ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Meho nisam znao da toliko voliš mejdene, mislio sam da si više u fazonu:

https://youtu.be/7VtEdYMqJIM?t=14&si=4vBGRn7ditkC7GiX

Ma, da, volim ja i Napalm Death i Cannibal Cortpse i sve to ali Maideni su bili prvi savremeni bend koji sam počeo da slušam (pre toga sam slušao Beatlese a koji su u trenutku kada sam ja POČEO da ih slušam bili počivši već duže od decenije) i imaju počasno i nezamenljivo mesto u mom životu. Predlažem da se pogledaju i moji prethodni mikstejpovi vezani za Iron Maiden:

DJ Meho: RIP Paul Di'Anno


DJ Meho: Thank you for your service, Mr McBrain

I ja sam voleo Mejdene,ali Slayer vise od njih.

A dobro sad. Maiden i Slayer su kao gibanica i pica. I jedno i drugo je esencijalno A NISU ISTO.

Iron Maiden su dosta bili u fokusu prethodne nedelje, ne najmanje na ime dokumentarnog filma Burning Ambition o kome smo po koju rekli ovde, ali bilo je  tu i drugog metala. I grajndkora! Idemo:




Trio Acolythus sa svojim, pretpostavljam prvim albumom, Unearthly Kingdoms 'Neath Lifeless Stars, podsećaju na to zašto uglavnom bezuslovno volimo finski blek metal. Ovo je ploča epskog, a opet muzički fokusiranog, energičnog blek metala koji se bazira na znojavoj svirci i mada nudi i melanholične harmonije i atmosfere koje su danas praktično sveprisutne u ovoj muzici, on i produkcijski i konceptualno stoji sa obe noge na zemlji i zvuči prilično old school. Nije ovde u pitanju nekakvo remek-delo invencije ili sviračkih bravura, ali jeste iskren, simpatičan album koji svoju komunikativnost stavlja u zdrav format i za nešto više od pola sata obavlja sav potreban posao da nas razgali i energizuje:
https://acolythus.bandcamp.com/album/unearthly-kingdoms-neath-lifeless-stars

Grci Yoth_Iria imaju uvod sa pevanjem na Srpskom jeziku (ženskim glasom, folklornim stilom) na trećoj pesmi svog trećeg albuma Gone with the Devil i ja sad ne mogu osim da ovo preporučim jer je KUL. Slutim da je ovo pod uticajem novog pevača, Rustama Shakirzianova koji je iz Rusije i svakako volim da čujem srpski folklor u grčkom, jelte, satanističkom blek metalu. Album je solidan ako volite hevi metal i blek metal u strastvenom zagrljaju, sa dosta melodije, romanse i epike. Za mene je, strogo gledano, ovo previše bombastično i cheesy ali nije LOŠE:
https://yothiria.bandcamp.com/album/gone-with-the-devil

Dopadljivi su mi Argentinci Misantropia na svom drugom albumu, Deposition of the cursed dead. Ovo je blek metal koji ima u sebi mnogo klasičnog heavy metal mirisa, sa komponovanim solažama, dosta melodičnih harmonskih pasaža itd, no, njegova je energija neupitna i neumitna sa pesmama koje se voze na dobrim ložačkim rifovima i idu brzim tempom. Produkcijski je čak ovo dosta dobro – ne i savršeno ali sa jednom zdravom vizijom šta se želi postići – i album demonstrira dosta ideja i inventivnosti. Lepo:
https://misantropia-black-metal.bandcamp.com/album/deposition-of-the-cursed-dead

Kanađani Nocturnal Departure prže lep, sirov i prilično old school blek metal na svom trećem albumu, Spiritual Cessation. Bend postoji nešto kraće od decenije i albume snima tek od 2019. ali ima, očigledno, dosta ljubavi za drugotalasni blek metal zvuk iz devedesetih pa su ovo jednostavne, pitke pesme pune pankerskih rifova i propisnog riljanja a opet uz minimum melodije. Produkcija jeftina, svirka PRAVOVERNA a pod tim mislim SATANSKA. Sve korektno:
https://nocturnaldeparture.bandcamp.com/album/spiritual-cessation

Ali onda su mi se prilično dopali Teloch Vovin sa Long ajlenda na svom drugom albumu, Towards the Inevitable a koji stiže solidnih jedanaest godina nakon prethodnika. Ovo je blek metal sirove, pankerske srži ali onda dosta pametne nadgradnje sa pesmama koje mudro koriste vrlo jednostavni, tradicionalni harmonski i ritmički arsenal u spretno usložnjenim aranžmanima. Takođe, ZAISTA mi se dopada ova jeftina, efektna produkcija koja odlično ističe sve pametne trikove koje bend koristi da oplemeni ono za šta na početku mislite da će biti veoma jednostavne pesme. Neće, i Teloch Vovin sviraju praktično progresivnu verziju sirovog blek metala a to je prelepo:
https://telochvovin288.bandcamp.com/album/towards-the-inevitable-2






Magic je četvrti album za praški rokenrol trio (sa MNOGO tetovaža po vratovima), Acid Row. Ovo je masna, energična svirka koja ima elemente stoner roka ali i garažnog panka, pa i nekakvog alternativnog roka, sa dosta truda oko pesama i dosta karakterističnim zvukom. Bend se definitivno ne zadovoljava pukim recikliranjem Stoogesa i Black Sabbath a opet radi u nekakvoj prepoznatljivoj tradiciji i radi SASVIM SOLIDNO:
https://acidrow.bandcamp.com/album/magic

Leash bi bili trojka iz Teksasa sa vrlo dobrim teškorokerskim zvukom. Debi EP benda, Sit (a koji, da stvari budu konfuznije oni nazivaju svojim prvim EP-jem, ali na omotu piše da je ovo ,,Demo Track EP") ima četiri pesme negde između žustrog desert rocka i sirovijeg grunge zvuka, sa kvalitetnom studijskom produkcijom i živim, dinamičnim power-trio izvođenjem. Ovde nema gubljenja vremena i ide se direktno u menzu, ali pesme nisu bez individualnih identiteta i mada sve baštine bluzersku osnovu, svaka je događaj za sebe. Vrlo lepo:
https://leashrecords.bandcamp.com/album/sit-ep

