ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Džindžer na Novoj S o Tvrđavi, zajedno sa Sašom Hajdukovićem. Sagita solidan reprazent.

TVRĐAVA je u nekom suludom medijskom blickrigu. Deluje mi da se RTS nečega plaši čim je ovoliko navalio da nam objašnjava šta smo gledali...

U filmu SHERLOCK HOLMES AND THE VOICE OF TERROR, čuveni detektiv je još uvek živ i aktivan u periodu Drugog svetskog rata, i rešava slučaj ozloglašenog berlinskog propagandiste koji u emisiji na engleskom najavljuje diverzije koje će se desiti u Britaniji neposredno pre nego što ih petokolonaši i Nemci sprovedu.

U ovom filmu iz 1942. godine, uhvaćena je psihoza koju je Lord Haw-Haw uspevao da stvori i kažu da je posle rata britanska javnost bila razočarana kad je konstatovano ko su ljudi koji su se krili iza tog imena.

Dakle, ovde je propaganda prikazana kao nešto što je u dijaboličnoj sprezi sa dešavanjima na terenu i Holmes na osnovu toga i rešava slučaj.

Priča Arthura Conana Doylea HIS LAST BOW je modernizovana za potrebe ovog B-filma od nekih 65 minuta trajanja, a Rawlins ju je realizovao energično i sa veštinom tako da se B-duh produkcije ne javlja kao prepreka.

Rathbone kao Holmes i Nigel Bruce su uigrani kao Holmes i Watson premda ovde Watson nema izraziti protagonizam.

Odnos prema Holmesu u Drugom svetskom ratu je kao što znamo kompleksan jer su i nacisti gajili fascinaciju njime i ekranizovali ga, a smatra se da je među poslednjim filmovima koje je Hitler gledao bio baš jedan o ovom liku.

Ovde je Holmes iskorišćen u propagandne svrhe, da se istovremeno pojača psihoza i strahovanje od uticaja propagande, da se ona naglasi kao nešto vrlo opasno i direktno vezano za ratna dejstva, i to je uspešno sprovedeno u jednom malom ali efikasno iskorišćenom formatu.

* * * / * * * *

U novom filmu Jalmarija Helnandera manje je izražen element fantastike. Ovog puta glavni junak ubija Sovjete, što je za Fince dosta realnije od suprotstavljanja nacistima.

Dok je u prvom filmu bio predstavljen kao finski man of few words, što znači man of few words iz naroda koji najmanje govori i najmanje menja izraz lica u jedinici vremena, ovdeje to dovedeno do još radikalnije konsekvence. Ovde zaista govori ispod minimuma i to je namera, a isto važi i za negativce.

U pogledu odnosa između heroja i negativca ovde je on prisutniji jer Stephen Lang igra Sovjeta koji je ubio porodicu glavnog junaka. U tom pogledu drugi film je stvari bolje postavio od prvog.

Isto tako, SISU: ROAD TO REVENGE ima svest o tome da je nastavak i paradoksalno, koliko ima bolji duel glavnog junaka sa negativcem, toliko je sve ostalo u podrazumevanju i pored tog osnovnog sukoba jedino što imamo je akcija i gasiranje u svakom pogledu.

Dakle, ovo je opet delimično bazirano na tarantinovskom postupku, u podeli na poglavlja i postavci koja uzima exploitation i dovodi ga do paroksizma.

Još od najzdravijih indie dana Sama Raimija nismo videli ovako cartoonish akciju. Možda je Roberto Rodriguez zamišljao ovakve stvari ali ovo sad uzima Texa Averyja ne samo kao uzor i referencu već i kao direktan cilj.

Ovde ima scena kojih se Kojot i Ptica Trkačica ne bi posramili, naravno sve to kanalisano kroz exploitation, ne samo američki već naročito Italo.

Koliko god oba SISU filma za razliku od prva dva Helanderova rada manjkaju u toj karakternoj razmeni i hemiji jer kod njega osnov nikada nisu bili sukobi već zajedništvo, toliko je sve ovo showcase iz kog veoma logično proističe njegov angažman na prequelu Ramba.

Ne samo da je Rambo iz drugog dela referenca za lik Jorme Tommile, nego ova vrsta domišljate DIY akcije u kojoj se junak koristi oružjem, sekundarnim sirovinama, prirodom i društvom, nešto po čemu pre svega pamtimo Cosmatosovog Ramba kao (oprosti, Kotcheffe) ipak osnovnu iteraciju tog junaka.

Noah Centineo kao mladi Sly, ipak neće dobiti mladog Cosmatosa kao reditelja. Jalmari Helander je drugačija zverka, prilagođena vremeniu, mnogo pre bih ga posmatrao kao Edgara Wrighta koji se igra jakog grindhousea posle dva mnogo mejnstrimastija pokušaja.

SISU je u oba izdanja jedna cartoonish postavka pre svega, i iznad svega. U drugom delu, Helander oseća da može da zaobiđe formalnosti i ode u krtinu. Zato, ne mogu zameriti onima koji smatraju da od nekog trenutka ovo više nije film u klasičnom smislu nego cirkus. Verovatno su u pravu. Međutim, živimo u vremenu kada je to možda i više film od onoga što klasično poimamo da zaslužuje taj naziv.

U odnosu na prvi film, novi SISU je još manje "dramsko zbitije" ali je u dramskoj okosnici osnovnog sukoba zapravo jači. Istovremeno gubeći neke adute prvog filma dobija neke koji su u ovome izostali.

Ne verujem da će ovaj film privući ikoga ko nije gledao prvi film. Ali, za one koje jesu, verujem da neće biti razočarani.

* * * / * * * *

Laslo Benedek je režirao jedan od poslednjih filmova snimljenih na Batistinoj Kubi, i to u saradnji sa tamošnjim producentima.

AFFAIR IN HAVANA je noirish melodrama koja u sebi nosi tenziju noira i mehaničnost pojedinih odnosa, iako je zapravo to pre svega priča o ljubavnom trouglu između džez pijaniste (kog igra John Cassavetes(, trophy žene (koju igra Sara Shane) i njenog nezadovoljnog, hendikepiranog muža (Raymond Burr) koji joj nudi ili da ostane s njim do smrti i nasledi sve ili razvod ali da ne dobije ništa.

I manje-više, to je situacija u kojoj se likovi nalaze, a veliki melodramski obrti dolaze spolja, ne sasvim neočekivano, ali ne ni naročito zadovoljavajuće.

John Cassavetes je talentovan čovek i igra u drugačijem registru od Burra koji je prosto druga vrsta glumca, ali Sara Shane se ispostavlja kao dobra spona. Ova tri glumca dobro prodaju osnovnu situaciju međutim kako priča ne razvija dinamiku u bilo kom pogledu tako i njihova igra ostaje u tom leru.

Benedek je čovek koji je stekao određeni status pre svega po filmu THE WILD ONE, u kome je Marlon Brando bio prvi značajan bajker u istoriji filma. Međutim, on je prekaljeni profi koji je mene recimo kupio Sinatrinim mjuziklom KISSING BANDIT, a kada reditelj u opusu ima film koji mu je signature a ima i neke koje ljudi vole više nego taj, može da kaže da je imao rašta režirati.

Ipak, Benedek u filmu AFFAIR IN HAVANA ne prelazi B-okvir i ne uspeva da nadometi produkciono-pripovedačku nerazvijenost ovog projekta.

* 1/2 / * * * *

Izvorni Sinatrin YOUNG AT HEART je film Gordona Douglasa iz 1954. godine.

Douglas je jedan od reditelja sa kojima je Sinatra najviše radio, i to u raznim žanrovima. Opet pa i sam Douglas je radio u raznim žanrovima, i uprkos tome što ga možda najbolje poznajemo po vesternima i krimićima, imao je i nekoliko upečatljivih muzičkih filmova.

YOUNG AT HEART nije najbolji Douglasov muzički film, ali je i dalje to film veoma visokog nivoa.

Reč je o rimejku filma FOUR DAUGHTERS u kom Doris Day igra jednu od tri sestre iz muzičke porodice, sve su zrele za udaju, a kada se u njihovoj kući pojavi šarmantni kompozitor kog igra Gig Young, sve se zaljube u njega, ali on izabere ovu koju igra Doris. I sve se kreće prema njihovom spokojnom braku, kada on krajem prvog čina u priču uvede svog aranžera kog igra Frank Sinatra i koji je sve sem umirujući veseli lik.

Chairman zaista kad se pojavi prebacuje film u višu brzinu, i njegov talentovani, depresivni junak čini da film dobije jedan novi sloj i da sve dobije jednu novu boju, te nas ne čudi kada se junakinja predomisli i uda za njega, svesno birajući život pun teškoća umesto veselijeg i lakšeg.

Gordon Douglas ovde ima dosta zadataka u kontrolisanju tona, naročito jer Frankov lik u sve unosi jednu novu dubinu koju niko drugi od likova nema. U rediteljskom pogledu, ovaj film je donekle atipičan za Douglasa jer nije tako utegnut u formalnom smislu, relaksiraniji i verujem da bi se od njega očekivalo da je intenzivniji. Međutim, Doris Day ovde pravi jednu kombinaciju onoga po čemu je znamo iz pillow talk filmova sa nešto ozbiljnijom melodramom, a Frank je s druge strane zaista ovde sebe nametnuo kao ozbiljnog karakternog igrača.

Kraj filma je hepiend za koji ja mislim da je postavljen ambivalentno, odnosno da se može eventualno čitati i kao fantazija glavne junakinje koja se nije ostvarila jer iako dijegeza to načelno ne sugeriše ima nekih montažnih rešenja koja mi nude i tu mogućnost.

Neke od pesama iz ovog filma postale su hitovi svoga vremena.

* * * / * * * *

U završnoj petoljetki svoje karijere, u periodu kad je ušao u fazu akrimoničnog razlaza sa Warnerom, Michael Curtiz snimio je film THE VAGABOND KING, mjuzikl o sukobima na francuskom dvoru.

Ako izuzmemo harizmatičnu Kathryn Grayson u glavnoj ulozi, koja čak i kad nije u punoj energiji, pleni, ostatak filma je krajnje skroman, i idejno i izvedbeno, daleko ispod nivoa koji bi se očekivao od velikog klasika.

Ovo je bio poslednji bioskopski film za Kathryn Grayson i ona se nadalje pojavljivala samo na televiziji.

* 1/2 / * * * *

Meadow Williams je imala puno pokušaja da postane glumica ali je definitivno krenula stabilnijem putem kada joj je preminuo ostareli muž, vlasnik imperije suplemenata, i ostavio joj 800 miliona dolara. Tada je mogla da postane producentkinja i finansijerka svoje karijere.

Michael Polish je s druge strane krenuo kao indie reditelj, u jednom trenutku uzleteo i do major filma, ali se onda vratio u onu neuralgičnu sferu produkcija koje po svetu jure poreske olakšice i podsticaje.

Tako je film AMERICAN TRAITOR: THE TRIAL OF AXIS SALLY sniman u Portoriku, od para koje je donela Meadow, a tu su i stari mešetari Emmett, Furla i nezamenjivi Bobby Ranghelov.

Gde su ove njuške, tu je i Al Pacino, raspoložen da odtezgari pošteno, pa onda Thomas Kretschmann deluje kao ipak manji tezgaroš od njega.

