ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Jens Lapidus je po svom romanu PARADIS CITY, sa svojom ekipom u kojoj su Nicastro i ostala družina koja je radila neponovljivi SNABBA CASH, kreirao novu seriju.

Nažalost, ali ne toliko baš sa razlozima za žaljenje, ovo nije SNABBA CASH po nivou - ali šta jeste?

Zapravo, PARADIS CITY je na neki način savremeni švedski ESCAPE FROM NEW YORK. Serija se dešava u bliskoj budućnosti, bez tehnoloških novuma, gde je bezakonje u pojedinim krajevima gradova postalo toliko da su bogati krenuli da ograđuju svoje kvartove ali je isto tako i država počela da ograđuje one sirotinjske i migrantske u koje vlast više ne zalazi.

Na mitingu u takvom kraju biva oteta premijerka i agentica SAPO zadužena za njeno obezbeđenje ide da je izbavi, uz pomoć doušnika, bivšeg MMA šampiona i ikone podzemlja u tom kraju koji je danas bubrežni bolesnik i bleda senka onoga što je bio.

Lapidus i ekipa ne rade ništa preterano inventivno, zavera je u domenu neke garden variety "stvari nisu onakve kakve se čine ali je u stvari baš onako kako smo navikli kad nije onako kako se čini", i nema nikakve nadogradnje u pogledu scenografije i produkcionog dizajna u odnosu na sadašnjost, štaviše Švedska izgleda i malo skromnije jer je delom snimana na Baltiku, međutim, stvari su osvežavajuće jednostavne, mišićave, krećemo se od tačke A do tačke B, kad ima akcije izvedena je energično, ima barem jedna borba u ovih šest epizoda koja bi zaslužila pažnju i u nekom bioskopskom filmu.

Uprkos tome što jeste reč o skandinavskom trileru, ovo ipak jeste prevashodno jedna akciona serija i malo je izvan tog tipičnog Scandi Noir okvira na koji smo navikli, ali nema veze. Serija nije sjajno prošla i verovatno nije zaživela, što je šteta jer bih ove junake voleo opet da gledam.

Carlton Cuse je na kraju rukovodio američkim rimejkom serije LES REVENANTS i on je izašao pod nazivom THE RETURNED 2015. godine. U njemu je bila zanimljiva podela. Mary Elizabeth Winstead i sve što ona donosi ne mora ni da se pominje, Michelle Forbes je uvek razlog za gledanje a tu je bio i Kevin Alejandro.

Međutim, kao i francuskom originalu, ovde imamo ansambl likova tako da Mary i Michelle nisu nosioci serije a svakako bi trebalo da budu jer kad su one na ekranu logično oseti se klasa, naročito kod Mary koja je ipak tri broja veća zvezda od ostatka ekipe.

Zanimljivo je kako je Carlton Cuse kao iskusan televizijski poslenik ovako naivno omašio i dozvolio sebi disbalans koji donosi velika zvezda.

THE REVENANT u Cuseovoj obradi naprosto ima previše konkretan postupak da bi očuvala mistiku francuskog izvornika i ovo je očigledno bilo prikladnije za neki HBO ili MAC tretman nego ovo. Međutim, doblili smo šta smo dobili i ovoj amerikanizovanoj verziji ono što smeta jeste činjenica da su svi likovi vrlo preduzetni, u jednom jakom ritmu itd. ali da ipak nekonvencionalno reaguju na misteriju povratka mrtvih ljudi u njihov život.

Upravo tu se oseća razlika u klasi kod pomenutih glumica jer su one dovoljno sofisticirane da na različite načine opravdaju tu osnovnu specifičnost reakcije na datu situaciju.

No, s druge strane, ako ne znate LES REVENANTS i ovo vam je prvi susret sa tom pričom, THE RETURNED ima dobar ritam i uspeva da prosto pregazi sva pitanja koja se otvaraju čistom tehnikom drame.

AGATHA CHRISTIES HJERSON je švedska serija čiji je glavni junak Sven Hjerson, lik iz romana koje piše junakinja Agathe Christie Ariadne Oliver.

Seriju je po tom liku kreirao Patrik Gyllstroem, i stvari su dosta manje "meta" nego što je premisa obećavala.

U seriji svakako ima "meta" momenata, recimo, Hjerson rešava slučajeve u saradnji sa televizijskom producentkinjom koja želi da ga privoli da bude protagonista njegog reality serijala, a imamo i diptih o ubistvima koja se dešavaju na način opisan u kriminalističkom romanu.

Pa ipak, u osnovi, Hjorson je ekscentrični, pomalo staromodni detektiv, zarobljen u današnjem vremenu čiji neobični metodi i namćorasta priroda obično na kraju dovedu do razrešenja misterije, hteo on to ili ne.

Ovde imamo dakle praktično izmišljenog junaka izmišljene spisateljice iz romana Agathe Christie, dodatno oneobičenog u odnosu na njene likove time što živi  i radi u današnje doba (iako su njeni likovi uglavnom, u kontekstu njenog doba i bili savremeni, premda često uključeni u arhaične zaplete). Međutim, na ekranu to je lik recimo najsličniji Backstromu.

S jedne strane, ostaje žal što Gyllstroem nije otišao u neku punu charliekaufmanovsku zavrzlamu, ali s druge strane, ovo je solidan primer televizije kao robe široke potrošnje u kojoj je od nadahnutog dramaturškog eksperimenta ipak najdragocenije imati u suštini staromodnu detektivsku seriju sa imenom Agatha Christie nalepljenim na naslov.

I ova ekipa je to i isporučila.

Ovo nije kalorična serija koja se čeka, ali jeste odličan prateći materijal uz nešto bolje.

Da li je neko gledao seriju Them i da li preporučuje?

Posle uspeha izvanredne serije MAID, učenica Johna Wellsa Molly Smith Metzler uspela je da dobije svoj ugovor sa Netflixom i već je njena prva serija u sklopu tog aranžmana SIRENS izuzetno zanimljiv uspeh.