No Man's Valley su nizozemski psihodelični bend sa bluzerskom osnovom ali i dosta progresivnom nadgradnjom. Njihov živi album, Live Kult41 Bonn ima raznovrsne pesme i džemersku energiju ali nije zasnovan pre svega na snalaženju u trenutku i improvizaciji već zvuči teatralno i zanimljivo. Zvuk je odličan i ovo je za heavy psych publiku koja želi da čuje nešto više od uobičajenog space rock džemovanja:
https://nomansvalley.bandcamp.com/album/live-kult41-bonn

Skull Servant iz Severne Karoline imaju debi album, Seven Trumpets i to je fina, fazirana hrskava dumčina. Doduše bez ijedne trube u postavi A KAMOLI SEDAM KAKO SU SE SIGURNO NEKI MEĐU VAMA PONADALI. Skull Servant vole bluzersku, old school osnovu doom metala, prštav zvuk i džemersku energiju ali pesme im imaju i emotivniju, melanholičniju nadgradnju i album zvuči zdravo, napaljeno i zabavno. Preporuke!
https://skullservantmetal.bandcamp.com/album/seven-trumpets

Private Prisons su iz Los Anđelesa i muzički su skoro tačno između sludge i post metala. I to je onda muzika koja gazi JAKO i AGRESIVNO, ali ima i dugačke, meditativne, melodičnije delove. Radi to svoj posao iako je predvidivo, tako da je EP The Yard/The Hole sa svoje dve pesme vrlo solidna ponuda za metalce-intelektualce:
https://privateprisonsband.bandcamp.com/album/the-yard-the-hole

Sjajni njujorški izdavač Magnetic Eye ima ove nedelje četvrti album takođe njujorških Restless Spirit i pošto se i album zove Restless Spirit, znate da je u pitanju ISKAZ. Bend je svakako sazreo od prethodnih izdanja o kojima sam pisao i mada se čuva osnov doom metala i stoner roka, album Restless Spirit zvuči manje ,,žanrovski" a više kao da se muzika spontano i organski prilagođava ekspresivnim potrebama benda. Hoću reci, ovde ima vrlo malo obaveznih stavova i uobičajenog programa i svaka kompozicija je priča za sebe. Da, u tim pričama ćete čuti odjeke Black Sabbath i mnogo drugog hard roka, faz roka, metala, ali uvek će u prvom redu biti Restless Spirit i to je fantastično:
https://restlessspirit.bandcamp.com/album/restless-spirit

Bong Voyage su svoj prvi album nazvali Hedonistic Hard Rock, na njemu je prva pesma Saturday Rite Special a pored objašnjenja u stihovima te pesme da bend samo  želi da može da živi od rokenrola, tu je i proglas ,,Hail Satan and Iron Maiden". I, mislim, ako to nije dovoljno da obratite pažnju onda ste na pogrešnom mestu ove Subote. Bong Voyage su najnovije otkriće sjajnog kalifornijskog izdavača Ripple Music i Todd je ovde zabo U SRIDU. Bend ima zdrav, bučan hard rok zvuk, duhovit je i zaista bez ostatka, hedonistički uživa u podizanju velike bluzerske buke u ime nečastivog. Ako ima ikakve pravde u svetu Bong Voyage će biti VELIKI:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/hedonistic-hard-rock






Nije baš teško zamisliti kako zvuči sastav koji se zove Satan's Vengeance, ali za svaki slučaj, da ne bude nikakve zabune, ovi mladići iz Sao Paola sebe opisuju ovako: ,,Fucking Sick and infernal compositions from SP Metal City." Njihov debi EP, taog kcalb eht fo htaO ehT ima četiri pesme lo-fi black-thrash rokačine koja je snimljena iz, kako se čini, mržnje i ispaljena prema slušaocu sa nedvosmislenom namerom da mu se nanesu makar emotivne ozlede. Ali, mislim, nismo ni mi od juče i ova emanacija negativne emocije i minimalnog zanatskog umeća u nama će izazvati samo pravovernu antihrišćansku euforiju. Sve kako treba, dakle:
https://thesatansvengeance.bandcamp.com/album/taog-kcalb-eht-fo-htao-eht

Paragvajski kvartet Jatere je u osnovi vrlo kvalitetna thrash metal ekipa, ali njihov prvi EP, isto Jatere, u propisnu, visokooktansku thrash formulu ubrizgava malo hardkorpanka (normalno) ali i izvesnu količinu alternativnog metala/ roka, i to bendu daje jedan osoben, prepoznatljiv zvuk. Takođe, produkcija nije naročito VRHUNSKA, ali je čista i omogućuje da se čuje kako ovi ljudi šampionski, energično sviraju pa je meni ovo vrlo zabavan minialbum sa šest žustrih pesama. A cena za daunloud je koliko date:
https://jatere.bandcamp.com/album/jatere

Ascended Master iz Sinsinatija su tri momka koja sviraju thrash metal sa elementima (melodičnog) death metala i blek metala, ali i, recimo heavy i power metala u svojoj svirci. Hoću da kažem, kad je njihov debi album, Crepuscular Gloom, melodičan to je skoro kao Iron Maiden, a da opet imamo i urlanje i blastbitove. Solidna kombinacija, bend koji odlično svira i zvuk koji je dovoljno živ i ,,pravi" za moje potrebe pa Ascended Master dobijaju preporuku od srca:
https://ascendedmaster666.bandcamp.com/album/crepuscular-gloom

Poljaci Abuser na svom debi albumu, Blood Marks idu nogom pravo u jaja, ovo je thrash metal visokih tehničkih kvaliteta ali pre svega izražene agresije, pa su pesme brze, rifovi preteći, vokali gotovo nekontrolisani. No, ti tehnički kvaliteti pomažu da ovo ne bude samo monotoni juriš lake konjice i pogotovo bubnjar svojim urnebesnim prelazima osvežava pesme i čini da nas svaka protrese na svoj način. Ozbiljan bend, ozbiljna ploča izuzetno dobrog old school thrasha koji u realnom vremenu morfuje u death metal:
https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/blood-marks

