ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pogledao sam i drugu sezonu serije FOUNDATION ali i dalje se nisam zainteresovao da pročitam roman.

U drugoj sezoni, sapunica kreće da se penuša, sukobi se izoštravaju iznutra i spolja, više je akcije, više preokreta, i sada je to još punokrvnija space opere od one koja je bila u prvoj sezoni.

I dalje prva Sandersova epizoda ostaje nedosegnut prestige artefakt kao uostalom i sve vreme, ali produkcija je i dalje impresivna, sve to i dalje jeste vrhunski produkt u svom žanru.

Ono što je ipak vredno hvale u FOUNDATIONu jeste da uprkos tome što je svako svakoga masu puta izneverio, prevario, ubio i vratio iz mrtvih, priča i dalje može da se prati i nije se pretvorila u atraktivnu salatu od događaja.

Videćemo šta donosi treća sezona.

Ah, jebiga. Mora da vidim koliko to ima epizoda i MOŽDA da probam.

The Outsider

Ekranizacija Kingove knjige u formi serije. Ne znam koliko verno prati knjigu, serija počinje dosta dobro ali kako se približavamo raspletu to postaje sve slabije i slabije. Da ne spojlujem sad, u startu imamo zlikovca koji deluje kao da ima plan, a skonča prilično, pa, obično. Mislim, to je kao neko univerzalno zlo, prisutno svuda u svetu, a na kraju kamen reši stvar. Može da se gleda, mogao bih reći da donekle i vuče da se gleda dalje, iako ima nekih epizoda koje su previše razvučene, al poslednjih par epizoda sam više pogledao jer sam prethodno investirao dosta vremena u ovu seriju.

Gledao sam to čim je izašlo, dobro počinje ali se razvija i završava kao obično sranje.

Znači isto kao i Under the dome (meni jedan od omiljenih Kingovih romana, a serija skoro da nema veze s filmom).

John Wells nije sinonim za kriminalističku seriju iako je proizveo jednu od najboljih u istoriji, ANIMAL KINGDOM, a potpisuje i jednu od najdugovečnijih i najkultnijih policijskih serija našeg doba - SOUTHLAND. Pa ipak, nije prvo ime koje padne na pamet kad se pomene ovaj žanr.

To svakako nije ni Mark L. Smith koji se posle lutanja po hororima, stabilizovao kao hroničar kolonizacije Divljeg Zapada u filmu REVENANT i seriji AMERICAN PRIMEVAL, koja je zaista redefinisala neke pojmove.

Međutim, čini se da je John Wells kao čovek koji je uspeo da dovede neke kriminalističke serije do samog vrhunca žanra, u slučaju serije UNTAMED nije nimalo kreativno doprineo. Dakle, nema ovde epizoda koje je on pisao i režirao. Sve je napisao Mark L. Smith sa Ellie, režirao je neki narod s call sheeta za serije, a najviše je podbacio Thomas Bezucha koji je pre neku godinu pokazao kako može da fino zakuva u filmu LET HIM GO.

Ipak, UNTAMED nema ni jedno jedino obeležje Wellsovih scenarija, nema tog spoja socijalne slojevitosti, psihološke složenosti likova koja čini seriju održivom, nema te visceralnosti, smisla za humor, za eros i tanatos. Nema onih rešenja koja su vremenom usavršavana (setimo se serije SMITH koja je ukinuta ali u kojoj je Wells usavršavao ono što će postati ANIMAL KINGDOM), nema ništa od Wellsovih temelja.

S druge strane, iako se dešava u nacionalnom parku, nije svaka vetrometina prostor nekih primalnih civilizacijskih transgresija, i Smith ovde konstruiše jednu mlaku misteriju u kojoj se ishod vidi iz daljine, što meni nije problem jer ni ne gledam serije da bih bio iznenađen, već da vidim koliko će vešto biti izvedeno to što treba. Nažalost, ovde je zaista slabo izvedeno. Poslednja epizoda gde shvatimo šta se zbilo je zaista prilično trapavo iskustvo.

Ako imamo u vidu da ova serija ima u sebi jednu "ličnu" priču glavnog junaka, činjenica da je serija naručena za novu sezonu, implicira kao da sad ovo može prerasti u neki nacionalnoparkovski procedural, u kom sticajem okolnosti glume nekadašnje filmske zvezde Eric Bana, Rosemarie DeWitt i Sam Neill.

Svi oni su dosta pristojni u svojim ulogama ali ne mogu reći da su doneli svoj A-game niti baš mogu da vidim u šta bi ga investirali.

UNTAMED, za razliku od tipične Wellsove produkcije, pre svega ne pokazuje održivost da se radi na više sezona. I u tom pogledu ovaj projekat je dominantno Smithov. Na neki način, svoju virilnost na Netflixu Wells pokazuje diskretno preko Molly Metzger, prvo od njene serije MAID gde je režirao najbitnije epizode, a posle i njenin solo projektom SIRENS gde vidimo gde je ona pekla zanat i gde je učila posao.

Nažalost, Smith je pokazao da nije prošao takvu školu i UNTAMED je za početak jedno igranje televizije od strane ljudi koji su došli s filma, sticajem u okolnosti, u produkciji možda i najvećeg živog poznavaoca serijske forme.

The Undoing
https://www.imdb.com/title/tt8134470/?ref_=nv_sr_srsg_0_tt_8_nm_0_in_0_q_the%2520undoing

Krimi drama, mini serija od 6 epizoda. Nicole Kidman je uspešna terapeutkinja. Desi se ubistvo, muž je osumnjičen. Hugh Grant je sjajan u ovoj dramskoj ulozi. 8/10

Quote from: Truman on 04-08-2025, 21:50:12Znači isto kao i Under the dome (meni jedan od omiljenih Kingovih romana, a serija skoro da nema veze s filmom).

Ima i film? 

Quote from: Onaj stari Sendmen on 11-08-2025, 05:08:02

Quote from: Truman on 04-08-2025, 21:50:12Znači isto kao i Under the dome (meni jedan od omiljenih Kingovih romana, a serija skoro da nema veze s filmom).

Ima i film? 

Pardon, htedoh reći da serija skoro nema veze sa KNJIGOM.

Appleovu seriju INVASION kreirali su Simon Kinberg i David Weil, obojica jaki majstori high concepta.

Ovo je u suštini war of the worlds postavka ali izvedena na luksuzniji način, sa pričama koje se paralelno odvijaju na raznim meridijanima i vanzemaljcima koji su istovremeno pulpy i malo hoće da ujedu ali su malo i enigmatični.

Likovi su zanimljivi, atmosfera je bogato izgrađena kroz evidentan trud svih sektora u ekipi. Glumci su vrlo dobri, režija je produkciono ispraćena.

Pa ipak sve to se na tom nivou i zaustavlja.

Prvo serija nije previše konkretna na nivou priče. Do kraja prve sezone se desi svašta ali vrlo malo toga što je supstancijalno i što je skroz jasno i definitivno.

Očigledno je da su Kinberg i Weil u sve pošli samouvereno, ali i bez pritiska da u prvoj sezoni moraju pružiti neku zaokruženu sliku bilo čega.

Otud, ispratiću ovu seriju dalje ali sa ovim uslovima koje su imali, dobili smo dosta ali mnogo manje nego što bi trebalo.

Seth Gordon je krenuo kao jedan fundamentalno veoma obučen reditelj komedija, posle inicijalnog uspeha sa dokumentarcima, potom se sa serijom FOR ALL MANKIND nametnuo kao prefinjeni televizijski producent, i uradio je u karijeri dovoljno toga da se nadalje moraju pratiti nove stvari koje potpisuje.

Međutim, njegov output je počeo da jenjava u kvalitetu.

Seriju THE NIGHT AGENT po seriji romana Matthewa Quirka sam očekivao sa obazrivom pažnjom jer mi Shawn Ryan u ovom formatu nije ulivao poverenje, međutim, kada sam na dan izlaska pogledao pilot, bio sam blago rečeno sablaznut.

Sticajem nekih okolnosti sam bio primoran da pogledam ovu seriju iscela i mogu reći da mi je prva epizoda u stvari daleko najbolja, a takva je izazivala sablazan.

THE NIGHT AGENT ima u sebi relativno simpatičnu podelu mada bez izrazitije hemije među glumcima ali sa dovoljno šarma da se to može videti kao adut serije. Međutim, režija je bleda i neinspirisana a scenario je toliko slab, da povemeno deluje kao da čovek iznenada krene da gleda neku seriju kada se pređe sa jedne na drugu liniju zapleta.

Pošto je serija na Netflixu i zapravo nije nemoguće da iznenada pređeš sa jedne na drugu seriju, u nekoliko navrata sam proveravao da nisam nešto pogrešno pritisnuo.

Sam zaplet je istovremeno generic i neverovatno nemaštovito sastavljen. Čak i za mene koji ne samo da lako podnosim da je nešto glupo, već u tome mogu i da uživam, THE NIGHT AGENT zalazi u neke skoro pa neprihvatljive sfere.

U produkcionom pogledu, ne može se reći da je serija u nečemu oskudevala per se, ali pošteno je kontatovati da ne izgleda ni približno onako kako bi trebalo.

Tim pre je solidan uspeh ove serije i kod publike i kod kritike teško objašnjiv i sugeriše da je Netflix pogodio trenutak jer su mnogo bolje serije ovog tipa bivala bez problema sahranjivane na network televiziji.

Убить Риту je ruska serija u kojoj se na određeni način susreću BREAKING BAD i Stieg Larsson, ali mnogo više na način kako je Lisbeth Salander recimo bila prikazana u ekranizaciji Fede Alvareza nego na stranicama romana ili drugim ekranizacijama.
Ovo je zanimljiv spoj te dve dosta bitne kriminalističke franšize našeg vremena i u izvesnom smislu spada u transgresivnije i kreativnije primere ruskog televizijskog krimića.
Uprkos tome što je isključivo rediteljka ove serije i nije bila umešana u kreaciju i nije potpisana na scenariju, moram da istaknem Mariju Agranovič kao ipak remeljnu autorku ovog projekta jer je njegova snaga pre svega u njenoj izuzetno propulzivnoj egzekuciji i vizuelnoj dinamici kako u pogledu same radnje, tako i dizajna, odnosnu u glavnoj ulozi Jevgenije Boržih, koja kanališe Charlize Theron u ulozi antiheroine koja nije srela nevolju u kojoj nije prepoznala priliku da učestvuje.
Sporedni igrači oko nje, među kojima ima i prekaljenih filmskih faca poput Danijala Alšinova, uspešno joj pariraju ali je ona tu glavna i zaista ovde je pokazala da može da iznesu žensku rolu lucbessonovskog kanonskog kalibra.
Sama priča tiče se junakinje hemičarke koja je u bekstvu posle jednog incidenta u prošlosti i kreće se sakrivena iza lažnih identiteta, vrlo često se uplićući sa mutnim likovima, kako iz sveta kriminala tako i sa onima iz službi bezbednosti, kao i sa onima koji te dve stvari ne razdvajaju kao kafu i kiselu vodu.
Poznavanje hemije daje joj naravno jamesbondovske sposobnosti da se izvuče iz nevolje, a još više da je izvede, i to seriji daje jedan vešto integrisan gotovo MacGuyverovski momenat. U tom smislu, serija ima high concept koji bi u normalnim okolnostima mogao rezultirati nekim američkim rimejkom.
Rita je sjajan lik i osam sati provedenih sa njom nije bačeno. Bilo bi lepo da nekad dobijemo još toliko.