Ulazeći na teren u kom je do sada najveće rezultate imao recimo Ryan Murphy, a to su cinične dekonstrukcije života bogatih i moćnih sa akcentom ne samo na kritiku njihovog ponašanja već i na dekonstrukciju žanrova dramskog programa koji inače fetišizuju takve ljude, Smith Metzler je donela nešto sveže.

Naime, za razliku od sadašnjeg Murphyja kod kog relativno zanimljivi koncepti ostaju površno realizovani, sa likovima koji će pre da šokiraju nekom bizarnom homoseksualnom praksom nego da se nametnu karakterom, Molly Smith Metzler donosi Wellsovu srčanost, i kod nje likovi iz SHAMELESSa ulaze u seriju Ryana Murphyja i kreću da prave ršum, usput prepravljajući pravila igre.

Meghann Fahy i Milly Alcock su izvanredne kao shamelessaste sestre koje dolaze iz doma koji se decenijama raspada, gde je Fahy bila starija i odgovornija sestra koja je brinula o mlađoj i problematičnijoj ali su se sada stvari promenile - mlađa se potpuno odrodila od porodice i postala je deo jedne nove, milijarderske u kojoj je i asistentkinja i omiljena družbenica bogataševe supruge koja svoju okolinu drži kao svojevrsni kult.

Kada starija sestra dođe da poseti mlađu i obavesti je o potonuću njihovog oca u demenciju, stiče utisak da u stvari treba nju da spase i izbavi je iz bogatašicinog kulta. Međutim, ona je prilično nesposobna da ikome pomogne jer da može pomogla bi sebi.

Molly Smith Metzler se kreće generalno u okvirima komedije s tim što ne izbegava da pomeša humor i srce i različite pristupe gde ima ironije, ali i cinizma ali i žanrovske dekonstrukcije.

U domenu žanrovske dekonstrukcije najzanimljivije je koketiranje sa pojedinim horor stilizacijama koje su sporadične ali na čitljivoj liniji Jordana Peelea i nekih poznih reinterpretacija STEPFORD WIVESa, ali i parodija glamura iz sapunice koja transformiše život u neku vrstu maskenbala.

Rediteljke koje su radile ovih pet epizoda jasno razdvjaju u dijegezi svet "običnih" ljudi u kom važi "povišeni realizam" i stilizovan artificijelni svet bogatih i to svemu daje atmosferu nelagode i egzistencijalne nejasnoće.

Cela glumačka ekipa je izvanredna mimo dve sestre, ali to se i očekuje od face kakve su Julianne Moore, Kevin Bacon i Bill Camp.

Ne znam da li Molly Smith Metzler ima ambiciju da stvara neki kontinuitet ili je ova serija nastala po njenoj drami one and done. Obe opcije su na stolu, po onome što je ishod priče. Međutim, ona je pošteno zaokružena i snaga njenih likova obećava da ima prostora za nešto dalje a ne bilo kakva nedorečenost.

EVERYTHING I KNOW ABOUT LOVE je ekranizacija autobiografskog romana Dolly Alderton, britanske novinarke i književnice u kom je ona opisala svoj život kao milenijalke u Londonu 2012. godine. Dakle, reč je o autobiografskom materijalu o osobi koja nije imala neku bitnu istorijsku ulogu ili uzela učešće u nekom značajnom događaju, već je izabrana za obradu kao slika pozicije jedne mlade žene u jednoj epohi.

U tom smislu, EVERYTHING I KNOW ABOUT LOVE ni ne treba gledati kao nekakvu autobiografsku priču već pre svega kao izuzetno simpatičnu, duhovitu i izvrsno glumljenu televizijsku romantičnu komediju modernog izraza, blažu od SUGAR RUSHa ali i dalje vrlo dinamičnu.

Emma Appleton je izvanredna u glavnoj ulozi kao Maggie, alter-ego autorke, a Bel Powley očekivano je emocionalni stub celog poduhvata, bez lošeg mesta u glumačkoj podeli.

U sedam epizoda, ispričana je cela stvar, sa dosta smeha i nenametljive emocionalnosti.

Španski televizijski reditelj Javier Giner snimio je autobiografsku seriju YO ADICTO o zavisniku od alkohola i kokaina koji biva primoran da ode na lečenje, i tamo se suoči sa sobom, svojom bolešću i - što mu je najbolnije - sa ljudima koji su završili na apsolutnoj životnoj margini zbog bolesti zavisnosti kakvu on iz svoje glamurozne showbiz pozicije ne može ni da zamisli.

I to je manje-više to. Priča se bavi njegovom navikavanjem na proces lečenja, i odvikavanje od poroka, sa svim iskušenjima koja to nosi.

U tom pogledu, serija donosi na solidan način u čemu nema ničeg novog, ali je očigledno potrebno povremeno ponoviti ovaj narativ.

U seriji se kao osveženje izdvaja druga epizoda u kojoj Vicky Luengo igra zavisnicu koja se bliži tragičnom kraju, a kasnija epizoda sa mladim gej glumcem iz sapunice uspeva da se približi tom dometu.

SCAVENGERS REIGN me je podsetio da pogledam staru animiranu ekranizaciju Heinleinovog romana RED PLANET.

Davne 1994. za Fox Kids je snimljena trodelna animirana mini-serija po Heinleinovom romanu u kojoj su neki motivi adaptirani, neki prilagođeni ali osnov je isti.

Umesto na Marsu dešava se na jednoj drugoj planeti koja ima sličniju gravitaciju Zemlji, ali i dalje je problematika ista - susret rudara sa Zemlje sa raznim, često benevolentnim stvorenjima koja žive na toj planeti.

SCAVENGERS REIGN je tu celu stvar digao na nivo vrhunske estetizacije u okviru onoga što nudi savremena animacija za stariju publiku koja je po pravilu sirovija od one potpuno iluzionističke namenjene deci, i RED PLANET je prirodno još sirovija preteča toga, ne samo u pogledu vizuelnosti već i dramaturgije.