A onda sjajno legnu Šveđani Eradikated sa svojim politički angažovanim, ložačkim thrash metalom. Njihov drugi album, Wiring of Violence počinje pričom o makroekonomskim trendovima i nastavlja u smeru spaljene mošpit zemlje sa svojim pitkim, napaljujućim rifovima i finim tempom. Eradikated imaju tehniku i zanat i znaju da sviraju zrelo i spretno, ali njihove pesme su u prvom redu ložački komadi usijanog metala koji treba da vam digne pritisak, pošalje vas u lomatanje ispred bine a onda, božezdravlje i u direktnu akciju protiv kapitalizma. SJAJ-NO:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kvFkxlaSOTCWg7_LOiL0ZP6SeLUiG201g

I bogami su solidni i Španci Violblast. Njihov četvrti album, Damnatio se krčkao lepih pet godina i to je moderna, vrlo uredna ploča thrash metala koji bez velikih snebivanja dodaje i melodičnije, atmosferičnije blek metal pasaže u svoj arsenal, pa ume da zavrne i ka death metal agresiji ali je uvek u osnovi jaka trešina. Ljudi imaju kvalitetan, snažan zvuk, kompozicije su energične, u dobrom, jakom tempu i sa mnogo promišljenih promena tempa i rada sa temama i njihovom varijacijom, a pevač ima onu divljačku napaljenost koju je u metalu patentirao Tom Araya i zadužio pokolenja. Sjajno:
https://violblast.bandcamp.com/album/damnatio

Propaganda of Terror je koliko se da zaključiti, jednočlani italijanski thrash metal/ crossover thrash projekat iz Italije sa sociopolitički osvešćenim, jelte, tekstovima. Mislim, čovek je izdao tri albuma prošle godine, a prvom ovogodišnjem, Blood on the Sand treba manje od 25 minuta da izudara svojih deset pesma o imperijalizmu, trećem svetskom ratu itd. Sasvim korektno i mada je produkcija jeftina a muzika nema previše originalnog u sebi, ovo je iskreno, časno, neposredno i dolazi iz, jelte, srca, A naplaćuje se koliko date:
https://propagandaofterror.bandcamp.com/album/blood-on-the-sand

Iz Italije su i Go Go Ponies koje smo već i ranije slušali. Milanska ekipa sada ima osveženu, kompletno žensku postavu i nastavlja da proizvodi humoristički ali u muzičkom smislu sasvim korektni i ozbiljni crossover thrash. Death Before Zumba je drugi dugosvirajući album za Go Go Ponies i mada ne donosi bilo kakve inovacije u svoj žanr, energija svirke je neupitna a pevačica, Carolina Galimberti, jedina originalna članica benda, i dalje ima dosta harizme. Meni je ovo, po običaju, pitko i simpatično:
https://gogoponies.bandcamp.com/album/death-before-zumba

Hehe, znate kako sam prošle nedelje rekao da pored novog Venoma, Darkthrone ,,zvuče kao da se previše trude u studiju i nisu dovoljno tr00". E, pa, Fenriz je izgleda rekao ,,Challenge Accepted" i ove nedelje nas dočekao sa dvadesetprvim albumom benda koji obeležava i četrdesetu godišnjicu rada Darkthrone. Adekvatno naslovljen, Pre-Historic metal, ovo je album koji više ne zanimaju nikakve žanrovske odrednice. Darkthrone danas sviraju – prosto, muziku Darkthrone i ovde elementi blek metala, speed i thrash metala, crustpunka i doom metala samo služe da se naša dva macana izraze, bez velikih ustupaka muzičkoj teoriji, stilskoj logici ili, uopšte, navikama slušalaca andergraund metala. I, mislim, Pre-Historic metal zbog toga može da zazvuči i kao gomilanje nasumičnih fragmenata pesama, ali, sa vedrije strane, i kao zbilja osobena ekspresija, bez potrebe da robuje bilo kojim pravilima i bude onoliko čista i iskrena koliko je to u rok muzici uopšte moguće. I, evo:
https://peaceville.bandcamp.com/album/pre-historic-metal





Za malo tvrdog, uličnog hardkora imamo Bed of Razors iz Masačusetsa. Ovo je bend čiji zvuk ima jasne fundamente u onome što su osamdesetih radili Cro-Mags i Suicidal Tendencies, tako da je meni bliži od modernog metaliziranog hardcora, a da ipak sa njim deli dosta testosteronske teretana-energije. No, tekstovi su politički osvešćeni, muzika dosta zabavna sa puno gitarskih melodija koje izlaze iz proste rifaške ravni, te propisnim geng-refrenima. Minialbum In The Search For Wisdom pritom ima odličan zvuk i produkciju a po ceni koju sam kupac određuje, tako da nema greške:
https://bedofrazorscmhc.bandcamp.com/album/in-the-search-for-wisdom

Da nastavimo u mošerskom ključu tu su nam stari znanci, Cold Kiss iz Olbenija. Novi EP/ minialbum, Dream to Rest ima šest pesama poštene metalizirane hardkor nabadačine, ali Cold Kiss u svojoj muzici uvek imaju više ideja od proseka i čine da ta standardna matrica zvuči sveže i inventivno. Vrlo solidna produkcija takođe:
https://coldkisshc.bandcamp.com/album/dream-to-rest

Njemački Thin Ice ukazuju da sreća nije namenjena svima naslovom svog novog EP-ja, Happiness Ain't Meant For All i to je pet pesama mošerskog, uličarskog hardkora koji i dalje čuva jasne spone sa pank rokom i time je meni dosta bolji od prosečne moškor/ bitdaun ponude bilo koje nedelje. Thin Ice imaju i distinktan karakter i tekstove koji su pokretački i inspirativni i nisu samo reciklaža gangsterskih tropa tako da od mene dobijaju podršku:
https://thinicehc.bandcamp.com/album/happiness-ain-t-meant-for-all

Imamo i malo propisnog pank roka koji prave žene. War On Women je baltimorski feministički hardkor/ pank bend koji pravi kratke, pevljive ali besne pesme i mada u nekim momentima na albumu Time Under Tension zvuče ,,komercijalnije" nego što ja volim, u drugim momentima na albumu trpaju propisnu pankčinu. Prihvata se!
https://www.youtube.com/watch?v=jfgtcz2PuG8&list=OLAK5uy_kVYLEpM9mGEUPSU6k_jCfX4NUz642WInU