Odgledah sa gospođom 2 sezone latinoameričke fensi sapunice Fake Profile. Očekivano, serija je na nivou zapleta i glume totalno retardirana. Ajde gluma i nekako, podnošljivo je, ali scenario je tragikomičan. Ovo je suštinski telenovela pa ko nije spreman da podnese tu žrtvu zarad nekih lepših stvari ne treba ni da ulazi u ovu priču. A te stvari su prvenstveno lepe žene i muškarci, kojih ima na izvoz. Glavni glumački par je naravno najlepši, cura je bukvalno boginja, čovek je se ne može nagledati. Baja je isto opak, mada mi je previše ulickan, mišići isečeni od hemije, kockasta vilica, ali ok, gospođa se nije žalila. Pored njih, tu je čitava plejada zgodnih i lepih žena i muškaraca koji se, pogađate, vrlo često međusobno seksaju, minimum 2 do 3 puta po epizodi. Scene najčešće nisu previše eksplicitne, mada ima i izuzetaka, a pored strejt seksa ima dosta i gej scena, kao i jedna lez romasna, u najboljoj Netflix tradiciji, svega po malo za svakoga. Pored toga, sve je maksimalno napucano u smislu produkcije, sve se dešava na atraktivnim lokacijama, vile, bazeni, klubovi, plaže, itd. a sastavni elemeni radnje su i ubistva, izdaje, prevare i slične situacije koje se podrazumevaju u ovakvim serijama i koje se dešavaju vrlo često, praktično svako malo neko nekog zajebe, ubije, ili se makar dobro poseksaju. Max jedna epizoda dnevno za kraj radnog dana punog stresa od posla i obaveza, dve su već previše.     

Zaboravih da smo u vortex latino serija upali sa Alpha Males, mislim španskom komedijom koju mi je neko preporučio, koja ima mana ali je vrlo dinamična sa povremeno dobrim humorom i dosta lošom glumom, a bavi se generalno problemima modernog doba koje imaju ljudi srednjih godina. Ovo mogu čista srca da preporučim, pogotovo što epizode traju 30-ak minuta (isto je i za gore opisanu).

Trenutno pratim Counterpart, prilično dobro za sada. Malo premisa podseća na Grad i grad Čajne Mjevila, ali osnovne ideje nema dalje velikih sličnosti.

Nova HBO mini serija TASK je nešto najbliže True Detective S01 što sam do sada pogledao. Suštinski se razlikuju u tome što je TD misterija dok je ovo klasična krimi drama, gde se glavni događaj prikaže gledaocu u prvoj epizodi, a zatim se prati razvoj događaja. Pored main plota, dosta prostora zauzimaju priče i drame protagonista, za moj ukus malo previše krupnih kadrova i teških priča, ali vrhunska gluma apsolutno svih likova to uspeva da anulira. Lokacija nije ni blizu juga (Pensilvanija), nema ezoterije i mistike, ali tu je američka sirotinja, životarenje bez perspektive, bajkeri, drug wars, šume i močvare, isti vajb. Pogledao sam samo 3 epizode ali nema greške ovde, definiticno must watch na ovu krizu.

Druga sezona serije INVASION nažalost, ide po istom slow burn principu kao i prva ali sa tom razlikom što u njoj ima znatno manje mistike, i što se više upliću ljudi sa vanzemaljcima, nekako vanzemaljci postaju sve manje interesantni i strašni.

U tom pogledu ova sezona se oslanja na glumce, na production value, i to nisu mali atributi, daleko od toga, ali u pogledu priče, kada je morala da pokaže deo karata, pokazala je da nije imala neke naročite adute.

Imao sam neka dobra iskustva sa australijskim serijama u poslednje vreme.

Nažalost, serija C.A.U.G.H.T. koju kao autor potpisuje Kick Gurry, uprkos tome što je za kameo uloge privukla Seana Penna i Susan Sarandon da igraju sami sebe, i neke dobre australijske face kao Alexandera Englanda ili Bryana Browna da igraju lokalce, ipak nema previše smisla.

Humor je usiljen i nije efektan. Serija je pokušala da bude vizuelno artikulisana ali zapravo nema rediteljka rešenje pa na kraju ispada krajnje artificijelno.

Što se mene tiče, sve što je gađala, uspela je da promaši.

Pilot IT: Welcome to Derry je baš razočaravajuć. Još u temi sa trejlerima sam izrazio osnovanu sumnju da će HBO ovo zajebati, ali nisam se nadao B produkciji. Castle Rock S01 ostaje neprikosnovena kingovština među tv serijama.

Odgledao sam dve sezone LUPIN-a u cugu. To mi govori da je serija pitka, zabavna i lepo sklopljena. Omar Sy je vrlo dobar kao veliki ljubitelj džentlmena-lopova koji pritom ima i neke neraščišćene račune iz prošlosti. Lepo je što su autori inspirisani likom iz klasične književnosti i što bi to moglo da motiviše nove generacije da čitaju Lupenove avanture.

Rebecca Perry Cutter je serijom Hightown ozbiljno zadužila sve ljubitelje i poznavaoce televizijskog krimića.

I posle tri sezone, ta serija je ipak ostala nešto što nije dostiglo opštu prepoznatljivost ali poslužila je kao rasadnik talenata, pa je recimo Jordan Harper iz Rebeccine ekipe posle tri uspešna romana uspeo da dođe i do bioskopske ekranizacije SHE RIDES SHOTGUN.

Rebecca je s druge strane dobila angažman na ekranizaciji trashy literarnog krimića May Cobb za Lionsgate TV i to je igrom slučaja usled nekih poslovnih pomeranja došlo na američki Netflix i postiglo neverovatan uspeh.

Danas je serija THE HUNTING WIVES prisutna širom sveta na Netflixu i ovaj streamer je naručio i drugu sezonu iako je ovo ekranizacija romana koji ima zaokruženu priču.

Rebecca Perry Cutter je napravila velike promene u odnosu na roman, i time je sve dobilo još mračniju dimenziju, likovi su dobili još jedan sloj ali je i ideja nove sezone postala održiva. Slično je postavljala i seriju HIGHTOWN gde su sezone bile zaključivane ali uz perspektivu da se ti likovi iznova aktiviraju i sukobe.

U tom pogledu, Rebecca Perry Cutter zaista stoji kao jedna od veštijih kreatorki i showrunnerki koji uspeva da postavlja održive serije mimo velikih mreža i franšiza a da se publika ne oseća uskraćeno i iznevereno zbog cliffhangera.

Ono što je međutim najsubverzivnije u ovoj seriji jeste to što Rebecca Perry Cutter uzima jedan trashy roman o grupi teksaških supruga moćnika koje iza fasade mačo života svojih alfa muževa vode mali kružok raspusnih i dekadentnih domaćica koje su po mnogo čemu uvrnutije od svojih supruga kojima je u teksaškom domaćinstvu dozvoljena transgresija a njima ne bi trebalo da bude. I umesto da ga ekranizuje kao još jednu varijaciju sa kriminalističkim zapletom, u odnosu na recimo Desperate Housewives, ona pravi "masnu" i "kaloričnu" kriminalističku satiru provincijskog života koje se ne bi postideo Michael Ritchie.

Ovo nije PRIME CUT, ali jeste zapravo jedna vrlo tipična ritchiejevska priča o kompeticiji u malom američkom mestu, o tome kako se susreću javni i moralni moral, i kako se odvija rat kultura u kom su muškarci suviše poročni da bi imali uzorne žene, i kako sad u tom miksu, seks sve više liči na porniće, a rezonovanje sve više podseća na nešto što bi radili junaci HBO serija.

Međutim, ovo nije HBO serija. Naprotiv, vrlo je direktna, vrlo je jednostavna, propulzivna i dinamična, ali je u toj naizgled pulpy izvedbi u stvari mnogo zrelija.

Rebecca Perry Cutter je pre neku noć imala svoju epizodu u BOSTON BLUE i kad se pogleda način na koji je ubacila jedan slučaj kao prepisan iz HIGHTOWNa u tu seriju široke potrošnje, bilo je jasno da je tu izgubila dvoboj sa formom koja je prosto sa prejakim kalupima koje ni neko jači ne bi mogao da razvali. Međutim, u THE HUNTING WIVES, napravila je seriju koja uzima kalup nekog derivata LITTLE BIG LIES i u više trashy obradi, dala mu i energiju i život i dozu satire kroz tu teksašku autokarikaturalnost.

Ako je HIGHTOWN po onome što je projektovana ciljna grupa - uprkos dominaciji ženskih likova ipak na kraju bio "muška" serija. sa "ženskim" senzbilitetom, ovo je apsolutno "ženska" serija koja će biti superzanimljiva onima koji vole "muške" serije.

Dok je u HIGHTOWNu, Rebecca Perry Cutter nastupila kao žena u cipelama tvrdokuvanog pripovedača sa Istočne obale, ispadajući na tom putu tvrđa od Denisa Lehanea, ovde je uzela masku teksaške alapače i u taj diskurs ubacila mnogo pametnih stvari.

Iskreno, kao fan HIGHTOWNa ali i nekih stvari na kojima je Rebecca Perry Cutter pekla zanat kod Bruna Hellera, plašio sam se kad sam video da ekranizuje May Cobb jer nisam želeo da uđe u neki harlancobenovski trash. To ne da se nije desilo, već je srećom bilo sve suprotno.

WEDDING SEASON je akciona komedija koju je kreirao Oliver Lyttelton i spada u red tih hibrida koji Briancima baš ne idu sjajno od ruke.

Ako imamo u vidu da su neki pokušaji poput WRONG MANS takođe bili dosta iffy, iako u tradicionalnijim produkcijama, ova prva britanska Disney + produkcija još nije imala ni to tradicionalnije britansko producentsko-urednično zaleđe, što ne utiče samo estetski već i reputaciono.

U suštini, serija je dinamična, ima solidan zaplet, međutim, američki import Rosa Salazar je prosto za klasu jača u pogledu harizme od svojih direktnih britanskih partnera. Glavni muški lik ne uspeva da je energetski isprati i to dosta utiče na bazičnu NOTTING HILL dimenziju hemije.

Kada se na to doda nešto što generalno može da "usporava" ovakve serije, a to je ogromno oslanjanje na felšbekove gde se uporedo sa poterom razjašnjavaju okolnosti koje su u prošlosti dovele do nevolja, može se reći da je WEDDING SEASON bila dosta rizično koncipirana.

