciji pokušaja da se živi i misli drugačije u uslovima razorenog društva i svakodnevnih međuetničkih sukoba.

Nedostaju Slovenci sa POBEDOM POD SUNCEM i RAZDRUŽENIM DRŽAVAMA AMERIKE, recimo, a što ne i rerun SRETNOG DIJETETA i GETA, a?

Jebemliga, ja samo prenosim vest. Ovo je verovatno bilo moguće obezbediti...

Meho, odlican blog...

Haha, hvala.

Quotekontroverznog autora Ivice Čuljka (alias Satan Panonski) čiji nastupi, i istupi u javnosti, kao i njegova smrt pod čudnim okolnostima ostaju predmet nedoumica i nagađanja.

Nedoumice? Nagađanja? Ja sam čuo da single-handed & goloruk (ili eventualno naoružan nekom puščicom) pokušao da napadne tenk.

Ja sam takođe 'čuo' da je ubijen od strane svojih... E, sad, to je već dovoljno da se ovo okarakteriše kao kontroverza.

"Čizme slobode" Ivana Glišića, preperučujem.
Romansirana varijanta priče o Ivici Čuljku, i, kao i sve književne istine, za mene istinitija od "kontroperverzne realnosti".

Jel taj čovek živ? (Glišić) Ako jeste, i ako ga viđaš, pozdravi ga.

Quote from: "Harvester"

Quotekontroverznog autora Ivice Čuljka (alias Satan Panonski) čiji nastupi, i istupi u javnosti, kao i njegova smrt pod čudnim okolnostima ostaju predmet nedoumica i nagađanja.

Nedoumice? Nagađanja? Ja sam čuo da single-handed & goloruk (ili eventualno naoružan nekom puščicom) pokušao da napadne tenk.

Ja sam čuo da je koristio viljušku.  

jes, živ je glišić umro nije, življi nego ikad, što se može videti iz priloženog:



nažalos, nisam ga vido poodavno, iz objektivni razlozi, ali čujem se ponekad s matorim, pa će ga pozdravim, fala.
inače, glišić još uvek čuva originalna satanova pisma iz sretnog pankerskog vremena kad su se njih dvojica dopisivali, i pokazo mi je pisma, stvarno su neverovatna: onako, "biblijski stil", sve nešto pluskvamperfekat, pa puno nekih crteža, pesama, intimnosti i emocionalnih izliva.
zanimljiv je bio taj satan, baš bih volio vidit dokumentarac, pa neka neki nabavi ako može na uređajima masovne memorije, da se to može gledati naknaradno.

Satan je za mene uvek bio samo bleda kopija GG Allina. Imam gomilu snimaka njegovih koncerata, dokumentarac "Hated"... E, sad će neko da kaže da je GG bio samo ludak, a Satan umetnik. Svejedno, GG-jev shock factor je višestruko veći od Satanovog, kao i njegov uticaj; Satan je, kao što mu ime kaže, ipak provincijalac. A GG je nastalo iz njegovog pravog imena (pre promene u Kevin Michael) - Jesus Christ.    A GG je imao daleeeko bolje pesme. IMHO.

Priupitaću drugara koji je uredio ovaj program, on bi trebalo da to ima makar na DVDu. Mislim da neće biti problema.

Ja sam Ivicu Čuljka gledao samo jednom uživo i to na poslednjem koncertu u Beogradu na kome je obećao da se neće seći (i nije), ali se moja bivša devojka dosta dopisivala sa njim i, da, pisma su mu vazda odisala tim profetskim stilom. Ali imao je i duha, što nije beznačajno.

Jbga, ubaci se John u međuvremenu.

Pa, dobro, Ivica svakako nije bio kalibar GG-a, ali kako je živeo i radio u provinciji, tako je i on bio provincijska varijanta GG Allina. Uz to, on je ipak imao jedno ubistvo na duši, i to se valjda računa...

QuoteJa sam čuo da je koristio viljušku

E, u pravu si, sad sam se i ja sjetio kad si spomenuo.

