ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: sodomizer on 04-03-2025, 08:10:04
https://knjigovanje.weebly.com/muzika/architects-2025-the-sky-the-earth-all-between

To! 

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/grima-flight-of-the-silver-storm-2025

Heh, dok režim ne može da skupi pedeset krštenih studenata da ih prikaže kao pošten svet koji bi samo da polaže ispite pa slika dede koji im donose ,,princes krofne što je baka spremila" a onda se vade princes krofne kupljene u supermarketu, protiv ovakvog bullshita se diglo i mlado i staro, pa na kraju i bend URGH! koji nismo čuli skoro deceniju i po. A to je samo jedna od divnih stvari ove nedelje u kojoj smo videli i pošten, častan odgovor građana na nasilje u formi šutiranja u dupe i udaranja kiobranom ljudi koji su se prodali za siću da brane otetu instituciju od onih kojima je oteta. Dakle, spremamo se za naredni vikend a to činimo i slušanjem metala. Jer metal je, ako ništa drugo, uvek bio uz narod i tu nema mnogo nejasnoća. Možda ste nekada imali BOLJI osmi Mart ali nikada niste imali METALNIJI. Ajmo.

Deo 1: BLACK METAL
Anticristo Ritual je split album španskih Licurgo i međunarodnog (špansko-argentinsko-čileanskog) projekta Impía Maleficencia. Po naslovu je valjda jasno da je ovo tr00 antihrišćanski blek metal, sirov, neprskan, neretko malo i monoton. No oba benda riljaju iz sve snage da prenesu svoju poruku i ta se iskrenost i požrtvovanost moraju prepoznati i ceniti. Nije da se pušta nekom koga hoćete da ubedite da je blek metal suptilna umetnička forma ali jeste da se pokaže da ovi ljudi ne odstupaju ni koraka:
https://impiamaleficencia.bandcamp.com/album/anticristo-ritual-licurgo-imp-a-maleficencia-split

Frankfurtski Verbluten imaju novi EP, Belagerung a koji znači da naslov njihovog prvog albuma od pre par godina, Goodnight, Goodbye, We Perish! Nije trebalo shvatiti bukvalno. Bend je i dalje tu i svira DOSTA DOBAR blek metal. Ima tu i, da primetimo, malo i nekakvog originalnog shvatanja ovog žanra, ne nekih velikih odstupanja od matrice (pola rifova su u tritonusu) ali Belagerung imaju gruv koji nije tipičan za moderni, ili bilo koji blek metal, i to im lepo leži. Neke gitarske teme su pritom vrlo pamtljive (ceo uvodni deo za Suzeränität je ODLIČAN), a produkcija je sasvim okej pa ovo izdanje može da se sluša sa uživanjem:
https://verbluten.bandcamp.com/album/belagerung

Šveđani Istapp slave ove godine dvadeseti rođendan pa je onda i četvrti album, Sól tér sortna, jedna primetno slavljenička ploča. Bend je uostalom napravio do sada najdužu pauzu između dva albuma, i ovde se čuje da je na pesmama rađeno studiozno sa tom mešavinom propisnog blek metal krljanja, vrlo razrađenih folklornih motiva, himničnih klin vokala... Produkcija je neobično čista za blek metal ali ovo je i muzika koja ima puno suptilnih elemenata u izvedbi i aranžmanima pa joj i odgovara čist, uredan zvuk. Istapp nisu nužno bend koji bih prvo naveo kada se zaklinjem u švedsku blek metal scenu, ali ovo je impresivan album koji bih svakom preporučio:
https://istappofficial.bandcamp.com/album/s-l-t-r-sortna

Finski Forsaken Land su na prvi utisak možda i premelodični za ono što ja uobičajeno tražim od blek metala ali njihov debi (?) EP, Nightwinds je odličan. Pretpostavljam da je ovo jednočlani projekat jer se naglašava da vokale ovde radi gost, ali muzika je napisana promišljeno, svirka je kvalitetna a produkcija dobra i ovo je rifaški, mošerski blek metal u kome je melodičnost zapravo lep ukras na propisnoj metal osnovi i ne kidnapuje ceo format kako bi ga odnela u pravcu ,,pop" muzike. Impresivno!
https://forsakenland.bandcamp.com/album/nightwinds

Abbashaitan su takođe iz Finske a omot za njihov treći demo snimak, Sorceritual, na kome dva originalna člana benda gutaju vatru obećava zaista dobru zabavu. To se i dešava, Sorceritual je estetski sirovi, old school blek metal, ali je muzički i kompozitorski vrlo zreo. Produkcija je jeftina, ali kako je ovo demo, ona mu i priliči, a ove četiri pesme su prijatne i dopašće se svakom tr00 friku:
https://abbashaitan.bandcamp.com/album/sorceritual

Da ponekad i ja nađem nešto prihvatljivo za sebe u britanskom blek metalu svedoči novi EP sastava Ninkharsag iz Liverpula koji je započeo kao solo projekat gitariste Paula Armisteada ali je sada pravi kvartet i zvuči, uh, odlično. Bubnjar Jay Pipprell (nekada i u Venom Prison) je svirao sa Armisteadom u Unsanctum i on je ovde motor koji vuče bend unapred a EP The Black Swords of Winter nudi melodični ali veoma oštri, agresivni blek metal koji se ne gubi u melanholijama i emotivnoj izmaglici nego ROKA. Ima tu veom pamtljivih, folkom inspirisanih tema i mada je produkcija možda mrvicu nabudženija nego što volim (ali miks ima lep, definisan bas a to je u blek metalu uvek praktično bonus) ovo je meni odlično, pitko izdanje:
https://ninkharsag.bandcamp.com/album/the-black-swords-of-winter
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/the-black-swords-of-winter

Sipmatični su i Niveous koji iz Viskonsina pričaju o snegu i ledu na svom debi EP-ju, Endless Snowfall a za ugledni Transylvanian Recordings. Ovo je otprilike onoliko atmosferičan blek metal koliko meni prija, sa prozračnom gitarom i dosta lelujavih harmonija u pozadini ali sa jakom bas-gitarom u centru miksa i moćnim, razornim bubnjevima. Bend me sa severa pa kapira tu ideju leda i hladnoće koju su u blek metal uneli Skandinavci i spaja je sa modernijim atmoblek pristupom ali i puno promena ritma i tempa i to dosta dobro sedi sve zajedno:
https://niveous-blackmetal.bandcamp.com/album/endless-snowfall
https://transylvanianrecordings.bandcamp.com/album/niveous-endless-snowfall

Ne zna se ko, šta i odakle je Seir ali demo snimak nazvan samo Demo ima tri pesme (i intro) pristojno agresivnog blek metala. Ovo je vrlo dobro producirano s obzirom na apsolutno low-profile nastup projekta i sklopljeno od ne preterano originalnih ali prijemčivih rifova, spakovano u aranžmane dimanične, pomalo trešerske provinijencije. Dobrih deset-jedanaest minuta krljanja s, jelte, mozgom ali i s energijom:
https://seir666.bandcamp.com/album/demo

Australijski projekat Tauremorna ima debi album i ovo je prilično lepa ploča blek metala koji je i sam zasnovan na rifovima i pretećim atmosferama, dovoljno kontemplativan za modernog blek metal slušaoca a dovoljno agresivan za tradicionalnu publiku. The Revelation of the Unholy Covenant su pravila da čoveka i produkcijski ovo zvuči uredno i efikasno ako već nije specijalno SKUPO, no, kvalitet rifova i ubedljivost u izvedbi su jaki aduti ove ploče:
https://tauremornaau.bandcamp.com/album/the-revelation-of-the-unholy-covenant

Wiedergänger je jedan Nemac koji sam pravi vrlo pristojan blek metal. Drugi album, za četiri godine, nazvan Stillborn Grace of Liberty je jedna vrlo sigurna kombinacija rifova, atmosfera, dobre produkcije i karakterne svirke. I to ne pričam samo po standardima koji važe za jednočlane blek metal bendove, ovo je naprosto pristojan album sa koje god strane da ga gledate, koji će svakom ponuditi po nešto dobro i nikog neće razočarati. Lepo, a i veoma je lepo da se plaća po želji:
https://wdrgngr.bandcamp.com/album/stillborn-grace-of-liberty

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Njemački Fairy Duster su više post-metal nego doom metal, ali debi album, Far from Light and Time im jeste dosta težak, spor i elegantan. Ovde svakako ima te uobičajene post metal izmaglice, pesme su dugačke, kontemplativne i imaju ,,gaze" dimenziju sa umiljatim, melanholičnim gitarskim temama u pozadini, ali dosta se ovde i lomi, pevanje je malčice ekspanzivnije nego što je za post-metal standard i sve u svemu doom komponenta ove muzike je dovoljno prominentna za moje potrebe. Poslušajte:
https://fairyduster.bandcamp.com/album/far-from-light-and-time

Tectonic Shifts su power tro iz Helsinkija sa debi EP-jem od pre tri godine i, evo, nastavkom ove. High Ground ima četiri pesme sporog, lepljivog doom-stoner gruva, nisko naštimovanih faziranih gitara i izmučenih vokala, Sve to radi upravo kako je zamišljeno, ubacujući slušaoca u hipnotički trans i držeći ga na udici umešnim dinamičkim varijacijama i melodičnim temama koje oplemenjuju taj meljući rif-rad. Sirovo producirano ali radi, rekosmo, upravo kako je zamišljeno pa se preporučuje od srca:
https://tectonicshifts.bandcamp.com/album/high-ground

Sporo, lepljivo i jako fazirano dobijamo i na trećem albumu španskih Red Eye. Nazvan III, album nam ovaj trio prikazuje u idealnom svetlu, sa nekim od najtežiih doom metal zvukova koje ćete čuti ove nedelje. Red Eye su vrlo usredsređeni na rif i težinu, ali su im pesme dovoljno pametno napisane da ne budu monotona procesija rifova, odnosno da repetitivnost bude oružje ovog albuma a da taj teški, opresivni zvuk na slušaoca deluje kao prekrivač ispd koga će moći da sanja psihodelične snove. Odlično je:
https://redeyeofdoom.bandcamp.com/album/iii
https://discosmacarras.bandcamp.com/album/iii

Power trio iz Virdžinije Wood Witch ima drugi album, Synna Modor i ovo je više nego dopadljiv okultni doom metal/ stoner rok zdravih, lepih rifova i veštičijih atmosfera. Ekipa koja radi tek šest godina se sa ovim izdanjem vrlo sigurno upisuje na listu savremenih doom bendova koji uzimaju sabatovštinu i generalni '70s okultni rok zvuk i transfiormišu ih u nešto savremeno, prijemčivo, prijateljski nastrojeno. Nema ovde, dakle, previše prljavštine ni u zvuku ni u koncepciji, a koju neretko čujemo kod modernih occult doom bendova, Wood Witch imaju uredno napisane pesme, prijatne harmonije, lepe vokale i kvalitetnu produkciju pa ih možete puštati i civilima i dobiti sasvim pozitivnu reakciju. Pritom, ideja i svežih tema ovde ima više nego što sam očekivao pa se bend kotira vrlo visoko na mojoj ovogodišnjoj, jelte, listi bendova koje treba preporučivati drugima:
https://woodwitch1.bandcamp.com/album/synna-modor

Ako ipak više volite nešto što je jeftinije u zvuku a spontanije u kompoziciji, evo su vam Solar Monolith iz Mičigena. Ovo je dvojac u kome jedan čovek svira bubanj, drugi svira bas gitaru i peva i oni tako prave prijatni, gruverski doom-stoner. The Crooked Path im je debi album i ovde ima i minijatura od minut i kusur, pa do osmominutnih epopeja. Svedenost zvučne slike može da bude problematična jer će svi ovi sabatovski rifovi koji se čuju neizbežno zazivati iommijevske solaže da ih oplemene, ali kad se naviknete, uživate u minimalizmu koji se čuje i, uostalom, u tim dobrim rifovima i fino to curi:
https://solar-monolith.bandcamp.com/album/the-crooked-path

O nizozemskom doom metal projektu Phantom Druid nisam pisao četiri godine ali nije se mnogo toga promenilo. OK, na petom albumu, The Edge of Oblivion, ovo je sada samo jedan čovek umesto dvojice, ali Tjeerd de Jong je i dalje neko sa ekspertizom da proizvede klasičan sabatovsko-pentagramski doom metal, sa pesamama koje su predvidive ali umiljate, izvedbom koja je neoriginalna ali karakterna i solidnom produkcijom. Sporo, teško, prijatno:
https://phantomdruid.bandcamp.com/album/the-edge-of-oblivion

Vandhali su simpatičan dvojac iz Denvera sa simpatični albumom doom metala naslovljenim Born in Evil i sešn basistom da popuni trio-postavu. Ovo je fin, spontan a pristojno napisan doom metal sa lepom dinamikom, pristojnim zvukom, bluzerski psihodeličnim prelivom i vokalima koji su apsolutno najslabija tačka cele konstrukcije ali ne smetaju PREVIŠE. Album je i prvi deo trilogije koja treba da se dovrši do kraja godine, pa kome se dopada, nek zna da nije gotovo:
https://vandhali.bandcamp.com/album/born-in-evil

Finski teškorokeri Kaiser imaju drugi album vrlo lepršavog stoner roka i jako nafazirane psihodelije. Nazvan, dosledno, 2nd Sound on ne ide onako sporo kako stoner rok ponekada nemaštovito misli da se mora i nudi dinamično aranžirane pesme, puno gitarske abrazije, dobre, melodične vokale, mnogo sabatovskih momenata... Sve je sjajno:
https://kaiserfuzz.bandcamp.com/album/2nd-sound

Naravno da Swamphead iz Masačusetsa sviraju močvarni sludge-doom metal. I to rade dosta dobro, treći album za četiri godine, Nightfall im je jedna sigurno odrađena kolekcija heavy bluzerskih rifova, teškog, sporog ritma i vrištanja. Ništa originalno, ali sve je DOBRO. Glasan, težak zvuk može da zamori uho ali su pesme solidno napisane:
https://swamphead.bandcamp.com/album/nightfall

Hermetičniji, klaustrofobičniji sludge metal stiže na albumu Teeth To Sky sastava Guiltless. Kako ovo objavljuje Neurot Recordings a u pitanju su članovi bendova poput Intronaut, Generation of Vipers itd. vrlo je lako unapred znati da li će vam se ovo dopasti ili će vas preplašiti (pa vam se onda dopasti). Pesme su teške i mučne, rifovi su disonantni i preteći i dosta se ponavljaju ali muzika ima i nepobitan gruv. Dobra, glasna produkcija, jak program:
https://guiltless.bandcamp.com/album/teeth-to-sky

Pyres iz Toronta su između prvog i drugog albuma napravili pauzu od dvanaest godina ali taj drugi album, Yun je vrlo dobar. Ovo je progresivni sludge metal, dakle, muzika velike težine i žestine ali ekspanzivna u viziji, zanimljiva u harmonskom šaranju, spremna da ide tamo kuda nekakav normalni sludge metal ne bi išao. Kao i obično, moram da kukam na previše nedinamičan mastering, pogotovo jer je sama muzika zanimljiva i ima dinamiku, ali pesme su dobre i album se i pored toga što se teško sluša lako voli:
https://hypaethralrecords.bandcamp.com/album/yun

O norveškim Kryptograf uvek napišem nešto lepo kada izađe novi album pa će tako biti i sada. Treći album, Kryptonomicon sadrži prošlogodišnji singl You and I i ceo je odrađen u poletnom hardrokerskom ključu, bez nekakve velike ,,doom" i ,,heavy psych" drame. No, bend je uvek dublji nego što na prvi pogled deluje sa pesmama koje psihodelične, okultne i doom elemente pažljivo pozicioniraju u svojim aranžmanima nudeći izgrađenom slušaocu mnogo materijala za naslađivanje, a u osnovi zvučeći kao veoma zdrav hard rok bend iz sedamdesetih koji svira pošteno, znojavo i za sve pare. Mnogo su dobri i zapravo sve bolji što su zreliji:
https://kryptograf.bandcamp.com/album/kryptonomicon

Finski mag psihodeličnog roka, Santtu Laakso izdao je ne jedan nego DVA albuma ovog Petka, a protivno svim logikama na svetu oba su odlična. Ja ne razumem kako on izbacuje ovoliko muzike sve vreme i da je ona ovoliko dobra, mada delom jeste tajna u tome da je njega osnovna struktura jednostavan, ritualni, repetitivni psihodelični rok koji izranja iz džemovanja. Ali graditi na tome stalno efektne improvizacije ali i propisne pesme sa strofama i refrenima, za to treba i talenat i paklena posvećenost. Dance of Destiny je Santtu uglavnom sam pod standardnim imenom Astral Magic (sa gostom na Moog solaži na jednoj pesmi) a Strange Vibrations sa albumom Altered States je projekat gde on i Shane Beck rade spoken word poeziju preko freeform sinti improvizacija i pulsacija. Evo ne znam dokle će ali nadam se da će još dugo moći:
https://astralmagic.bandcamp.com/album/dance-of-destiny
https://astralmagic.bandcamp.com/album/altered-states

Ripple Music ove nedelje nudi Rainbows Are Free iz Oklahome i njihov album Silver and Gold, kao podsećanje na to koliko ova kalifornijska etiketa nepogrešivo nalazi bendove koji sviraju sporu, tešku a melodičnu, ekspresivnu i emotivnu muziku. Rainbows Are Free nisu ni čist doom metal ni čist heavy psych bend, nisu ni čist desert rock bend već nekako sve to jak oprirodno spajaju u album teškog, emotivnog roka, glasnog ali ne bez suptilnosti. Bend ima KARAKTER a to se najteže stiče:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/silver-and-gold

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL

Već smo slušali čikaški blackened speed metal projekat Speedpussy, a novi EP, Black Speed Death Rock and Roll, najavljivan za prošlo leto izašao je sada i prilično je dobar. Naravno, stilska deskripcija je već u naslovu ali ovo je napisano metodično, odsvirani vrhunski, snimljeno vrlo solidno. Pesme zapravo imaju više tog ,,black" sadržaja nego što biste očekivali pa uz propisan pankerski rokenrol ovde zaista ima i malo blek metal atmosfere i to je sjajna kombinacija. Zvuk je prilično prirodan ali je sve miksovano jako pažljivo i ovde nema pretrpavanja kakvo je karakteristično za moderni metal. Generalno odličan materijal – a koji plaćate po želji – i vreme da se razmišlja o debi albumu:
https://speedpvssymetal.bandcamp.com/album/black-speed-death-rock-and-roll

Dopao mi se i debi nizozemskih prog-thrashera Cryptosis pre četiri godine a isti izdavač, Century Media ima i nastavak, Celestial Death i ovo je i dalje ODLIČNO. Glavni trik koji Cryptosis izvode je da je to što je progresiva kod njih uglavnom u harmonskim ukrasima i malo razmetljvijoj svirci ali su pesme napisane da budu vratolomni, hedbengerski trešeri i energetski naboj nije pao ni trunku posle završetka pandemije. Celestial Death je u prvom redu zabavna, komunikativna thrash metal ploča a tek onda pristojno progresivni metal opus i mislim da se taj spoj dobrog songrajtinga i originalnih ideja jako lepo ponaša na ovom albumu. Svaka čast:
https://centurymedia.bandcamp.com/album/celestial-death-24-bit-hd-audio

Kad smo već kod progresivnog thrasha, Alchemy iz Meksika se takođe mogu ovako opisati mada je njihova muzika zaista zanimljiva mućkalica raznih metal i rock pristupa. Debi album, The True Journey Begins ima mnogo thrash rifova i nerovzne energije sa promenama ritma i tempa, ali je istovremeno sklon prog-rokerskim metrikama i harmonijama kao ispalim iz šesnaestobitnih video igara. Kad se na to doda funkcionalan miks (bez neke velike, jelte, filozofije, al zdrav) i relativno ravna krivulja energetske varijacije, rekao bih da Alchemy imaju odličnu osnovu a da sigurno nisu još realizovali sav svoj potencijal. Al vrede da se čuju:
https://alchemyhmo.bandcamp.com/album/the-true-journey-begins

Španci Avlak imaju drugi album, Blasphemous, i to je fin paket treš metal rifova sa malčice kenibalkorpsovskih triola u gitarskim temama. Sama muzika je grvuerski srednjetempaški thrash, ali sa jednom relativno ozbiljnom dispozicijom, kako i dolikuje albumu sa ovakvim nazivm i omotom. Ovde, dakle, nema nekakvog groove metal poziranja, a produkcija je prilično kvalitetna i u službi relativno kompleksnih aranžmana. Fin paket:
https://avlak.bandcamp.com/album/blasphemous-2

Maltuka su odličan bergenski black thrash sastav sa EP-jem Black Rite za Holy Roller. Za razliku od većine black thrash bendova koji sviraju jednostavnu, primitivnu, sirovu muziku sa ,,blackened" vokalima i od Motorheada se supstancijalno razlikuju samo pod lupom, Maltuka imaju punokrvan, moćan thrash metal zvuk, kompleksne kompozicije sa puno rifova i promena tempa i ritma, vokale koji su samo blago ,,zacrnjeni" i, uopšte, nude značajno raznovrsniji, teži program od standarda. I to je divno osveženje. Ovo su odlično napisane, besprekorno odsvirane i producirane pesme kvalitetnog, zrelog thrash metala koji od black metala uzima samo najefektnije detalje da pojača svoj arsenal. Izvrsno je:
https://maltuka.bandcamp.com/album/black-rite 

Brazilski Whipstriker postoje od 2008. godine i mada im je Cry of Extinction peti album, on i dalje zvuči onako sirovo i napaljeno kako se nadate da će biti od benda koji se zove, da ponovimo Whipstriker. Ovo je, dakle, black thrash sa prijatnim retro šmekom, dovoljno heavy metal elemenata u svojoj postavci, a opet jednostavan, grub a dovoljno rafiniran, pre svega prodoran i energičan a onda i psihodeličan na onaj metalski, satanski način. Ima tu i jedna obrada Destruction (a koje ćemo niže hvaliti za novi album) a poslednja pesma je naslovljena Military Scum, da bi svima bilo sve jasno. Odlično:
https://whipstriker-brazil.bandcamp.com/album/cry-of-extinction

Kad Necrochakal kažu da sviraju blackened thrash metal, to zapravo podrazumeva vrlo tehnički kvalitetan thrash, odsviran strahovito brzo i disciplinovano, samo sa prelivom black metal divljačnosti odozgo. Debi album ekipe iz Atine, Golgothian Orgies of Bestial Lust, prepun je sažižućih rifčina, mitraljeskih blastbitova i promuklih urlika, bez tamo neke atmosfere, teatra, bez za blek metal skoro prirodne gizdavosti. Ovo je serija kratkih rundi u kojima primate po pičci isto koliko dajete pa ko na kraju ostane na nogama nek slavi. A da ne pominjem omot na kome, jelte, đavo, umotava svoj penis oko krsta. Odlično je:
https://flogarecords.bandcamp.com/album/golgothian-orgies-of-bestial-lust

Cranium Drain iz Vašington Disija i Zapadne Virdžinije sebe opisuju kao blackened rock'n' roll i heavy metal bend, ali debi album, Death Dealers im dolazi iz smera thrash metala i suštinski baštini za thrash karakterističnu disciplinu i energiju u svojih sedam pesama. Ovo su ambicioznije napisani komadi od po šest i (skoro) sedam minuta, ali muzika svakako ima taj jedan radnički i seljački, sa-obe-noge-na-zemlji šmek i mada su pesme komplikovanije nego što zvuk – čvrst i zdrav – sugeriše, one svejedno imaju šarm klupskih mošpit hitova. Fino:
https://craniumdrain.bandcamp.com/album/death-dealers 

Eye Rake iz Arizone imaju užasan omot za svoj minialbum Race To Oblivion, ali je muzika odlična. Ovo je punokrvni, zreli, odlično producirani thrash metal koji radi sve što su radili vaši omiljeni bendovi iz osamdesetih ali sa nekim svojim šmekom. Ima tu malo te neke ruralne neposrednosti, ali muzika je u tehničkom i kompozitorskom smislu na visokom nivou i samo joj fali to neko preozbiljno shvatanje same sebe. Naprosto, ovo je ozbiljno po definiciji i to da je mošerski veoma kapacitetno mu je prednost a ne mana. Sjajno:
https://eyerake.bandcamp.com/album/race-to-oblivion

Destruction ne pokazuju znake posustajanja ni posle četrdesetdve godine rada. Sedamnaesti album legendarnih nemačkih trešera zove se isto kao prošlogodišnji najavni EP, Birth of Malice i, pa, dobar je. Mislim, nema neke filozofije ovde, svi znaju kako Destruction zvuče, disciplinovano i upeglano u muzici a divljački i varvarski u vokalima Marcela Schirmera i to je ovde sve netaknuto. No, kvalitet pesama je i dalje na visokom nivou, produkcija je puna i zdrava a bend i pored DUBINE koju njihova muzika ima ne gubi ni na oštrini. Dakle, ovde ima i shred/ prog preliva, ima heavy metal epike ali je ulična trešerska agresija netaknuta. Pa svaka čast:
https://destruction.bandcamp.com/album/birth-of-malice
https://www.youtube.com/watch?v=mSC7MNt8yBA&list=OLAK5uy_mFh15SxxJO1Q2Do-pzDqb2tufwQbvKEYk

(nastavak u sledećem postu)

A evo ih i Transgressive koje sam pominjao prošle nedelje. Remember Us to Death je EP sa dve pesme od kojih je naslovna pesma o genocidu nad trans populacijom što se izvodi na zapadu, pogotovo u SAD i UK. Pa eto!!!!! Druga je obrada Aus Rotten, dakle, Fuck Nazi Sympathy, naravno i tu nema bogznašta da se objašnjava. Transgressive sviraju sve kompleksniji i bolji thrash i ovo je odlično:
https://transgressivethrash.bandcamp.com/album/remember-us-to-death

Fast Food su krosover treš ekipa iz Astragana u Rusiji i njihov drugi album, Eat 'Em All, je odličan. Uprkos, jelte, šaljivom, satiričnom naslovu, ovo je vrlo tehnički kvalitetna ploča energičnog, brzog old school crossover thrash zvuka, puna pesama koje socijalni bunt i gnev uparuju sa pažljivo napisanim rifovima i sve stručno aranžiraju za maksimalnu penetraciju u srce i dušu slušaoca. Odlična produkcija, sve je odlično:
https://fastfoodthrash.bandcamp.com/album/eat-em-all

Kalifornijski Dying Breath pak mešaju mošerski, uličarski metalizirani hardcore sa death metalom pa im je istoimeni minialbum ispunjen do vrha teškim gitarama niskog štima i meljućim mošerskim ritmovima. Ima ovde dosta energije i autentičnosti a mada bend ne izmišlja ništa novo u svom odabranom stilu, rifovi su zdravi i moćni, pevanje ubedljivo (mada monotono) a zvuk dobar:
https://dyingbreathca.bandcamp.com/album/dying-breath

Ako ipak pravi ulični, siledžijski hardcore povezujete pre svega sa Njujorkom, tu su vam Combust i njihov album Belly of the Beast. Ovo je za nijansu, naravno, bogatije od '90s moshcore standarda, današnji bendovi u ovom stilu se manje stide ukrštanja sa metalom i komplekssnije gitarske ponude, ali na jelovniku je dvanaest jezgrovitih, kratkih pesama srednjeg, mošerskog tempa (čak i sa nakolonima old school repovanju), sa teškim gitarama i jakom produkcijom. Fino:
https://bbbrecords.bandcamp.com/album/belly-of-the-beast

Filadelfijski Staticlone su nastali od benda Blacklisted, a Better Living Through Static Vision im je debi album i izašao je za Relapse. I mislim, neće Relapse da objavi baš BILO KAKAV hardcore album pa je ovo DOBAR hardcore album. U osnovi D-beat ploča ovo je muzika koja uprkos kratkoj formi i rigidnoj viziji ima mesta i za malo refleksije, slojevitije emocije, a sve to kroz muziku koja sprinta napred bez stajanja i gazi jako teškim zvukom. Odličan, zreo hardcore za matore pankere kojima još nije dosta akcije:
https://staticlone.bandcamp.com/album/better-living-through-static-vision

Za publiku koja voli melodični crustcore, imamo bogatu ponudu na split albumu meksičkih Los Revolucionarios i švedskih Myteri. Bendovi zvuče vrlo slično sa kombinacijom kvalitetne, energične svirke, dobre produkcije i oprobanih d-beat formata preko kojih idu lepe melodije. Spoj sirovosti i melanholije ovde vrlo dobro pali i nemam ni najmanju zamerku na ovo kvalitetno izdanje koje će biti publikovano i na vinilu:
https://losrevolucionarios.bandcamp.com/album/los-revolucionarios-myteri-split
https://myteriswe.bandcamp.com/album/split-w-los-revolucionarios

I gore i dole pominjem par death metal bendova koji omažiraju Cannibal Corpse u svojim rifovima, ali evo, čak i Forced To Suffer iz San Hozea, koji su nominalno hardkor bend imaju te karakteristične hamering momente u svojim rifovima što su ih death metalci iz Bafala činili popularnim pre trideset i kusur godina. Forced To Suffer naravno, imaju u svojoj muzici dosta death metal elemenata i dobar deo EP-ja Forged on Hate se može opisati kao slamdown, dakle, ekstremnija varijanta beatdown hardkora sa namernim naklonima slamming death metalu. I to je lepo. Mislim, dobro ja napisano, ljudi odlično sviraju a produkcija je taman kako treba za ovu tešku, gruversku, metalsku muziku:
https://forcedtosuffer.bandcamp.com/album/forged-on-hate

Razorblade iz Pitsburga imaju zaista čudne varijacije u zvuku na svom, hm, albumu, Razorblade, gde su neke pesme masterovane MNOGO tiše od drugih. Dosta to zasmeta u slušanju predviđenim redosledom, ali sve pesme su DOBRE. Bend sebe opisuje rečima ,,Thrash Metal Punks" ali za nas matorce, ovo je prosto hardcore thrash ili ako više volite – crossover. Dakle, brzo, zapaljivo, sa jakim rifovima ali sa kratkim pesamama i bez mnogo mrsomuđenja. Miks je prilično dobar, zvuk zdrav kad apstrahujemo te čudne odluke u masteringu i ovo je aspolutni biser hardkorpanka u sudaru sa andergraund metalom. Prelepo:
https://razorbladepgh.bandcamp.com/album/razorblade

U ne znam već kojoj potvrdi teze da Portland u Oregonu izrađa samo iznadprosečno dobre i iznadprosečno ZAJEBANE bendove, imamo album Stress Test benda Stress Test i to je JEBANJE KEVE. Izbeći ću, naravno, iskušenje da svaki portlandski hardcore bend poredim sa Resist ili nedobog Poison Idea ali Stress Test, iako ne zvuče kao ni jedan od ova dva benda, IMAJU tu neku karakternost, tu neku energiju koja je skoro pa razmetljiva kako klasični pank i hardkor zvuk nekako čini bezobraznijim, besnijim, a opet prijemčivijim nego što to rade kolege iz drugih gradova. Ovo je vrlo heavy muzika, bliska metalu po zvuku i disciplinovanosti svirke ali su pesme u dobrom broju slučajeva ispod minut i, da ponovim, JEBU KEVU.
https://stresstestpdx.bandcamp.com/album/stress-test

Ingrown iz Ajdahoa su i album nazvali Idaho, da li da ispoštuju ili da kritikuju, to ćete saznati kada ga preslušate, ali dok ga slušate imaćete neodoljivu želju da se pobijete sa nekim. Ovo je kombinacija thugcore težine i klasičnog hardcore thrash rešetanja sa samo dve pesme koje prebacuju dva minuta, užasno teškim zvukom i više zlovolje nego što ste videli u sve tri sezone serije Močvara ZAJEDNO. Slušajte samo pesmu Ingrown i recite mi da vam ne proizvodi skoro letalne količine adrenalina:
https://ingrownhc.bandcamp.com/album/idaho

hiss iz Los Anđelesa su hardkor duo bez bubnjara ali danas kad postoje pametne mašine bubnjar vam i ne treba. A kad to kažem ja koji sam bubnjar onda znate da je istina. Enivej, ovo je jednostavna muzika vrlo ravne dinamike pa tu bubanj i ne treba da se ističe nekom inventivnošću, ali EP Midcentury je inače IZVRSTAN. Pričamo o sirovom ccrustcoreu sa death metal produkcijom pa ko TO voli nema šta da čeka. Šest kratkih pesama besa i agresije ko kuća:
https://hissbrutality.bandcamp.com/album/midcentury

Omegalith je zanimljiv ,,cyverpunk" bend iz Nju Džersija jer EP  We're Just Mean daje propisan hardkorpank, dakle, ono, PRAVOVERAN, za šutiranje i voženje skejta, ali uz dodatnu dimenziju korišćenja elektronskih instrumenata. Kombinacija radi sjajno a remiks na B strani je još luđi. Ovo je najava albuma i taj album će vredeti čuti:
https://omegalith.bandcamp.com/album/were-just-mean

Ne znam da li mi se ikada ovoliko dopao ijedan album čiji autori sebe opisuju i klasifikacijom emoviolence. Mislim nekako, taj koncept mi nikada nije bio OVAKO ubedljivo realizovan kao na albumu Slow Burn sastava Dead Hour Noise iz Lansinga u Mičigenu. Ovo je zaista perfektno odmerena kombinacija powerviolence sprintova, sporih, mučnih, disonantnih (post)hardcore klecanja i strastvenih, vrištećih vokala. Produkcija odlična, bend piše raznovrsne pesme a da ne odstupa od agresije ni za milimetar, ima mesta i za komad od sedam i po minuta koji opušteno ide u mathcore smeru i bend je zapravo VEOMA eksperimentalan a da to nekako ne gura u prvi plan nego samo razvaljuje. Mnogo dobro:
https://deadhournoise.bandcamp.com/album/slow-burn
https://zegemabeachrecords.bandcamp.com/album/slow-burn

Donekle uporediv je četvrti album švedskih This Gift Is A Curse, naslovljen Heir. Ova ekipa je evolirala od sludgecore/ black metal kombinacije prema nekakvom emotivnijem hardkor izrazu ali Heir je,d a ne bude zabune, vrlo žestoka ploča. Epskog zahvata i jako glasnog zvuka ali sa dovoljno vrištanja i strahovito brze svirke da se ja ne osećam izdano. Moćno je:
https://thisgiftisacurse.bandcamp.com/album/heir

Degenernation su ekipica iz Nirmberga čija muzika je kombinacija hardkora, grajndkora i blek metala. Debi album, Leidbilder je jedna prljava, ružna, možda malo i mučna kolekcija pesama sa vrištanjem i testerisanjem ali su te pesme kvalitetno odsvirane, solidno producirane i kratke su, okretne, pa je album dinamičan i zabavan. A plus ga plaćate koliko hoćete:
https://degenernation.bandcamp.com/album/leidbilder-album

Imamo i Downed iz Osake, isto hardkor bend u čijoj se muzici beatdown, grindcore i death metal slobodno i bez stida mešaju. EP  Love My Death je BRUTALAN ali vrlo kvalitetan sa moćnim, tvrdim zvukom, izvanredno žustrom izvedbom i četiri pesme non-stop prebijanja. Ovo su uradila samo dva čoveka, iako je bend nominalno kvartet, i jako je dobro, pa se nadamo i nekom albumu u skorije vreme:
https://downed.bandcamp.com/album/love-my-death

Bostonski The Long Wait su jedan od onih bendova kod kojih se hard rok i pank rok prirodno spajaju. Album The Long Wait je, dakle, ploča pitkih teškorokerskih pesama koje ne smaraju sa mnogo stilizacija niti se lože na nekakve rekonstrukcije ove ili one ere u istoriji rokenrola, nego samo baštine dobar rif, dobar gruv, pristojan refren. Nije PRETERANO ambiciozno ali kad se sluša fino curi, sa teškim, zdravim zvukom i puno relaksirane energije:
https://thelongwait1.bandcamp.com/album/the-long-wait

Man Stabbed je jedan čovek iz Mineapolisa a Where the Sun Don't Shine mu je album sa deset kratkih ali ne MIKROSKOPSKI kratkih pesama. Ovo jeste grindcore, da ne bude zabune, ali je razrađeniji, sa aranžmanima, promenama ritma i metrike i mada naravno čovek koristi mnogo već poznatih pristupa sa sve false grind disonancama i vokalima koji vrište ali se reči razaznaju (NEKAD JE TO BILA BLASFEMIJA DECO), sve je to vrlo dobro, dinamično aranžirano, okej producirano i isporučuje svu grindcore energiju koja nam treba. Plus, cena je koliko vi kažete:
https://manstabbed.bandcamp.com/album/where-the-sun-dont-shine

Nije teško pogoditi šta sviraju Indonežani Grindfection, no, pošto su ovo Indonežani njihov EP Infeksi Dendam se sastoji od pet pesama koje su za grindcore podugačke – minut i po do dva – i producirane srazmerno kvalitetno. Ovo je grindcore sa dovoljno thrash metala i panka u svom zvuku da bude prijemčiv i ljudima kojma je grind isuviše agresivan ili isuviše sirov. Grindfection sviraju tehnički veoma kvalitetno a pesme su pune prijemčivih rifova i pankerske himničnosti pa je grind komponenta pre svega u tim  čestim smenam tempa i u grubljim vokalima. Izuzetno pitko i prijatno:
https://grindfection1.bandcamp.com/album/infeksi-dendam

Za sirov, ulični grindthrash bacićemo se do Memfisa. Korroded imaju demo snimak Augment to Kill koji je na kraju masterovao Will Killingsworth, ali čak i njegov, jelte, profesionalni touch ne oduzima ovoj muzici njenu imanentnu štroku. Bend svira, da se razumemo, veoma dobro, i već ima iza sebe jedan album, ali zvuk je ovde tako prljav da je to milina. Old school krljačina kakvu smo voleli pre trideset godina a koja nije izgubila na šarmu ni danas:
https://korroded.bandcamp.com/album/augment-to-kill

Bayonet Dismemberment je, složićemo se, dobro ime za slamming death metal bend, ma odakle došao a ovaj Bayonet Dismemberment dolazi iz Vankuvera i ŠAMARA. Mislim, lepo šamara, novi EP, Tomb of Sand ima sve što treba da ima jedan ovakav bend: dobar, zapaljiv gruv, kvalitetnu, napucanu produkciju (Cameron Argon radio mastering i to ispalo sjajno), rifove koji omažiraju Cannibal Corpse u UKUSNOJ meri, solidne vokale. Bayonet Dismemberment su pritom i profesionalniji i komunikativniji od 90% slem bendova koji još nisu snimili prvi album, pa im želim i puno sreće a i skoro pojavljivanje sa tim nekakvim debi albumom. Ako bude dobar kao ovaj EP, a koji je odličan, slava im je zagarantovana. Makar u srazmerno maloj zajednici ljubitelja ovakve muzike, jelte.
https://bayonetdismemberment.bandcamp.com/album/tomb-of-sand

Imamo još omažiranja Cannibal Corpse u gruverskom, srednjetempaškom, odlično produciranom modernom death metal okruženju a u pitanju je bend Morgue Terror koji je i sam iz Bafala pa se sličnost sa Kenibalima prirodno nameće. Enivej, Sickening Slabs Of Brutality je split između ovog benda, kanadskih Consuming Misery i jednočlanog Dreg Heap ali ni jedan od ova dva druga benda nije svoj materijal stavio na Bandcamp pa slušamo samo Morgue Terror. Ali oni su odlični. Mislim, ne sad ORIGINALNI na bilo koji način, ali ove dve pesme su kvalitetno napisan, odsviran i snimljen death metal inspirisan pomenutim sugrađanima i drugim bendovima njihove generacije i ako volite takav zvuk, ovo je vrlo lepo:
https://morgueterror716.bandcamp.com/album/sickening-slabs-of-brutality-split

Imamo još prljavog slema. Necrambulant iz Arizone imaju drugi album, Upheaval Of Malignant Necrambulance i ovo je kao da slušate neki stari album Devourment ali tako što ste glavu stavili u kazan u kome se krčka čorba od sveže nabranog šumskog korenja i pečuraka. Ne ORIGINALNO, ali autentično, Necrambulant zvuče kao da ništa drugo u životu ne umeju da rade do da prže ovaj neljudski, teški death metal i to je, sa sve starinskom produkcijom nekako prelepo:
https://www.youtube.com/watch?v=QXUQvsnY2AQ&list=OLAK5uy_n1ZHoSvAi55w3wZxd1b2grH5xtAXSO-RM

Impurist su – makar u hronološkom smislu – deo novog talasa britanskog death metala, sa debi EP-jem prošle godine  i njegovim nastavkom, nazvanim Evolving Cortex, pre neki dan. Evolving Cortex je sirova, skoro pa podrumska produkcija brutalnog death metala spakovanog u tri pesme maračnih, pretećih rifova, energičnog blastovanja, dinamičnih aranžmana. U ovoj je postavi i Jon Rushforth, bivši bubnjar Gorerotted i Hellbastard, a tu je i Ben McCrow, aktuelni pevač Extreme Noise Teror pa je jasno da je ovo pedigrirana ekipa i to se u muzici i čuje. Ako se na stranu stavi namerno sirova produkcija, muzika je besprekorno izvedena i napisana sa ambicijom da nanese maksimalna šteta. Odlično je:
https://783label.bandcamp.com/album/evolving-cortex

Tu su i Trench Foot, takođe Britanci, takođe nov bend ali sa decidno old school zvukom. Ovde na kraju krajeva svira još jedan član Hellbastard, gitarista Max Baker pa je i muzika udobno smeštena u tradiciju engleskog hardkor i death metal rokanja i rolanja. No, EP Cavernous Necrophagy  (bend još nema album) je napisan izvrsno, odsviran jako žestoko i brzo pa ovo nije samo nostalgična reminiscencija na devedesete već demonstracija sveže krvi i puno strasti:
https://ironfortressrecords.bandcamp.com/album/cavernous-necrophagy

Prošle nedelje sam pominjao Christiana Badiu i njegov Massacred a evo ove nedelje imamo novi EP tog projekta, Promo 2025, kao novi početak za Massacred i to je, evo, SASVIM OKEJ. Nekog velikog odmaka od predloška (a to je OBOŽAVANJE Morticiana) nema, ali zvuk OVOG deathgrinda je pristojan (dakle na granici razaznatljivog a ne ispod nje), rifovi su teški i dobri a pesme su kratke, energične, sa prostorom i za apsolutni pokolj u mošpitu ali i za relaksiran hedbeng. Fino je i nadam se da je ovo početak uzlazne putanje za ovaj projekat. Plaćanje, naravno, kako sami odlučite:
https://massacredeathgrind.bandcamp.com/album/promo-2025

Oh! Ne znam odakle su ispali teksaški Terror Corpse ali debi (?) kaseta, Systems of Apocalypse im RAZBIJA. Ovo je old school death metal i deathgrind bez poziranja i konceptualizacija, agresivan, neodoljivo zarazan, sa isto onoliko panka u svom DNK koliko i, jelte, finijih metalnih gena. Zvuk je pritom odličan, hrskav, dovoljno prirodan, bez previše kompresija i peglanja a pesme su non-stop krljačina i zabava. I kratke su i slatke. Ako volite stari Carcass, Dead Infection i takote klasičare, a fantazirate da su iz Teksasa, OVO JE TO:
https://terrorcorpse.bandcamp.com/album/systems-of-apocalypse

Konektikatski death metal vunderkind Nikhil Talwalkar koga znamo po legendarnom solo slem projektu Anal Stabwound sada svira bubnjeve u postavi Chordoma a u kojoj su još dvojica veoma iskusnih muzičara sa masom paralelnih projekata. Debi izdanje, EP Chordoma je skoro do anihilacije brutalan death metal/ deathgrind sav u vrlo mehaničkim hromatskim rifovima i nadljudskom brzinom ispaljivanim flažoletima, bizarno neparnim ritmovima, mitraljeskim blastbitovima i smenama tempa koje mozak ne uspeva da prati. Ali ako vam Chordoma polome mozak to je, da se razumemo, dobro. Činjenica je da je ovo muzika pre svega za najutreniranije među nama, sa zvukom koji je strahovito ispresovan i svirkom koja ni jednog trenutka ne popušta taj sveopšti juriš na čulo sluha pa ako ste neko kome to zvuči kao dobra zabava, izvolte u salonu:
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/chordoma

Laknat je treći album za singapurski Cardiac Necropsy, trinaest godina posle drugog i, mislim, bend postoji preko trideset godina pa je ovo prijatan, klasičan, old school death metal. Mislim, svež po zvuku i izvedbi ali nikako originalan po idejama. No, Cardiac Necropsy imaju i zanat i srčanost i sve to meni zvuči baš kako treba, žestoko, agresivno a opet pitko i komunikativno. Zvuk malo, jelte, nesavršen ali nekako ta sirovost u miksu i masteringu ide uz muziku koja je bezobrazno razigrana.
https://youtu.be/Bsh6aNkdpz8

Rusi Massuffer sviraju vrlo strejt death metal na svom albumu Колосс Пустоты. Iako sebi pripisuju nekakve tech-death elemente, istina je da momci iz Petrograda prže mošerski, energični death metal koji je blizak hardcoreu po svojoj neposrednosti i štagod da od tehničkog programa ovde postoji – a postoji – u službi je pitkih, ložačlih pesama radije nego neke puste demonstracije navežbanosti. Ovo je vrlo gruverski, vrlo pitko i lako se sluša. Možda i prelako, bend u nekim pesmama samo niže rifove kao da su besplatni i ne čuje se neko, jelte, suptilnije aranžiranje, ali je to sve ipak generalno vrlo prijatno za moje uho:
https://masssuffer.bandcamp.com/album/-

Teško je ne voleti makar malo melodični death metal kada ode celim putem do folklornih ,,ditty" melodija i epske atmosfere pijane žurke. Parižani Erocis rade baš ovo, pa im debi album, The Sunken Lands zvuči kao da slušate Blazon Stone ili neki drugi danas popularni piratski metal bend ali sa blastbitovima i death metal vokalima pored veselih popevki sviranih na klavijaturama i melodičnih multitrekovanih refrena. Zabavno je i ko to ovde ne čuje NIJE MU DOBRO:
https://erocis.bandcamp.com/album/the-sunken-lands

E, sad, oklendski Dawn of Ouroboros nisu bend po nekom mom najužem ukusu, ali ne mogu da ne primetim da im je treći album za pet godina, Bioluminescence, prilično impresivan. Ovde me u dobroj meri odbija zvuk, nabudžen do besvesti sa svim instrumentima natrpanim na sredinu miksa i letalno preglasnim masteringom, ali u muzičkom smislu me je skoro i protiv moje volje odobrovoljio taj progresivni black death metal sa nemalim prelivom blackgaze melanholije (pa i metalcore šaranja). Mislim, da se razumemo, ovde se KRLJA za sve pare a pevačica Chelsea Murphy ostavlja srce na terenu i sve je i pored visoke konceptualizacije i naklonu atmosferičnijim podžanrovskim formama jako energično. Eto. Nisam ni ja od kamena:
https://dawnofouroboros.bandcamp.com/album/bioluminescence

Da se vratimo malo u klasičnije death metal vode pomoći će nam španjolski veterani Avulsed. Bend je aktivan od ranih devedesetih pa je i zvuk na osmom albumu, Phoenix Cryptobiosis pomalo nalik na devedesete, relaksiraniji i manje napadan nego što je danas standard. I pesme imaju šmek koji naprosto dolazi uz veterane koji su taj death metal bicikl terali po kvartu već mnogo puta, pa je ovo ploča iznenađujuće zaraznih melodija i, uh, pevljivih refrena. Da sve ovo dobijamo i pored toga što je Dave Rotten promenio celu postavu i u grupi su sada sve nove face je posebno simpatično:
https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/phoenix-cryptobiosis

Klasika mi pada na pamet i sa debi albumom švedskih Impurity koji se zove The Eternal Sleep iako su ovo mladi momci – svi sem jednog rođeni u ovom veku – i nemaju decenijskog iskustva. Ali kad ih čujete jasno vam je da su još u kolevci zadojeni Nihilistom, Graveom i Dismemberom jer je The Eternal Sleep toliko klasičan ,,chainsaw" Swedish Death Metal album da vas skoro natera da se preispitujete jeste li možda greškom pustili nešto staro trideset godina. Kažu da je imitacija najiskrenija forma laskanja ali sve te teorije na stranu, Impurity PRŽE jak i prijemčiv death metal teških a melodičnih gitara i zverskih vokala. Pa ko to ne voli nek zaobiđe a mi ostali da se poslužimo:
https://hammerheart.bandcamp.com/album/the-eternal-sleep

Evo nam i trećeg albuma nešvilskog death metal trija Act of Impalement. Profane Altar ponovo izdaje ugledni Caligari Records i to je ponovo izuzetno dobra kombinacija kavernoznog old school death metala i malo doom metal sporosti. Act of Impalement su rafinirali izraz tako da je imanentna sirovost (i surovost) njihove muzike spakovana u kratke, efektne pesme koje imaju vidnu hardcorepunk neposrednost, jasne centralne teme i njihovu doslednu razradu. Kratak, sladak i odličan album death metala za ljude koji vole mrak, podzemlje, izolovanost:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/profane-altar

Pretpostaviću da je finski Corrupted Spawn jednočlani projekat jer o njemu nemam podataka a muzika na EP-ju Voidspire ZVUČI kao da ju je pravio jedan čovek. Ali jedan solidno sposoban čovek. Nemamo ovde neme velike uzlete originalnosti i inspiracije ali IMAMO kvalitetan, tvrd mošerski death metal dobrih rifova, pristojnog zvuka. Kogod da ovo svira, svira odlično, zvuk, miks i mastering su takođe solidni i izvesna svedenost u viziji koja na kraju daje pomalo monotone rezultate je jedina stvar koju možda mogu da zamerim. Ali rifovi su uglavnom lepi a pesme kratke pa sam spreman da praštam!
https://corruptedspawn.bandcamp.com/album/voidspire

Italijanski prog-death veterani Sadist imaju novi album i to je sada već uhodana šema gde dva glavna člana, gitarista Tommy Talamanca i pevač Trevor Nadir uzmu neku dobru ritam sekciju i snime ploču. Ovog puta to su bubnjar i basista inače bliskih prog-metalaca Fate Unburied a čiji su članovi radili i koncerte Sadist, a muzika na albumu Something to Pierce je relaksiran progresivni, kinematski metal koji, istina, i dalje zadržava death metal abrazivnost u dovoljno meri ali nema problem da poseže za bliskoistočnim temama, tradicionalnim instrumentima i drugim ,,nemetalskim" elementima kada je to oportuno. Ovo je, dakle, death metal koji se ne trudi da DOKAŽE svoj death metal staž nego shvata death metal kao jednu od formi muzike kao takve i album veoma profitira od ovakve filozofije. ,,Progresivni metal" često ume da bude tek gomila žanrovskih obaveznih sastava dok Sadist naprotiv ovo shvataju kao licencu ali i dužnost da eksperimentišu i, na ovom albumu, mislim, eksperiment donosi više dobrih nego loših rezultata:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/something-to-pierce

Kanađani Begrime Exemious dadeset godina rada obeležavaju minialbumom  Festering in the Void  sa dve nove pesme, novom verzijom jedne stare i sa nekoliko obrada. Ovo je veoma dobar old school death metal, odsviran poletno i produciran hrskavo, novi materijal je odličan, a obrade uključuju Nunslaughter, Bolt Thrower, Entombed i Carcass pa znate da je ovo žurka koja se ne propušta:
https://begrimeexemious.bandcamp.com/album/festering-in-the-void

Hallucivore bi bio neko ko se hrani halucinacijama, a to je i ime novog bostonskog death metal benda (sa blek metal elementima) čiji debi minialbum, Shrouded in Exogaian Petrichor, mogu da sa ponosom kažem, NEMA vidne elemente uticaja Cannibal Corpse. Ne da je to nešto loše, jelte, ali Hallucivore su dosta originalni a to je osvežavajuće. Ovo je hermetična, mračna muzika, ali, opet, muzika dosta teatralnog formata, sa pesamama koje zvuče epski i moćno.Produkcija je iznenađujuće ,,mekana" sa dosta dinamičnim zvukom i bez jakih kompresija, pa onda neke pesme zvuče i malo hipnotički, sa utapanjem slušaoca u bujicu zvuka. A što je opet sasvim okej, Hallucivore očigledno teže tom pomerenom, halucinantnom efektu i postižu ga poštenom, znojavom svirkom radije nego nekakvim studijskim efektima. Meni je ovo odlično:
https://hallucivore.bandcamp.com/album/shrouded-in-exogaian-petrichor

Nemački ,,death metal tenk" Scalpture ima novi album. Smešteni na dobro poznatoj i svima dragoj teritoriji između Bolt Throwera i švedskog death metala Scalpture na Landkrieg ubacuju ukusne i dobrodošle elemente mračne melodičnosti između mrvećih rifova. Štim je nizak, zvuk težak, mastering možda malo preglasan za moje nežne uši ali bend svira odlično i pesme su odlično napisane tako da nema neke ozbiljne zamerke. Samo nek se gazi:
https://scalpture.bandcamp.com/album/landkrieg
https://youtu.be/Xg7W_gTTtMc

Death Pulsation je novi švedski death metal bend sa old school dispozicijom i tamnim, kavernoznim zvukom. Ipak, demo, nazvan samo Demo – ali u izdanju pouzdanog Caligari Records – izdvaja se kvalitetom pesama i zbilja divljačkom svirkom. Kroz sve tri pesme ovaj kvartet, kome ne znamo prava imena, zvuči kao da bičuje svoje instrumente i ne da im da se odmore ni sekunda, proizvodeći kovitlac užarenog metala i hektolitre znoja. Predobro je:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/demo-18

(kraj u sledećem postu)

Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI

Znate da su stvari zaista dogorele do nokata kada se URGH! oglasio novim singlom prigodno naslovljenim Pumpaj, a posle četrnaest godina mirovanja. I, ZNAM, znam, generalno ne pišem o singlovima ovde ali ovo je em relevantno, em bend ima protekciju na ime decenijskog poznanstva, em je u pitanju i najava novog albuma pored toga što je iskaz podrške aktuelnim protestima u Srbiji. Pritom, zanimljivo je čuti, posle doslovno tridesečetriri godine od osnivanja prvu otvoreno angažovanu pesmu ovog benda. Naravno, rani grindcore materijal je imao tekstove koji su se bavili socijalnim i političkim pitanjiam (Acid Reign, A Day in the Life, Let's See What You Give itd.) ali to su ipak bili tinejdžeri koji pričaju o opštim mestima socijalne osvešćenosti, a Pumpaj je komad urađen sa tri i po decenije dodatnog životnog iskustva i, jelte, preživljavanja MNOGO toga. I zvuči zdravo, sa za URGH! standardnim kombinovanjem '90s alternative, industriala, repa, samo sve zrelije, jednako lično kao pre ali angažovano i angažujuće kao nikad pre. Dakle, pumpaj:
https://youtu.be/Lc0fzYiCgNs?list=OLAK5uy_kmID47UY6GuflHEVTF5vMpVKixvVYpeQM

Apeiron Necrosi su math rock ekipa iz Bolonje sa albumom  Sogni Bagnati. Naravno, ovo je moderan math rock pa u njemu ima dosta posthardkora, zvuk je težak a muzika napeta, sa agresivnim vokalima i jednom generalno pretećom dipozicijom. Što je meni sasvim okej. Album je, naravno, pun komplikovanih ponavljajućih ritmičkih struktura i disonantnih tema ali mu ta ,,pank" dimenzija daje komunikativnost koja prija. Dobar zvuk, dobar trud:
https://apeironnecrosi.bandcamp.com/album/sogni-bagnati

Déhà je novi EP, That Which is Dead Shall Live Again snimio bukvalno u Četvrtak i Petak i odmah objavio jer taj čovek ne gubi vreme. Ovo je čist, eksplicitan omaž bendu Jesu i zvuči IDENTIČNO kao Jesu sa sve vokalima za koje bih pomislio da je Justin samo Justin koji je naučio da malo bolje peva. Enivej, ako volite heavy shoegaze, vrlo emotivan, sanjiv i rasplinut, ovo se plaća koliko želite:
https://deha.bandcamp.com/album/that-which-is-dead-shall-live-again

Imaju dva francuska benda sa imenom Human Eyes jer Francuzi nisu normalni. OVAJ Human Eyes je osnovan pre šest godina, nominalno je death metal bend, ali novi EP, Fission Organique je više progresivni (death) metal u kome čujem više Gojire nego, ne znam Cannibal Coprse. I dobar je. Pevanje na Francuskom je uvek dobra ideja, svirka je kvalitetna a pesme su prilično zanimljive:
https://humaneyesmetal.bandcamp.com/album/fission-organique

Također Francuzi Protonoise cepaju solidan noise rock na albumu Memento Mori. Ovo je sedam čvrstih, energičnih a rokerskih pesama koje imaju tragove pitkije alternative i grandža ali je na meniju prevashodno napet, žestok program kratkih direkta pravo u zube, pa ko izdrži. Pritom, gruv je dobar, zvuk je dobar, pevanje je dobro a gitare samo prže. Lepo!
https://protonoise.bandcamp.com/album/memento-mori-2

Kanađani The Death Wheelers su ime uzeli po kultnom motorističkom filmu iz ranih sedamdesetih pa je i njihova muzika nekakav nestašni bajkerski highway rock'n'roll, samo sviran sa punom svešću o čitavim istorijama heavy metala i punk rocka koji su se u međuvremenu desili. Novi album, The Ecstasy Of Möld je veoma žestoka ploča instrumentalne rokčine, rokačine i metalčine, sa dovoljno kinematske širine da zadovolji akademike ali sa dovoljno masti i znoja da zadovolji i nas, gladne mase. Ima ovde ponovo malo surf rock evokativnosti, ali je metal u prvom planu:
https://thedeathwheelers.bandcamp.com/album/the-ecstasy-of-m-ld

U sličnom stilu, samo MNOGO sirovije sviraju Scootergypsy a što je generalno jedan baja iz Arkanzasa ali mu na albumu Motorcycle Mayhem pomažu još dva muzičara. A to sve pijano i drogirano što bi rekla ona navijačka pesma. Mislim, Motorcycle Mayhem zvuči kao Motorhead na speedu a ako znamo da je Motorhead već aluzija na uzimanje speeda onda je Scootergypsy, jelte, jedna prelepa ali opasna igra iz pidizanja uloga u nebesa. Ali isplativa! Album je veoma zabavan i kogod da voli motoristički speedrock sviran vratolomnim tempom za koji bi i pokojni Lemmy rekao da mora malo da se uspori, ovde će se mnogo lepo provesti:
https://scootergypsy.bandcamp.com/album/motorcycle-mayhem

Britansko-američki Grey Mountain svoj debi album Grey Mountain najavljuju kao death-doom ploču ali ovo je isto toliko i hardcore i post metal, sa elementima grindcorea i black metala i ambicijom da se eksperimentiše, a koja muziku, ta ambicija, ume da odvede u neočekivane strane. U osnovi uvek dobijate žestok, energičan metal andergraund mirisa tako da tu nema straha a bend ima dosta zanimljivih ideja i produciran je pristojno pa sve to vredi čuti:
https://greymountain.bandcamp.com/album/grey-mountain

Deathless Legacy imaju šesti album, Damnatio Aeterna i njihov teatralni horor metal je u dobroj formi. Bend je italijanski i snima za Scarlet a što podrazumeva solidnu dozu kiča u zvuku ali sa Deathless Legacy kič ima jednu prefinjenu patinu, jednu otmenost koje mnoge kolege ne umeju da postignu. Ima ovde odličnih operetskih tema a pevačica Steva Deathless nastupa sa uobičajenim autoritetom pa ko voli ne treba da propusti jer se ovde radi mnogo i dobro:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/damnatio-aeterna

Bečki sastav Küenring u jednoj svojoj kratkoj biografiji naglašava da su svi članovi komšije, što je jako slatko. Muzika im je, kako takođe kažu, veoma inspirisana hevi metalom iz osamdesetih, pa se tu navode Judas Priest i Scorpions, ali novi, treći album, In Search of Paradise ima u sebi i dosta NWOBHM elemenata. No, Küenring se izrazito trude da imaju svoj zvuk pa je ovo veoma melodično, a energično svirano, bliže, zapravo bendovima iz sedamdesetih poput Thin Lizzy (pa i Scorpionsima iz sedamdesetih) nego onome kako su Judas priest zvučali u osamdesetima. I sve je to jako simpatično, sa jednom neskrivenom, optimističnom pop dimenzijom u samim temama, dok je svirka pošteno znojava i rokerska. Ugodno:
https://kuenring.bandcamp.com/album/in-search-of-paradise

Myth Carver su iz Teksasa a Twist of Fate im je prvi EP posle par singlova i solidno je to. Ovo je sirov, bučan hevi metal koji se oslanja na '80s predloške ali je agresivniji i kompleksniji od onog što obično podrazumevamo pod zvukom osamdesetih. Recimo da se za Myth Carver mogu naći preteče u zvuku Mercyful Fate i sličnih bendova, pa ako vam paše nešto što nije OTVORENO progresivno ali je dosta progresivno uz sav klasični mač-i-magija cheese, ovo je dosta dobra ponuda:
https://mythcarver.bandcamp.com/album/twist-of-fate

Overdrivers su ,,najfrancuskiji australijski bend" kako sami za sebe kažu a novi album, Glory or Nothing im je, pa, kao AC/DC sa dozom američkog sleaze metala iz osamdesetih a koji je i sam bio pod uticajem AC/DC. Zvuči li vam to kao dobar provod? Suštinski je solidno, sa bluz i bugi osnovom i gitarskom grmljavinom koja SVE duguje braći Young, refrenima koji su za treskanje nogama na koncertu i horsko pevanje pa to da je bend neoriginalan i da je master albuma previše ravan (ili je to tako Youtube kompresija unakazila) sem kad nalete solaže, ne smeta mnogo:
https://www.youtube.com/watch?v=l_CVtaumb5Q&list=OLAK5uy_nnFCv1AmTCkAeTBOJevpUbszPoH9R31fI

Adamantis su masačusetski bend u kome sviraju dva člana Maidenhead ali za razliku od thrash-death ekscesa tog benda, Adamantis su melodični, pa i solidno epski heavy metal projekat. Pevač Jeff Stark (koji peva u još nekoliko projekata, uključujući tribjut bend The Cultu) je verovatno nešto što najpre zapazite na albumu Reforged, drugom za ovu ekipu, sa njegovim snažnim glasom, visokim registrima koje sa lakoćom pohađa, i generalnim autoritetom koji emituje. No, i ostatak grupe je vrlo solidan i ovo su epske, melodične pesme inspirisane, između ostalog, Majklom Murkokom pa ako vam je do malo sword and sorcery maštarija u prijatno mošerskom okruženju, izvolećete:
https://adamantismetal.bandcamp.com/album/reforged

Isti izdavač, grčki No Remorse Records ima i drugi album benda Throne of Iron iz Indijane, a koji smo već slušali više puta. Ovo je isto melodičan, fantazijski heavy metal, sa vokalnim harmonijama i epskim zahvatom ali kako ni kolege Adamantis ne pate od pretrpanog miksa i prebudžene produkcije, ni Adventure Two, kako se ovaj album zove, nema te probleme. Naprotiv, ova prijatno sirova, pomalo old school produkcija muzici daje solidnu patinu i sav taj cheesy dungeons and dragons program ovde zvuči simpatično i toplo. Na prošlom izdanju benda sam kukao da pevač toliko izlazi iz registra da je muzika skoro neslušljiva i ovde su se stvari popravile pa, iako situacija nije savršena, mislim, da stvari stoje sasvim prihvatljivo. Ovo ipak, na kraju dana, IMA DUŠU:
https://throneofiron.bandcamp.com/album/adventure-two

Epski i vrlo cheesy melodični heavy metal stiže nam iz Atine na debi albumu benda Dragon Skull. Mislim, bend se zove kako se zove, pevač se zove Ares, album se zove Chaos Fire Vengeance i ovde praktično znate hoće li vam se ovo dopasti pre nego što krene prvi takt. No, pesme su vrlo solidno napisane, zvuk je prilično dobar – pogotovo gitare imaju lep "panč" a i vokali su teksturirani i živi – i ako volite taj epski, herojski heavy metal, ima ovde vrlo lepe muzike:
https://dragonskull.bandcamp.com/album/chaos-fire-vengeance-2

Imamo još Atinjana. Stygian Path na svom debi albumu takođe sviraju jako melodičan, jako epski i prilično cheey heavy metal. Razlika je u izraženijoj folklornoj komponenti a koja naravno odlično leži uz tu cheesy, raspevanu koncepciju muzike. The Lorekeeper je korektno producirana i vrlo dobro odsvirana ploča melodične, emotivne i optimistične muzike koja se pritom drži klasičnog heavy metal izraza u presudnoj meri pa je meni time bliskija. Slatko je:
https://stygianpath.bandcamp.com/album/the-lorekeeper

Losanđeleski Angel Fury definitivno imaju najkičastiji omot ove nedelje, ali EP Majic Eyes im je muzički odličan. O ovom žensko-muškom heavy metal bendu sam povodom demo snimka od pre dve gofdine rekao nekoliko lepih reči a Majic Eyes je unapređenje na svim frontovima. Produkcija je sada vrlo solidna a pesme su energičnije i mada i dalje čuvaju melodičnost i, jelte, prijemčivost koja je bendu prirođena, bliže su metalu, koristeći power pop elemente kao začin. Meni se ovo jako sviđa jer je i dalje svedeno i sirovo a nekako epski i himnično u isto vreme, pa izvolite:
https://angelfury.bandcamp.com/album/majic-eyes

ALBUM NEDELJE

Italijanski Midryasi's Kult je neka vrsta andergraund supergrupe za ljubitelje kultnog doom metala i blek metala, još jedan power trio (sa članovima  Cultus Sanguine, Doomsword, Agarthi/ Fiurach) i još jedno podsećanje koliko je italijanski okultni/ doom andergraund bogat. Debi EP je izdao jednako kultni Caligari Records i  Mountain Devil je verovatno najboljih četvrt sata metala na koje ćete naleteti slučajnom pretragom interneta. Ovo je naprosto fenomenalno prirodan okultni doom metal sa samo malo blek metal arome, zarazan kao triper a sladak kao med, prepun prirodne, neusiljene psihodelije i relaksiranog, optimističkog satanizma. Tri pesme ALI KAKVE i odličan zvuk garantuju izvanrednu zabavu svakome kome je okultni doom metal na srcu:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/mountain-devil

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/destruction-birth-of-malice-2025

 


Imam samo jednu primedbu: thrash, ne trash. Takve greške prave ljudi koji ne slušaju metal i naša je sveta dužnost i grešno zadovoljstvo da ih ispravljamo i osećamo se nadmeno. Zato mi ne smemo da ih pravimo.