Međutim, ta struktura sa flešbekovima je profunkcionisala i na kraju se ispostavila kao nešto što ne zaustavlja osnovnu lavinu događanja. Međutim, sa mlakom britanskom podelom, čini se da je i taj aspekt izvedbe ostao slabiji nego što je mogao da bude.

WEDDING SEASON nije na nivou priče nešto čemu se treba previše vraćati, ali ako bismo uzeli dva osnovna razloga zašto ova serija nije uspela, to je činjenica da je Rosa Salazar zapravo jedina dovoljno bila dorasla zadatku, i što je inscenacija mogla biti za nijansu energičnija, iako je i ovako solidna.

Neočekivano, ova serija je pala na glumcima, i zato možda i trapavija BOUNTY HUNTERS na neki način funkcioniše bolje.

Treća sezona serije 12 REČI Jelene Stolice najavljena je kao završno poglavlje ove priče. I ako je tako, imamo jednu zaokruženu celinu koja je po više osnova odigrala bitnu ulogu u periodu velike ekspanzije televizjske proizvodnje kod nas, kada je Telekom podstakao hiperprodukciju i kada se snimalo više nego što se gledalo.

Najiskrenije mislim da su AI preporuke, pa i one koje su bile pre njih korišćene kod najbogatijih strimera sposobnije od mene da preporuče gledaocima ono što će im prijati. Ipak, i dalje sam u poziciji da me ljudi često pitaju da im nešto preporučim da gledaju. Iako je serija 12 REČI uvek bila na vrhu preporuka, imam utisak da je njen kult ostao sužen čak i među ljudima sa kojima sam imao priliku da komuniciram.

Kada je krenula hiperprodukcija Telekoma, nametnulo se nekoliko serija koje su kroz svoj tematski okvir uspele da izgrade odan fandom, pre svih DRŽAVNI SLUŽBENIK zbog teme državne bezbednosti i aktuelnosti u odnosu na dešavanja na terenu, zatim CRNA SVADBA zbog svoje okultne senzacionalističke dimenzije, i nezavisno od onoga što su bili opšti rezultati gledanosti i obim eksploatacije stekle su jezgro fanova koji su im bili odani i tokom pauza između sezona itd.

12 REČI u pogledu fandoma nije dosegla tu vrstu vidljivosti, ali je među onima koji su je zavoleli svakako dosegla status ova dva primera.

U izvesnom smislu, 12 REČI je od starta bila meta-serija koja je uzela uspele i funkcionalne elemente najuspelijih serija i podigla na ih još viši nivo, spajajući ih veoma vešto i izvodeći ih sa dozom ukusa koji je za većinu drugih projekata kod nas bio ili u potpunosti nedostižan ili je bio tek povremeno dostižan.

Viktor Savić kao mladi advokat sa predistorijom gradskog mangupa, Tihomir Stanić kao dijabolični advokat povezan sa Dubokom državom, Denis Murić i Filip Đurić kao momci koji za podzemlje obavljaju hakerske poslove i rizniče njihove kripto-novčanike, Nikola Pejaković kao ratni komandant i narko baron, Vesna Trivalić kao svemoćna predstavnica državne bezbednosti i konačno Ivana Vuković, kao mlada i moralno ispravna tužiteljka koja dolazi iz sveta pravničke i dubokodržavne aristokratije, nisu ni u kom pogledu neka usko gledano inovativna podela ili prvi put viđeni likovi. Štaviše, neki od njih poput Pejakovića, Stanića ili Murića su već igrali iste takve likove pre toga. Međutim, u seriji 12 REČI oni su uklopljeni u jednu celinu koja je izgledala kao svojevrsna reprezentacija najuspelijih likova iz najboljih serija koje su do tada postojale, i dati da ih izvede selekcija najboljih ali i najedkvatnijih glumaca koji funkcionišu kao tim.

Vremenom su dodavani naši delegati iz Skandinavije, uporedo ili čak i malo njihove integracije u naše televizijske tokove, i to ne bilo ko već Mrado iz SNABBA CASHa, a otkivene su i neke nove face koje imaju veliku perspektivu poput Petra Novakovića ili Dejana Radojičića, a Branki Pujić i Slobodanu Ninkoviću data je nova dimenzija koju uprkos brojnim ulogama nisu imali.

Taj meta nivo serije je veoma bitan jer ovo, dakle, nije serija koja je došla da nas uči u praznini kako se pravi nešto dobro, već kako se u okvirima onoga što je već postojeći narativno-izvođački imaginarijum srpske televizije može napraviti nešto sveže a opet pouzdano i oslonjeno na formule u koje se veruje.

Otud, 12 REČI nije samo primer kako se pravi dobra televizija već kako se postojeća televizija mogla napraviti u nešto dobro, i bolje od onoga što jeste.

U tom nekom referentnom okviru koji čine UBICE MOG OCA, DRŽAVNI SLUŽBENIK, GRUPA, Pejakovićeve serije iz Republike Srpske i rediteljski radovi nove generacije filmskih autora, 12 REČI u trećoj sezoni dodaje i CRNU SVADBU, doduše ne zbog odlaska u okultno i fantastiku, ali zbog uvođenja motiva tajnog društva, u suštini masonske lože, u zaplet.

To neraskidanje sa onim što već postoji u našoj televiziji već produbljivanje toga i pronalaženje načina da se to uradi veštije i uspešnije, meni kao profesionalcu naročito znači i čini ovu seriju veoma korisnom za našu scenu, gde dakle nije raskid jedini put već je i remont sasvim u redu.

Strukturalno, 12 REČI se fokusira na karaktere i uprkos tome što ima vrlo razvijen zaplet kako njen žanrovski duh i nalaže, prevashodno ga izlaže kroz situacije koje se tiču karaktera, povremeno ostavljajući bitne ali ipak podrazumevane stvari u elipsi. To dovodi do izvesne mannovske kriptičnosti, i zahteva pažljivije gledanje, čime se ona ipak odvaja od tipičnog žanrovskog sadržaja koji se pušta na nacionalnim frekvencijama gde je gledaocu posle gledanja petnaestak sekundi sadržaja otprilike jasno ko je ko i šta se gleda.

Činjenica da serija zahteva malo viši angažman gledaoca kako bi ispratio dešavanja, naročito u prvoj sezoni, uvodi 12 REČI u paradigmu Peak TVa i približava je jednom veoma pozitivnom primeru, a to je serija PET Balše Đoga, koja je ipak išla drugim putem i mnogo više išla na raskid sa dosadašnjim praksama. To ne znači da se 12 REČI delom nije oslonila i na nju.

Tri sezone su povezane u celinu kroz likove koji egzistiraju u jednom svetu uber-kriminaliteta u kome sve što se dešava jeste kontinuitet jedne društvene transformacije koja je krenula u tranziciji i tu svi slučajevi zajedno čine jedan veliki uber-slučaj. Međutim, svaka sezona ima fokus na jedan zločinački poduhvat, i on se umereno preliva nadalje u sledeće sezone, pre svega kroz likove i traume stečene u okviru tog dešavanja, ali i kroz neke konkretne repove.

Elementi meta-serijalnosti su prisutni u sve tri sezone, i smatram da serija može da se gleda i u klasičnom nedeljnom ritmu, ali i da se bindžuje. Formalno gledano, rekao bih da je treća sezona formalno pretegla u smeru nečega što je više za bindž nego za nedeljni ritam,

Oblici kriminaliteta kojima se serija bavi su u rasponu od klasičnih do nekih atipičnijih i aktuelnijih, kao što su kripto-valute, trgovina unapređenim sojevima marihuane, i u tom pogledu imamo raspon od nekih nice and classic postavki s privatizacijama, eksproprijacijama i narkotivima i neke moderne koje imaju veze sa IT sektorom. Međutim, karakteri kao ključ izraza cele serije čine da i ono što je novo i neobično čak i za ljubitelje i poznavaoce bude prijemčivo.

Kad sam govorio o ukusu, njegov veoma bitan deo je produkcioni dizajn. Ovo je serija u kojoj scenografije Lane Škundrić zaista ima posebnu ulogu. Sve je dizajnirano, i nema izbora lokacije po sistemu kako-padne. Objekti su svi od reda filmični, atmosferični, serija izgleda vrhunski i izgled joj je od prvog do poslednjeg frejma kontrolisan, što je na našoj televiziji redak slučaj.

Svemu su naravno doprinela i dvojica direktora fotografije koji su ispratili ove tri sezone. Ne treba zanemariti ni sektor zadužen za muziku, kako dvojicu kompozitora za sugestivan elektronski skor kao i ekipu koja je od druge sezone radila vrlo zanimljiva prearanžiranja poznatih pesama bratstva i jedinstva, tzv. overhaule poznatih numera čime je 12 REČI anticipirala ono što je sada postalo vidljivo kao tehnika u seriji TVRĐAVA gde su ta rešenja stavljena u prvi plan.

12 REČI je ne samo retka idejno i izvedbeno uspela serija nego i serija čije ćemo likove pamtiti - sigurno da Vojvoda Čečerina, Gordana, Kum Igor i Leon ostaju neko ko će se pridružiti panteonu upečatljivih srpskih televizijskih likova.

Zavidim onima koji nisu gledali ovu seriju, jer ni ne slute koliko uživanje ih tek čeka.

Jedno od rutinskih pitanja na kvizovima o krimićima jeste ono o prvom detektivu druge boje kože koji je bio glavni junak britanske televizijske serije.

Ipak, izgleda da je BBC nametnuo netačan odgovor i da je zapravo WOLCOTT onaj koga smo tražili.

Na Srpsku novu godinu 1981. izašla je prva epizoda ove četvorodelne mini-serije i iz večeri u veče je dominirala britanskim televizijskim prijemicima. Priča o detektivu jamajkanskog porekla koji se upliće u kriminalnu zaveru u Istočnom Londonu naišla je na osude sa svih strana. Konzervativnoj publici je smetalo nasilje, etničkim manjinama je smetalo što su prikazani kao žrtve i kriminalci, i reklo bi se da je reakcija javnosti sprečila ideju da se ovaj lik pojavi u seriji koja će duže trajati, a što je verovatno bila zamisao.

Međutim, WOLCOTT je sačuvan, čak i izdat na kućnim formatima i reč je o jednoj izvanrednoj seriji. Glavna zvezda serije po mom mišljenju je reditelj Colin Bucksey.

Bucksey je čovek izuzetne karijere ali isto tako i jedan od onih britanskih profesionalaca koje uzimamo zdravo za gotovo. Gotovo isključivo posvećen televiziji, Bucksey ni kad je imao hit film na VHSu kod nas (DEALERS) nije bio poznat po imenu.

No, kad reditelja sa britanske televizije u Americi pod svoje uzme Michael Mann i kad on nastavi da radi sve do danas, i potpiše se na mnogim bitnim i visokoestetizovanim serijama, nema sumnje da je reč o znalcu.