Pogledala sam juce "Da li zaista postoji covek koji se zove Zikica Simic" i "Oci u magli". Prvi dokumentarac je prilicno bezveze i uglavnom je u znaku podilazenja svom predmetu, tj. Zikici Simicu. Ne kazem da ista ima lose da se kaze o Zikici Simicu, ali, ako je ovo sve sto ima da se kaze, bolje da se ni ne pravi film. Znaci, okupljeni ljudi (Ambrozic, Aleksandar Kostic, Terzic, dve neke zenske cija su mi imena promakla) uglavnom ponavljaju ma, Zikica Simic, sta o njemu da ti kazem, sjajan tip; sta da ti kazem, dripac je to, koga moras da volis i bla bla. Sve se svodi na to da je Zikica Simic, glavom i bradom - Zikica Simic. Znaci, znas da ti ljudi umeju sadrzajnije i pametnije da pricaju, ali ih je autor nacinio tako povrsnim i dosadnim, pa ih jos snima iz nekih katastrofalnih uglova, odozdo, u krupnim planovima, deluju kao hrpe mesa i kose. Od onoga sta Zikica ima o sebi i rokenrolu da kaze, autor filma je smatrao znacajnim uglavnom neke genericke definicije, tipa rokenrol je pobuna, pa onda ide rez na kadrove Dzona Vejna.
Drugi film, Oci u magli, daleko je bolji, zapravo jako zanimljiv film. Za razliku od prvog filma, ovde je autor postavljao konkretnija i mastovitija pitanja, pa i sagovornici deluju mnogo mudrije, duhovitije i, sto je najbitnije, iskrenije. Film je bogatiji arhivskim snimcima (iako vi koji ste se ponadali da se dosta govori o Ivici Culjku, necete dobiti mnogo toga, posto je film uglavnom posvecen radu Zdenka Franjica, redom se ide na citav niz grupa ciju je muziku izdavao). Predmet dokumentarca, tj. Franjic, za razliku od Simica, mene je potpuno zaplenio. Covek deluje toliko iskreno i skromno i duhovito, nekako iskreno potrosen, da ti se prethodno mrsomudjenje Zikice Simica o tome kako je: ostao bez iluzija, kako je blizi pesimistickoj misli..., izgledaju nadobudno i samozadovoljno i isprazno. recimo, eto, bas kad se doslo na pricu o Panonskom, autor nije pokusao da od njega napravi neki mit, vrlo se pazljivo tome prislo, stavljen je samo jedan arhivski snimak (insert nastupa u kom on pali svoj ogrtac) i niz fotografija, od kojih te poduzme bukvalno jeza. Jako mi se svidelo sto je iz celog filma odisala atmosfera zrtvovanja svih tih ljudi za ono sto su radili, a da ni u jednom momentu niko to nije eksplicitno istakao kao u prvom filmu. Taj Franjic je ekstra skroman covek, rekao je nesto (uz osmeh): Nije bitno da li sam dobar, ako sam jedini.  

Otaku, hvala na vrlo lepo napisanim opservacijama (ja sam, naravno juče vreme trošio po majstorima i bolnicama umesto u Domu Omladine).

Žikica Simić, hahahaha, goddamn, mogu tačno da zamislim taj film koji si opisala. I dok mi je ŽS kao čovek izuzetno simpatična osoba, njegove teorije o rokenrolu su mi nanele toliko štete u životu da bih bio srećniji da ih nikada nije publikovao, hehehehe.

Što se tiče drugog filma:

QuoteNije bitno da li sam dobar, ako sam jedini

Mislim da ću ovo da istetoviram na prsima junačkim.

Ako si juce stigao da pogledas Nevidljivu naciju, nadoknadio si prethodni dan. fenomenalna galerija likova i secanja. Sva sreca pa sam ga pogledala juce, vidi kakav je ocajan dan  

I, da, u to ime, upravo se slusa muzika iz filma: Pionir 10 - Dadada,  10 na groblju - sunce, uraniumsurfers - propast.

Ma, nisam stigao ništa da vidim, juče sam opet imao avanture sa kućnim aparatima. Čudo je kako vikende mogu da provedem na najodvratniji moguć način. No, uhvatiću urednika programa da mi sve to nareže. Siguran sam da neće imati ništa protiv.

Koja težina onaj film sa kosovarskim bendovima. Tuga u kamenu. Dve hiljade svetlosnih godina od pravilnog shvatanja rock'n'roll-a. Istina, imaju prilično dobru produkciju a  kako i ne bi? Tapnu par kila hemijskih zezalica i imaju da snimaju albume do mile volje.
Detalj koji bode u oči jeste deo kada ide natpis da je 17. marta 2004. godine u nemirima život izgubilo 17 Albanaca i 3 srbina. Dakle, srbi malim početnim slovom. Šta reći? Ako nezavisna produkcija diskriminiše, šta očekivati od javnih servisa?

"Nevidljiva nacija" je zakon. K'o 24 Hour Party People.

Uspeo da pogledam samo jedan, ali zaista vredan dokumenjarac - Dolgcajt.

Pesma je kraj

Knjiga ,,Električna zastava" rok novinara Žikice Simića nedavno je doživela novo, dopunjeno izdanje. O ,,herojima, skitnicama, odmetnicima i desperadosima" rokenrola koji stanuju u ovoj knjizi, razgovarali smo sa autorom Žikicom Simićem.

U predgovoru parafrazirate Elvisa Kostela - ,,pisati o muzici isto je kao i plesati o arhitekturi". Šta vas je navelo da baš te reči izaberete da artikulišete vlastite misli o rokenrolu?


- Ja nisam čovek koji voli da piše. U gimnaziji profesorke nisu volele moje sastave. Ja sam zapravo radijski čovek. Počeo sam da vodim emisiju ,,Tajanstveni voz" i da pričam priče koje nisu bile uobičajene u takvim emisijama. Onda su to čuli Dragan Ambrozić i Robert Nemeček i zvali me da pišem. Ja sam bio zapanjen, nisam se nikada bavio time, niti to volim. Oni mi kažu – piši to što pričaš u emisiji. I tako sam počeo da pišem. I onda se dešava jedna vrlo interesantna stvar. Kada sednem da pišem, osećam se kao da to radi neki drugi čovek. Promeni mi se rečnik, sintaksa. I, sa druge strane, pisanje mi pokrene čitav niz asocijacija, uspomena i onda mi bude zanimljivo da te asocijacije pretočim u rečenice.