Ovaj film je adaptacija knjige koju kao scenarista uz reditelja i Darryla Hicksa potpisuje jedan od njenih autora upadljivo zanimljivog imena Vance Owen.

Ne znam kakav je bio Vance Owenov plan, ali Meadow Williams je for better or worse uspela da ovo nekako izgura do nivoa nečega što može da se pogleda u popodnevnim satima na televiziji. Tema Axis Sally je kompleksna a ovde se autori bave malo faktima, malo nepotvrđenim pretpostavkama (kao što je teza da je Goebbels povremeno silovao iako istoričari smatraju da on nikada lično nije sreo Mildred Gillars) i na kraju svakako da ne dobijamo superskrupuloznu ekranizaciju njenog slučaja.

Isto tako, film svakako pomera klatno istorije na drugu stranu. U svoje vreme, iako je ono bilo patrijarhalnije i smatralo se da su žene manje emancipovane nego danas, i da se manje pitaju, Mildred nije baš dobila velika popust na bazi odbrane da su nju na sve to ako ne naterali a ono svakako naveli muškarci u njenom životu. Jedan od načina da se njena slabost kao žene kompenzuje od strane tužilaca bilo je insistiranje na njenoj reputaciji bludnice, za koju je bilo osnova.

U ovom modernijem gledanju na stvari, Mildred Gillars je prikazana kao znatno uslovljenija muškarcima, ali isto tako prikazano je i da se nije mnogo branila. Njen advokat Al Pacino ima "završnu reč", i proceduralno ali i filmski, i on je u suštini energično brani.

U tom pogledu, kad se podvuče crta, reklo bi se da ovaj film nudi jednu benigniju sliku i govori o jednoj avanturiskinji koja se uplela sa grupom mangupa koji su sticajem okolnosti najveći zločinski u istoriji civilizacije.

Realizacija je pojednostavljena, budžet je iskorišćen efikasno ali bez neke domišljatosti, i pored površne obrade teme i sama inscenacija gura ovo na teritoriju stare televizije, na kojoj su svoje mesto imali razni biopicovi.

Ovim filmom nije ni približno ispričana priča o Axis Sally, naročito jer u savremenom medijskom okviru ovakve stvari ponovo postaju aktuelne.

Meadow Williams je izabrala dobru temu i solidnu ekipu da se sa njom nametne. Čini mi se da ona svakako glumački nije dorasla zadatku, i da joj generalno gluma nije prava odluka, ali sam film pa i njeno učešće u njemu ne izazivaju smeh.

* 1/2 / * * * *

David Birke je pre nego što je krenuo da piše za Verhoevena imao karijeru u američkom televizijskom i B-filmu. Po priči Alana Jay Glueckmana napisao je scenario za film THE FEAR INSIDE u kom možemo prepoznati neke elemente koji bi se mogli nadovezati na ono što je pružio na vrhuncu svoje karijere a svakako i u poznom novom trijumfu Verohoevena primarno sa filmom ELLE, naravno ali tu je i BENEDETTA koju voim.

THE FEAR INSIDE je režirao Leon Ichaso, kubanski kadar koji je emigrirao u Ameriku i karijeri počeo u njujorškom nezavisnom filmu ali i u Mannovim televizijskim produkcijama kao što su MIAMI VICE i spada u red brojnih home invasion trilera sa početka devedesetih koji su imali puno uspeha na svim formatima pa i kao blokbasteri.

U tom kontekstu, priča o ilustratorki koja pati od agorafobije i igra je Christine Lahti a u kući je pod opsadom drže psihopate koje igraju Dylan McDermott i Jennifer Rubin ima potencijala, a Birke u sve to ubacuje jednu opipljivu erotsku dimenziju koja u pojedinim detaljima postaje natprosečno kinky za standarde ovog podžanra premda - vrlo indikativno - ne iskoračuje u sferu tada takođe aktuelnog erotskog trilera koji je vlada, ko drugi nego Paul Verohoeven.

Ichaso prepoznaje Birkeove dodatke ali ih režira mlako, a ne uspeva da kontroliše energiju koju u sve pre svih unosi Jennifer Rubin, usled čega negativci ispadaju pomalo karikaturalno iako ne bi smeli da budu takvi.

Kada je Lahti na drugoj strani, jasno je da ovde imamo delo određene klase, i Ichaso to nominalno i prati ali suštinski ipak, sve ovo je moglo da bude mnogo snažnije na svim nivoima. Potentna glumačka podela je mogla pružiti mnogo više.

Zanimljivo je da izdanje Maltina izašlo pre izlaska ELLE, prepoznaje da je Birkeov scenario zanimljiv (čak ni ne pominje Glueckmana), otud je možda još tada nastao kontakt ovog pisca i Verhoevena jer su se žanrovski dodirivali. U protivnom teško je objasniti zaista takav preokret u klasi kakav je doživeo Birkeov opus.

Maltin je cenio ovaj film bioskopskim kriterijumima iako je premijeru imao na televiziji. Ja ću se takođe držati tog principa iako bih mu kao TV filmu svakako dao višu ocenu i imao drugačiji kriterijum.

* * 1/2 / * * * *

Sam Neill igra egzekutora u službi Njegog visočanstva u filmu HOSTAGE. Televizijski specijalista Robert Young je režirao po romanu Ted Allbeuryja koji je adaptirao primarno televizijski veteran Arthur Hopcraft, koji nas je zadužio nekim starim, dobrim adaptacijama le Carrea.

Nažalost, Ted Allbeury ima dve ekranizacije, jedna je Muclahyjev BLUE ICE, i može se reći da nijedna nije naročito dobra. Ipak, Mulcahy je snimio jasan film koji se kreće od početka prema kraju, dok je Youngov prilično konfuzan, i ima ambiciju da istovremeno bude sofisticiran špijunac ali i melodrama sa erotskim nabojem i u tome nažalost ne uspeva.

Sam Neill, James Fox, Talisa Soto, sve su to pouzdani kadrovi. Naročito Neill, čija pretenzija da igra Bonda, u najmanju ruku ostvarena u serija REILLY, ACE OF SPIES, nikada sasvim nije bila bez osnova. A znamo da se i Talisa tu zapljunula. Međutim, u ovom filmu oni su deo zanimljivog ali zamršenog zapleta i pre svega mutnog toka priče.

Šteta, Young je imao repromaterijal za mnogo bolji film, pre svega među glumcima gde i manje uloge igraju asovi poput Art Malika, a lokacije su dobre i fotografija stručna.

* * / * * * *

Reiner Wolffhardt režirao je televizijski film AUF BEFEHL ERSCHOSSEN iz 1972. godine o Braći Sass, čuvenim vajmarskim lopovima koji su vukli za nos tadašnje vlesti i stekli solidan imetak obijajući trezore banaka kao pioniri pljački izvedenih sa prokopavanjem tunela i progorevanjem sefova. Posle nekoliko nesmotrenih akcija tokom skrivanja u Danskoj bivaju izručeni nazad u Nemačku, ali tada to više nije Vajmar nego Rajh i Himmler se nezavisno od presude suda potrudio da budu pogubljeni 1940.

Jurgen Prochnow igra jednog od braće Sass i on svemu daje star-wattage. Za fotografiju je zadužen velemajstor Jost Vacano, i iako ovde još uvek nema onih njegovih raskošnih pokreta kamere i dubine kadra, televizijski film je ponudio vrlo visceralnu crno-belu fotografiju iako ovo nije film velike pljačke već više priča o ljudima koji su živela u dva društva koja se raspadaju, svako na svoj način.

Britanski filmski i televizijski veteran Michael Tuchner snimio je istinitu priču o potapanju broda Rainbow Warrior po scenariju koji potpisuju Martin Copeland i Scott Busby. Sećam se 1993. kad je ovaj film izašao kako ga je Sky gromoglasno najavljivao i zbilja reč je o solidnom televizijskom filmu koji uspeva da dosta jasno prikaže kako su stvari tekle oko pripreme napada DGSE na inače mirnom Novom Zelandu, gde nema terorizma i o toku istrage koja je usledila.

Sam Neill igra inspektora koji je ozbiljno shvatio celu stvar i izgurao je do kraja uprkos političkim neizvesnostima a Jon Voight igra eko-aktivistu koji nije dao da popusti tonus u društvu sve dok se priča nije raščistila.

Tuchner sve režira jednostavno, ekspresivno, u najboljoj engleskoj tradiciji. Nema nikakvih bravura ili nametljivih rešenja, ali sve je jasno i zarobljena je atmosfera, kako mesta tako i emocije koja je zavladala kad se sve ovo desilo.

Agenti DGSE prikazani su kao u suštini tihi, neupečatljivi ali pod pritiskom odgovornosti i kolebljivi. Jasno je da se nisu ni oni spremili na mogućnost da će biti žrtava i da će se potonuće broda pretvoriti u potragu za ubicom i samim tim nešto opasnije, kao i da jedna zapadna zemlja može da se ispostavi tako negostoljubivom za tajne akcije druge zapadne službe.

U suštini, zanimljivo je da Greenpeace nije osnovna protagonistička organizacija već pre svega policija, i da je unutar eko-aktivizma prikazan niz podela od kojih se neke baziraju i na sumnjama za saradnju s DGSE (danas se zna da su bile opravdane). U tom pogledu, ono što je DGSE uradila nije moralo da se dodatno ističe kao loše kroz glorifikaciju aktivista, a njihov neuspeli cover up ih je dodatno podvukao kao bezlične i samim tim antipatične birokrate sile.

Quote from: crippled_avenger on 22-12-2025, 19:22:02Jon Voight igra eko-aktivistu koji nije dao da popusti tonus u društvu sve dok se priča nije raščistila.

Heh. Da mu ovo danas polažu verovatno bi tvrdio da je deepfake

Robert Enriquez je navodno za deset dana snimio triler STONE CREEK KILLER, i ako je to istina, svaka mu čast, film izgleda vrlo pristojno za tako kratko snimanje.

Clayne Crawford ovde u glavnoj ulozi preuzima ulogu Wingsa Hausera novog vremena, jer je Wingsov sin Cole za sad ipak nešto drugo. I Clayne je ovde zbilja nosilac svega i u jednoj solidnoj podeli relativno talentovanih anonimusa, donosi evidentan star-wattage u liku lokalnog šerifa alkosa koji mora da pronađe dve nestale devojke uz pomoć lokalne vidovnjakinje koja pomaže policijama u tom kraju.

Enriquez sve izlaže u sporom tempu, što je i logično kako bi izvukao minutažu iz manjeg broja lokacija ali film je u tom pogledu relativno korektan jer u toj sporosti on nalazi neki kvalitet.

Zaplet je takođe relativno zanimljiv.

Međutim, u pojedinim objektima i sa pojedinim epizodistma, počinje da smeta o-ruk koncepcija cele produkcije i da pokazuje kako se ipak nije sve vreme održao profesionalni tonus. Razrešenje priče ne pomaže u stvaranju dobrog utiska o filmu, naročito jer se zbog budžeta nije moglo učiniti baroknijim ili bar eksplozivnijima.

U tom pogledu, STONE CREEK KILLER nije loš showcase za Enriqueza ali ipak nije film koji je dovoljno zaokružen kako bi prevazišao limite produkcije. Amerikanci su najveći umetnici skupog i najveži umetnici niskobudžetnog filma. I to se ovde vidi. Ipak, jako jeftini filmovi, snimani onoliko dugo koliko se snima epizoda televizijske serije su retki.