WOLCOTT je u tom smislu, rediteljski magnum opus. Sigurnost, maštovitost kadriranja i inscenacije, atmosfera i dinamika, sve je na nivou koji je svojstven navećim majstorima te epohe kao što su Martin Campbell i Ian Toynton. Lokacije tog urbanog pakla, neke autentične a neke izabrane da liče iskorišćene su kao zaseban lik u seriji, a doza nesputane rediteljske energije i atmosfere lica mesta suptilno je obojena narativnim žargonom preuzetim iz američkog filma, koji samo doprinosi da se digne britanski postupak na još viši nivo.

ATV je voleo da internacionalizuje svoje ambicioznije produkcije uvodeći američke glumce i ovde je Christine Lahti dobila uverljivo postavljenu ulogu američke expat novinarke naseljene u Londonu koja pokušava da se upetlja sa Wolcottom u svakom pogledu.

George Harris igra naslovnog junaka, sa atipičnim vajbom za crnu zvezdu tog vremena, donoseći nešto britansko u nišu kojom tada još uvek dominiraju američki glumci. Ako imamo u vidu da je George Harris dobio priliku da igra prvog naslovnog detektiva koji je nosilac serije, jasno je da smo tek tada počeli da se navikavamo na ideju britanskog crnog leading mana.

Ostatak podele je izvanredan, i predstavlja izvanrednu podršku glavnim likovima.

Scenaristi ove serije su optuživani za "američki pristup", ali ako se pod njim podrazumeva želja da se kriminalistički zaplet obogati malo radoznalijom katalogizacijom postojećih društvenih konflikata i da priča izvan policijskog okvira smesti u socijalne okvire, onda on ovde svakako nije smetao.

Naročito jer Colin Bucksey nije dozvolio da išta od ovoga u bilo kom trenutku postane neka didaktička,naivna i opterećujuća froma školskog programa prerušena u krimić.

No, WOLCOTT je punokrvni krimić koji u svakom pogledu, ali pre svega rediteljski, zaslužuje da i danas živi. Isprva je procenjen kao potrošna roba široke potrošenje, ali čini mi se da to nije bio.

Jon Bokenkamp je veoma uspešan televizijski poslenik ali pre svega na network nivou. Richard D'Ovidio je njegov saradnik. Njihov dolazak na Apple me je malo iznenadio, ali oni sami za sebe iznenađenje nisu dozvolili.

THE LAST FRONTIER je raskošno snimljena ali suštinski network serija, sa Samom Hargraveom zaduženim za režiranje pilota i orkestriranje akcije, i sa duplo manje epizoda od nečega što bi im poručio recimo Fox.

Međutim, i u formatu od deset epizoda ovo je rutinsko akciono-policijsko-špijunsko vrtenje u krug, koje nije loše ali nije baš nešto ni naročito sjajno.

Jason Clarke igra šerifa sa Aljaske u čiju nadležnost bukvalno padne avion pun robijaša i oni se razmile po njegovoj teritoriji. Među njima je i opasni špijun kog igra Dominic Cooper i sposobna agentica koja ga goni, igra je Haley Bennett.

Međutim, Jon je tu da napravi kombinaciju jednog osnovnog arca ali da ovde bude malo i case of the week dramaturgije pa onda malo imamo epizode gde se samo rešava glavna misterija, a imamo i epizode gde se rešava slučaj pojedinog odbeglog zatvorenika.

Sve to je zanimljivo ali malo stvara disbalans jer umanjuje značaj ključnog narativa.

Serija je išla u nedeljnom ritmu tako da kome je stalo da se odmori o Peakovanja, od metanaracije, od epizoda u kojima ne dobiješ ništa, ovo je serija za njih jer barem ima tu network strukturu da su cliffhangeri jaki ali se sve nekako u svakoj epizodi i zaokruži.

Očigledno je da sad kad svi hoće malo da ubace neke taylorsheridanštine, povratkom tim starim konceptima i na nivou ideje i na nivou izvedbe, i Apple je odlučio da se zapljune. Ipak, bilo je classier eksperata za to od Bokenkampa, što se mene tiče.

Glumci su dobri, lokacije su vibrantne, egzekucija je okej, Hargrave je poslao svoje čauše da se biju i padaju pa je to malo bolje nego inače. Međutim, osnovna priča nije baš spektakularno zanimljiva, moramo biti pošteni.

Ovo jeste na neki način landgrab. Ali ovo je isto tako serija kojoj se svako sa jačim karakterom može odupreti.

ОКТАГОН je serija koju je rediteljski i konceptualno sproveo u delo uspešni kazahstanski reditelj spotova a potom i filmmejker Aitore Žoldaskali. U produkciji veoma aktivne braće Akbarov, on je u deset polučasovnih epizoda, veoma snažno i sugestivno, u stilu povišenog realizma, i sa visokom estetizacijom ispričao priču o usponu, padu i ponovnom usponu mladog kazahstanskog rvača koji posle razočaranja u amaterskom sportu ulazi u svet MMA.

Priča je klasična u postavci ali je sveže izvedena u egzekuciji i kroz puno ubeđenje reditelja i glumaca dobija na svežini. Ovo je MMA ali naravno strukturalno je to bokserski film, podžanr koji sam po sebi ne da trpi formule već ih prosto priziva i ponekad je baš i bolji zahvaljujući njihovoj primeni.

ШЕКЕР je serija od dve sezone koja je posle uspeha na malom ekranu ispraćena i bioskopskim filmom.

Obe sezone režirao je Aitore Žoldiskali, kazahstanski reditelj muzčkih video klipova i reklama i u prvoj sezoni od osam epizoda trajanja od dvadesetak minuta nudi vrhunski dizajniranu i estetizovanu priču o klincu koji postaje kurir za ozbiljno organizovanog dilera i postepeno ih adrenalinskog hobija tone u mrak gde ga čekaju nasilje, ucene i ubistvo.

Serija je dinamična u svakom pogledu i nudi jedan zanimljiv uvid u to kako manje-više poznati sudbinski tokovi mogu da se odigraju u jednom nama neobičnom a opet vrlo bliskom društvu kakvo je kazahstansko u kom se spajaju ruski i dalekoistočni milje pa i modus operandi podzemlja.

Imaš li ti neki scenario za seriju/film koji bi dobro legao, jednom kad/ako dođe do promene političke slike u Srbiji?

Imam. Ukrajinski scenario.

Seriju YELLOWJACKETS sam nestrpljivo očekivao jer je njen shworunner Jonathan Lisco koji je kreirao moju omiljenu seriju ANIMAL KINGDOM, Na kraju krenula je kad sam bio u bolnici i nisam je uhvatio na početku a onda se zadovoljstvo odlagalo sve do sad.

I, mogu reći da je reč o izvanrednoj prvoj sezoni. Ashley Lyle i Bart Nickerson kreirali su seriju koja izmiče žanrovskim definicijama i gledačkim očekivanjima ali u sebi kanališe nekoliko savremenih televizijskih tradicija. Pre svega ovo je serija koja se bavi Velikom Tajnom i vodi nas ka Velikom Otkriću, s tim što nas uprkos završetku sezone sa cliffhangerom ne vuče za nos. Ako imamo u vidu da je priča postavljena u (najmanje) dva vremenska toka, sadašnjosti i u 1996. kada se dešava osnovni traumatski događaj, i da u oba imamo Tajnu i Otkriće kojima se stremi, moram reći da je svaka epizoda sadržajno bogata i gledaoca ostavlja zadovoljnim.

Dakle, i Tajna i Otkriće su nešto što ne prelazi u nekakvo "zavlačenje".

Priča prati drugarice koje su sa svojim fudbalskim timom doživele avio nesreću pre četvrt veka, i gde su skoro sve preživele pad aviona ali ih se mnogo manje vratilo u civilizaciju i dočekalo sadašnjost.

U dve vremenske linije pratimo šta im se dešava sada kada neko želi otkrije njihovu Tajnu a nijedna to ne želi, odnosno šta im se dešavalo onomad u šumi, kada je pad u kanibalizam iz filma ALIVE i slučaja u Andima možda i ponajmanji problem za sve njih, ako je to uopšte razlog što se nisu vratile na broju.

U žanrovskom pogledu ovde imamo uspešan spoj psihološke melodrame, trilera, horora ali i fantastike u širem smislu, i Lisco kao showrunner zaslužuje pohvale za to kako je sve te zahteve uspeo da spakuje i scenaristički i rediteljski.

Prvu epizodu režirala je iskusna Liscova saradnica Karyn Kusama sa kojom je imao posla na izuzetnoj HALT AND CATCH FIRE koja je imala briljantnu prvu sezonu, ako se setimo. Ali je kasnije doživela krizu iz koje se nije sasvim izvukla.

YELLOWJACKETS je postavljena tako da će se stvari razjašnjavati i usložnjavati - sada se zna - u četiri sezone od kojih su tri već emivovane.

Glumačka podela, i junakinja u sadašnjosti i njih kao devojčica je briljantna.

Ne znam da li je to meta momenat ali Christina Ricci je u filmu NOW AND THEN bila devojčica dočim je ovde jedna od junakinja u sadašnjosti, ali podela ima nekoliko ikona baš iz filma u epohi gde se desila nesreća u ulogama "sadašnjih" likova.

Rediteljska ekipa je pored Kusame izvanredno uradila posao. Serija je energična, vizuelno bogata i osmišljena, ubedljivo izvedena u svakom aspektu.

Sama žanrovska mešavina je urađena hrabro, tako da i kad je horor, onda je horor i nema šale, strašno je i gadno je, kad se suspense napeto je do najvišeg nivoa, nema ustručavanja.

Nadam se da će se tonus održati i u preostalim sezonama.

Darhan Tulegenov je bio ipak osnovno oružje koje je - što se mene tiče - učinilo MUNAI serijom godine 2025. Ališer Utev već godinama vodi svojevrsnu imperiju u Kazahstanu, sa posebnim akcentom na tvrde krimiće, ali u seriji MUNAI je napravio nešto sa jakim internacionalnim potencijalom, pre svega na strimingu.

Serija kreće u klasičnoj jednočasovnoj programskoj minutaži od 45 po epizodi ali kako odmiče, nudi nam se u sve sitnijim komadima sve dok ne dođemo do 25 u samoj završnici. Nažalost, bez nekih intervencija poput spajanja epizoda u dve i sl. ova serija ipak ne može da ide na klasičnom televizijskom programu, što je velika šteta.

Pretenciozno je naravno reći da je jedna kazahstanska serija najbolja u sezoni posle svih ovih skupoća koja pravi HBO itd. ali suština je u tome da ove godine prosto nismo imali tako snažnih izdanja velikih američkih i britanskih kuća, kao recimo prošle godine. U tom smislu, između toga da gledam Marka Ruffala kako tumara i mumla umesto Kate Winslet, što je inače neki zlatni standard ove godine, imamo Tulegenova koji zakiva u priči iz kazahstanskog podzemlja 1995. u kojoj se grle Takeshi Kitano i Aleksej Balabanov.