Social Distortion mi nikada nisu bili sad kao GLAVNI favoriti ni jedne ere panka, ali bend ima svoje veoma zasluženo mesto u istoriji a ima i novi album, Born to Kill, koji je vrlo solidan. Mislim, ne sad nešto revolucionaran, ali Social Distortion ovde zvuče zrelo, mudro i odmereno a da i dalje sviraju pošten, energičan pank rok. Jeste, ovo je izašlo za Epitaph i jeste, dosta je radio-friendly u produkcijskom smislu ali nije ni trivijalno ni reciklatorski i ima dubinu. Rispekt:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mxIlOdVuYIRSLRB5ifN4ZLubPHSlQNFi4

Tu su i Brigata Vendetta iz Ričmonda i ovo je PRAVOVERNI hardkorpank. Album The Disease and The Cure zvuči kao Agnostic Front sa polovine osamdesetih, ne samo po ekonomičnosti i perfektnoj svedenosti pesama koje su se rodile kao pank ali žive malo i kao metal, nego i po zvuku koji jeste moderniji ali je prilično jeftin i time nekako patiniran i tr00. Ljudi inače dobro sviraju, dakle, nije samo da emituju dobar ulični vajb i pišu pesme koje su za apsolutno gubljenje kontrole u mošpitu. Tako da ako ste možda (ispravno) pomislili da je ovo album koji zavređuje da bude i na vinilu, evo da vas obradujem: već jeste.
https://brigatavendetta.bandcamp.com/album/the-disease-and-the-cure

Thanks but no thanks je solo projekat kalifornijskog muzičara po imenu J. Sisco. Sisco je pre nekoliko godina pesme za nešto što je sada realizovano u formi solo albuma More Beer...Less People pisao za bend koji nikada nije zaživeo (između ostalog i jer je jedan od članova preminuo) i Sisco je onda materijal dovršio i snimio sam i... i ovo je sjajan hardkorpank stare škole, jednostavan, energičan, i iako proizveden u sasvim partizanskim uslovima, vrlo prijatan za uho. Ja sam, jelte, formirao svoj ukus slušajući ovakve bendove pre četiri decenije i meni je ovo SJAJNO a plaća se po želji.
https://thesiscokid.bandcamp.com/album/more-beer-less-people-2026
https://jsisco.bandcamp.com/album/more-beer-less-people-2026

Slični ali malo metalniji su Forsaken Profits, bend odnekud iz SAD sa albumom Road Rash. Forsaken Profits sebe vide kao skate punk/ thrash metal bend a što je puno reči da se kaže da sviraju krosover, jelte, no, najvažnije je da li su dobri a SOLIDNI su. Ovo je stilski gledano kao nekakav presek Spermbirds, Bad Brains i, recimo NOFX i meni se prilično dopada sa svojim energičnim, blago anarhičnim a opet dovoljno urednim pesmama i pristojnim zvukom. Old skulčina:
https://forsakenprofits.bandcamp.com/album/road-rash

Crowquill iz Lidsa su negde između metalcorea i mathcorea sa tri kompaktne, guste i energične pesme na EP-ju Erase The File. Odlična svirka, profi zvuk, krljačina pravoverna, nemam zamerki.
https://crowquill113.bandcamp.com/album/erase-the-file

Blunt Force iz Filadelfije imaju daleko preglasan mastering na demo snimku Demo, gde sve zvuči kao da se instrumenti raspadaju dok bend svira a slušalac čuje audio-verziju svetlosnog stroboskopskog efekta u bržim delovima pesama. No, muzika je zapravo dosta solidan hardcore thrash sa osnovom u formatima osamdesetih i modernijim zvukom. Svakako je BRUTALNO a nisam siguran zašto je pouzdani mastering inženjer Will Killingsworth ovo ovako izpasirao ali U REDU:
https://bluntforcehc.bandcamp.com/album/demo

Μόρα bi bili grčki crustgrind sastav iz Atine sa istoimenim albumom. Ovo je uredna, ne preskupo ali kvalitetno producirana i odlično odsvirana muzika koja u sebi ima i dosta inventivnosti u rifovima i generalnom kreiranju osnovnih tema pesama. Dakle, možda je Μόρα za nijansu više ,,metalski" orijentisana od crustgrind proseka sa svojim ambicioznijim harmonskim eksploracijama, ali pesme su prilično ekonomične, sa trajanjima mahom ispod tri minuta i dobrim, brzim tempom. Solidan program za metalce i pankere, svakako, plus cena od koliko date:
https://moragrindcrust.bandcamp.com/album/-

Alarm! su švedski hardkorpank bend koji sebe opisuje ovako: 75% VICTIMS, 50% OUTLAST, 125% HARDCORE! pa ako vam to rajca čulo za slemdensing, da znate da im je album Failure By Design odličan. Ovo je švedski d-beat hardcore u najboljoj zamislivoj konotaciji sa ekonomičnim, kratkim pesmama, moćnim d-beat krljanjem i taman toliko melodije da ne bude dosadno. Plus, naravno, bogat, težak a opet dinamičan zvuk. Superiornost švedskog D-beata u kontinentalnoj Evropi je decenijska istorijska činjenica i ovaj album samo snažno podseća na nju:
https://alarmhardcore.bandcamp.com/album/failure-by-design

Apsolutno grindcore slavlje! Izašao je novi Gadget. Doduše, samo EP, što znači da i dalje čekamo PRAVI nastavak fenomenalnog albuma The Great Destroyer koji je star već deceniju, ali dobro, prosjaci ne mogu biti izbirači što bi rekli naši u Čikagu, pa je Coerced, sa svojih osam pesama, jelte, jedno ČUDOVIŠTE. Gadget i dalje trpaju onaj ultratehnički, ultradisciplinovani grindcore nalik na ševdske kolege Nasum ili finske komšije Rotten Sound, a koji ovde zvuči kao da je cela brigada bestrzajnih topova ušla u studio i snimila ove pesme, i to je jedan masterklas prefinjenog, dijamantski izbrušenog nasilja. Pritom i produkcija je APSURDNO bučna ali to ovakvoj muzici i pristaje jer pomaže da dok slušate imate utisak da ste pred streljačkim strojem i svi rafalno prazne svoje puške u vas. KLASIK U NAJAVI:
https://gadgetgrindcore.bandcamp.com/album/coerced