Da ne filozofiramo mnogo. Svi znamo šta je danas i zašto smo tu gde jesmo. Što kažu pametniji: ako još niste izabrali stranu, izabrali su je za vas, pa vi vidite. Evo malo svežeg metala iz proteke nedelje da vidamo junačke rane ili slavimo herojske pobede, ali sutra ne sme da bude isto kao i danas. Vidimo se na ulici. Budite bezbedni i ljuti.

Deo 1: BLACK METAL

Galgenfrist je klasičan primer gikovskog blek metala u kome jedan momak iz Nemačke sedi i piše pesme sa srednjevekovnih melodijama i teksotvima o ,,zamkovima, ruševinama, tmini i mržnji". No, demo snimak koji smo dobili na uvid, Nebelfestung, nudi iznenađujuće SOLIDNO napisane pesme. Produkcija je, naravno kršina, ovo je kućni snimak u pravom smislu te reči, ali ta naglašena sirovost ovoj muzici daje patinu i šarm a muzika je melodična, melanholična i energična u tačno idealnom odnosu pa se ovo sluša sa uživanjem. Iskreno i, jelte, iz srca, koliko god da se loži na mrak i mržnju, ovo je jako prijatno:
https://galgenfristbm.bandcamp.com/album/nebelfestung

Donekle sličan program dobijamo na split albumu Decimation of the Spirit a koji dele nizozemski Marrow of Man i oregonski Nightmare Effigy. U pitanju su u oba slučaja jednočlani blek metal projekti sa naklonom melodičnim, pa, u slučaju MoM, i srednjevekovnim temama, te sa jeftinom, sirovom  produkcijom. Ali su oba benda tr00 i pesme su pristojne. Imam ja neku granicu do koje mogu da slušam taj moderni, melodični blek metal sav u atmosferama i melanholiji, naravno, ali ovaj EP me do nje nije odveo i sasvim je prijatan u onome što nudi:
https://marrowofmanbm.bandcamp.com/album/decimation-of-the-spirit-split-w-nightmare-effigy
https://nightmareeffigy.bandcamp.com/album/decimation-of-the-spirit-split-w-marrow-of-man

Imamo gomilu bendova koji se zovu Moria jer je Tolkin popularan među gikovima, a najnoviji je Moria iz Poljske, jedan čovek ali puno talenta. Debi album, Path Of The Dead je odlično produciran, odlično napisan i zanimljiv black i black death metal opus sa za poljsku očekivanim nivoom kvaliteta na svim frontovima. Muzika ima i epsku dimenziju i znojav mošerski rad, zvuk je zdrav, pesme su kompleksne a pitke i sve je vrlo lepo:
https://moria11.bandcamp.com/album/path-of-the-dead

Veoma su slatki masačusetski Necralant sa svojim trećim albumom Uphevil. Ovo je pripremano četiri godine pa su pesme vidno raznovrsne a da je sve opet suštinski pitak, neposredan satanistički blek metal koji voli melodiju, ali je sirov u duši. I produkcija je takva, ne nešto preterano skupa ali ni preterano jeftina, taman kako treba da sve zvuči živo i ubedljivo, pa se album sluša sa osmehom i u dobrom raspoloženju:
https://necralant.bandcamp.com/album/uphevil

Nisam očekivao da bend Helvitnir, norveško-švedsko-maltežanski projekat okupljen da svira vrlo strejt blek metal kao sa početka ovog veka i daškom melodičnosti, na svom debi albumu zvuči ovako... obično? Wolves of the Underworld je ugodan, prijatan album, posebno meni koji volim ovakav stil, ali je istovremeno urađen samo sa zakonskim minimumom mašte i inventivnosti u pisanju pesama. Imajući u vidu da je ovo bend koji je svoju postavu solidifikovao prošle godine kada je u nju došao Hellhammer iz Mayhem da svira bubnjeve, čovek bi očekivao nešto više... avanturističkog duha ili makar radoznalosti. Umesto toga ovo je niz savršeno korektnih pesama kakve ovi muzičari pišu u snu i kakv se su drugi muzičari napisali a onda sebi rekli da mogu bolje i ostavili ih na hardu da čekaju neka gora vremena. Malo je i do zvuka koji uprkos trudu osobe nadležne za miks da se svi instrumenti čuju (i, evo, bas-gitara se čuje, čak i akustična gitara koja prangija preko električne) na kraju sve u masteringu natrpava na gomilu i aktivno me odbija od slušanja, ali je malo i do toga da ovde zaista fali inspiracije. Izdavač, ugledni Dusktone navodi da je ovo za ljubitelje Marduka, Setheriala, Dark Funerala i Necrophobica, ali album meni najviše zvuči kao restlovi koje su Dark Funeral ili Naglfar snimili tokom sesija za album a onda ih izbacili sa izdanja da ne kvare opšti utisak. Možda sam jutros samo ustao na levu nogu ali ovo je tek prihvatljivo.
https://dusktone.bandcamp.com/album/wolves-of-the-underworld

Artavoz su blek metal duo iz, pretpostavljam po imenima, Gruzije, sa debi albumom Lashkari Satanis i ovo je jako simpatično. Ljudi, inače sa iskustvom sviranja u više takođe prilično nepoznatih bendova, ovde rade melodični, srednjevekovnim temama inspirisani blek metal sa prstohvatom dungeon syntha i to su lepe, fino napisane pesme evokativnih melodija i poštene, znojave svirke. Produkciujska svedenost ovde radi u korist muzike koja za štimung i atmosferu poseže za harmonijama i temama radije nego za nekim velikim efektima i budženjima a dungeon synth kompozicije su old school, kratke i slatke. Vrlo lep album i odličan debi:
https://artavoz.bandcamp.com/album/lashkari-satanis

Za debi album dvojca Ordo Karnivorum sam pre dve godine pisao ,,Ordo Karnivorum su dva ozbiljna Rusa (ili bar tako izgledaju na slikama) sa debi albumom, Noir a koji nudi vrlo kvalitetan moderni blek metal." Ne naročito iznenađujuće, ozbiljnost i kvalitet su očuvani i na novom albumu, The Restless i ma koliko da je ovo zaista i dalje moderni blek metal, na pola puta između atmosferičnog šugejza i post-metala, Ordo Karnivorum i dalje pišu vrlo dobre pesme, umeju da atmosferu temperiraju distinktnim rifovima i sviraju energično i ubedljivo. U produkcijskom smislu je ovo takođe vrlo jako mada je mastering preglasan za moj ukus i muzici poprilično zaravnjuje dinamiku, no bend je sada ful kvartet i svirka je odlična. Jako, jako solidna ekipa koju vredi i dalje verno pratiti:
https://svanrenne.bandcamp.com/album/the-restless
https://ordokarnivorum.bandcamp.com/album/the-restless
https://slowsnowrecords.bandcamp.com/album/the-restless

Gerhana je malajska reč za pomračenje a istoimeni malezijski bend ima vrlo prijatan demo naslovljen In the Abyssal Depths. Mislim, ,,prijatan" ako volite sirovi, mračni blek metal koji od atmosfere ima reminiscencije na stare horor filmove a od rifova propisan thrash i punk asortiman. Sve je to sklopljeno sasvim lepo, odsvirano najpoštenije moguće i producirano adekvatno sirovo tako da je meni bio užitak da ga poslušam:
https://gerhana80.bandcamp.com/album/in-the-abyssal-depths-demo-mmxxv

Grčki duo Mournful Moon načelno nije po mom ukusu što se tiče stilskog opredeljenja, ali... ispostavlja se da im je drugi album, Twilight, My Passion prilično odličan. Ovo je sirov a melodičan blek metal sa izraženom gotskom crtom i nekako je ta kombinacija jednostavnih aranžmana, svedene produkcije i svirke sa emotivnim gotskim temama i melodijama dobitna. Ovo mogu da slušam u krug, da ga pevušim i da uživam. Ko je TO očekivao?
https://mournfulmoon.bandcamp.com/album/twilight-my-passion

Naravno, debi album benda iz Ohaja, Genocidal Rites je MNOGO bliži mojim normalnim preferencama. Naslovljen  Genocidal Upheaval of Subservient Abrahamic Law i očigledno usmeren da sruši avramske religije kako zna i ume, ovo je komad bestijalnog, energičnog blek metala koji pakuje dvanaest pesama u dvadesetosam minuta, ima solidan zvuk i ubedljiv nastup. Pesme su naravno brutalne i agresivne, ali imaju dinamiku, promene tempa, neku atmosferu. Solidno!
https://genocidal-rites.bandcamp.com/album/genocidal-upheaval-of-subservient-abrahamic-law

,,The time has come..." kažu u najavi svog debi albuma čileansko-nemački Vel´Har, a ja ne mogu da u sebi ne dodam i jedno ,,and so have I" pošto sam nedopustivo previše vremena u životu proveo igrajući Devil May Cry 4. ,,Devil" je, naravno sasvim adekvatan svat da se zazove u pogledu albuma Proskynesis jer on i počinje apstraktnim a atmosferičnim introm dužim od četiri minuta koji se zove Invocatio. Ima još tih ,,filmskih" momenata na ploči a ostalo je prilično solidan, satanistički ali moderan blek metal sa mnogo mračne, spooky atmosfere i smenama sporije, evokativne svirke sa junačkim jurišima napred. Iako snimano u švedskoj, ovo niti je preproducirano niti ulickano preko neke prihvatljive mere, sa legitimnim ljuljanjima u tempu tokom brzih delova što moram da cenim. Ima to dušu, a veoma je epski, cheesy i nekako MILO:
https://velhar214.bandcamp.com/album/proskynesis

Mislim, kad vidite da se druga pesma na EP-ju Svirep zagrebačkih Svirep zove Corpse Paint and Bullet Belts nećete morati da čujete ni jednu jedinu notu pre nego što izvadite pare. Jer, NARAVNO da je ovo old school blek metal sa elementima thrash i speed metala, ali, možda neočekivano, i kompozicijski i svirački i produkcijski je i moderniji i kvalitetniji nego što očekujete. Očekujte mnogo jer Svirep RULAJU:
https://svirep.bandcamp.com/album/svirep

Volite li baš, ono, pravi war metal? Bluthammer iz Nemačke računaju da volite pa im je EP Iron Eagle Division pet pesama u manje od četvrt sata konstantnog black-death šamaranja. Produkcijski i svirački ovo je disciplinovanije od klasičnih war metal brljotina a što doduše znači i da se čuje da su rifovi JAKO prosti, ali u tome je i šarm ovog izdanja: prost rif, pošten blastbit, sotonski vokal i sve je na svom mestu. Daunloud se ne plaća:
https://bluthammer.bandcamp.com/album/iron-eagle-division

Švicarski industrial black metal duo Borgne ima deseti album, Renaître de ses fanges i ovo je veoma pošteno i na liniji onoga što je bend do sada radio samo još ubedljviije i sigurnije. Pričamo o agresivnom blek metalu kod koga ,,industrial" komponenta znači da su bubnjevi programirani i da ima dosta klavijatura, te da se mnoge fraze ponavljaju priliačn broj puta ali sve to važi i za običan blek metal. Borgne sve to rade jako autoritativno i tu je njihova diferencija specifika, sa podugačkim fino napisanim pesmama koje idu napred neumoljivom žestinom i ne uzimaju taoce:
https://borgne.bandcamp.com/album/rena-tre-de-ses-fanges

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Ima više bendova sa imenom Mourning Star jer, jelte, primamljiva je to igra reči. Kolumbijski Mourning Star nastao je pre dve godine nakon oduševljenja Candlemassom, a sa željom da se klasični doom metal spoji sa malo adekvatnih death metal elemenata. Demo (ili EP) Mourning Star sa tri pesme pokazuje da je napravljen srećan spoj pa se ovde doom metal atmosfera i gruv venčavaju sa malo death metal rifova kao ispalih iz Bolt Thrower kuhinje. Produkcija ovog materijala je, jelte, vrlo jeftina i ovo neće slušati niko ko nije ozbiljno investiran u andergraund, ali meni se sve to vrlo dopada, od tih bolttroverovskih rifova, preko pitkih aranžmana pa do zvonkog ženskog vokala koji svemu daje meru epskog. Plaćate koliko želite, a ako bend nastavi da marljivo radi postaće legendaran:
https://mourningstardm.bandcamp.com/album/mourning-star

Torpedo Torpedo deluje kao šaljivo ime za nekakav kafanski kaver bend ali ova ekipa iz Beča, osnovana 2020. godine zapravo svira vrlo ozbiljan, melanholičan stoner rock/ heavy psych sa solidnom dozom post-rock nežnosti u zvuku. Debi album, Arrows of Time je elegantna, neužurbana procesija pesama koje idu polako, teme razvijaju dostojanstveno i ne moraju da gaze preteško da bi zvučale epski. Ima ovde distorzija i buke, naravno, ali su to alatke a ne krajnji cilj. Lepa ploča:
https://torpedotorpedo.bandcamp.com/album/arrows-of-time

Imamo i drugi album švajcarskih Gentle Beast, jednu prijatnu ploču rifaškog, bluzerskog stoner roka odsviranog i snimljenog sa osećajem dza dinamiku i postepeno građenje svog argumenta. Naslovljen  Vampire Witch Reptilian Super Soldier (...From Outer Space), album zapravo uopšte ne zvuči naglašeno šaljivo i prijatna kombinacija atmosferičnih rifova sa melodičnim refrenima ga vozi sigurno i bez gubljenja koraka:
https://sixteentimes.bandcamp.com/album/vampire-witch-reptilian-super-soldier-from-outer-space

Za nešto teže, ali sa ipak dosta elegancije tu je drugi album britanske postave Rustorm. Ovo su u suštini dva tipa sa istorijom sviranja u thrash, progressive i sludge bendovima i idejom da u ovom projektu spoje doom, industrial i groove metal. Novi album, Gravity, tri godine posle debija je zapravo zaista malo kao da slušate Godlfesh sa doom vokalima. A što, jelte, nije nimalo rđava ponuda. Zvuk je jako težak a muzika smišljeno monotona, no to se sve lepo temperira vokalima koji su na idealnoj sredini između doom metal melodičnosti i crustcore laveža. Ima ovo neke lepe epike u svojoj svedenosti i generalno je ugodno:
https://rustorm.bandcamp.com/album/gravity-album

Return From The Point Of No Return je novi album grčkih stoner rok veterana Nightstalker posle šest godina pauze i pošto ovo izdaje Heavy Psych Sounds Records, znate da je big deal. Nightstalker imaju zdrav, kvalitetan zvuk i psihodelične, gruverske pesme, produkcija je čista a energična i sve je od prve do poslednje note jako ukusno. Album za uživanje:
https://nightstalker.bandcamp.com/album/return-from-the-point-of-no-return
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nightstalker-return-from-the-point-of-no-return

An Evening With Knives su ajndhovenski alternativni stoner bend sa dosta zdravim, ložačkim gruvom. Novi album, End of Time ima dosta propisnih heavy metal rifova ali je u osnovi uvek zdravo rokersko nabadanje i mada ovo nije tipičan sastav za Argonauta Records, naravno da se kvalitetom uklapa u njihov katalog:
https://aneveningwithknives.bandcamp.com/album/end-of-time

,,Alternativno" je kako bih opisao viđenje doom metala i kod finskih Hanging Garden. Novi EP, The Unending je definitivno PREVIŠE melodičan i teatralan za moj ukus, ali je ovde standardna doom i melodeath matrica vrlo dosledno ekstrapolirana sa mnogo nestandardnih instrumenata i aranžmanskih rešenja u kombinaciji. I onda to svakako vredi da se čuje:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/the-unending
https://hanginggarden.bandcamp.com/album/the-unending

I Museum Of Light iz Sijetla u svojoj muzici imaju dosta elemenata alternativnog roka, mada su težina i energija koju isijavaju najbliže onome što zovemo post metalom. No, ovaj trio ima srazmerno kratke i jezgrovite pesme koje se ne gube u širini svoje melanholije, a pritom su i dosta rokerske tako da je to prilično originalna i zdrava kombinacija. Abum Diviner ima čak jedanaest pesama ali to je sve ekonomično, promišljeno, dosta raznovrsno i ugodno
https://museumoflightband.bandcamp.com/album/diviner

Naravno da bend sa imenom Smoke Sun svira stoner rok. Nemački projekat nudi prijemčivu kombinaciju doomerskih rifova i melodičnog, upečatljivog pevanja na (mini)albumu Aclys, sa dosta zdravim, hrskavim zvukom pa, evo, poslušajte:
https://smokesun.bandcamp.com/album/aclys

A Poljaci Leash Eye eksplicitno sviraju stoner rok namenjen vozačima i kamiondžijama. Album Destination: 125 je ploča energične svirke, hardrokeskih rifova, himničnih refrena, koja će se dopasti svakome što voli da podigne kriglu piva i tapka nogom u klubu dok bend trese sa bine, svestan da klasične rokerske fore nikad ne izlaze iz mode. No, album je napisan i aranžiran JAKO DOBRO i ovo nije tezgica koju čujete i zaboravite. Naprotiv, pesme su odlične, pevanje sjajno, orgulje imaju smisleno mesto u aranžmanima i ovo svako ko voli rokčinu i rokačinu mora da čuje:
https://leasheye.bandcamp.com/album/destination-125

Jesse Stilettö su uprkos imenu bend a ne čovek. Bar tako tvrde! Dolaze iz Mineapolisa i debi abum, Jesse Stilettö, im je fina kombinacija hard roka i space rock psihodelije. Iako pričamo o suštinski retro konceptu Jesse Stilettö se ne iscrpljuju u rekonstrukcijama tuđe muzike i pišu kvalitetan i smislen sopstveni materijal pa onda i obrada Blue Oyster Cultove Stairway To The Stars legne sasvim prirodno u miks. Vrlo solidno.
https://jessestiletto.bandcamp.com/album/jesse-stilett

Nomadic Rituals su, pak, bend za publiku koja mrzi svu tu rokerštinu i priznaje samo nihilistički, mrveći, ružni sludge doom metal kao relevantan. Ekipa iz Belfasta ima šest pesama na albumu Fust i prvo što moram da pohvalim je da ovo nije izmasterovano tako da vam aktivno ozledi bubne opne. Nomadic Rituals žele da vam bude neprijatno ali zato što su pesme mračno intonirane i imaju mrtvački (a prijemčiv) gruv i brutalne vokale, a ne zato što im je mikseta cela bila u crvenom sve vreme. Dakle, živ zvuk, solidan gruv, a pesme poduže, teške, ali zanimljive. Dobitna kombinacija:
https://nomadicrituals.bandcamp.com/album/fust

Rwake iz Arkanzsasa nisu snimili studijski album skoro deceniju i po pa se zato njihova šesta dugosvirajuća ploča zove The Return of Magik. Izašao ponovo za Relapse, ovo je vrlo lep spoj sludge i doom metal osnove sa malo ekspanzivnijom, eksperimentalnijom nadgradnjom tako da i old school publika bude zadovoljna ali da se privuku i novi slušaoci, skloni hardcoreu, posthardcoreu, mathcoreu, progresivi. Pritom, ovo nije sad neki high-concept komplikatorski materijal nego ploča koja ROKA i ima neodoljiv gruv. Ali pametan:
https://rwake.bandcamp.com/album/the-return-of-magik

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL

Sardinijski sastav The Wrestlers debituje istoimenim albumom i ovo je odmah ploča kakvu bi sebi poželeo bilo koji mladi thrash metal sastav. Naprosto, muzika je ovde jednostavna, neposredna, ložačka, pesme su napisane dobro, bez previše filozofiranja, a svirka je odlična. Naravno, produkcija je dosta jeftina,ali bend ima karakteran, ubedljiv izraz i zvuči iskusnije nego što biste očekivali (mada je istina i da se pod ovim imenom, sa promeljivom postavom radi već sedam godina). Pritom, iako sam potencirao jednostavnost, ovde se da čuti sasvim dovoljno klasičnog heavy metal uticaja spojenog sa pankerskom neposrednošću da bend zvuči zrelo daleko preko granice koju biste očekivali imajući u vidu mladost. Odličan album i fantastičan prvenac:
https://thewrestlerss.bandcamp.com/album/the-wrestlers

Breakneck iz  Nove Škotske ne sviraju nešto preterano brzo i lomljenje vrata je kod njih više rezultat opakih mošerskih rifova srednjeg tempa. Bend je negde između crossover thrasha i Slayera a EP Breakneck ima šet pesama (plus intro) dobrog zvuka i divljačke svirke. Kad je ovako dobro i ne mora da bude brzo:
https://breakneck902.bandcamp.com/album/breakneck

Heathen i dalje u postavi imaju dva originalna člana iako je sanfranciskanski thrash bend osnovan pre više od 40 godina a debi album imao 1987. Heathen nisu bili preterano produktivni, sa samo četiri studijska albuma do danas i jednom povelikom pauzom u radu, ali sudeći po njihovom aktuelnom živom albumu, nisu izgubili entuzijazam. Bleed the World: Live je ploča kvalitetnog '80s thrash metala koja, istina, počinje pesmama sa najnovijeg studijskog albuma iz 2020. godine, ali ima i stari materijal i zvuči sigurno, ubedljivo, snažno. Ovo je i u old school momentima vrlo dobro, sa podsećanjem da je thrash metal osamdesetih mogao da bude ne samo melodičniji nego što je danas ,,dopušteno" već i da je prostor za eksperimentisanje donosio mnogo iznenađujuće svežih rešenja. Vrlo lepo:
https://heathenthrash.bandcamp.com/album/bleed-the-world-live

Recimo da i treći album takođe sanfranciskansih Nite ide u ovu sekciju iako Nite ne sviraju thrash. No, njihova kombinacija rokerskog, old school heavy metala sa ,,blackened" formatom je svakako najbliža DUHU thrash metala. Nite su nov bend, osnovan 2018. godine a   Cult of the Serpent Sun im je treći album za pet godina i ovo je pitka, zabavna kolekcija rifova i mošerskog gruva. Blackened kumponenta je tu za publiku koja ne bi ni u ludilu slušala ,,običan" heavy metal, ali sve to zajedno ima šarma i lepo curi:
https://nitemetal.bandcamp.com/album/cult-of-the-serpent-sun

Tiktaalika možda ne zvuči kao me za thrash metal bend ali ova ekipa iz Londona na debi albumu, Gods of Pangaea svira i dosta thrasha, unutar svog progresivnog metal formata. Plus pogledajte taj crtež na omotu: ČIST THRASH. Ovo su dva člana progresivnog benda Haken, plus bubnjar Darby Todd koji je zabeležio svirke sa Devinom Townsendom, Joeom Lynnom Turnerom, Keejem Marcellom, pokojnim Garyjem Mooreom itd. Uprkos ovom vrlo old school pedigreu, muzika koju Tiktaalika voze je moderna, moderno producirana sa thrash metal osnovom i dosta progresivnih ideja u tretmanu tema, melodija, aranžiranju pesama itd. Ovo je debi album za projekat osnovan ove godine – mada suštinski nastavak solo albuma Charlieja Griffithsa iz Haken a koji je on izdao pre tri godine – tako da će biti zanimljivo videti kako će se sve u budućnosti razvijati:
https://insideoutmusic.bandcamp.com/album/gods-of-pangaea-24-bit-hd-audio
https://www.youtube.com/watch?v=Nb1G2G0cpqI&list=OLAK5uy_mWhYvT8CuutfVCqZRek1wHO4AkvCncI7Y

Pesme na drugom albumu pariskih Burning Dead su predugačke za ono što bend ima da ponudi u smislu pisanja i aranžiranja, ali moram da hvalim ambiciju. Into the Abyss je u suštini ploča srednjetempaškog thrash metala koji hoće da sačuva uličnu relevantnost ali i da ima složenije kompozicije i to je nekako simpatično. Rifovi su jednostavni ali imaju šarma, ritmovi su hedbengerski a pevačica Drina Hex (aka Monika Dunaj) je kad peva manje ubedljiva nego kad vrišti pa je dobro da uglavnom vrišti a tada je ODLIČNA:
https://burningdead.bandcamp.com/album/into-the-abyss

(Kraj u sledećem postu)

Iako njemački Outburst naslovom svog debi albuma, Devouring the Masses, aludiraju na ime drugog albuma kultnih Vio-Lence, muzički ne liče na njih. Outburst su više old school speed-thrash u zvuku i pristupu, tehnički korektni ali filozofski okrenuti sirovosti, štroki, panku. A što je sasvim okej i ovo je ploča sasvim prijemčivog speed i thrash metala koja će vas zabaviti, razgaliti, možda i nadahnuti:
https://youtu.be/e2TBUWhLwh0

Wolfenstein iz Bafala izgledaju i zvuče kao da su ispali iz osamdesetih ali nisu. Ovo je mlad bend a Capital Punishment, debi album je, jelte, ploča snimljena SADA. No, njenih 27 minuta sirovog thrash metala su 27 minuta LEKOVITOSTI. Ovo je divljački i tehnički u idealnom odnosu, producirano krvoločno i ispaljeno u smeru slušaoca sa najgorim namerama. Ako vam nedostaju bendovi poput Bloodcum ili ranih Nuclear Assault u vašoj metal dijeti, Wolfenstein su bukvalno spas:
https://wolfensteinny.bandcamp.com/album/capital-punishment

Iako termin killscreen zvuči opasno, u pitanju je pre svega izraz iz sveta videoigara. Bend killscreen sa Floride, sa svojim albumom killscreen ne pokušava da se predstavi opasnijim nego što jeste ali nudi zanimljivu kombinaciju panka i stoner roka u osam pesama rokanja i rolanja. Veliki deo publike ovde verovatno neće lako svariti jeftinu, sirovu produkciju, ali bend svira momački, trudi se da pesme budu inventivne i ima ovde mnogo štofa. Plus, kupovina je po ceni koju određuje kupac pa ako vam se dopadne možete momke da ispoštujete LJUDSKI:
https://killscreen-sa.bandcamp.com/album/killscreen

Cult of Power su iz Rusije, debi album im se isto zove Cult of Power i ovo je metalizirani hardkor koji zvuči pankerskije od onog što inače slušamo pod ovakvim etiketama. Album ima metal (uključujući black i death metal) elemenata ali su pesme u principu jednostavne, rifovi prosti i prijemčivi a sama izvedba je relaskirana i ne odiše siledžijstvom koje je skoro pa pravilo za metalizirani hardkor danas. Vrlo solidno:
https://cultofpower.bandcamp.com/album/self-titled

A Demonize iz Raleja u Severnoj Karolini sviraju dosta trešerski metalizirani hardcore. EP An End to the Means sa svoje četiri pesme zvuči kao da je ispao iz ranih devedesetih ili poznih osamdesetih, nudeći perfektnu kombinaciju pank direktnosti i thrash ukrasa. Jeftino snimljeno ali ima šmeka:
https://demonizehc.bandcamp.com/album/an-end-to-the-means

Ukko's Hammer iz Denvera ne stavljaju tag ,,stenchcore" da njime opišu svoj debi album, Ukko's Hammer, ali ova muzika je BAŠ to, ružna, prljava kombinacija sirovog metala i mračnog panka, kao nešto ispalo iz Ujedinjenog kraljevstva i poznih dana osamdesetih godina prošlog veka. No, produkcija je dobra, pesme su pisane ambiciozno i aranžirane zrelo i Ukko's Hammer nisu nekakav drunkpunk eksces, već vrlo kvalitetan bend namenjen ljudima koji cene autentični andergraund:
https://damienrecords666.bandcamp.com/album/s-t-11

Hrvatsko-ukrajinski Boneash zato svira vrlo pristojan melodičniji crustcore. Album Remnants sa svojih trinaest pesma ima sve nežne, melanholične harmonije koje možete poželeti sebi u prolećno jutro, navučene preko energične D-beat osnove. Ugodno je od početka do kraja sa odličnom svirkom, dobrom produkcijom i bez nekih velikih ambicija da se luta daleko od efektne, funkcionalne osnovne postavke. Cena za daunloud je koliko date:
https://boneash.bandcamp.com/album/remnants

Ako vam je teško da dočekate novi Propagandhi koji je ove nedelje najavljen, možete žeđ malo utažiti slušanjem albuma Return of the Ham lasvegasovskih Battering Ham. Ovaj šaljivi trio svira IZUZETNO dobar melodični hardcore sa jasnim korenima u Propagandhi/ NOFX zvuku, sa mrvicom metala dodatom u miks, a album traje manje od sedamnaest minuta, sa deset pesama energične, melodične svirke i komičnih tekstova. Zabavno:
https://batteringham.bandcamp.com/album/return-of-the-ham

Brazilska jednočlana old school grindcore atrakcija Agamenon Project je napravila godinu dana pauze pa se vraća three-way split albumom #01_25 - Agamenon Project x Sistema Bestial x JankaxNeni. Zna se kako AP zvuči a ostala dva benda su još više lo-fi i ovo je izdanje samo za publiku iz najdubljih andergraund kazamata. Plaća se po želji, of course.
https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/01-25-agamenon-project-x-sistema-bestial-x-jankaxneni

Ahhh, Chain Snatcher iz Litl Roka imaju novi album, Nothing to Lose. Pošto je u pitanju powerviolence ekipa, onda i ovih deset pesama jedva prebacuje petnaest minuta ali ovo je i prilično originalan powerviolence sastav koji stručno spaja pankersku jednostavnost, moškor siledžijstvo i powerviolence kompaktnost u jednu, uh, kompaktnu celinu. Sve što sam do sada čuo od Chain Snatcher bilo je odlično ali ovaj album je najbolji i muzički i produkcijski i u smislu autentičnosti. Sjajno:
https://chainsnatcher501.bandcamp.com/album/nothing-to-lose

Mislio sam da bend sa imenom Concrete World ima da bude ulični metalizirani hardcore, ali Demo 2025 sastava iz Severne Karoline zapravo nudi podrumski, ali ne i nezanimljivi apokaliptični goregrind. Drugim rečima, bend zvuči kao rani Regurgitate, sa ,,produkcijom" koju morate naučiti da volite, bolesnim, disonantnim rifovima i neljudskim vokalima, ali tekstovi su zapravo tematski negde na drugoj strani i to je osvežavajuće. Cenu sami određujete:
https://concreteworld.bandcamp.com/album/demo-2025 

May Darkness Come je peti album za španski death metal sastav Mass Burial i mada ne razumem kako bend sa više od dvadeset godina iskustva završi sa produkcijom koja zvuči kao da je album sniman na dečijim igračkama radje nego na pravim instrumentima, sama muzika je okej. Ovo je besan, divalj death metal bez mnogo velikih ideja i ambicija da se izmišlja topla voda, ali... šamara i to je dovoljno. Plus, naravno, svirka je više nego korektna i kad se malo naviknete na taj čudan mastering, bude to odlično:
https://massburialdeathmetal.bandcamp.com/album/may-darkness-come

Ignominious iz Ohaja u svom death metalu imaju i malo groove metala a što, ako mene pitate nije IDEALNO, ali ako volite groove metal onda će to celu ponudu učiniti slađom. Novi EP ovog kvarteta, 400 Million Tons of Flesh na omotu ima džinovskog aligatora koji proždire automobile, a četiri pesme koje se tu čuju su, pa, zabavne, dobro producirane sa čak refrenima za koje je zamislivo da će ih publika izvikivati na koncertima zajedno sa bendom. Simpatično je:
https://ignominious.bandcamp.com/album/400-million-tons-of-flesh

Švedski Eldfödd i njegov demo Beyond the Fire je, naravno, mnogo više po mom ukusu. Ovo je razarački old school death metal švedskog ukusa a koji pravi samo jedan čovek, lica namazanog korpspejntom, ali ga pravi ODLIČNO. Demo ima dve pesme koje zvuče kao da ste uzeli Dismember i Unleashed iz 1993. godine i rekli im da imaju pola sata i dvadeset dolara da naprave demo. Rezultat je spoj IZUZETNE ekspertize, bolesno ložačkih melodija i nezauzdane energije, spakovan u korektnu ali vrlo jeftinu produkciju. Neki ljudi su NEPRAVEDNO mnogo talentovani a Sebastian Tamstedt je jedan od njih i nadam se da će sa ovim projektom (ili nekim drugim) ostvariti andergraund slavu koja mu po svakoj osnovi pripada. Demo plaćate koliko hoćete, i ne smete ga propustiti ako volite švedski death metal:
https://eldfdd.bandcamp.com/album/beyond-the-fire

I prvi album benda Tentacult iz Sakramenta mi je bio odličan pre dve godine a sada imamo nastavak, ponovo na Transylvanian Recordings i to je i dalje odlično. Tentacult svoj death-doom metal sviraju sa više elegancije, promišljenosti pa i melanholije od većine kolega i Untamed Revulsion sa svojih šest pesama ide odmereno i metodično gradi atmosferu, puštajući da evokativne teme slušaocu napumpaju očekivanja da bi onda prešli u ozbiljna prebijanja. Zvuk je sada više ,,heavy" nego na prvom albumu ali je sve i dalje prilično živo i dinamično i ovo je jako dobra i sveža, još malo pa progresivna ploča u svojoj žanrovskoj niši. Jako dobro, ne propustite:
https://transylvanianrecordings.bandcamp.com/album/tentacult-untamed-revulsion
https://tentacult.bandcamp.com/album/untamed-revulsion

Confronting Rot su dva momka iz Santjaga sa debi EP-jem Deranged i ovo je simpatična kombinacija disonantnog death metala i melodičnih, šrederskih solaža. Nekako svako ovde dobija nešto za sebe: hardkor mošeri puno vratolomnih momenata sviranih i srednjim i brzim tempom, a gitarski gikovi lepe komponovane solaže. Produkcija je možda i neočekivano solidna imajući u vidu da je ovo prvo izdanje benda iz Čilea ali očigledno je iz kvaliteta pesama da ovo nisu početnici pa se onda tu išlo i u pravi studio, doveden je pravi sešn-basista da odsvira itd. Vrlo dobro:
https://confrontingrot.bandcamp.com/album/deranged

Za brutalni tehnički death metal ćete se obratiti bendu Thanatophobia, takođe dvojcu koji čine jedan muzičar iz Rusije i jedan iz Belorusije. Ova dva čoveka zajedno sviraju i u blek metal triju Ater Sanguis ali Thanatophobia im je glavni propjekat sa evo četvrtim albumom u tri godine. I nije to loše mada nije ni sad otvaranje nekog novog horizonta; ovo je tech death koji se trudi oko pesama i ima jeftinu ali vrlo funkcionalnu produkciju, gde ,,brutalna" komponenta formalno postoji ali je muzika dinamična, slojevita, nije sva u crvenom sve vreme i zapravo ima prostora za atmosferu, kontemplaciju, refleksiju. Na momente me Thanatophobia podseti na eksperimentalnije bendove iz ove branše tipa Afterbirth i Artificial Brain i to je solidna pohvala kada dolazi od mene, a Twilight Space Theatre je album vrlo vredan malo vaše pažnje i vremena:
https://lordofthesickrecordings.bandcamp.com/album/twilight-space-theatre

Enmity / Trojan je split EP bendova Enmity i Trojan. Ovi prvi su death metal sastav sa Balija ali nimalo nalik na uobičajeni indonežanski death metal koji ovde promovišem. Muzika Trojan je jednostasvnija, gruverskija, bliža srednjetempaškom hardkoru a pritom producirana dobro i naštimovana nezamislivo nisko. Nešto ovako teško odavno niste čuli. Enmity su, pak međunarodni projekat (Francuska, Grčka, Indonezija, Jordan) i njihova muzika je srednjetempaški gruverski death/ thrash. Dakle za nijansu su komunikativniji i zvuče kao mračnija Sepultura iz poznijih faza što NIJE LOŠE. Solidan materijal sa obe strane, dobri, iskusni muzičari i pristojna produkcija:
https://enmitymetalband.bandcamp.com/album/enmity-trojan

Buried je ekipa iz Finiksa u Arizoni koja na zanimljive načine spaja sabatovski proto-doom metal sa death metalom po uzoru na, recimo Death. EP Infect & Replicate ima četiri pesme dobrog gruva koji osvežavajuće NIJE zategnut do pucanja i ispunjen notama i udarcima tako da nema prostora za vazduh već, pa, to, gruverski, prijemčiv, a opet HEAVY i šmekerski intoniran. Dobar zvuk, puno karaktera, DOBAR BEND:
https://buriedband.bandcamp.com/album/infect-replicate

Iako se Cartilage iz San Franciska računaju i u grindcore, njihov  najnoviji EP, Tales from the Entrails: A Necrology je zapravo izvrstan primer za to kako se grindcore, goregrind i death metal kombinuju u nečemu što zvuči kao da su Carcass nastavili sa svojim šloki old school grindcore zajebavanjem paralelno sa razvojem svoje melodeath karijere. Dakle, ako volite Carcass iz bilo koje faze, Cartilage će vam biti zanimljivi jer preuzimaju DOSTA od britanskih uzora, ali nezavisno od toga, ovo je izdanje sa odličnim zvukom, vrlo ubedljivom, vitalnom svirkom, puno lepih rifova:
https://everlastingspew.bandcamp.com/album/tales-from-the-entrails-a-necrology

Već par meseci gledam najave za novi album CrusHuman iz Merilenda, a čiji je crtež na omotu veoma efektan. Mislim, čim vidite kako Besides IZGLEDA, znaćete i kako zvuči. Ovo je death metal bez mnogo velikih stilizacija, neposredan, zasnovan na dobrom rifu i gruvu, razgovetan i zavodljiv. Iako sviraju i nešto brže od njih, CrusHuman će sigurno biti simpatični svakome ko voli Obituary ali i svakome ko voli death metal čija je agresivnost lepo izbalansirama plesnom prijemčivošću. Horror Pain Gore Death Productions kao izdavač ovde garantuju kvalitet a bend sa devet pesama u ni pola sata muzike garantuje da vam neće dosaditi. Kip it old skul!
https://hpgd.bandcamp.com/album/besides

Ritual of Decay iz Finiksa imaju vrlo težak zvuk na novom EP-ju, Among Riotous Eaters of Flesh, sa niskim štimom i debelim gitarama i sve je vrlo blisko švedskom chainsaw death metal zvuku, sa rifovima koji kombinuju teksturu i evokativnu melodiju, zverskim vokalima, mošerskim programom. Ali bend je pritom veganska dvojka iz Arizone a tekstovi mu se bave pravima životinja. Što se kaže, Hey, Siri, show me a perfect death metal band for generation Z outcasts, i Siri izbaci ovo:
https://ritualofdecay-maggotstomp.bandcamp.com/album/among-riotous-eaters-of-flesh

Slušali biste death metal – lože vas tehnička nabrijanost i avanturizam u komponovanju i aranžiranju muzike – ali vam smetaju teme tekstova koje su uglavnom zasnovane na prepričavanju 3-4 horor filma? Za vas su Ade iz Rima, death metal bend koji se bavi rimskim carstvom u svojim tekstovima. Supplicium je četvrti album ekipe, posle šestogodišnjeg perioda u kome su se izbacivali samo singlovi i ovo je IZVRSNO. Pričamo o death metalu koji ima i energiju, brzinu i agresivnost sa jedne ali onda i maštovitost, melodičnost, entuzijastična istraživanja folklorne tradicije sa druge strane. Zvuk i svirka su vrlo dobri ali same pesme su ovde glavne zvezde sa tradicionalnim instrumentarijem koji se fino kombinuje sa električnim asortimanom:
https://adelegions.bandcamp.com/album/supplicium

,,Ali Mehmete", kažete vi, ,,ja sam fina devojka i volim muziku za koju se obučeš u večernju toaletu da bi je slušala sa dignitetom! Imaš l i ti neki death metal koji se u klapa u to?" E, pa, naravno da imam, dobro je da ste pitali, jer, evo, švajcarski Kerberos imaju drugi album, Apostle to the Malevolent i to je jedna zabavna orgija simfonijskih aranžmana i proggy death metal rifova. Mislim, ovaj bend se ne šali i kod njih su simfo i operska dimenzija vrlo izražene, ali pesme su napisane da budu ZABAVNE, miks lepo razdvaja instrumente a mastering ne oduzima muzici dinamiku pa je ovo ekstremno pitko i prijatno izdanje:
https://kerberosband.bandcamp.com/album/apostle-to-the-malevolent

Dobro, a da li imamo ove nedelje death metal zasnovan na egiptološkim istraživanjima? Ali da nisu Nile? Imamo! Rusi Ibu en Waab imaju vrlo ugodan debi album, Funeral Texts Of Tombs koji konceptualno ne smišlja ništa novo što pomenuti Nile nisu već smislili ali je sve nekako VRLO DOBRO ovde. Svirka je energična, živa, ubedljiva, pesme su klasični death metal komadi ali sa dobrim ,,severnoafričkim" rifovima, a produkcija je puna, kvalitetna. Meni je ovaj album zvučni ,,comfort food" i preporučujem konzumaciju u neumerenim količinama:
https://kryrartrecordslabel.bandcamp.com/album/funeral-texts-of-tombs

Bukvalno ne razumem kako od silnih sajd-projekata članovi švedskih Wombbath još imaju vremena i da prave nove albume matične postave, ali evo, Håkan Stuvemark, Johnny Petersson i kolege su izbacili sedmi album, Beyond the Abyss, ponovo za singapurski Pulverised Records i ovo je naravno, vrlo ubedljiva ploča švedskog death metala u prepoznatljivom Wombbath stilu. U prvom redu moram da pohvalim produkciju koja nije tako smuljana kako se na nekim recentnim izdanjima Stuvemarkovih i Peterssonovih projekata znalo čuti, ovo je metal koji jeste naštimovan nisko ali zvuk ima zdrav frekvencijski opseg i svirka zvuči dinamično. Pesme ne donose ništa REVOLUCIONARNO novo, ali kombinacija melodičnosti, epike i pankerske neposrednosti koja karakteriše zvuk Wombbath je i dalje prisutna i RADI POSAO. Mislim, sve nekako zvuči kako treba i bend je pristojno inspirisan da isporuči tako da, izvolite:
https://pulverised.bandcamp.com/album/beyond-the-abyss

Gutnoose iz Čikaga sviraju NARAVNO slamming death metal pa je istoimeni debi EP malo više od deset minuta propisne lomljave, dobro producirane i ubedljivo odsvirane. Ovo je ,,uličnija", hardcoreu bliskija verzija slema koja ne samara tehnikom i orijentisana je pre svega na konstantni brutalni moš, pa su pesme kratke, rifovi ložački, teme pesama uglavnom vezane za nasilje. Ako volite Peeling Flesh i celu tu podgrupu ekstremnog metala koju oni simbolizuju, Gutnoose su TAČNO za vas:
https://gutnoose.bandcamp.com/album/gutnoose

Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI

Ugly music for beautiful people je slogan pod kojim bristolski Autoslaughter promoviše svoj demo naslovljen  Joy - Live Demo 2025. Ovo je živi snimak, napravljen pred publikom i osobeni spoj metala, nojza, emoa itd. je u vrlo solidnoj kondiciji na ove četiri pesme. Trio proizvodi jako mnogo buke ali smisleno, sa dosta emocije i zadovoljava potrebe širokog, jelte, slušalačkog spektra. Sirovo, surovo a duševno i naravno po ceni koju sami odredite:
https://autoslaughter.bandcamp.com/album/joy-live-demo-2025

Hahah, o božesvetijebem, u koju uopšte sekciju smestiti split album Invader / Mystvale kad su šveđani Invader i sami ekipa koja meša death metal, crossover thrash i hardcore, a onda je sa druge strane finski Mystvale koji radi dungeon synth? Eklektična kombinacija, ali znate šta? ODLIČNO je. Invader prže energičan metal na idealnoj sredini između death metala i crustcorea, sa teškim, zdravim zvukom i mošerskom pravovernošću a bez gubljenja u baroknim aranžmanima dok je Mystvale za najmanje tri-četiri pedlja iznad dungeon synth proseka koji čujem slučajnim uzorkovanjem na Bandcampu. Mislim, čovek zna da napiše PESMU a onda toj pesmi svedeni, jeftini sinti aranžman daje DUŠU. Svaka čast:
https://invaderhc.bandcamp.com/album/split
https://morgulnath.bandcamp.com/album/split

Black & Damned su možda malo previše cheesy za mene, ali nemački power metal je cheesy po definiciji pa onda valjda svako zna šta da očekuje na trećem albumu ove petorke iz Štutgarta. Naslovljena Resurrection, ovo je ploča epskih tema, teatralnih gestova, ispeglanog, ne baš dinamičnog zvuka, ali ako volite po neki dobar rif, stručno ,,šredovanje" u solažama i te himnične refrene uz koje prosto vidite orke kako nadiru preko brega dok u jednoj ruci stežete mač a u drugoj štit, ovo je za vas:
https://youtu.be/vACsqNBfC88

Kad smo već kod cheesy muzike, drugi album danskih Trold zvuči kao da ste uzeli saundtrak neke igre sa SNES-a i napravili JuTjub rekonstrukciju njenih tema u modernom blackened folk metal stilu. Mislim, supersimpatično je sve to, ali je skoro pa infantilno u tome koliko je preslađeno i napisano a pogotovo producirano da bude na prvu loptu. Ali nije da kod mene to ne pali, jelte, pa ću reći da je I Skovens Rige sasvim ugodno provedeno vreme:
https://troldband.bandcamp.com/album/i-skovens-rige

Prvi album francuskih heavy metalaca Hush, izašao tamo negde 2008. godine  zvao se Erotic Game pa je sada razočaranje da se treći zove samo generičko Forever More, a sad čak imaju i pevačicu u bendu pored pevača Teda! No, to što nema mnogo erotike u najavi ne znači da je ovo rđava ploča. Naprotiv, solidna je, sa modernim heavy metalom izmešanim sa malo '80s šmeka za jednu sasvim urednu i zabavnu kombinaciju. Produkcija je jako bučna, pevanje na Engleskom ume da budu malo i čudno, ali su melodije dobre, refreni ložački, energija poštena:
https://hushmetal.bandcamp.com/album/forever-more-2

ALBUM NEDELJE

Dva albuma nedelje jer danas IMA DA SLAVIMO pa makar izginuli. Prvi je iz Njujorka i, uh, nemam skoro ništa novo da kažem o bruklinskim Sanhedrin povodom njihovog četvrtog albuma. Ovo je i dalje PERFEKTAN spoj klasičnih heavy metal ideja i jedne iskrene, neposredne razrade tako da svaka pesma na Heat Lightning zvuči kao da je nastajala od nule, kroz umetničku obradu životnih iskustava članova ovog fantastičnog trija, radije neko kao deo već etabliranog muzičkog žanra. Erica Stoltz (ex-Amber Asyslum ali i članica neverovatnog Hammers of Misfortune) je i dalje aposolutna zvezda ovog projekta, sa autoritativnim sviranjem bas gitare i izvrsnim pevanjem, ali ceo bend je sjajan, i tako je osvežavajuće čuti heavy metal koji je otresao sa sebe poluvekovne naslage obaveznih sastava i žanrovskog nameštaja i zvuči ponovo NOVO:
https://thesanhedrin.bandcamp.com/album/heat-lightning

A Rumuni VokodloK su svoj debi album snimili još 2003. godine, pa posle pravili veliku pauzu i evo sad nastavka u novj postavi 22 godine kasnije. Ali The Egregious Being je vredelo čekati jer ova ploča puca od invetivnosti, spajajući folklorne elemente sa zujećim, oštrim black death metalom. Ovo je producirano pažljivo, da se ne pretera sa budženjem ali nije sirovo ni po kom osnovu a pesme su raznovrsne i zanimljive, pune odličnih rifova i ubedljivog krljanja:
https://vokodlok.bandcamp.com/album/the-egregious-being-2

Režim ulazi u stadijum ogoljene sile i potpune informativne disocijacije, trudeći se da puštanjem manjih, jelte, riba da budu linčovane po unutrašnjosti nekako smanji pritisak opšteg gneva usmeren prema vrhu piramide. Jasna taktika, videćemo koliko uspešna jer je bes zaista na istorijski visokom nivou nakon prošlonedeljnog napada na mirne građane, šesnaeste smrti od pada nadstrešnice, jasne poruke građanima da država ne pripada njima već partiji. Na sve to, noćas nam je umro i jedan od jako dragih mačora koji je sa nama živeo više od deceniju, pa ćete mi oprostiti što sam besan i tužan u isto vreme. Ali valjda baš zato imamo sreće što iza ovih mojih reči sledi cunami metala.