Činjenica je sa Heinlein na filmu dominantno ostaje obeležen Verhoevenovim STARSHIP TROOPERSom kao igranim filmom i to ova mini-serija ne menja. Međutim, uključujući pojedine animacije proistekle iz tzv. Verhoeven Effecta, Heinlein je zapravo u ovom mediju imao puno sreće jer je i japanska izvedba TROOPERSa urađena u godini kada je preminuo povremeno bila briljantno zamišljena i ostvarena.

Otud, na kraju, iako STARSHIP TROOPERS Verhoevenov ostaje najbitniji Heinlein na ekranu, on je možda i više zadužio animaciju od igrenjaka.

Sian Robins-Grace i Lucy Gaymer kreirale su seriju THE BABY, britansku horor komediju u saradnji HBO i Skya, i reč je o vrlo efektno izvedenoj, morbidnoj, veoma smešnoj, priči o ukletoj bebi koja se veže za jednu nedužnu ženu koja je joj spasila život i više neće da je pusti na miru, a spremna je i da ubije kako bi to ostvarila.

U osam epizoda pratimo pokušaje glavne junakinje da se oslobodi bebe, njeno poznanstvo sa starom lezbejkom čija je partnerka rodila demona tokom neželjenog braka i naravno origin same pojave.

Serija je vrlo pedantno izvedena, sa dosta maštovitih set-pieceova i inspirisanom glumačkom ekipom koju predvodi Michelle de Swarte, komičarka i komediografkinja u usponu. Sve ovo je naravno jaka Wokečina, tu nema sumnje, ali ono što je inovativno jeste da roditeljstvo biva prikazano kao dijabolična tortura ali da do kraja serije beba ne postane pozitivan lik već ostaje demon sa jakim onostranim uticajem na okolinu.

Do kraja serija zapravo se ne desi katarzična promena odnosa između majke i neželjene bebe demona, i jedina revizija jeste to što junakinja generalno posle doživljaja u kom je o nekome morala da brine postaje otvorenija prema deci.

U tom smislu, serija je nekonvencionalna, i pomalo zbunjujuća vrednosno, no dobro, takva su vremena, beba može i da ostane ubilački demon ako je to ideja.

Proučavajući karijeru Abea Forsythea, naišao sam na seriju u kojoj je glumio kao dete, i u kojoj je odigrao simpatičnog malog namćora sa vrstom humora koju će kasnije gajiti i kao autor.

Reč je o naučnofantastičnoj seriji ESCAPE FROM JUPITER koju su zajedno napravili australijski ABC i japanska NHK. Ne znam da li se japanska verzija bitnije razlikuje od australijske, ali reč je o seriji koja u suštini spaja avanturističku priču za decu sa space operom.

Ako imamo u vidu da je ovo onaj tip space opere gde se junaci kreću kroz scenografiju sa punom gravitacijom u klasičnom američkom televizijskom maniru, ovde zapravo ima dosta akcije, i naravno pionirske kompjuterske animacije svemira i svemirskog broda spolja koja je naivna za današnje standarde ali časna.

Naravno, kad govorimo o naivnim efektima, bolje su ostarili Gerry Anderson i njegove marionete ali ova animacija je potpuno korektna za davnu 1993.

Priča prati rudarsku koloniju na Jupiterovom mesecu nazvanom Io (kao u Hyamsovom OUTLANDu) i porodicu kolonizatora/ eksploatatora koja mora da beži kada se na satelitu aktiviraju vulkani.

Serija u trinaest epizoda ima opšti kontinuitet svemirskog bekstva/ evakuacije/ odiseje ali naravno svaka epizoda ima i svoj zaplet koji se tiče odnosa među klincima.

Kreator David Ogilby je kasnije sam uradio novelizaciju a serija je četiri godine kasnije dobila i produžetak pod nazivom RETURN TO JUPITER.

Prva sezona serije 1990 Wilfreda Greatorexa nije bila karakteristična po visokom kontinuitetu metanarativa, i mahom je imala epizode u kojima se osnovni problem zaokružuje. Ipak, postojala je jasnija atmosfera kontinuiteta radnje.

U drugoj sezoni je taj kontinuitet manji, ali su ulozi veći jer se u drugoj sezoni režim ruši.

U sezoni od osam epizoda, trebalo je prikazati postpeno rušenje jednog režima koji je u prvoj sezoni delovao trulo, ali više u licemerju nego u tome kako ceo aparat stoji.

Sada glavni junak kog igra Edward Woodward, kao power broker koji mešetari između represivne vlasti i zabranjene opozicije koja je praktično kao pokret otpora, vodi poslednji udarac koji treba zadati sistemom, principom unutrašnjeg puča.

Način kolapsa jedne takve vlasti prikazan je verodostojno, i krajem osamdesetih, početkom devedesetih pa i kasnije smo se nagledali baš ovakvih padova režima.

Ako je 1990 u prvoj sezoni bila 1984+6 i prikazivala Britaniju bliske budućnosti koja liči na DDR po spoju socijalističke krizne ekonomije i gotovo pa fašističkog poretka, u drugoj sezoni daje jednu realnu sliku ruševnosti takvog sistema.

U tom pogledu, druga sezona se razlikuje od prve, i ne samo da nije manje vredna već je na neki način i autentičnija jer antiutopije vrlo retko umeju da realno prikažu njihovu koroziju.

Obe sezone su svakako televizija koja se potvrdila pred sudom vremena.

THE KILLING KIND je rutinski šestodelni britanski krimić baziran na romanu Jane Casey.

Emma Appleton igra uspešnu i talentovanu advokaticu koja je imala neka traumatična iskustva i složene slučajeve i čini se da su se svi oni zajedno stopili u Savršenu oluju koja vrhuni ubistvom njene drage koleginice i mentorke. Međutim, advokatica misli da je ona bila meta i da je koleginica ubijena greškom jer je nosila njen kišobran i da ju je ubica pomešao.

Predložak Jane Casey ne robuje previše logici, i preokreti se cene više nego njihova uverljivost, međutim, za samu seriju to nije štetno. Harizma Emme Appleton i propulzivna realizacija čine da do samog kraja gledaoci mogu da pređu preko svih neuverljivosti, i sama završnica razočarava samo utoliko što smo se nadali nečem luđem od onoga što smo dobili.