Pesterer su tri lika iz Baltimora sa demo snimkom Touch of Death i to je death metal kao tek iznikao iz svežeg groba, dakle, sirovo produciran sa jednostavnim, primitivnim pesmama koje snagom svog besa i negativne emocije ruše sve barijere i dolaze da vas uhvate za vrat. To je, naravno, divno i Pesterer sa svoje četiri pesme slušaocu koji zna da ceni andergraund estetiku nude vrlo snažnu infuziju DOBRA direktno u venu. Plaćate koliko hoćete:
https://pesterer.bandcamp.com/album/touch-of-death-demo

Et Mortui Resurgent je drugi album za nizozemski death metal kvartet Necrotesque i ovo je, ono, komad mesa u koji se UDARA. Dobro, ljudi imaju zanimljivu ideju, da između death metal rikanja ubacuju ženski sopran koji dodaje aromu u nekim stihovima, ali je sem toga muzika prilično tipičan, nisko štimovan mošerski death metal sa korenima u Cannibal Corpse, Six Feet Under itd. A što je sasvim u redu – ljudi sviraju okej, produkcija je okej i ovo je sasvim prijatan album:
https://necrotesque-deathmetal.bandcamp.com/album/et-mortui-resurgent

Slamrot je jednočlani (mada su na slikama tri čoveka) slamming death metal projekat iz Bruneja i, mislim, iako album Ravage of Mind and Flesh ne prelazi nekakvu granicu korektnog, sa okej kućnom produkcijom i uobičajenim slem programom, lepo je videti da se ova muzika svira baš svuda. Slamrot ima i komponentu beatdown pa čak i hip-hop obogaćivanja osnovnog slam programa, dakle, ovo je očigledno inspirisano PeelingFlesh i sličnim bendovima i to se mora pozdraviti. Gruvi i simpatično:
https://slammmrot.bandcamp.com/album/ravage-of-mind-and-flesh

Traumatic Asphyxia su dva tipa iz Tenesija sa porcijom solidnog brutal death metala za ovu nedelju. Novi EP projekta koji ima iza sebe dosta kraćih izdanja i jedan album je naslovljen Hymns For The Diseased And Wicked i pored introa ima četiri pesme prilično ambiciozno napisanog brutal death čukanja koje me je podsetilo na Suffocation ili Immolation po kompleksnosti rifova. U suštini Traumatic Asphyxia nisu toliko, jelte, napredni u samom aranžiranju i ovo je nekakva vrlo kvalitetna rekonstrukcija brutal death formula sa kraja prošlog veka, producirana vrlo solidno, energična, žestoka i više nego zadovoljavajuće mošerski obdarena, tako da od mene dobija snažne preporuke pogotovo uz cenu koju kupac sam određuje:
https://traumaticasphyxia.bandcamp.com/album/hymns-for-the-diseased-and-wicked

Kada biste uzeli rani Carcass i izmešali ga sa malo Autopsyja dobili biste Gangrenated, ekipu iz Talina, u Estoniji, čiji je prvi EP kao nešto ispalo sa polovine osamdesetih sa namerom da death metal definiše na najpatološkiji moguć način. Demise Profanation nije ploča tehničke discipline niti trešerske energije već taman, muljav, vlažan podzemni hodnik u kome čekaju neuspeli eksperimenti iz laboratorije nekog etike lišenog naučnika, spremni da vam pojedu lice. Pet pesama od kojih je poslednja obrada Morticiana, i sve će vam biti jasno:
https://gangrenated.bandcamp.com/album/demise-profanation
https://ironcorpse.bandcamp.com/album/demise-profanation

Mančesterski Ingested zaista junački često izbacuju albume ali na novom, Denigration, koji im je peti u poslednjih šest godina se već prilično čuje rutina i nedostatak stvarnih ideja. Da se razumemo, bend i dalje ima svoj zvuk, taj uredni slamming deathcore sa upadima melodičnosti, i ploča ima dobre momente ali veliki deo onoga što se na njoj čuje je samo Ingested koji prolazi kroz obavezne forme. I ako niste preterivali sa slušanjem njihovog recentnog opusa, pitko je to, a pomažu i brojni gosti (John Gallagher iz Dying Fetus, pa onda PeelingFlesh itd.). Ono što NE pomaže je apsurdno preglasan mastering, što jeste zaštitni znak ovog benda, ali sa ovim albumom služi da podvuče monotoniju ideja tom monotonom ujednačenošću dinamike zvuka. Ovo je slušljiv album ali ne bih ga preporučio kao prvo Ingested izdanje u vašem životu jer može da stvori lošiji utisak o bendu nego što on objektivno zaslužuje:
https://ingested.bandcamp.com/album/denigration

Španski death metalci Come Back From The Dead zvuče mnogo pitkije i simpatičnije na svom novom EP-ju, Ad Nauseam. Ovo je tradicionalni, old school death metal koji podseća na Grave i Dismember samo je nekako još simpatičniji, pitkiji, sa dobrim, ložačkim rifovima, dobrim, razgovetnim  vokalom i mnogo opakom svirkom. Plus je zvuk snažan a dinamičan, sa lepim bojama i puno teksture a da je opet sve prilično čisto i može da se pušta i normalnom svetu. Come Back From The Dead iza sebe imaju dva albuma, a poslednji je bio pre sedam godina tako da, ovaj EP pokazuje da je APSOLUTNO vreme za novi:
https://comebackfromthedeadofficial.bandcamp.com/album/ad-nauseam

(Kraj u sledećem postu)

Finci Saasta sviraju nešto između death i doom metala, sa niškim štimom, mrtvačkim vokalom i dosta energične svirke, ali bez za death metal često vrlo rigidne, pa i robotske discipline. Album Cesspool, njihov drugi, ima jednu doom-metalsku spontanost u izvedbi a i pesme umeju da dobro upotrebe atmosferične teme i mudro odabrane harmonske detalje koji deluju jako efektno usred rifaške bakljade. Saasta su otelotvorenje poslovice ,,work smarter, not harder" i ovo je zbog toga vrlo prijatna ploča:
https://saasta.bandcamp.com/album/cesspool