Nisu svi blek metal bendovi fokusirani samo na satanizam, demone, ratove, egzistencijalnu filozofiju i samoubistva, neki se bave i, pa, finijim temama. Recimo, jednočlani kvebečki Ethyl se bavi alkoholom i njegovim efektima na ljudsko telo i rasuđivanje. In Vino Veritas je drugi album ovog projekta i u pitanju je, kako se i nadate, iznenađujuće PITAK i suptilan blek metal koji ne akcentuje agresiju ali ni neku šugejzersku atmosferu već se lepo vozi u svom srednjem tempu i meditira nad psihoaktivnim svojstvima alkohola. Jako dobar koncept i ubedljiva izvedba:
https://ethylmetal.bandcamp.com/album/in-vino-veritas

Ne znamo ko su i odakle su Osgraef al znamo da im album Reveries of the Arcane Eye prilično jako bije. Ovo je moderni, moderno producirani blek metal ali onaj kome koreni ne leže u šugejz emotivnosti, već pre svega u besu i agresiji. Produkcija je otud bučna a muzika ,,atmosferična" jer mnogi gitarski rifovi zapravo imaju samo smenu dva dugačka tona, ali to treba da bude atmosfera pre svega pretnje i razngevljenosti. I okej, pristojno je mada ne MNOGO maštovito, sa pesmama koje prebučna produkcija čini da zvuče monotonije nego što jesu. Ali ako se troši u malim dozama, bude zabavno:
https://youtu.be/sEryB7LkFDU

Za nešto sirovije, bliže old school prljavštini tu je Gryla, jednočlani projekat iz, naravno, Norveške.    Torbjørn Kirby Torbo ima svega osamnaest godina a Redeemer's Festering Carcass mu je drugi album pod ovim imenom i mada ne pričamo o nekoj sad PREPAMETNOJ muzici, mladalačka energija i antihrišćanski bunt su sveži, autentični i prijemčivi a tehnički kvaliteti albuma su na sasvim pristojnom nivou. Dakle, vriska, udaranje, testerisanje, ali onako, LJUDSKI:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/gryla-the-redeemers-festering-carcass

Još sirovine? Kalifornijskog tipa? Ima. Iron Spire su Kombinacija blek metala i panka iz Zlatne, jelte, države a istoimeni EP im je old school, praktično nostalgičan u svojoj aranžmanskoj svedenosti i jednostavnosti rifova. Ipak, ovo nije ni glupo ni dosadno, pa je čak i zvuk sasvim pristojan i za publiku kojoj je moderni blek metal suviše upeglan, suviše emo, suviše pretenciozan, Iron Spire su osveta iz podruma:
https://ironspire.bandcamp.com/album/iron-spire 

Turci Moribund Oblivion rade već duže od četvrt veka i imaju gomilu album, ali od 2022. godine u osveženoj postavi (u kojoj imate i jednog momka našeg porekla po imenu Emir Ćosović). Tako onda novi album, The Dying Race zvuči jako kvalitetno, jako profi, sa osam pesama modernog blek metala koji se bavi egzistencijalnim temama, ima dosta promena ritma i tempa, energičan je i atmosferičan u pravilnoj meri. Nema u zvuku Moribund Oblivion ničeg što do sada nismo čuli od drugih bendova ali nivo ozbiljnsti sa kojim je ovo napravljeno je visok i album, solidno produciran, se sluša sa uživanjem:
https://moribundoblivionofficial.bandcamp.com/album/the-dying-race

Aran Angmar su, uh, isuviše moderan bend za mene. Ovaj internacionalni projekat (Grčka, Nizozemska, Italija) nekolicine inače vrlo zaposlenih muzičara je vrlo profi produciran, napisan da bude prijemčiv i publici kojoj bi Burzum bio previše tr00, a da opet ne izdaje blek metal matricu ni na jedan supstancijalan način i mada je sve to suviše komunikativno i previše ,,producirano" za moj ukus, treći album, Ordo Diabolicum ima dosta lepih mediteranskih motiva među svojim rifovima da ne mogu da se mnogo ljutim. Ima tu lepote, ima himničnosti ima propisnog metalskog cheesea, pa kamen bi proplakao:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/ordo-diabolicum

Razume se, Nattverd su znatno više po mom ukusu. Iako imaju istog izdavča (nizozemski Soulseller Records), Nattverd su znatno bliži nekom old school idealu, sa hladnim, satanskim blek metalom napravljenim u majci Norveškoj i produciranim iznenađujuće dobro. Peti album projekta, Tidloes naadesloes ima prijatno dinamičan miks i master a muzika je utemeljena u old school neposrednosti i epici koja više zvuči kao da prema vama maršira armija orka a ne da letite na krilima zmajeva, ako mogu tako da se izrazim. Prelepo je, dakle:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/tidloes-naadesloes

Uhka je blackened metal punk projekat iz Finske. Delo uglavnom jednog čoveka, EP  Yön Tälle Puolen ima četiri pesme poštene, sirove rokačine sa blek metal gitarama i pank nervozom u isporuci a koja podrazumeva česte promene ritma i tempa. Produkcijski je ovo, naravno, svedeno i jeftino ali svaki zvuk je na svom mestu a boje, ma koliko sirove bile, su lepe. Prija to:
https://uhkabm.bandcamp.com/album/y-n-t-lle-puolen

Heruka su italijanski simfo-blek metal bend ali novi EP, Panacea nema simfonijskih elemenata i nudi samo odlično napisan, energičan, ekspresivan blek metal. Heruka vole filozofske teme i poetsko izražavanje u tekstovima (koji su na Italijanskom), a muzika je žestoka, sa puno progresivnih elemenata u pesmama koje karakteriše visokooktanski, furiozan izvođački modus. Dobra produkcija zaokružuje ovaj IZVRSNI EP sa šest pesama od kojih su pet potpuno nove. Sjajno:
https://herukaproject.bandcamp.com/album/panacea

Blood Chariot iz Portlanda u Mejnu sviraju blek metal ali njihov prvi EP, Chariot of Blood sa svoje dve pesme nudi muziku koja je blek metal samo u osnovi, sa razradom koja je bliža stoner roku i doom metalu. Ovo je odlična kombinacija jer Blood Chariot blek metal koriste samo kao readymade formulu za muziku koja je ekspresivna i emotivna, a svirka im je gruverska pa i psihodelična na način na koji to kolege uglavnom ne rade. Zvuk zanimljiv, bend raspoložen, materijal odličan a cena koliko date:
https://bloodchariot.bandcamp.com/album/chariot-of-blood

Cosmos je ime prvog EP-ja solo projekta Magnus Madrugoth a što je pseudonim bubnjara po imenu Edson Cremildo Litsur, jednog vrlo zaposlenog momka na andergraund metal sceni Mozambika. O ovoj sceni naravno, ja ne znam ništa ali Edson svira u nekoliko bendova različitih podžanrovskih orijentacija, od metalkora do blek metala, a mada je Cosmos relativno monoton materijal, on ima pravoverni fokus na ono što je u blek metalu bitno, dakle ima KARAKTER i nešto da kaže. Lepo!!!
https://magnusmadrugoth.bandcamp.com/album/cosmos

Jeste dosta šmekerski kad vas nema petnaest godina posle prvog albuma pa objavite drugi album i on ODLIČAN. Peleponesko-atinski No Hand Path se u svojoj muzici bave unutrašnjim životom i filozofskim pitanjima, promišljajući tradiciju, religiju, porodicu, naciju, a sve to ide na podlozi kvalitetnog, atmosferičnog, ali oštrog blek metala. Ovo nije muzika izrasla iz shoegaze zvuka i album Μυστικισμός της Ενηλικίωσης je disonantniji, hipnotičniji, opasniji od onog što makar ja podrazumevam pod standardnim atmoblack zvukom, ali on jeste i melodičan i neće vas odbiti od sebe prenapucanom produkcijom koja implodira bubne opne. Vrlo dobar povratnički album:
https://nohandpath.bandcamp.com/album/-
https://flogarecords.bandcamp.com/album/mysticism-of-coming-of-age

Cradle Of Filth su jedan od onih bendova čija mi muzika nikada nije ništa značila ali se mora poštovati grift koji traje evo, već duže od tri decenije. Dani je uspeo da blek metal iz nihilističke, andergraund muzike za sociopate i suicidalne usamljenike pretvori u seksi reviju dekadencije i vikend-blasfemije za opštu populaciju i, evo, to i dalje funkcioniše. Novi album, The Screaming Of The Valkyries nije manje kič od bilo kog prethodnog ali je respektabilno dobro napisana i odsvirana ploča melodičnog, populističkog ali KVALITETNOG blek metala sa gotskim i romantičarskim prelivima, dok nivo teatra koji Dani proizvodi, iako visok, i dalje ne zaklanja taj kvalitet muzike.
https://cradleoffilth.bandcamp.com/album/the-screaming-of-the-valkyries
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nKsxA-foIs6cQfksRVxPqWTeVX73KEr-c

Kome je to ipak previše komercijalno, evo mu novog albuma ukrajinskih depresivaca i atmosferičara, Drudkh. Ne znamo postavu koja je svirala na Гра тіней (Shadow Play) (mada Metal Archives pominje pevača Thuriosa i gitaristu Romana, ali to može biti samo učeno nagađanje), ali ovaj album zvuči zrelo, bogato i ubedljivo možda i više nego i jedna ploča ovog projekta do sada. Blek metal je ovde stručno izmešan sa šugejzerskim popom a pesme su promišljene, odmereno aranžirane, kontemplativne a i dalje žive. Rana faza ove grupe u kojoj se štancovalo po nekoliko albuma godišnje je svakako bila uzbudljiva ali sada sa pauzom od tri godine između dva izdanja, a koja se poklapa sa trajanjem rata u Ukrajini, Гра тіней ima posebnu težinu. Nisam čovek naročito dobro baždaren na blackgaze ali ima bendova koji opravdaju čitave žanrove u kojima sviraju. Drudkh su bez sumnje jedan od njih a ovaj album im je izvrstan:
https://drudkh.bandcamp.com/album/shadow-play

Iz Ukrajine stižu i Bahmuth, bend za koji nisam siguran ni koliko članova ima. Forenzičkom analizom njihovog instagrama utvrđeno je da postoje najmanje dva čoveka u ovoj postavi, jedan da svira gitaru a jedan da svira bubnjeve, a ako ih je više, nek praštaju što sam ih propustio. No, važnije je da se istakne koliko je debi album ove ekipe, Serpent's word, FENOMENALAN. Isprva sam bio malo sumnjičav, na ime dosta ravnog, nedinamičnog zvuka ali kad čovek stvarno posluša kako ovi ljudi sviraju shvati da je ovo beskompromisan, razarački blek metal baš onakav kakav ja najviše volim. Dakle, rifčine, brzina, bastbitovi, promukao, ispucao vokal, jedna sofisticirana agresija u svemu što bend radi, prepuna detalja i dobrih ideja, ali stavljena u format furiozne, paklene izvedbe. Jako dobro pisano, fantastično odsvirano i da je producirano malo skuplje, izašlo bi na crtu bilo kom albumu bilo kog švedskog blek metal benda iz klasične epohe. Ali i ovako je, rekosmo FENOMENALNO:
https://bahmuth.bandcamp.com/album/serpents-word

Zar je već prošlo skoro tri godine od poslednjeg albuma njujorških Imperial Triumphant? Njujorški avangardni blek metal sastav, istina je, pravi tako kompleksne i semantički guste ploče da čoveku i treba dosta vremena da ih obuhvati uhom i intelektom, da ih pravilno prouči, provari, oseti. Ni šesti album, Goldstar nije izuzetak sa muzikom koja je multižanrovska i nadžanrovska na jedan vrlo osoben način. Tako u pesmi na kojoj gostuje Thomas Haake (iz Meshuggah) slušate svojevrstan džez i folk u kombinaciji sa blek metalom a naredna, Hotel Sphinx, je halucinatan spoj džez-fank gruva, blek metalskih blastbitova, disonantnih gitara i melodičnih refrena. Imperial Triumphant su pravi primer kako eklektičnost ne znači svaštarenje, pa čak ni crpljenje energije iz sudara suprotnosti. Njihova muzika se upravlja višim logikama i filozofijama nego što je žanrovska razdela, pa je i Goldstar – inače odlično miksovan i prilično dobro izmasterovan da se ipak očuva nekakva dinamika – primer kako možete ostati ,,stvarno" metal bend a ipak svirati muziku koja po emotivnoj zrelosti, intelektualnom kapacitetu i generalnoj umetničkoj ambiciji spada u vrhunsku avangradu. ,,Izvanredno", rekao sam čak i pre nego što sam stigao do pesme u kojoj imamo Thomasa Haakea na bis a sa njim svira i Dave Lombardo, LIČNO:
https://imperialtriumphant.bandcamp.com/album/goldstar-24-bit-hd-audio



Iako naslovljeni Psychedelic Riffage From Under the Ground of Budapest vol.1 i  Psychedelic Riffage From Under the Ground of Budapest vol.2, novi albumi mađarskih Psychedelic Source Records su apsolutno freeform džem bez mnogo ,,rifova" a sa mnogo kroišćenja efelata da se individualni gitarski tonovi produže, saviju i transformišu u čitave ravni zvuka i boje. Ovo su prva dva prvi u nizu albuma koji će biti objavljivani tempom od jednog nedeljno na Bandcampu kolektiva, a snimljeni su tokom serije setova u budimpeštanskom klubu Riff (otud i naziv albuma), ,,jednom od poslednjiih bastiona pravog andergraunda u Mađarskoj"  koje su Bence i ekipa radili kao predgrupa drugim bendovima tokom poznog Februara. Svi daunloudi će biti prodavani po ,,plati koliko želiš" ceni, kako ovi ljudi i inače rade a ovih sedamdeset i kusur minuta prelepog psihodeličnog džemovanja (na drugom albumu sa dodatim moog sintisajzerom i trubom) su idealni i za neobavezno slušanje u pozadini i za intenzivne hemijski pojačane sesije dubokog slušanja. Izvrsno:
https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/psychedelic-riffage-from-under-the-ground-of-budapest-vol-1
https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/psychedelic-riffage-from-under-the-ground-of-budapest-vol-2

Italijanski stoner rokeri Turbobobcat su album Space Gargoyle snimili još  pre pandemije, ali je iz nekog razloga tek sad donesen na svetlo dana. Razlozi verovatno nemaju veze sa kvalitetom materijala jer je ovo ODLIČNA, bučna rokenrol svirka, sa idealnim odnosom barskog hard rok gaženja i suptilnijih psihodeličnih gestova. Dakle, ovde dobijate šest pesama velikih bluzerskih rifova, moćan, agresivan gruv, himnične refrene ali i zanimljiv gitarski rad sa pametnim korišćenjem efekata da se dobije taj ,,space" kvalitet. Veoma je dobro:
https://turbobobcat.bandcamp.com/album/the-space-gargoyle

El Zahir su meksički stoner rok bend čiji istoimeni album odiše garažnom energijom. Ovde ima devet pesama koje zvuče kao da su snimljene u podrumu, tokom teškog drogeraškog džemovanja, sa dodatkom semplova iz filmova (uključujući Sama Jacksona iz Pulp Fiction) i ako vam nije bitno da muzika zvuči ulickano i upeglano i cenite znoj, dim i sirovu psihodeliju, ovde ima dobrog gruva i lepih tekstura.
https://elzahir.bandcamp.com/album/el-zahir

Brathair je još jedan od projekata Petea Campbella iz Pentagrama i odličan je. Debi album Thicker Than Water je najvećim delom napisan i snimljen od strane samog Campbella, ali sa doprinosima drugih kolega i zvuči kao jedna zrela, pitka a ne plitka ploča doom/ stoner rocka. Pesme su spore i podugačke ali imaju neodoljiv gruv, rifovi su doomerski melodični a vokali uglavnom jako dobri. Dobrodošlo podsećanje da doom metal – i uopšte, muzika – sa karakterom osvežava svoj žanr i seća nas na to zašto ga volimo:
https://brathair1.bandcamp.com/album/thicker-than-water

Australijanci Amammoth imaju drugi album, a izdavač je sardinijski Electric Valley Records i ako znate ovu firmu, znate i da se njihova izdanja kupuju na neviđeno. Distant Skies and the Ocean Flies je, dakle, dobra ploča sporog, otmenog a i dalje sirovog, svedenog stoner-dooma u kome nema ni skupih studijskih efekata ni nekakvog simfonijskog aranžiranja pesama. Bend se oslanja na zdrav, suv zvuk, tešku, sporu svirku i pesme dovoljno dugačke da se veliki, zarazni rifovi urežu u vašu moždanu koru. Samo za inicirane, ali veoma dobro:
https://evrecords.bandcamp.com/album/amammoth-distant-skies-and-the-ocean-flies

Iz Australije su i Ghostsmoker a njihov debi album, Inertia Cult je više blackened sludge-doom metal nego stoner rok, a što biste možda zbog imena očekivali. Svakako, Ghostsmoker isporučuju kvalitetan spor, bolestan gruv, sa teškim, repetitivnim rifovima, mamutskim gruvom i blek metal vokalima i to je jedna odmah razumljiva i – ako ste žena ili čovek pravog kova – prijemčiva kombinacija. Ovde vam neće biti prijatno ali treba naučiti voleti i neprijatnost:
https://ghostsmokerau.bandcamp.com/album/inertia-cult-2

Znate kako Šveđani potpuno dominiraju u modernom hard roku? Caboose su više stoner rok bend, ali album Left For Dust pored svih fazova i niskih štimova ima i tu neku nestašnu, mangupsku dimenziju koja mu dodaje ne baš GLAMUR ali ga izvlači iz prašine u kojoj se valja većina stoner kolega. Naravno, ovo JESTE dosta štrokavo i Caboose polivaju bluzerskim rifovima i maste wah-wahom, no sve na gomili ima i bezobrazluk što će se dopasti i sleaze metal publici. Sve je to bluz, sve je to rokenrol. A u ovom slučaju VRHUNSKI rokenrol:
https://caboosefuzz.bandcamp.com/album/left-for-dust

Imamo još hardrokerskog materijala. Deaf Revival su dva lika iz Memfisa sa albumom pravoverne teškorokerske cepačine naslovljenim Desperate Music, Desperate Times. Nema ovde neke pretenciozne reinvencije tople vode, da se razumemo, ali Deaf Revival imaju zdrav, glasan zvuk, dobre rifove, odličan vokal i generalnu energiju ekipe koja u Petak uveče nastupa u lokalnom klubu i voljna je da vam na sat vremena izbriše sećanja na sve što vas u životu muči izvan tog prostora. Snažno, glasno, šmekerski:
https://www.youtube.com/watch?v=B-ZkKoEiGOE

Za porciju PRAVOG i odličnog stoner roka ove nedelje poslužićemo novi album benda Fuzz Evil iz Arizone. O njima sam već pisao pre dobrih sedam godina, ističući sjajan i funkcionalan spoj na Stooges nalik garažnog roka i sporog, teškog, jako faziranog stoner zvuka . Sa vremenom zvuk benda je dodatno sazreo, pesme su dobile skoro ritualan kvalitet i to su sada opušteni, veoma gruverski komadi od po šest ili sedam minuta koji pritom imaju i potrebnu rokenrol dramu u sebi. Dakle, himnične refrene, ložačke solaže, sve što treba, a sve to na podlozi ULTRA hevi gitara i bolesnog, iznurujućeg ali neodoljivog gruva. Fantastično!
https://fuzzevil.bandcamp.com/album/smear-merchants

Kako Thrill Jockey poslednjih godina praktično ne znaju da objave loš album tako ću vam odmah reći i da Drop Out III britanskih eksperimentatora i post-rokera Gnod udruženih sa njujorškim White Hills UOPŠTE nije loš. Ali da zahteva slušaoca radoznala duha i širine interesovanja, to da. Stavljam ga u ovu sekciju jer dobar deo pesama ima izraženu psihodeličnu notu, ali ploča će biti zanimljiva i post-rokerima, metalcima, svima koji vole malo deep listening ugođaja izmešanog sa električnim gitarama. Trn on, tjun i i znate već sami dalje:
https://gnod.bandcamp.com/album/drop-out-iii

Ako volite doom metal al da je BAŠ spor, tu su Finci Oakmord i njihov treći album, Take the Step. Osnovani pre šest godina, negde pred pandemiju, Oakmord su duo vrlo iskusnih muzičara sa gomilom sludge i doom projekata u kojima sviraju. Pod ovim imenoim prave funeral doom, dakle, najsporiju, najdramatičniju, najemotivniju itd. varijantu doom metala pa i Take the Step zvuči svečano, teško, bremenito emocijom. No, Oakmord ne preteruju sa dužinom a što ih izdvaja od funeral doom sabraće i sasestara. Prva dva albuma trajala su po pola sata, ovaj je duži ali su pesme urednih pet-šest minuta u proseku, bez mnogo iskakanja i sa jasnom vizijom da se svečana, ozbiljna tema dodeljena svakoj od kompozicija lepo istraži i sahrani da bi je nasledila naredna. Bogat, snažan zvuk takođe ostavlja jak dojam sa gitarama koje imaju prostora u miksu da se lepo rašire i slušaocu ponude višeslojno iskustvo i prostor da u njega uđe i izgubi se. Jako, jako dobro:
https://oakmord.bandcamp.com/album/take-the-step


Uranus Space Club na papiru deluje kao neka neslana šala ali ovaj poljski stoner rok bend je jedna od najboljih stvari koje ćete čuti ove nedelje, pa verovatno i ove godine. Album Space Pleasures je stoner rokerska ploča utoliko da ima moćan bubnjarski gruv i razjarenu basčinu u srcu benda, ali Uranus Space Club programski traže spojeve sa fankom i džezom pa pričamo o ploči gde pored dva nabrojana instrumenta iz obaveznog sastava imamo i izvrsno korišćene orgulje a onda i saksofon. Dakle, za bend bez gitare u postavi, Uranus Space Club ne samo da prave POŠTEN i bučan rokenrol nego je taj rokenrol onda lansiran u svemir da kreira kosmički disko i psihodelični fank zajedno sa heavy psych programom i to je IZVRSNO. Nema pevanja ali i ne treba!
https://uranusspaceclub.bandcamp.com/album/space-pleasures


Lajpciški trešeri Exxperior imaju četvrti album, Exxtreme i to je ploča sa šesnaest (!!) pesama ekskstremno žestoke svirke. Bend radi već deceniju i po a članovi sviraju u gomili death metal, crust i thrash ostava pa je Exxtreme jedna gotovo razmetljivo kvalitetno odsvirana ploča pesama koje idu ekstrmeno brzo, briju strahovito oštrim rifovima i na sve načine pokazuju da je Exxperior na vrhu lanca ishrane. Ta kombinacija old school thrash i crossover energije sa zaista divljenja dostojnim tehničkim kvalitetima izvedbe me je kupila na keca ali i pesme su napisane vrlo dobro, sa puno smislene muzike spakovane u kratke formate. Izvrstan, IZVRSTAN thrash:
https://exxperior.bandcamp.com/album/exxtreme

All Against iz Lisabona imaju zaista zanimljiv treći album. Straight Down to Hell je, tehnički gledano, ploča izmešanog thrash i groove metala, dakle, ne moj prvi izbor koktela ako bih se pitao, ali bend piše tako dobre i zanimljive pesme u kojima je melodičnost i himničnost u idealnoj opoziciji sa žestinom kojom se svira da sam ostao zatečen i prijatno iznenađen. Thrash komponenta je ovde besprekorna sa ubitačnom svirkom kakve se ne bi stideli Dark Angel ili Sepultura iz poznih osamdesetih, dok su melodične, groove teme iznenađujuće efektne i podižu album na naredni nivo komunikativnosti i značenja. Sjajno je, kao neka Metallica koja je šutnula Larsa iz postave 1987. godine i dovela Devina Townsenda da radi sa njom šta hoće:
https://ragingplanet.bandcamp.com/album/all-against-straight-down-to-hell

Iz iste države su i Raging Slayer a njihov debi album, Catatonic Symphony je jedna orgija thrash metal užitka. Iako veoma tehnički impesivan ovaj album pre svega osvaja svojim old school pristupom pesmama koje su bazirane na thrash i speed idejama iz osamdesetih, pa onda sklopljene i odsvirane u savremenom stilu. To je uglavnom sve delo jednog čoveka u domenu kompozicije, a koga znamo samo pod pesudonimom Slaytanic Speedball Possesser, no i njegovi saradnici na ovom albumu su sjajni i ova ful-kvartet postava zvuči jako autoritativno i moćno. Osam pesama koje imaju finu dinamičku i harmonsku širinu ali i album usredsređen na isporuku koncentrisane energije pravo u vašu facu – čist užitak. Ako, dakle, volite pomenute Dark Angel ili Speulturu iz osamdesetih ovde se nećete razočarati:
https://selvajariarecords.bandcamp.com/album/catatonic-symphony

Ne znam da li ste 39 godina sa zadržanim dahom čekali da izađe drugi album američkog thrash metal benda Predator, ali evo ga i DOBAR je. Ili makar vrlo zanimljiv, sa kombinacijom thrasha i heavy metala koja ima u sebi dosta progresive i svežih ideja.  U ovoj verziji bend čine samo dva čoveka, ali samo jedan od njih, Jeff Prentice, je u bendu od osnivanja, i verujem da je autor većine muzike na ploči Unsafe Space, dok kolega Frank Forray (iz Ninth Circle) svira bas i ritam gitaru. Dakle, ovo je više studijski projekat nego što očekujem da Predator uskoro vidimo na turneji ali album je zaista dobar, sa finim old school '80s šmekom ali i tim originalnim, svežim idejama koje sam pominjao. Plus tekstovi su old school konspiratologija kakva je u speed i thrash metalu osamdesetih umela da bude pobrkana sa socijalnom angažovanošću, tako da, sve se uklapa! Odlično je ovo:
https://fighter-records.bandcamp.com/album/unsafe-space

A Italijani Awaken The Night na svom debi albumu skoro da zvuče kao da su ga snimali osamdesetih. Mislim, nazvan je Total Kommando, to bi trebalo da sugeriše kakva je ovde muzika. A prelepa je, naravno, sa pankerskim speed metal čukanjem koje zvuči kao da je napravljeno u šupi, snimljeno u šupi i pušta se u šupi gomili pijanih tinejdžera sa repovima i brkovima da se šutiraju ko nenormalni. Old school orgija za one koji znaju:
https://awakenthenight666.bandcamp.com/album/total-kommando

Filipinci Rabies sebe opisuju kao ,,treš metal manijake" pa možete da mislite kakav im je živi album, naslovljen jednostavno Live. Dobar je, onako, divalj, razjaren, a opet tehnički disciplinovan sa jakim, nabudženim živim zvukom a koji opet dopušta da se čuje dinamika u svirci. Koncepcijski, bend voli da naloži dobrim rifom, da uhvati jak tempo i da posoli sirovim, vrištećim vokalom. No, u moru blackened thrash bendova u kome se danas davimo, Rabies se izdvajaju značajno tehničkijom svirkom i kompleksnijim aranžiranjem pesama. Album je snimljen u studiju, dakle, publike nema, ali je svirka veoma ubedljiva, pesme su sa dosadašnja dva albuma i kraćih izdanja i ovo je svojesvrsni best of, pa ako do sada niste slušali Rabbies, ovaj mosh-friendly album je idealan za upoznavanje:
https://rabiesattack.bandcamp.com/album/live-2

Onda imamo Norvežane Corroder sa EP-jem Pyres of Uncreation kao primer KVALITETNOG black thrash zakucavanja. Četiri pesme na ovom materijalu (plus intro) su nekomplikovane ali kvalitetno napisane i odsvirane, usmerene na neumoljiv juriš napred uz mračne, preteće rifove, promukli lavež pevača, jak tempo. Ima ovde više sofisticiranosti nego što ovaj moj kratki opis sugeriše i pesme su zaista dobre a zvuk ugodan tako da Corroder od mene dobijaju jake preporuke:
https://corroderofficial.bandcamp.com/album/pyres-of-uncreation

Trepidation iz Nju Hempšira imaju savršen demo naslovljen Demo 2025. Ovo je lo-fi powerviolence hardcore koji, kada je ozbiljan, nudi destilovanu brzinu, nervozu i agresivnost, spakovane u letalne, male, efektne doze. Kad se šali, sasvim je pristojno duhovit a onda i iznenađujuće uspešno eksperimentalan. Jako dobro i jako MANIČNO:
https://trepidationbandnh.bandcamp.com/album/demo-2025

BENLÅS su danski kvartet osnovan prošle godine koji u osnovi svira hardkorpank ali je njihova muzika otvorena za svaku perskeptivu pa je debi EP, #1 ugodno svaštarski. Ne u nekom specijalno postmodernom smislu, ovo nije napadno eklektično već četiri pesme samo organski i spontano spajaju pank, hardkor, rok, metal itd. u skladnu, energičnu i melodičnu celinu. Zvuk je heavy i teksturiran, svirka moćna, sve je odlično a plaćate koliko hoćete!
https://benlaas.bandcamp.com/album/benl-s-1-ep

Soul Exchange iz Teksasa, pak, sviraju sasvim strejt metalizirani hardcore sa dosta uličnog, siledžijskog mirisa, ali i sa dobrim metal rifovima, zdravim gruvom, kvalitetnim heavy zvukom. Demo snimak Promo 2025 ima tri pesme i predstavlja ih u vrlo povoljnom svetlu pa ako volite ovakav stil, cena je ona koju sami odredite:
https://soulexchangetxhc.bandcamp.com/album/promo-2025

Trauma Shot su tri lika iz Vinipega koji sviraju metalizirani hardkor u stilu kasnog krosovera ili ranog metalkora. Dakle, ima ovde tog ,,gangsterskijeg" gruva u najavi ali EP Where Weakness Dies je još uvek dosta baziran na panku i thrash metalu i meni to, razume se, prija. Četiri pesme oštrine, energije, ukusno oblikovane agresije za ljude koji znaju:
https://traumashot.bandcamp.com/album/where-weakness-dies

Ill Natured su australijski hardcore bend sa dosta death metala u svom zvuku. EP Cryptic Psychosis posledično bije vrlo teškom pesnicom, nudeći mrveće bas bubnjeve, puno divljačkog gruva, psihotične vokale. Ako volite težak a ipak donekle i topao zvuk, te tribalnu energiju circle pita, ovo će vam doneti lepe trenutke:
https://lastriderecords.bandcamp.com/album/cryptic-psychosis

Metalcore ili makar hardcore sa dosta metalcore šmeka stiže nam iz susedne Hrvatske sa EP-jem kvarteta Survived by Nothing. Naslovljen Welcome to your Grave ovo je izuzetno kvalitetna procesija konzistentno disonantnih gitara, nu-metalskih vokalnih afektacija pored klasične uličarske geng-ekspresije i nervoznih, plesnih ritmova. Odlično je ovo i napisano i producirano i mada stilski ne pripada krilima hardkora i metala koje ja posebno volim, pesme su toliko dobro napisane a te gitarske disonance su toliko nametljive da mi se dopalo MNOGO više nego što sam očekivao. Plus cena je koliko date a što je EKSTREMNO fer za ovako dobar materijal. Metalkor, braćo, a ne zvona i praporci:
https://survivedbynothing.bandcamp.com/album/welcome-to-your-grave

Absolute Powerforce iz Sent Luisa imaju finu pank komponentu u svom zvuku. EP Bite Down je svakako taj moderniji, metaliziraniji hardcore, ali rifovi su jednostavni, svirka lepršava, pevač i pored promuklosti ima intonaciju koja podseća na stare straight edge bendove iz osamdesetih, tako da je meni ovaj materijal nekako lepo legao. Produkcija odlična, a siledžijski, pa i praktično nu metal delovi su šarmantni i doprinose ugođaju, Pored toga, cena je koliko kupac odredi:
https://absolutepowerforce.bandcamp.com/album/bite-down

Za nešto raznovrsniji ugođaj imamo Italijane Stormo koji sviraju onu danas dosta popularnu i često vrlo uspešnu kombinaciju hardcorea, posthardcorea, mathcorea i screamoa. Album Tagli/Talee ima pesme praktično blek metal furioznosti, ali sa više ,,gejz" melodijčnosti i screamo vokalima, ali i pesme sa elektronskim bitovima, pesme složenih, matematičarskih metrika itd. Sve je to odsvirano vrhunski, napisano kurčevito ali sa potrebnom teorijskom i tehničkom podlogom i producirano korektno pa Tagli/Talee preporučujem iz sve snage:
https://stormo.bandcamp.com/album/tagli-talee-2

Caesar Augustus iz Kolorada prave, za mene, vrlo lep spoj više podžanrova hardkorpank muzike, pa je minialbum The Ides of March skoro idealna i skoro idealno uzbudljiva ploča u kojoj posthardcore, screamo, mathcore i thrashgrind stoje u savršenom odnosu. Ovo je ekspresivno, emotivno a istovremeno blago distancirano i formalizovano visokim tehničkim kvalitetima i istraživanjem efekta disonanci i doslednih repeticija na slušaoca. Pritom, zvuk je živ, dinamičan, svirka IZVANREDNA a pevanje savršeno. Ako ovaj bend ne bude veliki makar u okvirima andergraund scene kojoj pripada, biće to nepravda kosmičikih razmera. Savršeno je i jedini problem je što bend ne prodaje digitalni daunloud kako bi vas ubedio da kupite kasetu.:
https://caesaraugustus.bandcamp.com/album/the-ides-of-march
https://fiadh.bandcamp.com/album/the-ides-of-march

(kraj u sledćem postu)

Ekstremno sam prijatno iznenađen albumom Phobophlyptix benda Phobophlyptix iz Los Anđelesa. Ova kombinacija panka, metala, thrasha, crossovera i grindcorea kao da pogađa sve idealne kombinacije između ovih formi energične, brze muzike, nudeći pritom stalno sveža, zanimljiva rešenja. Osnova je srazmerno jednostavna, sa kratkim pesmama – samo jedna prelazi dva minuta, a većina je kraća od minut – i sirovijim zvukom ali su kompozicije napisane pametno, gitarske harmonije su sjajne a pevačica odlična. Moćno!
https://phobophlyptix.bandcamp.com/album/phobophlyptix

Koravidanje iz Kvebeka su ove godine svakog meseca izdali po jedan album. Naravno, sve je to lo-fi, kućni grindcore ali sa novim albumom, Old Style, eksperimentalna dimenzija je još izraženija, sa mnogo korišćenja ,,found sound" materijala i generalne zajebancije koja oštar, napadački grind stavlja u možda ne baš AVANGARDNU ravan, ali je svakako izdvaja od OBIČNE generalne zajebancije. I Old Style plaćate po želji:
https://koravidanje.bandcamp.com/album/old-style

Istajemo u sličnom prostoru sa novim albumom veteranske grind-noise postave iz Ajove, Captain Three Leg. Album Wet With Blood ima čak 46 pesama i traje manje od petnaest minuta a glavna razlika u odnosu na ovakve projekte iz na primer osamdesetih i devedeseth je da je produkcija dobra a svirka kvalitetna. Pesme su... uglavnom šaljivi krateži sa tekstovima koji se razumeju, više powerviolence nego noise ili grindcore pa kome treba TO, ovde ga ima dosta. Digitalni daunloud plaćate koliko hoćete:
https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/wet-with-blood

Kod Španaca atxurra se death metal i hardkor prirodno mešaju. EP Mailu / Iltze / Buru je brutalan, težak, agresivan, tamnih tonova i sirovog zvuka, ali su pesme jednostavne i neposredne i death metal rifovi idu uz ukusnu hardcore ekspresivnost. Prijatno je to:
https://atxurra.bandcamp.com/album/mailu-iltze-buru

Rale iz Severne Karoline sviraju vrlo neobičan progresivni death metal na svom novom EP-ju, Spirit Death. Ovo je nastavak njihovog prvog EP-ja iz 2021. godine i u vrlo eksplicitnom gestu odmaka od ,,obične" death metal matrice, interesantna je kombinacija klasičnih death metal elemenata (hromatski denflovani rifovi, izmučen gruv sa stalno promenljivim ritmom, ekstremni vokali), psihodeličnih space rock pasaža, pa čak i art rock tema. Kad se čovek malo navikne na zvuk, pred njim se ovaj materijal otvori kao višedimenzionalan krajolik zvuka i boja, harmonija i tema i bude to ODLIČNO. E, sad, nadam se da će bend uskoro imati i album jer mislim da pokazuje veliki potencijal da priča duge narative koji ne treba pustiti da vene. Ako vam se dopao smer u kome su Blood Incantation poveli svoj death metal poslednjih godina, Rale će vam biti dragoceni:
https://ralenc.bandcamp.com/album/spirit-death

Liverpulski Pithy najavljuju album demo snimkom sa dve pesme nasloveljenim Album Promo 2025 i ovo je užitak za svakog ljubitelja čistog, old school brutal death metal zvuka. Nije da takve muzike nemamo i danas u zadovoljavajućim količinama, ali ipak je lepo čuti da to neko radi ovako kompetentno, uzimajući formu ultimativne agresivnosti (blastbitovi čine oko 80% svog ritma koji se ovde čuje) i unutar nje praveći zanimljive, okretne pesme. Suffocation iz svoje rane faze su očigledna preteča za Pithy ali naravno da danas imamo još ovakvih bendova koji brutal death metal sviraju u jednom prečišćenom izdanju, spajajući sirov, funkcionalan zvuk sa dobrom tehničkom ekspertizom i fokusirajući se na precizno nanošenje štete. I Pithy stoje rame uz rame sa mnogo iskusnijim postavama. Odličan demo, i jedva čekam album a ove dve pesme platite po izboru:
https://pithy.bandcamp.com/album/album-promo-2025

Imprecation iz Hjustona su predstavnici baš pravog andergraunda. Aktivni od početka devedesetih (sa jednom većom pauzom), i sa tri albuma i gomilom kraćih izdanja iza sebe, ovi su Teksašani pre par godina izgubili jednog od dvojice osnivača, bubnjara Rubena Elizonda koji je umro od COVID-19 infekcije. Ali ne pre nego što je snimio bubnjeve i klavijature za nekoliko pesama na novom albumu, Vomitum Tempestas. I onda je ovo istovremeno i posveta preminulom saborcu i nastavljanje njegove vizije ali i veoma prijemčiv album death metala sa izraženim satanskim i okultnim dimenzijama. Zaista, Imprecation kao da nemaju ništa sa onim kako se death metal razvijao poslednje tri decenije i njihova muzika reflektuje opsesije koje su black, speed i rani death metal bendovi imali još osamdesetih, sva u mračnoj atmosferi i sa jednom dopadljivom, komunikativnom crtom u svojoj srži. Nije ovo ploča za svakoga ali za ljude koji znaju da cene andergraund doslednost ovo je praznik:
https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/vomitum-tempestas

Defenestrated Treachery iz Visonsina su gomila klinaca koji prave vrlo dopadljiv slamming death metal. Osnovani pre dve godine sada imaju nekoliko snimaka iza sebe, a kao najnoviji stiže nam EP Mummified By A Repulsive Arachnid Evolution koji ne preteruje sa količinom muzike – tri pesme, relativno kratke – ali nudi pošten, plesni slem iznenađujuće dobre produkcije. Sa dva pevača u postavi naglasak je na mnogo neljudskih, tuđinskih vokalnih akrobacija a rifovi su kako treba da budu, zarazni i lepljivi. Ništa preterano originalno ovde nećemo čuti, naravno, ali pričamo o vrlo zdravom, vrlo poštenom andergraund metalu koji će prava publika umeti da ceni:
https://defenestratedtreachery.bandcamp.com/album/mummified-by-a-repulsive-arachnid-evolution

Iz Arizone dolaze četiri momka po imenu Forgotten Graves a koji na istoimenom minialbumu sviraju iskren, pošten, pa i originalan death metal. Osvežavajuće čuti bend koji je čvrsto ukorenjen u žanru a da opet nije sedamstota kopija nekog poznatijeg benda i Forgotten Graves sa svojim prijatnim "blackened" šmekom nude death metal ekspresivnog pa i komunikativnog kvaliteta a da se hedbengerski kapacitet uvek pažljivo neguje. Pritom izdanje se plaća koliko  vi kažete:
 https://forgottengraves.bandcamp.com/album/forgotten-graves-2

Bodybox sa Floride kombinuju brutalni death metal i metalcore u nešto što, uh, nije deathcore. Prvi album ove momčadi (zbunjujuće nazvan 3) je bliži slamcore predlošcima ali najveći deo vremena je kao da ste nekako prirodno izmešali slamming death metal i beatdown hardcore. Što je za mene legitimna kombinacija i kada na stranu stavim koliko je ovo glasno masterovano i da nema šanse da ceo album izdržim u jednom slušanju, mislim da je muzika SASVIM OKEJ:
https://bodybox-maggotstomp.bandcamp.com/album/3

Gates to Hell iz Kentakija i sami kombinuju death metal i hardcore ali ovo je bliže trenutno dosta popularnom formatu u kome sviraju Peeling Flesh i neki od bendova o kojima sam pisao poslednjih nedelja. Death Comes to All, drugi album ove ekipe je vrlo sigurna smena mošerskih rifova, šuterskih pasaža i slemova, stvorena da mase na koncertima ubaci u akciju. Nije da ovde nema i poneki ,,tehničkiji" ispad, ali Gates to Hell prevashodno žele da vas vide kako igrate, pa tako i sviraju. Zvuk na albumu vrlo težak i tvrd, ali pesme imaju više od jedne dimenzije:
https://gatestohell.bandcamp.com/album/death-comes-to-all

Uvek je osvežavajuće kada death metal bendovi (i ostali bendovi iz ekstremnijeg krila naše omiljene muzike) pevaju na maternjem jeziku a taj maternji jezik im nije Engleski. O Mađarima Rothadás sam imao sve najlepše da kažem i pre četiri godine kada im je izašao prvi album a segedinska dvojka je za novi album samo rafinirala svoj i inače veoma zdravi zvuk i koncept. Töviskert... a kísértés örök érzete... lidércharang je album izšlifovanog, odlično napisanog death-doom metala sa stručnim korišćenjem svedenog arsenala rifova i harmonija kakvom bi trebalo podučavati death metal bendove što smatraju da ako pesma nema bar trocifren broj rifova ona još nije gotova. Tibor i Lambert pišu ekonomično, aranžiraju vrhunski, sviraju sjajno i producirani su odično i ovo je zaista izvanredan primerak old school death metalčine koja ZNA ŠTA RADI i to radi mnogo dobro:
https://mesacounojo.bandcamp.com/album/t-viskert-a-k-s-rt-s-r-k-rzete-lid-rcharang

Colpocleisis dolaze iz Liverpula i, pošto su se nazvali po hirurškoj intervenciji kojom se skraćuje vaginalni kanal, jasno je da sviraju slamming death metal. Generalno sam nesklon promovisanju bendova kod kojih se da namirisati mizoginija, makar sakrivena iza medicinske terminologije ali Colpocleisis u tekstovima kao da se bave nasiljem i užasom mnogo opštijeg tipa pa ću ih ovog puta propustiti. Bend inače ima već dva albuma – muzičari su veoma iskusni i sviraju u desetinama projekata – a Mosaic of Morbid Manifestation im je najnoviji EP i ubedljiv je, sa kvalitetnim, teškim zvukom i pesamama koje u pravilnoj meri kombinuju besmisleno brze blastbitove (sa onim dobošem koji besmisleno jako zvoni) i zarazne mošerske slemove. Nisu originalni, ni koncepcijski ni muzički ali su vrlo dobri u ovome što rade tako da, evo:
https://colpocleisis.bandcamp.com/album/mosaic-of-morbid-manifestation-ep

Vrlo prijatan old school death metal stiže na debi albumu glazgovskih Rancid Cadaver. Mortality Denied je ploča brijućih rifova, iznurujućih ritmova, grlenih vokala, kao da ste celu karijeru Cannibal Corpse spakovali u pola termosa, dopunili tekilom, rashladili pa se polili po glavi. Produkcija je prilično dobra (sem tog doboša koji mi je nešto visoko, ali dobro), sa bogatim zvukom gitara, lepim razdvajanjem instrumenata i dovoljno dinamičnim masteringom a pesme su pune evokativnih rifova i dobrog gruva. Odobrava se:
https://rancidcadaver.bandcamp.com/album/mortality-denied

I Rotted Tower iz Nju Džersija su za istu publiku, iako je njihov debi EP, Blessed Ruin možda za malu, malecnu nijansu melodičniji. Ali zaista za nijansu, sa vrlo malo black metal šmeka ubačenog u old school death metal gruv i prebijanje. Mračan, hrskav zvuk, fina svirka, prijemčive pesme, nemam zamerki, naprotiv!
https://rottedtower.bandcamp.com/album/blessed-ruin

Onda imamo Devil Mass iz Teksasa kojima je death metal samo jedna od komponenti na debi albumu, Communion. Ovo je zapravo mračna, satanska kombinacija death metal težine, blek metal oštrine i doom metal mučnine, jedan zaista bolestan opus pesama koje se trude da vam argumente Nečastivog iznesu u najprijemčivijoj formi. Ili bar najprijemčivijoj formi ako ste već sami došli na pola puta do pakla i pitate se kako je tamo. Devil Mass će vam pokazati da je dosta dobro nudeći okultnu, ritualnu muziku za inicijaciju i potonuće:
https://devilmass.bandcamp.com/album/communion

Horrendum Vermis dolaze iz Buenos Airesa i njihov death metal ima dosta osoben zvuk. Ne da bend na svom četvrtom albumu, Temple ov Morbid Divinities, beži daleko od žanra ali za grupu inspirisanu Lavkraftom, Horrendum Vermis imaju iznenađujuće mnogo melodije. No, ovo nije melodeath bend, osnova muzike je uvek meljući, teški death metal gruv, niskog štima, hrapave teksture, dubokog, neljudskog vokala. Horrendum Vermis onda stručno oplemenjuju taj bazis promišljenim temama i melodijama za muziku koja ima znatno više karaktera od prosečnog ,,cave metal" benda inspirisanog lavkraftovštinom a da ne napušta njemu fundamentalnu hermetičnost. Sjajno.
https://horrendumvermis.bandcamp.com/album/temple-ov-morbid-divinities
https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/temple-ov-morbid-divinities

Poljaci Embrional su jedna vrlo iskusna ekipa sa članovima koji su svirali ili sviraju u Squash Bowels, Ulcer Uterus i još gomilama bendova iz sfere ekstremnog metala. Otud i album Inherited Tendencies for Self-Destruction, četvrti za više od dve decenije rada, zvuči vrlo sigurno, rutinirano pa i old school. Nema ovde, dakle, nekih velikih novih ideja niti formata za death metal, ali ko voli tehnički izbrušen, sigurno napisan, naprosto kvalitetan death metal po šnitu Vadera i Lost Soul, sa Embrional će se lepo provesti:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/inherited-tendencies-for-self-destruction

Dva člana kanadskih blek metalaca Wilt su, sa još jednim drugarom osnovali i bend Oobris Ios a koji svira death metal sa nešto blek metal preliva u zvuku. Debi EP, Vospat je ploča sa solidnih šest pesama atmosferičnog, mračnog ali maštovitog death metala koji nije eksplicitno zasnovan na Lovecraftu ali će prijati svakome ko se loži na Lovecrafta. Oobris Ios imaju neki svoj kosmoliški mitos o kome raspredaju priče u svojim pesmama a te su pesme spore, lepljive, teške, mračne i, ako ste narihtani kako treba, neodoljivo zamamne.
https://oobrisios.bandcamp.com/album/vospat

Za još zanimljivog death metala koji se ne odriče osnova žanra ali voli da eksperimentiše tu su Pyramid Mass iz Virdžinije. Ovaj bend ima iza sebe jedan album a novi EP, Gargling Rot je slično atmosferičan, spor i težak kao i u slučaju prethodnog benda, samo sa više harmonskog raspona, razrađenijim atmosferama, trudom da se kreira jedan praktično kinematski opus. Odlično je to, sa dosta finim odnosom doom metal tehnika i agresivnijih death i black metal ispada, a zdrav, ne prebudžen miks je masterovao maestro James Plotkin. Za svakog ko voli svemirsko-pećinski death metal ovo je obavezno štivo:
https://pyramidmass.bandcamp.com/album/gargling-rot

Nisam siguran zašto se Throne iz Mičigena vode kao melodični black-death metal bend kad im je drugi album, That Who Sat upon Him, Was Death skoro pa čist death metal, sa blasfemičnim, mračnim tekstovima, vratolomnim blastbitovima i mnogo duplih kikova u srednjetempaškim delovima. Istina je da gitare POVREMENO zabodu neki tritonus ali većina rifova su čisto death metal krvoproliće, sa puno denflovanja i denflovanih tremolo rifova. No, mislim, precizno žanrovsko određenje i nije bitno, ovo je agresivan, moćan ekstremni metal sa mnogo promena ritma i tempa, napadačkim stavom i dobrom produkcijom, ako volite Hate, Hate Eternal itd, volećete i Throne:
https://thronemetal.bandcamp.com/album/that-who-sat-upon-him-was-death



Bouncing Spiders nisu metal bend ali ovaj projekat iz Tampe nudi neodoljivu, pa i dosta old school kombinaciju postpanka i indastriala sa darkvejvom, sintpopom i (malo modernijim) sintvejvom. EP Interlink je naprosto šarmantno nestašan, sa pet pesama ritam mašine, distorzirane električne gitare, nazalnih vokala pod efektima, svega što vole mladi. Ako ste devedesetih godina prošlog veka bar jednom izašli na Akademiju, slušali ste ovakvu muziku. I bilo vam je do jaja. A i sad će:
https://bouncingspiders.bandcamp.com/album/interlink

Vražiji Francuzi još uvek pronalaze načine da nas zapanje. Contemplation je, tako, bend koji doom metal spaja sa dub tehnikama i na rege nalik ritmovima i, uh, to... funkcioniše? Ozbiljno, drugi album ovog jednočlanog projekta iz Francuske, Au bord du précipice je neobično zanimljiv spoj sporog, teškog, mračog doom metala i propisnog rege gruva sa sve dab tehnikama igranja sa prostorom i vremenom. Imajući u vidu da i dobar deo doom metala, baš kao i dobar deo rege daba traži onu psihodeličnu ravan na kojoj će svestan deo vaše ličnosti da se isključi a da kontrolu preuzmu atavistički instinkti, ovakav spoj je na papiru sasvim prirodan, ali to da ga pre Matthieua Ducheinea niko nije (uspešno) uradio svedoči o činjenici da se neki senzibiliteti teško spajaju. No, on to radi. Ne sa lakoćom, uz dosta frikcija ali to su DOBRE frikcije, zanimljivi neskladi, koji proizvode dobre nove muzičke horizonte. Masiv rispekt:
https://metalcontemplation.bandcamp.com/album/au-bord-du-pr-cipice

SpiritWorld nisu bend za mene, ali ako ste ikada pomislili da bi Metallica samo profitirala od uvođenja više country & western elemenata u svoju muziku, treći album ovog lasvegasovskog benda je ispunjenje vaših snova. Helldorado je album velikih rifova, srednjeg, teškog tempa i izvikivanih stihova, i apsolutno prebučnog masteringa, ali da to ne bude najobičniji thrash/ groove – iako jeste većinu vremena – tu ima malo zapadnjačkih stilizacija. I okej, ko voli, svideće mu se:
https://spiritworldprophet.bandcamp.com/album/helldorado-24-bit-hd-audio

Young Widows iz Kentakija sviraju noise rock sa dosta simpatičnih bluz momenata i zvonkih gitarskih gestova. Album Power Sucker je energičan, maštovit i ma koliko da u njemu ima i preteće i destruktivne sile, on pre svega osvaja inventivnošću, obećanjem avanture, dobrim zvukom i znojavom svirkom. Prošle godine smo imali povratničke albume nekoliko ključnih noise rock bendova iz devedesetih ali ekipe poput Young Widows pokazuju da je ova muzika živa i zdrava u rukama mlađe generacije i da brige NEMA:
https://youngwidows.bandcamp.com/album/power-sucker

Naš zajednički prijatelj iz Novog Sada, najvredniji čovek na svetskoj grindcore sceni i dobri duh svega što je živi u pravom andergraundu, Žarko Gladić, mi je pre par meseci pominjao da se Iggor Cavalera INTENZIVNO bacio u smeru proizvodnje power electronics muzike za prave harsh noise frikove i sada imamo materijalni dokaz. Neon Gods / Own Your Darkness je split album power electronics i ambient muzike između Iggora i Shanea iz Napalm Death gde svaki od njih daje po jedan komad a u trajanjima od 19 i 13 minuta. Shaneova strana je manje zanimljiva iako je to kompetentan dark ambient od sorte kakvu je njegov nekadašnji kolega Mick Harris pravio pre trideset godina. Iggor, pak, prolazi širim spektrom zvuka i tekstura nudeći kompleksniju kompoziciju, ekspanzivniju viziju i naprosto bolji program. Vredi da se čuje!
https://coldspring.bandcamp.com/album/neon-gods-own-your-darkness

Ove nedelje imamo dosta kvalitetnog heavy metala rađenog u NWOBHM stilu a Nijemci Defender su prvi u nizu sa svojim debi albumom, Dying to Live. Bend radi skoro deset godina i ima iza sebe nekoliko kraćih izdanja pa je Dying to Live jedna vrlo zrela ploča, vrlo disciplinovano producirana. I zapravo možda nedostatak malo štroke i uličnog šmeka i jeste najveći nedostatak ovog materijala, ali Defender svakako pišu himnične, pamtljive teme i sviraju ih ubedljivo. Nema u njihovoj muzici, dakle, nekog POSEBNOG karaktera ali ima mnogo kvaliteta i ja sam više nego zadovoljan izborom ovih brzih, energičnih a melodičnih pesama:
https://defender-metal.bandcamp.com/album/dying-to-live
https://www.youtube.com/watch?v=PAoE7uDtG1I

Tokijski Hell Freezes Over su 2020. godine taman imali debi album kad je krenula pandemija i to je poremetilo MNOGE planove. Otud je novi, živi album, Live After Corona neka vrsta povratka SA OSVETOM. Materijal obuhvata najveće hitove sa debija plus sa EP-ja od pre i posle a izvedba je žestoka, entuzijastična, ne uvek tehnički perfektna ali slatka. Ovo je heavy metal koji se ne stidi da bude sirov, niti cheesy, da ode u speed metal smeru ali da svira i ulični, himnični marš i to je jako lepo:
https://hellfreezesover.bandcamp.com/album/live-after-corona

NIKO na svetu ne radi simfonijski power metal kao Japanci. Dokaz A: Schönberg. Muško-ženski trio iz Čibe na svom četvrtom albumu, Resurrection Σ, donosi visoki kič, neodoljivi cheese, superiorni spoj propisnog power metala i zaslađenih, vrlo pop tema, melodija i ženskih vokala. Kada to pomnožite sa horskim refrenima i operskom grandioznošću dobija se nešto što ćete ili voleti ili baš baš mrzeti. Pošto sam ga uvrstio u pregled jasno je sa koje strane JA stojim. Schönberg su uprkos imenu manje dodekafoničan a izrazito melodičan bend čije orkestracije i električni instrumenti lepo stoje u skladnom, relativno jeftinom miksu dok pevačica Naru izvlači visoke tonove sa lakoćom od koje se čovek malo naježi. No, meni je najvažnije to da su ENERGIČNI, te visok tempo i šrederske solaže u meni nalaze najvernijeg saveznika i ovom albumu dajem sve palčeve na gore:
https://schnberg.bandcamp.com/album/resurrection

Soulspell je brazilski projekat koji već dobrih dvadesetak godina radi kombinaciju melodičnog power metala i opere i mada to zvuči kao užasan kič u najavi, istina je i da je ovo prilično ukusna muzika. Mislim, metal je kič PO DEFINICIJI ali novi album Soulspell, naslovljen Spirits of Ghosts (Vidite? Kič!) je napisan odlično, aranžiran sjajno, produciran pažljivo i odsviran i otpevan veoma pošteno sa jednom zapravo zanimljivom dimenzijom alternativnog metala u svom tom operskom power metal cheeseu. Mislim, ovo je PAMETNA muzika pored sve svoje nakinđurenosti i to treba prepoznati i ceniti:
https://innerwound.bandcamp.com/album/spirits-of-ghosts
https://layarenjana.bandcamp.com/album/spirits-of-ghosts

Kryptoportikus je zanimljiv studijski projekat nemačkog gitariste i producenta Chrisa Techritza koji piše pesme i svira a vokale mu radi Franz Herde, čovek koji ima punih sedamdeset godina i aktivan je na metal sceni decenijama ali uglavnom u malim bedovima za koje niste čuli. Deluje kao nekakav neobičan koncept ali debi album projekta, Dark Rainbow, je prosto ODLIČAN moderni, progresivni heavy i thrash metal. Dakle, ne nekakav ,,progresivni metal" koji podrazumeva djent i jazz zarobljene u neugodnom braku, već propisan HEAVY metal sa rifovima i žustrom svirkom, ali napisan sa ambicijom da bude ekspanzivniji, dublji, ZANIMLJIVIJI od proseka. Rezultat je ploča koja se sluša sa pažnjom od početka do kraja, hrskavog, čvrstog zvuka, pamtljivih tema, raznovrsnog ali uvek smislenog sadržaja. Techritz je maštovit i spretan kompozitor i aranžer dok je Herde izvrstan pevač i, uz gostovanja članova Blind Guardian, Violent Heart, Mynd, Bleeding i još nekoliko bendova, ovo je neočekivano odličan album. Ne propustite:
https://fastball-music.bandcamp.com/album/dark-rainbow

Progresiva kakvu MANJE volim ali ne mogu da ne ispoštujem dolazi nam na prvom albumu španskog projekta Dissocia. Ovo su Daniel Flys iz Persefone i Eternal Storm, te Gabriel Valcázar koji svira bubnjeve u Wormed i Cancer i imamo posla sa dva IZUZETNA muzičara koji na albumu To Lift the Veil rade tehnički vrlo autoritativno spajanje raznih žanrova metala (i nemetala, kad smo već tu) za nešto što će biti bučno, ekspresivno, tražiti vašu nepodeljenu pažnju sve vreme. No, primetio sam da mi pažnja popušta i pored bravurozne svirke ova dva muzičara. Flys je sjajan pevač sa velikim rasponom tehnika, brz, kvalitetan gitarista a Valcázar je, kao što već znamo, zvijer. Album meša melodični death metal, metalcore, simfonijsku grandioznost, synthwave teme i teksture, i sve radi pri brzinama gde se čista tehnička izvrsnost muzike još bolje čuje. No, velikim delom mi ovde smeta taj ekstremno napucani mastering koji jako zamara uši i znači da posle izvesnog vremena više ne čujem suptilne detalje u svirci nego samo zid zvuka. Ako ste mlađi od mene, mislim da je ovo vrlo vredno vaše pažnje.
https://dissociaofficial.bandcamp.com/album/to-lift-the-veil 

Frostborn su sa Islanda i istoimeni EP sa dve pesme nudi sladak heavy metal. Ne mnogo retro, ne mnogo moderan, ali distinktno skandinavski, sa znojavom, entuzijastičnom svirkom i bez studijskih budženja. Skandinavski, posebno švedski, ali evo vidimo i islandski heavy metal poslednjih godina ima tu purističku dimenziju, da zvuči iskreno, nimalo pozerski, producirano što suvlje, a da opet nije bez ukrasa, bez glamura, bez šmeka. Frostborn se u ovo savršeno uklapaju, a ovaj plati-koliko-želiš promo je vrlo lepa vizit karta s njihove strane:
https://frostborn.bandcamp.com/album/frostborn

Deseti album kolumbijskih heavy/ speed metalaca, Revenge se zove Night Danger a što nije preterano maštovit naslov, složićemo se, ali prethodna izdanja zvala su im se Harder than Steel, Speed Legion, Speed Metal Sentence, Death Sentence, Whipping Death, Metal Warriors, Bang Your Head, Spitting Fire, Soldiers Under Satan's Command itd, dakle u nekoj skoro pa nasumičnoj kombinaciji reči koje treba da asociraju na '80s heavy i speed metal miris, moralo je na red doći i ovo. Dobre vesti su da je Night Danger JEBENO ODLIČNA ploča, dakle, zaista punokrvna rekonstrukcija tog poštenog, popaljenog heavy metala osamdesetih godina. Ne znam kako to ovaj bend radi već, evo, duže od dve decenije, ali entuzijazam i energija ne da nisu u opadanju na Night Danger već je ovo zaista ubedljiv, izrazito zabavan opus old school metala urađenog autoritativno i sa razumevanjem. Sve je ovde kako treba, sa produkcijom koja je kvalitetna i ne loži se da bude ,,tr00" time što će se zaklinjati u garažu, ali ne gubi se ni u modernim peglanjima, sa pesmama koje su brze, energične, sa hedbengerskim rifovima, ukusnim melodičnim temama i ložačkim refrenima, sa celom estetikom koja perfektno spaja cheesy epiku i uličnu pravovernost. Revenge su JAKO dobri ovde i ko voli old school speed i heavy metal mnogo će se lepo provesti:
https://revenge666.bandcamp.com/album/night-danger


Ups, i ove nedelje dva albuma nedelje ŠTA JE OVO KVALITET I KVANTITET U ISTO VREME. Enivej. Corpus Offal su bend podignut iz pepela nakon iznenadne implozije sijetlskih Cerebral Rot. Gitaristi ovog benda su okupili novu ritam sekciju (u kojoj je i Jesse Shreibman iz Bell Witch i Autophagy) i naravno da je nova avantura dobila svu podršku istog izdavača: 20 Buck Spin. I, ako me čitate duže od tri meseca znate da za izdanja 20BS skoro po pravilu imam samo reči hvale. Corpus Offal sa debi albumom istog imena dobiće baš to: samo reči hvale, jer je ovo muzika koja se veoma uklapa u kućni stil firme iz Pensilvanije. Dakle imamo posla sa teškim, ružnim, hermetičnim death metalom koji izbegava izlizane stilizacije i readymade mošerske trikove i sav se ovaploćuje u alijenaciji, distanci, neljudskoj hladnoći. Opet, Corpus Offal, kao i drugi najbolji 20BS bendovi imaju i dobar, bogat zvuk i svirku koja je znojava, poštena, pa njihov album do slušaoca dolazi bez barijera, uvlačeći ga u tu alijenaciju i hladnoću kao da je u pitanju avantura. Taj paradoks je u srži duha koji ja vezujem za 20 Buck Spin a Corpus Offal ga otelotvoruju na skoro idealan način albumom koji se može slušati ukrug danima. Ovo je istovremeno i cerebralno i primitivno, i avangardno i prizemno i kao takvo je skoro savršeno:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/corpus-offal

I, evo, ne znam kako to da u istoj nedelji izađe ovoliko dobrih hevi metal albuma ali Tower imaju treći album, Let There Be Dark i ovo je INSTANT KLASIK. Prethodni album, Shock to the System, izašao još uvek teške i pandemijske 2021. godine nas je sve oduvao svojim pravovernim, old school street metalom, ali pre svega nezamislivo moćnim vokalnim kapacitetima pevačice Sarabeth Linden. Sarabeth je tu i za novi album i Tower su malo rafinirali zvuk, sada već sasvim svesni kakvo ČUDO imaju iza mikrofona, preaveći pesme da budu metal-himne sa dosta dinamike i atmosfere koju pevačica može da fatalno obeleži svojim izvanrednim performansom. Da ne bude zabune, pesme su JAKO dobre i bile bi odlične i da je na mikrofonu neki vrištavi muškarac ali Lindenova je nacionalno blago i da je pravde država Njujork bi joj već sad dodelila nacionalnu penziju. Jer ona ne samo da ima strahovitu kontrolu nad temama, izvijajući prave male arabeske u vazduhu oko vaše glave već kad uzme vazduh i GRUNE, praktično joj nema ravne. Kome god da sam pustio prošli album bio je zapanjen pevačicom posle pola prve pesme a Let There Be Dark je unapređena, napaljenija verzija Towera i jedan od najboljih argumenata da NWOBHM stil metala upravo prolazi kroz svoje zlatno doba, četrdeset godina nizvodno. U suzama sam, sestre moje i braćo:
https://towernyc.bandcamp.com/album/let-there-be-dark

Ono kad kažu da je noć najtamnija pred zoru, to da znate da je bulšit. Noć je najtamnija kad nemate hrabrosti da upalite svetlo. Dakle, ako sad deluje kao da smo u defanzivi jer se režim podigao iz nokdauna, prihvatio za Ursulu fon der Lajen, podsetio da su sudovi njihovi, krenuo da opet napada klince po ulicama, smanjio plate univerzietskom osoblju da ih izgladni, ukinio štrajk na beogradskom Medicinskom fakultetu itd, to samo znači da treba da pritisnemo jače. A imamo s čim. Skromni doprinos odavde nek bude ovosubotnji izbor zanimljivog metala iz prošle nedelje u kome neće biti većine najvažnijih izdanja (tipa Deafheaven, Arch Enemy, Alien Weaponry, Lauren Babic, Memphis May Fire...) jer sam ja baksuz kome se ništa od toga ne dopada, ali HOĆE biti čak tri nova izdanja Dying Victims Productions, HOĆE biti ekološkog grindcorea sa ženskim vokalima, divljačkog thrash metala iz Japana, krvoločnog krosovera iz Kruševca i blek-treš krljanja sa Islanda, HOĆE biti čak i jedno simpatično novo izdanje Napalm Records, HOĆE biti naučnofantastičnog slamming death metala i krljačkog švedskog D-beata, HOĆE biti njujorškog spajanja ekstremnog death metala i džeza, HOĆE biti čak i novi album jedinog živog klavijaturiste Deep Purple, ali i rimejk prvog albuma benda u kome je treći pevač Iron Maiden izgradio svoje dobro ime, i HOĆE, ne brinite, biti apsolutne anihilacije sa novim Teitanblood. Ko ne skače taj je šminker (i Ćaci).


