ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Čitam ovaj UKUS STRAHA. Ako ovo izdaje Laguna, šta li onda ljudi objavljuju u Librumu i ovim ostalim gde plaćaš za izdanje. Majko sveta...

Quote from: Kimura on 21-01-2026, 11:01:05Inače, pročitala sam tvoju priču u jednom od zbornika CRTE I REZE, ''Šesti sahat''. Nije pobednička, ali je najbolja, antologijska kao prikazivači obično govore Za mene je jedna od onih što ih zapamtim, pa i pisca zajedno sa njima zauvek. Što se mene tiče, ne moraš ništa više uraditi.
Svesna sam da ovo nema veze sa temom, ali setila sam se, pa ti kažem.

Mogla bi da pročitaš i Balkanski mol i Portret, on je nastavak priče.
Nego, o Petroviću...
Čitao sam Bulevar greha do kraja i dovoljno sam pročitao da bih "pročitao" pisca. Još kada sam ga upoznao...

Quote from: crippled_avenger on 13-05-2026, 02:22:33Čitam ovaj UKUS STRAHA. Ako ovo izdaje Laguna, šta li onda ljudi objavljuju u Librumu i ovim ostalim gde plaćaš za izdanje. Majko sveta...

Čovek je etalon nepismenosti, netalentovanosti i sadržalace svega najgoreg u srpskoj literaturi. Još kad bi se obelodanilo da plaća sumanute pare pojedincima da mu sređuju rukopis, ali tu pomoći jednostavno nema.

Quote from: Boban on 15-05-2026, 07:27:57

Quote from: crippled_avenger on 13-05-2026, 02:22:33Čitam ovaj UKUS STRAHA. Ako ovo izdaje Laguna, šta li onda ljudi objavljuju u Librumu i ovim ostalim gde plaćaš za izdanje. Majko sveta...

Čovek je etalon nepismenosti, netalentovanosti i sadržalace svega najgoreg u srpskoj literaturi. Još kad bi se obelodanilo da plaća sumanute pare pojedincima da mu sređuju rukopis, ali tu pomoći jednostavno nema.

Valjda je normalno da postoji urednik koji će da poboljša rukopis.

Izašao sam na uviđaj na bazi spiska romana koji su konkurisali za UPITovu nagradu ove godine i prvi na redu je UKUS STRAHA Zorana Petrovića.

U belešci o autoru, Petrović navodi da mu je Zoran Živković redaktor, međutim, kada pročitamo roman UKUS STRAHA, lako ćemo videti da mu nekadašnji savezni Ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade Republike Srbije sasvim sigurno nije pomagao oko ovog rukopisa, jer da jeste u svemu ovome bi bilo nekog šarma i elementarnog smisla. Ako je pak po sredi, onaj drugi Zoran Živković, za kog bi zli jezici rekli da bi valjda prvo sebi pomogao da napiše neku dobru knjigu, opet je ovaj rukopis ispod bilo kakvog nivoa.

Živimo u inkluzivnim vremenima, i naravno svaka budalaština ab initio ima pravo da se tretira kao potencijalno remek-delo. Međutim, kako je ovde reč o nečemu što pretenduje da je žanrovski roman velikog izdavača kao što je Laguna, objektivno gledano postoje određeni kriterijumi koji nekako moraju da se dosegnu.

Ovih dana po socijalnim mrežama ima dosta reklama za neke servise kao što je Librum i sl. gde ljudi plaćaju da im se objavljuju romani i sl. Imajući u vidu na šta liči roman UKUS STRAHA koji je objavila naša najveća izdavačka kuća, postavlja se ozbiljno pitanje da li su i oni uveli servis objavljivanja rukopisa svakome ko uplati, jer ako ovakav roman objavljuju besplatno, onda se postavlja ozbiljno pitanje na šta li liči to što odlazi kod ovih samizdata.

Činjenica je da srpski trileri koje objavljuje Laguna nemaju neki previsok nivo, i da je to u najvećem broju slučajeva neka niža srednja klasa srpske proze, međutim, UKUS STRAHA je jedna apsolutna budalaština koja prevazilazi tipčan roman pojedinca kome dobra volja za pisanjem nadilazi elementarnu sposobnost ne samo literarnog izraza već i poimanja sveta.

Veliki preokret romana sam shvatio bukvalno odmah čim se pojavi lik oko kog će se vrteti preokret ali to je istovremeno i jedini hvale vredan potez u ovom tekstu, jer jedini spada u domen nečega što ima nekog smisla i pokazuje elementarnu žanrovsku i životnu pismenost.

Osnovni problem ovog romana, ne proizlazi iz toga što je zaista radikalno nevešt u svom iskazu, a jeste, i što u njemu nema ničega što bi na bilo kom nivou moglo da se posmatra kao stil. Ovo nije salata od reči kakvu bi nabacao neki srednjoškolac ubeđen u svoj prozni talenat. Reči su ovde posložene uz veliki napor osnovnoškolca koji ne planira da se opredeli za bilo kakav posao u kom se koriste reči.