Tulegenov je spremio priču o pionirima postsovjetskog kriminala koji ulaze u ilegalno crpljenje nafte i neumitno upadaju u međusobne sukobe jer je kriminal prosto svet u kom se ukrštaju ljudi sa raznim traumama, bivši sportisti, psihopate sa dubokim traumama, korumpirani policajci, ljudi koji su prošli pakao da bi opstali, i ta slika je veoma ubedljiva, a našem čoveku veoma bliska jer zapravo takvi ljudi su umnogome bili protagonisti kriminala koji je promenio Srbiju.

Tulegenov sve radi u jednom Peak TV formatu, energično ali relaksirano, kao Nicolas Winding Refn kad bi imao meru a glumačka podela je ikonična, počev od verovatno najveće kazahstanske zvezde Danijara Alšinova.

Trud svih sektora je evidentan, izraz je sinematičan, Serija je jezgrovita, snažna, izvanredno dizajnirana, može da se gleda kao dvanaestodelni narativ, može da se posmatra i galerijski, i u eri dramskog programa kao potrošne robe može da se gleda više puta.

U sezoni u kojoj su Kazahtanci imali i horor seriju Adilkana Jeržanova čije su prve tri epizode izmontirane u film i puštane na festivalima, MUNAI je imao i ozbiljnu lokalnu konkurenciju, ipak rekao bih da se nametnuo kao nešto svežije i snažnije.

Još uvek je teško mobilisati publiku da obrati veću pažnju na kazahstanske serije izuzev hardkor pacana, ali ovakva izdanje to mogu da preokrenu.

I LOVE L.A. Rachel Sennott se uklapa u niz HBO komedija koje kreću od ENTOURAGE i produžavaju se sa HOW TO MAKE IT IN AMERICA.

I LOVE L.A. doduše ide u smeru komedije mnogo intenzivnije u odnosu na prve dve serije i ne pokušava da dublje komentariše pitanja filmske industrije kao ENTOURAGE ili modne kao HOW TO MAKE IT IN AMERICA. U tom smislu, svakako da je i GIRLS svojevrsna referenca za seriju koju je napravila Rachel Sennott, s tim što u odnosu na nju opet I LOVE L.A. nema takvu ambiciju da progovori o poziciji žena i muško-ženskim odnosima.

U suštini I LOVE L.A. ima junakinje koje obeležava svakodnevna borba, ali neke ključne dileme su za njih već rešene i nisu predmet rasprave niti ikakve muke.

U tom pogledu, ova serija za razliku od prehodne tri ima junake koji su u priličnoj meri zapravo dekadentni, ne u klasičnom smislu, ali sve borbe koje vode su lične, vrlo često sebične.

To nije problem za komediju, niti za seriju, ali svakako da ova serija baš zbog tog odsustva neke fundamentalne dimenzije ne može zauzeti mesto kakvo su imali ENTOURAGE ili GIRLS.

Humora ima, smešno je, ima energiju, vedro je, i iskreno - ako imamo u vidu da sam gledao ovu seriju zbog gostujuće role Moses Ingram, nisam se pokajao zbog onog što ju je okruživalo. Opet, ne mogu reći ni da sam puno time dobio, a HBO ipak pretenduje na serije koje ostavljaju snažniji utisak.

DAVE ipak ostaje nedostižan domet u ovoj oblasti serija gde likovi hustluju i nose dozu debiliteta u sebi. Jednim delom upravo zbog toga što kao ENTOURAGE ima tu konstruktivnu dimenziju gde se junak gradi u pogledu karijere ali i ličnosti, na neki način.

John McNeil je tokom osamdesetih, inače kao inženjer po struci, pisao "kompjuterske trilere", kombinujući svoje osnovno zanimanje sa kreativnim pisanjem.

Najviše uspeha u pogledu ekranizacija imao je u Velikoj Britaniji iako su mu romani bili dosta vezani za SAD.

BBCjevu ekranizaciju romana THE CONSULTANT pisao je Alan Plater, što se mene tiče televizijski najbitniji po adaptaciji Mullinovog romana A VERY BRITISH COUP.

THE CONSULTANT je serija koju svakako ne treba posebno predstavljati, niti dvaput preporučivati fanovima serije HALT AND CATCH FIRE, s tim što nažalost mimo njih, ona nije preterano zanimljiva današnoj publici.

S jedne strane, Cyril Coke je rediteljski dosta svedeno prišao izvedbi ove serije, i srećom ona je danas retro jer je snimana u "savremenim" ambijentima. Ipak, to što je danas retro u svojoj "običnosti", verujem da je u svoje vreme delovalo kao krajnje nemaštovit odabir objekata. Cokeov osnovni pristup teksta je dijaloški, i Platerov scenario svakako to podržava, ali šteta je što se nije postarao da bude malo i nekog neverbalnog suspensea.

U tom pogledu, Hywel Bennett u naslovnoj ulozi donosi energiju najvitalnijeg Dirka Bogardea u ulozi ciničnog IT konsultanta, angažovanog da razjasni ima li sumnjivih radnji u računarskom centru velike britanske banke, a on tu nalazi ne samo nepravilnosti već i izazov da se i sam uključi u krađu.

Deo onoga što Cyril Coke nije pokušao u vizuelnom pogledu, umnogome mada ne u potpunosti uspeva da izvuče Hywel Bennett svojom igrom i lik koji mu je servirao Plater je ciničan, dopadljiv i prkosan.

THE CONSULTANT u Platerovoj adaptaciji dobija jednu gotovo čehovljevsku dimenziju jer na kraju postaje triler o usamljenim ljudima, bez nekog izrazitog osećaja za gromoglasna razrešenja i melodramske preokrete, sa vrlo malim promenama i sitnim korekcijama kada se naiđe na nepravdu. To mu svakako daje na vrednosti i tim pre evocira ono što su bili najveći kvaliteti prve, suštinski jedine vredne, sezone HALT AND CATCH FIRE.

Jorge Dorantes i Scott Gold su u produkciji i više nego iskusnih Rona Howarda i Briana Grazera, koji pored filmskog imaju izuzetan televizijski portfolio, kreirali seriju LOS GRINGO HUNTERS.

Serija je inspirisana člankom o Gringo Huntersima, elitnoj jedinici meksičke policije zaduženoj da juri sve one odmetnike koji misle da ih ispod reke Rio Grande čeka spas. Naravno, Gringo Hunters su sami po sebi u stvarnosti mnogo kompleksnija priča od ove serije koja je koncipirana kao jedna vrlo ambiciozno izvedena policijska mešavina procedurala u pogledu ritma i Peak izvedbe u rukama vrhunskih meksičkih reditelja.

Adrian Grunberg koji je decenijama bio vrhunski meksički pomoćnik režije ali sada režira sam i znamo ga po filmu GET THE GRINGO Mela Gibsona, režira glavne epizode i sa po četiri epizode izjednačen je sa veoma talentovanim Alonso Alvarezom koji je u Americi snimao razne stvari ali se po estetizaciji izdvaja jedna od najboljih i najbolje snimljenih serija poslednjih godina MOSQUITO COAST, a još dve je dodala još jedna polaznica ove produkcije Ruperta Wyatta - Natalia Beristain.

Serija odlično izgleda, podela je meksička i postojala je prilika da gostujuće američke begunce igraju američke zvezde - i ne znam zašto nije iskorišćena, no u svakom slučaju, to je jedna od mogućnosti koju nudi ovakav koncept.

Scenario koji je radio Jorge Dorantes sa svojim čaušima ima fokus na jedan krupan slučaj koji se istražuje preko cele sezone, jedan koji povezuje nekoliko epizoda, i po jedan case of the week koji se reši unutar svake epizode, izuzev završne dve koje su fokusirane na razrešenje ovog osnovnog. Postavka nije pedantna, epizode su razlićite po trajanju, što strimer kao Netflix može sebi da dozvoli i u tom pogledu, osnovni oslonac je u likovima, njihovoj družini odnosno antagonizmima, mnogo pre nego u strogo kontrolisanom zapletu.

Zbog tog spoja američkog i neameričkog pristupa, i izvesne "lažne" sirovosti u scenariju koja nije uvek ujednačena, možda bih najpre uporedio ovu seriju sa francuskom BRAQUO, koja je takođe umela da deluje tvrđe nego što jeste i da uglavnom vrlo sigurno operiše u sferama povišenog realizma network policijske serije.

LOS GRINGO HUNTERS odlično izgleda u vizuelnom pogledu, ne samo u žaru rediteljske izvedbe i postavke fotografija već i lokacija Tihuane koje gledamo poslednjih godina dosta ali ovde su date raznovrsno. U tom smislu, stvari nam deluju poznato ali sveže u svakom pogledu.

Uprkos ugledu Howarda i Grazera i njihovom raspoloženju da iskorače na strano tržište - veliko ali ipak inostrano - ova serija nije privukla veliku pažnju.

Da li je to zasluženo ili ne, teško je reći. Ne možemo reći da je ovde doneto išta fundamentalno novo varijacijama na policijsku seriju, ali su poznati elementi pametno posloženi i vešto realizovani.

U ovolikoj masi ponuđenih sadržaja, možda se ova serija trenutno izgubila ali verujem da će pre ili kasnije isplivati među ljubiteljima i poznavaocima ove vrste televizije.

YELLOWJACKETS u drugoj sezoni uspeva da očuva fundamentalni kvalitet prve sezone, a to je da uprkos tome što pojačava senzacionalizam za jedan stepen u odnosu na prvu, i dalje nema foliranja. Tu su tajne ali tu su i otkriča, vrlo često bolna i krvava.

U seriji sa ovakvom premisom, jumping the shark se na neki način odvija od prvog trenutka ali moram reći da je ovde ta ekstremnost premise urađena sa jako puno stila i dostojanstva, i u drugoj sezoni, ni u jednom momentu ovo ne postaje serija namenjena samo fanovima prve sezone.

Mogu sebe da zamislim i da ovo gledam kao prvu sezonu i ostajem nadalje sa njom.

Određeni likovi i zapleti su mi bili manje draži, ali bitno je da su to sve sporedni elementi, i drago mi je što su se na kraju nekako i zajedno grupisali, kao da ih je taj faktor sporednog privukao i prilepio jedne za druge.

U vizuelnom pogledu, druga sezona je podjednako nadahnuta i snažna kao i prva, kao što je i zainteresovanost glumačke ekipe nepotrošena iako tu ima imena koja dobijaju ponude za druge stvari i prolaze kroz razne transformacije karijere.

Oročena na četiri sezone, YELLOWJACKETS je već sada serija uz koju ću ostati do kraja.

Odgledao sam za praznike 2 sezone Andor, jedne od mnogih SW serija koje su snimljene u poslednjih 5-6 godina. Hronološki, serija je smeštena neposredno pre filma Rogue One, a koji je opet hronološki odmah ispred prvog SW filma (Epizoda IV), i bavi se uglavnom Cassianom Andorom, istaknutim članom pobunjenika koji se bore protiv imperije. Treba još naglasiti da je Rogue One izuzetno visoko kotiran na rang listama SW fanova kao ubedljivo najbolji film u Disney Star Wars eri, i kao jedan od najboljih SW filmova uopšte. Nisam ga gledao ali hoću ovih dana. Inače, nisam hardcore fan zvezdanih ratova, ali gledao sam svih 6 filmova više puta, kao i prvi od ovih novijih, i mislim prvu sezonu Mandaloriana (not great not terrible ali nisam nastavio).