THE KILLING KIND nije serija koja se oslanja na neke dramske fundamente ali je easy going trashy krimić, koji takođe nije lako napraviti.

SCAVENGERS REIGN je bio Maxova serija, animirana dvanaestodelna naučnofantastična priča sa prilično arty pristupom, u kojoj se grupa preživelih sa velikog svemirskog broda koji je doživeo havariju nađu na planeti sa izuzetno zanimljivom florom i faunom.
U izvesnom smislu, SCAVENGERS REIGN bi se mogao definisati kao beskonfliktni AVATAR jer su junaci koji su pali s neba na planetu okrenuti pre svega svom opstanku, a zatečene biljke i životinje imaju neki svoj život i vrlo malo se aktivno bave ljudima, iako ima tu itekako interakcije.
Stil je klasičan, ali je dizajn briljantan, i u tom segmentu SCAVENGERS REIGN zapravo uspeva da izgradi imaginarij koji ne zavisi previše od neposrednog razvoja priče već može sebi da dozvoli faze u kojima se nešto dešava a onda se malo ne dešava, kao i to da zapravo serija nema ciljeve i transformacije junaka u klasičnom smislu, premda svega toga ima pomalo.
U tom pogledu, SCAVENGERS REIGNu se može spočitati da je suštinski nezainteresovana serija za priču i zaplet i da se pre svega bavi stanjem i situacijom, i to je istina, ali način na koji to radi je impresivan.

Tim Bullock, Justin Drape i Scott Nowell kreirali su izvanredan australijski sitkom 30 SECONDS smešten u svakodnevicu marketinške agencije. Ovo je tema koja je pomalo interna tema filmskih reditelja pre svega i oni su zbog svojih iskustava u tom svetu poprilično zainteresovani za nju. Međutim, to ne znači da ova tema ne rezultira i dobrim ostvarenjima, setimo se serije MAD MEN ili filma 99 FRANCS.

Osnov su naravno dobro postavljeni likovi čiji odnosi mogu da se odigravaju u formi sitkoma i inteligentan humor. Toga u ovoj seriji ima, tako da je maltene neprijatno koliko ona lako uspeva da ispuni sve svoje ciljeve i da na kraju postane nešto što maltene prihvatamo zdravo za gotovo.

Glumci su izvanredni, režija je efikasna ali i prilično nadahnuta za okvire formata i što je najvažnije, sve se kreće brzo, tako da se eventualni promašaji u humoru ni ne osete.

Verovatno bi trebalo da me je sramota, ali nisam čitao Isaaca Asimova, skoro nimalo, mada voleo sam da vidim njegove ekranizacije. I, ROBOT mi je bio kul u svoje vreme a КОНЕЦ ВЕЧНОСТИ je zanimljiv eksces. Gledao sam još neke kojih se manje sećam.

Otud, kad sam krenuo da gledam veoma luksuznu ekranizaciju njegovog FOUNDATIONa koju je snimio Apple, počev od spektakularne epizode koju je režirao Rupert Sanders, imao sam pomešan osećaj. S jedne strane, evidentan je natprosečan trud koji je uložen, Sanders je izuo prvu ali su svi ostali takođe jako ozbiljno snimili svoje epizode. Glumci su izuzetni, scenografija je prvoklasna, sve je to onako na najvišem mogućem nivou. Jedino što nisam uspeo da ukačim je - gde tačno sad ovo nadrasta neku tipičnu space operu i postaje klasik SFa.

Čini se da su David Goyer i Josh Friedman kao kreatori sve uradili dobro, izuzev što ja - koji nisam čitao roman - ne uspevam da ukačnim po čemu se ova serija, osim po izvedbi, razlikuje od ostalih space opera koje smo imali priliku da gledamo.

Zašto to pitam? Pitanje nije zlonamerno, ali sagledavam ga reputaciono u odnosu na Asimova, Da li njegovo delo gubi na toj ideativnosti kroz adaptaciju ili je zapravo i nema? Ne znam odgovor, ali moj utisak tokom gledanja prve sezone ove serije je bio pre svega da sam uživao u jednoj sjajno realizovanoj space operi, a nimalo da je to delo velikana SFa.

Možda je Asimov velikan u drugim delima, a ne u ovom, možda je ta veličina nestala u adaptaciji, ne znam, ali što se televizije tiče, Apple se ovde svakako nije ogrešio.

Odgledao sam prvih šest izbačenih epizoda zadnje sezone Sendmena.

Meni ovo deluje solidnije nego prva sezona, koja je možda i previše proširivala radnju prvog stripa. Druga sezona mahom skraćuje sve digresije koje se nisu odnosile na glavni tok ranje i objedinjuje nekoliko bitnih ženskih likova u jedan, što je solidno rešenje, mada ne i najlogičnije u character developmentu Drima. Ali dobro, kako god, verovatno ne bi bilo preterano filmično da su otišli u sitna crevca kao u filmu i udarili samo po suptilnim naznakama, to baš niko ne bi uhvatio u ovoj formi.

Drago mi je da se pokazalo da neke potpuno promašene stvari iz prošle sezone, npr. homoseksualni odnos Drima i Hoba Galdinga, zapravo nisu vodile nikuda. Tih LGBT momemanata ima znatno manje, uglavnom su se zadovoljili da ubace Wandu iz nepokrivenog i izbačenog Game of You u glavni tok priče. Ali zato crnih likova ima više nego ikad, bukvalno su cela postava serije sem par likova crnci, što izgleda krajnje komično.

Bacam se danas na Squid Game sezonu 2 i 3.

Solidne su Squid Game sezona 2 i 3, odgledao sam ih za vikend. U principu, to je samo još more of the same, varijacija na poznatu temu, onaj ko očekuje više od toga ili neke dublje odgovore, pomeranje radnje na novo težište, ostaće razočaran. Kraj je manje više očekivan, s tim da ga kameo Kejt Blanšet diže na višu notu.

Počeo sam One Piece, solidno mada ipak za mlađu publiku.