Dakle, zamislite šta je to - kada čak ni taj stil svojstven pismenom zadatku iz osnovne škole - nije osnovni problem romana.

Roman počinje nekom salatom referenci u kojoj nam autor objašnjava kako se razume u oblast forenzičke psihologije. Ne bih da ulazim u taj domen, iako sam nekoliko puta tokom čitanja ovog romana želeo da pozovem fakultet koji tvrdi da je pohađao i da vidim da li je završio to što tvrdi da jeste. Međutim, jedna od osnovnih stvari koje ljudi koji treba da nauče kada se bave pisanjem jeste da junaci nemaju psihologiju, oni imaju psihu. Psihologija je nauka o tome a psiha je ono što imaju junaci. Ovu lekciju sam ja naučio na fakultetu i zahvalan sam što nam je profesorka Tijana Mandic to objasnila vrlo živopisno jer mi je to jako pomoglo kasnije u radu koji se tiče čovekove duše, u ovoj ili onoj formi, kada se neko bavi dramskim pisanjem.

Pisac ovog romana pre svega pravi likove koji nemaju apsolutno nikakve ličnosti. Oni se gađaju terminima iz psihologije na jedan potpuno besmislen način, a psiha kod svakoga od njih izostaje. Poimanje njihovog unutrašnjeg života i njegov prikaz su na nivou pornografskog po jednostavnosti, samo što i seksualni radnici takođe znaju mnogo više o psihi, od ovog književnika psihologa.

Prikaz sveta u kom se ovaj roman dešava je posebno problematičan.

Ako pođemo od pretpostavke da čovek piše roman o serijskim ubicama u društvu u kome takvih pojava praktično nema, ili su vezane sa totalnu društvenu marginu i ljude vidno erodirale ličnosti kao što je bio Metod Trobec, veoma je zanimljivo da situira celu priču i svet u kom je glavni detektiv profesor koji se rutinski bavi profajlingom serijskih ubica kod nas, i to onih kakvi ne postoje u stvarnosti čak ni u Americi, koja je izmislila serijske ubice. A to su dakle oni džejmsbondovski negativci izašli ispod šinjela Thomasa Harrisa koji su u stanju da istovremeno budu bogati, vrhunski nadareni za hirurgiju, inženjerstvo, kućne popravke, falsifikovanje, prerušavanje, kulinarstvo, kafanu, druženje, seks a uporedo su kanibali, silovatelji, nekrofili itd.

Osim u uveocima Harrisovih knjiga i pop-kulturnim aproprijaciji fantazije o serijskom ubici, ove osobine retko uspevaju na istom organizmu, možemo reći gotovo nikada.

Međutim, u svetu ovog romana takve ubice su svakodnevica u Beogradu, policajci su već malo otupeli na to ali se i dalje iznova iznenađuju kada se suoče sa takvim genijima zločina, a naravno kada ih sateraju u ćošak slede beskrajni monolozi u kojima ti ljudi objasne motive svog delovanja, što je inače uobičajeno jedino i isključivo u lošem filmu.

Pritom, u ovom romanu nema čak ni onoga što lošem hororu privlači deo psihički labilne publike, dakle tog pornografskog ređanja gadosti. Naprotiv, sve što ovi zlikovci rade je jezivo neinventivno, kao da je sve pisao neko ko je nemaštovit i strašljiv.

Možda bi bilo previše očekivati da autor ponudi srpsku viziju romana o serijskim ubicama, odnosno da proba da prilagodi tu temu našem podneblju u kom je iz puno razloga takav vid kriminaliteta veoma otežan. Uostalom, možda čovek svoju dobru volju za pisanje, jer dara nema, želi da uloži u nasilnu posrbu trećerazrednog inostranog šunda. Međutim, ipak bi pisac morao da pokaže neko najosnovnije poznavanje društvenih relacija u zajednici u kojoj živi.

Nije problem što je Srbija u kojoj njegovi junaci žive kao Amerika gde je moguće odseliti se i nestati, otići van dodira sa civilizacijom i postati neko potpuno nov, već zato što svako ko je proveo samo par dana u Srbiji, zna da to naprosto nije moguće i da stvari tako ne funkcionišu.

Jedino što je u ovom romanu istinski srpski jeste javašluk koji je doveo do toga da ovako nešto bude objavljeno, i to je možda i najznanimljiviji zločin zabeležen na stranicama ove knjige.

Ova knjiga je toliko loša da sada osećam da bi bio veliki gubitak da je nisam pročitao. Nažalost, u njoj ništa nije dovoljno loše da bi bilo na neki način inspirativno, mada je gotovo neprekidno smešno, ali opet nedovoljno da se knjizi zamene korice i da se ponudi kao parodija.