Ovde niz sitnica prosto kreće da se gomila u jedan utisak da sporadično gledamo nešto nedoraslo za širu distribuciju i to žulja, iako je veći deo svega dosta korektan.

* * / * * * *

Ron Hutchinson je stara britanska prevashodno televizijska kuka, a u epohi saradnje BBC i HBO, čovek koji je jako mnogo doprineo pre svega estetici HBO televizijskog filma po istinitom događaju.

THE RAT SKULL je ekranizacija Hutchinsonove pozorišne drame koja je postigla veliki uspeh i Gwyn Edwards zapravo televizijski adaptira ne samo dramu već i najvažniju predstavu.

Ovo je polemička drama o IRA, policiji, RUC, zločinu, moralu, torturi itd. i zanimljiva je,mada za moj ukus, čak i okviru televizijske adaptacije pozorišta, prilično raspričana.

Ima u ovoj ekranizaciji uglednih faca kao što su Brian Cox i Gary Oldman, pre nego što će postati važni. Zbog njih dvojice prevashodno, ova ekranizacija možda zanima širu publiku i danas. Mimo toga ovo je više za ljubitelje priča o problematici u nemirnoj britanskoj pokrajini.

Iskreno, ne verujem da bih pogledao film HOSTAGES, da u njemu glavnu ulogu ne igra komičarka Charlotte Ritchie koja je nastupila u barem dve serije koje izuzetno volim.

Isto tako, verujem da ne bih puno propustio da ga nisam pogledao.

HOSTAGES je jedan od onih filmova u kojima reditelji i scenaristi pokušavaju da reše jednačinu snimanja filma sa više likova na jednom mestu u toku jedne situacije. I Jim Owen u tome uspeva, utoliko da ovaj film može da se izdrži. Ali, ni humor koji gađa ni tenziju ne uspeva da proizvede, tako da na kraju svi šavovi njegove produkciono-estetske zamisli počinju da se vide.

* 1/2 / * * * *

U televizijskom filmu MILITIA snage su udružili Jim Wynorski i Fred Olen Ray, dva veterana exploitationa sa dna kace i 2000. snimili priču o agentima ATF koje igraju Dean Cain i Jennifer Beals i njihovom ubacivanju u ekstremno desnu organizaciju na čijem je čelu harizmatični vođa kog igra Stacy Keach.

Zanimljivo je da je Stacy Keach igrao ovakvog lika u filmu AMERICAN HISTORY X i da je po rečima Tony Kayea, taj lik bio donekle inspirisan Tomom Metzgerom, jednim od vodećih američkih neonacista tog vremena. Međutim, u filmu MILITIA, Keach zapravo svoju moć bazira na veoma slušanoj radio emisiji što je upravo bila Metzgerova dobitna kombinacija, on je čelnu poziciju među neonacistima izgradio kroz pravljenje njihovih najpopularnijih medija.

Ovde Keach doduše nije toliko nacista koliko je survivalist sa idejama da se sve vrati na početne postavke inicijalnog tumačenja ustava, a da bi to postigao želi da proizvede haos u zemlji koji će izazvati represiju sistema kao preduslov za narodnu pobunu.

Film je postavljen efikasno, uz obilnu upotrebu kupljenog footagea iz drugih filmova kojima se dodaje utisak budžeta i na kraju se dobija zanimljiv rezultat. Ovo je jeftin televizijski odnosno DTV proizvod, koji ipak ima glavu i rep, ima barem tri ako ne i četiri harizmatična glumca koji su spali na to i koji prosto funkcioniše na jednom elementarnom nivou malog ekrana te 2000. godine.

Iz današnje vizure, naravno, ovo je minorna stvar namenjena prevashodno onima koje zanima jedan od prikaza političkog ekstremizma u SAD na filmu i televiziji.

PARTYGATE Josepha Bullmana je televizijski igrani film britanskog dokumentariste koji je prešao u okvire igrane izvedbe istinitih priča. Po postupku, ovaj televizijski film se graniči s briljantnim i iskreno, ono što ga kvari jeste Bullmanova pretpostavka da je publika previše glupa i da ne može da shvati razmere licemerja u Downing Streetu 10.

Priča je manje-više poznata. Dok je Britanija bila u lockdownu, narod umirao od Covida a svako ko je pravio neko okupljanje bio drakonski kažnjavan, Boris Johnson je u Downing Streetu napravio nekoliko žurki za ljude iz svoje administracije na kojima su oni pili, zezali se, puštali muziku, đuskali i nisu se socijalno distancirali ni po jednom propisu, čak ni po onim koji su kasnije važili u ugostiteljskim objektima.

Bullman igrane delove koncipira uzimajući najbolje delove probijanja četvrtog zida kod reditelja sa sličnim ambicijama kao što je Adam McKay, samo na jedan decentniji način, i od života u Downing Streetu pravi finu workplace komediju ili bar dramediju.

Kada to ne bi presecao, nepovezanim slučajevima smrti od kovida ili ispovestima ljudi koji su u isto vreme kažnjavani zbog žurki, i da je samo sve to ostavio za kraj i natpise u kojima će i inače izneti sve te podatke, ovo bi bilo gotovo nepogrešivo.

Ovako ti testimonijali razbijaju izuzetnu dijegezu u kojoj je inače jako dobro kombinovao igranu rekonstrukciju, humor, probijanje četvrtog zida i integraciju dokumentarnih materijala koji su sjajno izabrani.

Kuanjiš Beisek snimio je nekonvencionalnu kazahstansku horor dramediju ДАСТУР koja na jedan unikatan način prepliće nekoliko žanrova i žanrovskih hibrida.

Film se otvara kao jedna ironična slika života u unutrašnjosti gde je u centru velika varoška proslava, a glavni protagonisti su sin seoskog bogataša i najveći siledžija u kraju i prelepa devojka sa talentom za muziranje na tradicionalnom žičanom instrumentu.

Kada je on u pijanoj noći posle slavlja siluje, film izlazi iz estetike modernizovanog "češkog" filma i relativno glatko preraste o socijalnu melodramu u kojoj seoski uglednici predlože da se stvar ne rešava policijom već brakom silovatelja i žrtve. Njeni roditelji su protiv toga ali shvataju da to zapravo jeste najsperspektivnije rešenje.

Ideja je mučna i bolna nevesti dočim je mladoženja takođe doživljava kao nešto besmisleno i smešno. Međutim, kada krenu da žive zajedno, niz dijaboličnih događaja kreće da potresa porodicu, i sve to na kraju prerasta u punokrvni horor, posednuća, unakaženu stoku i opštu havariju.

Beisek prilično neprimetno klizi iz žanra i žanra i ovu priču vrlo uspešno zaokružuje. Međutim, kada bismo na kraju morali da sumiramo šta smo gledali, teško bismo došli do definicije za koga je ovaj film, odnosno ko mu je ciljna grupa.

Bio je blokbaster u Kazahstanu, sada izlazi nastavak, i čini mi se da su tamo ljudi razumeli šta su gledali, ipak uprkos ciklusu nastupa na festivalima, mislim da je ovo van Kazahstana jedan jasan i razumljiv film koji ostaje pre svega festivalski curio.

To naravno ne znači da ga ljudi zainteresovani za horor, žanr i žanrolike stvari neće prihvatiti.

* * * / * * * *

U televizijskom filmu THE LEFT BEHIND Joseph Bullman pokušava da predstavi naturalistički putanju junaka od materijalnog beznađa i gubitka krova nad glavom do učešća u ekstremističkom napadu na muslimansku halal kasapnicu.

Bullman ovde postavlja priču krajnje jednostavno. Mladić koji živi sa sestrom, zetom i njegovim detetom a čiji je otac već beskućnik, dolazi u situaciju da u novom prinudnom smeštaju za njega nema mesta. Ubeđen da za druge ima a za njega nema ništa, razvija fiksaciju na lokalne muslimane za koje mu se čini da dobijaju pomoć preko reda i sa prijateljima besposličarima organizuje napad na halal kasapnicu.

Film je ne upliće previše u pitanje regrutacije i propagande koja parazitira na ovoj vrsti nezadovoljstva, tako da film - iako prikazuje jednu spontanu i uverljivu situaciju - ipak ne uspeva da izbegne dozu melodramskog ekscesa, čime samim tim gubi i tu naturalističku dimenziju.

Uprkos svemu, ovo je angažovani film, urađen energično i sa punim uverenjem kojim nadoknađuje svoje nedostatke.

Po romanu Jeffery Deavera koji je imao sreće sa ekranizacijama, više nego što su one imale kvaliteta, 2010. godine snimljen je televizijski film THE DEVIL'S TEARDROP.

Režirala ga je Norma Bailey, po adaptaciji britanskog ali i HBO veterana Rona Hutchinsona.

Nažalost ovaj televizijski film je po svemu beznačajan pa i po Hutchinsonovom doprinosu koji ne zaslužuje prelaznu ocenu.

Glavni glumci Tom Everett Scott i Natasaha Henstridge su delovali raspoloženo da naprave nešto više ali materijal im to prosto nije omogućio.

Fernando Coimbra je, što se mene tiče, najzanimljivije rediteljsko ime koje je proizašlo iz inicijalne serije NARCOS. Doduše, on bi verovatno i bez globalnog uspeha te serije uspeo da se dokopa svetske slave jer je njegov debitantski igrani film O LOBO ATRAS DA PORTA bio neobična melodrama postavljena na kostur trilera koja je zasluživala pažnju. I zbilja, odmah je otišao u Holivud, počeo da radi serije i vrlo solidan combat movie SAND CASTLE koji je otišao pravo na Netflix, iako je u izrazu imao dosta toga bioskopskog.

U svom trećem igranom filmu, Fernando Coimbra se vraća u Brazil i u glavnoj ulozi je ponovo Leandra Leal koja od O LOBO ATRAS DA PORTA gde sam je zapazio nije imala tako uspešnih uloga. Ovde ponovo dobija jednu izvanredno izazovnu priliku pošto je Coimbrin film OS ENFORCADOS u stvari neo noir baziran na motivima iz najpoznatijih ali i manje cenjenih šekspirov(ski)h tekstova.

U mnogim likovima i situacijama.se lako mogu prepoznati elementi Hamleta, Magbeta, Tit Andronika, pa i Otela, i to ne samo kao likova iz izvornih tekstova već i njihove šire percepcije u kulturi.

U tom smislu, Leandra Leal igra svojevrsnu Lady Macbeth u priči o bračnom paru gde je muž nesuđeni naslednik kriminalne imperije ali sveden na računovođu kriminalnog klana od kada mu je stric ubio oca i napravio da izgleda kao samoubistvo, a supruga dokona žena bogataša kojom manipuliše njena majka vračara hobistkinja.

Kada joj majka prorekne da bi se moglo ostvariti nešto veliko u poslovnom smislu, supruga podstakne muža da ubiju strica i preuzmu ono što mu pripada ali ni ne slute da će ih to uvesti u nesagledive probleme, i da će biti krvi do kolena a iskušenja još i više.

Ovo je film o građanskom krilu gangsterskog sveta, onima koji se bave vlasništvima i pranjem novca i legalizovanjem prihoda stečenog kroz kriminal. Otud, i nasilje kome pribegavaju junaci nije uobičajeno, ni za gangsterski film, niti je deo njihove svakodnevice i samim tim je mučnije, i crnohumornije.

