ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Horor romani Dejana Ognjanovića se razlikuju od ostatka ponude na našoj sceni zbog svog spoja veoma imaginativne strave i visoke ambicije samog rukopisa da iskorači iz okvira žanra i ponudi nešto više, usput ne zaboravljajući da ispuni sve postulate uspešnog žanrovskog dela.

Otud, NAŽIVO i PROKLETIJE ostaju romani koji su i po ambiciji i po izvedbi za klasu iznad ostatka žanrovske ponude, ali bogami ne zaostaju ni za generalnom proznom scenom u okvirima onoga što duhovito nazivamo visokom književnošću kod nas.

Logično je da Ognjanovićev verovatno najmanje ambiciozan horor roman postigne možda i najviše u pogledu nagrada i približavanja NINovoj nagradi. S jedne strane, naravno, besmisleno je žaliti se na uspehu koji su ZADUŠNICE postigle u najmanju ruku jer novi romani vuku stare, prilika da se kroz slabije delo otkrije pisac i da se čitaoci upoznaju sa nadmoćnim ostvarenjima itekako postoji, s druge strane, taj uspeh i nije nezaslužen jer ovaj roman ima svoje kvalitete, ali ukupno uzev velika je šteta što NAŽIVO i PROKLETIJE nisu ovako daleko dobacile jer bi onda mogle da imaju konstruktivniji uticaj na ostatak scene.

ZADUŠNICE s druge strane ne mogu imati naročito povoljan utisak na scenu, izuzev varljivog utiska da baš od svega može da se napravi roman.

Ipak, pažljivijim čitanjem, videćemo da nepodnošljiva lakoća pisanja romana ZADUŠNICE nije baš takva kao što izgleda.

U ovom romanu, Ognjanović se uključuje u internacionalni žanrovski dijalog, nudeći autohtoni srpski ugao gledanja na pitanje ustajanja iz mrtvih u kom oživljeni pokojnici imaju neke nesuvisle, animalne i generalno nekoherentne namere, da ne kažemo da su zombiji - pošto u ovom romanu oni to tek delimično jesu.

Dakle, ZADUŠNICE jesu u širem smislu satirični zombi roman, s tim što je Ognjanović ipak suviše žanrovski prefinjen da njegovi oživeli mrtvaci budu agresivno gladni mozga. Iz tog rešenja gde ovo i jesu nisu zombiji, Ognjanović gradi jedan situacioni kapital u kom junaci imaju izbora, imaju prostora da se ispolje i ne nalaze se u neprekidnoj poteri i napetosti, mada povremeno ima i toga. Žanrovska nadgradnja horor tropa je ovde sprovedena dobro, nije iznova napisan playbook kako će zombiji biti prikazani u romanima ili na filmu, uostalom i viđali smo ih u sličnim formama, ali jeste postavljen dobar okvir za psihološko-kulturalnu studiju.

U pogledu ljudi dovedenih u horor situaciju, Ognjanović se bavi galerijom karikaturalnih likova iz južnih delova Srbije. Za razliku od neobjašnjivog uzroka kako su pokojnici postali zombiji, kod živih ljudi, Ognjanović vrlo jasno objašnjava na koji način su postali kreteni. Dakle, objašnjen je sunovrat prosečnog Srbina kojem su pomogle krize, ratovi, sankcije, stari mediji, novi mediji, teorije ali i prakse zavere itd. Vrlo malo ovde ima ljudi sa kojima se čitalac može identifikovati ali ne mari jer svi ovi tipski likovi su nam dobro poznati i iz svakodnevice i iz popularne kulture koja fetišizuje lik Srbina iz unutrašnjosti kao raspojasanog idiota.

U tom domenu popularne kulture, ovaj roman nailazi na svoj prvi neuspeo eksperiment. Naime, reč je o satiričnom romanu ali pored satire ovde Ognjanovič pribegava i jednom krajnje klasičnom humoru i u sklopu toga ima junake koji se nalaze u duhovitim situacijama i izgovaraju duhovite rečenice.

Kad je reč o konstruisanju duhovitih situacija, Ognjanović je uglavnom uspešan. I tu čak ima nekih situacija koje su osmišljene tako da prevazilaze možda i ono što smo viđali na filmu i drugoj literaturi.

Kad je o dijalogu reč, junaci jako puno pokušavaju da budu duhoviti kroz poznate verbalne dosetke koje su već postale deo narodne svakodnevice. Iako, pretpostavljam da je Ognjanovićeva intencija bila da prikaže između ostalog i grčevitu potrebu svojih debilizovanih likova da budu duhoviti u svakoj prilici tako što ispaljuju poznate rečenice i koriste ih kao impuls za smejanje, ono što čitalac dobija je utisak da nam se ovde plasiraju vicevi "s bradom".

Baziranje humora na "vicevima s bradom" je ne samo legitimina već i česta humoristička strategija - recimo KURSADŽIJE su izgradile karijeru izvodeći dramatizacije dobro poznatih starih viceva, svesno koristeći predznanje publike. Međutim, meni se čini da je Ognjanovićeva ideja bila da je kursadžijska eksploatacija starih viceva u stvari dokaz gluposti junaka, no nisam siguran da čitaoci koji ipak drugačije identifikuju stvari to vide na isti način.

Dakle, dijaloški segment humora je prvi krupan problem romana iako je sam pokušaj dobro zamišljen na nivou koncepta.

