ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Petronije on 08-01-2026, 08:41:55Bullet sa 2PAC-om?

fala, ide na listu.

Dobar je Bullet, malo atipičan hood film, odlična muzika.

Odavno sam ga gledao i sećam se samo pojedinih scena, ali 2pac i Mickey u istom filmu su dovoljna preporuka da mu se makar da šansa.

https://knjigovanje.weebly.com/kolumne/from-the-olden-vault-9

TRILLER: A CRUEL PICTURE (1973)

Reprizirao sam jednu od najkvalitetnijih filmskih TRAUMA ikada snimljenih, a svaka trauma ostavlja dukoke ožiljke i oštećenja, ali može da bude i visoki faktor osvešćivanja. Ovo je jedno od najintenzivnijih filmskih iskustava, ali ne mogu nikome da ga preporučim, osim upozorenja da gledate na SOPSTVENU ODGOVORNOST.  Jednostavan, hladan, brutalan, megakonfrontativan i eksplicitan – ovaj film predstavlja etalon za šok kinematografiju, a od prestup-meraklija kao istinskih poklonika grajndhaus bioskopa i kasnijeg VHS videodroma – poneo je nimbus šljašteće ikoničnosti.

Reč je o švedskom ostvarenju ,,Triller: A Cruel Picture" iliti ,,Zvali su je Jednooka" (izmentolisali su se sa još nekoliko naziva da bi bio bolje prodat, ali to neću ni da pominjem) autora Bo Arne Vibenijusa – Bergmanovog omiljenog đaka koji je prešao na mračnu stranu.  Dakle, vunderkind i velika nada svetskog filma, kao dvadesetogodišnjak već asistent slavnom Bergmanu na remek-delima ,,Persona" i ,,Vučiji Sat", Bo Arne Vibenijus odlučuje da u sopstvenoj produkciji, nošen impulsima optimizma i blistavog entuzijazma, snimi jedan umetnički, pozitivan bejbi-gejz autorski film ,,Hur Marie Trafade Fredrik"  i tako ozbiljnije započne svoju filmsku karijeru. Kritika ga je dobro ocenila, ali publici je na početku 70ih, gde je sve prštalo od žestokih i kontraverznih filmova, bilo smrtno dosadno da gledaju benevolentnu avanturicu nekakve dece, te su ga doživeli smrtno dosadnim, šireći nepovoljne vesti za film, odbijajući potencijalnu publiku od gledanja - što je doprinelo ogromnom fijasku i bankrotu!

Nakon toga, očajni mladi Vibenijus - da bi prehranio svoju porodicu, prinuđen da se prostituiše snimajući nekakve grozne reklame za mizerne pare - u paroksizmu svog besa odlučuje da sa svojom minornom ušteđevinom snimi jeftini B film koji će mu doneti veliki komercijalni uspeh. Gotovo na malim odmorima od posla, gerilski, nekom raspadnutom 16mm kamerom, okuplja ekipu i praktično na brzinu, bez dublova (maltene iz prve) snima eksploatacijski, rejp end revendž film raskošno krvavih sazvežđa, gde probleskuju demonske zrake iskvarenog sveta na nevinost i čistotu jednog mladog bića (što autora što njegove junakinje)

Kontaverzan i osuđen zbog eksplicitnih scena zlos*avljanja, te korišćenja svežeg le*a  za čuvenu OKO scenu, brutalnih kadrova grafičkog na*ilja, ovaj film je privukao veliku pažnju, upravo time jer je nadbolesnio sve do tada viđeno - ali, mora se dopisati - i zbog ikončnosti glavne junakinje koja od malog, prenežnog žrtvenog zeke postaje moćni, jednooki crni panter! Upravo ovakav vid transformativne putanje razvoja glavne heroine upotpunjuje fascinantan podatak kako u sjajnom i maestralnom tumačenju ove legendarne fiktivne ikone odlično izabrana Kristina Lindberg  gotovo sa dve mikro-facijalne ekspresije iznosi celu priču!

 Uticaj ovog kultnog ostvarenja je ogroman. Tarantino, kao mladi VHS ljubitelj transgresivne kinematografije je svoj prelomni trenutak od histerično-likujućeg prestup- meraklije do gotovo feminističkog empate upravo doživeo potrešen ovim intenzivnim iskustvom, praveći suštinski omaž u KIL BIL-u, a nošen istim vetrovima i u sjajnom DEATH PROOF.  Takođe, čuveni ,,Matriks" svoju estetiku direktno pozajmljuje od ,,Jednooke", dodatno je spektakularizujući dugim crnim mantilima, tamnim đozlonima (baš da ne bude totalni rip of gusarske pokrivalice) i naročito akcionim scenama u namerno preterano dugim usporenim snimcima.

Međutim, Bo Arne Vibenijus, iako je u svome besu napravio jedan od najšokantnijih ekspoatacijskih filmova, time uspevši u svojoj misiji i zaradeći višestruko od uloženog, napravio je i izuzetan umetnički subverzivan film. Dakle, ,,Triller a cruel picture" funkcioniše na dva nivoa. Na površnom nivou posmatramo žanrovsku eksploataciju brutalnog na*ilja i zlosta*ljanja, krvave osvete i napete priče, a na drugom potpražnom nivou koji se otkriva sjajnim umetničkim manevrima dobijamo KAZNU ZA PUBLIKU koja gleda (niste hteli moj dobroćudni lep film i evo vam onda ovaj izveštaj direktno iz pakla).

 Zapravo, svako ko gleda ovaj uradak (naročito se to odnosi na scene silo*anja) je zlosta*ljen kroz vizuru glavne junakinje, i to dolazi do pojačanog izraza upotrebom nesvakidašnje, psihodelične muzike koja jezivo drhti kao puding na vetru i dugog insistiranja na esplicitnom, pornogra*skom prikazu kao strašno neprijatna tortura za recipijenta ovog sadržaja; recipijenta koji (sem ako nije totalno otupeo ili je psihopata) se kroz empatiju oseća i sam poput žrtve.