Nemački Gottmaschine ne menjaju bogznašta radikalno u svom zvuku. Treći album za tri godine, Rost Ensemble je malo melodičniji, malo bliži ramštajnovskom (kvazi)indastrijal zvuku ali to je generalno jednostavan, energičan blek metal abrazivne teksture, preenapucanog zvuka ali simpatičan. Nema ovde i dalje neke sad ogromne vizije i ne znamkakve originalnosti ali je slušljivo!
https://gottmaschine.bandcamp.com/album/rost-ensemble

Bend se zove Winter Madness a prvi EP Frozen Grounds i sav taj zimsko-smrznuti imaginarijum ne dolazi ni iz Norveške ni iz Švedske nego iz – Francuske. No, Winter Madness definitivno više vuku na skandinavski blek metal nego na ono što ja doživljavam kao francuski jedinstveni doprinos ovom žanru. Hoću reći, pesme su ovde jednostavne, zasnovane na jednostavnim rifovima i ritmovima, više zainteresovane da kreiraju jedan jasno definisan hladni prostor u kome će slušalac kontemplirati o taštini praznine i večnosti u kojoj je njegov život samo iskrica što plane i ugasi se, nego što se bave nekakvim baroknim aranžiranjem i kompleksnim komponovanjem. I, mislim, Winter Madness to rade DOBRO. Njihova verzija severnjačkog blek metala je vrlo korektna, sa samo malo ukrasa ubačenih u nešto što je disciplinovan niz melodičnih rifova i žestokog krljanja. Produkcija je čista i kvalitetna a materijal sadrži čak šest pesama pa je ovo pun, kaloričan obrok za svakog ko voli ovakvu muziku i bendove poput Immortal.
https://wintermadness.bandcamp.com/album/frozen-grounds-2


Kad smo već kod Ramštajna, nizozemski avangardni post-blek metalci Grey Aura imaju malo i te tevtonske cheesy dramatičnosti na svom trećem albumu, Zwart vierkant: Slotstuk. I mada to baš nije po nekom mom ukusu, najača strana ovog albuma je što je bend toliko ambiciozan u spajanju najrazličitijih ideja i koncepata da ga apsolutno boli kurac da se drži ikakvog žanra ili disciplinovane forme pa nikada ne znate kuda će pesme dalje krenuti. I, OK, puko svaštarenje nije vrlina samo za sebe ali Grey Aura imaju nekakav metod u tom svom ludilu pa iako im nije svaka ideja podjednako efektna, album u globalu predstavlja jednu interesantnu i strastvenu meditaciju na temu suprematizma i Maljevičevog crnog kvadrata, nastavljajući fiozofsku liniju sa prethodnog. Pošteno i vredno pažnje:
https://greyaura3.bandcamp.com/album/zwart-vierkant-slotstuk

Pestifere iz Mineapolisa su svoj treći album snimali nekih sedam godina (pa čekali još godinu i po da ga objave) i to što on produkcijski zvuči kao malo bolji demo je zapravo deo njegovog šarma. There Was Never Light je ploča kontemplativnog, svakako i malo melanholičnog black-death metala (mislim, vite vi taj naslov i omot) koja vam se umili svojom neposrednošću i ne pokušava da vam podmetne kompikovanost insistirajući da je to isto što i dubina. Utoliko, pesme nisu ni predugačke niti naglašeno složeno aranžirane ali imaju IDEJE i prorađuju ih vrlo duboko a da se nikada iz vida ne gubi da je ovo visokooktanska, brza metal muzika. Veoma mi se dopalo to sve na gomili i nadam se da Pestifere neće ponovo da potroše skoro celu deceniju da urade novu ploču, ali ako je NEOPHODNO, da bi sve zvučalo autentično i smisleno, neka ne žure. A ovo se plaća koliko hoćete:
https://ordovicianrecords.bandcamp.com/album/pestifere-there-was-never-light

Na drugoj strani su Grci Lucifer's Child čiji je treći album naravno vrlo satanistički nastrojen. No, The Illuminant nije ploča ni bez melodije ni bez suptilnosti. Ona ima agresiju izbačenu u prvi plan – nekako kad ovo izdaje poljski Agonia Records znate da neće biti mnogo milosti i da će da se BIJE – ali je Lucifer's Child bend ozbiljno iskusnih ljudi koji umeju da napišu osam pesama što će uz surovu rokačinu da imaju i veličanstvene satanističke himne i da se sve to lepo uklopi zajedno:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/the-illuminant

Kad smo već kod Poljaka, Nervous je jednočlani bend koga njegov jedini član opisuje kao ,,neurotični metal iz poljskog predgrađa". Ali dobro, u nekim tehničkijim terminima, debi album projekta osnovanog prošle godine, Acquiescence, je kombinacija progresivnog, atmosferičnog i avangardnog blek metala. I mada jednočlanih blek metal bendova čiji članovi misle da su izumeli čitave nove podžanrove ima ko sitnih svetaca, Aaron Ciesielski autentično može da kaže da je osvežio svoj odabrani žanr. Ovo je maštovita ploča, dobre svirke i interesantnog miksa, na kojoj se meni čak i ne dopada sve podjednako ali gde čujem čoveka koji zaista traži i često nalazi nešto novo a da ne napušta ono staro sa prezirom. Rispekt za to:
https://nervousiron.bandcamp.com/album/acquiescence

Náriðill dolaze sa Islanda ali za razliku od većine islandskih blek metal bendova koje smo slušali, njihova muzika je trešerskija, rifaškija, manje atmosferična, više namenjena provodu na koncertima nego samotnoj kontemplaciji na podu svoje sobe ili na hridini iznad kakvog fjorda. To je solidno osveženje, ma koliko da volim islandski blek metal, a EP Evil Is The Only Way... ima i vrlo solidan studijski zvuk i osvaja šarmom na svakom koraku.
https://nriill.bandcamp.com/album/evil-is-the-only-way

Na debi albumu pariskog projekta Paths to Deliverance mi je prvo pažnju privukao urnebesno uraganski bubanj pa sam hitro potražio informaciju o postavi i, naravno, bubnjeve ovde svira Kevin Paradis. Ma šta svira, RASTURA. Ne znam kad stiže da spava ali prelepo je da najprolifičniji bubnjar francuskog ekstremnog metala ima vremena i za blek metal pored silnog death metala koji već radi sa hiljadu drugih bendova. Paths to Deliverance je vrlo primetno ,,francuska" ploča sa avangradnim pristupom blek metalu koji tu dolazi prirodno, neusiljeno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu ali i sa energičnošću svirke i agresivnošću koje ga izdvajaju od kolega. Ten, kako se album zove, se ne bavi ocenjivanjem seksepila glumice Bo Derek niti je u pitanju rekonstrukcija legendarne ploče Pearl Jam već je u pitanju zaranjanje u misticizam i gotski horor, Poa, Lavkrafta, Junga... A sve to pri brzini od trista na sat. Pa prelepo!
https://pathstodeliverance.bandcamp.com/album/ten

Švicarski Tyrmfar su previše melodični za moj ukus, ali moram da ukažem da EP Symbiosis ima dosta brze pesme i to donekle popravlja moj utisak. Ovo je melodični blek metal za sve pare, cheey i epic, sa vrlo malo originalnih ideja, ali žestina sa kojom bend svira i filozofska ambicija u tekstovima su za pohvalu!
https://www.youtube.com/watch?v=s-st7kG5ku8&list=PLZNIiX5UQ_PGEAg56KWd3oMgCnYnPEPL8&pp=iAQB8AUB

Francuska izdominirala ove nedelje na polju blek metala! Evo i pariski projekat Glorior Belli ima novi album, i to sedam godina nakon prethodnog i pauze u kojoj se činilo da je jedini (barem jedini stalni) član benda, Žilijen, psovetio sve svoje kreativne kapacitete drugim projektima (npr. sa Under the Red Tide je prošle godine izdao četiri EP-ja). No, sedmi album je tu i naslovljen je Glorior Belli a znate da to znači da je VAŽAN. I dobar, je, ovo je rokački, brzi blek metal koji obaveznu francusku dekadenciju i avangardnost ima u svojoj srži ali se pre svega orijentiše na nanošenje štete. Tako su pesme poput The Foul Fiends apsolutno slavlje old school blek metala koji ide brzo i lomi sve oko sebe a to da Billy Bayo (kako je Žilijenu umetničko ime) i pored poštene, znojave krljačine ima uho za dobru, zaraznu melodiju je važan element karaktera ovog projekta. Vrlo lepo:
https://gloriorbelli.bandcamp.com/album/glorior-belli


Pekinški izdavač Thrashing Cult Records ima dosta zanimljiv katalog ispunjen uglavnom istočnoazijskim thrash izdanjima. No, živi album japanskog dua BlackLab, naslovljen A Bizarre Dream in Beijing malo iskače iz formata jer se radi o doom metal ploči. Naravno, ona je snimljena u Pekingu, pretpostaviću prošle godine i predstavlja nam osakanski doom projekat BlackLab u sjajnom svetlu. Kuriozitet da su BlackLab dve žene (bubanj i gitara/ vokal) je važan da vam skrene pažnju na ovu grupu ali je sama muzika BlackLab dovoljna da stoji sama za sebe i ova ekipa u CV-ju ima nekoliko albuma i pregršt kraćih izdanja. U živom formatu ovde se dobija sve ono što očekujete od svedene, na animirani skelet redukovane formule doom metala pa je A Bizarre Dream in Beijing ploača puna moćnih sabatovskih rifova, sporog, teškog gruva, psihodeličnih vokala. Bend, štaviše i svira Sabbathov Supernaut na ovom nastupu i prelepo je čuti kako kineska publika poludi od sreće već na zvuk kontračinela, pre nego što Yuko Morino uleti sa gitarskim uvodom. Ali uopšte, ceo album je pun ekstremno solidnog old school doom metala, moćnih hard-bluz rifova i teškog, pravovernog udaranja. Sirova ,,produkcija" zahteva minut ili dva navikavanja ali posle toga je sve glatko i lepo i predstavlja izvrstan uvodni kurs za upoznavanje sa BlackLab:
https://thrashingcultrecords.bandcamp.com/album/a-bizarre-dream-in-beijing

Outer Head iz Lidsa privremeno (?) prekidaju sa radom ali su makar iza sebe ostavili Erevos, odličan album psihodeličnog stoner roka, da se njime zanimamo dok se, božezdravlje, ne vrate. Ovo je, dakle, vrhunski ukusan teški, psihodelični rok, sa lepljivim, faziranim rifovima, neodoljivo moćnim gruvom i odličnim vokalom, kao nekakav destilat britanskog doom i stoner zvuka za ljude koji nemaju vremena da prolaze kroz opuse Black Sabbath, Electric Wizard i Cathedral. Mislim, SAŽALJEVAM takve ljude, ali Erevos je svejedno izvrsna ploča, dobrog zvuka, dobrih pesama (koje znaju da se zanesu pa prebace i devet minuta trajanja) zrelog, prijemčivog materijala. Outer Head se sa ovim albumom nalaze na možda i idealnoj sredini između sirovih, satansko-drogeraških andergraund projekata poput Dope Smoker ili Loose Sutures sa jedne strane, i ,,produciranijih", nešto više radio-friendly stoner rokera kao što je Shotgun Sawyer, Thunder Horse i ostala ekipa sa Ripple Music tako da, NEMOJTE ovo propustiti. Ko zna kad će nastavak a cena je KOLIKO DATE:
https://outerhead.bandcamp.com/album/erevos

Born of a Jackal su dva lika iz Atlante koji sviraju doom metal što normalna poublika ne bi ni prepoznala kao doom metal. Ozbiljno, pet pesama na EP-ju Return to Ash možete da pustite bilo kome ko generalno sluša ,,rock radio" i da on ili ona sa zadovoljstvom klimnu glavom i počnu da tapkaju nogom u ritmu. Naprosto, ovo je dobar, kvalitetan hard rok sa energičnim pesamama i maštovitim gitarskim melodijama, prijemčivim, melodičnim vokalom i kombinacija odlično, promišljeno napisanih pesama i lepe produkcije čini ga vrlo civillian-friendly ponudom. A istovremeno ovo JESTE doom metal, sa lepim, tužnim molskim rifovima i otmenim razvojem osnovnih tema pesama, žalobničkom notom u pevanju... Jako JAKO dobro:
https://bornofajackal.bandcamp.com/album/return-to-ash-ep

Imamo još odličnog doom metala, ovog puta iz Španije. Cruzeiro iz Galicije imaju drugi album, Hic Sunt Dracones i to je tričetvrt sata prvoklasnih stoner-doom rifova, gitarske psihodelije, teškog, poletnog gruva... Sve što vam treba ali onda odozgo dođe i pevačica Beatriz Onix koja svemu daje malo KARAKTERA i arome i onda se Cruzeiro baš izdvoje iz mase i upamtite ih. Odlična svirka, dobre pesme, vrlo solidan zvuk, dakle, pravo uživanje za svakog ko voli da je sporo ali dinamično:
https://cruzeiro.bandcamp.com/album/hic-sunt-dracones-2

Belgijski post-metal vladari Amenra su prošle godine imali studijski i živi album a ove u isto vreme izdaju dva EP-ja sa po dve pesme. Vredan svet. With Fang and Claw i De toorn se razlikuju, svaki ističući jednu od strana benda pa onda njihovo sinhrono publikovanje ima još više smisla. De toorn je ploča ozbiljne, svečane atmosfere, sa pesmama koje se razvijaju sporo, postepeno, gradeći svoje narative i krešenda na zadivljujuće disciplinovan način. With Fang and Claw je za ljude kojima treba nešto INSTANTNIJA gratifikacija, vrištavi komadi buučnog, ali i dalje melanholičnog post metala koje konzumirate brže i intenznvije. Sve je odlično, sve se preporučuje:
https://amenra.bandcamp.com/album/with-fang-and-claw
https://amenra.bandcamp.com/album/de-toorn

Billy Rudin nije čovek nego trio iz Pilsena i ovi češki momci tresu glasan, ne mnogo suptilan ali duševan džemerski space rock. Neka niko ne kaže da ne volim dobar psihodelični džem a album There Is Silence Between The Words zapravo ima prave pesme, sa sve pevanjem i tekstovima, tako da je u pitanju idealan spoj spontanosti i disciplinovane strukture. To je jednostavna struktura, ali nabijena je energijom i vrlo lepo radi posao nudeći i gruv za guzu i međuzvezdani kosmos za mozak:
https://billyrudin.bandcamp.com/album/there-is-silence-between-the-words

Kad album nazovete Stoner Metal Against Capitalism skoro da sugerišete kako ste bubuljičavi tinejdžer koji snima primitivne džemove na laptopu koji je nasledio zajedno sa bongom kada je stariji brat otišao na koledž. Ispostaviće se, PAK, da su Strawberry Coffin u stvari pravi bend i da album uopšte nije TOLIKO lo-fi. Nije da je u pitanju nekakava skupa studijska ekstravaganca, ali trio iz Bostona zvuči ukusno fazirano i spretno uhvaćen u procesiji gruverskih komada koji spajaju bluzirane stonerske rifove sa neo-hipi/ folk temama i prijatnim ženskim vokalima. Zvuk je interesantno osakaćen distorzijama ali pesme jesu dobre, sa finom okultnom dimenzijom u svom tom folk-bluz neo-hipi maštarenju i sama tematika uopšte nije puka regurgitacija najvažnijih poenti drugova Marksa i Engelsa. Po ceni od koliko date ovo je jedna od najinteresantnijih ploča stoner-doom muzike koju ćete čuti ove godine:
https://strawberrycoffinevermore.bandcamp.com/album/stoner-metal-against-capitalism

Nije sad neka velika misterija šta svira bend Desert Smoke na albumu Desert Smoke, jelte? Lisabonska ekipa ovde ima samo četiri pesme ali su to glasni, energični a opet višedimenzioni instrumentalni džemovi heavy psych i space rock muzike sa mišićavom ritam-sekcijom i divoljno pustolovnim gitarama da ja sa odobravanjem klimnem glavom.
https://desert-smoke.bandcamp.com/album/desert-smoke

Da ostanemo u temi dima, tu su nam Smoke Mountain iz Talahasija na Floridi i njihov drugi album, The Rider. Ovo je sveden, pankerski stoner rok sa vrlo nestašno faziranim zvukom i pesmama koje treba da vas hipnotišu, opiju i iskoriste radije nego da vam pruže nekakav radio-friendly ugođaj. Oće to kada u grupi nemate bas-gitaru a gitara i bubanj ponavljaju iste jednostavne fraze unedogled dok u njima ne počnete da čujete čitava niva značenja. Onda odozgo dođe izvrsna pevačica Sarah Pitt (svi u bendu se prezivaju Pitt pa su ili svi rođaci ili se mnogo lože na Breda Pita) i podari jednom prijatnom pank-rok-stoner-rok džemu MOĆNU treću dimenziju. Meni se ovo mnogo sviđa jer razgrće te naslage ,,metal" stilizacija i napucane produkcije za koje mnogi stoner bendovi misle da su sada obavezne i nabada pravo među rogove bez mnogo filozofiranja. Kao Mudhoney ili Nirvana koji su se na vreme skinuli sa igle i navukli na čibuk, a onda ih otkrio Argonauta Records (koji je ovo i zaista izdao):
https://smokemountaindoom.bandcamp.com/album/the-rider

Kvebečani Strange Broue se lože na Black Sabbath u NEZDRAVIM količinama, pa je novi EP, Sabbathsploitation jedna vrlo sabatovska satanistička stoner rok i dum metal orgija, sa tri pesme koje naslovima aludiraju na članove i pesme Black Sabbath a muzički predstavljaju logičnu ekstrapolaciju zvuka birmignenskih patrijarha. Ovo je vrlo dobro, sa tim okultnim, satanističkim centrom ali i konstrukcijom dobrih rifova i čvrstog ritma tako da, nema rizika, ulećite:
https://strangebroue.bandcamp.com/album/sabbathsploitation

Dead Meadow imaju deseti album i pošto ga izdaje Heavy Psych Sounds Records znate da je u najmanju ruku dobar. Naravno, vašingtonski psihodeličari iza sebe imaju skoro trodecenijsku karijeru u ovom formatu i Voyager to Voyager je superiorno relaksirana ploča koja put kroz vaše uši do vašeg centra za ravnotežu pronalazi bez napora, bez frikcije, bez stenjanja. Ovo je, prosto, prirodan, organski heavy psych, sa pesmama savršenog gruva i vrlo dinamične a relaksirane svirke. Otišao bih toliko daleko da kažem kako Dead Meadow ovde zvuče NEUSILJENO ali nisam siguran da će to pravilno preneti koliko su pesme dobre i efektne iako nemaju ni trunku pretencioznosti. Ali imaju silne fine detalje i ideje i ovo je opušteno a prejako u isto vreme, kao da je Hendriks i dalje živ i da ga, braćo, boli kurac:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/dead-meadow-voyager-to-voyager


Koliko su sirovi Morta iz San Antonija na minialbumu Life Is War, War Is Now! Ovo je old school thrash/ crossover sa mračnim, brutalnim rifovima, promuklim vokalima, atmosferom pretnje i propasti, jeftinom ali funkcionalnom produkcijom. Morta su na, dakle, sasvim drugoj strani od skejterskog, pizza-loving krosovera na koji ste možda navikli i ovaj materijal sa svojih šest pesama nudi očaj, agresiju, destrukciju ali i dinamičnu, vrlo zapaljivu svirku. Ne propustiti, posebno jer je cena ona koju sami odredite:
https://morta.bandcamp.com/album/life-is-war-war-is-now

Još dublje u andergraundu je Black Sputum / Zieg Abuser - Apodrecer / Ad Bellum Caprae!! a što je split sedmoinčni EP jednog norveškog i jednog švajcarskog benda. Oba benda sviraju black/ thrash ali sa izrazito pankerskom dimenzijom u muzici pa su nekakvi spojevi i dodiri sa hardkorom, krosoverom i grajndkorom prirodni. Ako volite jako brzu, agresivnu svirku ali i old school zvuk, ovo je za vas:
https://blacksputum.bandcamp.com/album/apodrecer-ad-bellum-caprae
https://ziegabuser.bandcamp.com/album/ad-bellum-caprae-apodrecer

Manic Aggression iz Šefida za svoj novi EP, Violence Is A Virtue sa ponosom kažu da im je prvi iako su 2023. godine već izdali eponimni EP, koji stoji na istoj Bandcamp stranici gde ćete slušati i ovo. Ili su ovo najzaboravniji ljudi u Jorkširu ili ne znaju šta znači ,,prvi". No, srećom, ljudi pišu i sviraju muziku MNOGO bolje nego što broje pa je Violence Is A Virtue IZVANREDNA kolekcija eksplozivnih thrash metal pesama sa pank energijom i metal ekspertizom na isntrumentima. Produkcija je odlična, energija ogromna sa pesamama koje menjaju ritam svakih nekoliko taktova a to sve zvuči tečno i ložački, vokali su savršeno napadni, ni jedna kompozicija ne prebacuje tri minuta a to nasilje i ta agresija ovde zaista zvuče kao vrlina. Perfekcija koja se pritom prodaje po ceni koju sami određujete. Pa stvarno!!!!!!
https://manicaggression0114.bandcamp.com/album/violence-is-a-virtue

Japanski sastav Makkbeth nam svoj debi (?) EP, Nightmare Reign, preporučuje rečima ,,thrash til it fucking breaks" i, mislim, hoćemo. Ovo je odličan old school thrash metal, besan, nervozan, ali sa dobrim rifovima i dinamičnim aranžmanima pesama koje ne traju predugo, ne mrse muda i svoje poente prave ubedljivo. Dosta mašte u gitarskim temama i arabeskama, plus old school produkcija i miks gde nema studijskog i digitalnog budženja zvuka na nekakve nepodnošlljive razine, solidni vokali, sve je ovde veoma dobro. Ne propustiti:
https://makkbeth.bandcamp.com/album/nightmare-reign

Nijemci AssBloodPee postoje od 2003. godine ali su snimili samo jedan demo 2009. godine. A i to su bili snimci pesama koje su napisali krajem osamdesetih dok su se još zvali Slimy Blood Pigs. No, evo, deceniju i po kasnije imamo živi album i mada ovo nije sad neko REMEK-DELO modernog thrash metala u pitanju je bučna i poštena ploča brze, glasne muzike. Producirane tako da vam se uho umori posle 30 sekundi, istina, ali ako ste mladi, u treningu i volite gruverski thrash, ovo je sasvim okej.
https://assbloodpee.bandcamp.com/album/pigs-of-war-live

A Mađari Neuropsy su isto, sudeći po slici, pomatora ekipa a i EP Sketches of Pain im zvuči ne baš usiljeno retro ali definitivno ne moderno, sa thrash i crossover šmekom koji bi sasvim lepo prošao krajem osamdesetih. Ja sam naravno primarna meta za takvu muziku i mada sam slušao i bolje u životu, Neuropsy svakako nisu bend ispod koga bih podvukao crtu i ispisao se iz thrash udruženja. Ima ovde energije, znanja i ljubavi iako je produkcija muljava a originalnost nikakva. I to je okej!
https://neuropsydeaththrash.bandcamp.com/album/sketches-of-pain

Za old school speed metal provod tu nam je debi album kostarikanskih Necrólisis. Pošto se zna da speed i thrash metal dobijaju +3 na autentičnosti kad se pevaju na Španskom da dodam da je debi album benda (posle višeod dvadeset godina svirke i gomile kraćih izdanja), Templo de fraude, jedna ne samo perfektno odsvirana nego i iznenađujuće lepo producirana ploča sa lepim miksom i toplim zvukom, a da su pesme maštovite i čak, uh, duhovite, što za speed metal ne mogu baš često da kažem. Još i motorna testera na omotu, kao nekakav grafički sažetak svih ovih opasnih rifova koje je bend snimio za naš užitak, pa sve je sjajno!
https://necrolisis.bandcamp.com/album/templo-de-fraude

Mnogo su solidni Doomsday iz Kalifornije na debi albumu Never Known Peace. Ovo je opet, kao crossover thrash ali zapravo bliži thrash metalu po disciplini svirke i ambicioznosti pesama. No, crossover lepršavost i dalje osvežava ovaj model i bend stvarno zvuči nadahnuto sa pesmama koje nisu sve varijacije na istu temu, odličnim pevačem, dosta pristojnim zvukom. Pritom, naravno, ono što je meni najvažnije, a to je koliko se brzo svira, dakle, ispunajva moje potrebe. Opasan bend, sa nadam se sjajnom karijerom ispred sebe:
https://doomsdaycahc.bandcamp.com/album/never-known-peace

Finski bend Urn sa svojim šestim albumom, Demon Steel pravi konačan odmak od ,,običnog" black thrash stila koji ih je odlikovao od početka. Demon Steel je i dalje suštinski black thrash album u smislu da ima black metal atmosferu i thrash metal rifove, ali njegova celokupna estetika je gizdavija a konstrukcije kompleksnije nego što se od black thrasha uopšte očekuje. Dakle, ovo je možda čak više za black metal nego za thrash metal publiku sa pesmama od po pet minuta zanimljivog aranžiranja i kombinovanja epskih melodija sa znojavom thrash rifačinom. Skuplji, kvalitetniji zvuk takođe ovo pomera par ravni iznad uobičajene black thrash ponude i mada vokali Jarnoa Hämäläinena u ovakvom miksu možda deluju malo isuviše ogoljeno i cheesy, album osvaja šarmom i ambicijom:
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/demon-steel
https://youtu.be/_jSBf1LPHgw

Ako je nekome to slučajno suviše visokokonceptualan pristup black-thrashu, ništa zato, imamo drugo album poljskih Gallower i ako kažem da ih je za ovo izdanje pod svoje uzeo Dying Victims Productions skoro da ne moram ništa dalje da objašnjavam. Ovo je, znači, PRAVOVERNI blackened thrash metal, produkcijski, svirački, koncepcijski, RIFAŠKI, VOKALNO potpuno lojalan andergraund tradiciji, ali sa distinkcijom da su rifovi baš dobri, pesme ILEGALNO ložačke a produkcija taman kako treba. I, da, ti vokali! Prelepo! Autentična pankerska priroda ranog speed i thrash metala je na Vengeance & Wrath očuvana u punoj meri a opet sve zvuči tehnički kvalitetno, dovoljno precizno u svoj toj živosti i dinamici i, evo, da ponovim: Dying Victims Productions, to je dovoljno:
https://gallower.bandcamp.com/album/vengeance-wrath-2
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/vengeance-wrath


(nastavak u sledećem postu)

Zero Again su hardkorpank bend iz Bristola a iako naslovi njihovih albuma sugerišu nekakav metalizirani, toksično-muški hardcore, istina je da je ovo raznovrsna, maštovita grupa koja se prirodno nastavlja na najbolje hardcorethrash tekovine osamdesetih godina. Ever-changing is the Art of Death je drugi album u opusu benda sa 14 pesama ozbiljnog krljanja, ali i odlično napisanih, sjajne produkcije, mnogo karaktera. Ovo je hardcore TAČNO po mom ukusu,sa forsiranjem brzine i žestine ali sa istovremeno mnogo inventivnosti u ovom oprobanom formatu, sa gnevnim, a inteligentno napisanim tekstovima, pa ako ste malo kao ja, ovo će vas oduševiti:
https://zeroagain.bandcamp.com/album/ever-changing-is-the-art-of-death
https://sanctuspropaganda.bandcamp.com/album/ever-changing-is-the-art-of-death

Nagađate da se bend koji se zove Capitalist ne bavi ZAISTA propagandom kapitalizma. Naprotiv, ova blackened crust ekipa iz Nju Džersija na EP-ju In The Days Of Crimson Sun krlja ozbiljnih osam komada besnog, abrazivnog antikapitalističkog hardkor/ metala, sa jednom filozofskom dispozicijom ali i sa zvukom koji je kvalitetan, abrazivan i obezbeđuje somatski užitak. Pesme su pritom dovoljno raznovrsne da nikome nikada ne bude dosadno i ovo od mene ima jake preporuke za svakoga ko je devedesetih voleo one mračne anarho-kor bendove što su stizali iz UK, Evrope pa malo i iz Njujorka:
https://capitalist.bandcamp.com/album/in-the-days-of-crimson-sun-3

BlastForge iz Kruševca nastavljaju da dominiraju. Treći EP za ovaj brutalni crossover/ thrash duo se zove Global F.U. i sav je u negativnim iskazima isporučenim vrlo visokim intenzitetom metalne svirke. Na meti gađenja i mržnje su ovde i NATO pakt i organizovana religija ali i neposredna okolina autora tekstova, a sve je urađeno sada već standardno profi sa jeftinom ali prihvatljivo dobrom produkcijom i pesmama koje udaraju ko pesnicom u oko. Velika podrška:
https://blastforge.bandcamp.com/album/global-f-u

Doze su francuski kvartet koji crossover thrash svira divljački, besno i sa ubrizganom dozom (heh) blek metala u miks. EP  Violence injection ne ponavlja pesme sa prethodne godine izašlog demo snimka i nudi pet novih, brutalnih komada agresije i muljavog ali zdravog zvuka. Ljudi imaju dobar koncept i sviraju ga sa mnogo ubeđenja pa niko ko voli muziku sa vrlo izraženom zlovoljom al i dobrim tehničkim karakteristikama ovo ne treba da propusti, pogotovo jer se plaća koliko želite:
https://dozehardcore.bandcamp.com/album/violence-injection

Dance su hardcore bend iz Sidneja koji je negde između Screamo grandioznosti i moshcore ružnoće. Iako ni jedno ni drugo nije možda neki moj najomiljeniji varijetet hardkora, demo snimak nazvan samo Demo nekako profitira na tom spoju suprotnosti, nudeći mrveće rifove od jednog tona sa jedne a onda molske akorde i očajnički plač sa druge. I jedno i drugo je odlično a produkcija, mada JAKO bučna, na kraju nekako ide uz svu tu ludačku muziku pa, sa cenom od koliko date ovo mogu da dosta jako preporučim:
https://dancesydneyhardcore.bandcamp.com/album/demo

Za klasičan uličarski moškor, tu su Refuse To Lose iz Severne Karoline sa istoimenim EP-jem. Ovo su četiri pesme plesne, gruverske cepačine sa vrlo heavy zvukom, geng-vokalima, pevačem koji zvuči subhumano, sve spakovano u male, kompaktne formate, spremno za konzumaciju. Ako volite, cenićete:
https://refusetolose.bandcamp.com/album/refuse-to-lose-ep

Fracaso iz Los Anđelesa na svom demo snimku Demo 2025 donose tri pesme odličnog pank roka. Ovo je jednostavno, lišeno viškova, zasnovano na zaraznim rifovima, tačno idealnog tempa da pokrene masu u bilo kom prostoru u kom se izvodi na skakanje i učestvovanje, odličnim, promuklim vokalom koji ipak izvlači potrebni minimum melodije, sa jakom bas-gitarom koja drži celu konstrukciju na okupu. Kad je pank ovako dobar onda je on najbolja muzika na svetu a Fracaso vam demo daju po ceni koju sami odredite:
https://pinchefracaso.bandcamp.com/album/demo-2025

Australijanci Chikan Chef tehnički gledano sviraju nešto između grindcore i powerviolence stilova ali pošto su oni suštinski bend posvećen humoru, onda da kažemo i da je njihov novi, treći EP Chikkan Nuggets u stvari kao nekakav skejterski crossover thrash sa malo bržim i kraćim pesmama. Što je meni ODLIČNO, posebno jer ljudi vrlo dobro sviraju i imaju veoma dobar studijski zvuk. Nema tu neke DUBINE ali ovo je kvalitetna zabava i energičan provod:
https://chikanchef.bandcamp.com/album/chikan-nuggets

Između grindcorea i powerviolencea su i Indusi XrepeatX. Oni za svoj demo, Casual Violence navode da su bubnjevi i glas snimani u studiju a gitara i bas kod kuće i ove četiri pesme impresivno dobro zvuče i u produkcijskom i u sviračkom smislu. I bend definitivno ima štofa, sa eksplozivnim a ne prekratkim pesmama, dosta energije i jakim stavom, pa i sa povremenim kratkim izletanjima iz žanra da pokažu šta sve znaju. Vrlo rado ću slušati bilo šta što ovi momci snime:
https://xrepeatxgrind.bandcamp.com/album/casual-violence-demo-2025

Mercy Ties iz Sijetla su nekakav disonantni haotični hardcore ali ne PRENAGLAŠENO haotični niti dosadno disonanti. Album sa svojih jedanaest pesma ima prostora i za čukanje i za propisan pankerski gruv i za kompleksnije, ambicioznije aranžirane posthardkor pesme a što se uz vrlo hrskav, organski zvuk nekako odlično pakuje i slušaocu donosi neprestana lepa iznenađenja pa i oduševljenja. Što bi rekli u Americi, ovi momci JEBU:
https://mercyties.bandcamp.com/album/reflections-and-criticisms

Za svoj šesti album, Burn Yourself Alive. (naslov je sa sve tačkom) oksnardski The Warriors su iskombinovali gostovanja bivših članova sa sadašnjim i snimili jako zanimljivu, dinamičnu ploču muzike koja jeste hardcore ali nije dosadni, predvidivi hardcore. Nego je nekako i rokerska i raznovrsna i nepredvidiva a da opet provajduje ozbiljan gruv i prijemčivo agresivnu atmosferu. Zvuk bučan ali radi posao, pesme ekonomično kratke i ovo je jako dobro u globalu:
https://purenoise.bandcamp.com/album/burn-yourself-alive

Ako vam je sve to isuviše ,,normalno" i rade vas samo konstantne disonance i vrištanje, evo ga No Good Left On Earth, split ilinojskih bendova Vow i Bird Law. Tu se ne zna ko je grđi, gori i mučniji ali na vrlo inventivne, efektne načine sa Vow koji daju dve pesme screamo/ mathcore provinijencije i Bird Law koji preuzimaju štafetu u trku i ispaljuju tri pesme kombinacije screamoa, metalcorea i noisea u vašu facu. Ama prelepo:
https://vowhxc.bandcamp.com/album/no-good-left-on-earth-2
https://birdlawhc.bandcamp.com/album/no-good-left-on-earth

Šveđani Industrial Puke sviraju, naravno, švedski D-beat hardcore, ali su baš dobri i nisu samo industrijski, jelte, ispovraćana kopija nekakvih slavnijih prethodnika u formi Wolfsbrigade, Anti-Cimex itd. Album Alive To No Avail je taman na dobrom mestu da drži klasičnu d-beat osnovu ali da dovoljno aranžmanski šara da ne bude monoton, zvuk je jako HEAVY a bend stručno balansira između panka i (death) metala. Odlično je:
https://suiciderecordsswe.bandcamp.com/album/alive-to-no-avail

Iz Švedske dolaze i Steel Freight, bend koji svira ,,chainsaw hardcore pod uticajem death metala". Sve je jasno, valjda, već i iz samog opisa pa ćete album Force my hand slušati ako volite istovremeno Dismember i Anti-Cimex i sanjate o rešavanju svojih problema bejzbol palicom iz koje vire ekseri. Eto, ima nas svakojakih:
https://steelfreighthc.bandcamp.com/album/force-my-hand

Jivebomb iz Baltimora sviraju primitivniji, siroviji hardkorpank, ali dolaze u tu neku istu kategoriju da ih slušaju andergraund metalci i ljudi koji generalno ne žele muziku koja bi se opisala epitetom ,,lepa". Album Ethereal ima deset kratkih, nadrkanih, abrazivnih pesama sa pevačem koji zvuči kao tinejdž varijatna Johna Tardyja iz Obituary i mošpit-gruvom za koji znate da prosto izaziva ljude da kada padnu nastave da se valjaju po zemlji jer ustajanje predstavlja preveliki napor. Pošteno:
https://flatspotrecords.bandcamp.com/album/fsr81-ethereal
LOVE/SICK dolaze iz Finske i recimo da su najbliži d-beat hardcoreu ali je EP Season of Misery po zvuku veoma metaliziran, a D-beat krjlanja meša sa beatdownovskim moš delovima. Dakle, najbolje od oba sveta, u produkciji kojoj nije stalo do vašeg dugoročnog zdravlja ali će vam dati mnogo kratkoročnih zadovoljstava. Korektno! A cena je koliko date:
https://lovesickhc.bandcamp.com/album/season-of-misery

Španski grinderi Himura imaju treći album, Diabolvs vs. Diabolvs, izašao, naravno, za moldavski Grindwar Records i ako volite brzo, kratko, jezgrovito i bez mrsomuđenja, ovo je perfekcija. Himura isporučuju šesnaest pesama deathgrind krtine od kojih samo dve prebacuju dva minuta, sa puno jednostavnih, ložačkih rifova, aranžmanima koji tačno znaju kada se menja tempo da biste dobili priliku za hedbeng pre povratka u borbu, sa jeftinom a savršenom produkcijom. Ko ovo ne voli, ne zna šta valja:
https://himuradeathgrind.bandcamp.com/album/diabolvs-vs-diabolvs
https://grindwarrecords.bandcamp.com/album/himura-diabolvs-vs-diabolvs-full-album

Imamo još deathgrinda. Mortuaria iz Baltimora su u Januaru izdali prvi album i to je trajalo 14 minuta a sada imaju EP Violently Ill sa dve pesme sirove D-beat krljačine i zverskih vokala. Nije mnogo kompleksno u koncepciji, ali i ne komplikuje u izvedbi, zapravo, taman je kako treba sa 5-6 dobrih rifova i puno zle volje u krljanju, tako da, po ceni koju sami odaberete ovo bude sasvim dobro:
https://mortuaria666.bandcamp.com/album/violently-ill

Česi Makrab svoj album Útok na pýchu (Attack on pride) plasiraju kao ,,the killing of arrogant people" ali pošto sam ja, jelte, takav kakav sam ja na omotu pre svega vidim mizoginu fantaziju. Ali OK, ajde da bendu damo benefit sumnje, jelte, i da kažemo da pesme deluju kao da su zaista motivisane socijalnim i klasnim buntom radije nego incel besom, i da je album vrlo solidna death metal/ deathgrind rokačina sa dovoljno tehnike da bude zanimljiva i zahtevnijem slušaocu a dovoljno neposredna i brza da zadovolji i detinjastije među nama (mene). Lepo!
https://makrab.bandcamp.com/album/tok-na-p-chu-attack-on-pride

Dark Horse i Blight Worms su dva australijska benda sa vrlo lepim split EP-jem. Dark Horse imaju tri pesme vrištavog, ali vrlo disciplinovano odsviranog i dobro produciranog D-beat crustpunka, onako pitkog, ugodnog, praktično prijateljskog. Blight Worms su pak grindcore bend sa pet pesama solidne oračine, od kojih samo jedna prebacuje minut. No, i njihova svirka je odlična a produkcija solidna pa je ovo vrlo dobar par bendova na zajedničkom poslu. Blight Worms svoju stranu daju za daunloud po ceni koliko date, ostalo ima fiksne cene:
https://dark-horse.bandcamp.com/album/split-with-blight-worms
https://blightworms.bandcamp.com/album/dark-horse-blight-worms-split
https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/dark-horse-blight-worms-split

Enemy Engine je češki ,,ekološki grind sa ženskim vokalima". I, sve je tačno u ovom opisu a EP We Don't Need ther Planet je SJAJAN. Ovo su četiri pesme besne, dobro producirane svirke, energično usmerene na podizanje svesti o ekološkoj katastrofi koju naša civilizacija proizvodi, sa brzim tempom, solidnim rifovima i ODLIČNIM vokalima koji su uglavnom smešteni u razgovetniji deo spektra i dopuštaju da se tekstovi razumeju. Sjajno je:
https://enemyengine1.bandcamp.com/album/we-dont-need-the-planet

Iz nekog razloga Pursuit iz Severne Dakote ne koriste ni grindcore ni powerviolence tag da opišu svoju muziku na Bandcampu iako je album Earth Created Humans Because It Wanted Plastic PRIMETNO više grindcore/ powerviolence ploča nego death metal, a kako bend sebe, navodno vidi. Enivej, jako razjareno, jako bučno, jako energično, socijalno osvešćeno a destruktivno skoro do neslušljivosti, sa sumanuto brzim tempom i strahovito nervoznim rifovima, ovo se sluša u momentima kad se spremate na ozbiljan fajt sa režimskim kerovima pa izvolite:
https://pursuitfargo.bandcamp.com/album/earth-created-humans-because-it-wanted-plastic

Seven Doors je jedan od nekoliko projekata prolifičnog Britanca Ryana Willsa koga možda najpre znate po (takođe jednočlanom) Grave Ghoul. I sa Seven Doors je na programu death metal, prilično old school provinijencije, sa jasnim dugovanjima prema '90s zvuku i pretečama poput Cannibal Corpse i Death. Dobre vesti su da Willis ovo rado vrlo korektno pa je novi EP, The Final Gate (a projekat ima dosta kraćih izdanja i jedan album iza sebe) napisan i produciran profi, sa kvalitetnim rifovima, komponovanim solažama, lepim, čistim zvukom. Tri autorske pesme i obrada Death, odličan program:
https://sevendoorsdm.bandcamp.com/album/the-final-gate

Allocer su, kako kažu, death metal bend iz Perta, iz Zapadne Australije, ali njihov novi EP (još nemaju album), Worship, jezapravo melodični death metal ukršten sa deathcoreom. I, ako volite te žanrove ovo je vrlo pristojno iako ne NAROČITO originalno. No, čak ni meni ovo nije bilo loše iako to nisu baš neke moje žanrovske preference; pa treba da kažem da pesme imaju pristojne melodeath teme a deathcore delovi su više začin. Sasvim slušljivo!
https://allocer.bandcamp.com/album/worship

Sawed Off iz Sent Luisa  sebe reklamiraju kao death metal bend i, zbilja, zvuk, štimovanje, vokali, sve se to uklapa uz tu klasifikaciju. No, EP Fields of Blood ima kratke pesme i jedan naglašeno ulični pristup aranžiranju, sa delovima jasno odvojenim za šutiranje, hedbeng, wall of death, circle pit i ostale mošpit zajkebancije pa mislim da i ovde imamo posla sa jednim od onih novih, mladih bendova kojima distinkcija između death metala i hardkora nije ni jasna ni bitna. U slučaju Fields of Blood pričamo o ekipici koja ima samo dva EP-ja, ali ovaj drugi je jako dobro produciran, majstorski napisan i svaka od ovih pesama može da digne u vazduh bilo koji klub u koji ste ikada ušli. Frozen Screams nikada ne objavljuje smeće pa ako ne verujete meni, verujte njima:
https://sawedoffdeath.bandcamp.com/album/fields-of-blood
https://frozenscreams.bandcamp.com/album/fields-of-blood

Ploutonion su pak četvorica klinaca iz Berlina koji sviraju old school death metal. Demo Ceaseless Echoes of Forgotten Souls (imali su i jedan singl pre tri godine) nije nešto preterano maštovit, ali ima simpatičan zvuk i bend deluje autentično, onako, STVARNO fascinirano Lavkraftom i spremno da se upusti u avanturu koja podrazumeva mračne rifove, mošerske ritmove, mnogo pećinskih vokala. Šarmantno je i to mu se ne može poreći!
https://ploutonion.bandcamp.com/album/ceaseless-echoes-of-forgotten-souls

Evo ga i novi Massacred. Peti album (sada) dvočlanog projekta obožavanja Morticiana, a iz perspektive Argentine se zove Mortal Annihilation, obiluje Resident Evil Semplovima i, jelte, pesmama. Dvadeset komada u trideset minuta je grindcore nivo efikasnosti i mada ovo nije sad neko REMEK delo deathgrinda, zvuk je dovoljno pristojan (bar za lo-fi standarde Massacred i samih Mortician) da se popije na eks bez mrštenja.
https://massacredeathgrind.bandcamp.com/album/mortal-annihilation

Galgeberg iz Osla na slici ne izgledaju kao da sviraju death metal ili crustcore, to su tri gospodina sa kratkim kosama, pristojno obučena, kao nekakvi, jelte, pošteni srednjeklasni intelektualci, ali debi album, Cerberus im je BAŠ moćna death metal ploča. I to po formuli švedskog death metala, dakle, sa pristojnom količlinom crustcore goriva u svom metalnom rezervoaru. I nije da danas oskudevamo u swedeath rekonstrukcijama, ali Cerberus je nekako zrela i ozbiljna ploča sa svega šest pesama ali je tih šest pesama napisano pažljivo, da nemaju na sebi sala, da budu precizne, ubitačne, efektne. Zvuk takođe odličan a bend predobar:
https://galgeberg.bandcamp.com/album/cerberus

Gamma Sector su slamming death metal iz Kentakija sa blago ruralnom dimenzijom u svom konceptu. Mislim, sami svoju muziku opisuju kao bluegrass death ali ako od novog albuma, Deteriorate, očekujete da uz nisko naštimovane gitare čujete i po koji bendžo ili violinu, nećete se osoliti. Ovo je prosto prljav, radnički i (malo više) seljački slam, sa sve gostovanjem pevača Peeling Flesh na poslednjoj pesmi, uglavnom spor, mučan, iznurujuć ali istovremeno neobično prijemčiv i fanki. Ko voli slam ovde nema šta da se misli. Ko ne voli, nek posluša jer Gamma Sector uspevaju da budu i sasvim verni žanru ali i da zvuče profi pa i komunikativno:
https://gammasectorofficial.bandcamp.com/album/deteriorate

Cannibal Tyrant kao svoju lokaciju navode Južnu Koreju kao da je to sad nekakav lokalitet veličine dajbože Pančeva pa ne mora da se više precizira. Enivej, ovaj kvintet o kome ništa drugo ne znamo ima debi album, Flesh Harvest i to je ugodan brutalni death metal sa dovoljno tehničke izvrsnosti u osnovi da prođe testove svih sumnjičavaca koji se pitaju imaju li istočnoazijski muzičari ekspertizu da ovo sviraju, ali i sa dovoljno osobenog karaktera da ne zvuči kao da je muziku pravio AI. Produkcijski je ovo premalo dinamično za moj ukus ali bar nije prepumpano u smislu volumena zvuka, no pesme su zaista zanimljivo napisane sa povremenim koketiranjima sa tech-death egzibicionizmom ali sa čuvanjem identiteta svake od kompozicija. Vrlo, vrlo solidan, karakteran debi:
https://cannibaltyrantskorea.bandcamp.com/album/flesh-harvest

Disemboweler je EP koji sakuplja tri singla što ih je mladi death metal bend iz Indijane, Ripped Open snimio u 2023. i 2024. godini i mada ovde uglavnom ne pišem o kompilacijskim izdanjima, ove momke vredi istaći jer su odlični. A i odlični predstavnici tog novotalasnog death metala iz američkih provincija (ne nužno ruralnih) gde mladi bendovi prave abrazivnu ali gruversku muziku sa elementima hardkora i death metala spojenim na organski način. Obično navodim Peeling Flesh kao pokazni primer i Ripped Open zaista i sami liče na ortake iz Oklahome, sa uporedivo dobro pogođenim odnosom death metal rifova, slem gruva i hardkor neposrednosti. Veoma dobar materijal odlične produkcije i uverljivog stava i bend za koji se nadam da će postati veliko ime:
https://ironfortressrecords.bandcamp.com/album/disemboweler

Mnogo pominjem Peeling Flesh poslednjih nedelja a, evo, i još ću ih pominjati. I, da vidimo: ako vas nervira što slamming death metal bendovi uglavnom pevaju o mučenju živih ljudi, komadanju mrtvih ljudi i seksualnim prestupima nad ženama, Orbital Gate je osvežavajuće simpatičan pojekat jer Eva Van Dyne sa svojim albumima i EP-jevima ispreda naučnofantastične priče drugačijeg tona i interesovanja. Najnoviji minialbum, Demonstration of Post Apocalyptic Warfare je kao da je Van Dyne igrao Fallout: New Vegas i sebi rekao da ova (SJAJNA!) igra ima sve osim konceptualnog slam albuma koji će njen narativ spakovati u devet pesama zastrašujuće agresivnosti i šmekerskog gruva. I slatko je. Ovo je PROPISAN slem, dakle, žestok, zajeban, sa dosta finog gruva i ubijanja blastbitvima, te dobrom produkcijom. To da ovde gostuju neke vrlo  ugledne kolege (uključujući Peeling Flesh i Cephalotripsy) samo potvrđuje da je Orbital Gate ozbiljna priča:
https://orbitalgate.bandcamp.com/album/demonstration-of-post-apocalyptic-warfare

Bulwarg iz Sinsinatija vole igre reči pa svoju muziku zovu dissident death metal (umesto dissonant, jelte) a onda im se i debi album zove Cognitive Dissidence. Simpatično! Mislim, simpatično je videti death metal bendove koji ne recikliraju standardni imaginarijum ultranasilja i lavrkaftovštine i tematski se bave nekom vrstom opservacije i kritike društva (mada na vrlo visceralne načine). Muzički je ovo takođe prilično osoben ako već ne nešto revolucionarno originalan death metal sa čistom produkcijom ali i pesmama koje death metal i grindcore spajaju efikasno i zanimljivo.
https://bulwargmusic.bandcamp.com/album/cognitive-dissidence

Grave Torture su dva tipa iz Ujedinjenog kraljevstva gde jedan pravi muziku i svira a drugi peva. Projekat ima jedan album iza sebe a novi EP, Parasitic Emblem, četiri godine kasnije fino razigrava mišiće sa tri autorske pesme i obradom Samshing Pumpkins. Ovo je sve uglavnom kratko, ekonomično, pristojno ako već ne DOBRO producirano, napisano dovoljno originalno i izvedeno okej, a pomenuta obrada – Everlasting Gaze – radi posao. Fino:
https://gravetorture.bandcamp.com/album/parasitic-emblem-ep

Thoughtseize su tri simpatična momka iz Kornvola koja sviraju sirov, jednstavan death metal. Debi album, isto Thoughtseize nije nikakav šoukejs originalnosti i proširenja horizonata svog žanra ali je autentičan, tr00 i simpatičan. Bend svira gruverski, zvuk je težak a štim nizak, ali sve je to bez pretencioznosti i ima razoružavajuću energiju. Lepo:
https://thoughtseizeband.bandcamp.com/album/s-t

Obično se zezamo da su skandinavski death metalci drvoseče koje u slobodno vreme sviraju metal ali finski Wretched Path, da su živi i zdravi, i izgledaju kao drvoseče. Tako je onda i muzika na drugom im albumu, Sea of Death TEŠKA, zajebana, ne mnogo komplikovana ali sa dobrim gruvom. Zvuk je previše lišen dinamike za moj suptilni ukus ali pesme daju pristojnu rifašku bakljadu i lepo cure:
https://wretchedpath.bandcamp.com/album/sea-of-death

Spinal Fetish su iz Sent Luisa i bend sa kojim verovatno ne biste hteli da diskutujete o seksualnim preferencama, jelte. Ali muzika im je prilično dobra ilustracija njihovog svetonazora jer je demo The Flesh Recedes sav izopačen, izuvijan, perverzan a opet sve to na neki šarmantan način. Bend svoj stil death metala naziva ,,lucid brutality" pa eto, ima tu štofa:
https://spinalfetish.bandcamp.com/album/the-flesh-recedes

Ako ne možete da se setite ko su Vomiting Corpses to je jer je ovaj nemački death metal bend osnovan 1988. godine a jedini album izdao 1995. Zašto se SADA vraćaju u akciju ne znamo, ali drago nam je da se vraćaju jer je EP Reborn Abomination (jeste, Suffocation imaju pesmu Abomination Reborn, i jeste, death metal nije muzika poznata po originalnosti po svaku cenu) SJAJAN. Ovo je old school deaththrash odsviran VRHUNSKI (naglašeno je da bubnjevi nisu nimalo editovani, dakle, sve što se čuje odsvirao je čovek u realnom vremenu) sa odličnim miksom i pesmama koje spajaju propulzivnost ranog death metala i veteransko iskustvo muzičara za jednu neodoljivu procesiju dobrih rifova, vratolomnih krljačina, epskih pasaža. Zaista, zaista vam kažem, prija kada čujete materijal koji je ovako autoritativan, koji pokazuje da death metal može da bude komunikativan a da ne odstupi od pozicija ekstremnosti, koji može da bude ,,muzičarski" nastrojen a da pre svega akcentuje dobro napisane pesme, koji je KARAKTERAN. Sjajno je:
https://vomitingcorpses.bandcamp.com/album/reborn-abomination

Kunem se da sam dao sve od sebe da poslušam novi Arch Enemy ali uzalud. Meni je njihova kombinacija death metala i heavy metal melodičnosti istorijski nezanimljiva i to se, evo, ne menja ni tri decenije nizvodno. Jebiga. Ne može sve svakom da se svidi. Ali pominjem to za slučaj da Michael i ekipa ovo pročitaju (ako im neko prevede na Švedski!!!) i pomisle ,,Pa kako da snimimo album koji bi se Mehmetu dopao?" Evo, samo nek preslušaju Deific Mourning, drugi album portlandskih Decrepisy i sve će biti jasno. Kako to već u Portlandu ume da bude, ovo je death metal zbog kog običan death metal pređe na drugu stranu ulice kada ga vidi na pločniku. Decrepisy sviraju teško, mučno,sa moćnim zvukom u kome se bolesne disonance smenjuju sa pećinskim death metal rifovima, imaju pesme od pet ili šest minuta koje su sve kao nekakva laboratorijska eksploracija pojma ,,hermetično" a da su opet i kul mošerski komadi propisnog metala i, generalno, jako su simpatični. Ovo je kvartet užasno iskusnih muzičara koji sviraju u gomili drugih bendova (Coffin Rot, Bloodsoaked, Ascended Dead, Negative Prayer, Acephalix itd.) i prosto se čuje do koje mere su ti ljudi UNUTAR ove muzike, bez ostatka roneći kroz podsvest i kaljugu da u njoj nađu iskaze sa kojima 99% nas neće znati šta da radi ali će onaj jedan procenat doživeti jebeno prosvetljenje. E, pa rispekt:
https://decrepisy.bandcamp.com/album/deific-mourning

Kome je i TO previše ulickano, imamo treći demo portlandskog (al iz Mejna) projekta Worm Altar. Za Promo 2025 je dosadašnji jednočlani projekat apgrejdovanu trio i ovo je jako spori, mučni death doom podrumske produkcije i podzemne estetike. Ali je sve to na gomili DOBRO, iskreno, brutalno ali bez poze i nameštanja ,,za slikanje" i pružiće vam više emocije nego deset albuma skupo produciranih death metal bendova sa decenijskim karijerama:
https://wormaltar.bandcamp.com/album/promo-2025

Death metal je, kao jedna od najagresivnijih formi muzike poznatih čovečanstvu, star već nekoliko decenija, formalizovan, pa u mnogim slučajevima pretvoren u rutinu i lišen iznenađenja. Jednostavno: kad vam je sve u muzici ekstremno, onda ništa više nije ekstremno i publika ne oseća uzbuđenje. E, pa, Indusi Asbesticide uspevaju da sa svojim novim demo snimkom, Sadistic Communion of Flesh (a pre koga su imali samo split album sa TodxFodx pre tri godine) zazvuči sveže, radikalno i UZBUDLJIVO. Jednim, možda manjim delom je u pitanju pronalaženje svežih rešenja u samim kompozicijama sa gitarskim programom koji standardnom death metal asortimanu rifova dodaje dosta srećno smišljenog disonantnog istraživanja, a velikim delom je u pitanju izvedba u kojoj duo iz Shillonga zvuči potpuno posvećeno, potpuno odšrafljeno, potpuno usredsređeno na proizvodnju muzike koja je ozbiljna kao smrt. Mnogo modernog death metala je prosto toliko ulickano i upeglano u studiju da slušalac oseća distancu između sebe i muzike. Kod Asbesticide toga nema i subjektivni utisak je da se nalazite u vozilu koje juri u provaliju brzinom od 150 na sat dok se borite sa zombijima koji su zajedno sa vama u kabini, samo ne umeju da otkopčaju pojaseve. Sjajno napisano, URNEBESNO odsvirano i producirano jeftino ali ADEKVATNO, ovo je podsećanje na potencijale indijske scene ekstremnog metala koje smo tek počeli da naziremo:
https://asbesticide.bandcamp.com/album/sadistic-communion-of-flesh-demo

(Kraj u sledećem postu)

Njujorški Sarmat su se apgrejdovali za drugi album, Upgrade, i ovo je sada apsolutno briljantan spoj progresivnog death metala (ili makar ekstremnog metala sa izraženom death metal dimenzijom) i džeza, spakovan u dve dugačke kompozicije. I, Voidhanger, koji ovo izdaju su još za prvi album iskoristili deskripciju ,,the Mahavishnu Orchestra playing Gorguts" ali ona i dalje sasvim ljudski pristaje Sarmatu i postavlja očekivanja na pravi nivo, pogotovo jer je ovo snimano u studiju Silverchord kod Gojire a miks i master je opet radio Colin Marston iz (između ostalog) baš Gorguts. Meni se ovo JAKO dopada jer je vrlo masturbatorski ali na jedan oslobađajući način, sa traženjem interfejsa između ekstremnog metala i improvizovanog džeza bez kompromisa i ulagivanja publici. Jedini problem: traje samo 21 minut. Al JEBE:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/upgrade

Uncrowned iz Nanta sebe opisuju kao powerviolence/ sludge duo a Metal Archives ih vodi kao death metal postavu. I šta ćemo sad? Enivej, novi EP, Submission je, ako se mene pita, više blackened death-sludge nego bilo šta drugo, ali to je, da se razumemo, OKEJ. Tri pesme u ponudi su mučne, hermetične, pakleno tenzične i to fino sedi gde treba da sedne sa sve miksom koji je razuman i pored ekstremno naprženog zvuka:
https://uncrowned1.bandcamp.com/album/submission

The Squirrely Years Revisited je novi album Ministry ali nije PRAVI album. Ovo je kolekcija novih verzija starih Ministry pesama, iz vremena pre nego što je Ala Jourgensena ujeo radioaktivni hard roker. Dakle, imamo stvari iz osamdesetih iz vremena kada je Ministry bio bliži zvuku Human League i Psychic TV nego, ne znam, Prongu i Godfleshu, urađene sa čistijom, malo skupljom produkcijom ali sa njihovim autentičnim šmekom sasvim očuvanim. Meni to ne znači bogznašta ali ja sam ionako operisan od tog plesnog postpank/ elektropop zvuka koji moja žena OBOŽAVA pa i nisam ciljna grupa. Ali poslušajte jer možda VI jeste (čak i ako niste moja žena). A sledeće godine stiže poslednji studijski album benda i tako, biće sjetno!!!
https://www.youtube.com/watch?v=mDQMMaDEKHo&list=OLAK5uy_lSzsOnHdbv1j4aoKrkLwRNAfO_Dgs2UYo&pp=8AUB

Al naravno da je onda po mom ukusu novi solo album Dona Aireyja. Bivši član Colosseum II, Rainbow i, evo, već duže od dve decenije Deep Purple je u mom životu konzistentno prisutan bukvalno otkad slušam rokenrol. I za ovaj album, Pushed to the Edge, je Airey sakupio jaku ekipu uključujući Carla Sentancea, čoveka koji sada peva u Nazareth a radio je sa Geezerom Butlerom i Krokusom, kao i Simona McBridea, aktuelnog gitaristu Purplea. I, mislim, nije baš neko veliko iznenađenje da album i zvuči kao Deep Purple, sa dosta Rainbow arome takođe, uz bluzerske rifove, karakterno pevanje i nepogrešivo prepoznatljive Aireyjeve klavijature. Veoma mi je milo što rokeri u osmoj deceniji života danas snimaju albume koji ne zvuče studijski ulickano i beživotno već, naprotiv, spontano, živo i nekako TOPLO LJUDSKI, pa tako i ova ploča, slično recentnom Purpleovom albumu prosto odaje utisak da u istoj sobi imate nekoliko vrhunskih muzičara koji raspoloženo sviraju muziku koju vole. Nisu sve pesme ovde sad kao IZVRSNE ali nekoliko jeste a većina je prilično solidna i ne oslanja se samo na po jednu foru da ostane u kratkoročnom sećanju. Svaka, bre, čast:
https://www.youtube.com/watch?v=6qIVoUF1sMo&list=OLAK5uy_mW1o76cpQbBzFWDpWmlb-oa_kb6ORbXQw

U muzici benda Serpent Rider iz Sijetla ima i doom metala ali ona je u osnovi epski heavy metal i to je lepa kombinacija. Debi album, The Ichor of Chimaera je zapravo dinamičan, energičan i od dooma uzima uglavnom melanholične atmosfere kada su mu potrebne, dok ostalo, primereno prvoj dugosvirajućoj ploči benda (osnovanog pod drugim imenom još 2015. godine), puca od entuzijazma. Problem koji je nemoguće zaobići je da se pevačica R. Villar i ostatak grupe ne nalaze na istoj ravni i mada ona ima sluha i pogađa sve note, bacajući i ukusne multitrekovane harmonije kada to paše, nekako sve zajedno nema smisla. Možda je vokal samo trebalo da bude spušten dublje u miks jer ovako deluje kao da R. Villar pevuši preko urnebesne svirke koja se čuje sa slušalica (malo preterujem radi jasnoće slike) i to nekako nikada ne legne kako treba. No, u celini, ovo je dobar i prijemčiv album:
https://serpentrider.bandcamp.com/album/the-ichor-of-chimaera

On My Command je u principu jednočlani projekat iz Brisbejna, ali Sean Mackay za treći album, Conquer ima u postavi i živog bubnjara i to dosta dinamizuje pesme. Muzički, ovo je žešći, siroviji power metal ili nešto melodičniji, epskiji thrash metal, zavisi odakle gledate, ali je svakako šarmantan, čuvajući sponu sa tlom kroz svedenost produkcije i znojavu, dinamičnu svirku a opet gledajući u nebo sa melodičnim temama i epskom ikonografijom. Okej je, a da Sean nađe pevača sa malo više karaktera nego što je on (a koji, on, sasvim tehnički korektno peva), ovo bi bilo još bolje!
https://onmycommand.bandcamp.com/album/conquer

Zna se da ja i Napalm Records vrlo retko sedimo u istom separeu u kafiću, ali, evo, drugi album bečkog ženskog hardrok/ pank rok benda Vulvarine je nekako simpatičan. Mislim, taman je melodičan i radio friendly onako kako ja doživljavam većinu Napalmovih izdanja ali svirka je simpatično pankerski svedena, bend deluje kao da bi čovek mogao da ga zatekne na bilo kojoj bini na kojoj prže demo bendovi bilo gde u svetu i da kaže ,,od ovih žena će neštp BITI" i nekako ta iskrenost pleni. Fast Lane je naslov albuma i svirka je dosta brza i energična pa eto:
https://vulvarine.bandcamp.com/album/fast-lane
https://www.youtube.com/watch?v=kxlVDCA4DVI&list=OLAK5uy_l9WBRRzT_GP41zWngA7o74CLenzMrEvTI

Nisu rđavi Ukrajinci Delfinia koji su upravo izdali živi album, Live In The UK, sa snimcima napravljenim nakon preseljenja benda iz ratom zahvaćene otadžbine u Ujedinjeno kraljevstvo. Melodični power metal koji Delfinia svira je apsolutno previše cheesy za mene, ali ako volite melodičnost, raspevanost (muško-ženskih vokala), preciznu tehničku svirku i nešto siroviji živi zvuk, ovo je vro pristojno.
https://delfinia.bandcamp.com/album/live-in-the-uk

I londonski Seven Sisters je previše melodičan i tralala-raspevan za moj ukus, ali nisu ni oni loši. Bend iza sebe ima dosta izdanja u desetak godina rada a najnovije, album Shadow Of A Fallen Star Pt.2 je ambiciozna progresivna ploča čija prva pesma bode preko osam minuta a poslednja, četvrta, preko dvadeset. Svirka je ovde zdrava, dualnih gitarskih harmonija ima toliko na svakom koraku da će vam se malo prikakiti posle pola prve pesme (ali sa slašću prikakiti), vokali su čisti, zvonki i produkcija nije iritantna tako da, samo napred, sestre (metaforičke, u bendu nema ni jedne žene):
https://sevensistersheavymetal.bandcamp.com/album/shadow-of-a-fallen-star-pt-2

Chamber Mage iz Kolorado Springsa su još jedan od onih novih američkih heavy metal bendova sa fantazijskom tematikom i vrlo gikovski minucioznim aranžerskim i instrumentalnim radom a koje jebe nedovoljno ubedljiv vokal. Debi album, By Light of Emerald Gods je dopadljiv i da je produciran malo drugačije (ili da ima kvalitetnije vokale) bio bi MNOGO efektniji. Ovako je, što se mene tiče, ovo solidan demo koji možete da pustite producentu za kog želite da od vas napravi prvoligašku ekipu. I ako ga tako slušate, ima MNOGO šarma:
https://chambermage.bandcamp.com/album/by-light-of-emerald-gods

Da čujemo onda nešto gde vokali rade kako i šta treba! Nijemci Böllverk imaju iza sebe jedan album a za ovaj Mart su nam spremili EP sa četiri pesme veoma prijatnog, žeestokog a pitkog hevi metala. Demons Call je pristojno produciran, sa hrskavim gitarama i dinamičnim bubnjevima, a u prvom planu je – s pravom – vokal pevačice po imenu Svenja koja ovim šmekerskim rifovima i epskim refrenima daje potreban dignitet i profi obradu. Jako ugodno izdanje i poslastica za svakog klasičnog hevi metalca:
https://boellverk.bandcamp.com/album/demons-call

WTF, nisam očekivao, niti igde video najave (mada je istina da je bend to uredno najavio na svom sajtu ali eto...) da će britanski Wolfsbane u originalnoj postavi ponovo snimiti svoj ceo prvi album iz 1989. godine, tako da čujemo kako ljudi sada u sedmoj deceniji života vide pesme koje su napisali kada su bili u svojim dvadesetima. Da se razumemo, ovo zvuči VRLO solidno, sa svirkom koja je profitirala od decenija iskustva i ima finu patinu, pravilno istaknutu produkcijskim radom koji je u najvećoj meri obavio gitarista Jason, a posebno je impresivan Blaze Bayley koji ovde zvuči kao da je u svom prirodnom okruženju sa bluzerskim, emotivnim performansom za kakav naprosto nije imao prostora u Maidenima, ali ovde je kao riba u vodi. I, da se takođe razumemo, Wolfsbane su aktivan bend, sa albumima koji izlaze svakih nekoliko godina ali ovaj prvi (Live Fast, Die Fast, a u novoj verziji preimenovan u Live Faster) je klasik poznijeg NWOBHM-a sa par pesama koje apsolutno i nepobitno mogu da idu u sve hevi metal antologije ovog sveta. Slatko!
https://wolfsbanehms.bandcamp.com/album/live-faster