Kombinujući gangsterski film, šekspirovske zaplete i likova iz tragedija sa junacima kojima ni kriminal ni nasilje nisu baš svakodnevica, Coimbra proizvodi jedan specifičan crnohumorni efekat. Rezultat je film koji ima prepoznatljive žanrovske slojeve i elemente koje znamo već vekovima ali spojene na način koji je svež, ili bar retko viđan u brazilskom građanskom miljeu.

Coimbra naravno iz Holivuda donosi mnogo toga što nije znao u svom inače već vizuelno snažnom debiju O LOBO ATRAS DA PORTA tako da film jako dobro izgleda, oslonjen na duge kadrove sa dinamičnim mizanscenom i visoku estetizaciju. Poseban okvir izraza koji je zaslužio, a koliko vidim po kritikama i dobio, pažnju jeste zvuk, za koji je bio zadužen i naš Branko Neškov koji odavno radi u Portugaliji.

Ovo je u pogledu zvučne slike Coimbrin najekspresivniji film.

U vizuelnom pogledu, Coimbra pokušava da se drži klasike, i u to ulaže vidni napor, ipak se NOTORIOUS Alfreda Hitchocka ne dešava slučajno baš u Riju, najpoznatijem brazilskom gradu. U izvesnom smislu evocira uspomenu na slične zahvate koje je pravio Chan Wook Park, ali sa drugom vrstom vibrantnosti. U svakom slučaju, ovde Coimbra pravi iskorak u neke sfere kojima se nije bavio na taj način.

Kao neko kome skoro nijedan film nije dovoljno brz, svakako bih podržao intenzivnije izlaganje, ali ovakav ritam ima svoj integritet i funkcioniše na nivou celine.

U izvesnom smislu, OS ENFORCADOS proširuje područje borbe i menja percepciju onoga što očekujemo i od Coimbre i od pojma brazilskog krimića, i u tom spoju crpljenja Barda i Hitcha iz prošlosti u vihoru raznih trilerskih uzora iz sadašnjosti, nudi nešto sveže i dobro.

Moj intimni utisak je zbog tempa verovatno * * * ali sve manje od * * * 1/2 je nepošteno za ovaj film.

* * * 1/2 / * * * *

R. Ellis Frazier je reditelj koji dobro kapira smer u kom bi trebalo da se kreću non-franchise DTV radovi Michael Jai Whitea. On ga usmerava na liniju skromnijeg budžeta i karakternog oslonca u estetici, i OSCAR SHAW koji potpisuje sa Jacobom Nesbittom u suštini radi sve kako treba, ali nažalost nema dovoljno dobru priču.

I to je šteta jer je postavka sa Michael Jai Whiteom kao nepravedno penzionisanim policajcem koji kreće da istražuje smrt svog bivšeg partnera, na jedan zdrav način low key. Međutim, scenarista Don Roof prosto ne uspeva da doda barem još jedan sloj koji bi popunio izvesnu prazninu koja zjapi.

To i poneko slabo mesto u podeli čini da ekipa koju je okupio White, a to su još i Isaiah Washington i Tyrese Gibson na kraju ne uspeva da pokrije sve, ali je bila jako blizu toga.

* * / * * * *

SLAGSKAMPEN ili INSIDE MAN kako mu je bio internacionalni naslov je špijunski krimić koji je po romanu poznatog švedskog književnika Harryja Kullmana ekranizovao britanski žanrovski specijalista Tom Clegg.

Clegg je osmislio priču sa Wiliiamom Aldridgeom po romanu a samu adaptaciju potpisuje ugledni Alan Plater koji nas je zadužio adaptacijomo Mulllinovog A VERY BRITISH COUP ali i mnogim drugim ostvarenjima, od kojih su samo u domenu krimića značajne stvari poput adaptacije Sherlocka Holmesa sa Jeremy Brettom ili pionirski triler o kompjuterašima THE CONSULTANT.

Produkciona ideja iza ovog filma bila je da se snimi švedski film koji će se plasirati globalno kao nešto na engleskom jeziku. U podelu je doveden Dennis Hopper ali on realno igra sporednu ulogu, tu je još i Hardy Kruger ali ostalo su sve manje poznati angloamerički glumci i Šveđani,

Film nije postigao ništa naročito jer nažalost nije bio preterano dobar. Naprosto, Platerova adaptacija romana nije znala ko su joj glavni likovi a onda je lutajući po tom pitanju uspela da se izgubi i kad je reč o tome šta je osnovna priča.

Na kraju, SLAGSKAMPEN ostaje film koji je istovremeno jednostavan ali i nepotrebno zamršen, naročito ako imamo u vidu koliko je banalan. Clegg sa snimateljem Jorgenom Perssonom uspeva da uhvati tu atmosferu Švedske, ali ovo je daleko od one visoke estetizacije koju su britanski reditelji doneli tom podneblju kad je punom snagom krenulo ekranizovanje Scandi Noira.

Skandinavski krimić ima bogatu tradiciju iako je sam Kullman poznatiji kao pisac raznih bildungs romana smeštenih na početak 20. veka nego po krimićima kojima se takođe usput bavio. U tom pogledu, ovo jeste ekranizacija švedskog romana kriminalističko-špijunske tematike ali ne i pisca koji je za nju specijalizovan.

* * / * * * *

L.A. BOUNTY Wortha Keetera, jednog prekaljenog šljakera, stoji kao poluuspeo akcioni triler s kraja osamdesetih u kom Sybil Danning igra lovca na ucene, bivšu policajku koja ima svoje neraščišćene račune a Wings Hauser igra vođu bande s kojim račun mora da se naplati.

To je sve onako, kad se pročita opis i ko igra, odmah je jasno.

I Keeter u tom pogledu ne razočarava. Sybil Danning je mogla da pokaže malo više živosti kao bivša policajka koja je sada najbliže modernoj odmetnici što se može biti ali zato je stari šmirolog Wings Hauser tu da nadoknadi kao šef bande koji slika ženske portrete i aktove i usput naređuje šta da se radi i ko da se ukloni.

U tom pogledu, greške nema, i ima old school akcije sa kaskaderima, po garažama i magacinima, sa motornim vozilima i bez njih, junakinja nosi neki oversized Colt 45. sa produženom cevi koja izgleda apsurdno i nepraktično ali je u skladu sa erom.

Ukupno uzev, L.A. BOUNTY nije film koji pokazuje da je kritika onog vremena grešila ali isto tako ima dosta energije da reši nostalgičnu krizu.

* * / * * * *

Всё из-за мужиков Viktora Bormotova je kazahstanska high concept komedija u kojoj tri tipa dospeju u Astanu u kojoj žive isključivo žene. Sve u početku izgleda kao ispunjenje sna ali, naravno, ubrzo se ispostavlja kako stvari nisu baš tako jednostavne i kako treba da paze šta žele.

Ekipa serije НИЧЕГО ЛИЧНОГО skupila se na ovom projektu i pripremila je nešto za bioskope. Nažalost, unutar ovog high concepta nisu uspeli da spakuju ništa suštinski sveže i osim dobrog raspoloženja glumačke podele u kojoj se nalazi i "univerzalni vojnik" Danijar Alšinov, zapravo nema šta naročito da ponudi.

Astana kao grad, izgleda atraktivno i ruski reditelj Bormotov je slika kao jednu metropolu u ekspanziji ali na makro-nivou scenografije nudi nedovoljno rešenja po kojima se ženski grad razlikuje od muškog. Kao što i na nivou priče, ne izlazi iz sitne lične zabune u neku širu sistemsku priču koja bi se mogla komično postaviti.

Ovo je lokalni proizvod, potrošnog karaktera.

* * / * * * *

FIGHT OR FLIGHT Jamesa Madigana koji je u suštini niskobudžetna verzija Leitchevog BULLET TRAINa samo smeštena na avion. Za film koji pretenduje da ima high concept, moram priznati neverovatno liči na nešto što sam već gledao.

Josh Hartnett je meni svojevremeno bio veoma perspektivna faca. I sad se na neki način izgleda malo i vraća, stariji, patiniraniji, ali nisam siguran da li i bolji od vremena kad je pre dve decenije bio u punoj snazi. Nažalost, tada svoju priliku nije iskoristio i prosto zaigrao je u određenom broju filmova koji nisu profunkcionisali.

Sada se čini da se to malo preokrenulo, i to me raduje. Međutim, u međuvremenu se desio Channing Tatum, uzeo veliki deo tog mladalačkog uspeha koji je verovatno trebalo da pripadne Hartnettu, a sada i elitnih projekata, i imam čudan osećaj da je od nekoga ko je bio go-to guy, Hartnett danas postao glumac koji dobija ostatke, i u pogledu ideja pa i produkciono.

U tom smislu, njegova predana uloga u ovom filmu, i želja da spoji nonšalanciju holivudske zvezde - što on nekako i jeste a opet baš i nije, sa intenzivnim borilačkim scenama, pokazuje visok entuzijazam, ali kao što nikuda ne vodi njega karijerno, ne vodi ni film.

Sve smo ovo već videli, i bolje, ali i značajnije po sve one koji su umešani.

FIGHT OR FLIGHT je u tom pogledu precenjen film koji je dobio veći hype nego što realno zaslužuje. Ali, isto tako je i korektan, sa dosta faca koje mi je drago da vidim.

* * / * * * *

Narod voli da ima ideju šta da gleda preko raspusta.

Teško da je moja lista za išta više od toga.

Naročito ove godine kad mi je uzorak bio dosta mali, jedva nekih 65 filmova iz 2025. sam pogledao...

U svakom slučaju Top-10 filmova 2025.

https://starikadar.blogspot.com/2025/12/stari-top-10-2025.html

Dobra lista, u smislu da sam sa nje video samo jedan film i da mi je dala neke koordinate! Hvala!

Svakako ova lista je slabo merodavna jer je uzorak bio mali, ali čitao sam dosta ovih drugih izbora i moram da kažem, sa njih sam zapravo dosta gledao a i ono što nisam teško da bi se našlo na mojoj listi.

Da se ne lažemo, teško da bi Džafar Panahi istisnuo nešto sa ove liste, mada - ko zna?

U tom smislu, velika je mogućnost da bi lista bila ovakva i da sam gledao mnogo više toga.

Rupert Wyatt je privukao pažnju sveta debitantskim celovečernjim filmom THE ESCAPIST. Sve potom je istorija koju ste u realnom vremenu mogli pratit kod mene.

Wyattov prvi igrenjak snimljen je u britansko-irskoj koprodukciji i slikan je u rashodovanom irskom zatvoru.

Neću vam reći koja klasična priča ga je inspirisala i nećete to zapravo naslutiti do samog preokreta, ali reč je o zanimljivom vremenski izmeštenom filmu o bekstvu iz zatvora koji se dešava u ikoničnoj britanskoj kaznionici koja je mogla biti takva i pedeset i neke pa možda i osamdeset i neke.

Wyatt se namerno poigrava tim arhetipom zatvora kao mesta u kom je vreme stalo za one koji su u njemu i čiji su se intimni časovnici zakočili onda kada su utamničeni.

Glavne uloge igraju Brian Cox, Damien Lewis i Liam Cunningham, potencijal za šmirologiju je veliki, ali nije se desio, uprkos tome što je Cox jedan od producenata. Razlog za to je sam Wyatt koji se potrudio da ovaj film bude pre svega i iznad svega njega showcase. Ali i njegov šou.