Što se tiče Andora, mogu da kažem da sam ostao zatečen, jer sam čitao dosta pozitivnih kritika ali ipak nisam očekivao ovakav kvalitet u svim segmentima. Očekivao sam high budget i dobru glumu, to je svakako isporučeno, ali ovaj kvalitet pisanja mislim da nisam gledao još od teškaša tipa The Wire, Six Feet Under, BB i možda The Leftovers. Stim što ovde pored ubedljivih, fantastično razrađenih likova, njihovih odnosa, moralnih dilema i teških izbora koji utiču na njih i okolinu, imamo i fantastičnu pozadinsku priču veću od života a tiče se sudbine cele galaksije, plus gomilu jako dobro osmišljenih podzapleta koji ovu seriju pored svih mogućih žanrova smeštaju i u okvire vrhunskog high tech špijunskog trilera. Pritom, treba naglasiti da ovde nema razvodnjavanja, sve je spakovano u 2 sezone od po 12 epizoda, koje su nakrcane sadržajem. Tempo nekome može delovati spor, ali to je samo zato jer nije prebrz, nema konstantne ultra brze SW akcije gde sve pršti od lasera i svetlosnih efekata (ima ali taman koliko treba) a fokus je na likovima, njihovim odnosima, i borbi za prevlast i spas galaksije. Imperija je prikazana fantastično, surova korporacija koja melje sve pred sobom i u sebi, likovi koji rade u njoj su pametni, nemilosrdni, ali i oni imaju mane i slabosti, kao i sam sistem jer je ogroman i trom. Bukvalno serija u kojoj me je podjednako bilo briga i za najpokvarenijeg kao i za najboljeg lika, jer ne postoje skroz beli ili skroz crni likovi, sve je višeslojno i izuzetno pametno napisano. Ono što mi se najviše svidelo, nema patetike, nema plakanja i srceparajućih rastanaka, a opet su me neke situacije i epizode emotivno i psihički duboko pogodile. Mogu slobodno da kažem da mi je Andor vratio duboko poljuljanu veru u serije i film generalno, ako niste gledali počnite odmah.

Dugo sam podozrevao da se upustim u gledanje nove ekranizacije romana TWINS koji je prvobitno snimio David Cronenberg pod naslovom DEAD RINGERS.

Prosto tražio sam trenutak da smognem snage da se suočim sa nekim ko je toliko drzak za početak, a zatim najmanje hrabar da snimi šestodelnu seriju inspirisanu istim proznim ali pre svega filmskim tekstom.

Ono što sam dobio umnogome je prevazišlo čak i najoptimističnija očekivanja. Sean Durkin kao osnovni reditelj i Alice Birch kao kreatorka i osnovna spisateljica napravili su nešto što je mnogo više od pukog rimejka ili reimaginiranje Cronenbergovog klasika. Oni su zaista učinili ono čemu retko svedočimo, a to je korak napred u odnosu na ono gde je bio klasik na koji referišu.

Tu se pritom ne postavlja ono pitanje, da li je nešto bolje u tom koraku dalje jer je Cronenberg klasik i prosto to je pogrešan smer razmišljanja. Ali, kada bi se razmišljalo na taj način, svakako bi se moglo reći da je serija DEAD RINGERS motivski još bogatija, i na neki način još kronenbergovskija od njegovog filma.

A to je već gotovo neverovatan zaključak jer je DEAD RINGERS umnogome sublinacija svega onoga što Cronenberga čini onim što jeste.

Ne znam kako je on reagovao na ovu seriju, kao što ni ne mogu da procenim u kom je sad stanju, ali ako mu je pameti ostalo, uživao je i osetio da je imao rašta i raditi i kome ostaviti svoj minuli rad.

Rešenje po kom ukleti blizanci sada bliznakinje daje rezultat jer sada one svoja tela koriste za eksperimente i oni sada za njih imaju mnogo jači egzistencijalistički smisao.

Ginekološki i body horror su tu, ali tu je i ono što je Cronenberg uvek voleo a to su intelektualna nadmetanja, govorna radnja na ivici perverzije, svet visoke estetizacije, klasa novih plemenitih dokoličara kojima su vlastitia tela poslednji horizont transformacije.

U tom pogledu, ovde Cronenberg dolazi najbliže Ballardu u pogledu postavke likove i njihovog rezonovanja. Karakteri su neverovatno kanonski kronenbergovski a to znači balardovski. On nije dočekao ovo, ali verujem da bi i on uživao.

Rediteljska izvedba i postupak su briljantni, u redu, ali Alice Birch i njene saradnice su zaista napisale nesvakidašnje snažan scenario koji je naravno u funkciji celine ali, moram priznati, voleo bih da ga sagledavam i odvojeno kao artefakt kao "tekst za čitanje" a ne samo kao repromaterijal za dalju obradu.

Isto važi i za glumu, Rachel Weisz ovde igra ulogu karijere kao i Jennifer Ehle, međutim, glumce je besmisleno izdavajati jer s jedne strano je jasno koliko sve ovo zavisi od Rachel, i da sve ovo ne bi ni došlo do ovog nivoa da nije njene pune predanosti.

DEAD RINGERS je serija kojoj ću se često vraćati i iz nje učiti jer ovde ima toliko briljantnih rešenja unutar izvrsne celine da je to prosto za izučavanje.

John McNeil, specijalista za "kompjuterske trilere" iz osamdesetih je za BBC pisao seriju CROSSFIRE koju je režirao Ken Hannam, prekaljeni profesionalac kog pamtimo po nekim epizodama Holmesa sa Jeremy Brettom.

U seriji CROSSFIRE, glavni junak je kompjuterski stručnjak koji odlazi u Belfast da pomogne u lociranju jedne veoma militantne ćelije IRA.

I, nažalost, tu se priča pretvori u jedno zamršeno praćenje dve ili tri paralelne priče, stručnjaka, mlade Irkinje koju upozna i zaljubi se, samih terorista i njegovih nepoštenih kolega sa policije, da bi na kraju sve to postalo prilično konfuzno i svakako vrlo daleko od onog inicijalnog sinopsisa koji sam izneo, a opet ne i sasvim iza njega.

Hannamova realizacija dosta pati od neujednačene izvedbe u eksterijeru i enterijeru gde su razlike u primenjenim tehnnikama vidljive, kao i sa glumačkom podelom koja je korektna ali bez nekih rešenja kojima bi se nadomestili nedostaci scenarija.

Glen Winter, čovek koji je kao snimatelj i reditelj bio odgovoran za izgled serije SMALLVILLE a samim tim i kao svojevrsni začetnik cele CW škole ekranizacije DC stripova i jedan od ljudi od kojih će Greg Berlanti preuzeti mnoga rešenja, režirao je i producirao seriju THE WAYFINDERS za Angel Guild.

Dakle, mormonska firma koja posle megahita SOUND OF FREEDOM vrlo suvereno gradi svoj crowd-funded bioskop i striming, angažovala je Glena Wintera da im izvede jednu teen fantasy seriju, što je u pogledu odabira profesionalca za zadatak nešto što bi uradila i neka velika mreža.

I tu THE WAYFINDERS izgleda odlično, serija je lepo dizajnirana, vešto izvedena, ima sjajnu glumačku podelu, snimana je u Juti i Irskoj, i iskorišćene su postojeće lokacije u spoju sa CGIjem koji nije savršen ali je za televizijske standarde i više nego solidan.

Ono što je neobično jeste da Angel Guild pravi sekularni teen fantasy. U ovoj priči koja govori o magijaškom ekscesu usled kog grupa savremenih tinejdžera završi u nekom medijevalnom fantasy svetu, a grupa junaka iz sveta mača i magije u sadašnjici, u suštini nema hriščanskih motiva. U redu, naravno, vrednosti koje se zastupaju, kao i inače u ovakvom sadržaju, nisu odmaknute od hrišćanskih, ali ovo sasvim sigurno nije faith-based sadržaj kakav bi se očekivao od Angel Guilda.

U tom smislu, ne znam da li će pretplatnici Angel Guilda dobiti ono što su želeli jer mislim da THE WAYFINDERS ne nudi nešto suštinski novo od onoga što ima na sekularnim mrežama, samo bez LGBT+ insistiranja. Ipak, indikativno je da i Daily Wire u isto vreme ima svoju fantasy seriju PENDRAGON: RISE OF MERLIN što znači da su se desne produkcije okrenule fantasyju kao žanru, verovatno da pokriju deo tržišta u kom je apsolutna hegemonija holivudskih studija.

Angel Guild je to uradio u CW maniru, dočim je Daily Wire ušao u tradicionalniji fantasy ali po seriji romana Stephena R. Lawheada koja se ipak smatra sadržajem namenjenim hrišćanskim čitaocima.

Ono gde Angel Guild ipak ne može da parira običnim mrežama i strimerima jeste broj epizoda. Sezona njihove serije ima tek šest epizoda što je duplo ili čak četvorostruko manje od standarda. I jedino u tome im ne parira adekvatno.

Pre osam godina sam narodu probio mozak slaveći film THE SPY WHO DUMPED ME, natprosečno inteligentnu i duhovitu akcionu komediju koju je režirala Susanna Fogel po scenariju koji je napisala sa Davidom Isersonom.

U međuvremenu pročitao sam briljantan Isersonov roman a Susanna više ne mora da se dokazuje posle izvanrednih filmova CAT PERSON i WINNER koji su privukli veliku pažnju.

Susanna Fogel i David Iserson su se na seriji PONIES zapravo našli na produžetku zadatka koji su započeli u filmu THE SPY WHO DUMPED ME. Na neki način, možemo reći da su Fogelica i Iserson ovde nastavili istu stvar jer smo tamo imali dve američke zajebantkinje koje se slučajno upletu u internacionalnu špijunsku zaveru, a ovde imamo to isto.

S tim što ovog puta njih dve nisu sasvim zalutale u zaveru, one su Persons of No Interest KGBu 1977. u Moskvi jer su supruge, ali njihovi muževi itekako jesu POI jer su agenti CIA. Kada njih dvojica nastradaju pod misterioznim okolnostima, njih dve shvataju da žele da saznaju šta je bilo s njima, ali i da ih život u Americi u kojoj su izgubile korene i perspektive više ne interesuje.

Šef moskovske stanice je u početku rezervisan prema tome da njih dve angažuje za svoje poslove, ali na kraju prepoznaje da njih dve zaista nisu osobe od kojih se očekuje da mogu da budu špijuni.

Za razliku od THE SPY WHO DUMPED ME, ovo je serija u kojoj je špijunska komedija, ipak sa mnogo većim i brutalnijim ulozima. Dakle, ovo nije skroz klasičan suspenser jer ima dozu humora u sebi, ali nije baš ni isključivo osmeh na licu.