Pišući o Van Morisonu, govorite o njegovom izrazito demistifikatorskom odnosu prema muzici. Sa druge strane, vaše pisanje je antivanmorisonsko tj. vas mit u rokenrolu najviše zanima. Kako biste ocenili, kolika je važnost muzike, a kolika mita?


- Ja verujem da je u rok muzici ipak onako kao što je rekao onaj tip iz grupe Cheap Trick - dakle, pesma je kraj. Ali meni je važna i ta mitologija koja se u rokenrolu implicitno naslućuje. Ono što čovek može intuitivno da nadogradi na tu muziku, to je najzanimljivije. Za mene je jedna pesma dobra onoliko koliko u mom unutrašnjem svetu pokrene slika i koliko se od svega toga stvori neka uzbudljiva priča. Iz mog ugla, rok muzika je jedna vrsta jezika koja mi je omogućila da na iskren, autentičan način uspostavim dijalog sa samim sobom i svetom oko sebe.

U jednom intervjuu navodili ste svoje omiljene pesme i tu se – iznenađujuće, s obzirom na to da se uglavnom bavite anglofonim rokenrolom – pojavljuju i pesme ,,Odlazak u noć" grupe Azra, kao i ,,Jutro će promijeniti sve" u izvođenju Indexa/Džimija Stanića. Kakvo mesto u vašoj privatnoj mitologiji zauzima rokenrol nastao na jeziku našeg podneblja?


- Za mene je rok uvek bio nešto što je negde tamo sa druge strane granice, što je lepo baš zato što nije tako lako dostupno. Naravno, išao sam na koncerte. Na Siluetama u Kragujevcu bila je pomama kao kada Rolling Stones sviraju u Birmingemu. Ali, nekako sa našom muzikom nisam uspostavio pravi kontakt, nedostajala mi je neka vrsta mitologije, neka vrsta ekskluzivnosti. Međutim, Džoni Štulić je neviđeni pesnik. Ima tekstove kvaliteta Boba Dilana. I to njegovo neobično pevanje! Prvi put kada sam čuo Azru, nije mi bilo jasno šta je ovo, kako ovaj čovek peva. Ali kada sam prvi put čuo ,,Odlazak u noć", rekao sam – pa, ovo je kao Bob Dilan, prava stvar! A, pokojni Dušan Prelević je rekao u jednom intervjuu da je ,,Jutro će promijeniti sve" najbolja pesma sa ovih prostora. I ja se potpuno slažem sa njim. Veliki sam fan Partibrejkersa. Smatram da je Anton svetski gitarista, svira kao Kit Ričards, drži ceo bend, ima neku magiju koja je potpuno autentična i nepatvorena.

Pišući o Danu Auerbahu iz grupe The Black Keys, kažete da volite likove koji u modernim vremenima praktikuju stare načine. Kada se pogledaju najveći rok bendovi današnjice, izgleda da današnji rokenrol živi na recikliranju starih načina. Kako vam se čini taj ,,retro" talas?

- Ono što mene zanima u rokenrolu je direktna linija između grupe The Yardbirds i grupe The Black Keys. The Yardbirds su pronašli način kako da bluz uključe u struju. Tu je postavljen temelj i iz te tačke ide transferzala na koju se savršeno nastavljaju The Black Keys. To je rokenrol i to je dobro. Dobro je da The Black Keys danas imaju status kakav imaju.

Mislite li da će oni jednog dana imati mitski status kao bendovi iz šezdesetih?

- Ja mislim da hoće. Bio sam na njihovom koncertu letos u Torontu. Šesnaest hiljada ljudi koji znaju sve pesme i stihove! Obično im pesme počinju na sledeći način: Patrik Karni krene da lupa po bubnjevima, Auerbah krene da pravi buku na gitaru, gotovo kakofoniju i iz toga odjednom – bum – izraste neviđena pesma koju svi pevaju! Onda opet buka, pa ponovo pesma! Ne mogu da ti opišem!

Ljudi sa margine

Pišete da ,,ništa ljudsko nije strano žiteljima rokerske 'zemlje čuda'". Vaša najveća fascinacija su rok gubitnici, ljudi sa margine. Zbog čega su vam takvi likovi toliko dragi?
- Ja se identifikujem sa njima jer, nažalost, i pored svih spoljnih manifestacija, sebe doživljavam kao gubitnika. Ne znam odakle je došlo to osećanje i kako se ukorenilo u meni. Ima ono što Meša Selimović kaže - ,,svaki čovek je vazda na gubitku". Meni je to blisko shvatanje, bez obzira da li je neko vrhunski glumac, velika zvezda, priznati naučnik. Imam utisak da čovek uvek sa sobom nosi osećanje smrti, osećanje kraja koje ti nikako ne da budeš zadovoljan.

http://www.danas.rs/danasrs/scena/pesma_je_kraj.561.html?news_id=256654