Insistirajući na što manje reči, i na dijalozima, samo kad su neophodni, Wyatt odmah postavlja visoku kulturu vizuelne naracije, a ona će u njegovom holivudskom opusu samo napredovati, dostižući vrhunac u filmu THE GAMBLER i seriji MOSQUITO COAST.

Wyatta ovde zanima vizuelno postignut suspense, znači kadriranje, montaža, tela, ambijenti, i u nekoliko navrata čak i junaci jedni drugima pokažu da treba da ćute. Sličan efekat i sličnom ambijentu postigao je i Steve McQueen u neko slično vreme u svom možda i ponajboljem, mada ne i meni najdražem filmu HUNGER.

Naravno, nema Wyatt veze sa McQueenom, ovo je stilizovani suspenser sa rediteljem u glavnoj ulozi, i svakako mudro uplaćen tiket na samog sebe koji se isplatio ubrzo na najvećoj svetskoj sceni.

* * * / * * * *

Ericson Core, čovek kog znamo po barem dva infamozna filma, jednog koji volimo i jednog kog se gnušamo, mislim na PAYBACK i na rimejk POINT BREAKa, gde je jedan snimao a drugi režirao, kao reditelj potpisao je i Disneyev sportski biopic INVINCIBLE.

Reč je o jednoj tipičnoj, i mnogo puta viđenoj, što fikcionalnoj, što istinitoj, priči o običnom čoveku koji neočekivano ulazi u profesionalni sport.

U ovom konkretnom slučaju, to je Vince Papale, filadelfijski učitelj bez zaposlenja koji nije čak ni igrao američki fudbal na koledžu već se bavio atletikom ali ga je povremeno igrao hobistički i polu-amaterski. Kada trener Philadelphia Eaglesa, legendarni Dick Vermeil koji je tada na početku svog NFL uspona, pozove građane na otvorenu probu, Papale jedini uspe da uđe u širi sastav za pripreme i, logično, postepeno je došao do prve postave i odigrao je nekoliko sezona u NFL.

Papale nije bio u timu kada je Dick doneo Super Bowl Eaglesima, ali bio je deo tog uspona.

Marky Mark igra Papalea, Greg Kinnear je Vermeil, Elizabeth Banks je Papaleova simpatija koja će mu kasnije postati žena, iako navija za Giantse, velike rivale Eaglesa, i sve je ovde već dobro podmazano i dosta puta viđeno.

Međutim, u ovom jednostavnom, razgaženom filmu, Mark Wahlberg za početak izgleda uverljivo kao blue collar amater koji se da pretvoriti u profesionalca. Ericson Core dobro i nenamteljivo zarobljava tu atmosferu sredine sedamdesetih i sa pričom koja ne izlazi iz mode, sve što je stereotipno postaje arhetipski.

U jednoj situaciji vidi se i naš zemljak Pete Lazetich koji je tada bio deo Eaglesa, premda nijedan od saigrača iz ekipe nema neki protagonizam. Ovo je primarno priča o Papaleu, treneru koji je bio spreman da rizikuje i zajednici njegovih komšija i drugara koji su na različite načine doživljavale njegov pokušaj da ispuni san, mnogo više njihov nego njegov, reklo bi se.

Wahlberg je igrajući parafrazu Tima Ripper Owensa, iako to nije zvanično film o Judasima, odigrao sličnu ulogu zapravo u Herekovom ROCK STARu, i to je zanimljivo - ta identifikacija sa njim kao ubedljivim glumcem da uverljivo iznese transformaciju iz everymana u heroja na najvećoj sceni.

INVINCIBLE dakle ni u konceptu podele nije originalan, ali sve ideje je dobro pokupio i uklopio u celinu koja radi posao.

* * * / * * * *

GRACE OF MY HEART je film koji je u vreme izlaska bio jedan od verovatno najvećih komercijalnih promašaja u producentskoj karijeri Martina Scorsesea, u vreme kada je on zaista producirao filmove, a ne samo lepio svoje ime na špicu za određeni honorar.

Iza filma je delovalo da će ostati samo soundtrack koji čine originalne pesme sa idejom da isprate epohu u kojoj se ova priča iz muzičke industrije dešava, sa imenima kao što su Elvis Costello, Burt Bachrach ili J. Mascis među autorima.

Sam film, na novo gledanje danas, ima iste probleme kao i onda. Allison Anders prosto nije dovoljno vešta kao rediteljka da savlada probleme dinamike jednog dela ovakve ambicije koje obuhvata višegodišnji period i smenjivanje epoha u kulturi. Njena reputacija indie rediteljke je verovatno sugerisala da će ovo sve biti mnogo "ozbiljnije" nego što jeste, i možda je takvih namera i bilo - ali na kraju ovo je jedan staromodan film o autorki pop pesama koja je krenula iz epohe pop grupa i završila u hipi i post-hipi kalifornijskom svetu singer-songwritera.

Scorsese je autor u čijem opusu rokenrol ima veoma bitno mesto, od samog početka njegovog rada, do danas, počev od kultnih koncertnih filmova koje je snimao pa nadalje. I na neki način u seriji VYNIL on se vraća ovom miljeu, samo na svoj način, bitno skorsezijanski.

GRACE OF MY HEART jeste ljubavno pismo industriji, ali mnogo pitomije, i manje skorsezijansko iako ga je producirao.

Otud kad se film gleda bez očekivanja od Scorsesea i Andersove, ono što dobijamo je konvencionalan, staromodan, možda malo nesigurnije režiran ali u suštini vrlo solidno izveden film o junakinji koja je htela da bude pevačica ali je postala hitmejkerka u Brill Buildingu a kada je prošao period reproduktivnog popa i rokenrola i kada su autori krenuli da nastupaju ona se udala za brianwilsonovsku figuru i otišla u Kaliforniju gde će se ipak haos droge, rokenrola i duševnih bolesti ispostaviti kao nešto previše za nju.

Ako imamo u vidu da je glavna junakinja bogata naslednica i da muzikom bavi profesionalno i industrijski ali da nije egzsitencijalno naterana na to, a potom.iz popa upoznaje kontroverznog, uspešnog ali ipak alternativnog muzičara i stupa u kreativno-ljubavnu vezu sa njim, ne bih potcenio da možda u svemu ovome ima i malo Nancy Sinatre i Lee Hazlewooda, premda se taj ugao nije mnogo pominjao jer je film izašao dugo pre njenog revivala.

U svakom slučaju, Illeana Douglas je zanimljiv i indie izbor za glavnu ulogu. Ona ne peva, i specifična je u mimici, ali je interesantna u toj transformaciji lika koju mora da isprati. John Torturro kao njen agent koji je dovodi do slave kao songwriterku je solidan ali imao sam sve vreme osećaj kako je on ipak malo B-opcija za tu rolu i da bi to neko odigrao još svežije. Možda je jedan od problema filma upravo i bio taj element podele dva glavna junaka koja je delom indie, delom B.

Ostali ljudi su vrhunski, Matt Dillon kao brianwilsonovska figura, Eric Stoltz kao njen prvi socijalno angažovani partner i muž. Patsy Kensit kao britanska autorka koja dolazi u Brill Buidling i niz epizodnih vinjeta poput Bridget Fonde kao klozetovane teen zvezde i Chrisa Isaaka kao Britankinog muža.

U pogledu glavnih uloga, Torturro je možda jedini suštinski sporan jer deluje da je mogao doneti više ili da bi neko drugi bio snažniji, ali ukupno uzev možda je film mogao imati koristi onomad od većih zvezda. Danas to u krajnjoj liniji više nije ni važno.

GRACE OF MY HEART kada se odmakao od doba kada je izašao i kada je otprilike onoliko star koji je epoha o kojoj govori bila stara u vreme kad je izašao, ima svoje mesto, kao delo koje je moglo da pruži više ali je svakako solidno i pedantno urađeno.

* * * / * * * *

U zemlji u kojoj je osuđivani kriminalac Kristijan Golubović redefinisao pojam "Kićanović" gde ga većina omladine danas ne koristi kao prezime našeg velikog košarkaša i sportskog radnika Dragana već kao vulgaran žargonski izraz, bio je potreban televizijski dokumentarni film AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE bar da nas podseti ko je bio on.

A pored toga ovaj dokumentarni film priča jednu veoma zanimljivu priču, o trofeju koji se zamalo desio, ali zapravo o putu koji je u borbi za njega započet.

1988. godine, košarkaški klub Partizan započeo je svoju veliku evropsku eru, okupivši ekipu mladih igrača uz jednak broj veterana i pošavši na put osvajanja titule i zatim ulaska u polufinale Kupa šampiona. Ovo je film o ekipi koja ga nije osvojila, to se desilo četiri godine kasnije u Istanbulu, kada je plejmejker ovog tima Željko Obradović postao trener, ali u izvesnom smislu upravo je taj proces umnogome izmenio i jugoslovensku i svetsku košarku.

Pre Partizana, i Bosna i Cibona su osvajale Kup šampiona. Te 1988.  godine liga tadašnje SFRJ važila je za najjače klupsko takmičenje posle NBA na svetu. Partizan je tada bio veliki jugoslovenski klub, koji je dao velike igrače ali nije bio evropski faktor kakvim ga danas znamo.

Sa nekadašnjim asom Kićanovićem na mestu predsednika, Duškom Vujoševićem - mladim i dinamičnim sportskim pedagogom na klupi, i spojem iskusnih i najtalentovanijih, ova ekipa Partizana ne samo da je bila koren "evropskog Partizana" koji je potom uzeo trofej i otišao na još dva Final Foura, već su se tu pojavili igrači i trener koji će promeniti kako evropsku, tako i svetsku košarku.

Plejmejker te generacije Željko Obradović kao trener je osvojio devet Evroliga, Žarko Paspalj je bio pionir evropskog odlaska u NBA a kasnije i najbolji stranac u istoriji tada veoma jake grčke košarke, Vlade Divac je bio pionir odlaska u NBA ali i uspešnog snalaženja evropskog igrača u njoj, a Saša Đorđević je bio najubojitiji bek Evrope.

Posle priče o Bormiju i generaciji koju je izveo Kari Pešić do omladinskog svetskog zlata i koja je potom zaista promenila svetsku košarku, priča o Final Fouru u Gentu je verovatno zapravo druga najvažnija jugoslovenska košarkaška priča osamdesetih iako u njoj nema trofeja.

Scenarista i moderator Miloš Jovanović i reditelj Petar Petrović nas ne vuku za rukav, ali gledajući film to shvatamo i sami. Prošlo je 37 godina od događaja, mnoge stvari su se desile u međuvremenu, i to se donekle oseća i u samom filmu.

Oseća se.u pozitivnom smislu jer se vidi da su se u ovom procesu iskovale ikone evropske i svetske košarke. Ali se oseća i u negativnom, Goran Grbović iako protagonista te priče postao je u međuvremenu negativac i njega u filmu nema sem u pričama sagovornika.

Film uspeva da obuhvati osnovne socijalne, životne, psihološke i sportske karakteristike "procesa" u koji je verovao Kićanović. Vujošević je tražio grupu mladih talentovanih igrača, dobio je ljude i ovde vidimo proces u kome se njima bavio u oba pogleda.

Arhivski materijal je bogat i zapravo je najzanimljiviji onda kada pokazuje slobodno vreme i život sportiste van terena. Izjave su lucidne.