Ovde imamo duhovitost ali imamo i vrlo jasnu represiju, junaci se nalaze u smrtnoj opasnosti, padaju glave, lete meci i sevaju oštrice, a pored toga imamo i dosta ozbiljno uzetu temu traumu njihovog udovištva.

Ovo nije Lynda La Plante, i njen WIDOWS, ali možemo deo DNK prepoznati i iz te knjige/ serije/ filma, dakle imamo žene koje odlučuju da odlazak svojih muževa psihološki savladaju kroz nastavljanje njihovog posla i njihove ostavštine.

Dakle, Fogel i Iserson ovde prave nešto ipak zahtevnije, složenije i višeslojnije od THE SPY WHO DUMPED ME, i zanimljivo je da im taj spoj funkcioniše. Imamo humor ali imamo i pravu emociju, i složena psihološka stanja i istinski suspense.

PONIES je meni lično bila možda i najočekivanija serija prošle godine ali eto stigla je tek ove. I smatram da nije razočarala, štaviše pružila je mnogo više nego što je THE SPY WHO DUMPED ME nagoveštavao i u tom pogledu, ovo je poetički veoma sveža stvar jer ovakvih serija nema puno.

U rediteljskom smislu, Susanna Fogel je maksimalno iskoristila mađarske lokacije i u Budimpešti je vrlo vešto rekonstruisala Moskvu iz 1977. godine. Pronašla je objekte kakvih nema beskrajno puno u kojima je zadržan kako element socrealizma tako još više element socijalističkog modernizma koji je bio prisutan u tom periodu.

U okolnostima novih hladnih a i nešto toplijih ratova, PONIES je nostalgična špijunska komedija koja nas vraća ne samo u vremena kanonskog Hladnog rata već nas vraća i u estetiku njegovog prikaza.

Naravno, PONIES ne može u klasičnom smislu biti send up tih starih hladnoratovskih mini serija i one nisu ovako izgledale zapravo jer nisu mogle biti snimane iza Gvozdene zavese, najbliže što su joj došle bio je recimo Zagreb ili Beč. Međutim, u slici, Susanna Fogel u saradnji sa ekipom u kojoj je bila i ruska snimateljka Ana Patarakina uspeva da evocira taj izgled starih serija.

Počev od stilizovanog logoa Peacocka koji tada nije postojao (iako NBC jeste), postoji tendencija da se ode u neki vizuelni throwback. Ne odlazi se toliko daleko kao što je radio Guy Ritchie u filmu THE MAN FROM UNCLE, ali odlazi se prilično.

Samim tim što je ovo moderna produkcija, i postoji mogućnost da se mnogo šta nadoknadi efektima, ovde Budimpešta više liči na Moskvu nego što je mogla u ranijim produkcijama, ali ponekad ekonomičnost prikazivanja nekih prostora zaista podseti na uslovljenosti starih serija i jasno je da je to taj nameran stilski zahvat rekonstrukcije i filmsko-televizijske estetike te epohe.

Serija je ekonomična u broju likova i to mi je ostavilo snažan utisak jer među njima pravi osećaj izolovanosti i usamljenosti koju imaju expati upućeni jedni na druge, u svetu u kom se baš ne snalaze. Uspešno i sugestivno je prikazan svet u kom je jedino sigurno mesto jedna izolovana prostorija u ambasadi a sve ostalo su mesta na kojima manje-više sve i svako mogu biti stavljeni u službu praćenja i posmatranja.

Naravno, sa Emiliom Clarke i Haley Lu Richardson u glavnim ulogama, na terenu su talentovane glumice koje su motivisane da se dokažu u nečem novom i postavka je u tom pogledu održiva i na duže staze, ako se može sačuvati od format od osam epizoda po sezoni.

PONIES ima kraj iz kog se naslužuje želja autora da se serija nastavi. Ništa nije sasvim gotovo, no gotovo je u dovoljnoj meri da i ako ne bude nove sezone, ova serija ostane kao jedan lep uzor i artefakt našeg vremena o sukobu koga više nema ali je i dalje živ.

Devet godina posle izvanrednog filma QUILLER MEMORANDUM Michaela Andersona u kom je Harold Pinter adaptirao roman Trevor Dudley Smitha, kasnije poznatog kao Elleston Trevor, BBC je snimio trinaest epizoda televizijske adaptacije.

Michael Jayston je igrao naslovnu ulogu, britanskog agenta koji radi za organizaciju poznatu samo pod nazivom The Bureau. Serija je bazirana na Trevorovom liku i jednu epizodu je bazirao na svom romanu, sve ostale epizode su pisane iznova samo za televiziju.

Serija je snimana klasičnom BBC tehnikom tog vremena, dakle traka 16mm za eksterijere i studijski video format za enterijere, a ovde je korišćeno i malo stock materijala da bi se dočarala dešavanja na inostranim lokacijama.

Pa ipak, serija ne izgleda nimalo skromno, i ima epizode koje se odvijaju na Kipru, u Africi, Latinskoj Americi a finale sezone i serije i u Nemačkoj, gde i Andersonov film, premda sa zapletom koji je bliži le Carreovom romanu A SMALL TOWN IN GERMANY.

U osnovi, ova serija je drugačija od tipičnih špijunaca svog vremena. Naime, ona je prilično seriozna u postupku, sa dijaloškim razmenama koji pretendujuna sofistikaciju i glavnim junakom koji ne izbegava fizičku konfrontaciju ali radije bi se verbalno obračunao. U tom pogledu, tempo je sporiji, rad na likovima je intenzivniji. Andersonov film je u izvesnoj meri ipak drugačiji jer je u njemu Pinter radio adaptaciju i samim tim ton i ritam dijaloga nose jednu dozu crnohumornog i košmarnog intenziteta. Iako je filmska adaptacija bila zbilja izuzetna, televizijska se ipak nije povela za njom, ali opet iako je na njoj delom radio Brian Clemens nije pošla ni putem AVENGERSa.

Ovo je suvlji, rekao bih realističniji pristup od onog koji je nosio film, ali su konspiracije po tonu slične onim iz filma.

U filmu su to bili nacistički konspiratori u savremenoj Nemačkoj, dok u seriji imamo negativce u rasponu od škotskih separatista koji spremaju terorističke napade, generala okupljenih u masonskoj loži koji spremaju puč protiv laburističke vlade, do pučeva unutar pučeva u Južnoj Americi, krađe taktičkog nuklearnog arsenala u britanskoj bazi na Kipru ili pokušaja da se u SR Nemačkoj instalira anti-NATO vlada.

Dakle, pretnje su blago povišene ali intrigantne međutim nikada ne zalaze u sfere Bond-negativaca.

Jayston je jako zanimljiv u glavnoj ulozi, veoma je hladan i nosi jedan vrlo diskretan šarm za koji se gledalac vezuje. Svakako nije tipičan heroj, niti je blizu one energije koju je imao George Segal kod Andersona što svemu dodaje na zanimljivoj sofistikaciji.

Lik Quillera je i kasnije bio razmatran za ekranizaciju, među interesentima je bio i John McTiernan ali se do sada ništa više nije desilo. Sam Trevor je bio relativno često ekranizovan kasnije u nekim drugim izdanjima a neka dela su mu snimljena po više puta.

Ova serija je oficijelno lost media ali se može relativno lako naći. Nikada nije reprizirana i nigde nije izdata, što je šteta. Reč je o solidnoj i zanimljivoj seriji. Ipak, mnogi potezi koje su povukli kreativci iza nje, jasno jesu išli u smeru nečega što ne može lako generisati veliku popularnost. No, kultni status svakako zaslužuje, naročito među ljubiteljima i poznavaocima špijunskog trilera.

YELLOWJACKETS u trećoj sezoni, ima uslovno rečeno tri različite trećine, ili barem dve polovine, zavisi ko kako gleda.

Prva trećina je upadljivo slabija od prve dve sezone a istovremeno deluje i kao njihova relativno bezidejna rekapitulacija. Serija me je do te tačke žestoko bila vezala za sebe i prosto ne bih prestao da je gledam ali mogu da razumem ljude koji su baš tako reagovali i u toj fazi odustali. Pad serije je bio drastičan pre svega u odnosu na visok nivo koji je dotle uspostavila.

Drugu trećinu čini kosolidacija, hvatanje koraka sa nečim što bih nazvao elementarnim nivoom ali i dalje ispod onoga što su prve dve sezone.

Međutim, treća trećina je na njihovom nivou i apsolutno ne samo da je dostojna serije (taj nivo dostojnog postignut je u drugoj trećini, slabije ali dostojno) već je apsolutno na nivou onoga što je u njoj dotle izgrađeno. I poetički, i idejno, i emocionalno, i žanrovski, i rediteljski.

Naravno, iako smo krenuli klimavo a završili trijumfalno ne mogu reći da završnica retroaktivno opravdava slab početak. Početak jeste deo celine, ono što se dešava u njemu jeste na kraju krajeva deo onoga što je na kraju ispalo dobro. Međutim, to je moralo da se bolje izvede.

No, ko se nije pokolebao i ostao je do kraja, ima priliku da iz veoma aktivnog odnosa prema seriji uđe u završnu četvrtu sezonu.

Sam Miller i Hettie Macdonald su rediteljski izuzetno oplemenili idejno prilično oskudnu seriju STEAL koju je kreirao Sotiris Nikas.

Serija se bavi kompleksnom pljačkom velike londonske osiguravajuće kuće i banke koju su izveli naoružani razbojnici ali i nekoliko insajdera koji se ubrzo svi zajedno nađu u vrtlogu događaja u koji su upleteni moćni industrijalci, službe bezbednosti i duboka država.

Sotiris Nikas u pogledu zapleta ne uspeva da ponudi ništa novo, ali određenu dozu svežine daju Sam Miller i Hettie Macdonald koji se trude da iz situacija izvuku nešto suspensea i fine interakcije među glumcima.

Da je do Nikasove zamisli, STEAL bi bio mrtvorođena serija, međutim, egzekucija uspeva da spase stvar i da STEAL na kraju posluži kao jedna nenametljiva sporedna serija u aktuelnoj ponudi.

WONDER MAN je serija koju sam izdržao do kraja jedino i isključivo zašto što sam fan Yahye Abdul-Mateena. Ovaj čudni pokušaj Marvela da snimi neku svoju parafrazu Appleove serije STUDIO je potpuni nonsens. A da budalaština bude još i veća, ideja superheroja koji žive u svetu u kom postoji superherojski film i uključeni su u njih je već eksploatisana na televiziji u adaptaciji Ennisovih BOYSa. Dakle, sve ovo nikakvog smisla nema kao inovacija.

Ali, ni to što ovde nije novo pre svega nije dobro. Štaviše, užasno je i pomalo tužno.

Tony Grisoni je scenarista koji ima ozbiljan opus i u njemu nekoliko briljantnih saradnji sa Gilliamom ali i niz drugih važnih komada.