ЗАМЕРЗШИЕ је ruska kriminalisitčka serija koju je Adilkan Jeržanov samo režirao, što ne znači da nema njegovog autorskog pečata u njenom izgledu.

Maksim Ivanov, jedan od scenarista i kreatora je odranije poznat organima po seriji НУЛЕВОИ ПАЦИЕНТ gde je bio pacijent. No, Jeržanov je jedino ime iz ove ekipe koje sam zaista znao.

I u tom pogledu, ЗАМЕРСШИЕ je masterclass u odnosu ne televizijske projekte koje je recimo radio Jurij Bikov, sa kojim Jeržanov deli određene poetičke sličnosti ali i sa kojim ima dosta razlika.

Za razliku od Bikovljeve serije МЕТОД kojoj je najsličnija, ЗАМЕРЗШИЕ donosi visoku estetizaciju koja proističe iz materijala koja je kod Bikova, istini za volju, uvek delovala nakalemljeno i nevešto izvedena.

Jeržanov ovde pokazuje energiju ali i zanatsku veštinu koja ga smešta u sam vrh ne samo ruske već i evropske televizije. Ako imamo u vidu šta je Issa Lopez snimila pre NIGHT COUNTRYja a kako je on posle izgledao, nema nikakve sumnje, da je Jeržanovljeva serija bliže nivou četvrte sezone TRUE DETECTIVE nego onome što je recimo ona radila pre.

Naravno, ЗАМЕРЗШИЕ nije na nivou TRUE DETECTIVE međutim ova komparacija služi da pokaže koja je njegova startna pozicija u odnosu na ulazak u taj milje.

Ono što je kod Jeržanova osnovno jeste da prenosi entropičnost svog pogleda na svet u ovu misteriju o serijskom ubici smeštenu u zaleđenu rusku provinciju. I uprkos tome što u jednome trenutku scenario kreće uporedo da prati i detektiva i manijaka, a manijak je poslovično istovremeno lud i superiorno organizovan itd. Jeržanov uspeva da iz svega toga izvuče jasnu karakterizaciju, i da ovu konstrukciju suštinski uspešno privede kraju.

U uslovima zahtevanog mejnstrim televizijskog ugođaja, Jeržanov suvereno vlada stvarima, i tu nema grešaka, podela je izuzetna, glumačka igra je dobra, direktor fotografije Nikolaj Bogačjev koji je inače snimao i МЕТОД uspeva da odgovori svim zadacima na najvišem nivou.

Serija je tenzična, izvanredno izgleda i šteta je što zbog trenutne situacija verovatno mnogim gledaocima neće biti dostupna.

Kada je 2019. izašla serija TOO OLD TO DIE YOUNG koju su kreirali Nicolas Winding Refn i Ed Brubaker, pogledao sam prvu epizodu i odlučio da je ostavim za neke bolje dane ali da je nekada svakako pogledam.
Sada su ti dani došli, da li su bolji veliko je pitanje.
U svakom slučaju, TOO OLD TO DIE YOUNG je serija koju svako treba nekada u životu da pogleda, iako posle tog iskustva neće nužno biti bogatiji.
U osnovi, ovo je jedan relativno klasičan ali hibridizovan krimić, sa nekim lynchovskim arty ekscesima koji je izveden u veoma slow cinema maniru. Scenario za prvu epizodu ima 63 strane što je manje od sat vremena u američkom televizijskom vremenu (kod njih su scenariji duži od proporcije minut - strana) a traje sat i po vremena što znači da je sve upola sporije, jednim delom intervencijom u inscenaciji, tempu ali i opširnosti samih scena.
Bilo bi nepravedno reći da jedno ovako estetizovano delo nije montirano, i svakako ovo sve što se tu dešava nije slučajnost, ali postupak inscenacije je unekoliko bliži konvenciji od odnosa prema ritmu, tako da je rezultat galerijski krimić.
U ovih deset epizoda Refn i Brubaker lutaju, od nekog metaserijala, sa kontinuitetom na nivou sezone, pa i detalja, do case of the week dramaturgije, u svakoj epizodi gledaoce čeka nešto neočekivano, pa u izvesnoj meri možemo reći da se među neočekivane stvari ubrajaju i jako uspele epizode.
U ovoj seriji nema u suštini besprekorne epizode jer je prosto ta artificijelnost postupka duboko kontraindikovana, ali svakako prva, treća, četvrta, peta, sedma bi zaista mogle biti neka skraćena verzija kojoj bi se nestrpljiv gledalac mogao podvrgnuti.
Darius Khondji je slikao ovu seriju, mahom u svitanje neona, u noćima punim detektiva, tu je Miles Teller, Jena Malone, John Hawkes, meksički karteli, jamajkanski dileri, jakuze sklone fetišizmu, čitav asortiman izopačenih mentola koji svakako evociraju Brubakerove edgy stripove, dakle, ima tu šta da se vidi.
Otud, polarizacija između onih kojima je ovo nešto najveličanstvenije ikada snimljeno i onih kojima je ovo najveća nebuloza ikada zapravo nije realna. Ova serija je negde između ta dva ekstrema, iako ih verovatno dotiče - jedan u ambiciji, drugi u rezultatu.
U izvesnom smislu, ovde je Refn na teritoriji filma DRIVE, s tim što je tamo art house ipak samo bio sporedni začin. Ovde je temeljni zahvat, ali opet ne u meri da sve preraste u ONLY GOD FORGIVES. No, svakako Miles Teller i ostali glumci ovde vide priliku da se dokažu na art terenu u pauzi tumaranja kroz mejnstrim projekte.
Ima jedna scena u kojoj William Baldwin masturbira u bioskopskoj sali. To toliko traje da čovek krene da razmišlja da li je on dok je to snimao imao nadu da će ga to spasiti od daljeg grinda po pasivnim krajevima i možda vratiti u neku mejnstrim cirkulaciju?
Na kraju je sudba kleta ipak bila neumoljiva, završio je u JUŽNOM VETRU jer TOO OLD TOO DIE YOUNG nije imao tu trakciju da ga vrati na stabilniju holivudsku nadnicu.
U tom smislu, Refn nije doneo profit svojoj ekipi, ali nije im ni naškodio, ova serija je dovoljno upečatljiva da će sasvim sigurno i u decenijama koje dolaze imati svoje zagovornike.
E sad, serija koja je cela puštena istog dana proizvela je takav efekat da sam između prve i ostalih epizoda napravio pauzu od šest godina, to je isto vrlo indikativno, ali se takođe ne dešava često.