Takođe finski melodeath kvintet Torchia je u načelu previše melodičan, teatralan i bombastičan za moj ukus, ali četvrti album, They Are Born Under Rules of the Darkness im ima baš dosta sjajnih momenata i odličnih ideja. I, mislim moram da pohvalim ljude kako istovremeno i daju narodu ono što narod voli, muziku koja je komunikativna i ložačka bez mnogo uvijanja i komplikovanih konceptualizacija, a da je album i na vrlo visokom kompozitorskom nivou i konstantno iznenađuje svežim rešenjima. Svaka čast:
https://torchia.bandcamp.com/album/they-are-born-under-rules-of-the-darkness

Ukrajinski Damnation Aeon sviraju avangardni death metal i mada im debi album, In Flame We Trust apsolutno preterano zloupotrebljava tritonuse koji nisu ni tako originalni ni tako univerzalni kako bend misli, ovo je i dalje prilično dobra ploča, energičnih raznovrsnih pesama koje se drže hermetičnosti death metala, ali vole da istražuju razne avangardne forme i pritom su izrazito agresivne i tehnički impresivne. Dobra produkcija, takođe, ali bend pre svega osvaja tim beskompromisnim eksperimentalnim pristupom koji pesmama daje osećaj rizika i istraživanja. Lepo!
https://www.youtube.com/playlist?list=PLmAXD-rXFxc3d0YdG8Yk8P9mUNmDnNQr3

Onda imamo Slovake Goholor sa debi albumom, Locus Damnatorum i to je lep, prijatan death metal umešan sa malo blek metala za jednu energičnu, snažnu i samo malo melodičnu kombinaciju koja je producirana pristojno i traje razumno kratko sa svojih sedam pesama u manje od četrdeset minuta. Goholor su negde kao kada bi stari Immolation rešili da isprobaju malo taj blek metal i to je vrlo slatko:
https://goholor1.bandcamp.com/album/locus-damnatorum

Teksašani Frozen Soul sviraju death metal ali snimaju za Century Media a na prvoj, i naslovnoj, pesmi njihovog trećeg albuma, No Place Of Warmth gostuje im Gerard Way. Pevač, jelte, My Chemical Romance i autor nekih ODLIČNIH stripova po kojima su rađene i uspešne televizijske serije. I sasvim je kul da vidimo krosover između metala i nemetala, pogotovo što Frozen Soul na drugim pesmama imaju i Robba Flynna iz Machine Head pa onda i Devina Swanka iz Sanguisugabogg i to je jedna, onako skoro pa mejnstrim-žurka, a da bend sve vreme svira prilično pravoverni pećinski death metal. OK, produkcijski je to dosta uglancano ali pesme su jednostavni, mošerski ritual na pola puta od Grave do Obituary, bez mnogo inovacija ali KVALITETNO. Beng jor hed tu dis, kao i uvek:
https://frozensoultx.bandcamp.com/album/no-place-of-warmth-24-bit-hd-audio

Francuzi Warside sviraju vrlo uredan ali idejno ne naročito bogat, što bi se reklo, meat  & potatoes death metal na svom debi albumu, Cognitive Extinction. Dakle, nije da ovde sve puca od originalnosti i smelih eksperimenata, ali album me je osvojio apsolutnim entuzijazmom u izvedbi koji svi demonstriraju i onda čak i ta neka podrazumevana tehnička disciplina zvuči življe, energičnije, ZABAVNIJE. Nismo se uopšte loše udali ovde:
https://warside1.bandcamp.com/album/cognitive-extinction

Disonantni death metal je generalno muzika koja se aktivno trudi da slušaocu oteža posao, odbije od sebe 99% zainteresovanih a onda kazni preostalih 1%. No Voidthrone iz Sijetla uspeli su da ga učine ZABAVNIM. Njihov četvrti album, Dreaming Rat je vrlo narativan u svojim kompozicijama, i uspeva da disonancama doda jednu teatralnu dimenziju a da pritom i svirka bude negde između propisne death metal rigidnosti i slobodnije, progresivnije forme. Žurka u azilu za ljude sa mentalnim problemima na kojoj se, za promenu, svi dobro provode:
https://voidthrone.bandcamp.com/album/dreaming-rat
 
Kanađani Display of Decay prže vrlo solidan death metal na novom EP-ju, Desolate Dawn Pt. 1. Ovo je bend sa četiri albuma iza sebe i vrlo izgrađenim zvukom i stilom ovaj materijal nudi kombinaciju brutalnog i tehničkog death metala a kojoj su u prvom planu inventivne i kvalitetne pesme gde su i ,,brutalnost" i zanatska izvrsnost alatke a ne glavni program. Jako solidnih pet kompozicija, te granitno čvrsta produkcija ali koja ne umanjuje visoki kvalitet svirke. Veoma snažna preporuka i čekamo nastavak!
https://displayofdecay.bandcamp.com/album/desolate-dawn-pt-1

Odlični su mi i Lago iz Teksasa, kojima je trebalo osam godina da porode svoj treći album, Vigil, ali je vredelo čekati. Ovo je zreo, kvalitetan death metal koji uspeva da bude i primitivan, neposredan, napaljen kao bilo koja poštena old school death metal ploča u 2026. godini, a da opet ima gomilu progresivnih ideja, zanimljivih harmonskih izleta, tema. Ja STVARNO volim bendove koji ne napuštaju bazične sadržaje zbog kojih sam zavoleo death metal pre toliko decenija a onda uz njih smisleno i smelo inoviraju i Lago su odličan primer. Italijanski izdavač Everlasting Spew PONOVO nađen sa odličnim ukusom:
https://everlastingspew.bandcamp.com/album/vigil

Chase Death je drugi EP za indonežanski Feral Wound i ovo je old school death metal riljanje od koga mi se odmah otvore sve čakre a dopamin krene da kulja po krvotoku. Nizak štim, teški rifovi, odmeren tempo, moćan vokal, plus taj tupi, jeftini zvuk, sve ovo zvuči kao da slušamo mladu verziju Grave i to da Feral Wound pesme drže vrlo kratkim (uglavnom ispod dva minuta) je takođe zanimljivo jer njihovu intepretaciju staroškolskog death metala lišava sala i svodi na suvu krtinu:
https://hustedrecords.bandcamp.com/album/chase-death