Znate već da Dying Victims Records ne objavljuju ništa što nije vredno pažnje pa tako evo i trećeg albuma francuskih Hexecutor, sa svojim osobenim spojem black, thrash i heavy metala. ...Where Spirit Withers in Its Flesh Constraint je proveo pet godina u rerni i ovo je ploča vrlo izražene filozofije, melodična a žestoka, sirova u teksturi a rafinirana u konstrukciji. Ona je i izrazito FRANCUSKA, počev od tekstova na ovom jeziku pa do unikatno melodičnih rešenja koja ne umanjuju radikalnost pristupa što ga ekipa iz Bretanje ima. Jako lepo, jako andergraund jako old school, dakle, IDEALNO za gurmane:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/where-spirit-withers-in-its-flesh-constraint

Iz Italije stiže novi hevi metal bend vrlo klasičnog zvuka i patinirane muzike. Vigilhunter je novi projekat momka po imenu Alex(x) Panza a koga možda znate kao pevača hevi metal/ hard rok grupe Hitten sa kojom je bio dosta diskografski aktivan poslednjih godina. No, Vigilhunter je ,,metalniji" projekat, bend sa više propisne, epske, i cheesy svirke, blizak NWOBTHM uzorima, možda pre svega Iron Maiden i Tygers of Pan Tang po tome kako gitare rade naizmenične komponovane solaže i harmonije. Jednu gitaru svira sam Alex, drugu Mattia Itala iz thrash postave Re-Animated i na prvom albumu, naslovljenom isto Vigilhunter, ovaj kvartet zvuči jako ubedljivo. Ima tu malo neonske sleaze izmaglice ali je svirka uvek mišićava i moćna, produkcija je vrlo solidna, sa toplim bojama i dobrom dinamikom a Alex odlično peva tako da ovaj album svakom '80s nostalgičaru vrednom svojih brkova mogu da preporučim bez ostatka. Mislim, na kraju krajeva, ovo izdaje High Roller a ti ljudi znaju:
https://vigilhunter.bandcamp.com/album/vigilhunter
https://www.youtube.com/watch?v=sA33fuox440

A i Lady Beast  svoj novi album izdaju za Dying Victims, a što je najprirodnija kombinacija na svetu. Američki hevi metal kombo je svoju reputaciju izgradio niskom albuma u drugoj deceniji stoleća, gde je poslednji izašao 2020. godine za Reaper Metal, i utisak je da je napravljena pauza da se bend pregrupiše, da pesme budu napisane studiozno, da odleže. Rezultat je da je The Inner Alchemist verovatno najbolji album Lady Beast do danas, sa vrlo sazrelim zvukom i pesmama koje su sada idealno postavljene da spoje šarm uličnog metala sa tim ezoteričnijim temama koje bend voli. Svirka je odlična, solaže su u vrlo prijemčivom early-Maiden stilu, produkcija je odlična a pevačica Deborah Levine, potpisujem, nikada nije zvučala bolje. Lady Beast  su mi uvek delovali kao bend kome fali 10% napora da uđe u prvu ligu modernih NWOBTHM-style bendova i utisak je da je tih 10% sada časno uloženo pa ovaj album HARA:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/the-inner-alchemist
https://ladybeast.bandcamp.com/album/the-inner-alchemist


Teitanblood su institucija death metala, bend koji je legitimisao pristup zida buke i time dao licencu stotinama manje talentovanih, manje vizionarskih bendova da nas zatrpaju tonama smeća, a onda nastavio da ovu formu evoluira daleko preko granice puke agresije. Pokušavam da kažem da su albumi ovog legendarnog španskog benda sa godinama postajali sve... hajde da kažemo transcendentniji a da istovremeno nisu raskinuli spone sa najagresivnijim formama death-black izraza. Četvrti album (u šesnaest godina izdavanja albuma i više od dve decenije rada) madridske četvorke se zove From the Visceral Abyss i ima pesme od sedam, osam, pa i četrnaest minuta, i dalje konfrontativne i bučne ali i neobično prijatne kad se sve uzme u obzir. Hoću reći, From the Visceral Abyss je album na kome se sve ČUJE, iako i dalje to što se čuje zvuči bestijalno i nekontrolisano, a na kome je sve zapravo kontrolisano, napisano pažljivo i eksperimentalnost forme ne podrazumeva nasumičnost u komponovanju. Drugim rečima, Teitenblood ovde zvuče kao poznata, merljiva veličina, što ranije nije nužno bio slučaj i ne pomeraju granicu u domenu same forme, ali se ĐAVOLSKI trude da granice pomere u smislu promišljenosti kompozicija i to se veoma dobro čuje. Naravno, istovremeno je ovo i dalje ZVERSKI agresivna svirka, ali Teitenblood po prvi put u svojoj karijeri, barem mojim ušima, zvuče prijateljski, toplo, umirujuće jer rade na poznatoj teritoriji i trude se da je što bolje istraže. Ne propustiti, bez obzira da li ste ovaj bend slušali i ranije ili samo tražite nešto najžešće u death metalu da testirate svoju izdržljivost:
https://teitanblood.bandcamp.com/album/from-the-visceral-abyss

Pošto sam ove nedelje bio na putu (i, zapravo još uvek sam), pregled zanimljivih metal izdanja je NEŠTO kraći, ali možete biti sigurni da je hotelski wi-fi morao kroz svoje neobezbeđene kanale da propusti MNOGO blasfemičnog materijala i mnogo prijatne rok muzike. Ne spuštajte tenzije i idemo:


Šta je lepše da čoveku pročisti uši i misli od albuma divljačkog, bestijalnog blek metala ravno iz Drezdena? Ništa, baš ništa a Blutsturm će vam baš ovo ponuditi na svom drugom albumu  Detonation of Hate. Iako su i naslov albuma i ime benda (,,oluja krvi") dovoljno sugestivni i deskriptivni, da ne pominjem nabildovanu metalsku kozu na omotu, volim da naglasim da je ovo intro i osam pesama RAZARAČKOG war metal prebijanja sa vožnjom skoro isključivo u najbržoj traci i bez kočenja. Bend je svirački vrlo uigran, produkcija je sirova ali taman kako treba a tu je i jedna obrada Bathoryja, da se zna, jelte, ko je bio prvi. I omot je odličan! Dakle, užitak za sva čula:
https://blutsturm.bandcamp.com/album/detonation-of-hate

Underwater Father je prilično zgodno ime za bend, pogotovo ako svira blek metal a ni sam to ne zna. Finski projekat Underwater Father nigde sebe ne taguje kao blek metal i smatra da je ovo što sviraju ,,dark metal" ili ,,death metal" ali verujte vi meni, EP (ili demo?) Drowned nudi dve pesme finog, žestokog blek metala sa idealnim omjerom sirove teksture i melodične tematike. Odlično je:
https://underwaterfather.bandcamp.com/album/drowned

Nisam baš oekivao da me treći album (za četiri godine) austrijskog projekta Ancient Mastery ovako tresne. U pitanju je jednočlani bend čiji jedini član ima još gomilu sličnih projekata, plus muzika je melodični, epski blek metal, dakle, ne naročito blisko mojim primarnim interesovanjima. ALI! Chapter Three: The Forgotten Realm of Xul'Gothar uspeva da svu svoju melodičnost, pompu i kućnu produkciju iskoristi za plemenite svrhe i ovo je suštinski jednostavan album energičnog blek metala presecanog horovima i melodičnim pasažima. Ništa sad kao KOMPLEKSNO ali simpatično. A kad treska, DOBRO treska:
https://ancientmastery.bandcamp.com/album/chapter-three-the-forgotten-realm-of-xulgothar

Danski Frelser imaju debi album Afgrundsprofeti i to je jako po mom ukusu. Dakle, brz, energičan, oštar a opet ambiciozno napisan i aranžiran blek metal sa pesmama koje traju i do devet minuta i imaju u sebi i malo energije starog Mayhema, onako, sa idejom da bilo šta može da se desi u bilo kom trenutku ali se dešavaju uglavnom simpatične disonance, odšrafljeni karakterni vokali i muzika solidnog tempa. Pored svega, i produkcija je dopadljiva sa simpatično hrskavim gitarama, dobrim miksom i pristojnom dinamikom u masteru tako da ovo preporučujem bez rezervi:
https://frelser.bandcamp.com/album/afgrundsprofeti 

Iz Finske dolaze i Flagg njihov treći album, Diabolical Bloodlust, je skoro pa genijalna ploča. Ne u smislu da je ovde izmišljen neki novi žanr metala ali DA u smislu da je odnos meodičnosti i agresivnosti blek metala ovde namešten u gotovo letalnom odnosu. Pesme su epski melodične i pevljive u domenu tema a onda SUROVO sirove i abrazivne u smislu izvedbe i to je vanredno lepa kombinacija. Ne skida mi se osmeh sa lica tokom celog trajanja albuma:
https://flaggofficial.bandcamp.com/album/diabolical-bloodlust

Kalifornijski Wrath Of Logarius su promenili ime iz Martyr Logarius za potrebe snimanja debi albuma (valjda da ih neko iz Sonyja ne bi tužio, DAKLE BLOODBORNE 2 POTVRĐEN, BRAĆO) ali muzika ostaje krljački blek metal. OK, ima tu i melodičnosti, ima je dosta, ali Crown of Mortis je ploča solidne brzine, agresivnosti i destruktivne energije. Bend voli dosta tih nekih modernijih produkcijskih trikova koji meni odmah zvuče preulickano za blek metal, al kad se krlja KRLJA SE i tu nema zamerki:
https://wrathoflogarius.bandcamp.com/album/crown-of-mortis

Belnejoum je međunarodna blek metal-simfonijska ekstravaganca u kojoj sviraju George Kollias iz Nile, Rich Gray iz Annihilatora, pa onda Fabio Bartoletti  i Francesco Ferriniiz Fleshgod Apocalypse, ali i žena po imenu Tamara Jokić koja je, OČEVIDNO naša iako se vodi kao da je Amerikanka. Muzički je Dark Tales of Zarathustra pompezan, kinematičan konceptualni album koji govori o Zaratustri i njegovom ,,kvarenju" kroz skoro sat vremena muzike i mnogo epskih momenata. Previše cheesy za mene u globalu ali prepuno lepih momenata u detaljima, pa poslušajte s pažnjom
https://antiqofficial.bandcamp.com/album/dark-tales-of-zarathustra


Kosmogeneia je bend iz Lidsa sa istoimenim EP-jem (ili demom) za koji ću pretpostaviti da je njihovo prvo izdanje. Ovde imamo samo dve pesme ali su one podugačke i idu odmereinm, sporim tempom, nudeći tešku, okultnu, psihodeličnu dramu doom metala i narkotičke halucinacije stoner rocka. Kosmogeneia su producirani prilično muljavo na ovom materijalu ali to zapravo doprinosi njegovoj autentičnosti, podsećajući na radove koje su Jus Oborn i ekipa radili pre zvaničnog osnivanja Electric Wizard. Dakle, ako volite podzemni, hermetični ali neodoljivo zarazni britanski okultni, psihodelični doom metal, Kosmogeneia su bend koji valja imati na radaru. A ovo se plaća koliko hoćete:
https://kosmogeneia.bandcamp.com/album/kosmogeneia

Nijemci Bruxxa su na donekle sličnim pozicijama, osim što njihov antičkim mitovima inspirisani doom ima izraženiju sklonost ka melodiji. EP Evocations I, njihovo prvo izdanje, takođe ima dve pesme i  zanimljivo kombinuje energični, abrazivni metal i teške doom rifove sa melodičnim, veoma prijatnim pevanjem. Zvuk nije skup ali je miks promišljen, sa dosta dinamike, atraktivnog korišćenja akustičnih i nedistorziranih instrumenata i moram da priznam da su mi ove dve pesme sa svojom žalobničkom epikom jako ušle pod kožu. I ovo se plaća po želji a Bruxxa su takođe ekipa čija naredna izdanja bi mogla da budu LEGENDARNA:
https://bruxxa.bandcamp.com/album/evocations-i

Bruit Parasite iz Dižona imaju debi album, A Hundred Times i ovo je psihodelični doom metal sa odličnim, hrskavim zvukom i daleko natprosečno odličnim ženskim vokalom. Dakle, pesme su energične, sa ubitačno meljućom bas-gitarom u centru i hipnotičkim gruvom a žena koja svira taj ubitačni bas, Clotilde Claudine je istovremeno i pevačica i nudi ne samo izvanredno dobar glas sa velikim rasponom i kvalitetnom tehnikom već i promišljene, odlične aranžmane pevanja. Bruit Parasite bi bili dobri i sa nekakvim drugim, običnijim pevačem, ali sa Claudine imaju identitet koji se ne može kupiti novcem. Veoma jako preporučujem ovaj paket heavy psych dumčine svakome ko ume da ceni težinu, dubinu i ludinu:
https://bruitparasite.bandcamp.com/album/a-hundred-times

Poljaci Mountain Of Misery imaju album gruverskog stoner rokanja izmešanog sa melodičnim, praktično postrokerskim pevušenjem. Dosta efektna kombinacija iako ne nešto na šta bih se ja prvo zaleteo u masi. No, album  Shades Of The Ashes ima prijatno fazirane gitare (i basčinu) i gruv mu je nemiran i zdrav, sa sve dobrim miksom i vokalima koji posle izvesnog vremena postanu više prirodni fenomen nego vektor prenošenja nekakvog značenja i ja sam baš uživao:
https://mountainofmisery.bandcamp.com/album/shades-of-the-ashes

Imate onda i This Summit Fever, britanski duo nastao za vreme pandemijskih lokdauna ali kasnije kaljen u vatri raznih živih svirki. Stoga je debi album, isto This Summit Fever, vrlo siguran i prijemčiv album fuzz-rockerskog gruva kome ne trebaju prekomplikovani aranžmani i sumanuto ambiciozne kompozicije da bude pobednik. Ovo prosto čoveka uhvati rifom i gruvom, doradi ga solidnim vokalom i ubaci po koju (a i više nego po koju) originalnu, maštovitu foru i sve na kraju bude sjajno:
https://thissummitfever.bandcamp.com/album/this-summit-fever

Cerberus su dva momka iz Australije koja vole kad su stvari spore, lepljive, psihodelične. Debi album, Summon stoner rok konstruiše kao tečni, nadorgirani gruv koji na svakom koraku deluje kao da će posrnuti ali nikad ne pada, seriju psihodeličnih bluz-rifova produciranih tako da vam se čini da ste ispod vode a tu vodu neki džin koristi za bong. Simpatično!
https://cerberusdoom.bandcamp.com/album/summon

Ali vi volite nešto teže, mučnije, što će se za vas lepiti kao parazit a ne kao pijani ljubavnik (dobro, malo i kao pijani ljubavnik) pa onda posežete za prvim albumom poljskog sludge sastava L.o.W. I dobro, neće vam biti lako, ali vam hoće biti lepo. L.o.W na albumu Burning the Cradle zvuče zrelo i izgrađeno i to što su im pesme jednostavnme samo znači da razumeju moć ponavljanja dobrih rifova, moć teškog zvuka i abrazivnih tekstura. Ovo nije album koji će vas maziti ali nije ni bez osećaja sklopljena kolekcija tekih zvukova i L.o.W imaju u svojoj ponudi elegancije koju su mogli da nauče samo od sastava poput Godflesh, Terminal Cheesecake i Fall of Because. A to se mora ceniti:
https://lowasted.bandcamp.com/album/burning-the-cradle

Za JOŠ teže i mučnije, imamo kolaboraciju dva solo projekta sa Pacifičkog severozapada, Mizmor i Hell a na albumu ekperimentalog, avangradnog doom i drone metala, Alluvion. No, ovo je zapravo i iznenađujuće melodična ploča sa postrokerskim melodičnim prostorima i ambijentima pomešanim sa sludge-doom lomljavom i onda vrlo cool dron meditacijama koja imaju više ,,twang" zvuka na gitari nego što biste očekivali. Impresivno maštovita i dobra ploča:
https://gileadmedia.bandcamp.com/album/alluvion

Razmrdaćete se uz novi album Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs Pigs. Britanski bend na albumu  Death Hilarious stručno vozi srednjom linijom između stoner rocka i noise rocka sa pesmama koje su istovremeno napete, hermetične ali i gruverske i zanimljive. Zvuk je dobar, stav nadrnan (što se vidi i iz tekstova i iz muzike) ali je sve uobičajeno i visokokvalitetno maštovito i raznovrsno. Kad onda na petom komadu opale gruvčinu preko koje legendarni bruklinski emsi El-P odvali svoju trejdmark multisilabličnu halucinaciju koja se perfektno uklapa, znate da slušate nešto posebno:
https://pigspigspigspigspigspigspigs.bandcamp.com/album/death-hilarious

Nisu rđavi ni Kiritsis iz Indijane, jedan bend na udobnoj razmeđi sludge metala i death'n'rolla. Eponimni debi album je glasna, agresivna ali gruverska ploča koja ipak ne pokušava da vas SMRVI i želi da se zabavite dok je slušate, idealno u pokretu. Ugodno je to:
https://kiritsis.bandcamp.com/album/kiritsis

Lo-Pan iz Kolambusa u Ohaju nisu moja najpreferiranija verzija stoner roka, ali šesti album benda, Get Well Soon je izdao Magnetic Eye i on ne samo da će naći svoju publiku nego je DOBAR. Ovo je kommbinacija modernog hard i stoner roka sa recimo grunge melodičnošću i bend piše i pametne i ambiciozne pesme a koje se voze na varljivo keči melodijama. Zrelo je to i vredi pažnje:
https://lo-pan-rock.bandcamp.com/album/get-well-soon

Ritual King iz Mančestera su bliži mojim, jelte, preferencijama, a album Futureworks Sessions je zapravo prosviravanje odabranog materijala sa njihova prva dva albuma u mančesterskom studiju  Futureworks. Sve zvuči neobavezno i relaksirano a opet ovde dobijate vrlo solidan, eminentno slušljiv heavy psych blues, odsviran sa koncertnom dinamičnošću i studijskom disciplinom u zvuku. Jako lepo i jedno fino malo izdanje za Ripple Music:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/futureworks-sessions


Blackened thrash ponekad znači samo thrash metal sa promuklim, nemelodičnim vokalom. Kao u slučaju, recimo, debi albuma ilinojskog benda Living Terror. Album, naslovljen Endless Chaos zapravo nije haotičan i nudi čvrst, disciplinovan, radnički i seljački thrash metal sa black metal vokalom a to znači PUNO dobrih rifova, PUNO mošerskog gruva, pesme o bombardovanju napalmom, biološkom ratovanju, nuklearnom (thrash) napadanju... Možete praktično u glavi da čujete rifove dok čitate ove teme, a uveravam vas da bend zvuči ubedljivo dok ih svira. Lep debi:
https://livingterror.bandcamp.com/album/endless-chaos

Kelnski D-Filer kažu za sebe da sviraju ,,ručno rađeni nemački thrash metal". A što znači da im debi album, ... and if the world should perish zvuči originalno i sa dosta osobenih rešenja, uprkos omotu i temama koje su vrlo late '80s po mirisu, sa tom brigom za svet i društvo koje su tada ispoljavali predvodnici žanra. E, sad, mnoga od tih rešenja su diskutabilna za moj ukus, pogotovo pristup pevanju koje nije ni melodično ni odvrištano već je negde između i nikada ne sedne ugodno u pesme. Plus, pesme umeju da POTRAJU a često možda bez dobrog razloga, ali da ne preterujem sa kritikom, ovo je thrash koji ide svojim putem i to treba ceniti. Poslušajte:
https://d-filer-thrash.bandcamp.com/album/and-if-the-world-should-perish

Iz Njemačke dolaze i Täufer i njihov album Täufer spaja sirov, old school, mošerski thrash metal sa malo old school hardcore thrasha. Ploča je SJAJNA u toj svojoj sirovosti i neumoljivosti i zapravo je ne bih nazvao krosover albumom jer je ovo manje onaj skejterski, pankerski stil koji intuitivno vezujem za krosover nego besan ulični thrash metal ali sa dobrim zvukom. Lepo!
https://taufer.bandcamp.com/album/t-ufer

Čileanci Devil´s Poison su rešili da za svoj novi album ništa ne prepuste slučaju pa su ga nazvali Sex and Metal. Ekipa koja i inače stavlja u izlog sve što ima (naslovi nekih od prethodnih izdanja: Devil's Hammer Attack!, Evil Metal Attack!, Evil Metal Fucking Hell i najlegendarnije: For Satan your Soul, for Devil's Poison your Cunt) je ovde sebi bar zagarantovala dosta prometa sa raznih internet-pretraživača a ti namernici koji samo traže malo specifičnije pornografije naleteće na dva tipa optočena nitnama i na album ukusnog, rokerskog blackened speed metala. Bez velikih varijacija između pesama, bez ambicije da se formula mnogo menja, ali sve to zvuči zdravo, zabavno i dovoljno dobro producirano da se sluša sa širokim osmehom:
https://devilspoison-chile.bandcamp.com/album/sex-and-metal

Italijani Stealth su svoj debi album objavili za Witches Brew i to je siguran znak kvaliteta. Metal Force, kako se album zove, je naravno jedna prilično retro ploča sa ljubavlju prema osamdesetima stavljenom u prvi plan i kombinacijom heavy i speed metala koja je odmah i instant simpatična. E, sad, produkcija je malo upitna – šta su zaboga mislili da rade sa ovakvim masteringom – i bend ni slučajno ne preteruje sa nekakvim originalnim rešenjima u pesmama, tako da, hajde da kažem da ovo nije onako obavezna lektira kakva su neka druga WB izdanja, ali ko voli propisan heavy/ speed, ovde će svakako naći mnogo razloga za radost. Omot nije jedan od njih, ali ima i to nekog naivnog šarma:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/metal-force

Fatal Contempt iz Ohaja na svom prvom EP-ju, nazvanom isto Fatal Contempt sviraju čvrst, energičan thrash metal. Ovo je produkcijski dosta ,,uplastičeno" za moj ukus, ali pesme nisu loše, sa zujećim rifovima, uličnim gruvom i dosta brzine pa bend svakako ostavlja dobar prvi utisak. Tri pesme i jak, jelte, stav, a po tome se poznaju junaci:
https://fatalcontempt.bandcamp.com/album/fatal-contempt

Kad smo već kod uplastičenog zvuka, drugi album njemačkih Warfield, naslovljen With The Old Breed  makar na ime tog zvuka nije nužno moja najomiljenija thrash metal ploča ove godine ali je SOLIDNA a imajući u vidu da ju je izdao Napalm Records, zapravo sam se prijatno iznenadio koliko mi je okej. Bend ume da napravi BAŠ POŠTENU old school blackened thrash žurku i mada nisu sve pesme tako jebeno neumoljive kao otvarač, Melting Mass, zapravo je album od 42 minuta napisan da bude baš uzbudljiv i energičan. Kao nekakav podmlađeni Kreator, Warfield krljaju onako LJUDSKI i to je milina:
https://warfieldthrash.bandcamp.com/album/with-the-old-breed
https://www.youtube.com/watch?v=79O4iveEt9s

Simpatični su Poljaci xTHEOPHILUSx i to ne samo zato što su uspeli da pogrešno napišu ime benda na sopstvenoj Bandcamp stranici. Ali muzika na EP-ju Eli, Eli, lama sabachtani je svakako ugodni crossover/ thrash sa solidnim zvukom, dobrim tempom, dobrim gruvom, dobrim pevanjem na Poljskom. Tri pesme ozbiljnog kardio-treninga i slovenske poduke, vrlo dobar dil:
https://xtheophilusxmrxtx.bandcamp.com/album/xtheopholusx-eli-eli-lama-sabachtani

Ako volite klasični, baš klasični hardcore zvuk koji podseća na Youth of Today i njihove ispisnike, londonski Dynamite imaju EP Settle The Score koji je TO. Pet pesama od kojih samo prva prebaci dva minuta, energija, brzina, mošerski delovi, a sve sa jednostavnim pankerskim rifovima, iritantan ali prijemčiv vokal, i veoma dobra produkcija su sve aduti izdanja koje ako dobro shvatam, ima i na vinilu:
https://dynamitehardcore.bandcamp.com/album/settle-the-score
https://northernunrest.bandcamp.com/album/settle-the-score

Beyond all recognition su iz Nizozemske i demo snimkom  2 Demotracks najavljuju album. I lepo ga najavljuju, ovo je melodičniji D-beat hardcore vrlo nalik na švedske predloške, produciran odlično, napisan i izveden bez greške. I sve to plaćate samo koliko želite:
https://beyondallrecognitioncrust.bandcamp.com/album/2-demotracks

A Suture Kit su iz Los Anđelesa ali zvuče kao da su zapravo iz predvorja samog pakla. A u tom predvorju gazite po iskorišćenim špricevima i ljudskom izmetu. Demo snimak naslovljen samo Demo ima pet pesama i kombinuje vrišteći powerviolence hardcore sa malo sludgecore elemenata. Strašno je sve to na gomili sa niskim štimom, brutalnim distorzijama, psihotičnim vokalima, ali ako ste ciljna grupa – poput, na primer, mene – svideće vam se da vam ne bude prijatno. Plaćate po želji:
https://asuturekit.bandcamp.com/album/demo

Članovi njemačkog dua Splanchnophilia svoju muziku opisuju rečima ,,slimy, disgusting, alcoholic Death Metal" ali istina je i da drugi EP projekta, Butchers Blues, sa svoje četiri pesme i dva intra/ interludija, zvuči izuzetno disciplinovano i kvalitetno. U pitanju je gruverski, dobro produciran, zabavan death metal čiji najveći ,,greh" može da bude ujednačenost tempa i dinamike, ali naravno da TO može da bude i prednost za slušaoca koji se lako ubaci u istu brzinu i istu frekvenciju i prosto se sjedini sa ovim zvukom. Meni se veoma dopada šta ova dva momka rade, a po ceni od koliko sami odredite, ovo se vrlo lepo može kupiti i voleti:
https://splanchnophilia.bandcamp.com/album/butchers-blues-ep

Česi Nihilo, pak, na svom živom albumu Chaos Unleashed zvuče old school, čak i malo retro, kao da se njihov death metal pred vašim ušima razlaže u sastavne komponente thrash metala, panka, grindcorea. Ima tu puno šarma i u žestokoj izvedbi, i u muljavijem zvuku, i u pesmama koje su jednostavne i kao pravljene baš za živu, klupsku svirku. Bend svira duže od dvadeset godina i ima četiri studijska albuma iza sebe pa je ovo fin pregled karijere i vredno vašeg vremena pogotovo ako volite ,,trešerskiji" death metal nalik na Malevolent Creation:
https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/chaos-unlesahed
https://www.youtube.com/watch?v=uYfUc2myp88

(Kraj u sledećem postu)

Ni Francuzi Red Dead se ne ubijaju od neke velike originalnosti na svom trećem albumu, Paths Across the Graves, ali ovo je dobar, stamen death metal koji forsira dobar gruv, lepe rifove, čist, prijatan , lepo miksovan zvuk. Zaista, ponekada je dovoljno da samo napišete pesme koje su tečne, plesne, a da imaju dovoljno mašte na planu tema, harmonija i rifova, da ih miksujete i masterujete tako da se istrumenti ČUJU i da to bude album koji svaki death metal poštovalac sa zadovoljstvom ponovo pusti od početka čim stigne do kraja. Respekt:
https://greatdanerecords.bandcamp.com/album/paths-across-the-graves

Italijani Crawling Chaos u principu sviraju melodični death metal al su dobri ljudi. I iskusni, jer sviraju duže od dve decenije a Wyrd im je treći album i, mada na njemu ima melodije, pa čak i, uh, RAPSODIJE,  on nije samo metalcore sa death metal vokalima kako to neretko bude slučaj kod novijih melodeath postava. Naprotiv, Wyrd je punokrvna death metal žurka sa mnogo dobrih rifova, jakim tempom, dobrim mošerskim delovima, a to što odozgo još dođe neka akustična gitara i malo lepe melodije ne narušava generalnu agresivnost ploče. Produkcija bučna, prska na sve strane ali zvuk je u celini dosta zdrav i ovo je ploča koja dobar provod obezbeđuje celom svojom dužinom:
https://crawlingchaos-ttk.bandcamp.com/album/wyrd

Poljski Slaves of Evil snimio je jedan album pre 11 godina i od tada samo povremeno izbacuje kraća izdanja. Nadamo se u pripremi za drugi album jer EP Certain Death dosta obećava. Ovo je brutalni death metal negde između Morbid Angel i Hate Eternal, ŽESTOK, tehnički kvalitetan, ali pre svega demonski nabrijan. Ove tri pesme (plus intro) idu neverovatnim brzinama i polivaju strahovitim rifovima, ali su i maštovite, nadahnute u aranžmanima i zadovoljavaju i estetske zahteve prefinjenijeg slušaoca. A ne samo sitnih demona. Svakako ćete uživati ma gde da se na tom spektru nalazite:
https://slavesofevil.bandcamp.com/album/certain-death

Kanadski Misericorde je za novi EP, From Rape to Romance apgrejdovan iz solo projekta u propisan kvintet i rezultati se čuju. Ovo je sada dosta kvalitetan death metal/ deathgrind sa inteligentno sklopljenim, energičnim pesmama, dobrim rifovima, generalno zanimljivim idejama i odličnom svirkom, a produkcija je takođe prilično solidna. Tematski, ovo je zapravo bliže grindcore strani spektra sa dosta socijalnih, jelte, pitanja koja se prorađuju. Fino u celini i u detaljima:
https://misericordeca.bandcamp.com/album/from-rape-to-romance

Indusi Godless su veoma inspirisani Morbid Angelom na svom novom EP-ju, Genesis of Decay. Ovo je bend koji iza sebe već ima album i nekoliko kraćih izdanja pa se u muzici čuje zrelost i razrađenost i mada, naravno, stilski dosta podsećaju na uzore sa Floride, ta vrsta death metala prosto ne zastareva. Ovo je odmeren, elegantan, blasfemičan ali veoma ukusno napisan, odsviran i produciran metal koji zadovoljava i telo i duh i prosto deluje otmeno:
https://godlessindia.bandcamp.com/album/genesis-of-decay

Iskusni nemački splatter metalci Pighead imaju novi EP, mada je to više minialbum sa šest pesama neumoljivog smrada i maltretiranja. Mislim, dobro, bend sa imenom Pighead i izdanjem Relapse Into Absurdity ne obećava ni sofisticiranost ni nežnost, ali ako volite gruverski brutalni death metal, opsednut gadostima, perverzijom i užasom a da ima i neki lep rif i generalno mošersku inklinaciju, ima ovde štofa:
https://pighead.bandcamp.com/album/relapse-into-absurdity
https://risingnemesisrecords.bandcamp.com/album/relapse-into-absurdity

I, Voidhanger Records je krajem prošle nedelje imao i još jedan album avangardnog death metala, ali nisam stigao da mu se posvetim pored urnebesnih Sarmat. No, sad kad se to čulo, Labyrinthine Heirs, debi album benda Labyrinthine Heirs je simpatično, psihodelično i rokersko čitanje avangardnog metala, sa mračnim mislima na umu ali bez agresije i težine karakterističnih za death metal. Pesme su ovde, spore, atmosferične, dugačke, ali imaju i rokenrol gruv koji lepo sedi u ovom prozračnom miksu i to je nekako OKEJ kombinacija za teksašku ekipu koja kreira halucinantne slike i muzikom i tekstovima:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/labyrinthine-heirs

Finsko-australijsko-škotski trio Chestcrush ima drugi album, Ψυχοβγάλτης, i to je na crnilo i hermetičnu prazninu veoma usredsređena kolekcija black-death metal pesama sa naslovima poput Underneath This Rotten Soil Bodies Are Still Bleeding, ili We Shall Be Devoured by the Offspring of Our Own Flesh, ili Every Single Word That Comes Out of Your Filthy Hole Is an Infectious Lie a Spreading Disease. Obično su ovako dugački naslovi pesama rezervisani za kućne, jednočlane projekte gde se nemaštovitost u muzici nadoknađuje maštovitošću u izmišljanju naslova, no sa Chestcrush ovo nije slučaj, ili ne BAŠ. Naime, ovo su iskusni, kvalitetni muzičari, bubnjar Robin Stone svira u velikom broju projekata (uključujući internacionalni Power Concept, ali i projekte Norse i Ashen Horde) a i ostala dvojica imaju dosta kilometraže pa je muzika UVERLJIVA ako već ne preterano originalna i imaginativna. Ovo je suštinski jednostavan koncept, sa pesmama sastavljenim od disonantnih rifova koje nećete upamtiti jer svi liče jedan na drugi i smene teških, sporih, mrvećih pasaža sa blastbit polivačinama koje i same deluju statično i teško jer su rifovi i dalje isti, disonantni, hermetični. Efektno je to na jedan otuđujući, neprijateljski način ali naravno da posle izvesnog vremena bude i malo monotono. Gitarista Evangelos Vasilakos će korišćenjem raznih efekata malo razvejati jednoličnost a pevač Topias Jokipii se izrazito trudi da bude dinamičan i skoro teatralan u svojoj izvedbi tako da na kraju album ima neku svoju priču i kinetiku. Nije loše, uopšte, ako volite black-death metal koji je više opresivni ZVUK i prostor nego kolekcija pamtljivih tema:
https://chestcrush.bandcamp.com/album/-

Kad smo već kod death metala koji mene više impresionira nego što mi se dopada, Allegaeon iz Kolorada imaju svoj sedmi album za petnaest godina izdavanja albuma i on je pa... impresivan. Tehnički napredan, melodičan, razigrn, on je u principu sve što ne volim u modernom death metalu ali odsvirano sa razoružavajućim entuzijazmom. Meni su ovde harmonije preslađene i sve mi je kao da slušam neki hotelski bend koji BAŠ želi da pokaže da UME i te death metale i deathkorove ali, dobro, ja sam težak čovek. Svakako vredi čuti:
https://allegaeon.bandcamp.com/album/the-ossuary-lens

Marginalno više mi se dopadaju Francuzi Fractal Universe i njihov četvrti album, The Great Filters. I to zato jer je njihov melodični, vrlo tehnički death metal okenutiji klasičnom prog-rocku u svojoj melodičnosti i mada i dalje PRETERANO melodičan za mene, nekako lakše varim ove narative i aranžmane... Ali vama možda bude MNOGO dobro jer svakako pravi solidne napore da se distancira od death metala a da ga ipak ne napusti skroz:
https://fractaluniverseband.bandcamp.com/album/the-great-filters

OK, sa Benediction uvek znate šta dobijate i tu nema greške. Deveti album benda koji svira duže od tri i po decenije, Ravage of Empires, je ugodno nemaštovit, simpatično staromodan, sa jednim relaksiranim, trešerskim pristupom svirci i pesmama koje jesu death metal, ali death metal koji je pitak, ukusan, nezahtevan. Dave Ingram peva bez mnogo napora, ritmovi su jednostavni i zapaljivi, rifovi melodični. Ovo je ploča bez mnogo MAŠTE ali sa dosta šarma i to nije za zanemarivanje:
https://benedictionofficial.bandcamp.com/album/ravage-of-empires

Iz Škotske, konkretno Glazgova dolaze Abysmal Decay, nov bend osnovan 2024. godine sa vrlo old school death metal orijentacijom. Demo Abysmal Decay sa svoje dve pesme zvuči kao da ste ukrstili Bolt Thrower iz 1990. godine sa Cathedralom iz 1991. i to je, NARAVNO, prelepo, onako sporo, masivno, sa rifovima koji emituju mračnu, melanholičnu melodičnost. Vrlo solidan zvuk i bend koji zna ŠTA VALJA. Još i bubnjar peva PA PRELEPO.
https://abysmaldecay.bandcamp.com/album/abysmal-decay-demo-2025

Chronepsis iz Garden stejta su kao neki, hm, blend melodičnog i brutalnog death metala sa deathcore vokalima i dosta mašte. Na papiru možda sumnjivi, u akciji su dosta dobri i mada album Weight of Eternity impresionira tehnikom, mislim da je bitnije što pesme imaju interesantne ideje sa kojima bend DOSTA RADI. Well Fed Hexahedron je recimo, pesma sa kvalitetnom svirkom ali je u njoj najpamtljiviji taj poludžezerski rif koji se ponavlja u svim delovima. Zanimljivo!!!!!
https://chronepsis.bandcamp.com/album/weight-of-eternity

Uninhibited iz Minhena su dosta old school ali u drugom stilu, negde između death metal i grindcore interesovanja. Novi EP, Scourge, posle prošlogodišnjeg debi abuma nudi mošerski program negde na razmeđi Cannibal Corpse i, uh, recimo, Morgoth, sa skretanjima u blago melodičan, i dalje vrlo mračan meditativni ambijent. No, gro muzike je sirovo, primitivno ali tehnički vrlo kokretno i zadovoljće sve vaše hedbenging potrebe:
https://uninhibited.bandcamp.com/album/scourge

Teksašani Dread, pak, sviraju death metal kao da im se naplaćuje po minutu pa je EP  Inherent Aggression jedna brza, nervozna doza krljačkih blastbitova i zujećih rifova. Ovo je vrlo tehnička muzika ali spakovana u pesme od po dva minuta, sa svim neparnim ritmovima i egzotičnim harmonijama koje proleću brzinom mlaznog aviona pored vas i IMPRESIONIRAJU. Bend svira sjajno, ali i pesme su dobre, zvuk je solidan i ovo je tech-death od dobre sorte, koji sve svoje ,,muzičarske" impulse realizuje u kvalitetnim pesmama i KRLJA:
https://dread11.bandcamp.com/album/inherent-aggression

Nisu loši Terminal Discharge iz San Hozea, bend koji kombinuje death metal sa malo black, deathcore i groove elemenata al meni sve to vrlo simpatično zvuči na EP-ju Strife. Mislim death metal je ovde u prvom planu sa poštenim blastbitovima, dobrim gruvom, a ulete i iznenađujuće ukusne, kratke solaže. Solidan zvuk, ali i bend koji baš ima karakter, pa bi od ovih ljudi moglo nešto da bude:
https://terminaldischarge.bandcamp.com/album/strife

Pa imate Venomous Invokation iz Tenesija koji sviraju ,,dijabolični death metal". I vrlo je to lepo, kao da ste na EP-ju The Infernal Prophecy izmešali blek metal jednih Mayhem sa death metalom jednih, uh, mogu opet da kažem Cannibal Corpse? Dosta je to dobra kombinacija sa epskim, satanističkim rifovima koji se smenjuju sa klasičnim mošpit gorivom, sve onako žestoko i momački, sa dozom epike ali pre svega znojavo i ljudski. Jako solidan prvi EP:
https://venomousinvokation.bandcamp.com/album/the-infernal-prophecy

Italijani Namtaru su klasičnija black death postava a debi album Cult of Ancient Deities i je primereno mračan, atmosferičan ali i agresivan i znojav. Zvuk je zapravo prilično prirodan, pa se atmosfera pravi maštovitim rifovima i temama, a pesme su ugodno trešerske sa aranžmanskim dovitljivostima koje svejedno ne umanjuju energiju ove svirke. Vrlo lepo:
https://namtaru.bandcamp.com/album/cult-of-ancient-deities

Odlični su mi Norvežani Nidhög sa svojim novim EP-jem, Severing of Attachments, a za koji sami kažu da je zaokret za 180 stepeni u odnosu na prvi EP od pre tri godine. Ovo je jednostavan, prijatan old school death metal koji podseća na Death, Obituary u i Cannibal Corpse sa početka devedesetih, sav u lepom gruvu i ukusnim solažama. Melem za uši i za dušu:
https://nidhogband.bandcamp.com/album/severing-of-attachments

Ruski kvartet Nemezida kompletira svoju posvetu jahačima apokalipse novim EP-jem, Последний Враг. Iako je u pitanju, nominalno, melodični death metal bend, death metal koji ova ekipa iz Voronježa svira je negde između death metala, black metala i hardcorea, sa samo minimalnim ustupcima melodičnosti i pevačicom koja zvuči ko da je došla iz samog pakla. Meni se to veoma dopada a i produkcijski pričamo o prihvatljivo dobrom poslu pa ne treba propustiti ovu nestašnu ploču hrskavog death metal krljanja:
https://nemezida1.bandcamp.com/album/--4

Finska ove nedelje dosta kida, pa imamo debi album benda Messiah Paratroops koji je osnovan još u osamdesetima. I taj debi album, Legions of Tomorrow, je DOBAR. Ovo je, naravno, old school death metal krljačina a koja uspeva da svoj prilično staromodni – ali entuzijastični – krljački program osveži povremenim oiginalnim idejama i rešenjima. Ima tu dosta interesantnih momenata ali važno je i da je OSDM komponenta albuma ZDRAVA i radi posao više nego korektno:
https://messiahparatroops.bandcamp.com/album/legions-of-tomorrow


Goetia iz Vašington DiSija razvaljuju na EP-ju  Otherworldly Agency a kojim se najavljuje debi album. Ovo je razbijački, energičan death metal sviran zanatski stručno ali sa grindcore energijom i blek metal divljaštvom dodatim na old school death metal šasiju. Dve pesme koje je bend napisao za ovo izdanje su uraganski urnebesne uz predrkanu ali dovoljno dinamičnu produkciju (Will Killingsworth radio mastering) a tu je i obrada Venoma da se zna ko je bio prvi i meni je ovo IZVANREDNO. Mislim, ne samo obrada (mada je ona sjajna) nego sve. Jedva čekam album:
https://goetiadeath.bandcamp.com/album/otherworldly-agency


Jenny Haniver nije žena nego trio muškaraca iz Portlanda u Oregonu, a koji sviraju nekakav spoj industrial  metala i postpanka. Nisam im slušao taj jedan album koji imaju ali EP  Unsolved Mysteries  je šarmantan sa dve kratke, sirove pesme koje ipak imaju i energiju i emociju i nekakav lepi gruv. Jeftina produkcija svemu dodaje na draži a ima i vinil:
https://jennyhaniverpdx.bandcamp.com/album/unsolved-mysteries 

2025. godina je a L.A. Guns i dalje snimaju SOLIDNE ALBUME. Pa da ipak ne seremo da ništa ne valja na svetu. Leopard Skin je ploča relaksiranog, gruverskog hard roka sa dovoljno bluesa i dovoljno sleazea da budu pomirene jin i jang strane mog karaktera, sa par cheesy, melanholičnih komada koje su na milimetar udaljene od Americana rocka kakav voli Žikica Simić i celo njegovo duhovno potomstvo (Hit and Run, recimo) i, mislim, album je LEP.
https://www.youtube.com/playlist?list=PLDhajrZgo0TJIubXLW-NyfCi51rKgyzAX

Ascalon iz Mančestera sa svojim debi albumom, The Black Library proizvode impresivnu količinu muzike u neo-NWOBHM stilu da ja ne samo obratim pažnju nego i da uletim u mopšit za sve pare. Mlada ekipa inspirisana klasicima kao što je Iron Maiden za svoj prvenac napisala je epske, pamtljive teme i odsvirala ih žustro pa tako komadi kao što su Event Horizon ili naslovna, The Black Library imaju ozbiljan potencijal da čoveku podignu temperaturu i pokrenu ga na akciju. Produkcijski je ovo solidno, takođe, vokali su solidni sa povremenim odletanjima u falseto da se zna da je ovaj bend tr00, a najbolji kvalitet Ascalona je svakako to da su odlično odmerili koliko muzika treba da ima cheesy epike a koliko znojave, ljudske svirke. Jako lep debi:
https://ascalon.bandcamp.com/album/the-black-library

Passage su dva Grka osnovana 2022. godine sa istoimenim debi albumom koji je izašao ove. Produkcijski je to, za jedan ipak kućni projekat, dosta dobro, a muzika je melodični, herojski heavy metal kako Grci umeju da ga odrade. A umeju dobro, Passage je ploča epskih, kvalitetnih kompozicija koje nisu puki troipominutni komadi napravljeni za radio već propisne hevi metal epopeje sa razigranim gitarama i zvonkim vokalom. Da se ovde okupi ceo bend, da se rade koncerti pa da sledeći album bude sa živim bubnjevima (mada su i ovi programirani sasvim solidni) i Passage će da bude VRH modernog hevi zvuka. A i ovako su odlični:
https://passageheavymetal.bandcamp.com/album/passage

Iz Grčke su i NightKill, bend sa debi albumom vrlo pristojnog '80s heavy metala naslovljenim  Survive the Night. Ovo je nešto više radio-friendly varijanta tog zvuka, sa dosta neona i koketirnjem sa sleaze metal strategijama, ali pričamo o zdravom, energičnom teškom roku koji voli dobar refren i ima pevača koji klausmajneovski nazalni stil pevanja ume da učini epskim koliko je to potrebno. Fino je:
https://nightkill.bandcamp.com/album/survive-the-night

Ne znam da li ću se ikada umoriti od NWOBHM zvuka, ali evo, četiri decenije i kusur nizvodno ne pokazujem znake zamora. Thunderslave iz Meksika su najnovije podsećanje na to da ova muzika i posle toliko vremena sadrži idealan odnos agresivnosti i cheesy epike i da je to naprosto hevi metal lektira. EP  Going Faster počinje razbijački naslovnom pesmom, sa surovim ritmom i pevačem koji je predivno iritantan, a ostale dve pesme ni malo ne zaostaju po šmekerskim rifovima i borbenom gruvu. To da bend ovu lepotu daje po ceni koju sami odredite je bukvalno sramota i to vaša. Pa se malo operite dajući pristojan novac u zamenu za to malo sreće koju ćete osetiti:
https://thunderslave.bandcamp.com/album/going-faster


Finski duo Gravetaker je na scenu uleteo demo snimkom od 35 minuta i to je debi kakav svaki bend sebi može samo da poželi. Sheer Lunacy je ambiciozan demo-album sa pet pesama ozbiljno kompleksne, razrađene strukture, a gde se primalni, old school death metal varvarizam ne samo ne napušta već se koristi kao zdrava, vitalna osnova na kojoj se onda organski gradi. Gravetaker niti beže od žanra niti pokušavaju da ga revolucionarno menjaju već, naprotiv pokazuju da u klasičnom death metal zvuku sa kraja osamdesetih godina prošlog veka – sa sve nazivom izdanja napisanim kao da ste ga urezivali šestarom na školsku klupu – ima još mnogo potencijala da se kreiraju velike, epski impresivne pesme, u kojima je težak, moćan rif osnovna jedinica građe, gde nervozne solaže na gitarama kreiraju dezorijentišući, psihodelični lavirint a stalno promenljv, dinamičan ritam i gruv drže slušaoca u konstantnom pokretu. Kad na to dođe karakteran vokal – sa sve vrlo razgovetnom dikcijom tako da se tekstovi razumeju – pa sve to još spakovano u kvalitetan, prozračan miks, nije preterano reći da imamo pred sobom kandidata za album godine makar u death metal konkurenciji a evo, prošla su tek tri meseca! Ne znam jesu li ova dva čoveka svirala u nekim bendovima pre Gravetaker – za sada ih znamo samo po nadimcima – ali ovaj materijal je IZVANREDAN i predstavlja lektiru za svakog ko voli, poštuje i razume death metal:
https://urealis.bandcamp.com/album/gravetaker-sheer-lunacy

U Beogradu je danas Ćaci-Vudstok, pokazna vežba iz simulakruma moći u trenutku njenog opadanja. Pored najveće srpske zastave ikada (a manje od prošlogodišnje zastave iz Zvečana) i Baje Malog Knindže i Karleuše tu su i Dejan Petrović i Garavi Sokak da uveličaju događaj. Srećom, imamo u ponudi za vas bolji saundtrak za OVU apokalipsu:


Čim sam video omot drugog albuma kiparskih Frozen Winds, naslovljenog Keys to Eschaton zaljubio sam se u ovu ploču i nadao se da će muzika biti na ludački visokom nivou koji obećava prefinjeni a brutalni grafički rad Davida Glombe. Nisam bio razočaran, Frozen Winds ne vuku previše na brutalnost ali njihov avangradni blek metal je lepa kombinacija progresivnog roka i atmosferičnog blek metala sa dovoljno propisnih rifova i militantnih ritmova da se ispoštuje žanr a onda dovoljno meditativnih melodičnih deonica i prefinjenih ženskih vokalizacija da se slušalac izvede negde daleko u kosmos u pokaže mu se sveukupnost, jelte, postojanja. Jako maštovito, na ivici svaštarenja aili uglavnom napisano spretno i producirano odlično, ovo se sluša sa osmijehom i pažnjom:
https://frozenwinds.bandcamp.com/album/keys-to-eschaton-3

Forgotten Rites su dva tipa iz Buenos Airesa sa već dosta iskustva u drugim bendovima, kako sviraju black metal sa solidnom količinom thrash metal rifova ubačenih u miks. Demo Time Before Time ima čistu, urednu kućnu produkciju i zaista upečatljive i pamtljive rifove koji se fino kombinuju sa black metal pompom i ratobornim glamurom. Ima tu i komponovanih solaža i ovo je muzika za ljude koji blek metal vole kad je bliže klasičnom heavy i thrash izrazu nego shoegazeu. Pristojno!
https://forgottenrites.bandcamp.com/album/time-before-time

Katarze su češki blek metal autfit koji se loži na književnost Roberta Holdstocka, britanskog romanpisca koji je svoje fentezi romane prilično jako oslanjao na keltske, piktske, nordijske mitove i gotiku. No, Katarze na svom drugom albumu, solidnih šesnaest godina nakon prvenca, ne zvuče kao nekakav tralalala fentezi bend nego KOLJU. Kraj, půda, krev svakako ima i melodične elemente i produciran je pristojno ali bend svira u visokom tempu, pevač Shaman ima glas kao da pročišćava grlo pre povratka u grob, a pesme su prilično strejtforvard i krljačke. Ima to sve neku vezu sa fentezijem, naravno, ali je energično i meni se dosta svidelo:
https://katarze.bandcamp.com/album/kraj-p-da-krev

Da stvari ne budu uvek jasne pobrinuće se bendovi koji uzimaju ime što već nose drugi bendovi. U slučaju švedskih Decomposed dodatnu pometnju pravi što ima još gomila bendova sa ovim imenom ali i jedan notabilan švedski koji je snimio već tri albuma. TAJ Decomposed svira death metal a ovaj o kome danas pričamo, osnovan prošle godine, TVRDI za sebe da svira ,,Pure & raw Swedish black metal!" sa sve uzvičnikom ali njihov alktuelni i jedini do sada EP, The Unwritten Path je zapravo koktel patiniranih thrash, death i black metal elemenata koji će biti zanimljiv svakoj od ovih ciljnih grupa pod uslovom da ceni old school sirovinu. Ako ste takav čovek, ili žena, onda će ovo biti sasvim prijatno iskustvo, sa testerisanjem sve u šeasnaest ali i sa korektnim nivoom sviračkog pa i produkcijskog kvaliteta. Pitko je ovo i monotono TAMAN koliko treba da prođe kao blek metal:
https://decomposed666.bandcamp.com/album/the-unwritten-path

The Infernal Deceit su možda manje po mom ukusu jer ova dva Nijemca sviraju melodičniji black-death metal, ali moram da priznam da mi njihov drugi album, The True Harmful Black na par mesta zvuči odlično. A sve vreme zvuči korektno i ako volite melodičniji a i dalje sirovi blek metal sa daškom death metala, ovo je vrlo vredno pažnje. Svirka je dobra, produkcija dovoljno sirova, atmosfera generalno jaka, a kad bend krene da svira brzo i ludo bude BAŠ OKEJ:
https://personal-records.bandcamp.com/album/the-true-harmful-black
https://theinfernaldeceit.bandcamp.com/album/the-true-harmful-black

Tu su negde i švajcarski Ghörnt: i ovo je duo gde jedan čovek svira a drugi peva, i ovde se dosta ide na melodičnost, ima elemenata death metala ali Ghörnt su pre svega MNOGO BRZI kad sviraju brzo. A ja padam na brzinu, jebiga. Treći album benda za četiri godine, Bluetgraf je produciran, pa, ONAKO, mislim, uložen je trud ali su rezultati jako bučni i meni aktivno prave problem u slušanju (bubanj pogotovo nema veze sa životom), ali su pesme bazirane na SOLIDNIM gitarskim temama i, kako rekoh, kad je brzo to LOMI:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/bluetgraf

Iz iste države i za istog izdavača rade i Taär, ekipa koja se dosta loži na blek metal devedesetih ali onu njegovu militantniju, energičniju varijantu. U tom nekom smislu je i debi album, naslovljen  Catharsis Till Dawn baziran na ratničkom, destruktivnom imaginariujumu, straovitom tempu i iznurujućem prebijanju slušaoca dok u agoniji ne pronađe slast. Članovi Taär sviraju i u Anticreation, Burial Hordes i Katafalk a u ovoj postavi svoj blek metal svode na njegovu najletalnije koncentrisanu, najubitačniju formu. Meni je to, da se razumemo, SJAJNO:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/catharsis-till-dawn

I za treći bend iz Švajcarske i treće izdanje Soulseller Records za redom (a koji su, Soulseller Records, sami iz Nizozemske, dakle, ne radi se o nekakvom patriotskom švajcarskom projektu), tu je četvrti album razbijača iz Lozane, kvarteta Malphas. Malphas su kao i prethodni bend, veoma žestoki i agresivni, sa jasnim fokusom na rat, destrukciju i negativne, jelte, emocije, ali ovo je poznatija, iskusnija pa i koncepcijski nešto šira ekipa sa pločom koja ima legitimno melodične i atmosferične pesme što im treba dosta vremena da iz meditativnih razlaganja akorda dođu do momenta kada će vas nokautirati. I to album, mislim, čini prijemčivijim za širu publiku a njegovu agresivnost dodatno podvlači. Vrlo solidno:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/extinct

Pre dve godine mi se debi album anonimnih atmosferičnih blek metalaca, Blood Abscission, dosta dopao. Nije se mnogo toga promenilo za dve godine. I dalje ne znamo odakle je bend, ko u njemu svira i šta ti ljudi MISLE dok ovo sviraju (album se zove samo II i sve pesme su označene samo brojevima), ali da je ovo jebeno dobro – JESTE. Malo je bendova koji taj razmrljani, atmosferični blek metal sviraju sa ovoliko divljačnosti, nudeći istovremeno statični, melanholično intonirani zid zvuka i apsolutni pokolj u svirci. II-II je šoukejs za ceo album ako vam treba da proverite da li vam se ovo dopada i, dakle, ako vam se TO svidi, svideće vam se sve. Ovo je muzika koja se igra sa vašim osećajem za vreme ali i svojom repetitivnošću u slušaocu izaziva jake psihodelične efekte a da je pritom, da ponovim, DIVLJAČKA. Lepo je to:
https://bloodabscission.bandcamp.com/album/i-i


Da još jednom skrenemo pažnju kako psychedelic source records izdaje koloplet živih albuma snimljenih u istom budimpeštanskom klubu, ,,jednom od poslednjih bastiona pravog andergraunda u Mađarskoj", a povodom albuma Psychedelic Riffage From Under the Ground of Budapest vol.4 koji je četvrti u tri nedelje. Ovde su na programu tri improvizovana psihodelična džema, uobičajeno sjajna i po uobičajenoj ceni od koliko date. A cela diskografija se daje za JEDAN evro.  Ove ljude slušam godinama i nikada nisu zajebali pa ako niste, treba:
https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/psychedelic-riffage-from-under-the-ground-of-budapest-vol-4

Nameless Gods su brazilski žensko-muški kombo doom-death provinijencije a sa novim EP-jem, Hollow Sessions - Live at Eguchi Studios. Bend svira dosa ubedljivo, sa pesmama koje možda imaju i meru hardcore tribalnosti i gruva, a zvuk je zdrav, sa potrebnom sirovošću ali i studijskim kvalitetom koji ovom izdanju pružaju potrebnu vitalnost. Puno, puno mošerskog materijala za posvećene:
https://namelessgods.bandcamp.com/album/hollow-sessions-live-at-eguchi-studios

New Blood Coven je bend (ali zapravo jedan čovek) iz Nevade sa istoimenim albumom i JAKO velikim talentom za pravljenje atmosferičnog, teatralnog a opet intimnog rokenrola. Ovo je mračnija muzika ali se ne sputava nekakvim doom ili occult doom formatom i mada je možete označiti kao ,,death rock" da bi bilo jasno da je zainteresovanija za tamniju stranu ljudskog postojanja nego za puki seks-droga-rokenrol hedonizam, ona je i dalje smeštena u mnoge klasične tradicije. Ovde, dakle, imate bluz osnovu i postpank nadgradnju, tomvejtsovsko-nikejvovski ekspresivni teatar i jedanaest ODLIČNIH pesama snimljenih jeftino ali kvalitetno. Sjajno je:
https://newbloodcoven.bandcamp.com/album/new-blood-coven

Za dosta težu i dosta agresivniju muziku a koja je i dalje u domenu sporog, jelte, rok zvuka, tu su Ordos, još jedan doom metal bend iz švedskog grada Uppsala. Fire je četvrti album postave, posle pandemijske pauze i, pa, ako volite velike rifove, težak zvuk, pevača koji POŠTENO dere grlo i masivan, mrveći gruv, ovo je za vas. Ordos su, srećom, dovoljno zreli i iskusni da znaju da pesme od osam minuta koje SAMO gaze niko ne bi slušao pa njihova muzika ima dobru dinamiku, dobre vokalne aranžmane i da je producirana MALO dinamičnije zvučala bi još bolje. Ali i ovako je odlična:
https://ordosofficial.bandcamp.com/album/fire

Ostanimo za trenutak u Švedskoj. Za štokholmski Soliloquium su glavni uticaji bili bendovi poput Katatonia, Anathema i Paradise Lost i mada to, naravno, nije neki moj preferirani stil doom metala, neću da kažem da su Šveđani loši. Nisu! Famine, njihov peti album jeste melodičan i cheesy ali ima u sebi i dosta progresivnog duha a koji se meni simpatično uklapa sa old school doom-death vokalima što ih Stefan Nordström i dalje pravoverno izvlači. Ako niste budala kao ja, ovo je ODLIČNO a čak i da jeste, solidno je:
https://soliloquium.bandcamp.com/album/famine

Možda kao i ja nikada niste čuli za američki bend The Lord Weird Slough Feg a ovi ljudi sviraju već tri i po decenije i imaju iza sebe već deset albuma. Najnovije izdanje se zove Traveller Supplement 1: The Ephemeral Glades i predstavlja neku vrstu reaktiviranja grupe posle pandemijske pauze, a iako ima sedam pesama, vodi se kao EP, i traje manje od 25 minuta. Pričamo o patiniranom hard 'n' heavy metalu koji je dovoljno spor i starostavan da može da se proda kao doom metal a dovoljno opušten i teatralan da bude taman i ljudima kojima je nekakav epskiji heavy na duši. Cirith Ungol su verovatno dovoljno dobro poređenje, pogotovo jer je bend ime uzeo po liku iz kultnog britanskog stripa Slaine, a ovo izdanje je ODLIČNO:
https://www.youtube.com/watch?v=5ppy-fA_gmA&list=OLAK5uy_lMgnpOlEkD8dgCXnZILW9HwLwDsTuz5AM

Ripple Music ove nedelje jako sa drugim albumom norveških Håndgemeng. Iako kalifornijsku etiketu pre svega znamo po pažljivo produciranom modernom heavy stoner i doom zvuku, Håndgemeng su MALO drugačija ponuda. Ne samo zato što stavljaju korpspejnt i album im se zove Satanic Panic Attack nego i jer im je muzika fundamentalno drugačija, tražeći slične mete – gruv, teksturu, rokenrol bezobrazluk – ali na neki svoj način. Za prethodni albumn, Ultraritual sam pisao da bend sebe karakteriše kao ,,stonercore" ali mislim da se Satanic Panic Attack pre svega da opisati kao psihodelični death rock. OK, zvuk je HEAVY, bend KRLJA, pevač cepa grlo, ali pesme su uvek napisane prosto ŠMEKERSKI sa izvrsnim horror-blues centrom i raspoloženom svirkom oko tog centra. Sjajan provod:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/satanic-panic-attack

Uvek je dobra nedelja kada pored Ripple Musica i Heavy Psych Sounds Records izbaci novo izdanje, a pogotovo kada je ono tako dobro kao šesti album nizozemskih Komastu. Ovaj jaki trio iz Ajndhovena sa A Breakfast for Champions nudi osam komada HEAVY stoner roka, ali sa karakterom i inventivnošću koji su za klasu iznad proseka ovog žanra. Mo Truijens je naprosto MNOGO jači kompozitor od većine kolega i njegove pesme nisu tek prošireni džemovi a Komatsu pritom dosta profitiraju i od njegovog karakternog pevanja. Odlično je:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/komatsu-a-breakfast-for-champions

Ali nismo još gotovi sa sjajnim albumima iz ove sekcije. Niti sa sjajnim albumima na čijim omotima je skelet jelena! Drugi album masačusetskog Buzzard, naslovljen Mean Bone je apsolutno nepogrešiva ploča kantautorske kombinacije bluza, folka i doom metala koju čovek ne sme da propusti. Christopher Thomas Elliott je prirodni pripovedač i njegova muzika u ovom projektu je razoružavajuće tradicionalna a opet sasvim umetnička, nešto kao da su Nick Cave i David Tibet seli da zajedno naprave album doom metala i zaigrali se. Prelepo:
https://buzzarddoomfolk.bandcamp.com/album/mean-bone


Kanađani Crüzer imaju zanimljiv pogled na speed metal. Njihov prvi EP, Look to the Skies, je kombinacija relativno jeftine, sirove produkcije i interesantno sofisticirane muzike. Bend emituje svu štrokavost jedne klasične street metal ekipe kojoj je jedina ambicija u životu da bude ubrzani Motorhead, ali pritom pesme piše i aranžira neočekivano kompleksno, a vrištavi speed metal vokali prelaze u melodične, zvonke refrene. Born to Rise je čudesna pesma ali i ostatak ovog izdanja je pravo osveženje za umorno metalsko uho. Ovi ljudi zaslužuju da se za njih zna, pa, evo, učinimo ih poznatim:
https://cruzermuzik.bandcamp.com/album/look-to-the-skies