Kada je izašla nova serija Lene Dunham, uprkos tome što je ona posle serije GIRLS snimila neke vrlo zanimljive stvari i proširila područje svoje borbe, uključujući i pilot jednog istinskog mezimčeta sadašnjeg Peak TV crowda, a to je pilot serije INDUSTRY, postavilo se pitanje gde se ona nalazi u odnosu na njen prvi HBO uspeh.

Kratak odgovor na to je da u GIRLS Lena Dunham pokazuje da zna kako izgleda HBO serija, dok u TOO MUCH pokazuje da zna kako treba da izgleda Working Title produkcija, jer je svoju novu seriju snimila za ovu kuću, za koju je prethodno radila i film CATHERINE CALLED BIRDY.

Dok je CATHERINE CALLED BIRDY uprkos ukupno uzev pozitivnom utisku bio ipak manji domet od BLACKADDERa, u domenu komične dekonstrukcije Srednjeg veka, jednim delom jer se podvrgao jakom Wokeovanju, u TOO MUCH mi imamo jednu uspelu varijaciju na NOTTING HILL gde Lena Dunham svesno ide korak po korak stopama Richarda Curtisa.

U tom smislu, zanimljivo je da je TOO MOO MUCH do te mere zaokružena serija, za razliku od GIRLS, da je moguće ali je verovatno i besmisleno da dobija novu sezonu jer je prosto Curtis ispraćen do kraja. Pored filma, Curtis jeste velemajstor i britanske televizije, ne smemo to zaboraviti, ali nikako ovakvih formata kojih se laća Lena.

Ono gde Lena jedino ne dobacuje do ideala Working Titlea ispričanog njenim sredstvima, jeste to što njena serija suštinski ne definiše epohu na način na koji su to ranije radili Working Title i Merchant Ivory gde su jedni stvarali sliku britanske prošlosti a drugi svakodnevice. Ruku na srce, Lena Dunham jeste taj zadatak obavila u GIRLS, to joj nije nepoznato, ali njena Britanija ipak već jeste mešavina onoga što je moderan svet sa svojim vrednosnim idiosinkrazijama, i bavi se jazom između Working Title slike Britanije koju je za jednu mladu Amerikanku već doneo film i onoga što ona "zaista" jeste, iako ona na kraju - ipak ostaje konstrukt, unutar okvira Working Title estetike.

Na površini, sve ono što znamo kod Lene Dunham je i dalje tu. Ona nije više svoj alter ego plus sized devojke koja želi da nađe ljubav, seks, provod i pokušaj da se ostvari. Sada to igra HBO glumica Megan Stalter i ona je zaista u svakom smislu vrlo sugestivna kao alter ego Lene Dunham ali ne samo u onom lakom aspektu sličnosti - dakle kao plus sized komičarka - već zbog toga što postigne onaj efekat iz GIRLDa da deluje kao da je autorka serije. Naime, Lena Dunham je u GIRLS, jednim delom jer smo mi znali da je ona autorka serije (mada nije ni pisala ni režirala sve sama) uspela da postigne taj efekat da sve što kaže ili uradi deluje kao da ona to stvarno misli, kao da je ona za jedan stepen autentičnija od, inače odlične, glumačke ekipe.

Megan Stalter iako nije scenaristkinja, niti kreatorka, uspela da ponovi to isto. I ona uspeva da kao njen alter ego ima taj jedan stepen više ubedljivosti kao nosilac kreatorkinih ideja.

Seriju su kreirali i pisali Lena Dunham i njen partner Luis Felber koji je bio zadužen i za muziku koja igra značajnu ulogu u seriji jer je glavni junak pevač i autor jednog indie benda. I u promociji serije se insistiralo na tome kako je TOO MUCH u nekoj meri isto proživljena stvar kao što je to bio utisak kod GIRLS.

Sa tim stalnim prebacivanjem priče na autobiografsko polje, Lena Dunham se neprekidno, sad već decenijama igra sa nama. Međutim, to dovodi do jednog ozbiljnog problema. Naime, gubeći vreme na te suštinske nebitne stvari i baveći se njom, mi gubimo iz vida da je ona pre svega, da ne kažem, iznad svega jedna briljantna rediteljka.

Dakle, još od filma TINY FURNITURE pa i pre njega, jasno je da je Lena Dunham uz sve karakteristike njene ličnosti, njenog rukopisa, njene sposobnosti kao ono što stand uperi rade na sceni kanališe u dramski program, pre svega izuzetna rediteljka.

I TOO MUCH je zapravo mnogo slojevitije delo u odnosu na ono kako ga svi doživljavaju, i sigurno predstavlja korak napred u odnosu na GIRLS, na nivou te sofistikacije - iako je i ta serija bila izuzetno zrelo režirana zahvaljujući njoj.

Sve ove ravni značenja, ravni žanrovske konvencije, vizuelna artikulacija svega toga, meni su iskreno mnogo zanimljivije od polemika o ličnosti Lene Dunham i toga da li ona drži prst na pulsu savremene publike. Otud, koliko god da mi je drago što TOO MUCH postoji i što je ovako uspela serija, isto tako bih voleo da se nastavi taj niz njenih iskoraka izvan ovog kruga, baš na onaj način kakvi su bili INDUSTRY pa u izvesnom smislu i GENERA+ION.

U tom smislu, TOO MUCH je serija koja je dovoljno bliska GIRLSima da ispuni očekivanja publike koja identifikuje autorku sa time, ali je suštinski duboko različitia pre svega u samoj dramskoj postavci i konstituisanju celokupne dijegeze.

Činjenica da se Lena Dunham vraća na mesto prvog uspeha po izvesnim osobinama ove serije ne znači da i njome ne proširuje područje borbe ali i da ne rizikuje da će ova serija biti nešto što če deo njenih fanova voleti da mrzi.