Nažalost, u nečemu što je u osnovi veoma dobro, ima par nedostataka u kojima su autori morali ići do kraja. Ovo je istorijski dokument i teško da će se neko opet baviti ovom pričom ovako dubinski. Otud, i dalje u nekim detaljim Željko Obradović ostaje onako operativno udržan kao da daje intervju, a autori ne prave inicijativu da ispitaju stvar u nekoj drugoj dijegetskoj formi. Tu pre svega mislim na taj prelomni trenutak u poluvremenu utakmice sa Maccabijem.

U tom segmentu su autori poklekli i vratili se na podešavanja ljudi koji beleže ono što im ikone pričaju, a ne istinu i ne bore se da dođu do nje.

Uz jednu deonicu u kojoj svi sagovornici malo zašlajfuju sa nekim mislima iz žanra "ako kaniš pobijediti oni prvo moraju da izgube", ovo ostaje kao osnovna zamerka.

Šteta je što film nije uveo i treći, istraživački segment priče, pored arhive i sagovornika koji su relevantni jer bi onda time bio u potpunosti dorečen i završen.

Uprkos tome što je u mnogim aspektima ovo verovatno definitivan dokumentarni prikaz ove priče, ipak nije sasvim potpun. No, imajući u vidu odnos onog što je uspelo i onog što nije, svakako da pozitivni utisci daleko pretežu.

Ipak, ovde imamo sličan slučaj kao u samom filmu, vrlo potentne video istoričare jugoslovenskog sporta ne velikom zadatku koji su došli nadomak trofeja ali ga nisu osvojili.

Zato i verujem da će neka sledeća tema biti ona na kojoj će Jovanović i Petrović zaista napraviti nešto besprekorno.

Ako su pravi autori i prave filmadžije, snimiće.

THE LAST DEBATE je televizijski film koji je režirao John Badham sa izvrsnom glumačkom podelom koju su predvodili Peter Gallagher i James Garner.

Snimljen je po romanu poznatog televizijskog novinara Jima Lehrera koji je vodio neke važne predsedničke debate, a u ovoj se bavi slučajem koji je fikcionalna debata u kojoj novinari-panelisti pronalaze neke informacije o jednom od kandidata i upropaste ga. Međutim, ceo slučaj ispada vrlo kompleksan i u njegovu dinamiku se uključuje novinar-istraživač sa ciljem da sazna kako se došlo do podataka.

Peter Gallagher igra novinara istraživača koji ne odustaje a Jim Garner veterana koji je dobio informacije i predložio da se iskoriste.

Sam zaplet je zanimljiv, ali zapravo ono što se probija iz filma su pre svega situaciona rešenja, kako ona čisto dramska tako i ona etička koja se ubrajaju u dramska u širem smislu. U tom pogledu ovo jeste na neki način detektivski film, pa i triler jer situacije stvaraju nelagodu, ali je pre svega u samoj osnovi satirična polemička drama koja do kraja uspeva da obuhvati dosta etičkih aspekata jedne ovakve storije.

U izvesnom smislu, THE LAST DEBATE iako je izašao 2000. godine kada su se borili Bush i Gore, danas ima još više smisla jer od debate Nixona i Kennedyja sve do debate Bidena i Trumpa nismo videli debatu koja je jednog kandidata urnisala. To se dakle baš sad desilo sa Bidenom i Trumpom i pokazala da legacy media i dalje ima svoj značaj i da diktira teme koje onda novi mediji razrađuju.

Nažalost, THE LAST DEBATE nije zapamćen u meri u kojoj zaslužuje, a ovo su vremena da se iznova pogleda.

Idemo dalje tragom ranih radova Davida Birkea, pre nego što je postao prestige scenarista sa Verhoevenom i bavimo se televizijskim filmom  A KIDNAPPING IN THE FAMILY.

Ovaj televizijski film inspirisan istinitom pričom o majci koju je porodica optužila da je deo satanističke sekte kako bi joj oduzela dete, iako je ona samo bila možda samo malo neodgovorna i kao devojka živela, kreće od zanimljive premise.

Britanski specijalista Colin Bucksey to veoma solidno realizuje i ovaj televizijski film je dinamično izveden i solidno glumljen. Međutim, sama priča je meni ostala pomalo nejasna. Uprkos tome što Bucksey dobro postavlja likove u uvodnom delu, sama eskalacija te osnovne problematike, dakle spor u kom je majka na osnovu svedočenja detea optužena da ga je uključila u satanističke rituale i sl. ostaje malo neuverljiva.

Prosto, optužbe su čak i za epohu Satanic Panica i svega toga poprilično outrageous da bi se tek tako održale i rezultirale nekim merama.

Kasnije film dodatno eskalira u triler što opet smanjuje kredibilitet cele stvari, naročito kao istinite priče.

Birkeov scenario ovde ima zanimljivu premisu i pokušava da bude živopisan ali ipak ne ispunjava osnovnu funkciju da bude ubedljiv.

ALPHA Julie Ducornau je film koji ima samo jednu vedru stranu - gledalac tokom ovog dvočasovnog pakla može barem da se dobro zasmeje na pomisao koliko su se autori i glumci tokom snimanja dobijali da prave nešto jako važno.

Julie Ducornau je prvosveštenica ove škole francuskog filma gde rediteljke u periodu rada prestaju da piju lekove. Dok je njen prvi film RAW, zapravo prilično solidan,mada ne i više od toga, već drugi TITANE je bio jedno potpuno rasulo koje je deo kritike pokušao silom da razume jer kako inače objasniti Zlatnu palmu kojom je ovenčan. TITANE je bio znak potpunog prestanka uzimanja lekova, jedna potpuna razobručena budalaština, salata svega i svačega, nonsens bez tačke i zapete.

ALPHA nažalost pokazuje određene tragove lekova u organizmu. Ovo je film koji se može prepričati, ali ako to zaista pokušate sebi možete zazvučati ili kao potpuni idiot ili kao neko ko prepričava neki nedokuvani nesnimljeni scenario Vlatka Gilića.

I ALPHA u nekom pogledu, čisto nominalno, koketira sa body horrorom, bajato naravno, ne samo zbog Coralie Fargeat i SUBSTANCE sa kojim nema direktne veze ali se može porediti, već i zbog izvanrednog francuskog filma LE REGNE ANIMAL u kom takođe imamo tu neku epidemiju telesnih transformacija među ljudima.

Naravno, kod Ducornau vrlo brzo od početka filma imamo nagoveštaj da nije sve što gledamo ono što mislimo da jeste. Odnosno možda jeste a možda i nije stvarno i sl. Međutim, bilo stvarno ili ne, bilo da je to ovaploćenje traume jedne devojke ili već nešto drugo, mora se izdržati dva sata u kojima se smenjuju trivijalne dijaloške scene koje nam pokazuju svakodnevicu u kojoj je ipak osnovni problem hoće li junakinju servisirati neki batica, i hoće li mamu ispoštovati drugi koji je džankoza u fazi raspada, ali istvoremeno imamo ljude koji se pretvaraju u... hm... nešto, i to relativno masovno, imamo neku infekciju koja ima važnu ulogu a možda i ne.

Sve to je pritom u realizaciji krajnje skromno, neinventivno, bez visoke ili bilo kakve druge estetizacije vredne pažnje, iako se ne bi reklo da taj aspekt nije zanimao autorku.

Možda bi neki Roger Corman u ovom materijalu video pravo malo blago da ga baci Joe Danteu i Allanu Arkushu da ga naseku na 80 minuta nečega i puste kao exploitation (mada ni to ne bi išlo lako) ali plašim se da ni Corman iz tih dana ne bi bio privučen jer je kvalitet materijala nažalost vrlo skroman čak i na mikronivou.

ALPHA je na nivou priče potpuno besmislena i bezvredna. Ali, moderni film se ne meri nužno kroz priču. Međutim, ona je i kao audio-vizuelni experience slaba, i na sve to prepuna ne samo kliše situacija, nego i kliše mizancena, pa čak i kliše glumačke podele gde Tahar Rahim čini sponu ove generacije autorki za Audiardom i kanališe zajedničku čežnju za baticama.

Međutim, Audiard je u međuvremenu zaključio ceo krug - njegov batica je u filmu EMILIA PEREZ postao žena, iako ga je snimio duboko u sedmoj deceniji života, pokazujući da je transgresivniji od omladine. Ducornau je nažalost i u svojoj čežnji za baticama na kraju krajeva zakržljala i neinventivna i ovaj film je stilski i intelektualno ne samo slabiji od RAWa (jer RAW je dobar film) već nažalost zalazi u sfere nekakvog studentskog, početničkog rada od kog je nekako morala da odmakne.

O ULTIMO AZUL je film Gabriela Mascara koji je prikazan na berlinskom festivalu 2025. godine.

Reč je o jednom od onih filmova gde si nadomak da se upitaš kako to da Srbi s toliko muke ne uspevaju da ubace nijedan film na festival. Naravno, brazilska filmska industrija je vitalna i veoma moćna, ona ima reditelje koji rade različite vrste filmova na vrhunski način i overavaju selekcije elitnih festivala, i onda verovatno i Gabriel Mascaro može da se prošvercuje.

Mascarov film je zanatski kompetentna autiutopija u kojoj u veoma bliskoj budućnosti ljudi stariji od 75 godina bivaju odvedeni u tzv. Koloniju kako ne bi bili na teretu produktivnoj populaciji.

Iako je ćerka spremna da je pusti u Koloniju, jedna baba od 77 godina se ne miri sa sudbinom i odlučuje da pobegne a to može tako što će da izađe iz civilizacije i tako tumara s nekim alasima, lađarima, marginalcima i realno ništa posebno ne radi.

Premisu koja je na liniji "realističkog"LOGAN'S RUNa Mascaro zapravo slično tretira, da bi se spasila starica mora da izađe iz "civlizacije" i da izgubi "koristi" koje ona donosi. I to je lepo, ali kao što LOGAN'S RUN ozbiljno padne kad junaci izađu i sretnu "starca", tako biva i ovde samo što se ne desi ništa tako supstancijalno.

Film je kratak, ima sedamdeset i nešto minuta "krtine" bez špice, ali i to mu je previše.

* 1/2 / * * * *

Evo već cela četvrt veka živim u svetu u kom je Jafar Panahi bitan reditelj.

Od DAYEREHa do YEK TASADOF-E SADEH susrećemo se povremeno, ređe nego što bi trebalo, češće nego što mi prija. Bio bih neiskren kada bih rekao da povremeno Jafar nije bio blizu dobrog filma, a to mahom vezuje za prilike kada je snimao svoje "urbanije" filmove.

U svojoj novoj iteraciji, Jafar snima parafrazu LA MUERTE Y LA DONCELLA čileanskog pisca Ariela Dorfmana, koju znamo kao komad koji je inspirisao film Romana Polanskog DEATH AND THE MAIDEN. I ovde Jafar propušta Dorfmanovu premisu žrtava koje "obrađuju" mučitelja iako nisu sigurni da je to zaista on, kroz tu dozu svog crnog humora i atmosfere iz "urbane faze".

I to je najvećim delom filma, ako je čovek u inkluzivnom raspoloženju,podnošljivo. Iranski film ne u najboljoj formi ali svakako ne i u onoj najstrašnijoj, a i tehnika je malo napredovala pa ne izgleda sve kao da im je kamera upala u blato.