Za klasičan, pijani, štrokavi, blackened speed metal punk tu je novo izdanje kostarikanskih Goat Rider, EP naslovljen Savage Steel. Iako bend deluje kao da je lo-fi, zbog svog tog odšrafljenog korusa na gitari, istina je i da ovo nije neka garažna pijanka. Goat Rider su od 2020. godine snimili tri albuma i ovo je kolekcija kvalitetno odsviranih, solidno miksovanih, rokerskih metal himni uz koje se pije, bije, voli i pati. Sjajno je. Mislim, tih, Motorhead-sreće-Venom-u-kafani bendova ima koliko hoćete, ali znate šta? SVAKI je dobar. Ili SKORO svaki. Goat Rider odlični:
https://goatrider666.bandcamp.com/album/savage-steel

Finci Conjur svoju muziku opisuju kao ,,brutalni thrash metal" ali istina je da je njihov debi album zapravo vrlo old school, sa dosta heavy metal elemenata u trešerskom konceptu i to je, da bude jasno, vrlo simpatično. Snimljen u prostoriji za vežbu benda, You're Next... je u zvuku jeftin ali ne preterano sirov nego baš kako treba, pošten, radnički i seljački usmeren, sa dovoljno treš metal energije sa jedne ali i dovoljno sofisticiranosti u temama, melodijama, harmonijama, dinamičnim aranžmanima sa druge strane da bude hvale vredna prva dugosvirajuća ploča za ovaj projekat:
https://conjur.bandcamp.com/album/youre-next

Exorcism su nov bend, ali em su iz Birmingema, em izdaju svoj debi EP, Spectral Aggression za Witches Brew. Dakle, znate da će ovo da valja i bez slušanja. I valja! Spectral Aggression ima četiri pesme čvrstog thrash metal zvuka koji se ne fokusira pre svega na brzinu i agresiju koliko na snažan zvuk i solidno napisane pesme. Nije da brzine i agresije nema, ne bih ja to slušao inače, ali Exorcism ih uprežu u službi nešto kompleksnijeg izraza koji ima dinamiku i šmek. Odlično je:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/spectral-aggression

Tombstone su iz Omahe i sviraju prerijski hardcore. To je isto što i običan hardcore, ako je običan hardcore tvrd, mošerski, metaliziran, negativan DO JAJA. EP Tombstone ima intro i četiri pesme od kojih otpadaju bubrezi. Izvolite:
https://tombstonehardcore.bandcamp.com/album/tombstone

Bubrege vam neće poštedeti ni Nihil iz Oklahome. Slična je to meta, slično odstojanje ali je muzika još izrazitije teška, mošerska i mrcvariće vas još slađe. Beatdown hardcore se u punoj formi ovaploćuje još u imenu EP-ja, You Fucked Up, a pet pesama koje slede vam objašnjavaju do u detalje kako se to dogodilo:
https://nihilokc.bandcamp.com/album/you-fucked-up

Da se ne kaže da preskačemo metalcore baš SVAKE nedelje, evo živi album berlinskih Ancst. Snimljen Marta prošle godine u Rostoku, Live in Rostock je brutalna, efikasna i brutalno efikasna sprinterska turneja kroz diskografsku istoriju benda, sa deset odlično odrađenih komada iz raznih faza benda i tim finim spojem melanholične melodije i neumoljive brzine i agresivnosti. Možda Ancst ne trošim mnogo često u studijskoj formi ali ovaj živi album je D DOGS BOLOKS. Kaseta deset evra, daunloud koliko date:
https://angstnoise.bandcamp.com/album/live-in-rostock

Tu su i Stagger iz Nju Džersija sa EP-jem čvrstog ali dovoljno suptilnog hardcore nabadanja sa blagim posthardcore naklonom. Hoću reći, When All Else Fails je mošerski, srednjetempaški materijal sa sve vrištećim vokalima i duplim bas-bubnjem ali gitare su nešto šire u opsegu harmonija i ideja nego što je standard za uličarski moškor a što za sobom povlači i aranžmansku raznovrsnost pesama i to je lepa, osvežavajuća kombinacija. Dobra produkcija, takođe:
https://stagger.bandcamp.com/album/when-all-else-fails

Berlinci The Pariah kažu da je Permanence njihov poslednji EP. A on dolazi solidnih sedam godina posle poslednjeg izdanja ali je makar pristojan ispraćaj ovog projekta na počinak, sa tri pesme melodičnog hardkora koji na momente odlazi u smerovima koji bi meni lično bili ISUVIŠE ,,pop" u svojim harmonijama, samo kada svirka ne bi sve vreme bila žestoka, znojava, POŠTENA. Preporuke!
https://thepariahhc.bandcamp.com/album/permanence

Meksički Truth Be Told su mračniji i žešći. Njihov EP Truth Krew vrlo lepo kombinuje gruverski, ulični, plesni hardkor sa bržim, nervoznijim izrazom. Četiri pesme koje donosi ovaj materijal su pune mošerskih ritmova, napaljenih uličnih vokala i zapaljivih rifova, ali su i kratke, nemirne, eksplozivne i meni su veoma prijale:
https://truthbetoldhc.bandcamp.com/album/truth-krew

Cheap Death iz Bruklina su kombinacija hardcorea sa punk rockom i grungeom, barem po sopstvenom priznanju. EP Cheap Threats ima šest pesma koje voze dobar gruv, rokerske rifove, krase ih iritantno vrištav vokal (u pozitivnom smislu) i povremeni ispadi brzine, ali najslađi mi je zvuk gitare koja je toplo i prijateljski distorzirana. Plaćate koliko želite:
https://cheapdeath.bandcamp.com/album/cheap-threats

Indonežani Dismorta sebe nazivaju ,,a two-piece for fucked up the world." Mada ih, napominjem, na slikama na Instagramu ima više od dvoje. Enivej, EP Dismoral Supremacy ima dve kratke pesme mošerskog, metaliziranog hardcore udaranja koje meni sasvim lepo zvuči. OK, sama produkcija je upitnog kvaliteta ali pesme su odlično napisane, gruverske, besne i ne traju predugo. Beatdown untill sundown, BRAĆO i sestre!
https://dismorta.bandcamp.com/album/dismoral-supremacy

xDERISIONx su straight edge hardcore ekipa iz Hjustona a njihov EP Under This Sun vam je kao da ste AI hranili samo snimcima koncerata iz beogradskog kluba Bunker u periodu između 1992. i 1995. godine i zamolili ga da vam spravi straight edge ploču.Dakle, mnogo zaklinjanja na disciplinu do smrti, mnogo mošerskih delova i entry-level metalske priotehnike na gitarama. Nije inovativno, nije originalno ali je iskreno i šarmantno pa ko voli, nek navali. Plaća se samo koliko ste vi spremni da date:
https://xderisionx.bandcamp.com/album/under-this-sun

Hursan su sludgecore ekipa osnovana prošle godine u jugozapadnoj Engleskoj. EP Hursan ima četiri pesme prepune ružnoće, ali kvalitetne ružnoće, sa dobrim zvukom i uverljivom svirkom. Rifovi su prosti ali se ponavljaju OPRESIVNO mnogo, vokali su skoro neljudski i sve je kako treba:
https://hursan.bandcamp.com/album/hursan

Scum Fu iz Sidneja su, onda, recimo, sludge punk. Debi EP ovog dvojca (bubanj i gitara, bez basa mada je gitara tako nisko naštimovana da zvuči kao bas) se zove Modern Living i ima šest pesama šuterskog krljanja koje je kao da ste uzeli GG Allina i spustili ga jedno dve oktave na pičšifteru. Jebeno se ovde krlja i baš je dobro a omot je takođe izvrstan!
https://primitivemoth.bandcamp.com/album/modern-living

Kako znate da je hardcore bend kul? Pa, evo, iz Švedske su, na slici najmanje jedan član ima majicu sa motivom omota Maidenovog najboljeg albuma, i, evo, neka se zovu Speedway. Dakle, Speedway su iz Štokholma a album A Life's Refrain ima youth crew energiju, kratke pesme ali dovoljno mašte da one budu raznovrsne i nekako je sav optimističan i podsticajan. Lepo!
https://speedwaymusic.bandcamp.com/album/a-life-s-refrain

Nisam znao ni da Roadrunner Records i dalje postoji a kamoli da objavljuju albume neobično dobrog pank roka. Teen Mortgage su dva lika iz Vošington Disija sa veoma izgrađenim, karakternim zvukom psihodeličnog pank roka koji je negde između superkomprinovanih mladih Sonic Youth i starih bendova iz, recimo, Mineapolisa. I, evo, Ramonesa! Album Devil Ultrasonic Dream je, hoću da kažem, NEOČEKIVANO kul, sa kratkim, brzim, himničnim pesmama čija je produkcijska sirovost, naravno, programska ali ne zvuči usiljeno, a ulični, pankerski kredit ispada iz svakog takta. Evo, ozbiljno, ne zna se koja pesma je najjebenija na albumu PREPUNOM jebenih hitova. Možda Rip? Enivej, album nema na Bandcampu ali Teen Mortgage imaju gomilu starijih izdanja na njemu pa ih obavezno overite a kad se i ovo tamo pojavi NE PROPUSTITE DA GA PAZARITE:
https://www.youtube.com/watch?v=AmKFxyZZQ-c&list=OLAK5uy_lxQlhDGhNbzRhWc7_kavIkWHL6jD-4quE

Rebelmatic su rokačka i rolerska  ekipa iz Njujorka sa ditinkcijom da su svi članovi afroameričke, jelte, provinijencije. Album Black Hole Eats the Tornado je, uprkos insistiranju izdavača da je bend ,,genre defying" pre svega rađen u poletnom, himničnom, vrlo energičnom pank rok stilu, sa pesmama koje su naprosto SIGURNI pogo-starteri, refrenima koji su napisani da ih masa izvukuje polivajući se pivom i pit-karate mošerskim delovima koji bez blama citiraju hip-hop hitove iz devedesetih. Ima tu i hard roka, i fanka, soula i hip-hopa ali jedno je sigurno, ovo je album uz koiji je nemoguće dosađivati se. PANK ROK:
https://rebelmaticnyc.bandcamp.com/album/black-hole-eats-the-tornado

Torn Open iz Nju Džersija su nekakav sladak deathcore kombo sa 50% žena u postavi i to nekako jako doprinosi maštovitosti i šarmu njihove muzike. EP TORN THE FUCK OPEN Vol. 1 je gruverski nadaren, energičan, sa pravilnom količinom monotonalnih brejkdaun momenata, dobrim vokalima, naprosto odlično napisan, odsviran i produciran kao da je ovo LAKO. A nije. Jer da jeste svako bi, a ne može svako. Torn Open MOGU i vredi ih slaviti i drugima pokazivati kao primer:
https://tornopen.bandcamp.com/album/torn-the-fuck-open-vol-1

Imamo i još malo deathcore nabadanja, ovog puta iz Kanzas sitija. Mortal Coil su izdali EP Bound by Suffering i možete da mislite kako TO zvuči. Dakle, mučno, teško, agresivno i neumoljivo. Zvuk je zdrav i hrskav, pesme su kratke i gruverske i ovo je deathcore koji je potpuno u dosluhu sa, jelte, bazom, napravljen da se na koncertima hedbenguje dok ne padnete u nesvest i ništa drugo. Sam bend proklamuje: ,,HEAVY MUSIC FOR THE PEOPLE, ITS THE PEOPLES MUSIC." i to je BAŠ tako:
https://mortalcoilkc.bandcamp.com/album/bound-by-suffering

U bendu Gutter Girl ne svira NI JEDNA devojka, tako da ako ste očekivali neku slatku štrokavu pankerku, dočekaće vas tri pokrupna Kanađanina sa sve bradama, brkovima i mrkim pogledima. Ljudi kažu da ne znaju šta sviraju – da li je to grindcore, powerviolence ili hardcore – i zaključuju samo ,,we suck", ali album A Silence In Heaven je zapravo interesantno istraživanje šta sve može da se uradi u tom nekom sirovom, agresivnom formatu između nabrojanih žanrova, sa pesmama koje imaju i neumoljivu agresivnost ali i eksperimentalnu dimenziju. Sirov, lo-fi zvuk je takođe feature and not a bug, tako da Gutter Girl u celini zvuče sveže, autentično i zanimljivo. A naplaćuju ovo izdanje po VAŠOJ ceni:
https://guttergirl2.bandcamp.com/album/a-silence-in-heaven

(Kraj u sledećem postu)

Ljudi koji imaju godina kao ja sećaju se da je španska grindcore scena devedesetih godina prošlog veka eksplodirala. Denak, Violent Headache, Genital Masticator, Excreted Alive i još razni drugi, to je bila MNOGO jaka i mnogo jako andergraundu verna ekipa. Sveznajući Žare mi je pre neki dan pričao o tome šta danas rade mnogi od ovih muzičara (dakle, i dalje sviraju grindcore, naravno) a evo sad vidim da izlazi i novi EP legendarnih Haemorrhage. Zakazan za 25. April ali u fullu nabavljiv već sada, Opera Medica ima pet pesama old school goregrind i deathgrind polivanja, bez ikakve ambicije da se to nešto kao osavremeni, približi modernom slušaocu ili išta slično. Ovo melje, satire i gazi onako kako se uvek gazilo, mlelo i satiralo, i ako vam se ne dopada PROBLEM JE U VAMA:
https://haemorrhage-official.bandcamp.com/album/opera-medica

Kome je to previše andergraund, OK, imamo još! Putrid Offal su francuski prvoborci deathgrind i goregrind zvuka sa počecima u ranim devedesetima i prvim albumom snimljenim tek 2015. godine. Aktuelni, treći album se zove Obliterated Life i KIDA bez mnogo milosti. Dakle, to je četrnaest energičnih, eksplozivnih dvominutnih komada sa visokim nivoom sviračkog zanata i prijatno old school fokusom na dobre rifove, lep gruv i visok tempo. Ukusno spravljen, kaloričan a opet zdrav obrok klasičnog deathgrinda za gurmane i znalce:
https://putridoffal.bandcamp.com/album/obliterated-life

Ruski trio Скотина svira nekakav blackened grindcore, ali uglavnom različit od onog što bi čovek očekivao sa ovom kombinacijom žanrova. EP Скотина ima tri pesme koje kombinuju blek metal ekspresivnost i očaj sa grindcore kmpaktnošću i  gruvom i ovo je zanimljiva ponuda disonance, melodičnosti i nairitantnijeg vokala koji ćete čuti ove nedelje. A to mislim u pozitivnom smislu. Cena po dogovoru!
https://skotina.bandcamp.com/album/-

Desmadre iz Nju Meksika sviraju grindcore ali im minialbum, The Fallen Beasts of Lechpangue ima pesme od skoro sedam minuta. Ovo je, naravno, onda dovoljno blisko i death metal publici, sa dosta gruva i mošerskih delova, no, muzika čuva taj nepredvidivi i ekscentrični grindcore duh i on ne nestaje ni tokom najdužih komada. Vrlo solidno to na gomili bude, posebno ako ste matori kao ja pa se sećate bendova poput Deviated Instinct i Cerebral Fix. A valjda se sećate!
https://desmadrenm.bandcamp.com/album/the-fallen-beasts-of-lechpangue

Britanski Vast Slug instruiraju slušaoca da uzme vazduh na početku albuma i ne ispušta ga do kraja, jer je tako zabavnije. Ipak, iako ovo JESTE grindcore, fakat je da treba da budete ozbiljno istrenirani u držanju daha da svih trideset pesama na Driving Music odradite bez disanja. No, čak i ako dišete, ovo je VRLO zabavan grindcore, ne sad nešto revolucionaran, čak prilično old school, ali DOBAR. Dakle, brzo je, eksplozivno je, kratko je, dosta podseća na Agoraphobic Nosebleed iz vremena Frozen Corpse preterivanja, tako da, NE PROPUSTITE:
https://vastslug.bandcamp.com/album/driving-music

Portugalci Pestifer su onaj ugodni, old school satanistički death metal koji ne mora da se objašnjava i vivisecira da bi postalo jasno šta se ovom muzikom želi reći i poručiti. Drugi album ekipe koja postoji od početka veka a prvi album je snimila pre osam godina, naslovljen Ravaging Fury je polivačina blastbitom i ložačkim hromatskim rifovm, sa sve demonskim vokalom koji priča o blasfemiji, svetu bez Hrista, pirokinezi... Svirački je sve odrađeno pod konac, a da ne zvuči klinički distancirano već naprotiv, strasno i ljudski, produkcija je kako treba i ovo je album bez velike ambicije da izmišlja nešto NOVO, ali sa velikom energijom da onom starom vrati sjaj i satanski glamur:
https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/ravaging-fury
https://pestifer.bandcamp.com/album/ravaging-fury

Zombie Feast su tri Grka koji se svi zovu Nick, sa albumom They Shall Walk Again. Ovo je sirov, radnički i seljački death metal posvećen svom cilju, da peva o zombijima onako kako bi zombiji pevali o sebi da imaju samo mrvicu više očuvanih kognitivnih kapaciteta i mada na albumu nećete naći skoro pa ništa inovativno, rifovi, ritmovi i pevanje su PRAVOVERNI. A to nije loše:
https://zombiefeast.bandcamp.com/album/they-shall-walk-again

Abhorrently su jedan od onih indonežanskih brutal death metal bendova u čijoj muzici uživate iako sve vreme imate utisak da vam je glava u ispusnom ventilu mlaznog motora i da iz ovoga nećete izaći neoštećeni. Debi album benda sa Istočne Jave, Flagitiousness of Cannibalism, je onaj spoj impresivne tehnike i apsolutne posvećenosti apsolutnoj brutalnosti kakav Indonežanima kao da dolazi prirodno i to je sad jedanaest pesama lomljavine i neljudskih vokala, sve spakovano u prilično čistu, funkcionalnu produkciju da se čuju svi ti sumanuti blastbitovi i flažoleti na gitarama dok preko ide vokal koji kao da proizvodi najveća svetska žaba. Sjajno je, da se razumemo, ne samo na nivou zvuka, već i na nivou kvaliteta pesama, ali je toliko intenzivno da morate biti u ozbiljnom treningu:
https://abhorrently.bandcamp.com/album/flagitiousness-of-cannibalism

Da se zabeleži da sam preskočio jedan vrlo solidan italijanski slam/ brutal death album zbog mizoginog koncepta koji mi je izrazito smetaoo. Pa eto. (A preskočio sam i novi Within Destruction jer je njihov popični nu metal meni neslušljiv, ali da se zabeleži da Metal Sucks i dalje misle da su oni bend iz Slovačke a ne Slovenije.) A naravno da bend koji se zove Child Sized Coffin svira death metal, ali u njihovu odbranu ovo je vrlo solidan death metal. Debi album, Feast je jedna stamena ploča old school mošerskog gruva, dobrog zvuka i produkcije, kao i poštovanja za kvalitetan rif, pametan aranžman, dobru solažu. Child Sized Coffin su malo preduzeće, ima ih samo dvojica, ali oni svoj poziv shvataju ozbiljno i proizvode ugodnu muziku za ljude koji ne traže ni najbrže ni najluđe ni najteže ni najekstremnije, ali vole da ih dobar gruv vozi:
https://childsizedcoffin.bandcamp.com/album/feast

Ako ste – a ne kažem da jeste – umorni od toga da vam se pod firmom melodičnog death metala zapravo prodaje malo niže naštimovani melodični metalcore, sa drugim albumom benda Imperishable osetićete se kao da vam neko previja melem na svežu ranu. Imperishable ne samo da sviraju u svetloj tradiciji švedskog, partikularno geteborškog melodičnog death metala nego su, jelte, STVARNO, iz Švedske i Geteborga . Postava je iskusna, sa članovima koji su svirali u Inverted Cross, Carnal Savagery i još masi bendova, a  drugi album, Swallowing the World je jedna prilično strejtforvard krljačina koja ne imitira At the Gates ali se lepo uklapa uz njihov klasični materijal. Pa ako volite, evo:
https://hammerheart.bandcamp.com/album/swallowing-the-world

Whoa, Ripped to Shreds imaju živi album. Snimljen u studiju, doduše, ali živa energija na No Glory Here To Be Found - Live at Bandcamp je SAŽIŽUĆA. Sjajni kalifornijski death-grinderi su prošle godine imali odličan četvrti album i sa ovim izdanjem podsećaju ne samo na svoju diskografiju već i ukazuju nama koji ih nismo nikada gledali uživo na to koliko su moćni, uvežbani, UBITAČNI. Odlična svirka, sjajan zvuk, totalni TORNADO:
https://rippedtoshredsdeathmetal.bandcamp.com/album/no-glory-here-to-be-found-live-at-bandcamp

Liquified za sebe doslovno kažu da su ,,iscurili iz kanalizacija Notingema" prošle godine pa možete da zamislite kako im zvuči debi EP, Chapters of Cruelty. Ali meni je to odlično, taj ,,sewer metal" podskup šire death metal celine je, kada ljudi ZNAJU, baš dobar, sa lepljivim, štrokavim gruvom, zvukom koji, u ovom slučaju nije preterano kavernozan, pesamama koje forsiraju dobre rifove (i dosta maničnog soliranja) i generalnom atmosferom koncerta na kome tinejdžeri gube kontrolu nad sobom i u mošpitu rade stvari koje će se zatim decenijama prepričavati. Sjajno je i podržava moju teoriju o novom talasu britanskog death metala:
https://liquified-deathmetal.bandcamp.com/album/chapters-of-cruelty

I iz iste, jelte, države, Celestial Sanctuary su još bolji primer onog na šta mislim kada pričam o novom talasu britanskog deah metala. Ova kembridžska ekipa koja postoji od 2019. godine je sa svoja dva dosadašnja albuma pokazala kako se lako razgrnu naslage readymade rešenja koja smo navikli da čujemo iz Ujedinjenog kraljevetva i kako se pravi muzika istovremeno bliža ulici i onostranom, nego što bi to bilo da se samo kopiraju klasici poput Benediction i Bolt Thrower. Novi EP Celestial Sanctuary se zove Visions of Stagnant Blood i to je em ŠTROKAVO do jaja em varvarski agresivno em zapravo ambiciozno napisano sa poslednjom pesmom koja prebacuje deset minuta. Sjajno je ovo i Metal Blade Records je punim pravom zgrabio momke i dao im ekspoužr koji zaslužuju. Ne propustite:
https://celestialsanctuary.bandcamp.com/album/visions-of-stagnant-blood-2

Biographyte je peti a prvi postpandemijski album za njemačku brutal-tech-death mašineriju Cytotoxin i, ako volite sumanut tempo, dehumanizovane vokale, arpeđa sipana zaslepljujućom brzinom, rafalne blastbitove i sve ostalo što dolazi u ovakvim paketima, nemate se šta brinuti. Naime, Cytotoxin isporučuju sve to, ali spakovano u pre svega dobro napisane pesme koje svu svoju tehničku izvrsnost drže u službi samih narativa. Album se ponovo vraća černobiljskim pričama, napisan je vrlo pažljivo, sa svakom pesmom koja ima posebnu temu i muzički identitet, produkcija uspeva da svu tu agresiju i količinu zvuka drži pod finom kontrolom i ovo je, odmah ću reći, jedna od najboljih death metal ploča koje sam čuo poslednjih nekolilo meseci. Razorna a pametna, dakle, SKORO IDEALNA:
https://cytotoxin.bandcamp.com/album/biographyte 

Turci Diabolizer kidaju za sve pare na svom drugom albumu, Murderous Revelations. Ovo je old school brutal death metal izražene satanističke dimenzije i sa mnogo naoko beznaporne virtuoznosti u svirci koja je brza, energična ali prepuna finih detalja za ljude koji death metal slušaju decenijama i cene sofisticiranost i imaginativnost isto koliko i tu lavinu satanističke energije što se na njih obrušava sa svakom pesmom. Album zajednički publikuju dve vrlo cenjene andergraund etikete, specijalizovane za ekstremni, ali uglavnom DEATH metal, dakle britanski Me Saco Un Ojo Records i američki Dark Descent i rekao bih da ovo u velikoj meri dokazuje koliko su Diabolizer jaka ponuda i koliko publika koja voli taj neki PRAVI death metal, sa satanističkom podlogom, ubitačnim rifovima, bolesnim gruvom i suludim tempom, a gde i dalje sve zvuči kao da sviraju (demonima posednuti) ljudi a ne mašine ovde ima da uživa. Bend, naravno, čine neki iskusni muzičari, a koji već sviraju u eminentnim postavama kao što su Hyperdontia, Engulfed i Burial Invocation (sva tri benda isto na Dark Descent records), ali sa Diabolizer imate utisak da su se možda najviše zabavljali. I vi ćete. Ovo se NE propušta:
https://mesacounojo.bandcamp.com/album/murderous-revelations
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/murderous-revelations


Wired God iz Mičigena su ime, pretpostavljam, uzeli po pesmi legendarnih Tad, ali njihova muzika je još bazičniji, prljaviji rokenrol od čak i Tad. Album Wired God je šoferski, benzinom i znojem naparfimisani rokenrol/ metal, sa neumoljivom energijom, bluz osnovom i taman toliko sofisticiranosti da ne bude samo rekonstrukcija tuđe muzike već paket pesama sa karakterom i stavom. Osam komada, solidna produkcija, moćne, lepljive gitare i dobar vokal sve su aduti ovog albuma pa ako volite highway r'n'r u susretu sa metalom, ovo će vas pošteno izvozati:
https://wiredgod.bandcamp.com/album/wired-god-2

Grčki trio Church of the Sea nije po nekakvoj definiciji moja šolja kozijeg mleka sa par kapljica devičanske menstrualne krvi jer njihova muzika spaja melanholični doomgaze i industrial metal, ali album Eva je uspeo da me osvoji svojim  BIZARNIM produkcijskim rešenjima, odličnim vokalima pevačice Irene i tim nekim doslednim mešanjem sakralnog i telesnog. Što se kaže, strejter sam al kad slušam ovakve stvari nisam ni siguran da sam strejt:
https://churchofthesea.bandcamp.com/album/eva

Children of Bodom nikada nisu bili bend za mene ali bilo bi svinjski da ne ukažem da je Napalm Records izdao album obrada ovog pokojnog, jelte, sastava, a na kome su električnim gitarama i bubnjevima pridruženi tradicionalni japanski instrumenti kao što su šamisen, zmajeva flauta i koto. Iza albuma Children Of Bushido stoji gitarista Ryoji Shinomoto iz Napalmovog benda Ryujin, ,,severnjačkog nostalgičnog metal benda" iz Hokaida, i on je, ako dobro razumem navode, pre svega aranžirao ovaj album, svirajući gitaru a frule, šamisene i tradicionalne udaraljke prepuštajući stručnjacima. Bizarna ploča ali ako volite Children of Bodom, vredna da se čuje (naravno, drugo Napalmovo izdanje za ovu nedelju sam preskočio ali ako volite mekši piratski metal, potražite Ye Banished Privateers):
https://ryojishinomoto.bandcamp.com/album/children-of-bushido
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mQHl7gVYCaHgLepQv1JD-nbq-fILYmHXo

Sve je to vama simpatično ali žudite za više, ne znam, džeza, saksofona, i, evo, imate sreće. Sons of Ra imaju novi album, Standard Deviation i njihov blend (i brend) progresivnog metala sa džez rokom je ovde u jakoj formi. Svirka je nadahnuta, pesme minuciozno aranžirane i mada ja imam potencijalni ideološki problem sa naglašeno MUZIČARSKIM shvatanjem bilo džeza bilo metala, mislim da Sons of Ra ovde vrlo uspešno umiču većini zamki i prave ploču jako zabavne, kinematične muzike:
https://lasersedge.bandcamp.com/album/standard-deviation

Nightsteel su nova grčka heavy metal atrakcija, sa dosta strane ispomoći i sa debi albumom Nightsteel punim snažnih power metal rifova, epskih melodija i tako tih očekivanih stvari. Imamo mnogo grčkih bendova slićčnog profila ali se Nightsteel izdvajaju i po solidnim pesamama ali pre svega time da ovde na većini pesama peva Travis Wills iz Crimson Glory koji svakako bendu daje najupečatljiviju dimenziju. Pored njega neke pesme izvode Rob Lundgren iz Powerdrive i Reveal, kao i Craig Cairns iz Tailgunner i Metal Assault. Iako je produkcija isuviše beživotna za moj ukus, ovo je vrlo pristojan album  ,,komercijalnijeg" heavy metala:
https://nightsteel-gr.bandcamp.com/album/nightsteel

Ne zna se kada je izašao novi EP peruanskih Blizzard Hunter nazvan Legacy Of Survival ali pošto ga je omiljeni JuTjub kanal sada ponudio na slušanje a nema ga na Bandcampu, da računamo da je nov. Enivej, ovo su dve pesme dobrog hevi metala i jedna obrada Thora – sasvim dovoljno da svaki hedbenger od renomea bude zadovoljan. Sirovo a časno, epski i melodično:
https://youtu.be/-f6IEYNFlPE

A iz komšijskog Čilea stižu Eternal Thirst sa svojim petim albumom, The Nesting of Chaos. I južnjačke kolege vole melodičniji, epskiji, power metalu bliži izraz ali je i ovo vrlo lepo, srčano odrađen album oštrih rifova, dobrog tempa, šmekerskog ženskog vokala. Nadam se da će bend uskoro ovo da stavi na Bandcamp jer ću rado kupiti tu mešavinu mejdnovskih fora i power metal žestine, pogotovo jer je produkcija svedena i temama i melodijama daje prostora da se ČUJU. Sjajno je:
https://youtu.be/azwSAyRIWMQ

Cruel and Unusual je drugi album za filadelfijski High Council i jedan prijatan, blago progresivni hevi metal provod kome bih možda samo zamerio preglasan mastering, ali je muzika simpatična, a svirka za ugled. Bend voli epske teme i široki, kinematski zahvat ali muzika je zdrava, energična, bez mršenja muda i mada pesme umeju da potraju, to je uvek sa razlogom. Smešteni negde na dobru teritoriju između Fates Warning i Iron Maiden, High Council imaju s čim da izađu pred slušaoca i da budu ponosni:
https://highcouncil.bandcamp.com/album/cruel-and-unusual

Za porciju pravog uličnog heavy metala u stilu NWOBHM prvoboraca poput Streetfighter, ili, eto Diamond Head, evo nam živog albuma edinburškig trija Oath. Nazvan The Power Of Three baš da bi istakao taj power trio format u kome svaki član postave pruža svoj fizički i kreativni maksimum (iako je bend u normalnim situacijama kvartet), ovo je četvrto dugosvirajuće izdanje benda i lep izbor sa prva tri studijska albuma, odsviran sa strašću i posvećenošću. Bend sam kaže da mu je ambicija da evocira zvuk nekakvog garažnog metal benda iz osamdesetih i ovo je u punoj meri autentična hevi metal rokačina koja će ljudima moje generacije biti nostalgičan put u sopstvenu mladost, ali svako, koje god da je generacije, može da ceni spontanost izvedbi i taj TR00 duh koji emanira iz svake pesme:
https://oath1.bandcamp.com/album/the-power-of-three


Dobro, ovo ste znali unapred. Italijanski majstori DRUGAČIJEG doom metala, Messa, albume izdaju svake 3-4 godine ali je svaki put to DOGAĐAJČINA. Evo nam i četvrte dugosvirajuće ploče za bend koji je porušio uostalom umjetne granice između doom metala, hard roka, džeza, progresivnog roka, gotskog roka itd. i ovo je u neku ruku i najzreliji materijal koji je bend do sada uradio. Ne zato što sada srastanje svih tih žanrova ide najprirodnije – to su već imali na prethodnim albumima – nego baš zato što je bend svestan koliko mu sada lako ide taj odabrani stil pa su napravljeni svesni napori da se izađe iz kalupa, da se eksperimentiše i da se rezultati eksperimenata SLAVE. A to je znak stvarne zrelosti. The Spin je u nekim momentima podaleko od doom metal pravovernosti sa, recimo, At the Races koja je isprva gotik rok himna kakvu bi vam zavrteli na Akademiji 1987. godine da ste tada bili živi i da su vam dozvoljavali da izlazite na Akademiju, ali Messa u svakoj pesmi čuva eksperimentalnu glad, ali i jednu iskrenu, sirovu zainteresovanost da se vidi šta može da se uradi sa zvukom pa ova pesma od šest minuta ima više MUZIKE i ideja nego čitavi albumi glupavih gotik rok bendova iz osamdesetih. Fire on the Roof ima sličan '80s filing, osim što se šeta negde od elektropop zavodljivosti do kok-rok bravada. Immolation je onda ozbiljna hard rok balada sa ozbiljno iskomponovanim uvodom i jakim krešendom a ovo su samo tri pesme od sedam koliko ih album sadrži. Bend i dalje ima jak adut u pevačici Sari Bianchin i još uvek ume da sa MNOGO ukusa uđe u džez teritoriju (međuigra trube i gitare na The Dress, recimo) ali izbegava manirističko igranje na ove proverene karte i moje, makar, srce, iznova osvaja tim neumoljivim traganjem za nečim DALJIM što mnogu da učine svojim. Sjajni su:
https://messa.bandcamp.com/album/the-spin

Istorija se u Srbiji ispisuje takvom brzinom da će budući naučnici sa dosta nepoverenja čitati arhivirane tviter-nizove i pitati se koliko slova treba dodati u ruski alfabet da se ispiše jedan jedini FSB izveštaj o korišćenju zvučnog topa koga uostalom nikada nije ni bilo, koliko univerzitetskih institucija treba Srbiji kad ona ima jednog čoveka na svom čelu koji zna sve i sve će da nam kaže, svakog dana, koliko dana RTS može da izdrži pod opsadom kojoj ga je režim prepustio jer javni servis je za  slabiće, a pravi muževi imaju Informer, i koliko je to ZABOGA Kristal Met Dejmona operisalo u Srbiji te prevratničke 2025. godine. Da vas zaboli mozak čak i ako nikad niste seli na bicikl i vozili ga do Strazbura, ali zgodno je što kad mozak zaboli, možete da slušate metal i biće vam sjajno. Ili makar ne supstancijalno gore! U nedelji u kojoj su Cryptopsy najavili novi album za Jun mesec, imali smo i mnogo dobre muzike iz drugih, jelte, izvora. Evo neke od te muzike.


Nemački Akantophis postoji četvrt veka ali mu je Erneuerung prvi studijski album, doduše snimljen uživo u studiju. Imajući u vidu da je bend kao svoje prvo izdanje 2003. godine izbacio živi album, to ima smisla, a Erneuerung je IZUZETNO dobro odsvirana i producirana ploča. Takođe, ovo je blek metal napisan pametno, sa dosta modernog post-blek sadržaja u zvuku ali sa neumoljivom blek metal žestinom i brzinom u prvom planu. Jako impresivno, jako zrelo, jako maštovito i jako dobro:
https://akantophis.bandcamp.com/album/erneuerung

Preslatki su kolumbijski Blood and Disaster (mislim, nazvali su se Blood and Disaster!!!)  sa svojim novim EP-jem, Sepulcros Peste y Muerte a koji ima izdašnih šest pesama i intro muzike što je nominalno black-death metal ali je u stvari kombinacija više podžanrova old school ekstremnog metala. Drugim rečima, ovo je malo i speed metal, malo i death metal, malo i grindcore, malo i black metal ali je u prvom redu autentično, žustro i zabavno. Bend, koji je svoj jedni album snimio pre deceniju i po ovde pokazuje ne samo da je sasvim tr00 već i da se mnogo trudi oko pisanja pesama a produkcija je jeftina ali POTPUNO okej. Lepota:
https://bloodanddisaster.bandcamp.com/album/sepulcros-peste-y-muerte

Tormentador / Goat Semen Altares em Chamas Split je, jelte, split album brazilskih Tormentador i peruanskih Goat Semen. I veliki je to pokolj. Oba benda sviraju war metal, s tim što bi Goat Semen bio po zvuku bliži blek metalu ali onom baš agresivnom i sirovom, a Tormentador u blek metalu imaju mnogo grindcore i deathgrind elemenata. Ne treba ni objašnjavati da se ovde svira najbrže, najluđe što se može ali treba naglasiti koliko je sve dobro, uključujući sirov ali adekvatan zvuk i neverovatno strastvene izvedbe. Pre Ja Ko:
https://goatsemenofficial.bandcamp.com/album/altares-em-chamas
https://tormentador.bandcamp.com/album/tormentador-goatsemen-altares-em-chamas-split

Za još vrlo sirove blek metal svirke imamo debi album poljskih Wisielec. Ova ekipa, osnovana pre nekih osam godina sa Martwe spojrzenie donosi solidno napisan, energičan blek metal koji ima odlike uobičajene za poljsku blek metal muziku, ali u jednoj ugodno hrskavoj, sirovoj produkciji. U samoj muzici je kombinovanje melodičnijih i atmosferičnijih momenata sa agresivnim prebijanjem dobro odmereno a uplivi death metala obogaćuju ceo obrok. Lepo!
https://wisielec-band.bandcamp.com/album/martwe-spojrzenie

Iz Poljske su i Varnheim a Void im je treći album i ovo je vrlo ,,poljska" ploča u svim svojim elementima. Dakle, tu su atmosferičnost, melodičnost, visok kvalitet svirke, produkcija koja forsira ambijent radije nego, heh, rokenrol i sve redom. Nije ovo ni najbolja ni najlošija blackgaze ploča koju sam ikada čuo, sasvim je adekvatna i vredi da se čuje posebno ako volite atmosferični blek metal. Varnheim svakako demonstriraju natprosečne sviračke kvalitete:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/void

Još poljskog blek metala? Ima! Zmarłym imaju drugi album, Wielkie Zanikanie i ova ekipa svoj progresivniji zvuk pakuje u prilično atraktivnih devet pesama. Puno je to zanimljivih ideja i ambicioznog aranžerskog i studijskog rada, ali važno je napomenuti da Zmarłym ne napuštaju osnovnu blek metal agresiju i žestinu te da je album pažljiva nadgradnja sa ljubavlju negovanih metal elemenata. Vrlo dobro:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/wielkie-zanikanie

Da ostanemo u slovenskoj sferi, Voluptas su Česi i inspirisani su norveškim avangardnim blek metalom iz devedesetih a vole da uvale i saksofon u svoju muziku. VEĆ MI SE DOPADAJU kažete vi, no treba da se zna da im je  Where Celestial Bodies Guide Not drugi album, posle prvenca iz pandemijske 2020. godine i ovo je zvučno prilično sirovo, verno oslikavajući uzore. Naravno, pesme su hermetične ali za moj ukus sasvim solidne iako u 2025. godini naravno ne zvuče ni revolucionarno ni posebno avangardno. No, njihova svedenost je za mene plus, krljavi zvuk im daje autentičnost a free jazz saksofon pa i violončelo oplemenjuju jednu STRAHOVITO mračnu viziju koju ovaj album kreira. Lepo je, dakle:
https://voluptas.bandcamp.com/album/where-celestial-bodies-guide-not

Winter Blood iz Virdžinije su napravili deset godina pauze između prvog i aktuelnog drugog albuma no, Only Dust Remains je makar vrlo solidan album. Ono što mi se dopada je da ovde nema mnogo komplikovanja i filozofije, Winter Blood znaju u kom tempu i sa kojim rifovima zvuče najbolje pa i najveći deo albuma rade iste stvari i mada ovo DEFINITIVNO proizvodi monotoniju – pogotovo jer je produkcija dosta svedena i sve skoro da zvuči kao živi snimak – to je, za mene, monotonija od dobre sorte. Ovde se svira znojavo i poštemo, bend je mašina za rifove i blastbit i album naprosto zvuči sigurno u sebe sve vreme, spretno koristeći jednoličnost kao svoje oružje i hipnotišući slušaoca. A pritom se prodaje po ceni koju taj slušalac sam odredi!
https://winterbloodmusic.bandcamp.com/album/only-dust-remains

Sonum iz Italije, naprotiv, BAŠ filozofiraju. Njihov drugi album, The Obscure Light Awaits, je black-death metal ploča avangardne dispozicije i drsko kompleksnih aranžmana gde agresivna svirka čini samo površinski nivo fenomena a ispod imate vrlo složene putanje za svaki od instrumenata i kompleksnu filozofiju svake od kompozicija. Vrlo je to solidno, sa dosta uobičajenog alat akoji bend koristi u pogledu harmonija i ritmova ali sa zaista časnim naporom da se stvari aranžiraju ambiciozno i ploči da bogat narativ. Odlična svirka, solidna produkcija, vrlo dobar album:
https://sonum.bandcamp.com/album/the-obscure-light-awaits-2025-new-album

Örastimar su dva Nemca koja su prošle godine izdala debi album a sada imaju miniLP Zusammenbruch sa šest pesama sirovog, agreivnog blek metala. Ovde nema neke filozofije i eksperimenata sa formom, Örastimar bije među oči, ide brzim tempom, pun je oštrih rifova i generalne zloupotrebe instrumenata a vokali su mrtvački da mrtvačkiji ne mogu biti. No, ekonomičnost, energičnost i apsolutnu ubedljivost ovog paketa ne možete poricati. Još je i cena koliko date! Dakle, ne preobilan ali KALORIČAN blek metal obrok za ljude koji cene agresiju i neposrednost:
https://oerastimar.bandcamp.com/album/zusammenbruch

I, Voidhanger Records imaju drugi album australijskog projekta Fryktelig Støy i ovo je kombinacija black, doom metala i avangarde kakva bi mogla da bude isuviše strašna za prosečnog blek metalca. Ali je zato savršena za I, Voidhanger. Em Støy je za Incandescent spravila devet pesama jake tenzije, mnogo hipnotičkog ponavljanja i košmarnih zvukova. Ovo je daleko, jelte, avangardnije od ,,normalnog" blek metala ali baš zato je vernije njegovoj prirodi od gomile copy-paste bendova koje sa uzdahom preskačem svake nedelje:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/incandescent

A da se zabavite, ovog voskršnjeg vikenda, poslužiće kubanski Ancestor Of Kaos sa svojim novim, četvrtim albumom Animal Ritual. Naravno, bend se odavno preselio na Floridu i nova ploča je, iako prilično satanistička, zapravo nekako raspojasana i kombinuje black i thrash metal sa vidnim entuzijazmom da ovo bude muzika za ozbiljne, vruće mošpit provode, a ako se usput malo i svetogrdi, tim bolje. Vrlo solidan – a sirov, prirodan – zvuk i pesme koje nisu sad neka REMEK DELA kompozicije ali imaju karakter. Eto izdavač Horror Pain Gore Death Productions je ušao u blek metal arenu i dobro mu ide!
https://hpgd.bandcamp.com/album/animal-ritual


Supersonic Dragon Wagon iz San Dijega imaju album bluziranih, faziranih, sporih rokenrol pesama. Bend  Follow The Bones naziva ,,saundtrakom" mada naravno, više za zamišljeni nego za nekakav pravi film ali time se naglašava pripovedna komponenta koja je ovoj muzici dosta važna. Dakle, imamo albumm neužurbane, gruverske ali ipak dramatične (i dramske) muzike čija pitkost ne umanjuje njenu dubinu. A sve to za cenu koju sami odredite!
https://supersonicdragonwagon.bandcamp.com/album/follow-the-bones

PondDigger sebe opisuju kao ,,That shitty stoner band you've never heard of from Brodhead Kentucky" i, eto, ako ste očekivali lo-fi, drogirani stoner rok koji sviraju tri redneka, ili barem sina rednekova, dobićete baš to. Album Nocturnal Hymnal je korektno faziran, dostatno psihodeličan i ima sav nadrogirani gruv potreban ovoj muzici, sa dobrim solažama, dobrim vokalima, čak i dobrom lošom produkcijom. Meni se to fino dopalo:
https://ponddigger420.bandcamp.com/album/nocturnal-hymnal

Parižani Tigerleech su negde između sludge metala i hardcorea i dobro se osećaju na tom mestu. Treći album, Bicephalous je jedna heavy ali okretna procesija lepljivih rifova i smena ritma, gruverska ali sa ambicijom da slušaoca dobro  provoza i da mu ne da da se uspava. Dobar zvuk, solidan karakter, lepo:
https://tigerleech.bandcamp.com/album/bicephalous

Za mračan, death metalom oprljeni doom metal tu je projekat Collapsed Vein iz Montane u kome svira samo jedan čovek, ali svira, ajde da kažemo, solidno. Kevin George ima još nekoliko projekata u kojima je saučesnik ali ovo mu je jedini u kome je sam a debi album, Pain Communion je jedna teška, spora, gusta, prilično sakralna procesija rifova i tema. Ne baš toliko spor da bude klasifikovan kao funeral doom album, Pain Communion je svejedno dosledno spora, teška, žalobnički nastrojena ploča koju će voleti svi oni što od doom metala ne traže ni gruv ni bluz ni veštičarenje ni okultizam već samo i isključivo ozbiljno očajanje i veličanstvenu depresiju. Ovde ima devet takvih pesama i na kraju The Eternal Idol od Black Sabbath, čisto da iskaz bude SASVIM jasan:
https://collapsedvein.bandcamp.com/album/pain-communion
https://youtu.be/IA3mNOGxFRM

U sličnom štimungu je i drugi album kanadskih Tribunal, samo što je In Penitence and Ruin ipak malo gotskija ploča. Nisam neki Got, ali ovo je bend koji snima za 20 Buck Spin i dakle tu se gotski doom metal svira ozbiljno, odgovorno i bez spuštanja garda. OK, death metal vokale povremeno smenjuju veoma lepi ženski klinovi i kompozicije jesu grandiozne sa sve violinom koja igra piruete oko električnih instrumenata, ali je sve ipak i dalje u jednoj hermetičnoj ravni, sličnije ranom My Dying Bride nego, jelte... kasnom Paradise Lost. Meni dovoljno!
https://20buckspin.bandcamp.com/album/in-penitence-and-ruin

Eksperimentalniji, siroviji i istovemeno ,,akademskiji" je album australijskog projekta Divide and Dissolve, a koji je, taj album, autorka nazvala Insatiable, na osnovu sna koji je imala. Muzika pokušava da spoji očaj i rezignaciju nad ljudskom pohlepom i agresivnošću sa optimizmom i verom u bolji svet a muzički je sklopljen od deset pesama kojima ne trebaju ekstremne dužine da vas samelju u prah:
https://divideanddissolve.bandcamp.com/album/insatiable

Pošto je voskršnji vikend, onda izlaze i ploče koje slave, jelte, Hrista i tako to. Precentor su duo za koji se ne zna ni odakle je ni ko su njegovi članovi, ali zna se da je muzika pravoslavni hrišćanski doom metal i debi EP, Eternal Life je dovoljno dobar da ga preporučimo čak i ljudima kojima pravoslavlje nije u srcu i duši. Ova kombinacija sporih, teških doom rifova i sakralnih napeva je simpatična i spravljena sa dovoljno tehničkog znanja – a producirana razoružavajuće jeftino – da možete da je pustite i simpatiji koja će ZAISTA da ide i na kojekakve liturgije i da sa zanimanjem gleda Porfirijeve poslanice o verskim praznicima i da se konektujete, iako ste vi u srcu, da se ne lažemo, satanista. Ili satanistkinja, naravno:
https://precentor.bandcamp.com/album/eternal-life

Gorepominjani I, Voidhanger Records ima i novi album belgijskog avangardnog doom projekta Neptunian Maximalism. Le Sacre Du Soleil Invaincu je trostruki CD vrlo ritualne, vrlo spore, hipnotičke muzike, snimljene uživo 2023. godine na festivalu Judgement Hall, u crkvi u Londonu i, naravno, namenjen je ljudima koji smatraju da su doom metal, džez i psihodelična, okultna muzika prirodni saveznici, a nikako turistima. Ima tu, i uvek je bilo, izvesne intelektualne, jelte, ambicioznosti koja se graniči sa pretencioznošću ali meni su svi albumi Neptunian Maximalism do sada bilo vrlo dobra iskustva slušanja avangarde koja otkriva čari metala i spaja intelektualno i telesno na fine načine. Pa je tako i ovaj. Dajte mu šansu:
https://neptunianmaximalism.bandcamp.com/album/le-sacre-du-soleil-invaincu
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/le-sacre-du-soleil-invaincu


Nemački  Fabulous Desaster su svaki od svojih albuma nazvali po nekoj formi pogubljenja pa se novi, treći zove Crucify This! Ja sam vrlo zadovoljan i nazivom albuma a i samim albumom koji nudi promišljen old school thrash metal što podseća da je osamdesetih u ovoj muzici bilo veoma mnogo ideja i kreativnosti i da današnji bendovi treba da se više potrude GADDEMIT. Hoću reći, Crucify This! nikako nije album ,,progresivnog" thrash metala već samo thrash metala koji su napisali ljudi sa maštom, idejama, disciplinom. I to je JAKO dobro, sa muzikom koja je brza, čak furiozna dobar deo vremena a da su pesme istovremeno različite jedna od druge, svaka sa svojim karakterom i pričom. Svirka savršena, produkcija odlična, vokali izvrsni i ako ste ikada maštali o tome kako bi izgledao bend u kome se ukrštaju Exodus, Death Angel, Holy Terror  i Vio-lence, ne tražite dalje, Fabulous Desaster su ODGOVOR:
https://fabulousdesaster.bandcamp.com/album/crucify-this

Irski humoristički trešeri, Gama Bomb, imaju novi EP, Necronomicon Automaton i to je vrlo, vrlo solidno. Humor ovde najviše leži u tekstovima dok je muzika i dalje ozbiljan, tehnički kvalitetan ali pre svega oštar i napadački thrash metal sa dovoljno aranžmanskih trikova i dovitljivosti da bude zanimljiv naprednijem slušaocu ali suštinski prijemčiv za svakoga. Odlično:
https://gamabomb.bandcamp.com/album/gama-bomb-necronomicon-automaton

Kolumbijski Hellforcer još nemaju album ali su svom spisku kraćih izdanja pridodali i singl sa dve pesme, Sadism Countess - Under The Bloody Steel. Uskršnje teme, kao što se vidi. Enivej, naravno da je ovo sirovi black-speed metal sa blasfemičnim prelivima, pornografski orijentisan ali suštinski konzervativan u pogledu same estetike muzike, sa old school pristupom pesmama, garažnom produkcijom i puno, puno, PUNO šarma:
https://hellforcerspeedblack.bandcamp.com/album/sadism-countess-under-the-bloody-steel-single 

Shark In The Water su, recimo, krosover bend iz Kalifornije tematski okrenut ajkulama, plažama, itd. Naravno, sve u humorističkom maniru pa recimo da se EP It's A Shark World After All može gledati kao nešto u tradiciji onog što su osamdesetih radili Mucky Pup i MOD. Nije to loše, solidno je producirano, i promišljeno napisano pa iako nije mnogo SMEŠNO, pesme su kratke i dovoljno eksplozivne da bude zabavno:
https://sharkinthewatermusic.bandcamp.com/album/its-a-shark-world-after-all

Indonežanski Shoot As Enemies sviraju pravi, mošerski, ulični beatdown hardcore ali govore o miru. Eternal Peace je EP sa četiri pesme koje su kratke, kompaktne, solidno producirane i forsiaju iznurujući a zarazni gruv što će vas držati u pokretu želeli vi to ili ne. Korektno!
https://shootasenemies.bandcamp.com/album/eternal-peace-2

Isto iz Indonezije stižu Feral Wound sa demo-(mini)albumom  Desolate Dominion i to je sedam pesama kombinovanja hardkora i death metala na najperfidnije načine. Šalim se, ovo je prljavo, sirovo a opet disciplinovano, sa death metal rifovima i hardcore aranžmanima i meni vrlo prija:
https://hustedrecords.bandcamp.com/album/desolate-dominion

Za indonežanski hardkor het-trik tu su nam Dirtnapz, bend iz Bandunga koji meša hardcore i death metal na devastirajuće načine. Sklopljen od članova poznatih bandunških death metal postava (Guttural Disease, Vertical Abuse, Interfectorment, Extincted) i publikovani od strane uglednog Brutal Mind, Dirtnapz stručno spajaju beatdown hardcore i brutalni death metal na EP-ju Hour Of Chaos donoseći šest pesama koje GAZE. I to gaze baš solidno, sa death metal komponentom koja je ozbiljna a onda sa beatdown komponentom koja ide sve do propisnog hip-hopa i odlična je. Sve je dobro, ne oklevajte, sutra-preksutra će ovi ljudi biti pominjani u istom dahu sa PeelingFlesh:
https://dirtnapzbloc.bandcamp.com/album/hour-of-chaos 


Zinc su iz Mejna a Zinc im je demo sa deset pesama pitke hardkor/ powerviolence svirke. Ovo je energično, mišićavo, a da opet ima prilično topao, prijatan miks, pa to onda sa masteringom nepogrešivog Willa Killingswortha zvuči vrlo lepo, i mada pesme nisu specijalno maštovite, kratke su i imaju šmeka. Lepo, a još se i plaća po želji:
https://doseofzinc.bandcamp.com/album/zinc

EAT iz Bruklina imaju EP sa dve pesme odličlnog pank roka. Bend trvdi da ima veoma različite uticaje  i da tu ima i psihodelije stoner roka i panka i svačega, što je u redu, a It's the Thought That Counts / Swim on Land su prosto dve žestoke, melodične a energične rok pesme sa dosta pevljivih tema ali i tempom i teksturom koji su namenjeni nama izopačenijima. Veoma lepo:
https://eatmusic1.bandcamp.com/album/its-the-thought-that-counts-swim-on-land

(Kraj u sledećem postu)

Novi EP benda Mürtaugh iz Sent Luisa se zove  You're Not Gonna Like This ali mislim da naslov ne treba shvatiti suviše doslovno jer se meni, evo, SVE dopada. Ovo je nekakav hardcore na prelasku u grindcore, sa dosta semplova, kratkim pesamama, puno korozivne, besne svirke, sve odrađeno besprekorno u sviračkom smislu a producirano pristojno i nemam ni najmanju zamerku. Kad bend snimi još i ja ću da slušam još!
https://murtaughstl.bandcamp.com/album/youre-not-gonna-like-this

Turci Glabrezu kombinuju naizgled standardnu crustcore ekspresiju sa elementima blek metala i to čini njihov EP, Hunger of the Ravaged Earth prilično efektnim. Ovo je buntovnički, protestni DIY pank isto koliko i abrazivni, razjareni metal i te kratke pesme i divljačka svirka, sa sve solidnim, vrlo čvrstim zvukom daju u konačnici ono što nam treba: energiju da se bunimo. Plaća se koliko hoćete, naravno a demon na naslovnoj strani bi bez problema mogao da igra jednu od sporednih uloga u uskorodolazećoj igri Doom: The Dark Ages:
https://glabrezu.bandcamp.com/album/hunger-of-the-ravaged-earth

Pa onda dolaze WØR, nemački  bend čija kombinacija crustcorea i death metala na debi albumu Extro ima formu dvanaest mračnih, lepih pesama. Ovo je po malo kao da ste u blender sravili Bolt Thtower i Amebix, a što je nekako i prirodna kombinacija, i na drugu stranu izašao ukusan, nepretenciozan spoj rifa, atmosfere, gruva i grubog, ekspresivnog vokala. Vrlo lepo a i pristupačno jer plaćate cenu koju sami odredite:
https://worcrust.bandcamp.com/album/extro

Italijani Horrid Human Condition tresu solidan crustcore sa elementima thrasha i grindcorea kada je to oportuno. Inspirisani crust zvukom dvedesetih i modernim američkim grindcoreom, ovi ljudi su Perpetual Imbalance napisali između  leta 2022. godine i početka 2023. i u muzici se svakako čuje ta neka ranopostpandemijska tenzija koju svi pamtimo, ali i maštovitost . Produkcija dosta andergraund i to u najpozitivnijem smislu, sa lepom separacijom instrumenata, prirodnim bojama i dinamikom. Hel jea:
https://horridhumancondition.bandcamp.com/album/perpetual-imbalance

Slavlje za powerviolence publiku! Iron Lung imaju novi, četvrti album, dvanaest godina nakon prethodnog! Duo iz Sijetla je u opakoj formi i Adapting // Crawling je ploča zrele, odrasle interpretacije powerviolence predloška, sa osamnaest pesama koje su kratke i opasne, ali svaka ima svoju temu, karakter, identitet. Naravno, sve je agresivno, ali na jedan odmeren, gospodstven način sa introspektivnom dimenzijom koja će biti prepoznatljiva i onima koji najmanje obraćaju pažnju. Biser:
https://ironlungrecords.bandcamp.com/album/adapting-crawling-lungs-300

Pre nego što uletimo u masu old school death metal albuma koji su ove nedelje izašli, da obradimo jedan DECIDNO new school album koji je meni bio ipak dosta okej. Dakle, Litvanci Crypts Of Despair imaju treći album, We Belong In The Grave, i to je ploča sa djent zvukom (iznenadilo bi me da gitare koje se ovde čuju imaju manje od osam žica), deahtcore vokalima i betoniranom produkcijom, bez trunke dinamike u masteringu. I muzika je prilagođena ovoj viziji, sa puno monotonalnih ,,rifova" i jako mnogo disonantnih pasaža koje ćete zaboraviti istog trenutka kada se završe. No, uz sve to, Crypts Of Despair imaju jedan divljački, prijemčiv šmek, kad krljaju BAŠ krljaju, a krljaju skoro sve vreme i mada pesme nisu izrazito pamtljive, album ostavlja utisak:
https://cryptsofdespairdeath.bandcamp.com/album/we-belong-in-the-grave

Takođe dosta new school je i novi Dormant Ordeal. Ova dva Poljaka su mi i pre četiri godine bili dobri sa svojom kombinacijom RAZARAČKE svirke i filozofskijeg pristupa tematici pesama, pa je i Tooth and Nail ploča koju ću od srca preporučiti. Dva Macieja u ovoj grupi znaju da napišu pesme koje deluju sofisticirano iako su jako agreisvne, i umeju da laganim blek metal začinom oplemene tvrdu death metal osnovu. Da sve to na kraju malko mekše masteruju, evo U USTA BIH IH LJUBIO, ali i ovako je ovo vrlo solidan album:
https://dormantordeal.bandcamp.com/album/tooth-and-nail

Kanađani Exterminatus svoj death metal baziraju na Warhammer 40K osnovi ali za razliku od rodonačelnika, dakle, Bolt Thrower, ovo je vrlo tvrd, vrlo precizno aranžiran i sviran tech-death metal. Novi album, Echoes from a Distant Star Part I je, dakle, vrlo tehnički upeglana ploča ali, ako na stranu stavim bizarno preglasno masterovanje, on je i pametno napisan, sa pesmama koje imaju izražene narative a pritom i gomile finih detaljčića za sladokusce. Ja se nadam da će i Exterminatusu doći iz dupeta u glavu da mastering ne treba da muziku učini aktivno štetnom po uši slušaoca, ali do tada ovo veoma vredi da se sluša i slavi, i to ne samo da čujete kako Falcova Rock Me Amadeus zvuči u tech-death obradi:
https://exterminatus.bandcamp.com/album/echoes-from-a-distant-star-part-i

Insineratehymn iz Los Anđelesa imaju treći album, Irreverence of the Divine i to je jako solidan old school death metal. Bend je ime dobio po pesmi Deicide, pa je i izraz koji baštine mračan, agresivan, ne nužno satanistički koliko kritički nastrojen ka božanskom. Naravno, rifovi su oštri, muzika kombinuje agresivne juriše sa mošerskim deonicama a zvuk je neočekivano organski i prirodan. Uživanje:
https://rottedlife.bandcamp.com/album/irreverence-of-the-divine
https://youtu.be/d7qNPmlfWac

Mađari Atrox Trauma svoj drugi album promovišu na originalan način na JuTjubu, stojeći oko bureta i cirkajući Palinku tokom trajanja cele ploče. Pa vi vidite da li možete da izdržite, jelte, tempo. Inače je Where Death Hunts jedna vrlo solidna death/ thrash ponuda (izdavač je WormHoleDeath, dakle firma od reputacije), sa tvrdom, kvalitetnom svirkom i zvukom koji je prirodniji od današnjih standarda, te je njegova dinamika u sadejstvu sa dinamikom samih kompozicija vrlo dobra kombinacija da čoveka poraduje:
https://youtu.be/c85N1L10RpU

Naravno da Kranionaut iz Oklahome sviraju death metal. Ovo je u principu kućni projekat gde jedan čovek pravi muziku i svira a drugi peva i na taj nivo treba naštelovati očekivanja. Hoću reći, EP  Litany on Black Tongue ne nudi neke velike eksperimente, otkrovenja ili probijanja granica žanra ali je SOLIDAN, sa četiri pesme dobrog death metal rifašenja, malo blek metal začina odozgo, pristojno aranžiranom muzikom i prihvatljivo dobrom produkcijom. Nije sad neko remek delo ali za prvi snimak novog projekta više je nego solidno i ima dovoljno originalnih karakteristika da se sa zadovoljstvom sluša:
https://kranionaut.bandcamp.com/album/litany-on-black-tongue

Duo sa američkog Srednjeg zapada, Chorus of Demons ima novi EP sa dve pesme (Perverse Immortality / Bleeding the Heavens) ali na Bandcampu nećete moći da kupite daunloud jer je izdavač (Iron Fortress) zamislio da je ovo kaseta limitirana u pedeset komada, od kojih će pola biti prodavano na koncertima a, dakle, samo 25 komada dostupno putem sajta Iron Fortress a ne putem Bandcampa. I neće biti doštampavanja. Dakle, u momentu dok ovo čitate kasetu je verovtano nemoguće kupiti ali preslušajte ove dve pesme, jer, jebiga, ODLIČNE su. Ovo je brutalni/ slamming death metal sa jednom zrelom prirodom, bez nekakvih klinačkih ekscesa, kvalitetno napisan, odsviran i produciran i, da kažemo, bend je čini se spreman za debi album:
https://ironfortressrecords.bandcamp.com/album/perverse-immortality-bleeding-the-heavens

Inoculation iz Klivlenda imaju treći album, Actuality i to je vrlo pristojno. Ne sad nešto mnogo originalno, ali pričamo o muzici koja vrlo stručno kombinuje vratolomnu svirku i dobar gruv, ume da brutalne rifove oplemeni sa malo atmosferične izmaglice, zna da se pozove na old school fore, ali nije puko obožavanje Cannibal Corpse. Inoculation su i dobro producirani, sa lepim miksom i dovoljno dinamičnim nmasteringom da se album sluša sa znatiželjom a ne sa rukama na ušima, a kvalitet songrajtinga je, verovaćete mi, izuzetno visok. Maggot Stomp vole da u katalogu imaju bendove koji death metal spajaju sa hardcoreom, i drugim ,,uličnim" formama, ali Inoculation nude baš kvalitetan, pedigriran death metal i odlični su:
https://inoculation-maggotstomp.bandcamp.com/album/actuality
https://inoculationmetal.bandcamp.com/album/actuality

