ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Da se u Mehmetu ne krije bodrijarovski mislilac, rekao bih odmah da je WE SOLD OUR SOULS zapravo roman koji kao da je napisan za njega.

Međutim, definitivno nije. Ali, hajde ovako da kažemo - WE SOLD OUR SOULS je horor o roman o metalu u kom bi Mehmet zaista mogao da uživa, doduše protiv svoje volje.

Grady Hendrix je napisao jedno ljubavno pismo metalu, kao muzici, pogledu na svet, načinu života i njegovom okultnom imaginarijumu koji je integralni deo svega od prvog dana i bez koga se ne može - koliko god to neki bendovi manje ili više iskreno usvajali.

Glavna junakinja je sredovečna žena, zarobljena na jednom besperspektivnom radnom mestu, groteskno nepovezanom sa činjenicom da je koliko dvadesetak godina ranije bila gitarska heroina iskusnog ali i dalje perspektivnog metal benda. Međutim, još nešto u njenom životu nije u redu - prvo oseća ogromno nezadovoljstvo zbog činjenica da je pevač njenog benda postao najveća metal zvezda na svetu neposredno posle raspada benda, drugo postoji neka praznina u životu i sećanju koju ona ne može da popuni.

Kada shvati da je te noći kada je bend doživeo sudbinu Crvene jabuke došlo do okultnog događaja koji je pevaču doneo najveću slavu a ostalima patnju ona polazi na hevimetalsku pustolovinu da nekako sastavi svoj život ispočetka i suoči se sa traumom.

Njena mapa je neobjavljeni album benda koji je pevač kasnije pasionirano sakrivao a u njemu je zapravo opisan okultni osnov sveta koji je proizveo sve ove posledice.

Grady Hendrix je i dalje pisac koji i kad radi horor jači je u trileru i suspenseu nego u samoj stravi, ali ovoga puta moram reći da je i u pogledu strave izvanredan.

Ovo je višeslojan roman koji možemo čitati i kao esej o metalu, divljenje tom žanru, njegovu dekonstrukciju a zašto ne i parodiju. Ali, naratizovan na istinski maestralan način, po mustri conspiracy trilera i horora koji je u pojedinim deonicama zaista snažan i autentičan.

Hendrixov rukopis je pitak, ovo je knjiga koja je jasna i bije iz svih oružja. Mogu je čitati ljudi iz raznih uglova, i to je jedan potpuno nov ključ komunikativnosti gde ti višeslojnost ne služi kao mogućnost da uz jedno preneseš i nešto drugo već otvara mogućnost uključivanja čitaoca u priču u raznim ravnima.

Meni je roman bio uzbudljiv sticajem okolnosti na raznim nivoima. Prvo, sve ono što junakinja smatra vrednim se završilo 1998. godine, što je otprilike malo pre vremena kada sam i ja izgubio korak sa metalom (ako sam ga ikada i držao, već vidim Mehmeta kako mu se smeška brk) i sve o čemu govori ova knjiga, kad je o muzici reč, ja zbilja znam napamet jer metal je takva muzika, sluša se dok ti ne uđe u DNK. Stoga, rekao bih da je roman u tom pogledu rokenrol proze - koju je jako teško pisati jer se piše proza o poeziji i muzici, prosto meni bila jasna i ubedljiva, sa kriterijumom ukusa koji mogu da razumem i zvucima koje pominje koje lako evociram u sebi.

Zatim, kao triler sa zaverom u centru, veoma je dinamičan, maštovit i napet, podsetio me je na britansku seriju UTOPIA u njenoj prvoj sezoni, a ne bih se čudio da ju je Hendrix možda i konsultovao pre pisanja romana. Spoj zavere i rokenrola je uostalom u osnovi mog komada VELIKA BELA ZAVERA, dakle ja sam apsolutna ciljna grupa za ovu vrstu trilera gde istovremeno meditiramo o muzici i tome na koji način ona vlada svetom i na koji način neko vlada njom.

Konačno, kako rekoh ima istinske strave, ima upečatljivih horor zamisli i veoma snažnih prizora koji bude istinsku nelagodu.

Hendrixov rukopis je direktan, propulzivan, tačno zna šta u kom trenutku radi i poznaje tehnike kako da proizvede emociju kod čitalaca, što možda poistovećujemo sa knjigama za plažu, ali poistovećujemo i sa metalom koji je poprilično nedvosmislen kad je reč o tome šta želi da postigne.

Zato ovu knjigu ne bih preporučio samo ljubiteljima trilera i horora već i ljubiteljima rokenrola u širem smislu, jer ovo je jedno vrlo promišljeno, a opet popularno izvedeno razmišljanje o temi. Ima puno romana o muzici koje volim i puno ljudi koji sjajno pišu o njoj, David Mitchell pre svih, i ovo je nešto drugačije ali vrlo interesantno i vredno pažnje.

Uživanje protiv moje volje mi deluje prilično kinky. DA VIDIMO ŠTA TU IMA.

Happiness in Slavery!