I onda, Jafar dođe do završnice, dijaloške situacije u jednom kadru kad svi junaci ispričaju sve što su imali i, jebiga, tu se ipak ispostavi da je ozbiljan moron.

YEK TASADOF-E SADEH je film koji senzibilitetski umnogome zaista nije odbojan zapadnom gledaocu, nije ovo više onaj Panahi koji dolazi kao komplementarna sila nedodirljivom Kiarostamiju. Ovo je modernizovan, osvežen Panahi spreman za izvoz.

Međutim, kad dođe ta završna scena koja je po meri, osećaju za elementarni ukus, toliko strašna, toliko plakatska, toliko jednodimenzionalna, da sva dobra volja izgrađena pre toga - jednim delom jer me je Panahi već umorio, pada u vodu.

* * / * * * *

J.P. Valkeapaa u filmu KOIRAT EIVAT KAYTA HOUSUJA na neki način anticipira mnogo zanimljiviju saradnju Pekke Stranga i Kriste Kosonen u seriji MISTER8.

I ovde je reč o seksualnoj perverziji, samo što se Valkeapaa zaustavlja na jednoj garden variety dramediji (jer iskreno se nadam da ovo nije pretendovalo da bude drama u užem smislu) o uspešnom hirurgu i samohranom ocu koji kreće da tone u strast sadomazohizma sa ciljem da kroz seksualizovano gušenje dođe do nekih uvida u svoju traumu.

Ne znam da li je junak probao hipnozu pre ovoga, ali reklo bi se da je uz određene telesne povrede na kraju i ova tehnika dala rezultate.

Strang i Kosonen su odlični u deadpan izvedbi svojih uloga ali nažalost Valkeapaa sa njima samo ima više sreće nego pameti jer zapravo nema šta da nam zaista kaže.

* * / * * * *

Poznata holivudska producentkinja Denise Di Novi koja je potpisala neke sjajne filmove, režirala je triler UNFORGETTABLE po scenariju Christine Hodson koja je kasnije radila neke od najboljih i najinteligentnijih stripskih i IP blokbastera i znatno im doprinela svojim rukopisom.

UNFORGETTABLE možemo slobodno da kažemo na rad takvih žena. Naprotiv, ovo je film nivoa nekog Lifetime otpatka, u kom sticajem okolnosti glume Rosario Dawson i Katherine Heigl ali to sve nema nikakog uticaja na kvalitet filma - čak naprotiv, i one se srozavaju na nivo Lifetimea. Na špici je potpisan Caleb Deschanel kao direktor fotografije, a ovo čak tehnički ne deluje kao nešto što je on snimio.

I, dobro, ugledni ljudi snimili trainwreck, šta sad?

Međutim, zanimljivo je da je ovo film koji spada u red tih white collar trilera sa elementima home invasiona koji su devedesetih vladali blagajnama a onda se kasnije preselili na televiziju i koji su u suštini dobro poznata, razgažena forma, gde ne bi trebalo da bude grešaka.

Nisam čitao scenario po kom je ovo snimljeno ali gotovo sam siguran da je "bio bolji" od završenog filma, između ostalog zato što ga je Denise Di Novi kojoj kroz ruke prolazi jako puno scenarija uzela za sebe. Šta je zatim pošlo po zlu da neko ko sebi može da obezbedi najbolji scenario i sve moguće uslove, možda nećemo ni saznati.

No, imajući u vidu razrađenost ovog formata posle gledanja ovog filma ne samo da još više cenim ranije Rubenove radove nego i stvari snimane sada poput Garzinog rimejka HAND THAT ROCKS THE CRADLE.

MURDERLUST je drugi film Donalda M. Jonesa koji sam pogledao i sasvim sigurno, to je bolji film od PROJECT NIGHTMARE.

Međutim, MURDERLUST je jedan od onih po svojoj suštini pornografskih exploitation filmova sedamdesetih pa i osamdesetih, nezavisno od godine kada je snimljen. To je taj duh.

Ovde erotike u klasičnom smislu nema, odnosno ima je vrlo malo. Ovo je serial killer porn. Film sačinjen od serije ubistava koje čini junak, sa nekim dramskim scenama postavljenim između zahvaljujući kojima ovo KAO postaje film o nekom strašnom čoveku.

Naravno, prilikom poslednjeg ubistva jedna žrtva mu se otme i uzvrati, ali to je sve reda radi. Nije ovo film koji ume nešto naročito da proizvede ili prenese zadovoljstvo bilo koga bilo čime, ali potpuno je jasno da je pravljen za ljude koji prosto žele da vide jednu seriju relativno repetititvnih ubistava.

On ne primenjuje apsolutno nijednu narativnu tehniku kojim bi napravio elipsu i preskočio ono što smo već videli i što već znamo, ili da bi dublje istražio neku psihološku ili socijalnu dimenziju kojom se tobože bavi u ovim "mirnijim" scenama koje zapravo služe da legitimišu autore i publiku pred sobom.

Film je stekao izvesni kultni status, mnogi ga smatraju nečim što se danas ne bi moglo snimiti, što mislim da nije istina jer je danas kult za ovakve budalaštine verovatno veći i razvijeniji nego u vreme kad je ovo izašlo. Uostalom, MANIAC je rimejkovao Elijah Wood i ovo je film iz tog nekog šinjela samo slabiji.

U svetu u kom su to pružili Kargl u ANGSTu ili Lustig u MANIACu, ovo je zaista treća liga i pornografski nivo u samom duhu ako ne i u samom sadržaju jer direktne seksualnosti nema ali svakako da ima dosta erosa za one koje pali tanatos serijskih ubica.

Nisam ja sad neki moralista koji ne razume ili nije u stanju da voli ovu vrstu filma, međutim, naišao sam na primerak koji je prosto dovoljno nevešt da nema iza čega da se sakrije.

Kao neko ko je previđao vrhunsku karijeru koju Joe Carnahan nije ostvario, ni približno, bio sam iznenađen vešću da su ga Matt Damon i Ben Affleck pozvali da osmisli i režira njihov krimić za Netflix.

Iako porodica Affleck ima neku bliskost sa Carnahanom, bio sam zbunjen time jer on reputaciono on odavno nije na njihovom nivou. Međutim, duboke veze kuća Affleck i O'Connor sa Carnahanom delovao mi je kao potencijalna konekcija da se ostvari neka saradnja.

U tom smislu THE RIP je možda i poslednja meč lopta koja bi mogla vratiti Carnahana u bilo koju vrstu A-razmatranja. Naročito, ovo je posebno snažna meč lopta jer tu su zajedno i Damon i Affleck, ekipa koja se pojavljuje na ekranu povremeno ali u probranim ambijentima.

U filmu INSTIGATORS Douga Limana, Matt Damon i Casey Affleck pokazali su da im laganiji streaming sadržaj nije stran i da su spremni da ga rade na vrhunskom nivou, okupe izvrsne glumce i zajedno sa dobriim scenaristom i rediteljem naprave onu vrstu zabave kakvu više ne mogu da plasiraju u bioskope.

I to je otprilike jedina sličnost između INSTIGATORSa i THE RIPa, izuzev detaja da u oba filma policajac koji je strah i trepet vozi veliko oklopno vozilo.

Dok je Limanov film snimljen po scenariju koji potpisuju mlađi Affleck i talentovani Chuck Maclean koji nas je zadužio serijom CITY ON A HILL, i ima vrlo duhovit ali i tenzičan caper u svom središtu sa dva vrlo zanimljiva lika opterećena ličnim demonima, i ima Limanovu propulzivnu egzekuciju koja čini da sve ide lagano, nenametljivo, da se likovi izlažu lepršavo, da je akcija interesantna i u službi likova, Carnahan je sam pisao scenario i umesto onog alfa-gorile američkog krimića kog znamo iz NARCa ili PRIDE AND GLORY, ovde imamo materijal koji je u osnovi dobar možda za neki surov otpis poreza za Frankom Grillom, glaziran patetikom koje se ni Ron Bass ne bi postideo.

Carnahan je za sto doneo materijal koji je zaista na nivou nečega što bi Grillo snimio sa Michael Jai Whiteom i Scottom Adkinsom. I kada u filmu THE RIP ugledam Scotta Adkinsa u dijaloškoj roli bez ijedne scene bilo kakve borbe, sem jednog koškanja u kancelariji gde je potpuno potčinjen, počinjem da mislim da su Damon i Affleck kao superinteligentni znalci njega tu doveli namerno da bi parodirali vlastiti film.

Ako je ljudima u INSTIGATORSu bio problem to što su možda Casey i Matt previše pametni u svom odnosu prema materijalu, i ako je postojao utisak da ga oni ne samo nadrastaju reputaciono već da se sa njim previše prave pametni, onda u THE RIPu dobijamo drugi ekstrem - imamo vrhunski pametne glumce-reditelje-scenariste zarobljene u materijalu koji je evidentna budalaština, gde oni pokušavaju da ga izdignu ali to je nemoguće, iako zaslužuju priznanje za pokušaj.

Kada se na to doda silom nakarikana karakterna tragedija glavnog junaka koja je dodata toliko veštački da deluje kao neka bizarna parodija, u svakom pogledu, onda imamo stvarno jedan duboko uznemirujući promašaj.

Jedno je gledati film sa dobrim glumcima koji ne valja. Sasvim druge je gledati film sa dobrim glumcima koji su pritom sjajni autori i njihovo bespomoćno prepuštanje nečemo što ih nije dostojno.

Carnahan već dugo ima ovog svog Španca koji mu snima, i dok to možda pije vodu u tim theatrical uplift filmovima koji su u suštini VOD, vizuelna kultura tog direktora fotografije ne dobacuje do potreba Netflixa koji je u međuvremenu razvio svoju filozofiju slike.

THE RIP skaredno loše izgleda, a mora se reći da Carnahan takođe nije doneo svoju karakterističnu energiju u inscenaciji već naprotiv, sve izgleda veoma blisko nekoj network seriji. I činjenica je, godine rada na televiziji verovatno su iskvarile Carnahana, pokazavši mu da to i tako može, i ključ njegovog angažmana na ovom filmu možda i jeste bio da se nekako to sve brzo smandrlja.

U filmu ima sjajnih glumaca, pored Damona i Afflecka, tu je Kyle Chandler, pa recimo i ova Teyana Taylor koja je postala jako važna u ONE BATTLE AFTER ANOTHER i ko god dođe zbog nekog od tih glumaca neće biti razočaran. Ima ih u filmu.

Ali, te uloge koje su im date su otužne, skromne idejno i realizacijski.

THE RIP nije samo konceptualno na nivou DTV filma sa Frankom Grillom. On je takav i produkciono i neki malo bolji Grillov izgleda i jače od ovoga. U vreme kad je John Swab izašao na scenu, uostalom, ne treba potcenjivati Grillove čauše.

Međutim, u Grillovom filmu, Scott Adkins bi zaradio svoju platu. Nota bene, on jeste posle operacije imao malo pojavljivanje u ZERO DARK THIRTY bez borbe, i nemam ništa protiv toga da se okuša kao glumac, ali njegova uloga u THE RIP deluje kao neki bizarni vic koji naprosto nije smešan.

THE RIP ne da ne bi mogao da se prikazuje u bioskopima, nego takvih filmova nema ni na Netflixu, i teško da bi se i tamo našao da nije Damona i Afflecka.