Za black-death metal sa mračnim, atmosferičnim rifovima i iznurujućim, sporim gruvom idemo ove nedelje do Argentine. Ataudes iz Buenos Airesa imaju drugi album, Tempus Edax Rerum i to je spora, mrveća, nihilistička masa zvuka i tmine, ali bend ne prelazi potpuno na stranu amorfnosti i apstrakcije. Ima ovde itekako jakih metal rifčina i blastbit tepih-bombardovanja između dužih pasaža evokativne, košmarne atmosfere i mrtvačkog gruva. I zvuk je lep i topao pa ovaj album preporučujem iz sve snage:
https://youtu.be/OTjFYsdFiUU

Da ostanemo na istom kontinentu tu su nam Čileanci Spektrum sa svojim prvim demo snimkom. Demo I je jedan lep, mali komad old scool death metala sa kavernoznim kvalitetima, dobrim rifovima, ubedljivom svirkom i možda neočekivano dobrom produkcijom. Ljudi koji ovo pišu i sviraju nisu deca što prave svoje prve korake u svetu rokenrola, i moram da ove dve pesme i intro jako pohvalim za nošenje OSDM baklje sa ponosom i gordošću:
https://spektrumdeath.bandcamp.com/album/demo-i

Još old school death metala stiže nam iz Finske. Morbific  imaju treći album i već naslov je dovoljan da vas pripremi za ono što ćete čuti. Dakle, Bloom of the Abnormal Flesh je ploča izuvijanih geometrija, mutiranih organa, patološke atmosfere ali istovremeno neodoljivog šarma. Zvuk je prilično lo-fi, a što albumu dodaje notu autentičnog jer Morbific  su, da se razumemo, očigledni obožavaoci američkih Autopsy i zvuče veoma slično njihovim ranim, klasičnim albumima. Ako to volite, verovatno je da će vam se i ovo dopasti, sve dok ne tražite originalnost:
https://morbific.bandcamp.com/album/bloom-of-the-abnormal-flesh
https://www.youtube.com/watch?v=8Dbr7tfMOqs

U OSDM stilu nam se javljaju i Australijanci Anoxia sa svojim debi albumom, Revel in Sin. Ovo je jedna baš, ono, prava debi death metal ploča kao iz devedesetih, sa bolesnim a prostim, zaraznim rifovima koji tokom čitave ploče diktiraju neumoljiv hedbeng. Bend svakako ume da napiše (i producira) pesme, pa su smene tema i ritmova odlično odmerene, ali ovo je album koji pre svega počiva na tom zaraznom gruvu, dobom rifu, dobrim solažama. Vrlo fino:
https://anoxiadeath.bandcamp.com/album/revel-in-sin

Gaffed su ekipa iz Nju Džersija koja naglašava da dolazi sa iste scene kao i bendovi poput Revenant, Incantation, Ripping Corpse i Mortal Decay, ali da bude jasno, članovi Gaffed nisu svirali u tim bendovima. Umesto toga imali su početkom devedesetih bendove nazvane Blasphemy i Ritual Torment a što su sve bile različite alotropske modifikacije samog Gaffed. Koji je onda 1994. snimio jedan demo, naredne drugi i zatim stao sa radom. Ali dođe Pandemija više od četvrt veka kasnije i bend se iz očaja 2021. godine ponovo okupi i na kraju snimi prvi album. I to bi dobro! E, sad smo dobili drugi album, I Can Feel Myself Rot i to je takođe solidno. Ne naglašeno originalno, niti preterano imaginativno, ali Gaffed ovde tresu vrlo uverljiv old school brutal death metal kome se '90s koreni jasno primećuju, svirka je jako disciplinovana i utegnuta a produkcija pristojna. Nije ovo nekakav revolucionarni program, ni slučajno, ali kao rekonstrukcija zvuka iz devedesetih koji smo voleli u interpretaciji bendova poput Monstrosity, Broken Hope itd, vrlo je okej:
https://gaffed-gurglinggore.bandcamp.com/album/i-can-feel-myself-rot

Dosta sjajnog old school death metala ove nedelje pa tu možemo da pribrojimo i debi album masačusetskih Ancient Death, iako on strašno jako gleda i u budućnost. I u svemir! Naslovljen Ego Dissolution, ovo je album IZVRSNIH pesama kosmičke psihodelije urađene u death metal ključu, istovemeno sa horor dimenzijom koju ovo podrazumeva, kvalitetnom, tehničkom svirkom, ali i relaksiranijim aranžiranjem i produkcijom nego što bi nekakav ,,propisni" death metal format diktirao. Ancient Death ovde sebi daju slobodu da eksperimentišu i izvrsno im ide, sa muzikom koja je SVOJA ali je i smeštena na odličnom prostoru između Blood Incantation i Tomb Mold pa, ako znate koliko ta dva benda cenim, znate i da Ancient Death mora da se overe:
https://ancient-death.bandcamp.com/album/ego-dissolution

Kalifornijski Gouged izgledaju kao nešto što biste čakljom izvukli iz kanala nakon poplave a što je, primetićemo, BAŠ kako bendovi treba da igledaju kad sviraju old school brutal death metal. Bend još nema pravi album – osnovnani su 2020. godine – ali minialbum Realm of Disgust kojim su nas počastili ovog proljeća će svakom poštenom death metalcu razgoreti glad na najlepši način. Ovo je šest finih pesama tvrde svirke i dobrog, prilično toplog zvuka, producirano odlično a napisano sa osećajem za identitet pesama i naraciju. Ako volite Cannibal Corpse, Monstrosity i bendove te generacije, Gouged isporučuju isti taj koktel tehničke urednosti i estetskog varvasrtva. I odlični su:
https://gougedofficial.bandcamp.com/album/realm-of-disgust-2

Takođe kalifornijski Defigurement sebe nazivaju ,,lab experiment grindcore" sastavom ali kako je ovo postava ljudi iz više aktivnih death metal bendova, i EP Godtopsy je više death metal i deathgrind po formi. Ali odličan je. Ovo su dve vrlo dobro napisane, sveže pesme, jakog tempa i sa puno enrgije, alii sa dosta zaista eksperimentalnih ili makar ekscentričnih ideja koje razbijaju uobičajeni bušilicom-u-glavu pristup. Da se razumemo, bušenje se ovde dešava ali na ORIGINALAN način. Mike Heller, bubnjar Ravena, Malignancy (nekada i Fear Factory) je ovde u apsolutno furioznoj formi a i ostatak benda radi šampionski i Godtopsy je savršeno predjelo za debi album koji uskoro stiže.
https://defigurement.bandcamp.com/album/godtopsy

I meksičko-kalifornijski Unidad Trauma su nekakav death metal koji vuče na deathgrind, ali njihov debi album, Paradigma Egocéntrico Fatalista je MNOGO manje originalan i oslanja se pre svega na old school riljanje. Ništa u tome nema loše, pogotovo ako volite prljav zvuk, ružne vokale, zle aranžmane. Mislim, sve sam podelio negativne epitete ali sve ih treba čitati u pozitivnom smislu. Ako volite'90s deathgrind, poslušajte:
https://youtu.be/4O1PxuiFzpU


Šveđane Cirkus Prütz i njihov novi album, Manifesto, verovatno ne bih ni poslušao – ,,heavy blues" prečesto ume da bude vrlo krindži muzika kad bendovi misle da je na generički bluz gruv dovoljno dodati distorziju i da nema šta dalje da se misli – da producent nije bio Peter Tägtgren. I, eto, da ispoštujem njega, pustio sam Manifesto i sasvim je to okej. Mislim, bend kapira i bluz i bugi, ,,heavy" komponenta nije prenaglašena, dakle, zvuk je jak ali ima prostora da diše, a pesme su sklopljene od pristojnog gruva i korektnih refrena. Ovo je ekipa koja je počela u kafani, sviranjem, jelte, obrada, i onda i njihova autorska muzika ima tu crodwpleasing komponentu u jednom sasvim pozitivnom smislu:
https://www.youtube.com/watch?v=1tEnm6b0ha4&list=OLAK5uy_lLrtdR5YuGE-BGc9lKdjjjXminowN1B0c

Slavlje! Melvins imaju novi album, Thunderball! Vraćajući se na podešavanja (ili makar na imena) iz 1983. godine, Buzz Osborne i Mike Dillard su ovde uz pomoć mlađih muzičara iz sveta avangarde iskombinovali mnogo divnih ideja, vozeći se od mračnog noise rocka, do apstraktne abrazivne elektronike, od dvominutnih vinjeta do jedanaestominutnih monstruma i, mislim, malo je i zapanjujuće da četrdeset godina nizvodno, pored TOLIKOG uticaja koji je ova ekipa imala na razvoj rokenrola, niko i dalje ne zvuči kao Melvins. Lektira, drugovi:
https://melvinsofficial.bandcamp.com/album/thunderball


To jest ALBUMI nedelje, jer ih ima dva! Takva je nedelja! Prvo je apsolutno savršen spoj avangarde i dooma i stiže iz Ujedinjenog kraljevstva. Ungraven su projekat dvojice članova britanskih Conan, Jona Davisa, koji JE Conan a ostali su zamenjivi, i Davida Perryja koji je u Conan svirao samo da pomogne na koncertima. Ungraven je, naravno, takođe doom metal bend ali debi album projekta, Hollows Made Homes in Their Sunken Cheeks, pokazuje Jonovu eksplicitnu ambiciju da se odmakne od formata rok benda i isproba nešto avangardno. Što je okej, jer i dalje ima Conana da svira u rok ključu, a okej je i jer je Hollows Made Homes in Their Sunken Cheeks jako dobra ploča. Mislim, izdao ju je Heavy Psych Sounds Records, pa je to znak kvaliteta, ali mogao ju je izdati i Southern Lord jer je Ungraven na ovom albumu jedna divna eksploracija potencijala dron muzike. Obe kompozicije koje čine Hollows Made Homes in Their Sunken Cheeks traju preko dvadeset minuta i idu sporim, divnim tempom prirodne nepogode koja dolazi lagano ali neumoljivo, mešajući gitarski grmljavinu i klavijaturističke halucinacije za neodoljivo hipnotički metal koji ima svu težinu Sunn0))) i svu harmonsku ambiciju La Montea Younga. Prelepo:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/ungraven-hollows-made-homes-in-their-sunken-cheeks

A što se tiče drugog: Šveđani Lik su nekako nepretenciozno postali bend čiji se svaki novi album slavi na neviđeno jer svi znaju da će to da bude MNOGO DOBRO. I pogotovo sada, kada je od prethodnog albuma prošlo pola decenije, lekovitost OVE formule ima još veću važnost. Gradeći svoj zvuk na klasičnom švedskom death metal predlošku ranih devedesetih, Lik, evo već deset (i sitan kusur) godina i četiri albuma pokazuju da nema potrošenih formula, samo muzičara koji ne umeju da ih nateraju da zvuče vitalno i aktuelno. Necro, kako se novi album zove je, dakle, i dalje ,,samo" perfektna rekonstrukcija stvari koje su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka radili Nihilist, Dismember i Entombed, ali je, jelte, PERFEKTNA. Ovo je nisko naštimovan, moćno produciran (sa čak ne TOLIKO nedinamičnim masterom) album teških rifova, ekspresivnih vokala, dobrog tempa i, da se razumemo, neodoljivo zaraznih melodija. Deceased, koja album otvara je donekle i kompleksan komad, sa dosta promena tempa i pustolovnijih harmonija, čisto da odmah bude jasno da ova muzika nije samo D-beat hardcore sa chainsaw gitarom, a onda iza nje ide War Praise koja zvuči kao Dismember i At the Gates koji 1992. godine imaju masovnu seks-orgiju u studiju i ceo svet od te orgije ima koristi. Album ima deset pesama, od kratkih razbijačina poput The Stockholm Massacre pa do kompleksnijih i atmosferičnijih komada kao što je poslednja, Rotten Inferno, i sve je to IZVRSTAN death metal koji nema šta da se objašnjava i prosto se voli:
https://likofficial.bandcamp.com/album/necro

Posle nedelje ispunjene desetočasovnim radnim danima i mračnim projekcijama budućnosti, lekovito je malo se izduvati uz metal. Nadam se da ste imali blju nedelju od mene, naravno, a obećavam da u donjem pregledu novih metal izdanja nema ni Ghosta ni Machine Heada ni Calibana pošto ćete to naći i bez mene a što onda samo da se nerviram bez razloga. Ali hoćete naći nekoliko šokantno dobrih stoner ploča, novog Conana, novi (živi) Kanonenfieber, par hardcorepunk izdanja koja su me oduševila, nešto lepog death metala i, bogami pregršt IZUZETNIH heavy metal ploča. Sve krunisano najboljim grindcore albumom koji sam čuo u poslednjih bar pola godine. Pa hajde:


Kanonenfieber, rekosmo, ima novi živi album, Live in Oberhausen i mislim da enigmatični Noise ovde baš dobro koristi pažnju koju je s pravom osvojio na ime svojih studijskih albuma. Kanonenfieber je idealna kombinacija modernijih, atmosferičnih blek metal tendencija, sa old school hermetičnošću i koketiranjem sa ratnim temama pa pošto se pokazalo da živa postava ovog inače jednočlanog projekta dobija takođe dosta pozitivnih reakcija, Live in Oberhausen je kao nekakav prirodni parnjak prošlogodišnjem drugom studijskom albumu projekta. I, mislim, vrlo je solidan, naravno. Ako volite melanholičan ali dostojanstven blek metal koji o ratu meditira sa dosta zrelosti, ovde nećete pogrešiti:
https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/live-in-oberhausen-24-bit-hd-audio

Nemački anzerkrieg 666 su, pak, ona vrsta blek metal benda zbog koje nervozno vadite gugl i pretražujete razne zabačene džepove interneta ne biste li proverili da li ova grupa podržava naciste ili ne. Mislim, naziv bend, nazivi izdanja, vojnička ikonografija – niko se ne bi baš IZNENADIO da pronađe dokaze da ova ekipa prilično simpatiše Hitlera i njegovu ideologiju. No, Panzerkrieg 666 eksplicitno – uključujući na samoj Bandcamp stranici - pojašnjavaju da NISU nacisti i da se bave istorijom i ratom bez simpatija za fašističke ideologije, pa se onda najnoviji EP, Day of Genocide sluša mirnije. Naravno, treba onda progutati i omot ovog izdanja i sempl iz filma Hitmen for Hire koji otvara naslovnu pesmu – radi se o ,,dokumentarcu" koji su snimila dva momka što će nekoliko meseci kasnije počiniti masakr u Kolumbajnu – ali, da bude jasno, ko ima stomak za sve to, uživaće u prvoklasnom war metal iskustvu. Panzerkrieg 666 RAZARAJU na ovom albumu, sipajući strahovite blastbitove i kišu letalnih rofova, sa razjarenim, moćnim vokalom koji odozgo dovršava monument agresije. Kao Marduk u svojim najbešnjim momentima, Panzerkrieg 666 su oluja spakovana u muzički medij. Možda nam je malo neprijatno zbog svega, ali to ovo iskustvo valjda i čini dubljim:
https://panzerkrieg666.bandcamp.com/album/day-of-genocide

Amalekim su italijansko-poljski projekat sa, evo, već trećim albumom iako su osnovani 2020. godine. Neki ljudi RADE dok se mi zajebavamo a posebno to važi za tridesetogodišnjeg multiinstrumentalistu po imenu Nicolò Paracchini kome je ovo samo jedan od MNOGO projekata. Pored njega tu je još jedan Italijan a druga polovina postave je iz Poljske i muzika na Shir Hashirim i jeste nekakav lep presek između severnjačke discipline i melanholije sa jedne, te mediteranske baroknosti i epike sa druge strane. Kvalitetno je ovo, vrlo, ako volite moderni, epski, melodični blek metal koji sviraju ljudi sa znanjem i strašću:
https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/shir-hashirim
https://youtu.be/Zq-rbbRUamg

MNOGO siroviji program dolazi iz SAD sa novim EP-jem veteranskog projekta Profanatica. Wreathed in Dead Angels je dvadeset minuta sirovine i black-death mračnjaštva, sve sa produkcijom koju bi drugi bendovi stari više od tri decenije smatrali nedostojnom sebe, ali Profanatici ovo baš ČUČI:
https://profanatica-us.bandcamp.com/album/wreathed-in-dead-angels

Kad smo već kod black-death metala, Supreme Void su poljski bend koji kombinuje tehnički death metal sa, pa, vrlo POLJSKIM blek metalom i rezultati su dosta impresivni. Debi album, Towards Oblivion je ploča koja neće biti interesantna samo ,,muzičarima" među nama, uostalom, gomila tritonusa i disonanci ne bi trebalo da nikoga posebno impresionira u 2025. godini, več i široj publici koja ceni kompleksnije napisan i aranžiran ekstremni metal, sa dosta agresivne svirke ali onda i dosta zdravog eksperimentisanja na poljima harmonije, aranžiranja, naracije. Solidna produkcija i bend koji jako mnogo obećava a koji sam još pre dve godine dosta hvalio za tada aktuelni EP. Lepo je videti kako ispunjavaju potencijal koji su pokazali:
https://supremevoid.bandcamp.com/album/towards-oblivion

Kome nije do melanholije i filozofije nego je došao da se bije, molim lepo, imamo debi album italijanskih Martoriator. Naslovljena Bloodpainted Visions of Perpetual Conflict, ovo jeste ploča krvavocrvenih vizija i perpetualnog konflikta, black-death metal iskomprimovan u svoju war metal esenciju, ali sa dovoljno disciplinovanim aranžmanima i produkcijom da se izdvoji iz amorfne mase sličnih ekipa na Bandcampu. Ko voli da se samo tuče – na primer ja – ovde će naći svoj fiks.
https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/bloodpainted-visions-of-perpetual-conflict

Za još black-death zvuka ali od one baš sirove, gadne sorte, tu je prvi minialbum kalifornijskih Samiarus. Naslovljen Reign Destroyer ovo je koktel vrištanja i mračnih, meljućih riifova, dosta mikrofonije i generalno abrazivnih tekstura. Ali nije glup i pesme su zapravo promišljeno napisane i iskombinovane sa tim sirovim, brutalnim zvukom da izazovu EFEKAT. Meni je to vrlo dobro:
https://samiarus.bandcamp.com/album/reign-destroyer


Luiz Bruno zvani LULE (ozbiljno) je Brazilac u Londonu koji snima relaksirani, optimistični psihodelični rok u društvu bubnjara po imenu Joey Joesph. Aktuelni album, Cosmic Despair je, prosto, niska nežnih, sanjivih psihodeličnih halucinacija sa malo distorzije na gitarama, umirujućim sintisajzerskim akordima, gruverskim ritmom. Nema ovde ničeg agresivnog, sve i jeste pravljeno da bude umirujuće i uljuljkujuće, ali Bruno ne pravi bezveznu, ravnu muziku i pesme imaju puno dobrohotne drame i delikatne dinamike koja će vam prijati. Nije mnogo ,,heavy" ali jeste ,,psych" i radi tačno ono što treba:
https://luizbruno.bandcamp.com/album/cosmic-despair

Aortes su post-metal bend iz Litvanije koji svoj zvuk opisuje kao ,,mračan i haotičan" i, naravno, ako ste skloni mračnom i haotičnom post-metalu, treba da čujete album Carrion. Nećete zapamtiti ni jedan rif jer gitare sipaju skoro isključivo disonantne nizove nota koji NE TREBA da budu pamtljivi, a nećete zapamtiti ni jednu pesmu jer su dugačke i aranžirane bez skoro ikakvog obzira prema konvencijama rokenrola, dakle, delovi se ređaju onako kako narativu treba a ne onako kako se to inače radi. I sad, to možda na papiru deluje odbojno i hermetično a možda deluje i STRAŠNO privlačno, moraćete da čujete i odlučite sami za sebe. Ono što mogu da dodam je da je zvuk solidan, dakle, ne PRETERANO spljeskan u masteringu kako je u post-metalu to često običaj, i da bend vrlo dosledno radi tu svoju apstraktnu, avangardnu muziku koja treba da vas istrgne iz pozicije stabilnosti i baci u mesto-između-mesta:
https://aortes.bandcamp.com/album/carrion

Vikbole boogie brigade su Šveđani sa simpatičnim lo-fi zvukom na EP-ju Efter Midnatt. Sve ovde zvuči prirodno, spontano, rađeno u jednom cugu, sa mnogo džem-sešn šmeka i, ako volite džemove, ovo je sasvim pitko jer su pesme ipak za mrvu ili dva iznad običnog džema, sa sve pevanjem i nekakvim zakucanim formama, ali uz puno psihodelične slobode:
https://vikboleboogiebrigade.bandcamp.com/album/efter-midnatt

Cemetery Frost iz Nju Orleansa su abrazivna, vrištava doom-death ekipa čiji debi album Frozen in Death voli da potrči i brzo kada okolnosti to omogućavaju. Većina muzike je, naravno, u sporijem i srednjem tempu, sa ipak oštrim rifovima i mnogo hrapavih tekstura. Cemetery Frost se ne uklapaju u danas aktuelne trendove u doom metalu, prizivajući jedan hardkorskiji/ stenčkorskiji prizvuk i mešajući ga sa standardnijim doom harmonijama, eksperimentišući sa čestim promenama ritma i tempa i, nekako, sve to bude zanimljivo:
https://cemeteryfrost.bandcamp.com/album/frozen-in-death

Debi album nizozemskog jednočlanog Structure je u stilskom smislu znatno manje po mom ukusu ali pošto čak i tako shvatam da je prilično dobar, onda vredi da se pomene. Bram Bijlhout, bivši ili sadašnji gitarista raznih tamošnjih bendova od kojih je najpoznatija atmosferična doom firma Officium Triste sa svojim prvim albumom pod imenom Structure – a album se zove Heritage – iznosi srce na teren i u jednoj sirovoj ali ljudski neposrednoj formi kreira osam podužih pesama melanholije i nesputane emocije. Nisam preveliki ljubitelj doomgaze pristupa i rekao bih da ovde standardni metalski cheese na više mesta prelazi u zaista krindži format, ali kod doom metala je ovo uvek osetljivo igranje na oštrici karikature i Bijlhout svoje tužne pesme izvodi sa punim ubeđenjem da stvara umetnost vrednu da odjekne u večnosti. I ja to cenim:
https://structure-doom.bandcamp.com/album/heritage

Da se malo detoksikujemo od sve te melnholije, tu su nam omiljeni italijanski lo-fi narko-dileri Sonic Demon sa novim albumom, a bilo bi vam oprošteno ako biste, kao uostalom i ja, odmah odjurili na Metal Archives da proverite da nije neka greška jer ste sigurni da je ovaj isti bend već imao album naslovljen Planet Terror. Ali nije, nego je samo stvar u tome da Sonic Demon koriste sve prepoznatljive trikove – uključujući dizajn omota – da vam se predstave kao fuzz rock bend iz sedamdesetih čiji su članovi odavno počivši jer, jelte, živeli su brzo, umrli su mladi i leševi su im očuvani jer ni crvi neće da jedu meso zagađeno sa TOLIKO opijata. Enivej, Planet Terror je, dakle, lo-fi narko-orgija fuzza i groovea u proizvodnji dva čoveka koji znaju da niko za njih neće reći da su novi Black Sabbath ali koji su sasvim zadovoljni ako im kažete da je realno da bi se Ozzy, da ga probudite usred noći, verovatno zakleo u Šeron i decu da je ovo neki njegov stari demo iz ranih sedamdesetih koji nije čuo pedeset godina. A i meni je to dovoljno. Sami odredite cenu i šibajte:
https://sonicdemon.bandcamp.com/album/planet-terror

Freakwizard iz Ujedinjeng kraljevstva su donekle slični samo što ih ima trojica, dakle, imaju bas-gitaru i MALO su uzdržaniji po pitanju fuzza. Ali to je to: gruverski, garažni stoner rok sa dosta psihodelije u sebi, kompaktan, jednostavan i MNOGO ZARAZAN. Album 3 Magus ima dvanaest pesama i to je jedno vrlo ubedljivo slavlje kod kuće uzgajane i sa ljubavlju pripremane, domaćinske psihodelije za ljude koji znaju da prepoznaju bisere i u blatu. Odličan album, familijarne a opet originalne muzike, za frikove i urkomane a po ceni, ponovo, koju ponudite sami:
https://freakwizard.bandcamp.com/album/3-magus

Void King iz Indijanapolisa imaju nastavak svog trećeg albuma iz 2023. godine, i The Hidden Hymnal: Chapter 2 je ODLIČNA ploča doom-stoner muzike, sa kvalitetnim, bogatim zvukom, ubedljivom svirkom i dosta truda uloženog u pesme. Ovo je, dakle, negde na skoro idealnoj sredini između stonerskog džemovanja i promišljenog dooma koji HOĆE NEŠTO DA KAŽE, i bend sa pet pesama i dva inteludija uradi dosta toga. Nešto je tu i sasvim eksperimentalno i sasvim je lepo videti kako se ljudi trude da osveže format u kom sviraju a da ne napuste njegove osnovne vrednosti:
https://voidking.bandcamp.com/album/the-hidden-hymnal-chapter-2

Između silnih jednočlanih stoner i doom bendova koje sam s razlogom preskočio ove nedelje, kvalitetom mi se izdvojio Dead Shrine. Ovaj novozelandski jednočlani projekat  sa svojim drugim albumom, Cydonia Mensa izuzetno sigurno ispostavlja osam pesama gruverskog, bluzerskog teškog roka čija je psihodelija prirodna, neusiljena, a aranžmani, posebno vokalni, su odlični. Craig Williamson – multiinstrumentalista koji svira u dosta bendova – nije sad neki pevač koji će otvoriti vokalnu akademiju ali JESTE čovek sa naglašeno karakternim glasom i svešću kako da ga upotrebi u višekanalnoj situaciji za sjajne efekte. No, i ostatak muzike je izvrstan, sa produkcijom koja je jeftina ali i to albumu daje šmek autentičnosti i prijateljske prljavštine što osvaja srca i duše. Odlično je:
https://deadshrinenz.bandcamp.com/album/cydonia-mensa

Jona Davisa fino krenula ova godina. Prošle nedelje sam BAŠ NAHVALIO album njegovog eksperimentalnog projekta Ungraven, a ove se nedelje ponovo vraća da krade srca i vreme pravovernih ljubitelja doom metala šestim albumom svog osnovnog benda, Conan. Izdavač, naravno ponovo Heavy Psych Sounds Records, ovo naziva ,,sedmim dugosvirajućim" izdanjem Conana, verovatno ubrajajući i neki od živih albuma na listu ali od matematičke preciznosti ovde je važnije da primetimo koliko je Violence Dimension DOBRA ploča najjednostavije muzike na svetu. Ozbiljno, Jon, Johnny i David kao da prave najprostije pesme na svetu, vrteći primitivne, sirove rifove i skoro pa džemujući po deset minuta sa njima, ali ti rifovi ovako nisko naštimovani i naprženi u studiju (a ne u kompjuteru) zvuče kao da stiže sudnji dan, a hemija koju trio ima je neponovljiva. Jako je lepo čuti kako doom-sludge grmljavina može da istovremeno bude i strahovito opresivna a i strahovito gruverska, plesna, neodoljiva i to da nas bend tri četvrti sata bombarduje OVAKO jako a da mi posle hoćemo JOŠ nije mala stvar:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/conan-violence-dimension


Nisam siguran da reč Aggressivity postoji u Engleskom jeziku ali SAD postoji i to je taj prelepi doprinos nas ne-nativnih spikera, imperijalističkom Engleskom. Inače, radi se o bendu iz Čilea a čiji je debi EP, Collective Psychosis, naravno, old school thrash metal sa puno melodičnih heavy metal fora na gitarama, cheesy epikom u rifovima i refrenima, ali sa jednim zdravim, uličnim, pankerskim pristupom svirci i produkciji. Lepo je to:
https://aggressivity.bandcamp.com/album/collective-psychosis

Kad smo već kod old schoola, imamo i old school black thrash ekipu Repugnatory, takođe iz Čilea a kojoj je Satán Gobierna en su Trono peti album. I to je sada jedna porocesija satanskog kreveljenja ali solidnih rifova, sirovije ali čvrste produkcije i povremeno tako zapaljivih melodija da morate da držite protivpožareni aparat pri ruci. Mislim, slušajte Supremacía de oscuridad koja je tako jebeno pankerska a opet apsolutni metal hit. Kidanje:
https://youtu.be/N0j5T1WHB30

Latinska Amerika ISPOŠTOVALA ove nedelje pa su tu i Meksikanci Phantom sa svojim drugim albumom, Tyrants of Wrath i to je fina kombinacija sirovog speed-thrasha i malo melodičnih, epskih tema. Producirani iznenađujuće solidno za old school ekipu, Phantom ovde zvuče entuzijastično i mada ne donose neke SUPSTANCIJALNO nove trikove proverenom žanrovskom programu, imaju jako mnogo šarma:
https://phantombandgdl.bandcamp.com/album/tyrants-of-wrath

Game Over, naravno, sviraju thrash metal i zvuče kao da su OZBILJNO izučili thrash lekcije veterana osamdesetih godina (BLAGO seksistički intoniran omot na stranu AL ŠTA DRUGO OČEKIVATI OD ITALIJANA). Šesti album ekipe iz Ferare, Face the End, doduše mene više podseća na Sacred Reich nego na Nuclear Assault, ali sve je to unutar predviđenih parametara i ovo je zabavna, energična ploča thrash/ heavy čukanja sa produkcijom koja kao da je i sama rasla krajem osamdesetih i rešila da se u tom periodu najbolje oseća. Rokanje, rifovi, refreni:
https://gameoverofficial.bandcamp.com/album/face-the-end

Pillars for the Dying je drugi album litvanskih ForeAeon i to je thrash metal sa više od jedne dimenzije. Mislim, ovde ima oštrih rifova i brze svirke, ali ima i malo kompleksnijih aranžmana i dinamičnijeg songrajtinga i to prija. ForeAeon ne idu predaleko od thrash osnove, zvuk je uvek napet, snažan, agresivan, ali pesme su fino raznovrsne i to meni prija:
https://foreaeon.bandcamp.com/album/pillars-for-the-dying

Kruševljani BlastForge su naređali nekoliko vrlo solidnih EP-jeva u prethodnih nekoliko meseci, puneći ih besom, frustracijom i agresijom usmerenom na nepravdu i represiju,  pa je najlogičnija stvar na svetu da ovaj hardcore/ crossover bend napravi i EP koji će se direktno osvrnuti na aktuelni sociopolitički momenat u Srbiji. Neural Collapse ima četiri pesme tvrdih rifova, smrknute introspekcije i gneva a završava se pesmom PUMPaj!, prvom na Srpskom koju je bend snimio i koja bi mogla da bude OZBILJAN pokretač masa na koncertima sa svojim brutalnim srednjetempaškim gruvom i refrenom. Odličan je ovaj projekat a sad je i na rubu nekakve skoro mejnstrim prepoznatljivosti:
https://blastforge.bandcamp.com/album/neural-collapse

Meksikanci Doom Hammer uprkos imenu ne sviraju doom metal već nekakav thrash/ crossover. Novi EP, Extinction odlikuje se prljavim zvukom, gruverskom, ne naročito urednom ali dovoljno ubedljivom svirkom  i aranžmanima koji nisu mnogo promišljeni ali to pesmama i daje šmek nepredvidivosti koji može da šarmira slušaoca. Ne dopustite da vas ubedljivo najružniji omot izdanja u ponudi ove nedelje odbije od slušanja, vredeće:
https://doomhammer13.bandcamp.com/album/extinction-ep

Skinned Alive su iz De Mojna u Ajovi i mada su nominalno hardcore postava, njihov zvuk je u ogromnoj meri plesni, gruverski death metal. I neočekivano je zarazan! EP Injustice 4 All je pun dobrih rifova i u njegovih pet pesama dobijamo i vrhunsku svirku i promišljeno aranžiranje, i samo kvalitet same produkcije sugeriše da se radi o bendu koji tek počinje sa radom. Odlično a cena je koliko sami odredite:
https://skinnedalivehc.bandcamp.com/album/injustice-4-all

Viagra Boys imaju četvrti album, duhovito naslovljen Viagr Aboys. Mislim, ja bih to tako otkucao sasvim slučajno bar tri pod pet puta pokušavajući da otkucam pravo ime benda. Enivej, ovo je prvi album za njihovu sopstvenu etiketu i jedna više postpank ploča nego što su bili prethodni albumi. Ima tu štofa, mada sam ja sumnjičav prema svakom pank bendu koji postane poznat i odmah svira post-pank, ali IMA ŠTOFA. Šveđani umeju da eksperimentišu i neki od ovih komada su odlični, a ako volite, jelte, post-pank, može da se desi da vam i sve bude odlično:
https://vboys.bandcamp.com/album/viagr-aboys

Iz nekog razloga Švajcarci The Shattered Mind Machine sebe vide kao stoner rok bend iako je album Achilles Heel skoro čist pank rok. OK, što se rifova i harmonija tiče, može se govoriti o srodnostima sa stoner zvukom, ali pesme su brze, energične, sa pevljivim refrenima i bez bluzerske tromosti koja karakteriše stonersku muziku. Da ne bude zabune, The Shattered Mind Machine pišu višeslojne komade sa pametnom dinamikom i dosta harmonskog vatrometa, ali tempo i poletnost svirke su ono što meni sugeriše da je ovo PANK. Kako god da ga zovete, ovo je sjajan album rokenrola:
https://shatteredmind.bandcamp.com/album/achilles-heel

Monk iz Los Anđelesa navodno sviraju ,,zen hardcore" i imaju pesme o majndfulnesu, ali album Dark Side of the Mind je ploča prilično old school hardcore thrash komada koji idu brzo, lože jako i ne smaraju nekakvim tananim emocijama. Naprotiv, Monk imaju očuvanu pank sirovost ali i '80s hardcore neposrednost i to im odlično stoji sa modernom, moćnom produkcijom:
https://monkla.bandcamp.com/album/dark-side-of-the-mind

I Scope iz Čikaga su duboko ukorenjeni u '80s hardkor trešu, pa im demo naslovljen samo Demo sa četiri pesme traje samo pet minuta i nudi prijatno podsećanje na vreme kada hardcore nije bio asociran sa tetovažama, pištoljima, pitbulovima i pretnjama izvikivanim ,,geto naglaskom" već je bio ubrzani pank-rok, sa dodatom porcijom klasne i socijalne osvešćenosti. Dalekobilo da ja sad pokušavam da kažem da je ,,u moje vreme sve bilo bolje", naprotiv, to da Scope postoje i rade u 2025. godini je podsećanje da danas svako može da nađe muziku koja mu treba i ja iz sve snage preporučujem ovaj demo svakome ko je ikada voleo Youth of Today, Uniform Choice i njihove ispisnike:
https://newmoralityzine.bandcamp.com/album/demo

Isto iz Čikaga su i Flowering i imaju kasetu  Growth Through Decay za Damien Records iz Minesote. I ovde na programu imamo dosta old school hardcore thrash, s tim što su Flowering bliži prljavijim delovima spektra, pa se u njihovom zvuku mnogo više čuju Siege nego, jelte, Youth of Today. Al se čuju ODLIČNO i ako ste ikada voleli Siege, ali i evropske pandane poput Larma i Heresy, Flowering će vam odmah biti prijatna ponuda punitivnog hardkor udaranja. Ovo je masterovao nepogrešivi Will Killingsworth, još jednom demonstrirajući kako da jednom objektivno lo-fi zvuku date preliv profesionalizma i ozbiljnosti. Sjajno je:
https://damienrecords666.bandcamp.com/album/growth-through-decay

The Chris Rolling Squad su francuska pank rok atrakcija, sa takođe atraktivnim albumom Damn You All To...Hell koji, pored slatke slike na omotu nudi i petnaest pesama visokooktanske, brze, razbijačke ali istovremeno prijateljske i optimistične svirke. Bend se nalazi negde na idealnom mestu između speedrocka i hardcore thrasha, piše neodoljivo zapaljive pesme i ima odličnu produkciju, makar za standarde ove muzike tako da je u pitanju jedna od najzabavnijih ploča koje možete da čujete ove nedelje. Pa, eto, ne propustite:
https://chrisrolling.bandcamp.com/album/damn-you-all-to-hell

Bruxist su trio australijskih ,,blast veterana" a koji sa ovim projektom kombinuju hardcore i death metal. Ali uglavnom štrokavi crustcore i njemu srodan death metal tako da je istoimeni album hrapav, abrazivan, jednostavnih aranžmana ali sa dovoljno šmeka i gruva da ne bude dosadan nekome ko se generalno loži na ove sirovije, hermetičnije muzike. A znamo se, jelte. Ima ovde i dosta maštovitih rešenja, zvuk je SOLIDAN i album je prilično pitak.
https://bruxistau.bandcamp.com/album/bruxist

Švedski crust-death-grinderi Övervåld imaju vrlo lep EP, Vigarv, kojim nastavljaju pobednički niz kraćih izdanja započet prošle godine. Ovo su četiri pesme niskog štima, suvih vokalnih frajeva i generalno hermetične a agresivne svirke sa severa Evrope, kakve nikada nije dosta. Övervåld su zreli za album i nadam se da je on iza ugla jer je ovo i dobro napisano i dobro producirano i generalno ODLIČNO:
https://overvald.bandcamp.com/album/vigarv

Pre nekoliko nedelja sam pominjao živi album nemačkih Ancst i hvalio njihov pitki, prijemčivi pristup metalkoru (koji, evo, za razliku od novog Calibana, ja APSOLUTNO MOGU da slušam) a oni su, evo, sve vreme spremali novi studijski materijal. Dominion je minialbum od sedam pesama i to je i dalje melodičan, ali oštar, napadački orijentisan metalcore mirisa koji podseća na prvu deceniju stoleća ali izbrušen, uglancan, definitivno moderan u smislu produkcije i ubedljiv u svirci. Čuje se da ovo rade ljudi sa već dosta kilometraže ali možda je najbolji element ovog izdanja to da je taj danas popularni spoj metalkora i melodičnog death metala urađen unutar dobro napisanih pesama koje osvajaju pamtljivim temama, dobrim tempom, ekonomičnošću aranžmana. Odličan materijal:
https://angstnoise.bandcamp.com/album/dominion

Heavy Heavy Low Low iz San Hozea i sami sviraju metalcore ali njihov album, Pain Olympics, uspeva da u metalkor strpa sve od propisnog, pravolinijskog pank roka do mathcore ekscentričnosti, neretko i u okviru iste pesme. I to bude dosta dobar program, pa mi čak ni jako nedinamičan zvuk ne smeta jer se dobro uklapa uz ovako zanimljivo pisane pesme:
https://hhll38.bandcamp.com/album/pain-olympics

Grind Police iz Helsinkija sviraju, naravno, grindcore. EP  Masters Of Negativity ima pet pesama, ni jedna ne prelazi dva minuta ali sve je to muzički kvalitetno, dobro odsvirano, solidno napisano i ima mnogo karaktera. Zvuk je KRŠINA ali to ide uz ovakvu muziku, dakle preporučuje se SNAŽNO a cena je koliko date:
https://grindpolice.bandcamp.com/album/masters-of-negativity

Gorescum su američka postava, verovatno za sada samo u internet-formi, koja je snimila prvi demo, Demo 2025, kujući pravo u mozak trima pesmama ODVRATNOG deathgrinda. Ali odvratnog u najboljem smislu. Ovo je, dakle, jako teško, jako agresivno, ne smara dužinom, odmah prelazi na poentu a ima u sebi i dosta old school death metal šmeka. Dakle, ako volite Autopsy ali da sviraju brže i sa kraćim pesmama, Gorescum su TO. A demo se plaća koliko hoćete:
https://gorescum.bandcamp.com/album/demo-2025

Caustic Wound iz Sijetla su vrlo solidna ekipa koja sa svojim drugim albumom, Grinding Mechanism of Torment stručno pokazuje kako se spajaju grindcore i savremeni primitivni death metal. Štim, stil svirke, ceo zvuk su kao da slušate Witch Vomit ili neki drugi od 20 Buck Spin bendova, ali su pesme kratke, eksplozivne i JEBU, A i treba:
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/grinding-mechanism-of-torment

(Kraj u sledećem postu)

Panpsychism iz Kolorada su posle tri godine rada snimili debi album, Imperfect Mortality i ovo je više nego korektan death-thrash metal. Ne specijalno inovativan, ali promišljano napisan, dobro odsviran produciran profi i ubedljivo. Pesme imaju finu dinamiku, ozbiljno rade na razvoju svojih tema i ovo nije samo sipanje rifova kao da ste na probi i zagrevate se za pravi rad, već ploča na kojoj se vidno RADILO. Odobrava se i preporučuje!
https://panpsychism.bandcamp.com/album/imperfect-mortality

Coffin Feeder su svojevrsna supergrupa belgijskog ekstremnog metala (sa članovima uglednih ekipa poput Aborted, Leng Tch'e, Acephalous itd.) i nekako meni sve što sviraju na kraju zvuči simpatično iako sviraju deahtcore opsednut serijskim ubicama. Da, hm, eto, dakle, debi album, Big Trouble, posle dosta kraćih izdanja, nudi sve što očekujete da ponudi, dakle LUDAČKI komprimovan zvuk i muziku koja ima svu suptilnost udarca čekićem pravo u oko, ali je ovo i dobro napisano, sa dosta dinamičnog aranžiranja, drame, fine smene gruva i zakucavanja i mada nisam siguran da su Coffin Feeder bend zainteresovan za DUBINU, nude makar vrlo pitak program uz koji se, dok vam od DR skora uši ne stupe u štrajk, lepo provodite. Plus taj omot koji kondenzuje pop-kulturu osamdesetih u jedan haotični prizor ne može a da čoveku ne donese osmeh na lice:
https://listenable-records.bandcamp.com/album/big-trouble

Šveđani Seventh Sight su osnovani još 1991. godine i, evo, tri i po decenije kasnije I DALJE nisu snimili debi album. No, diskografija kraćih izdanja dobija ove godine fini pančlajn vrlo solidnim minialbumom Throne of the Serpent Sun. Ovo je death metal moćnih, epskih tema i kvalitetne svirke, produciran pristojno, sa karakterom i identitetom. Utemeljen u old school zvuku i spreman da odlazi u doom metal i black metal smerovima kada mu je to potrebno, ovaj materijal od šest pesama me je veoma lepo zabavio i verujem da vredi da se nađe u svakom domaćinstvu koje drži do sebe:
https://seventhsight1.bandcamp.com/album/throne-of-the-serpent-sun

Iako bi ime PyreWitch sugerisalo nekakav doom/ stoner metal, mančesterski bend o kome pričamo svira močvarni slamming death metal. I svira ga dobro. Debi minialbum, Hatred Of The Living je prilično dobro napisan i stručno odsviran, sa pesmama koje nude kompulzivani plesni gruv, artikulisanim pevačem i mnogo dobrog gitarskog rada. Ovo je slem koji se ne trudi da bude NAJEKSTREMNIJA muzika na svetu već da bude karakteran i ako ću išta kritikovati to je, nagađate, preterivanje sa zvukom doboša koji TOLIKO zvoni da u blastbitovima zaklanja skoro sve ostale instrumente. Da je miks bubnja samo malo manje ,,edgy", da je doboš makar samo stišan ovo bi bilo IZVRSNO a i ovako je vrlo solidno:
https://pyrewitchuk.bandcamp.com/album/hatred-of-the-living

Warmbody iz Ohaja sebe nazivaju death metal bendom, ali debi minialbum, Parasitic Holy Place im je dosta originalan u tome kako death metal interpretira kao okretniji, eksplozivniji deathgrind radije nego kao nešto klasično. OK, razumem da su ovo nijanse nebitne najvećem procentu publike ali ja prosto volim kada natrčim na bend čiji pristup ekstremnom metalu izlazi iz okvira koji se danas smatraju standardom i uspeva da mu pesme zazvuče zanimljivo, originalno, nadahnuto. Pesama ima pet, bend čuka VRLO agresivno ali sa puno gruva i tehničkih kvaliteta i ovo se jako lepo posluša:
https://330warmbody.bandcamp.com/album/parasitic-holy-place

Rusi Murder Of Life u svom death metalu imaju dosta mošerskog hardkora i to da na raznim slikama vidite članove benda u duksevima sa logotipima Suffocation i BioHazard je savršen sažetak njihove muzike. Debi minialbum Emptiness of Oblivion ima vrlo solidan zvuk i šest pesama uz koje je vrlo lako pokrenuti se jer su plesne, gruverske, jake. No, ima ovde i dobrih ideja, interesantnih eksperimenata, dovoljno dubinskog death metal rada da sve ne bude samo puka niska plesnih rifova i Murder Of Life su me vrlo prijatno iznenadili više puta na ovom izdanju pa mogu da ga preporučim od sveg srca. Seed of Pure Evil, recimo, je IZVRSNA pesma na tragu onoga što rade američke kolege Dying Fetus, a pored toga što se daunloud plaća koliko sami odredite, vredi istaći i da su tekstovi na Ruskom. Sjajno!
https://murderoflife.bandcamp.com/album/emptiness-of-oblivion

Komšije Gorekaust su iz Finske i sa svojim drugim albumom, Fleshcross, daju vam BAŠ ono što zamišljate. Dakle, prljav, štrokav, lo-fi death metal stare škole. Ali ne PRETERANO lo-fi, Gorekaust ne vole modernu upeglanost ali nisu baš ni totalni amateri u studiju a pesme su napisane stručno, odsvirane žustro, za sve pare i ovo je album idealan za svakog ko voli bolesni, kavernozni death metal kakav su devedesetih legitimisali Incantation a danas se svira na svim meridijanima:
https://gorekaust.bandcamp.com/album/fleshcross-2

Death metal koji sviraju Indonežani Morefected na svom prvom demo snimku, Demo 2025 je, kako od Indonežana uglavnom i očekujemo, tehnički kvalitetan, okrenut brutal death metal delu spektra, ali, u ovom slučaju sa nešto izraženijim old school prelivom u zvuku. Ove tri pesme dosta, dakle, vuku na devedesete, i po produkciji i po strukturama aranžmana, i po rifovima, i to meni veoma prija. Nema greške sa braćom sa Zapadne Jave:
https://morefected.bandcamp.com/album/demo-2025

Francuzi Disfuneral sebe, u najavama drugog albuma, In Horror, Reborn, reklamiraju pominjući Autopsy i Necrot i mada je ovo tehnički tačno, mislim, žanrovski to jeste taj neki gadni, old schoolom inspirisani death metal iz kanalizacije, ne mogu da kažem da je sam kvalitet pesama na TAKO visokom nivou. No, bend zvuči raspoloženo i NEKE pesme jesu dobre tako da ovaj album vredi da se zavrti:
https://disfuneral-fr.bandcamp.com/album/in-horror-reborn

Avenger Of Blood su iz Las Vegasa (originalno iz Kalifornije) a novi EP im se zove Revenge is My Name, i to je MNOGO solidan death thrash. A kad kažem ,,MNOGO solidan death thrash", mislim, kao Kreator sa malo nižim štimom. A to je dovoljno da se pošten čovek dosta uzbudi. Četiri pesme OZBILJNOG krljanja, al sa stilom. Takođe, primetiti kako je omot izdanja školski primer odlične slike koju EKSTREMNO kvare dizajn i pozicioniranje logotipa benda:
https://avengerofblood.bandcamp.com/album/revenge-is-my-name

Za još death thrasha, tu je drugi album njemačko-španjolskih Sijjin. Ovaj trio zaposlenih i iskusnih metal muzičara nam je za Helljjin Combat spravio osam pesama koje zvuče kao Possessed na speedu. Pa vi sad vidite. Mislim, zvuk je dosta sveden, ali pesme nisu glupe, naprotiv, dosta se ovde radi sa formatom old school death metala i hermetičnog thrasha i meni se to dopalo:
https://sijjin.bandcamp.com/album/helljjin-combat

Cancer imaju sedmi album, Inverted World, a što za skoro četrdeset godina rada i nije mnogo. No, dobro, nije ovo bend koji se ikada guzio da bude predvodnik žanra, ali ima prvoboračke zasluge i izvesnog uticaja na razvoj death metala i to mu se ne može osporiti. U sedam godina koliko je prošlo od prethodnog albuma, bend je uspeo da regrutuje Gabriela Valcázara (aktuelni bubnjar Wormed) da svira bubnjeve, Daniela Magantoa za bas, a na drugu gitaru doveo i trećeg Španca, Roberta Navajasa tako da je sada ovo tričetrt španski a samo četvrt britanski bend. No, neki osnovni zvuk Cancer je i dalje tu, i on je... okej. Ovo nema ni tu neku monumentalnu usredsređenost Bolt Thrower ni lepršavu eksperimentalnost Morbid Angel ili Death (da nabrajamo samo bendove koji su iz slićne generacije) ali Cancer u 2025. godini i dalje zvuči ambicioznije od, na primer, Benediction ili Massacre. Ne MNOGO, sve je ovo uglavnom jedna business as usual svirka, ali pesme ipak imaju neke unikatne identitete i razlikuju se međusobno. I ima tu vatre koja prija:
https://peaceville.bandcamp.com/album/inverted-world

Kad smo već kod te generacije, i Cadaver imaju novi album, Hymns of Misanthropy, ali Anders Odden ima značano veći apetit za eksperimentisanje, a u postavi su ponovo stari znalci, Ole Bjerkebakke za bubnjevima i Eilert Solstad  na basu pa Cadaver posle duže od tri decenije i dalje zvuče interesantno, pa i pustolovno. Nije sve na ovom albumu SJAJNO, naravno, ali Cadaver zvuče kao da autentično traže nove teritorije dok se ne odriču sirove, bazične metal svirke koju su sa jednakim entuzijazmom pržili kasnih osamdesetih i početkom dvedesetih i to je nekako dirljivo. Hymns of Misanthropy je ploča koja lako i prirodno spaja death metal i mračniji rok i ne brine se da li će biti pogrešno shvaćena. Sve ovo dolazi iz srca i to je prelepo:
https://listenable-records.bandcamp.com/album/hymns-of-misanthropy

Pretpostavljam da bi trebalo nešto pametno da kažem i o novom albumu ekipe Kardashev iz Arizone, ali em je meni mastering ove ploče skoro nepodnošljivo glasan, em mi je ta ,,progresivna" kombinacija melodičnosti i tehničkog death metala nekako nesimpatična. Ali ja sam stvarno star i ogorčen čovek pa stavljam album – Alunea – ovde da ga čuju mlađi i vide sami ima li tu nečega ili nema. Meni je ovo bukvalno kao da slušam nekog da menja kanale na radiju a na svakom kanalu je ili deathcore ili metalcore ili post metal i sve ih je masterovao isti čovek KOJI ME MRZI, ali evo, poslušajte sami:
https://kardashev.bandcamp.com/album/alunea

MNOGO više mi je, naravno, po ukusu Changeling, novi projekat Toma Geldschlägera koga možda znate kao bivšeg gitaristu uglednih Obscura, ali koji ima i sijaset zanimljivih projekata u trenutnoj rotaciji. Changeling je osnovan prošle godine, a debi album, Changeling, je sat vremena ozbiljno progresivnog death metala sa MNOGO melodičnosti, MNOGO fretles bas-gitara, MNOGO jazz rock elemenata, ali koji prevashodno ide brzo i lomi stvari. Geldschläger je, da ne pretreram, ali kao neka mlađa verzija Devina Townsenda, gladan eksperimentisanja ali istovremeno strahovito nasviran muzičar, sa sopstvenim studijom i dosta kilometraže u ulozi inženjera zvuka, tako da Changeling zvuči ne samo ludački zainteresovano da spaja nespojive žanrove i instrumente, već i zvučno zaokruženo, smisleno i MOĆNO. Uživaćete:
https://changelingofficial.bandcamp.com/album/changeling


Finci Murtuma u svojoj muzici imaju očigledne uticaje Godflesh, ali je njihov zvuk takođe blizak blek metalu i sludge metalu po drugim elementima. Demo Syvyyksien sulkema – drugi nakon prošlogodišnjeg debi albuma – ima tri pesme mračne, muljave, ali gruverske svirke koja treba da vas drži u napetosti i ponudi samo privremene relaksacije. Prilično je to dobro i razgrara glad za još a plaća se po želji:
https://murtuma.bandcamp.com/album/syvyyksien-sulkema

Znam da SUMANUTO smaram sa svojim pasivno-agresivnim odnosom prema Aaronu Turneru ali, evo, čovek se sam podmeće. Novi album Sumac, njegovog najavangardnijeg projekta, je saradnja sa Moor Mother, uglednom afroameričkom spoken-word umetnicom (koja sada, mislim, živi u Njemačkoj jer tamo malo više cene ovu umetnost), naslovljen  The Film i to je meni bukvalno nešto što je trebalo da bude snimljeno početkom devedesetih. Danas, tri i po decenije kasnije, ta kombinacija strastvenih recitacija i distorziranih dronova i mikrofonije meni deluje čak ne ni staromodno koliko nemaštovito, ali vredi uvažiti da sam ja SUMANUTO mator i blaziran i da će neko mlađi u svemu prepoznati nešto autentično i svoje:
https://sumac.bandcamp.com/album/the-film

PLQ MRX su noise-punk-eksperimentalni-metal kombo iz Filadelfije i meni njihov EP, mada zapravo minialbum, CUMGITSUM zvuči kao Mr. Bungle na kreku. I znam, ZNAM, da Mr. Bungle i sami zvuče kao da su na kreku (bar je onaj originalni Mr. Bungle znao tako da zazvuči) ali razumećete šta mislim, čim ovo pustite. A mislim, da se i to razume, u najpozitivnijem smislu, da je ovo bučno, haotično ali SMISLENO i zna kuda ide:
https://plqmrx.bandcamp.com/album/cumgitsum

Steel su tri Mađara koja su prvi album snimila pre deset godina a onda tihovala pa uradila i drugi, Armageddon. Ali to je jedan pristojan, dobro vaspitan armagedon, jer Steel sviraju klasičan, prijatan hevi metal, sa melodičnim gitarama i tekstovima na Mađarskom. Kućna produkcija – doduše razumno kvalitetna – svemu daje šmek hobističke zabave ali Steel pišu simpatične rifove i imaju dušu a to ne mogu da ignorišem:
https://steelzenekar.bandcamp.com/album/armageddon

Tu su negde i Španci NoisAlivE sa svojim drugim albumom, takođe nazvanim NoisAlivE. Ovo je blago ,,progresivnija" verzija heavy metala, sa skupljom produkcijom, ali je i dalje prilično jednostavna, pitka, okrenuta rifu i hedbengu radije nego nekakvim kompleksnim aranžmanima i višeslojnim atmosferama. Nemam ideju koliko ovaj bend nastupa uživo – albume snimaju relativno sporim tempom – ali ovde se čuje da BAŠ VOLE metal i to dosta jako šarmira slušaoca:
https://noisalive.bandcamp.com/album/noisalive

Black Sword Thunder Attack su vrlo epski, vrlo GRČKI hevi metal bend, sa istoimenim debi albumom. Aktivno duže od dvadeset godina, ovi ljudi imaju prilično prepoznatljiv zvuk, sa elementima folklora, upečatljivim ženskim vokalom i mnogo korišćenja klavijatura u spravljanju pesama koje imaju svu grandioznost tolkinovskog mita, ali u srazmerno jeftinoj produkciji. Ovo albumu daje mnogo na šarmu mada on, jasno je, nije za svakoga. Ali možda je za vas:
https://youtu.be/q_wJ_jwvcAw

Za power metal publiku tu je novi, sedmi album švedskog projekta The Storyteller, a koji naslovom, The Final Stand sugeriše da Lars-Göran Persson posle trideset godina rada pod ovim imenom možda odlučuje da stavi ključ u bravu. Ako ovo bude poslednji album za The Storyteller, barem može da se kaže da je otišao uz proverbijalni tijesak, nudeći žestoki, melodični, često NEODOLJIVO poletni power metal koji priziva u sećanje rane radove Helloween i Blind Guardian na najbolji moguć način. Ovo je muzika koja voli melodiju i optimizam, ali voli i da KIDA i to je savršeno:
https://thestorytellerthecirclemusicfamily.bandcamp.com/album/the-final-stand

Trovão su sleaze metal ekipa iz Brazila čiji drugi album, Diamante već u prvih pola minuta priziva sav neon i znojavi stiskavac osamdesetih godina prošlog veka, ali koji ipak zna i da malo nagazi po gasu. Meni to ne treba mnogo reklamirati, ja se odmah nađem opijen nostalgičnom izmaglicom, sa sve produkcijom koja emulira '80s zvuk sa velikim, pljeskavim dobošima, kamikaza-solažama na gitari tokom kojih se kurbla ne ispušta iz ruke, i tepih-bombardovanjem super-cheesy klavijaturama. Mislim, SVE je cheesy ovde, ali je SLATKO. Ko od ovoga ne poželi da napravi mini-val i nabavi nekoliko litara korektora i tečnog pudera da mu se nađe pred izlazak u grad, taj nije samo ćaci nego i nema dušu:
https://youtu.be/LValQpbA20U

Sirens Death su iz Bona i istoimeni demo, njihov prvi snimak, ih prikazuje kao NWOTHM bend sa epskim ambicijama. Pesme su napisane da budu melodične i vrlo ,,narativne", sa pevačicom Jacky Fette koja je najupečatljiviji element koncepta u prvom momentu. Ovo je i dobro i loše, dobro jer ona ima lep glas i povremeno izvodi odlične trikove da osveži vokalni aranžman, ali i loše jer u njenoj interpretaciji ima i malo nesigurnosti a koja se nesrazmerno mnogo čuje na ime vrlo visoko miksovanih vokala. Sem vokala, ostatak muzike je stamen, čvrst i prijatno old school. Bend demonstrira MNOGO potencijala i sa zadovoljstvom ću ih pratiti u budućnosti:
https://sirensdeath.bandcamp.com/album/sirens-death-demo

Teaser Sweet su Šveđani, izdaju za High Roller Records i već znate da tu nema promašaja. Osnovani 2013. godine, Teaser Sweet imaju iza sebe već tri albuma, a najnoviji, četvrti, naslovljen Night Stalker ih stavlja na vrlo visoku poziciju unutar scene švedskog novog talasa klasičnog heavy metala. Mislim, ako volite Mindless Sinner, Air Raid, Slingblade, Century i tako te junake, Teaser Sweet nude odličan heavy zvuk, zapaljiv '80s gruv i pevačicu karakternog, šmekerskog glasa. Naravno da je produkcija dosta jeftina TO JE I POENTA, ovi bendovi su verni onome što je osamdesetih bio cutting edge uličnog heavy metala i ne ganjaju neonski top-40 saund, ali Teaser Sweet pišu vrlo solidne pesme i rade sve što treba da vam one uđu pod kožu IZ SVE SNAGE. Ne propustiti:
https://youtu.be/Z9o_Cd0p-vw

Isto iz Švedske su i Blister Brigade ali njihov heavy metal je moderniji, sa manje očiglednih napora da se emuliraju osamdesete. No, album A Rioting New Breed je solidan u svom kombinovanju horor-teatra i rokenrola i ima jednu za Šveđane praktično podrazumevanu razinu kvaliteta koja ga čini pitkim čak i ako vam se, kao meni ne dopada IDEALNO sam stil kojim bend svira. Ovo su dobro napisane pesme i produkcijski je sve prilično pristojno tako da vredi da se čuje:
https://blisterbrigade.bandcamp.com/album/a-rioting-new-breed

Za švedski het-trik tu su The Riven, sa svojim trećim albumom, Visions of Tomorrow, a koji izdaje Dying Victims. Ovo je kombinacija heavy metala iz sedamdesetih i hard rock/AOR zvuka iz iste dekade, jedna bluzerska, ali istovremeno eksplozivna, melodična ploča muzike koja inspiriše i podiže. Jeste, čuje se tu dosta Hendriksa, ali i dosta meodičnih, harmoničnih refrena, tinlizijevskih i višbounešovskih gitarskih dueta i ovo je album koji lepo mogu da slušaju i matori ljudi i da se NAUŽIVAJU a da u pitanju nije neka matematička rekonstrukcija '70s zvuka već savremena ploča urađena sa ljubavlju i razumevanjem:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/visions-of-tomorrow

Imamo još patiniranog heavy metala. Venator iz Linca u Austriji samo izgledaju i zvuče kao da su veteranski bend koji je omirisao bolju stranu osamdesetih, iako su osnovani pre manje od jedne decenije. Ali su DOBRI! Debi album pre tri godine, izašao, kao i ovaj novi, za Dying Victims me je još tada opasno šarmirao a drugi album, Psychodrome nastavlja da stručno meša street metal mišićavost sa samo MRVICOM neonske, sleazy himničnosti, da pogodi pravo u srce i osvoji vas na prvi ugriz. Pesme su očekivano odlično napisane, produkcija je retro, svirka energična, pevač raspoložen i album ima barem 3-4 pesme koje bih bez problema uvrstio na bilo koju kompilaciju savremene neo-NWOBHM muzike i da tamo BLISTAJU. Venator nađeni odlični pa ako ih do sada niste, sad treba:
https://venatorsteelcity.bandcamp.com/album/psychodrome
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/psychodrome

I kako Dying Victims Productions vole da sve rade u serijama od po tri, izdali su ove nedelje i novi, šesti album, britanskog Pagan Altar. A ovde pričamo o bendu koji je ZAISTA bio deo originalnog NWOBHM talasa, aktivan još  od osamdesetih i sa raznim međuvremenim pauzama u radu, ali bez, jelte, predavanja. Otud se album zove Never Quite Dead i zapravo više podseća na '70s okultni metal i radove bendova poput Witchfinder General ili Cirith Ungol, nego na ,,pravi" NWOBHM. Nekome će to biti čudno, nekome prelepo, ali Pagan Altar svakako imaju svoj zvuk i ne odriču ga se, sa sve starinskom produkcijom i jednom narodnjačkom dimenzijom u zvuku koja ima mnogo old school šarma:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/never-quite-dead


Uprkos tome da novi, četvrti album finskih Blastanus u postavi navodi i saksofonistu pored trojice standardnih članova, nemajte sumnje da je u pitanju jedna od najrazornijih grindcore/ deathgrind/ death metal ploča koje ćete čuti ne ove nedelje već ove GODINE. Blastanus su i na prethodnom albumu bili odlični (i imali saksofon na nekim pesmama, što im je davalo pitki progresivni preliv), ali Land Of The Weak, Home Of The Slave je apsolutno remek delo rafinirane agresije i razaračke brutalnosti. Napisan u najbržem tempu dostupnom ljudskoj biologiji, aranžiran u hiperkompaktne komadiće od po minut-minut i po bombardovanja, album je istovremeno raznovrstan, maštovit i duhovit i podseća na to koliko grindcore zapravo pruža opcija za muzičko izražavanje kada se njime bave ljudi koji, jelte, uče da sviraju tokom svog života. Ovo je toliko dobro da sam skoro lično uvređen što je bend stavio cenu od pišljiva tri dolara za daunloud. Land Of The Weak, Home Of The Slave je, da ponovim još jednom, da ne bude nejasno, REMEK DELO i svaka kuća treba da ga ima:
https://blastanus.bandcamp.com/album/land-of-the-weak-home-of-the-slave

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/in-the-woods-otra

Hmda, ja to nisam ni slušao a po opisu slutim i da nije za mene tako da je DOBRO da te imamo 

Imam ja Meha, ne moram u biblioteku.