 Takođe, kod scena osvete i ubijanja mučitelja, autor preko mere STILIZUJE stvari da ne dobijamo likovanje i adrenalin u prompluzivnim egzekucijama koje bi ushitile gledaoca željnog krvi, već artificijelizaciju ekstremno slou baletskih kadrova (inače, potpuno briljantna rešenja i maestralni kadrovi gde prozaičnu dinamiku akcije smenjuje čist kornjačizam) čija estetika nam rasključava dveri zapitanosti i samopreispitivanja nad ovakvim sadržajem. Dakle, ovo kao da je i persiflaža, kao meta-eksploatacija u samopreispitivanju ili možda pre - suptilnoj parodiji, ali sa prevashodnim ciljem kažnjavanja publike. Naročito nam to otkriva scena jurnjave kolima i komičnih, preteranih eksplozija.

Međutim, iskrenost autora je obojena besom, koju sve vreme drži pod severnjačkom hladnoćom, i pojačanim plastifikovanim metaforama gde je gotovo on glavni ženski lik prinuđen na prostituciju, na svojevrsnu prisilu egzistensporna kapitalističkih pravila filmske industrije i trgovine, koju on doživljava kao kidnapovanje od strane sudbine, te okrutnog zatočeništva na dijaboličnoj teritorije gde su svi pokvareni (svaka mušterija-zlostavljač predstavlja jedan segment prenesenog značenja nabrojanog, uz na kraju mastermajnda pimpa Tonija na vrhu piramide pokvarenjaštva); svet gde će se atak na čistotu i nevinost pretvoriti ili u konačnu devastaciju žrtve ili u buntovnički  čistu reakciju (gde svi pokvarenjaci zaslužuju najbrutalnije neoprost i najgadniju smrt) nakon koje više nema povratka za uvređenog osvetnika (zapravo gde čovek i sam kontaminiran i povređen do kraja postaje sav reakcija, u ovom slučaju gde je reakcija personifikovana kroz Jednooku)

Pored toga, valja napomenuti da autorova umetnička veština upravo i počiva na tome da su brave između kapija ova dva nivoa veoma labavo zasunjene, pa se oni kroz ove harmonične promaje mešaju u kompaktan amalgam, gde preterana stilizacija ni u jednom momentu ne narušava strogo realističan habitus samog filma.

Uprkos svemu viđenom, ostaje utisak da  autor - iako se propisno potrudio da bude što suroviji ostrvivši na svoje likove i publiku pod uticajem besa (koji je stilski izdigao da ne bude usiljeno-forsiran) - nije zlikovac, kojih je 70ih i 80ih bilo mnogo u eksploatacijskoj kinematografiji (naročito italo B film, gde često imamo slučaj da su svi likovi zli, a autori ne mogu ili ne žele da humanizuju žrtve već ih isporučuju kao topovsko meso za svoje fiktivne manijake ili sopstvena sadistička iživljavanja, kao i svoje publike, no, to i nije za snebivanje i osudu, jer upravo predstavlja glavnu karakteristiku ventilacione vrste kinematografije), te se Vibenijus samim tim najviše razotkriva i u velikoj meri se oseća da nije izgubio dušu, a kroz empatiju i tugu prema glavnoj junakinji (možda u svesnoj hladnoći i surovosti to nije bila namera, ali se ispostavlja kao imanentno njegovom biću) kao impulsi koji se jasno emaniraju kroz salve serviranih grubosti i špalira patnji kroz čije koridore užasa je sve vreme sprovodio...

,,Triller: A Cruel Picture" je izuzetan film, jedan od NAJPOTRESNIJIH koje sam gledao, čak i da nema eksplicitnih scena koje neminovno traumatično ostaju urezane u memoriji poput traume ili komšarnog sna; pa, eto, čak i pored sve te šok pirotehnike - fantastična muzika i slou snimci, pohabana sirotinjska b filmska fotografije, ikonični karakter i stil junakinje postaju kao iskustvo na jakom psihodeliku koji potvrđuje moć fikcije da izmesti čoveka van njegovog uobičajenog stanja.

https://samobloginistavise.blogspot.com/2026/01/from-olden-vault-revamp-10.html

Odgledao sam Die my Live. Može se pogledati, Jennifer sjajna kao i uvek. Postaje mi jedna od omiljenih glumica. Produkciju radi Lionsgate. Oni i A24 thumb up, Netflix thumb down.
U filmu imamo žensko ludilo podstaknuto porođajem pa ko voli nek izvoli.

https://knjigovanje.weebly.com/kolumne/from-the-olden-vault-12

Passing
https://www.imdb.com/title/tt8893974/?ref_=tttrv_ov_bk
Odgledao sam Passing iz 2021. Prvi motiv je bila dražesna Tessa Thompson, a onda sam uvideo da je režiju potpisala jedna od najboljih glumica o kojima se ne priča mnogo - Rebecca Hall. Hallova se vizuelno vešto poigrava sa crno-belim motivom, što je i razumljivo obzirom da je film o rasizmu. Fokus ovde nije toliko na direktnom rasizmu belaca prema crncima (s izuzetkom jednog lika) koliko na netrpeljivosti između samih crnaca, uključujući i one koji mogu da "prođu". Kvalitetna sporija drama, drago mi je što takve i dalje snimaju.
Planiram se uskoro pogledati i Heddu sa Tessicom, kripld je ovaj film stavio na listu najboljih iz 2025.

https://knjigovanje.weebly.com/kolumne/from-the-olden-vault-16