Ovo je jeftin pokušaj u svakom pogledu. Samo je njegova promašenost neprocenjiva.

* 1/2 / * * * *

Mehmet me je inspirisao za ovu pesmu.

Tmurno zaječarsko popodne.

Gitarijada.

Mehmet jede rokerski pasulj s ruskim bajkerima dok čekaju nastup Kerbera.

S razglasa kreće ova pesma, Mehmet kaže, "Ne slušam ovo, ali to je kvalitetan pop".

https://gofile.io/d/iftL6k

Potpuno tačno. Bukvalno bi tako izgledalo i bukvalno bih to rekao.

РАСПАД Mihaila Belikova je film o svemu i svačemu ali kao najviše o Černobilju, snimljen pred kraj postojanja SSSRa.

U slojevima raznih prikaza životnog i socijalnog kolapsa, nalazi se priča o katastrofi u Černobilju. Ona nije osnov filma, ide uporedo i tiče se junaka, nekad više nekad manje, kako Belikovu zatreba, ali svakako da film zapravo jedino i vredi videti zbog snimaka pustog Pripjata, zbog scene izlaska na krov kojom se kasnije hvalio i Renck u svojoj HBO seriji, i upravo u tim elementima docudrame.

Belikov u tom domenu pravi landgrab i zbog tih materijala, što dokumentarnih, što igranih, film treba pogledati.

Međutim, celina sa tom nekom celom disfunckionalnom porodicom koja uporedo ima neki svoj bluz u društvu koje se raspada, nema mnogo smisla i ne nudi mnogo toga vrednog pažnje.

U tom pogledu, činjenica da je Belikovljev film zavredeo reprizu na ovogodišnjem Berlinalu, verovatno ima veze sa jednim vrlo depresivnim prikazom SSSRa (čitaj Rusije) koji puca po šavovima, mnogo pre nego sa nekim naročitim umetničkim dometima ovog filma.

U svoje vreme ovaj film je imao veliku američku podršku i plasman.

* * / * * * *

KAKO JE OVDE TAKO ZELENO Nikole Ležaića je drugi film koji je ovaj reditelj snimio u proteklih petnaest godina.

Dakle, između prvog filma u kom se on predstavio kao jedan vrhunski talenat našeg filma i drugog prošlo je petnaest godina, To je podatak koji stvarno treba naglasiti jer je zaista neverovatan.

Deo odgovora na tu činjenicu dobićemo u ovom filmu.

Naime, KAKO JE OVDE TAKO ZELENO je autofikcija Nikole Ležaića. On pravi film čiji je glavni junak Nikola Ležaić, beogradski reditelj koji je imao uspešan film i sada snima reklame, usput pokušavajući da snimi neki skup film koji nije realno da produkciono postavi. To su sve okolnosti koje zbilja jesu proistekle iz Ležaićevih iskustava, i to se jeste desilo.

Autofikcija zatim ulazi u porodičnu intimnu priču, praktično sliku iz života u kojoj reditelj putuje sa ocem i rođacima na ukop bake u Krajini, koju prenose iz izbegličnog groba u Srbiji u rodnu krajišku grudu.

Na tom putu, Nikola pronalazi nešto svoje u toj opštoj porodičnoj reminiscenciji koja mu je u osnovi daleka i on u to ulazi kao neko ko je servisira za svoje pretke. Ali, na tom putu Nikola komunicira sa svojim kolegama čija su imena ista kao ona nekih koji su nas napustili u međuvremenu, pronalazi objekat koji je asocijacija na temu tog filma koji želi da snimi a ne može.

Dakle, ima tu nečega veoma vešto postavljenog a nenametljivog, i ovo jeste priča o jednoj slici gde junak hteo ne hteo uspeva da se uvede u jedno stanje aktivno evokacije sećanja i ličnih uspomena iako je tu samo da bi ispoštovao familiju.

Ovo je film koji je na neki način veoma spontan, sirov, namerno nestrukturiran u klasičnom smislu. Međutim, na jedan veoma nenametljiv način, film je zapravo u stvari veoma strukturiran i vodi se kroz jednu diskretnu modulaciju intenziteta i radnje.

Isto tako, film ima jednu veoma bitnu vrlinu. Naime, Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma. Ovde je reč o autofikciji ali njega igra glumac, Filip Đurić, jedna sjajna figura našeg filma i televizije i nudi još jednu zanimljivu rolu. To su još mnogi iskusni glumci iz domena ex-jugoslovenskog koprodukcionog pudinga kao Izudin Bajrović, Stojan Matavulj i Leon Lučev, i ovde svi igraju Srbe što je vrlo zanimljivo.

To dovodi i do zanimljivih meta-detalja, tipa Leon Lučev igra vozača kamiona, kao u TERETU.

Naturščika ima minimalno i Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma - naprotiv - ovo je vrlo klasično koncipiran film u pogledu glume pa i inscenacije. I to je veoma bitna stvar, iako smo čekali na njegov dugi film petnaest godina, nije pokazao nesigurnost i povratak na one stare obrasce. Ovo jeste novi film Nikole Ležaića u svakom smislu.

Nažalost, Nikolina generacija jeste imala velike pauze između debija i drugog filma, i nije ostvarila kontinuitet, međutim, ovaj film konkretno pokazuje da Ležaićev prvi film nije bio slučajnost i neki nehotičan uspeh.

Ono što je osnovni problem filma i ono što će ga približiti ili odbiti od ljudi jeste činjenica da je ovo autofikcija koja nikada ne odlazi u neke meta-sfere. Dakle, ovde Nikola Ležaić ne postaje neka charliekaufmanovska figura, ne radi ništa što nije, ili barem nije uverljivo da jeste, uradio u životu. Ovo je jedna "mala priča" za koju dosta publike možda nema strpljenja i nema za šta da se u njoj "uhvati".

Film je vešto izveden i postavljen, i da je iole klasičniji, imao bi odmah * * * od mene, ali zaista osećam da bi ovo bio poprilično veliki izazov velikom broju ljudi.

U domenu art house filma u Evropi, poslednjih godina živimo teror "ličnog motiva" za neku priču. I dosta često autori prave priče koje su vrlo ekstrovertne a onda ih lažno lično motivišu pokušavajući da nam objasne kako ih se to nešto jako tiče. Ovde imamo obrnut slučaj. Imamo priču koja se jako tiče samog autora, ali jednom znatnom delu publike može zaista promaći razlog zašto bi se ta priča ticala i njih.

Ako u tom smislu govorimo o talasu, onda zapravo Nikola Ležaić pravi jednu radikalnu intervenciju i odvodi taj princip "ličnog iskustva" kao osnova za film do paroksizma. I u tom pogledu, u masi evropskih filmova koji ne zanimaju nikoga snima jedan koji nesumnjivo i bez ikakve dileme zanima autora.

I u tom pogledu ovo je vredan i pošten film, bez ikakve sumnje.

Da li to komunicira sa gledalištem, nisam skroz siguran.

Rudolf van den Berg snimio je film DE JOHNSONS, holandski pokušaj da se snimi jedan internacionalni horor, što njima nije sasvim strano.

Ono što je DE JOHNSONSu išlo u prilog jeste činjenica da je van den Berg reditelj koji ima dosta izgrađenu vizuelnu kulturu, i to u domenu mejnstrim pripovedanja. Kad se dođe do horora, tu ima nekih elemenata gde njegova vizuelna kultura daje zanimljive rezultate ali ne može se reći da je horor njegov žanr.

U tom smislu, DE JOHNSONS je jednostavan film koji govori o kletvi oživljenoj kroz jedan neetički medicinski eksperiment u kom je pokušano stvaranje veštačke materice, i okultisti kog vlada angažuje da spreči potpuno ispoljavanje probuđenog prokletstva. I taj deo je u redu - ali istovremeno imamo i melodramu o jednoj mladoj ženi, i njenoj majci gde ova mlada žena počinje da se suočava sa nekim manifestacijama prokletstva ali se ukupno uzev nalazi u melodrami pre svega, u kojoj ima vrlo malo horora i tu nastupa disbalans.

U izvesnom smislu, mogu da zamislim situaciju u kojoj je van den Berg hteo da napravi film koji je "ozbiljna drama" a istovremeno i horor, ali onda je morao te dve stvari da integriše u jedan tok. Ovako kao da gledamo dva filma, gde nijedan nije skroz loš, ali svakome će jedan biti zanimljiviji od drugog.

Kada se konačno ta dva toka spoje, već je kasno, i tada vidimo da je van den Berg ovde bio bolji u svemu sem u hororu, što je šteta jer u prvih desetak minuta filma deluje kao da imamo pravo otkriće.

* * / * * * *

LETTRE DE SIBERIE je dokumentarni film Chrisa Markera iz 1957. godine u kom ova zvezda Novog talasa, na neki način, anticipira mnoge tehnike ironične obrade dokumentarnog materijala i njene relativno inovativne upotrebe kroz različite promene konteksta u naraciji i montaži.

Danas ovo što radi Marker zapravo nije inovativno već je postalo standard i deo uobičajenog vizuelnog žargona i narativnih intervencija. U određenom smislu, Marker ovde parodira formu filmskog putopisa i u ovom filmu eseju na neki način parodira dokumentarni film kao formu.

U tom pogledu, ovaj film je vrlo značajan, ali danas kad se gleda u njemu ćemo mahom prepoznavati rešenja koja svakodnevno već gledamo.

* * * / * * * *

SCARED TO DEATH je prvi film Willama Malonea. On je i pisao scenario po priči čije je ko-autor, i uprkos tome što u ovom filmu ima rešenja kojima najavljuje ono što će kasnije u njegovim filmovima biti "dobro" isto tako anticipira i neke probleme.

SCARED TO DEATH je film koji se bazira na jednoj schlocky zamisli, o monstrumu koji ubija i otima ljude, i kome niko ne može ništa.

Istragu kreću da vode penzionisani pisac, inače pulp pisac i bogata naslednica jer je policija prilično nemoćna pred serijom zločina i uskoro shvataju da je počinilac mutant nastao genetskim inženjeringom.

Tu premisu i samog monstruma, Malone ne uspeva da nam proda. Iako sam origin monstruma deklaraivno nije nezanimljiv, veoma je nevešto izvedeno sve to, i tu vidimo ono što će mučiti i njegove kasnije filmove - zanimljiva inscenacija i atmosferična izvedba nisu praćeni nečim što je dobro postavljen scenario.

Nažalost, rekao bih da Malone uglavnom nije imao logističku podršku producenata i studija kad je reč o pokrivanju njegovih narativnih nedostataka, a deluje da je bio dosta uveren u svoje scenarističke moći, i to je sigurno jedan od razloga što je ostvario tako čudnovatu karijeru.

S jedne strane, s ulice ga je izvukao kontinuirani odnos sa Joelom Silverom i Robertom Zemeckisom i nikada nije posrnuo do nekog apsolutnog produkcionog dna. Filmovi koje je snimao su umeli da budu prilično dobri, ali nikada i potpuno zaokruženi, i na kraju cela karijaera je bila u tom nekom "zamalo" duhu i "evo samo što nije".

To ga svakako čini rediteljem koji verovatno nije ispunio svoj puni potencijal ali je opet svakako pokazao više nego mnogi.

Njegov spoj ekspresionizma i depalmijanskog ekscesa je bio i ostao zanimljiv, tako da mu kultni status još za života nije izmakao.

* * / * * * *