Filadelfijski IATT potvrđuju da je blek metal sa istočne obale SAD najkulji, mada naravno, njihov četvrti album, Etheric Realms of the Night, ima blek metala pre svega u tragovima, pa ga stavljam u sekciju za krosžanrovska izdanja pošto joj najbolje pristaje. Naime, ovo je glasna, mišićava ali vrlo eklektična muzika sa dosta ekstremnog metala u osnovi ali i traženjem zanimljivih rešenja u mnogim drugim žanrovima i avangardnim strategijama. Kada čujete propisnu blek metal krljačinu na albumu to bude vrlo lepo ali on i trijumfuje jer je tako raznovrstan i smelo koristi veoma različite elemente i stilove da napravi svoj, jelte, argument. Sjajno:
https://iamthetrireme.bandcamp.com/album/etheric-realms-of-the-night

Imamo još zanimljivog progresivnog metala. Estuary je debi album za glazgovski dvojac Electric Sun Defence i to je isto jedna pametna, inventivna smeša stilova, sa elementima mnogo modernih žanrova u metalu, ali sa sopstvenim idejama u prvom planu. Electric Sun Defence, pritom, mislim, imaju jednu izraženije komunikativnu crtu i možda su nešto bliži savremenom post metalu, pa i nekom zrelijem metalkoru u svom izrazu i time, verujem, imaju dosta jak potencijal da ih zavole šire, jelte, mase mladih, a da pritom kvalitet i promišljenost njihove muzike nisu kompromitovani. Moćno:
https://electricsundefence.bandcamp.com/album/estuary

Iz komšijske Engleske, iz Lidsa, dolaze onda A Forest Of Stars, septet još eklektičnije dispozicije koji progresivni metal na momente gura u vrlo avangardnom smeru. Njihov šesti album, Stack Overflow in Corpse Pile Interface dolazi posle osam godina pauze i ovo je izuzetno šarmantan miks psihodeličnog doom metala, atonalnih violina, melodičnih vokalnih tema (ženski glas) i recitacija (muški glas) a sve to  sklopljeno da bude iznenađujuće pitko i tečno. Plus, ali to je jak plus, miks i master su odlični i ova prilično gusta muzička slika se odlično čuje i kroz nju prolazite bez napora. Izvrsno:
https://a-forest-of-stars.bandcamp.com/album/stack-overflow-in-corpse-pile-interface

Baratro su bend iz Milana koji sebe opisuje kao kombinaciju sludge metala i noise rocka. I onda je album No Comply, sa sve svojim skejterom na omotu koji prkosi ruševinama jedna vrlo zdrava gitarska ploča na kojoj ima prostora da se malo diše i da se malo meditira, ali kad se krlja, krlja se MOMAČKI, sa bolesnim gitarskim radom i puno buke. Srećom, mastering nije prebudžen pa Baratro zvuče mekše i toplije nego što sam očekivao a to njihovoj agresivnoj ali ipak duševnoj muzici prilično godi:
https://baratro.bandcamp.com/album/no-comply

Trip Villain su, whoa, industrial metal bend iz Bruklina ali trio sebe opisuje kao Electro-Thrash. Što je interesantan način da se gleda na njihovu muziku koja je kombinacija nabadanja po brboljavim sintisajzerima, programiranih ritmova, ali i propisnih thrash gitara i živih bubnjeva, pa sve to spojeno na dosta eksperimentalne načine i onda još u miksu provučeno kroz gomilu efekata i filtera. Na albumu Dose praktično ni u jednoj pesmi ne znate šta vas čeka iako su osnovni elementi uvek oni nabrojani u prethodnoj rečenici i ovo je za mene bend koji DOBRO kapira legat projekata kao što su Bile i Fetus i radi nešto SVOJE sa sličnim filozofskim principima. Super je:
https://tripvillain.bandcamp.com/album/dose






Medieval Skull su dva momka iz Oregona (jedan je samo ,,Graves", drugi samo ,,Oblivion") a koja sviraju, pa blackened heavy metal. Bend za svoj debi album, Hellion Earth insistira da je ovo epski hevi metal, sa naglašenom srednjevekovnom komponentom u muzici i, fajn, jeste, ali je produkcijski to prilično svedeno (ne i loše) i vokali su blekmetalski ko kuća. Tako da, ako volite ložački, srednjevekovni hevi metal i volite blek metal, ovo će vam sasvim fino ispuniti potrebe:
https://medievalskull.bandcamp.com/album/hellion-earth

Šveđani Rexoria prikazuju vrlo malo originalnog razmišljanja na svom četvrtom albumu Fallen Dimension, ali ja nešto nisam sklon da ih kritikujem što su samo napravili ploču ložačkog, cheesy, bombastičnog power metala. Da, ovako nešto skoro da može da napravi i AI, ali Rexoria i dalje imaju jednu ljudsku, ranjivu dimenziju u samoj izvedbi i vokali pevačice Fride Ohlin su dovoljno osobeni da meni ovo bude pitko i simpatično:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mGGjSCYeo8HWHT28g4hzUalyKx_Q365Fw

Jer, evo, iako su Norvežani Torian originalniji i ambiciozniji u svom power metalu, meni je njihov peti album, The Lost Legion Rising toliko ,,pop" u melodijama da ja to baš i ne mogu. OK, ljudi sviraju žustro i ovo jeste propisna metal ploča ali teme i melodije su toliko tralala da mi skače šećer posle dve pesme. Ali, mislim, DOBRO JE ovo i Torian imaju osoben zvuk unutar moderne power metal scene i vrede da se istaknu:
https://torianlegion.bandcamp.com/album/the-lost-legion-rising

Sladak NWOTHM album stiže nam iz Portlanda u Oregonu sa trećom pločom sastava Mamorlis. Ovo je ekipa koja svira u više lokalnih doom i thrash metal postava ali sa Proving Grounds u ponudi je tradicionalniji heavy zvuk sa fantazijskim osnovama, dosta cheesy epike i finom količinom ekstremnije nadgradnje. OK, zvuk nije sjajan i bend dosta eksperimentiše sa žanrovskim kombinacijama pa nije svaki od tih eksperimenata uspešan, ali ima ovde nekog šmeka:
https://mamorlis.bandcamp.com/album/proving-grounds