Moj skromni doprinos.

Overite novi Vile Rites (prog-psych-death ---> https://vilerites.bandcamp.com/album/senescence)
a za sve ostale desničarske podžanrove (dobro, nema grind-a, ali puca od bleka i disonance)
zaronite u novi Felgrave - Otherlike Darknesses. <--- vrlo precizan opis sazvučja
https://felgrave-label.bandcamp.com/track/otherlike-darknesses

Pumpaj na 666 TPa!

Odličan je Felgrave, vaistinu. I prvi mu je bio dobar ali ovaj je baš ono, next level dobar. Detaljnije u Subotu, ali za sad da kažem da sam ovih dana imao fazu povratka klasičnom prog-roku iz sedamdesetih - King Crimson, Soft Machine, sve to - i da se Felgrave PREFEKTNO nadovezuje na tu priču     

Srećan Međunarodni praznik rada, drugarice i drugovi, a sada da se bacimo u pravcu najbližeg metala. Jer, mislim, ima ga dosta. Čovek-žaba je snimio novi, odličan album, imamo jedan izuzetan slovenački funeral-doom opus, jedan vrhunski srpsko-hrvatsko-britanski heavy metal iskaz a i dve dugo očekivane i SJAJNE pank ploče veteranskih bendova osnovanih još osamdesetih. Biće JAKO.


Kolumbijci Exhumación Profana su primer onog sirovog, pankerskog black-death metala koji svi vole. Ne zato što je upeglan, vrhunski odsviran, napisan sa puno originalnosti, nego baš naprotiv, zato što je sirov, autentičan i REALAN. Koliko muzika ekskluzivno posvećena izmišljenim božanstvima i demonima, jelte, može da bude realna. Novi EP ove ekipe zove se, u zavisnosti da li verujete bendu ili Metal Archivesu MCB&P ili Exhumación profana i ima čak devet pesama (tj, sedam pesama, intro i autro) u 23 i po minuta. Sve je jasno već onog trenutka kada vidite kozu na omotu tako da, ko voli, neće pogrešiti:
https://ibahellmetalcol.bandcamp.com/album/mcb-p

Prvi album norveškog jednočlanog projekta (u kome je taj jedini član Australijanac, jelte), Felgrave bio mi je odličan pre tih, eto, pet godina, dajući doom metalu dosta sveže prepakivanje. No, novi album, Otherlike Darknesses je takav evolutivni skok da sam vrlo prijatno iznenađen. Otherlike Darknesses nije više doom metal album, niti čak samo doom metal sa dosta black i death metal elemenata već album izuzetno ambicioznog avangardnog metala koji za osnovu MODŽA uzima black metal ali u kompozicijama od po osamnaest minuta u njemu ćete čuti mnogo SVEGA, od eksperimentalnog roka, preko moderne akademske muzike do propisne metal pičkaže. Weaver, kako sebe zove jedini član ovog benda i autor sve muzike, je veoma studiozno napisao i aranžirao ovu ploču, nastavljajući se na svetlu tradiciju progresivnog i avangardnog roka, nudeći jednu moguću alternativnu dimenziju u kojoj je Robert Fripp bio rođen u Australiji devedesetih godina prošlog veka i onda u Norveškoj osnovao King Crimson, svestan da mu uz modernu tehnologiju ne trebaju drugi muzičari u bendu. Ovo je, da bude vrlo jasno, SJAJNO i pomera granice na sve prave načine:
https://felgrave-label.bandcamp.com/album/otherlike-darknesses

Jednočlani finski Uhritulet ima – posle albuma od pre dve godine – singl sa dve pesme, Pedon ruumis/ Liekin takaa i to je vrlo simpatični , jednostavni, pankerski blek metal iz dubokog andergraunda, neposredan, častan, neprskan. Druga pesma je, štaviše, čist pank, moguće obrada, jer nema ni black metal vokale, ali sve je izrazito garažno i prijemčivo. Valtteri Pasanen ima još nekoliko jednočlanih projekata tako da ne znam kada će drugi album Uhritulet doći na red ali ovaj materijal je presladak:
https://uhritulet.bandcamp.com/album/pedon-ruumis-liekin-takaa

Litvanski blek metalci Magyla imaju drugi album, Kur Tavo Dievas Dabar? (bukvalno ,,gde je sada tvoj bog?") i ovo je jedna kompetentno mada ne naročito originalno napravljena smeša melodičnih rifova i energične svirke. Magyla nisu ,,atmosferični blek metal" sastav, njihova muzika je žešća a liričke teme su bliže klasičnim blek metal  podešavanjima, ali oni svakako profitiraju od činjenice da savremeni blek metal više voli melanholične smene akorda od ,,pravih" metalskih rifova. No, žestina i tempo sa kojim se ovo svira ih ipak drže unutar moje sfere interesovanja i ovaj album, ne preskupo ali korektno produciran je pitak ako već ne nešto izrazito nadahnut:
https://magyla.bandcamp.com/album/kur-tavo-dievas-dabar

Hate se vraćaju sa svojim trinaestim albumom, Bellum Regiis i ovo je materijal koji ne donosi nikakvo iznenađenje ali svakako donosi visok nivo kompetencije u pisanju pesama i profesionalne egzekucije u njihovoj izvedbi. Ovo je standard za polsjku scenu, naravno, ali Hate su ipak veterani sa skoro tri i po decenije rada u biografiji pa se kredibilno može reći da su oni te standarde u dobroj meri uspostavili za tu scenu. Bellum Regiis je, dakle još jedan produkt iz Hate fabrike, energična ploča black-death muzike koja koristi prepoznatljive ,,bolesne" harmonije u rifovima, superprecizne ritmičke strukture, superbrze blastbit deonice, mnogo teatralnih momenata. Ništa od svega toga meni nije ni novo ni posebno uzbudljivo ali je DOBRO u tom nekom najosnovnijem smislu i to da bend posle 34 godine rada ne izmišlja neke nove stvari bi trebalo da nije neki veliki problem ako niste picajzla:
https://hate.bandcamp.com/album/bellum-regiis

Iz Poljske dolaze i Brzask, relativno svež bend koji od 2020. godine radi na kreiranju osobenog black-death zvuka inspirisanog sudetskim folklorom. Debi album Der Wanderer im Riesengebirge onda sasvim neiznenađujuće ima naslov na Nemačkom ali su tekstovi pesama, u odstupanju od uobičajenog poljskog standarda na Engleskom. Sama muzika je pristojan, energičan a opet minimalno melodičan black-death metal sa dovoljno svežih i originalnih ideja da meni bude zanimljiv, naravno, odsviran po tim pominjanim visokim standardima koji važe u Poljskoj. Vredi čuti!
https://brzaskbm.bandcamp.com/album/der-wanderer-im-riesengebirge

A Flock Named Murder su kanadski post-blek metal kombo čiji drugi album, Incendiary Sanctum ima samo četiri pesme ali najkraća je duža od trinaest minuta a najduža je dugačka skoro devetnaest. Zabavno je pomisliti da blek metal pravi pun krug i od nekadašnje pankerske sitovosti i prostote ponovo dolazi na pozicije od pre pedeset godina koje su tada branili King Crimson ili Amon Düül II. Naravno, samo u najširem smislu jer A Flock Named Murder svoju muziku ne baziraju na istim simfonijskim ili kamernim osnovama koje su karakterisale autput umetnika iz originalnog prog rok i krautrok vremena. Umesto toga, Incendiary Sanctum u sebi čuva dosta blek metal žestine, mešajući rafalnu paljbu sa melanholijom i kinetičkim gruvom. Ovo je dobro, jer je pesme, ovako dugačke kakve jesu, uvek potrebno dinamizovati i mada album i dalje zahteva dosta kondicije da se presluša, muzika je uzbudljiva, dinamična i prilično kul:
https://hypaethralrecords.bandcamp.com/album/incendiary-sanctum

Mandatum je split album nizozemskog jednočlanog Beenkerver i njemačkog dua Excommunicatio i ovde se bogami krlja. Excommunicatio su prilično bučni i mada je ovo moderni blek metal gde je gitara više dron nego što sipa rifčline, dobro zvuče njihove tri pesme, sa zaista hipnotičnim slojevma gitara i agresivnim ritmom. Vokali se jedva naziru kroz taj distorzirani uragan a to tako i treba. Beenkerver je više okrenut narodnjačkom nasleđu pa je njegova muzika nešto melodičnija i sklonija tome da ima jasnu muzičku temu, no, srećom, i on krlja snažno i bez mnogo poštede pa se meni ovo izdanje prilično dopada:
https://vendetta-records.bandcamp.com/album/excommunicatio-beenkerver-mandatvmsplit
https://excommunicatio.bandcamp.com/album/m-a-n-d-a-t-u-m
https://beenkerver.bandcamp.com/album/mandatum

Sa Egejskog mora nam, pak, stiže sjajni novi album atinskih Αχέροντας. Naslovljen Νekyia - The Necromantic Patterns, ovo je već deseti album ekipe koja radi svega osamnaest godina i čiji članovi – a ovo je sada internacionalna postava – sviraju u bezbroj drugih bendova uključujući, recimo, španski Caustic i italijanski Divine Codex gde svira bubnjar Simone Lugas, inače Italijan, Mistcavern u kome svira novi gitarista, Whisper, inače Mađar, Humanity Eclipse u kome je drugi gitarista, Riccardo Costantino, opet Italijan, te gomilu projekata u kojima svira basista, isto Italijan, Lorenzo De Angelis. Iako je postava vrlo nova, zvuk albuma je, uprkos bombastičnom, teatralnom konceptu kompozicija, vrlo siguran i Αχέροντας apsolutno kanališe onaj blekmetalski glamur antihrišćanske, ponosite tradicije okutlnog, spiritističkog i luciferanskog, sa pažljivo odmerenim odnosom žestine i brzine sa jedne, te grandioznosti i psihodelične, magijske ekscentričosti sa druge. Jako:
https://zazensoundspublishings.bandcamp.com/album/zzs-155-the-necromantic-patterns-orders-open-wednesday-may-7th


Rorschach TV Show je simaptičan francuski stoner rok bend inspirisan velikim prethodnicima poput Fu Manchu, QOTSA itd. Minialbum Circling Vultures je pitak, lep, dovoljno melodičan da ga puštate i normalnim ljudima a dovoljno heavy da se ne osećate kao da ste izašli iz svoje zone komfora, familijaran a dovoljno maštovit da ne bude puko kopiranje tuđe muzike. Lepo se sluša:
https://youtu.be/VjMWUvnVokg

,,Hatred Blues" je, kad se malo bolje razmisli, sasvim solidan opis sludge metala. Doghag iz Minhena tako su naslovili svoj aktuelni EP i ovo su dve teške, spore, mučne ali opet zaista bluzerske pesme koje vas neće ,,zabaviti" ali će ostaviti trag u vama. I to vredi iskusiti, i više no jednom. Plaćate koliko hoćete:
https://doghag.bandcamp.com/album/hatred-blues

Fumata iz Meksika i Void Oath iz Kosta Rike imaju split singl bez imena i sa po jednom pesmom kvalitetnog sludge metala. Fumata su mrvicu ,,prijateljskiji" u zvuku, Void Oath hermetičniji ali oba benda su dobra i apsolutno znaju šta rade pa vredi poslušati, uputiti se, zapratiti:
https://fumata.bandcamp.com/album/split-w-void-oath
https://voidoath.bandcamp.com/album/fumata-voidoath

Kome je to malo sludge metala, evo ga debi album njemačkih Lightless na kome najkraća pesma traje malo vie od osamnaest minuta a ima četiri pesme. Ne znam ko je prevario ove dobre ljude da je veličina TOLIKO bitna, ali ako vam se dopadne kombinacija black metal melanholije i sludge metal meditacija koju album, naslovljen A foreseen loss provlači, toga zaista ima dosta:
https://lightlessdoom.bandcamp.com/album/a-foreseen-loss

Forged Relics je novi slovenački doom metal projekat, nastao nakon raspada solidno popularnih Leechfeast. Stilski, ovo je značajno grandioznije od sludge metalu okrenutijeg Leechfeast i samoidentifikacija benda, ,,New Wave of Funeral Doom Metal" uslužno ukazuje kuda i kojim stazama Forged Relics stupaju. Debi izdanje, Portal ima samo tri pesme, ali one su jako dugačke, spore, veoma teatralne i iz funeral doom formule cede poslednji molekul drame i veličanstvene tragedije. Urađene uz obilno korišćenje klavijatira, ženskog, eteričnog vokala i klavira ovo su pesme koje normalnom rifaškom programu doom metala dodaju solidnu količinu drona ali i elemenata kamerne muzike i to se, jasno, odlično uklapa.  Ako volite Mournful Congregation ili Bell Witch, ovo je NEZAOBILAZNO:
https://forgedrelics.bandcamp.com/album/portal

Škotlanđani Earl Of Hell su mi odlični na istoimenom debi albumu. Ovo je energičan, bučan rokenrol, na idealnom mestu između (post)panka i metala, istovremeno i psihodeličan i psihotičan, sa prskavim, ekspresivnim zvukom i pesmama koje su i zabavne i zastrašujuće. Ovo ima i jednu nezanemarljivu avangradnu crtu unutar ljušture sirovog rokenrola i meni to JAKO prija.
https://earlofhell.bandcamp.com/album/earl-of-hell

Pop Rocks EP je zapravo kompilacija ,,power pop" pesama losanđeleskih The Streetwalkin' Cheetahs i mada kompilacije objavljenih pesama ja ovde uglavnom ne pokrivam, ovde ima i neobjavljenih radio edita tako da... Da se ne lažemo, svako pošten bi iskoristio svaku priliku da pomene The Streetwalkin' Cheetahs jer je to ODLIČAN rokenrol bend a ove pesme su sve sjajne i nećete se prevariti:
https://thestreetwalkincheetahs.bandcamp.com/album/pop-rocks-ep

Taman sam ovih dana razmišljao gde je i šta radi Santtu Laakso, kad ono stiže nam novi Astral Magic. Naslovljen In Space We Trust, ovo je album sasvim na pozicijama koje smo proteklih nekoliko godina naučili da očekujemo od finskog psihodeličnog/ space rock projekta, nudeći melodičnu, dobronamernu muziku umotanu u mnogo ljupkih sintisajzera i generalne prijatnosti. Za razliku od recentnih Laaksovih radove, mislim da je In Space We Trust nešto eteričniji, da manje koristi njegov inače izvrsni talenat da psihodelične mantre upari sa kompulzivnim, plesnim ritmovima, pa je time ploča možda manje efektna na nekom osnovnom planu. No, ovde i dalje ima mnogo lepih stvari da se čuju i svakako pričamo o albumu koji se ne propušta:
https://astralmagic.bandcamp.com/album/in-space-we-trust

Rise Above Records je upravo izdao novi album benda iz Stouk on Trenta, The Crystal Teardrop i morao sam da odem i da kažem ženi koliko mi je genijalno da firma koju je osnovao Lee Dorrian, nekadašnji pevač Napalm Death, danas izdaje albume koji su po zvuku, estetici, AUTENTIČNOSTI kao ispali iz ranih sedamdesetih ili kasnih šezdesetih. Album The Crystal Teardrop...Is Forming je zaista bliži šezdesetima sa muzikom i produkcijom koje perfektno rekonstruišu garažni, neposredni psihodelični rok i acid folk onog vremena, smeštajući se negde između Cream, Kinks, The Incredible String Band i još desetina bendova za koje nismo ni čuli. Album je produciran vrlo autentično, pesme su napisane perfektno, psihodelija je nepatvorena a pevačica savršena. Užitak:
https://thecrystalteardrop.bandcamp.com/album/the-crystal-teardrop-is-forming

Nisam siguran da Britanci Master Charger shvataju koncept uskrsnuća, imajući u vidu da su album nazvali Posthumous Resurrection, a to bi bio, praktično, pleonazam. No, dobro, da smo mi metalci išli u škole bili bismo inženjeri. Enivej, ovo je ploča prijatnog stoner roka, izašla za Argonauta Records, jako fazirana, sirova, gruverska i taman toliko sofisticirana u zvuku i songrajtingu da se vidi da se radi o izdavaču koji pažljivo bira šta stavlja pred publiku:
https://mastercharger.bandcamp.com/album/posthumous-resurrection

Nejasno je zašto se ovako malo buke diže oko debi albuma losanđeleskih Black Honey Cult, isto nazvanog Black Honey Cult, iako je u pitanju odlična ploča psihodeličnog roka, koju pritom izdaje Heavy Psych Sounds Records. Ali dobro, tu smo mi da ukažemo a na publici je da prepozna. Black Honey Cult su inspirisani old school perverzijama poput Velvet Underground i 13th Floor Elevators, ali u njihovoj muzici ima i dosta postpunk i krautrock elemenata. Album je stoga vrlo kinetički nadaren, ide napred brzo, sa mnogo blagotvornog fuzza na gitarama i generalno ostavlja utisak da ste zgutali solidnu količinu pilula u subotu popodne i gledate kako sunce zalazi dok oko vas izrasta spontana žurka ljudi koji su dobronamerni, raspoloženi i sa kojima se KAPIRATE. Blagosloveno:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/black-honey-cult-black-honey-cult

A onda imate i AAWKS iz Ontarija, jedan razigran, zabavan stoner rok bend koji okultnu tematiku meša sa ljutim, oštrim rokenrolom. Album On Through the Sky Maze priča o svim mogućim magikama i nebesima i tako tim stvarima, ali ono što donosi u muzičkom smislu je heavy rock sa niskim štimom, grubim teksturama i mnogo promuklih vokala. No, sve to zvuči elegantno i idealno kombinuje primitivne sastojke sa sofisticiranom celinom, oslikavajući bend koji je zreo ali koji nije sazrevao u pravcu spajanja sa mejnstrim hard rokom nego izrastao u nešto interesantnije. Plus, bubnjeve svira žena, koja se pritom preziva Babić, dakle, il je naša ili udata za nekog našeg A TO ZNAČI DA JE NAŠA. Ne možete ovo propustiti:
https://aawks.bandcamp.com/album/on-through-the-sky-maze

Pallbearer su prošle godine imali studijski album a sada su ga ispratili živom pločom, Live at JJ's i to je šest pesama njihovog brendiranog, melanholičnog post/ doom metala. Interesantno je da je samo jedna pesma na ovom materijalu sa prošlogodišnjeg albuma pa će i ljudi koji za ekipu iz Arkanzasa znaju tek odnedavno da čuju neke malo starije njihove komade. Ostalo nema šta da se priča, ovo je vrlo kvalitetno i mada se meni ne dopada aktuelni zvuk Pallbearer, nema nikakve sumnje u to da je ovo odlična ploča:
https://pallbearer.bandcamp.com/album/live-at-jjs

Skyjoggers su finski heavy psych sastav sa gomilom izdanja iza sebe i novim minialbumom, 12021: Post-Electric Apocalypse, koji u svoje četiri pesme spakuje MNOGO psihodelije, fuzza, efekata, gubljenja u svemiru ali i mišićave svirke. Već prva pesma na albumu me je osvojila svojim stonerskim početkom a onda prelaskom u veoma mišićavi, brzi, razigrani rokenrol, a i ostatak albuma čuva dosta iznenađenja i uzbuđenja za radoznalog slušaoca:
https://skyjoggers.bandcamp.com/album/12021-post-electric-apocalypse
https://youtu.be/SV7gfXpBc1s

Tumble iz Toronta pak krljaju jako dobar hard rok, sa puno fanki gruva i poletnih gitarskih rifova. Minialbum Lost In Light se oslanja na bluz rifčine i stalno dobar, plesni ritam i ovo je ona power-trio postava kojoj nema šta da se doda ili oduzime, sve je puno, potpuno i smisleno tako kako jeste:
https://tumbletheband.bandcamp.com/album/lost-in-light

Nisu loši  Devoid Altar iz Australije, ekipa sklopljena od članova već aktivnih metal bendova, sa željom da se svira death-doom ali da se imaju dva pevača. Postave sa dva glavna vokala su uvek zanimljive pa je i prvi EP (posle dva singla), Hymns of Corruption and Betrayal sasvim interesantno ako već ne veličanstveno izdanje. Ovo su četiri pesme benda koji se još uvek traži, gruverske i dosta labavo aranžirane ali sa dovoljno zdravim zvukom da se poslušaju. Suštinski, ovo je najviše sludge metal po formi i to je okej, sa brutalnim pevanjem, jakim rifovima, teškim gruvom:
https://devoidaltar.bandcamp.com/album/hymns-of-corruption-and-betrayal-ep

Blood Specter su nemački doom metal bend sa pevačicom čije prisustvo valjda opravdava ,,gothic" nalepnicu koja se ovoj ekipi redovno lepi iako je muzika dosta agresivna i teška i nije nužno obdarena sa previše gotske melanholije. Mislim, album  Farewell, a koji izdaje Fucking Kill Records, nudi dosta agresivnih momenata i ume da zazvuči i kao da slušate nekakav mračni hardcore pa su onda melodični vokali Rebecce Möller ono što vas sa sigurnošću vraća u ,,normalnu" doom ravan. Dopada mi se ova raznovrsna a opet ubedljivo dumerska muzička filozofija koju bend baštini, dopada mi se dinamičan zvuk i raznovrsnost u pesmama i ovo je debi album kakav vredi isticati kao primer karakternosti i ambicije. Digitalna kopija se plaća koliko hoćete:
https://bloodspecter.bandcamp.com/album/farewell
https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/blood-specter-farewell

Sve je to simpatično ali ko žudi za crnilom, nihilizmom, osećajem da ploča ima gravitaciono polje koje ga nezadrživo uvlači i mrvi, evo mu debi albuma beloruskih Matraque. Naslovljena Anture Morte ovo je ploča doom/ sludge/ death metala jako velike težine, dugačkih pesama, sva u disonancama i dugačkim dron-pasažima koji će vam poremetiti osećaj za protok vremena. No, ima ovde i mučnog gruva, pa čak i blek metal sprinta (slušajte Pustazelle) i bend defitivno RADI na svojim pesmama, trudeći se da se ne svede na generički drone/ doom kakav sviraju mnoge druge kolege. Pritom, ovo je solidno producirano i moram da pohvalim jedan ovako konceptualno jasan i zaokružen, sigurno urađen debi:
https://ashentreerecords.bandcamp.com/album/nature-morte

Novi Froglord je među nama i ne samo da je ovo snimljeno u kvartet-postavi nego je i Benjamin Oak batalio anonimnost i sada svi znamo kako se zove. Ali zašto da ne? Talentovani bristolski muzičar je napravio sebi jaku reputaciju niskom odličnih doom/ stoner albuma tematski usredsređenih na ,,žablju mitologiju" i kada je postalo jasno da ovo ima mnogo više potencijala od toga da ostane kućni, andergraund projekat samo za ljude na intenretu, nekoliko kvalitetnih turneja je solidifikovalo ideju da ovo može da bude pravi bend. Metamorphosis je otud i reč koja opisuje kako se ovaj bend pretvorio iz solo-projekta u nešto ,,pravo" a i album koji uspešno spaja doom i stoner elemente prethodnih za nisku zaraznih, ložačkih pesama teške rokčine i hrapave teksture. Oak ovde ubacuje mnogo više ekstremnih vokala nego što sam očekivao i odlično mi je da se vraća na ta neka stara podešavanja gde je kontrast između negovog inače solidnog clean pevanja i death urlika davao Froglordu osobenost. Sjajno je:
https://froglord.bandcamp.com/album/metamorphosis


Desolator iz Sautemptona na promo slici izgledaju kao da su slikani 1983. godine u bekstejdžu koncerta na kome su nastupali zajedno sa Venom, ali naravno ovaj je bend osnovan tek 2010. godine i samo svira old school speed metal sa ljubavlju i razumevanjewm. Drugi album, Spirit of Speed stiže dvanaest godina posle prvog što nije neka DEFINICIJA brzine, ali dobro, svirka na njemu je entuzijastična, pesme su napisane sa mnogo truda da ne budu samo serijska proizvodnja generičkih rifova i ovo je i energično i melodično i zabavno baš kako treba da bude, u zvuku dovoljno sirovo, u izvedbi spontano, sa NULA studijskog peglanja i maksimumom životnosti:
https://desolatoruk.bandcamp.com/album/spirit-of-speed

Drag Me Under uz Nevade imaju solidan album thrash metala koji uzima koliko mu treba i od hardcorea i od metalcorea i od postharedcorea, ali ostaje istovremeno i čvrst i promišljen. Bend kaže da je dugo radio na albumu Blood Hymns u pored nekih produkcijskih elemenata koji su za mene upitni ali su možda više posledica kompresije strima koji sam slušao, nemam velikih zamerki. Ovo je moderan, vrlo savremeno formatiran metal u kome je osnovna thrash komponenta zdrava i energična a sve ostalo je na nju dodato smisleno i pametno. Posebno je kul da album na Bandcampu možete da platite koliko hoćete:
https://dragmeunder.bandcamp.com/album/blood-hymns

Inhuman Nature iz Londona imaju drugi album, Greater Than Death i to je moderan thrash metal, sa nemalom količinom uličnog hardcore mirisa. Generalno, ako volite Iron Reagan, Enforced ili Power Trip, ovo će vam se dopasti jer ima tu kombinaciju thrash metal discipline i hardcore sirovosti koja dobro funkcioniše kad se, jelte, dobro odsvira. Ima i lepih rifova tu i tamo i mada je zvuk na albumu pomalo i potmuo, meni se energija koja se ovde čuje dopada:
https://inhumannature.bandcamp.com/album/greater-than-death

Razorgrave je odlično ime za thrash metal bend, čovek prosto ČUJE muziku čim pročita ime, a Blind Violence, debi album ove ekipe iz Južne Karoline NIJE LOŠ. Ovo je sirov, agresivan thrash metal po šnitu bendova poput Dark Angel ili nekog sličnog tehničkog a brzog benda iz osamdesetih. Produkcija dobra, svirka precizna, pesme varvarske ali disciplinovane, sve kako treba:
https://razorgrave.bandcamp.com/album/blind-violence

Nisu uopšte loši ni Mađari Fanatic Attack. Ovaj bend svira već deceniju i po, ima iza sebe tri albuma a sa novim EP-jem, Years of the Attack je spremio šest tvrdih pesama koje nominalno rade u black thrash stilu, ali ovde se ,,black" samo eventualno odnosi na vokal, pošto je sama muzika gazeći, teški, rifaški thrash. Fanatic Attack se trude da se odmaknu korak ili dva od čiste ulične pičkaže pa ovde ima pesama i od pet i šest minuta, i to je jedan ukusan, bogat, kaloričan obrok:
https://fanaticattack.bandcamp.com/album/years-of-the-attack

Evilucifer su sirov black thrash sastav iz Ukrajine a Satanic Evilucifer im je debi EP. Ovo su tri autorske pesme i jedna obrada Nunslaughter i sve je primereno old school i ZLO, ali sa potrebnim minimumom tehničkog kvaliteta. Šmekerski, retro i pošteno andergraund a da istovremeno zvuči PUNO i energično, kako i treba:
https://eviluciferbm.bandcamp.com/album/satanic-evilucifer

Return to Earth je drugi album za italijanski Hateworld, a solidnih devet godina nakon prvenca. Hateworld cepaju dosta old school thrash metal, sa dosta gruva, prostora za soliranje, generalno muzikom koja treba da pokrene masu na koncertu i da bude zanimljiva sve vreme. Ovo podrazumeva česte promene ritma, brejkove, upade solo-gitare i mada sve zvuči tečno i spontano istina je da Hateworld pišu izrazito kompleksne pesme u kojima ima možda i previše delova ali je veština koju bend pokazuje u aranžiranju i svirci zavidna. Solidna produkcija, generalno prijemčiv album:
https://hateworld.bandcamp.com/album/return-to-earth

Misfire su osnovani 2018. godine u Čikagu i sviraju, kako sami kažu, ,,Chicago style thrash". Prvi album iz 2021. godine mi se prilično bio dopao a drugi album, Product of the Environment je kvalitetno napisana ploča ozbiljno agresivnog thrash metala koji je istovremeno i sofisticiran, demonstrirajući jasnu evoluciju u odnosu na prvenac. Bend se ovde trudi da i tematski proradi nešto filozofskije koncepte, usvajajući reflektivni, zapitani ton u tekstovima, dok je muzika, i pored svoje čvrstine, težine, agresivnosti, napisana da bude slojevita, sa pesmama koje imaju zanimljive narative i spretno menjaju tempo, atmosferu, gruv. Jako, jako solidno:
https://misfireofficial.bandcamp.com/album/product-of-the-environment

Bigbite su iz Indonezije a njihov EP Feel The Power je, za mene, klasičan moshcore. Dakle, plesno, gruverski, uličarski, ali sportski, sa šest pesama koje pričaju o noževima zabodenim u leđa, potrebi da se brane svoji ideali itd. Klasika, ali sve je ovde vrlo dobro:
https://bigbitehardcore.bandcamp.com/album/feel-the-power

Today's Empire is Tomorrow's Ashes je split album dva američka crustcore benda. Drogato su iz Njujorka i sebe opisuju kao ,,Drug-laced anarcho crustcore dispunx" što je sve tačno i samo treba naglasiti da bend ovde ima vrlo oštar, natreblovan zvuk gitare ali da je generalno muzika odlična. Mislim, ko voli štroku, jelte, a svi je volimo. Sa druge strane su čikaški Contracharge koji su ,,raw D-beat" ekipa i mada su razlike između dva benda u NIJANSAMA, one postoje, sa Contrachargeovim zvukom koji je dublji, nabasovaniji i rifovima koji su mrvicu bliži metalu. Ali su odlični! Mislim, rifovi, a i bend je solidan, kao Doom illi Hiatus na najpijanijim podešavanjima. Daunloud plaćate koliko hoćete, kasetu osam dolara:
https://hfyrecords.bandcamp.com/album/todays-empire-is-tomorrows-ashes-hfy-021

Dopadljiv hardkorpank stiže nam iz Tuluza. Bend Damn Hit ima čvrste, metalske gitare i ritam sekciju, ali generalno jednostavne, pankerske rifove i lajavu pevačicu a što je sve lepo iskombinovano na demo snimku Démo. Pesme nisu POSEBNO maštovite, ali energija je prštava, bend autentičan i potencijal se čuje:
https://damnhit.bandcamp.com/album/d-mo

tonguecutter iz Mičigena mešaju hardkor iz devedesetih sa riot grrrl zvukom i raznim drugim pank i indi uticajima onog vremena za nešto što je iostovremeno i abrazivno ali i prijemčivo. Album Minnow ima jedanaest pesama koje su produkcijski svedene ali su koncepcijski dosta smele i trude se da u formatu trija naprave mnogo zanimljivuih stvari. Ide im i mada je ženski glavni vokal naravno ono što najviše privlači pažnju, činjenica je da i muzika u svom sirovom, svedenom obliku uspeva da demonstira dosta inventivnosti i progresivnih ideja. Odlično:
https://tonguecutter.bandcamp.com/album/minnow

Kad smo već kod devedesetih, Blindman je album pensilvanijskog benda Blindman a koji je projekat iz devedeseth koji, koliko razumem nije ništa snimio 1992. i 1993. godine kada je bio aktivan ali je imao karakter i određenu lokalnu prepoznatljivost. Okupljeni posle tri decenije, ljudi su ušli u studio i snimili svojevresni best of i, pa, to je DOBRO. Mislim, ovo je gruverska mućkalica hardkora, metala i koječega, ne napadno ,,eksperimentalna" več baš kako rekoh, karakterna, ubedljiva. Dobra svirka i produkcija, solidna priča:
https://blindman93.bandcamp.com/album/blindman

(Kraj u sledećem postu)

E, sad, pank izdanje proleća je svakako novi Propagandhi (uz jedan notabilan izuzetak za koji ćete morati da čitate do kraja teksta i vidite šta je album nedelje). Kanadski melodični hardcore levičari su pre tridesetak godina bili kula svetilja i uzor za sve nas koji smo voleli NOFX i druge Epitaph i Fat Wreck Chords bendove ali smo priželjkivali od njih malo radikalniju levičarsku politiku i više eksperimenta u muzici. Sa 39 godina svirke u biografiji, Propagandhi danas albume izdaju sporije nego ikada – od prošlog je prošlo osam godina a i pre toga su pravljene poludecenijske pauze – ali možda zato At Peace i zvuči kao zreo, čak i nadžanrovski izraz, sa muzikom u kojoj se čuje dovoljno klasičnog melodičnog hardkor programa – bend uostalom i ovo izdaje za Epitaph – da budete sigurni da slušate pravi bend, a da su aranžmani i generalno kompozicije kompleksniji, i emotivno i tehnički od bilo čega što biste opisali kao samo ,,pank rok". Pritom, pesme nisu dugačke, ovo su trominutni komadi čvrstih rifova i energičnog ritma, ali je u njih uliveno dosta promišljenosti, dosta jasnog napora da se bend odmakne od prepoznatljive, možda i izlizane matrice i da se sva eksperimentalnost koja jeste karakterisala Propagandhi u njihovim najjačim godinama ovde ozbiljno upotrebi za pronalaženje novih rešenja i kreiranje muzike koja će i emotivno i intelektualno biti izraz grupe zrelih ljudi što i dalje svole svoj bend, svoj zvuk, svoj legat ali im ne robuju. Album koji nećete svariti prvim slušanjem, ali Propagandhi su uvek i nudili nešto veći izazov i drago mi je da čujem da od toga ne odstupaju:
https://propagandhi.bandcamp.com/album/at-peace

Iz Indonezije stižu ignorant sa demo snimkom Demo – 2025 a koji u tri pesme (od kojih je jedna intro) govori o tekućem događanju naroda u ovoj velikoj državi, kao i o klikbejtu. Ovo ja interpretiram njihova objašnjenja na polutarzanskom Engleskom jer su tekstovi pesama na, naravno, Indonežanskom a google translate mi daje samo indikativne prevode. Enivej, muzika je ODLIČNA, sa tvrdim, brzim, mračnim hardkorom na granici grindcorea, gde je sve u maničnim rifovima i blastbitovima. Svirka je utegnuta, produkcija solidna i pošto ignorant najavljuju i album, ovo se sluša sa velikim apetitom:
https://weareignorant.bandcamp.com/album/demo-2025

Italijani Dragnet čukaju vrlo old school deathgrind, zvučeći, mastering na stranu, kao da su ispali iz devedesetih. Ako volite sirov, primitivan a opet tehnički minimalno kvalitetan grindcore, ovo je to. Nema mnogo svežih ideja ovde, ali je generalni kvalitet na pristojnom nivou i ljubitelji bendova poput Unholy Grave ili Rot će ovde doći na svoje:
https://dragnetgrind.bandcamp.com/album/sunk

Scuffed iz Kentakija su sa Bandcampa uklonili EP koji sam pohvalio prošlog Novembra i sada je tamo okačen debi album naslovljen  Rural Dissent, sa deset kvalitetnih grindcore/ powerviolence komada. Sve što sam onomad pisao i dalje stoji pa da se podsetimo: ,,Ovo je solidno artikulisan, ne sad TEHNIČKI ali kompetentan grindcore, sa dobro napisanim pesmama i jednom hardkoraškom, kolektivističkom dimenzijom u zvuku gde znate da će publika znati ove pesme napamet i učestvovati u njihovom izvođenju na koncertima. Tu pomaže i ta redovna smena blastbitova i srednjetempaških moš-deonica da narod odmara između momenata apsolutnog haosa. Pankerski, duševno i prijatno a plaća se po želji" I, dakle, da, i ovo se plaća po želji i zabavno je baš koliko treba, tako da izvolite:
https://scuffed606.bandcamp.com/album/rural-dissent

Caphre su grindcore bend iz Barselone i mada njihov album, Busca Y Captura, sa svojih deset pesama ne donosi ništa naročito inspirisano ili originalno, ovo je ipak deset pesama kompetentnog čukanja. Nije neki grindcore klasik, dakle, ali tehnički zadovoljava minimum, nudi brzinu, moš-delove, pesme su po dva minuta i OKEJ JE:
https://caphreofficial.bandcamp.com/album/busca-y-captura

Kada Švajcarci Morbier Danger za sebe kažu da sviraju ,,Cheesy Deathgrind", to bukvalno znači da se njihove pesme bave sirom. Što jeste osveženje pored toliko bendova opsednutih mnogo gadnijim stvarima nego što je sir: produkt izlučevine mutiranih znojnih žlezda krave. Enivej, Faux Mage d'Italie je drugo izdanje za bend, EP sa šest solidno kratkih, solidno produciranih, ne nešto superiorno inventivnih ali slušljivih grindcore/ deathgrind komada. Neće nikom sa trona skinuti Dead Infection ali je savršeno probavljivo (sem ako nemate, jelte, intoleranciju na laktozu a ZNALI STE DA ĆU DA NAPRAVIM NEKU TAKVU ŠALU). Plaćate po želji:
https://morbierdanger.bandcamp.com/album/faux-mage-ditalie

Imamo i solidno grindcore/ deathgrind izdanje iz Indonezije. MASS 49 su ekiapa iz Bandunga koja je prošle i pretprošle godine snimila po jedan demo a sada imaju minialbum No Longer Human koji, uprkos tome što deli ime sa kultnim romanom Osamua Dazaija zapravo govori o mračnoj futurističkoj viziji postapokalipse i raspadu čovečanstva. Ovo se dešava kroz sedam pesama disciplinovano odsviranog, znalački napisanog ekstremnog metala sa aranžmanima od po dva i tri minuta, solidnim zvukom (pogotovo te chainsaw gitare prijaju) i jakim performansom svih muzičara. Poznato je koliko često hvalim Indonežane u domenu death metala, hardcorea i grindcorea i MASS 49 su samo još jedno dobrodošlo podsećanje na visoki nivo kvaliteta tamošnje scene:
https://hustedrecords.bandcamp.com/album/no-longer-human-ep

Za još odličnog grindcorea sa HM2 chainsaw gitarama i vrlo usviranim muzičarima tu su belgijski Barren. Njihovo najnovije izdanje, split sa američkim Lesser Animal donosi pet pesama po šnitu tehnički izvrsnog grindcorea nalik na Nasum ili Rotten Sound, samo još ima taj dodatni niži štim i još masivniji zvuk i sve je SJAJNO. Pesme su kratke i brze, bend svira furiozno, produkcija je odlična i samo je šteta da nemamo i drugu stranu splita na Bandcampu. Ali ova je odlična. Gitaru ovde svira Matías Dupont koji je radio i sa Agathocles i Aborted tako da znate da ste u sigurnim rukama:
https://barrenchainsawgrind.bandcamp.com/album/split-w-lesser-animal

Solidni su Enthrallment iz San Dijega sa svojim prvim singlom, isto Enthrallment. Ovo su dve pesme kvalitetnog, energičnog death metala po šnitu devedesetih, čak i sa produkcijom koja dosta podseća na devedesete. Meni se to vrlo sviđa, jer se ovde čuju mišići, znoj, trud i napor, a pesme imaju karakter, tako da PODRŽAVAM IZ SVE SNAGE:
https://enthrallment619.bandcamp.com/album/enthrallment

Japanski multiinstrumentalista i entuzijast death metala, Chikara Kuwata ima nekoliko jednočlanih projekata sa kojima redovno snima. Lycanthrope je jedna od njih a  Literature for Lunatics mu je peti album (a, ako ste se pitali, svaki od albuma mu ima naslov koji JAKO rabi aliteraciju) i to je sirov, mračan, jeftin death metal sa malo doom metal težine. I meni se dopada. Mislim, jeste to kućna radinost ali je iskrena, ne smara nekakvim meditacijama nego GAZI i sve zvuči autentično i snažno unatoč lo-fi produkciji:
https://lycanthrope.bandcamp.com/album/literature-for-lunatics

Čileanci Mortal Ascension ne sviraju bogznašta NOVO i originalno na EP-ju Necrotic Reverence ali ovo su tri pesme odličnog old school death metala, sa svim potrebnim elementima da se dobro provedemo. Dakle, kavernozan zvuk, lepljivi, bolesni rifovi, česte promene ritma, izuvijane geometrije. Kvalitet produkcije je srazmerno, jelte, skroman, ali se to odlično uklapa uz muziku i u ovome se bezrezervno uživa:
https://youtu.be/MbaWjZEzTSA

Za malo žustrog melodičnog death metala, tu su Phyrxian Sun iz Mičigena. I ne samo da bend deli, jelte, državu sa The Black Dahlia Murder već mu je i debi album, Overlord skoro kao da ste pokupili neke restlove  slavnijih kolega i objavili ih. Ovo mislim u najboljoj konotaciji, dakle, Phyrxian Sun su kvalitetni, zvuče i sviraju odlično a pesme su im dobro odmerena kombinacija meoldičnosti i brze, žestoke svirke, sa istom onom pitkošću koja karakteriše TBDM. Ko traži nešto ORIGINALNO, ovde ga neće naći ali kvalitet je neupitan:
https://phyrxiansun.bandcamp.com/album/overlord

Leper Colony su ko zna koja po redu rekombinacija ljudi što ih već znamo iz MILION švedskih death metal bendova. Ovde sviraju i Rogga Johansson i Håkan Stuvemark, na bubnjevima je sada Jon Rudin, Britanac koji svira u gomili švedskih projekata, a peva Marc Grewe, Nemac naravno najpoznatiji po radu sa legendarnim Morgoth. Iako je u pitanju po svemu supergrupa, činjenica je i da je Leper Colony samo jedan od doslovno desetina bendova u kojima ovi ljudi rade pa se i drugi album, Those of the Morbid ne izdiže daleko iznad nivoa uslužnog produkta koji je dobar da neupućenima pokaže šta je švedski death metal ali ne ostavlja neki SNAŽAN utisak. Da se razumemo, nema ovde ničeg lošeg, ovo su previše dobri muzičari da bi im se tako nešto omaklo, Grewe sjajno peva, Johansson piše dobre rifove, sve je to FINO ali nije preterano memorabilno. No, ploča pitkog švedskog death metala koju možete da potrošite bez mnogo napora i da joj se radosno vratite više puta, pa to je sasvim okej ponuda:
https://leper-colony.bandcamp.com/album/those-of-the-morbid

Slem publika ove nedelje ima Cavemode, ruski duo-projekat, sa EP-jem Bloodspiller koji ne nudi posebno inventivnu muziku ali je sve dobro napisano i producirano. Mislim, ovo je možda i standardni ruski kućni slamming death metal, dakle, korektan u formalnom smislu i bez velike ambicije da probije granice žanra, ali slem je takva muzika da, ako imate dobar rif i dobar gruv, onda nema šta dalje da se priča A ovaj EP obiluje i jednim i drugim:
https://viletapesrecords.bandcamp.com/album/bloodspiller


Novi Beastial Piglord je, možda iznenađujuće bliži ,,metalu" ili ,,hard rocku" od većine njegovih izdanja tokom protelih nekoliko godina. Rađen, kao i obično, u solo-varijatni, novi album, naslovljen samo Beastial Piglord ima širinu ideja i sadrži svu psihodeličnu i eksperimentalnu ambiciju koju smo navikli da očekujemo od talentovanog muzičara iz Severne Karoline, ali ima i pesme koje zvučno najviše podsećaju na ,,mejnstrim" varijante industrial metala iz devedesetih i bendove poput Ministry, Revolting Cocks, Misery Loves Company itd. No, možda je i iskalkulisan pristup to da se album započne sa dva komada koji imaju singl-potencijal među nekom širom publikom da bi se pustolovnije pesme lakše progurale. Svakako dobar, solidno prpduciran, inventivan album pouzdanog autora a cena je ponovo koliko sami date:
https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/self-titled

Pastures Weep Blood je split kaseta između finskih Absolute Key i Hexensoldat, ali mislim da smo na Bandcampu dobili da čujemo samo stranu Absolute Key. Ovaj se projekat nominalno vodi kao prvenstveno blek metal ali u stvarnosti je to pre svega industrial noise, po šnitu starih majstora iz sedamdesetih i ranih osamdesetih, dakle, fidbek, distorzija, lupovi, demonski vokali koje i ne prepoznajete kao vokale. Ima mnogo black noise materijala na Bandcampu ali Pastures Weep Blood je među boljima:
https://absolutekey.bandcamp.com/album/pastures-weep-blood

Australijski Valtozash spajaju džez i metal i to na način koji nije nužno uvek po mom ukusu ali ne mogu da kažem da minialbum Sundered Synapses nije interesantan. Ovaj materijal snimilo je dvadesetak ljudi i to je kao nekakav metalkor urađen sa prisustvom duvača i aranžmanima koji vole da odu i u složenijem, kinematskom smeru. Oncology je, recimo, sedmominutni komad koji bi mogao da ide i na saundtrak bilo kog filma iz sedamdesetih i da tamo nemate problema sa njim. Metalkor komponenta muzike mi je manje efektna, ali ima ovo izdanje svog šmeka:
https://valtozash.bandcamp.com/album/sundered-synapses 

Kad pričamo o krosžanrovskom izrazu, uvek je lepo da imamo i primer kao što su burndy iz Čikaga, rodno i stilski mešoviti bend koji u postavi ima instrumente kao što su električni ukulele i fagot a čija je muzika negde između primitivnog industriala, noise rocka, dream popa, naravno i malo metala. Album burndy je istovremeno abrazivan, i sirov, ali i intiman, sa lepim kontrastom između melodičnog ženskog vokala i represivnog diktata ritma i repeticije zvukova i motiva. Pesme su pritom raznovrsne i ne predugačke i bend je za sada na vrlo dobrom mestu gde garažnu, jeftinu, RUŽNU estetiku i eksperimentalnu ambiciju uspeva da spoji u nešto što je prijemčivo i pitko a da ne gubi ni jedan andergraund poen na ime nekakve ,,komercijalnosti":
https://burndy.bandcamp.com/album/burndy

Strega su italijanski ,,blackened heavy metal" sastav sa debi EP-jem Strix Strega Strygae i ovo je za mene solidan primer kako ovakve stvari mogu da budu sastavljene od dobrih komponenti ali da kao celina nemaju dovoljno smisla. Muzika je pristojnjikav NWOBHM sa produkcijom demo kvaliteta i ima tu lepih, mejdnovskih gitarskih tema. Ne LEGENDARNIH ali lepih. No, black metal vokali preko toga naprosto zaravnjuju dinamiku muzike, umanjuju efektnost melodičnog gitarskog programa i naprosto nisu dobro rešenje. Da bend nađe pevača koji može da pogađa note ovo bi bilo sjajno, ovako je svarljivo:
https://maskedeadrecords.bandcamp.com/album/strix-strega-strygae
https://youtu.be/nsp4t0z1X8s

Bluegrass/ metal ekipa iz Jute, Appalachian Anarchy ima novi album i Kegful of Unholy Vengeance Served Hot je sada već uhodana kombinacija superbrzog prebiranja po bendžu i jednako brze metal matrice ispod. Sve je kako očekujete – instrumentalno, energično, zabavno – i mada se ovaj bend ne pomera predaleko od stadijuma dobre šale u kome se nalazio već na prvom izdanju, Kegful of Unholy Vengeance Served Hot je ploča koja nema čega da se stidi ni aranžerski ni izvođački, ni produkcijski i pruža dobar provod:
https://appalachiananarchy.bandcamp.com/album/kegful-of-unholy-vengeance-served-hot

Leather Hearse je pak projekat gitariste po imenu Tannon Penland koji je svirao sa Loincloith i ima drugi svoj projekat Gauchiste a za ovu priliku mu se pridružio i bubnjar Hannes Grossmann, ugledni udarač koji je svirao sa gomilom važnih bendova iz domena ekstremnog metala (Obscura, Triptykon, Necrophagist, Hate Eternal...). Leather Hearse je teže podžanrovski odrediti jer EP Burn In Heaven I  sa svojih pet pesama prolazi kroz razne  faze, nudeći i tehnički death metal, i progresivu i doom i mathcore... Ono što je činjenica je da su muzičari kvalitetni, a pesme kratke i možda su najpre skice za nešto što će ovaj bend tek postati. Ali su sjajno odsvirane i dobro zvuče a EP se prodaje po ceni koju sami odredite:
https://leatherhearsesl.bandcamp.com/album/burn-in-heaven-i

Evo i prvog 20 Buck Spin albuma za koji mogu da kažem da legitimno izlazi izvan domena mog interesovanja. Bleed iz Dalasa su bend koji se stilski ni malo ne uklapa u ono što ova etiketa iz Pensilvanije inače izdaje, kombinujući alternativni metal, programirane ritmove (i semplovane brejkbitove), nu metal i šugejzerski pop za nešto što naprosto nije deo uobičajenog death metal i doom programa ovog izdavača. No, zdravo je širiti horizonte i mada Bleed (kako se i album zove) nije po mom ukusu, ovo je dobra, solidna ploča za ljude koji vole metal što je istovremeno i komunikativan i ličan, a video sam reakcije po internetu da je ovo ,,najbolja 20BS ploča" pa se i to valjda računa:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/bleed

Gore sam par puta pomenuo King Crimson a nekako se lepo pogodilo da smo ove nedelje dobili i novi album švedskih progresivnih rokera The Flower Kings koji, mislim, dosta spretno nose zvuk i svetonazor originalngo prog-rok talasa u novom stoleću. Love je sedamnaesti album benda za više od trideset godina postojanja i mada nema pesama od po pola sata – najduža traje sedam minuta – taj neki duh kombinovanja disparatnih muzičkih uticaja unutar i izvan rokenrol tradicije, eksperimentisanja ali sa uvek ubedljivim vraćanjem formi rok pesme, to je sve prisutno. Dobre pesme, fina produkcija, relaksirajuće iskustvo za nas matore a, nadam se, i za po nekog mlađeg:
https://insideoutmusic.bandcamp.com/album/love-24-bit-hd-audio

Simfonijski power metal nije sad neki moj odabrani žanr da ga slušam svakog dana i puštam drugim ljudima ne bih li ih privukao na tamnu stranu, ali ima bendova koji ovo umeju da urade tako da meni to na kraju bude ugodno za slušanje. Italijanski Ancient Bards sami kažu da je tanka linija između umetnosti i kiča i, da se razumemo, ja se ne bih zakleo da oni nisu smešteni na, jelte, pogrešnoj strani te linije. Ali njihov kič je ZABAVAN i novi, peti album, Artifex, prvi posle pandemije je dosta dobro resetovanje zvuka ove postave. Naime, sada je simfonijski materijal naglašeniji, aranžmani su ,,orkestarskiji" i ,,horskiji" i epski kič ove muzike je naprosto neodoljivo šarmantan. Ima u pesmama generičkog sadržaja koji meni nije preterano drag, naravno, ali dobar deo toga je u zaista memorabilnim temama i melodijama što ih pevačica Sara Squadrani radi kako treba i Artifex je prilično slušljiva ploča za moje standarde. Ne nešto što bih trošio svakog dana, ali u domenu te neke ,,pop metal" muzike, spada u pozitivnija iskustva koja sam imao ove godine:
https://ancientbards.bandcamp.com/album/artifex

Raways su italijanski kvintet sa logotipom koji koristi onaj Iron Maiden font i zvukom koji je baziran na ne samo Mejdnima već NWOBHM stilu uopšte. EP Raw Takes je, time, naravno vrlo prijemčiv za mene, makar na nivou ideje. Što se realizacije tiče, ovo je pre svega snimljeno zaista dosta sirovo, verovatno u prostoriji za probu i bend ima živ, prirodan zvuk koji je meni okej ali nisam siguran da će svakome biti jednako prihvatljiv. Što se same muzike tiče, Raways su uslužnog kvaliteta – pesme su tehnički OKEJ ali bez neke velike invencije, pevanje je tehnički OKEJ ali ne prezentuje mnogo karaktera i mislim da je fer reći da su ovo prvi, obećavajući snimci benda koji još dosta treba da radi na dosezanju svoje krajnje forme. Ali jesu obećavajući:
https://www.youtube.com/watch?v=RDNIw1sfbEU

Power Surge se vode kao londonski bend ali ovo je nacionalno mešovit projekat sa muzičarima iz Ujedinjenog kraljevstva, Hrvatske i majke Srbije koji su se okupili u Londonu i snimili album vrlo programskog back to the roots heavy metala pod naslovom Shadows Warning. I meni je to DOBRO, mada hitam da dodam i da se u muzici čuju jasna dugovanja uzorima poput Iron Maiden, Wolfsbane itd, te da će Power Surgeu koristiti da naprave još jedan korak i svoju muziku učine autentičnije SVOJOM. No, moje PRAKTIČNO NEVAŽNE tlapnje na stranu, dakle, Shadows Warning je ploča kvalitetnog klasičnog heavy metal zvuka na kojoj sa hrvatske strane peva Roko Nikolić (Elusive God, Flesh) a sa srpske je tu Milan Jejina iz Magme i još nekoliko desetina beogradskih bendova, te Srđan Bilić, Sarajlija koji već izvesno vreme radi u Londonu i svira u Cutlass (gde je i basista Power Surgea) i Primitai. I, mislim, ovo je, da ponovim DOBRO, dakle, izuzetno kompetentno i na polju kompozicije i na polju izvedbe. Neke pesme, poput, recimo, sprinterske Breathe New Life su veoma ubedljive i obeležiće mi ovu godinu a bend vrlo korektno poštuje prethodnike, te obrađuje Warriorse Vicka Milatovića, pokazujući kako preko, evo 42 godine baklja hevi metala ne gasne i predaje se iz generacije u generaciju da svi slavimo i volimo ovu muziku. Sve najbolje želim Power Surgeu jer je ovo debi izuzetno ubedljivog nastupa i nadam se da najavljuje uspešnu karijeru:
https://fhmrecords.bandcamp.com/album/power-surge-shadows-warning

Prošle nedelje kada sam rekao da Dying Victims Productions sve vole da rade u serijama po tri, prevideo sam da su izbacili i debi album peruanskih Hyena, pa evo ga sada jer je, nagađate, odličan. Hyena, osnovani 2018. godine od početka voze u old school stazi, sa klasičnim heavy metal zvukom i tematskim interesovanjima koja su čvrsto ukorenjena u osamdesetima. Mislim, prva pesma na albumu se zove Nightriders i da je izašla 1982. godine bila bi u vrhu tadašnje ponude zajedno sa istorijskim radovima Iron Maiden ili Judas Priest iz istog perioda. Album, naslovljen About Rock and Roll je procesija kvalitetnih street metal kompozicija sa pevačem koji ODVALJUJE i vrlo solidnim produkcijskim poslom koji muzici daje potrebnu dinamiku i ne dopušta da se suptilnosti u izvedbi sakriju. Ako volite Maidene, Tygerse, Priest i tu ekipu, ovde ne možete pogrešiti, Hyena su SAVRŠENI:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/about-rock-and-roll

Ovo proleće je stvarno donelo NEUMERENU količinu dobrog heavy metala, pa tome pridružujemo i debi album vašingtonskih Hangfire. Ovaj kvartet iskusnih muzičara ima adut u vidu pevačice po imenu Jenea Fiore ali je i muzika na albumu Burn vrlo ubedljivo napisana, odsvirana i producirana sa pravilnom količinom propisnih heavy metal rifova i gaženja po tempu a bez previše cheesy kiča. Bend generalno spaja klasičnu heavy osnovu sa modernijom groove metal nadgradnjom i to zaista solidno ide pa mada je pesama čak dvanaest, ima ovde dosta ideja i ,,mesa" da ne bude monotono:
https://hangfirerr.bandcamp.com/album/burn

Pre oko godinu dana sam penio od sreće na debi album brazilskih Hellway Train a oni, evo, ove godine imaju novi EP, Stryke by Lightning i to KIDA. Mislim, tri pesme (tj. dve plus intro) u SAVRŠENOM neo-NWOBHM stilu, sa prejebanim vokalima i takvim tempom da poslednja pesma traje jedva 62 sekunde. Bend i sam kaže da se trudio da na ovom izdanju ima više speed metal i pank elemenata i što se mene tiče APSOLUTNO TRIJUMFUJU. Ovo je izvrstan spoj heavy metal glamura i speed/ punk oštrine pa kad novi album, a koji se već najavljuje kao mračniji od prvog, stigne u prodaju, biću u prvim redovima:
https://hellwaytrain.bandcamp.com/album/stryke-by-lightning


Album nedelje je, naravno, novi Conflict. Dvadesetdve godine nakon prethodnog albuma koji je i sam bio više kolekcija pesama pisanih tokom prethodne decenije, dobili smo This Much Remains, album vrlo prepoznatljivog i, ako smem da se usudim da upotrebim tu reč, nostalgičnog anarhističkog panka koji čak i uz tu nostalgičnost i vrlo malo želje da se menja zvuk utemeljen još u osamdesetima, zvuči moćno, potentno, pa i aktuelno. Mislim, to da Colin i njegova ekipa izuzetno malo odstupaju od tema i načina njihove obrade koji su karakterisali njihov izraz još od početka osamdesetih je u ovom slučaju signal da se premalo toga promenilo u svetu i da su antiautoritarne ideje, borba za prava životinja i rodnu ravnopravnost i dalje jednako relevantne kao što su bile i 1983. godine na  izvanrednom debi-alumu It's Time to See Who's Who, kojim je drugi talas britanskog anarhopanka dobio bend što su ga rado slušali i metalci. To da su Conflict bili strahovito inspirisani radom utemeljitelja anarhopanka u Ujedinjenom kraljevstvu, bendom Crass, ali da su muzički jednako dugovali nascentnom hardcore thrashu koji su pravili Discharge, Chaos UK, GBH je bio važan detalj i anarhistička mreža je zabačena, moglo bi se argumentovati mnogo šire i sa mnogo više efekta, produžujući i produbljujući napore savremenika poput Rudimentari Peni, Subhumans itd. Album The Ungovernable Force iz 1986. godine na kome Steve Ignorant iz Crass ravnopravno deli vokalne dužnosti sa Colinom ostaje monument britanskog panka sa svojom buntovničkom energijom i atmosferom kraja istorije i mada ni jedna ploča snimljena posle ove nije zvučala TOLIKO moćno, Conflict su ostali dosledni i pravili odlične albume, apdejtujući tekstove ali ne odričući se osnovnih tema. This Much Remains je u tom smislu neka vrsta ne baš rimejka ali metodične, svesne rekonstrukcije ideja i estetike koju pamtimo još iz osamdesetih, zapravo album koji i počinje jasnim citatima sa The Ungovernable Force, i koji nastavlja sa podsećanjem na važne teme koje nisu postale manje važne zato što danas imamo pametne telefone i tviter. Colin zvuči kao ,,starija osoba" na ovom albumu, štaviše, reflektivnija i melanholičnija nego ikada (slušajte Echoes) ali nikada poražena, nikada nesigurna u svoju misiju, nikada spremna da se preda, dok pevačica Fiona Jayne Friel, žena sa već dosta godina rada u ovom bendu, radi upravo ono što treba da radi nova generacija, ubrizgavajući u Conflict prkosnu energiju savremene feminističke misli i promišljene, reflektivne tekstove koji feminizam i borbu za prava životinja, borbu protiv korumpiranih autoriteta i za, jelte, svetski mir, vodi sa dostojanstvom i umetničkim integritetom koji se za ovaj bend može mirne duše konstatovati tokom cele karijere. Slušajte, na primer, Cut the Crap sa svojim beznapornim skretanjem u rege i divnom posvetom pokojnom Benjaminu Zephaniahu. A onda stiže Shut the Fuck Up, poruka ne baš SAMO sprskom tviteru i njegovim virtuelnim ratovima za bolju budućnost: ,,Is that what you believe? You never were involved!" Pa vi vidite. Enivej, This Much Remains je ploča sa mnogo promena ritma i raspoloženja, često, rekosmo, melanholična i reflektivna, ali ona nije ploča zagonetki, još manje ploča odustajanja i predaje. Ona je ploča koja celu Conflict biografiju posmatra kao predmet kritičke analize ali i rudnik iz koga se može iskopati još mnogo kvalitetnog blaga i sa šesnaest pesama stalno promenljivih atmosfera i tempa, ovo je i dalje vrlo lični, vrlo neposredni pank koji nikada nije imao problem da bude i rege i metal i setni, melanholični rok, nikada nije odustao, nikada prestao da inspiriše. Naklon do poda.
https://www.youtube.com/watch?v=ghmXXJpN3Xs&list=OLAK5uy_le9BZH6iGCuDqHhtktXexdqm2qKzgIoSY