Ostajemo na evroazijskom vektoru sa franuskom serijom INFINITI koju su kreirali Stephane Pannetier i Julien Vanlerberghe.

Ova serija bi se najbolje mogla opisati kao whodunit sa atmosferom CAPRICORN ONEa, s tim što ovde imamo i dodatni element hard SFa, sa sunčanim olujama i svim onim tipičnim konsekvencama koje se javljaju u takvim narativima.

SF element je idejno temeljan ali narativno sporedan, i ovaj spoj istrage ubistava i CAPRICORN ONEa je ipak osnov, a tu zaista čovek nema šta da ne voli.

Priča je smeštena u Bajkonur odakle se lansiraju Sojuzi kojima se oprema ISS. Odatle se i rukovodi dešavanjima na ISSu. Kada jedna rutinska dostava putem automatski vođene letelice dovede do havarije na ISSu, uporedo kreću pokušaji da se dokuči šta se zbiva u kosmosu i koliko je nesreća bila fatalna, dok se uporedo u okolini Bajkonura pojavljuju leševi astronauta koji naprosto ne bi trebalo da budu tu.

Bajkonur je u kolapsu i likvidaciji, što otežava istragu ali ruske vlasti i dalje ne daju kazaškim policajcima da se slobodno kreću. Međutim, sudbina ubrzo stavlja francusku astronautkinju koja je ostala na Zemlji zbog psihičkih problema i kazaškog inspektora na isti zadatak, i ubrzo u sve se uključuje koloritna ekipa u rasponu od ruskog odreda smrti koji sklanja nezgodne dokaze, šamana u radioaktivnim pustarama Kazahstana, raznih rezigniranih ljudi iz raznih svemirskih programa.

Danijar Alšinov, kazaški superstar igra inspektora, inače po obrazovanju avioinženjer, donosi novu energiju i harizmu u ovu multilingualnu seriju u kojoj se koriste ravnopravno engleski, francuski i ruski.

Kazaške lokacije su senzacionalne, i serija izgleda veoma egzotično, što u spoju sa nesvakidašnjim zapletom i interesantnim miljeom daje veoma dobre rezultate. Reditelj Thierry Poiraud čiji rad mi je bio poznat odranije, i bio je za izbegavanje, ovde ima blokbaster uslove kad je reč o izvedbi, i sve je pošteno izvedeno. Kad je svemir, onda nema space opere i veštačke gravitacije, kad se junaci pobiju na zemlji, onda su se pobili, greške nema, i u tom pogledu, zaslužuje sve pohvale, i ovo je svakako jedna od serija u kojima su reditelji bitno doprineli utisku.

Ja sam inače sucker za filmove i serije o astronautima i uvek ih gledam sa posebnim entuzijazmom, a ova serija mi je u tom pogledu bila naročito zanimljiva jer Bajkonur nije baš nepoznat ni filmu ni televiziji, ali ovakav kakav je ovde ipak nikad nije viđen. Ovo svakako nije poetični Bajkonur iz filma Veita Helmera već jedan težak postsovjetski erodirali kolos.

Ovo je serija u kojoj će ipak mnogo vrednih stvari naći i gledaoci koji se ne oduzmu od sreće kad vide da je nešto o astroautima, a naročito oni koji ne izbegavaju crossover tvrdog krimića i tvrdog SFa.

Odgledao sam drugi deo poslednje sezone Sendmena. Po meni, ovo je solidnije od prve sezone, mada se verovatno neće svideti baš svima jer je iz razumnjivih razloga fokus samo na glavnoj radnji, čime je tempo ubrzan, a melanholično sanjarenje digresija ostavljeno za eventualnu treću sezonu. Još uvek sam pod utiskom da su nešto ovako uspeli da uspešno ekranizuju. Spreman sam čak da retroaktivno oprostim na onoliko proširivanje radnje uvodnog archa na račun skraćivanja ostala dva archa u prethodnoj sezoni. Što ima smisla, jer strip i serija ipak su drugačiji mediji i suptilnost natuknica u stripu možda i nije bilo moguće preneti jedan na jedan.

Sve u svemu, oni koji očekuju celokupnu poetiku Sendmena, kakva je naprimer postojala u prethodnoj sezoni, sa bonus epizodom, možda će ostati blago razočarani, ali oni koji žele "digest" glavne radnje i saznaju o čemu se u ovom stripu zapravo radi, dobiće sa ove dve Netflix sezone prilično dobar uvid.

Gledam MARIANNE
https://www.imdb.com/title/tt10875696/
Ovu mini-seriju sam uzeo jer je na francuskom pa da je slušam, a pored toga je i horor žanr i nema puno epizoda. Radnja se odvija oko mlade i slavne horor spisateljice (zvuči neobično ova konstrukcija) koja od detinjstva ima noćne more, a taj entitet iz snova se aktuelizuje jednom posetom iz njenog rodnog sela. Ta osoba zahteva od nje da nastavi da piše jer kako stvari stoje to pisanje omogućuje realizaciju entiteta po imenu iz naslova serije. Dopada mi se mračna i hladna atmosfera malog mesta na obali mora. Takođe, izvođenje malo poznate glumice Mireille Herbstmeyer koja tumači negativku je zaista sjajno, deluje zastrašujuće, kao iz noćne more. Videćemo šta će doneti preostalih pet epizoda, za sada zlo ne spava.

Ja sam odgledao Dead Mountain: Pereval Dyatlova, izuzetnu rusku mini seriju koja se bavi mogućim scenarijima misterije Đatlovog prolaza. Mogu da preporučim, pravo osveženje nakon ovih zapadnjačkih fejlova koje sam pokušao da gledam u poslednje vreme. 

Actually... 


Rusi nemaju glas "đ" onako kako ga mi imamo. Oni imaju umekšavanje suglasnika u određenim slučajevima ali i onda "d" ne bi prešlo u "đ" kakvo mi imamo već u nešto bliže glasu "dz". U ovom slučaju pravilna i tačna transkripcija je "Djatlovljevog prelaza"

Učio 4 godine ruski ali zaboravio gramatiku. Hvala na ispravci.