Drugi problem romana je to što zapravo nema jasan okvir i sačinjen je od niza epizoda koje su narativno povezane, ne bih rekao labavo ali ne baš ni snažno. Naravno, kad govorimo o kosturu priče, i labavi ume da zabavi, ali roman se "vrlo diskretno" kreće nekuda, on nema neko krupno ishodište, ima više svojevrsne klimakse za pojedinačne junake, nego što se osnovna priča zapravo privodi nekom zaključenju.

U tom pogledu, labava struktura romana na stranu, Ognjanović u ZADUŠNICAMA gubi jedan od osnovnih aduta svoja dva najsnažnija romana a to je zamajac priče koja ih čini poslovičnim page-turnerima. Prosto, ovde imamo jedan zapušten stil, takođe nesvojstven Ognjanovićevom inače vrlo konkretnom i narativno disciplinovanom rukopisu. Ovde su situacijama stvari stoje, zasuti smo dugim dijalozima koji su velikim delom pozajmljeni iz raznih viceva, sa idejom da eto vidimo da su junaci moroni i prosto ovo je roman koji može da se čita sa radoznalošću ali da se to čitanje isto tako u bilo kom trenutku prekine.

Gledam po sebi, ovaj roman sa pročitao iz nekoliko serija, ali zapravo sam ga započeo mesecima ranije i posle svake sesije nisam imao naročitu potrebu da mu se vraćam. Smatram da je osnovni razlog za to raspušten stil.

Čini mi se da je Ognjanović vrlo svesno koncipirao ZADUŠNICE kao svoj minor work, a naša kulturna javnost koja je mentalno mnogo bliže njegovim junacima iz ovog romana, prepoznala je to kao nešto bitno ozbiljnije.

ZADUŠNICE svakako ostaju roman vredan pažnje, u okvirima naše scene ali i neuporedivo manje bitno delo od NAŽIVO i PROKLETIJA, pa i ZAVODNIKA koji je takođe imao karakteristično iskoračivanje iz kanona ali upravo u drugom smeru, ka jačoj stilskoj rigoroznosti.

Očigledno je da kada čovek odluči da našali, i da se posluži glupim ili hajde da kažemo glupo primenjenim vicevima, može biti shvaćen ozbiljno kod nas.

 mislim da to ne treba citat

Uopšte se ne slažem, ovo je Ghoulova najbolja knjiga. Možda nije ono po čemu bio on voleo da bude poznat ili upamćen, tj. više je satira nego horor ali, budimo pošteni, veoma ubojita satira (ko satara). U njoj je pokazao da ume ono što uspeva malo kome i to sa lakoćom: sagledavanje društvenih problema u dubinu i širinu i njihovo prezentovanje na svež, duhovit i veoma kreativan način. Missim, šta inače veika književna dela rade?
Po meni, Ghoul u ovoj knjizi radi ono što najbolje ume da radi.
Put do šire publike ''Zadušnicama'' nije otvoren jedino zbog autorove sklonosti da pređe meru dobrog (ili da kažemo najrasprostranjenijeg) ukusa. Zato nije mogao dobiti Nina ili neku sličnu nagradu, na primer. Naša publika je ipak konzervativna, a u žirijima su možda još zadrtije konzerve nego među običnim čitaocima.Verovatno nećete ovaj roman poklanjati za rođendan sentimentalnim čitateljkama ljubavnih priča i ljubiteljima trilera, ali ne treba da se pišu knjige samo za njih, zar ne?
Jedino što bih mogla zameriti je izvesna količina autorovog iživljavanja i ličnog obračuna - ima toga i u prethodnim njegovim knjigama, a ovde je ipak umereniji, što je za pohvalu.
Struktira romana nije manjkava, nema praznina, nejasnoća, delova koji deluju kao veštački slepljeni. Problem ''Prokletija'' je, recimo to što knjiga sadrži dva romana, koji nisu međusobno dovoljno čvrsto povezani. Ovde je sve dosledno odrađeno.
Jezik, stil - to je životno, prikladno, odlično. Primećujem više samostalnosti, ugledanje na omiljene, stare majstore zanata je postalo prošlost, pa bi se moglo reći da je pisac sad zaista punoletan. Što je najvažnije: da li bi iko mogao napisati sličnu stvar, šta mislite? Ja mislim: ne.

Gul očajnički želi da stvori preložak koji će biti iskorišćen za film ili seriju, ali kao kod "Beležnice" i "Crne svadbe" odlutava na sve strane, gubi fokus i najposle to ne liči ni na šta. Pomisao da ovakva literarna sprdačina može da priđe NINovoj nagradi je čisto podjebavanje.

Za pisca fantastike je snimanje filma ili serije po nekom delu ipak bitan deo afirmacije. Ako gledamo našu scenu, ni pisci fantastike u svetu nisu bitno bliže prišli velikim nagradama od naših. Ko je došao blizu neke velike mejnstrim nagrade obično bi stao negde nadomak. Verovatno je King tu najdalje otišao.

Ali, isto tako, ekranizacije su ono što ih nagrađuje za razliku od drugih pisaca koji vrlo često ne dođu ni do jedne uprkos priznanjima za visoku književnost.

U tom smislu, borba za ekranizaciju je prirodan proces.

U slučaju ZADUŠNICA, ekranizacija nije nerealna u pogledu postavke ali romanu fali malo jasniji zaplet i generalno zaplet da bi se sam po sebi nametnuo kao materijal za ekranizaciju. Ali, zašto da ne? Ovo bi moglo biti polazišna tačka za nešto.

Не знам да ли би код нас сада имао ко да уради једну добру црну комедију, онако поштено - људски и уметнички. Можда грешим. Ако и постоји такав, вероватно нема пара.
А шта је све добијало Нина, ихај!