Jedna od njegovih svežijih akcija je SOUTHCLIFFE, sirova realistička televizijska drama u četiri dela o masovnom ubistvu u maloj engleskoj varoši.

Grisoni sagledava slučaj poludelog pucača iz više uglova, i da kroz priču prelomi razne živote kako počinioca tako i žrtava i onih koji su na to reagovali.

Sean Durkin je kao reditelj privukao moju pažnju briljantnom adaptacijom DEAD RINGERSa za televiziju i tu je pokazao najviši nivo klase. U seriji SOUTHCLIFFE se bavi nečim drugačijim. Ovde ima jedan sirovi realistički pristup, sa televizijskom slikom koja je maltene retro po tome koliko je sirova, ali s druge strane realizam kome stremi izlazi van okvira kitchen sink drame i odlazi u nešto pomalo galerijski.

I to je zanimljiv okvir, pa ne čudi da je ova serija bila prikazivana i na festivalima.

Ono gde se serija za moj ukus malo preigrala jeste ta struktura sa pomeranjem vizure iz koje se sagledavaju događaji jer u završnoj epizodi ne uspeva da dovede do klimaksa, čak se u izvesnom pogledu, za moj ukus možda i previše pomeri od osnovnog traumatskog jezgra iz kog je sve krenulo, pa više imamo epilog nego klimaks.

Naravno, ovo je serija koja se ne vodi klasičnim dramaskim konvencijama ali sasvim sigurno ne treba na takav način da zanemari dinamiku.

U svakom slučaju, za ljude koji izučavaju televiziju ovo je važna lektira.

Jedna od senzacija pandemijske televizije bila je serija NORMAL PEOPLE koju je po romanu Sally Rooney napisala Alice Birch i režirao Lenny Abrahamson.

Posle gledanja DEAD RINGERSa odlučio sam da izrespektujem delove scenarističkog opusa Alice Birch koje nisam gledao pa je ova serija došla na red, iako mi je delovala kao nešto što nije za mene.

I u suštini, bio sam u pravu, ovo je prosto neka vrsta televizije koja mi nije dovoljno zanimljiva. Sama serija je sačinjena iz dvanaest polučasovnih epizoda i govori o ljubavnoj priči dvoje mladih "normalnih" ljudi koji se inače smatraju jako "neobičnima" i njenom trajanju kroz godine srednje škole i fakulteta i svim iskušenjima i prekidima na koje ona nailazi.

Lenny Abrahamson je sa glavnim glumcima Daisy Edgar Jones i Paulom Mescalom uspeo da napravi jednu senzualnu celinu, Birch je pomogla književnici da dijalog bude punchy ali mene je sve to ostavilo veoma blago zainteresovanim.

Međutim, sve ovo je izvedeno na elitni način i verujem da je reč o nečemu kapitalnom za publiku koju je ovo zaista zainteresovalo.

Jevgenij Sangadžijev je posle pilota koji snimio Roman Prigunov, preuzeo seriju HAPPY END i vodio je rediteljski i scenaristički kroz svih osam epizoda.

Posle uspešnog izlaska prve sezone, najavljena je i druga, međutim, kako danas stvari stoje, serija je skinuta čak i sa ruskih strimera, verovatno zato što narušava javni moral.

HAPPY END nije ništa naročito korozivno, mada se verovatno može tretirati kao ruska EUPHORIA. Pa ipak, Sangadžijev uvek na kraju zadržava jasan u osnovi patrijarhalni moralni kompas. No, u onom međuvremenu dok se kompas ne namagnetiše lepo, ovde ima dosta raznovrsne transgresije.

U malom ruskom gradu, alfa i beta drugari sa alfinom devojkom vode akciju sitnog valjanja droge. Kada upadnu u probleme i sa policijom i sa dobavljačem, alfa pada a beta i devojka beže u Moskvu gde kreću sa uspešnim webcam biznisom. Međutim, idila traje kratko jer nema VPNa koji nju može zaštiti od autovanja i nema moralne fleksibilnosti koja može spasiti monogamni odnos koji se između bete i devojke razvija.

Sangadžijev pravi strimersku seriju. Epizode su fino sklopljene i relativno zaokružene a variraju u trajanju od 40ak do 30ak minuta. Realizacija je grungy ali estetizovana, odnosi su dinamični, glumci su ubedljivi. Sama tema je industrija seksa, i to samo po sebi nije sexy ali serija pokušava da bude sexy koliko je prikladno u datim okolnostima.

Nisu Rusi nikada izbegavali edgy televiziju, ali svakako nije baš da u njoj prednjače. Ovo je bilo lepo pozdravljen iskorak koji nažalost nije zaživeo. Međutim, sama sezona je čvrsto zaokružena bez mnogo dilema oko toga kako se sve završilo.

Britanac Paul Coates je kreirao nemačku seriju UNFAMILIAR koju je pustio Netflix po tim engleskim i sva je prilika jedinim naslovom koji ima.

Zašto nemačka serija na nemačkom jeziku ima samo engleski naslov, lako se da objasniti time da je napravljena za Netflix pa joj nemački naziv valjda i ne treba.

Međutim, serija je nemačka, dešava se u tom kulturnom prostoru i govori se na nemačkom. Međutim, ona u sebi ima nešto što spada u česte optužbe na račun Netflixa, što ja inače ne zameram u većini slučajeva niti na to tako gledam.

Da, ovo je serija koja zbilja kao da je napravljena da se gleda usput. I to ne zato što je isprazna i što je sadržaj takav da je tanak da se isključivo prati. Naprotiv, ovde je sadržaj preintenzivan i u jednom trenutku pažnja gledaoca popusti i u nekom trenutku ta neka špijunska šikanerija sa BNDom, Rusima, Belorusima, ovima i onima naprosto počne da se prati kao neki galerijski vizuelni kolaž a ne triler.

Kao neko ko ima profesionalnu deformaciju da sve pratim pažljivo, pokušao sam da ispratim ovu seriju fokusirano i nisam dobio od nje ništa više od toga što bih dobio da sam uporedo igrao neku slagalicu na telefonu. Naprosto, stvari se kreću u jednom idi mi-dođi mi metodu pripovedanja. Situacije se ponavljaju, rekapituiraju, ali sa jednim visokom intenzitetom glume, brigom o dizajnu i brigom o inscenaciji.

Otud, UNFAMILIAR je produkt koji začuđujuće funkcioniše ali nije kapitalna televizija. Međutim, jeste primer tog contenta koji se prati uporedo, možda nehotice, i kao takav nalazi se na listama gledanosti što znači da ga je publika prihvatila.

Aitor Gabilondo je jedan od najvećih autoriteta španske televizije i njegovu novu kreaciju za Netflix je režirao Daniel Calparsoro, reditelj španskih komercijalnih filmova koji se nije u potpunosti odrekao bioskopa ali se već ozbiljno posvetio usavršavanju Netflix estetike poslednjih nekoliko godina.

U glavnoj ulozi je Luis Tosar, španska bioskopska zvezda, ali u sporednim ulogama ima dosta televizijskih veterana koje znamo iz mnogih, pa i Netflixovih serija. Dakle, možemo da kažemo da je Gabilondo ovde dobio priliku da radi elitni projekat i osam epizoda serije SALVADOR svakako imaju puno toga da ih preporuči.

Pre svega, ova serija je izvanredno vizuelno izvedena. Calparsoro je doktorirao tu estetiku striminga i napravio je seriju koja u tom formatu gledanja izvanredno izgleda, ne samo po dizajnu već i u energičnoj inscenaciji. Serija sama po sebi, zaslužuje pažnju već zbog navedenog vizuelnog aspekta, pa da i nema drugih kvaliteta.

Kad je reč o onome što je ipak primarno, a to je priča, serija je zanimljiva ali je mogla da bude snažnija i veštija. Tema je vrlo atraktivna, zaplet se tiče bivšeg alkoholičara, lekara po struci, koji sada radi u ekipi hitne pomoći kao tehničar i njegovoj kćeri koju je napustio u svojoj bekrijskoj fazi i koja je našla zaštitu u neonacističkoj grupi navijača Real Madrida.

Iako je Atletico Madrid poznatiji po navijačima frankistima i fašistima, Real je imao svoju veoma nasilnu grupu nacističkih navijača koji su proterani sa stadiona i koji su već bili tema filmova i sl. Međutim, to ne znači da među navijačima i dalje nema nacista, i da to nije problem koji se javlja iz nedelje u nedelju.

Ovde pratimo grupu neonacista koji se zovu White Souls i koji su nekakva splinter grupa ozloglašenih Ultra Sur. Koga zanimaju detaljnije interna pitanja ove grupe svakako može da pogleda televizijski film DIARIO DE UN SKIN, u kom ima mnogo više detalja i verodostojnijeg prikaza ovog miljea kao i tenzije između Hammerskin i Blood & Honour skinheda, ali je SALVADOR dramski ipak zrelije delo.

No, SALVADOR ipak nije toliko zainteresovan za nijansiranje na(r)cizma malih razlika već pokušava da izgradi jednu grubu sliku struktura iz sveta politike, biznisa i podzemlja kojima je u interesu postojanje ovakvih ekstremističkih grupa.

I ta slika je jasno izgrađena, o njoj govori možda i dramski najzanimljivija epizoda kada glavni junak odlazi da se sretne sa bogatim političko-poslovnim dobrotvorom ćerkine organizacije.

SALVADOR ima glavnog junaka koji posle gubitka ćerke želi da istraži okolnosti njene smrti, sazna ko je kriv i nađe svoj mir. On stupa u kontakt sa njenim saborcima i oni su neobično otvoreni prema njemu jer žele da ga propagandno iskoriste, iako on zapravo ne daje puno signala da im je istomišljenik ili da bi mogao postati.

U tom pogledu, pre svega, SALVADOR je morao biti dramski izazovniji prema glavnom junaku ali i prema okolnostima samog zapleta jer bez velike transformacije on počinje da ima pristup informacijama koje mogu dovesti do razaranja grupe.

Da li je Luis Tosar kao zvezda ipak želeo da izbegne da svoju harizmu pruži junaku koji se mkar pretvara da je neonacista ili su se autori uplašili toga, ali čini se da je ipak morao junak pružiti nacistima još nešto da bi mu oni uzvratili tolikim poverenjem koje mu na kraju pruže.

Calparsoro je dovoljno vešt da i bez jakog dramskog utemeljenja izgradi seriju koja će biti zanimljiva i vezivati publiku. Ipak, ostaje žal za tim što nisu iskorišćeni potencijali glavnog junaka u pogledu psihologije trilera.

SALVADOR je serija koja dovoljno dobro izgleda i ima dovoljno zanimljivu temu da je treba pogledati, iako zapravo nije uspela da ponudi odgovore na ključno pitanje oko kog se sve u njoj vrti.

Jel gledao ko ovo

https://m.imdb.com/video/vi260229913/?playlistId=tt39121294&ref_=tt_ov_ov_vi