Grčki epski hevi metalci Clairvoyant imaju četvrti album. Taman kada ste pomislili da od ovog benda više nema ništa, jedanaest godina nakon prethodnika stiže, dakle, Eternal Victory i to je ploča melodije, epike, cheesy i istovremeno moćne atmosfere. Pošto se dugo odustvovalo iz, jelte, studija, album ima jedanaest pesama  i svako ko voli baš teatralan ali energičan i kvalitetno sviran hevi metal ovde će biti solidno uslužen:
https://sleaszyrider.bandcamp.com/album/clairvoyant-eternal-victory

Za istog izdavača (Sleaszy Rider SRL) izdaju isto Grci Crystal Winds, ali Long Live The King je njima tek drugi album i stiže posle samo pola decenije pauze. Ali je SASVIM OKEJ. Ovo je nešto atmosferičniji hevi metal, ali i sa poštenim hedbengerskim programom, i dalje u epskom ključu ali sa više akcenta na srednjetempaškom mošerskom gruvu. Ako vam to zvuči kao dobitna kombinacija, vredi da posvetite malo pažnje Crystal Windsu:
https://sleaszyrider.bandcamp.com/album/crystal-winds-long-live-the-king

U het-triku grčkih izdanja za Sleaszy Rider imamo i drugi album sastava Sense of Fear. Ova ekipa radi od kraja devedesetih, Infernal Decay joj je drugi album (prvi je bio još pre osam godina) i kao i u prethodna dva slučaja, imamo posla sa poštenim, radničkim i seljačkim hevi metalom koji jednako rado i spretno koristi melodiju i hedbengersko treskanje. Sense of Fear su možda najmanje ,,epski" od svih grčkih kolega predstavljenih u ovom cugu, ali im je muzika apsolutno mišićava, energična, sa dobrim rifovima i poštenim, ložačkim tempom. Dobra produkcija, takođe i ovo je generalno hevi metal kakav je bog imao na umu kada je pravio muzičke žanrove:
https://sleaszyrider.bandcamp.com/album/sense-of-fear-infernal-decay

Who On Earth iz Trentona u Nju Džersiju na svom albumu, It Takes the Village imaju čak dvanaest autorskih hardrokerskih barnstompera kao ispalih iz najboljih momenata radio-programa osamdesetih i devedesetih a onda album završe obradom Jane od Jefferson Starship plus sa dve alternativne verzije postojećih pesama. I mada bi neko rekao da je to malo mnogo muzike, MNOGO JE SAMO KAD BIJU. A ovi ljudi biju tako da je u redu:
https://whoonearthus.bandcamp.com/album/it-takes-the-village
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lfKaBWLx3u1STUBJFjCxxycggH0cb4LpU

Sons of Lioth su zabavan belgijski heavy metal bend koji svira dovoljno u ključu tradicionalnog NWOBHM zvuka da vam odmah bude simpatičan a dovoljno su inventivni i originalni da vam onda budu i dragi. Njihov minialbum, Creature Features je i nešto što se može nazvati njihovim prvim dugosvirajućim izdanjem, iako ekipa radi od 2005. godine i ima razna kraća izdanja, jer je ovo i najozbiljnije sklopljena ploča, konceptualni album sa šest kompozicija koje u NWOBHM matricu ubacuju masu progresivnih elemenata i pričaju zanimljiv narativ. Meni se ovo jako dopada, sa queensrcyheovskim proggy programom preko NWOBHM krljačine po uzoru na, što da ne, baš belgijski Killer. Vrlo vredno pažnje:
https://sonsoflioth.bandcamp.com/album/creature-features

Hevi metalci i metalke iz Filadelfije Breakker nikako da snime album ali svaki EP im je prilično kul. Novi, In the Wild ponovo ima dve pesme melodičnog, himničnog a i dalje strogo uličnog heavy metal zvuka sa disciplinovanom svirkom, jeftinim zvukom, odličnom pevačicom. Meni je ovo vrlo dobro sa svojim jakim tempom i puno energije tako da se nadam nekakvom albumu DOK SMO JOŠ MLADI:
https://breakker.bandcamp.com/album/in-the-wild

Norvežani Sabotør su negde između speed metala i heavy metala, sa sirovim, vrlo zdravim zvukom power trija koji svira brzo, energično i ne uzima taoce. Ovde nema ,,ekstremnijih" speed i thrash elemenata i rifovi i solaže dolaze iz te neke proto-extreme metal orbite, kao da su Diamond Head ili Jaguar napravili korak dalje i počeli da sviraju speed metal, i zbog toga sve zvuči JAKO dobro, sa uličnom, spontanom energijom, ekonomičnim pesmama i lekovitim odsustvom mrsomuđenja. Plus pevanje na Norveškom – NEPROCENJIVO:
https://sabotorbergen.bandcamp.com/album/f-rste-aksjon






Godinama hajpujem indonežanski death metal (videti malo iznad) i zaista se nadam da publika u našim krajevima i dalje na zapadu ne propušta jednu od najbeskompromisnijih i najtvrdokornijih scena na planeti. Vile Desolation su najnoviji izdanak ove škole, brutal death metal trio sa Istočne Jave čiji članovi sviraju u par desetina drugih projekata i koji su ovde laserski usredsređeni da naprave najveću moguću štetu. Debi album, Annihilating The Consciousness je kao neka živa tekstura halucinogenih frekvencija u kojoj samo svesnim naporom razaznajete mitraljeske bubnjeve, hromatske rifove i neljudski vokal i to je PRELEPO. Ljudi pišu dobre, ložačke pesme, ali ih onda snimaju kao da su namenjene za svemirsku sondu koju ljudska rasa šalje ka Proksimi Kentauri u nadi da će tamošnji vanzemaljci ovo zapravo RAZUMETI i poslati nam pismo o namerama a u tom pismu će da prozivaju Porfirija. Jebeno predobro:
https://comatosemusic.bandcamp.com/album/annihilating-the-consciousness

Jel bio ovaj pravoslavni drone metal?

https://heatcrimes.bandcamp.com/album/paradise-metal

Nije. Good catch!!!!!!!!!!