Ма, ја сам учио осам и заборавио сам МНОГО више од тебе, али радим са женом којој је Руски скоро па опсесија и онда морам да се држим највиших доступних стандарда     

Hm, meni je ovo sumnjivo, jer DJ je u kasnom 19 veku zamenjeno sa Đ i, po pravopisu Matice srpske, više se ne koristi, tj. nije ispravno!!

Verovatno hoće da kaže da se ni ne čita i piše sa Đ već bukvalno DJ. Kad bih ti izgovorio shvatio bi, teško može rečima da se opiše jer mi po difoltu DJ čitamo kao Đ.

Znam, ali kažem, po našem pravopisu DJ ne postoji i zamenjeno je sa Đ, tj. čita se i piše samo kao taj glas, nikad odvojeno.

Da, da, da, zato sam i napisao dj, da bude jasno da se čita kao "d" i "j" a ne kao đ. Ja inače uvek koristim "đ" i nikada ne pišem "dj" za "đ". Petronije je sve skapirao. Da umem, iskucao bih ovde kako to ide po IPA standardu, ali ne umem 

Petronije oće reći da postoji bolja serija od True Detective!?!?!?! 

Pa ako analiziramo sve sezone, skoro svaka serija je bolja od True Detective. 

Quote from: Meho Krljic on 31-07-2025, 11:42:42Da, da, da, zato sam i napisao dj, da bude jasno da se čita kao "d" i "j" a ne kao đ. Ja inače uvek koristim "đ" i nikada ne pišem "dj" za "đ". Petronije je sve skapirao. Da umem, iskucao bih ovde kako to ide po IPA standardu, ali ne umem 

IPA standard nije po pravopisu!! 

IMDB stavio True Detektiv na tek 44 mesto najboljih emisija ikada. Bata sprema da se samoubije!!   

https://www.imdb.com/chart/toptv/

Quote from: dark horse on 31-07-2025, 12:18:15IPA standard nije po pravopisu!! 

Pa nije po srpskom pravopisu jer nije, jelte, srpski standard. Važno je da smo se razumeli i da sada svi znamo kako se izgovara "Djatlov". I da smo skrenuli više pažnje na tu seriju nego što bi možda bilo inače normalno na ovom forumu.

Quote from: Meho Krljic on 31-07-2025, 12:32:56I da smo skrenuli više pažnje na tu seriju nego što bi možda bilo inače normalno na ovom forumu.

Što ne znači da nije zasluženo. 

skidam seriju, spreman za odbranu TD!

A moja Marianne nikoga ne zanima, bitniji vam ruski od horor serije. 

Ne zanima nikog ni moj Sendmen, a čekali smo na ovo skoro 30 godina!!   

Quote from: dark horse on 31-07-2025, 13:38:48Ne zanima nikog ni moj Sendmen, a čekali smo na ovo skoro 30 godina!!   

Razumem te. Ja još ni strip nisam pročitao (ako je reč o istoj stvari).

Jeste. To je ekranizacija.

Djatlovljev Prelaz ima elemente okultnog horora i SF-a.
Za tog Sendmena nikad nisam ni čuo i baš sam se iznenadio da se neko toliko oduševljava meni nepoznatom serijom.  
A zaplet Marianne nije po mom ukusu te je verovatno nikad neću ni gledati, osim ako je slučajno ne "uhvatim" na TV-u pa se zainteresujem.

Poštujem različite ukuse. Ako je okultni horor ide na moju watch listu od par hiljada naslova, mada lično ne volim kako ruski zvuči. Al ako je baš dobra serija tog tipa možda i pogledam. I plus što je mini-serija jer za one duže nemam više živaca.

Eto, sad ste informisani pa imate dobru priliku da popunite rupe u SF (u širem smislu) obrazovanju!!

Hoćemo...kad-tad. I čestitke na promeni nicka. 

sendmen...izdržao 14 minuta prve epizode/pilota
strip...možda 2 3 stranice
idi begaj

Radovan III - ABVGDĐ

Jel bilo ovako nekako? 

U Refnovoj seriji COPENHAGEN COWBOY nema kopenhaških kauboja. Međutim, ima Srba u meri koliko ih je bilo u trećem PUSHERu, tako da ovo treba pogledati kao srpsku televiziju mnogo pre nego nordijsku ili delo velikog autora.

Iskreno, posle gledanja ove serije, ono što mi je ostalo najefektnije upravo jeste taj jugovićki momenat. Naša dijaspora je dala dosta jakih nordijskih glumaca i ovde su se prošetali i Zlatko Burić i njegova žena i Slavko Labović i nova nada Angela Bundalović.

Priča ne postoji u klasičnom smislu, odnosno postoji sklop događaja ali skoro u potpunosti lišen narativnog zamajca. U njegovom centru je devojka koja se smatra jurodivom i taličnom. Niz opskurnih osoba, mahom iz danske jugo-mafije je angažuje da im donese sreću kad su u problemima, kako ličnim tako i profesionalnim a umesto toga ona donosi oganj i osvetu.

Kad se ovako prepriča, čovek se upita gde bi ovako nešto moglo da zapne. I u izvesnom smislu, ova serija zapravo ni ne "zapne", ali svakako da ko god se opredeli neće baš gledati ovo što sam ja ispričao. Naime, ovde Refn ulazi u neko nadlinčavanje sa samim sobom, samo bez one rediteljske perfekcije koja je krasila Lyncha (a koju Refn prosto nikada nije ni imao) i onda ono što dobijamo je pre svega neki audiovizuelni experience koji ugrubo prati opisanu priču.

Uživanje u tom experienceu je zaista individualna stvar i podjednako lako mogu zamisliti nekoga kome je ovo budućnost televizije kao i one koji misle da je ovo njen sunovrat u neutemeljenu pretenziju čiji je rezultat potpuna nebuloza. Rezultat je negde na sredini ali sa tendencijom da vuče prema nebulozi češće nego što bi trebalo.