U trenutku kada je naš krimić uspeo da dođe do relevantnog svetskog uspeha sa romanom Ota Oltvanjija koji je preveden u Francuskoj i sada je tamo veoma lepo prihvaćen, i kada smo imali izuzetno uspeo roman koji bi se šire mogao sagledavati kao triler Staše Bajac, ovakvo izdanje je baš šamar za našu žanrovsku književnost, ne samo zato što pokazuje da se žanrom kod nas bave nepismene neznalice, već zato što pokazuje da ni najveća izdavačka kuća kod nas zapravo nema nikakav kriterijum šta objavljuje i da njen žig zapravo sam po sebi ne znači  ništa u estetskom, uredničkom pa i robnom pogledu.

Kad kažem robnom, pod tim mislim na činjenicu da će neko sutra da plati nekakav novac za ovo đubre, i da se ovaj roman neće baš odmah naći na akcijama 3 za 1000, 10 za 20, 5 za 25, popust na količinu i slične pijačarske ponude.

Dakle, treba poštovati nečiju volju da bude pisac ali treba poštovati i nečiji dinar dat za roman.

Ja sam već u godinama kada moram da biram šta ću čitati, tako da sam pokušao na onom drugom topiku o srpskoj fantastici da dobijem neku preporuku - da vidim da li je neko od članova Znaka sagite pročitao ijedan roman srpske fantastike od preko 60-tak koji su objavljeni u 2025. godini - i nisam uspeo.
Pre toga sam probao, po preporuci, da pročitam jedan od njih i zastao na nekoj 50-oj stranici kada su otišli na more i tamo radili bezobrazne stvari, ničim motivisani... Do tada su radili druge, jednako nemotivisane stvari. Ne moram više, kao nekad, da završavam čitanje...
Lakoća objavljivanja je prokleta stvar. Urušili smo sve vrednosti, pa i ovde polako tonemo u potpuni mrak.
Ne kažem da se povremeno ne pojavi domaća knjiga koju uspem da pročitam, ali više ne važe ni onaj zakon o 95% đubreta.
Kod nas se to svelo na promile...
Sve te razumem, ali ne znam što se mučiš...

Još nisam završio jedan srpski roman fantastike koji trenutno čitam i spada verovatno u 2025. mada možda je i 2026., ali možda će zaslužiti preporuku, na sad stopostotnu ali fenomenološku svakako!

Quote from: Mica Milovanovic on 18-05-2026, 16:43:43Ja sam već u godinama kada moram da biram šta ću čitati, tako da sam pokušao na onom drugom topiku o srpskoj fantastici da dobijem neku preporuku - da vidim da li je neko od članova Znaka sagite pročitao ijedan roman srpske fantastike od preko 60-tak koji su objavljeni u 2025. godini - i nisam uspeo.
Lakoća objavljivanja je prokleta stvar. Urušili smo sve vrednosti, pa i ovde polako tonemo u potpuni mrak.
Ne kažem da se povremeno ne pojavi domaća knjiga koju uspem da pročitam, ali više ne važe ni onaj zakon o 95% đubreta.
Kod nas se to svelo na promile...
Sve te razumem, ali ne znam što se mučiš...

Nisu romani nego zbirke priča, i to ovogodišnje, pa ako te to interesuje, dobre su mi bile Jalovište Milana Kovačevića (horor) i Čemu nervoza, lepa? Nataše Milić (nisu sve priče fantastika).

Quote from: Mica Milovanovic on 18-05-2026, 16:43:43tako da sam pokušao na onom drugom topiku o srpskoj fantastici da dobijem neku preporuku - da vidim da li je neko od članova Znaka sagite pročitao ijedan roman srpske fantastike od preko 60-tak koji su objavljeni u 2025. godini - i nisam uspeo.

Nisi mi jasan. Napravio si spisak preko 60-tak romana srpske fantastike koji su objavljeni 2025 i onda, umesto da o istom trošku, od AI zatražiš preporuku na osnovu online recenzija, ti tražiš na ovom forumu? Missim, jasno ti je valjda da bi preporuku od AI praktično dobio trenutno?

A gde su te online recenzije? AI te farba, a ti mu kažeš "thank you sir, may I have another?"

Nema toga toliko, ali nečega ima

Svakom po zasluzi

A recenzent ni manje ni više Pavle Zelić, izdanak ovih što traže dobre preporuke

Zatvoren krug!!

Nisu romani nego zbirke priča, i to ovogodišnje, pa ako te to interesuje, dobre su mi bile Jalovište Milana Kovačevića (horor) i Čemu nervoza, lepa? Nataše Milić (nisu sve priče fantastika).

Da, obe su mi poznate. Ali, hvala, u svakom slučaju...