ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

SYK PIKE Kristoffera Borglija je produžetak interesovanja započetog u filmu DRIB. U ovom slučaju, on se bavi totalnom fikcijom o mladom paru sebičnih ljudi gde se momak bavi modernom umetnošću, bez većeg uspeha, a devojka radi u pekari. Kada primeti kako ljudi reaguju na bolest, ona pronalazi način kako da se izbori za svoje mesto - pije ruski lek koji joj izaziva neke transformacije tela i kada deformiteti krenu, ne samo da uspeva privuče pažnju već gradi i karijeru modela i javne ličnosti.

U suštini, kao u filmu DRIB, Borgli se bavi pitanjem komodifikacije deformiteta, mentalnih i fizičkih problema i nevolja, i to sagledava kroz prizmu jedne sveopšte sebičnosti.

Film je izveden jednostavno i efektno. Uzima jednu mustru tipičnog skandinavskog arty filma i njemu dodaje jednu za okvire te produkcije nesvakidašnju formu crnog humora.

* * * / * * * *

BACKROOMS Kanea Parsonsa je postao iznenađujući megahit 2026. godine i dao je hororu novi komercijalni impuls, ponavljajući sve one produkcione obrasce koji se javljaju u takvim narativima - dakle mladi reditelj, ovog puta youtuber, film niskog budžeta, uključivanje eminentnih producenata u ulozi lovaca na talente i izvanredan rezultat na kraju.

U slučaju BACKROOMSa ono što je pozitivno jeste zapravo Parsonsov pristup hororu. Naime, ovo nije film baziran na nekom gimmicku ali jeste na high conceptu i prilazi hororu dubinski, bavi se stravom koja nije oslonjena na potez i silu već na jednu egzistencijalnu enigmu.

U tom pogledu, BACKROOMS može biti polarizujući film jer u njemu si ili on board ili nisi. Dakle, ovde nema kompromisa, da postoji neki backup ugođaj, ako ne radi glavni. Parsons pravi film koji ima jedan cilj i sve mu je podredio.

U pogledu načina na koji razmišlja u smeru strave, Parsons mi se dopao. Ovo je svakako više na liniji Cronenberga recimo nego nekih jump scare-ripper horora i ima zamisao koja je potentna. Sam film mene nije toliko dobinski prožeo/ uplašio/ zamislio nad stvarima, ali jasna mi je namera i jasno mi je da nekom drugom ovo može biti potentnije iskustvo. U tom pogledu, ne bih svoju određenu ravnodušnost prema filmu projektovati kao njegov nedostatak jer mislim da je postupak u osnovi i dobro zamišljen i solidno sproveden.

Parsons uvodi film u ta neka liminalna stanja i prostore, međutim, nikada ne odustaje od jedne jasne fizionomije, film nikada ne gubi oblik, i koliko god da odlazi u apstraktne koncepte i začudnost, ne gubi suštinsku narativnost. U tom pogledu BACKROOMS je kontrolisana celina u kojoj je bilo dosta rizika da se ode u proizvoljnost i da iracionalnost preraste u nebulozu ali nije.

Spoj racionalnog i iracionalnog je izveden u zdravoj ravnoteži.

Film je mogao biti kraći - u zamisli - ali kada je snimljen, to je to, i tu nema suštinski argumenata za skraćenje. Ako nije mišljen kompaktnije, neka ga ovako.

BACKROOMS je respektabilan film koji ima ispravan i zdrav uticaj na horor i dobro je što je baš takav film postigao uspeh.

* * * / * * * *

BORDERLINE Ryana Jordana je zanimljiv indie triler čiji je osnovni problem što je neujednačen i što ne uspeva svoju relativno jednostavnu priču da iznese kako treba.

BORDERLINE govori o zaveri neke nedefinisane reakcionarne grupacije u SAD koja dovodi meksičke bandite omamljene i delimično ispranog mozga u američke gradove i tako dezorijentisane i zbunjene podstiče da vrše zločine kako bi to posle iskoristila za promovisanje svoje agende.

Priča je potentna, ali nažalost, posle početka koji obećava, i sa podelom koja je dosta efektna i sugestivna, Jordan ne uspeva da održi tonus i kreću neke digresije, ali što je još veći problem, cele deonice koje nisu ni u jednom aspektu na nivou kao oni najbolji delovi.

Na kraju, BORDERLINE ostaje propuštena prilika. Da je bio kompaktiniji, i pre svega jasniji u pripovedanju, mogao je biti prijatno iznenađenje.

* 1/2 / * * * *

Vest o novoj seriji koju Albert Hughes snima sa Iko Uwaisom odlučio sam da obeležim na adekvatan način.

Ashton Chen i Qing Pengfei režirali su film WINGS OF DREAD u kom negativca igra Iko Uwais.

Reč je o kineskom filmu, namenjenom kineskom tržištu pre svega koji će zahvaljujući Uwaisu imati i neki plasman po svetu.

U stilskom pogledu, ovo podseća na old school hongkonške akcijaše koji nisu bili pravljeni za izvoz, sa dosta narodnog humora, i munjevitim borbama u kojima se udara brzo i bori intenzivno.

Iko Uwais dobija protagonizam u drugoj polovini filma, i on donosi neki hibrid svog stila borbe i nečega što je dotle uspostavljeno u ovom hongkonškom ključu. Dakle, kod Ika naravno ima više partera, ali nema njemu svojstvene upotrebe rekvizite koja okružuje likove ili ekstremnog nasilja, povređivanja ekstremiteta i sl.

Ipak, ni kung fu iz HK okvira koji nudi ostatak ekipe nije lišen nasilja, i ovo svakako nije tuča koja se odvija s osmehom, iako u scenama koje postavljaju situaciju, kako rekoh autori ne beže od humora.

WINGS OF DREAD je zabavan i dinamičan film, ali je on sam po sebi nekako koncipiran kao potrošna roba, i to mu na kraju smeta, uprkos trudu ekipe.

* * 1/2 / * * * *

Fino. Ja sam ga stavio u red za gledanje još pre par nedelja kad sam u trejleru video kako akcija izgleda i drago mi je da je pitak.

HOLLYWOOD GRIT Ryana Curtisa je niskobudžetni losanđeleski noir koji bi bio znatno bolji da se malo više pažnje obratilo na produkcioni dizajn. Pod tim ne mislim isključivo na scenografiju, mada velikim delom mislim i na nju, u onom najširem tumačenju pojma gde je sve u kadru što nije glumac - scenografija. Film bi u nekoj optimalnijoj realizaciji bio rutinski krimić, međutim, ovako on deluje kao mešavina rutinskog krimića i nekog filma kakav bi kod nas snimao Nikt.

Glavni adut filma je Max Martini, možda je nekome i skor Nicka Gomeza, i prvo što Ryan Curtis ne uspeva je da napravi balans između očigledno namerno arhaičnih elemenata kao što je džez klub i kom peva i iz koga nestane ćerka glavnog detektiva, penzionisanog policajca koji je sada private dick. Scene u tom klubu, koji je namerno retro, deluju prosto neubedljivo jer set nije dovoljno zanimljiv, i ideja da je noir isti po strastima junaka isti od kad je sveta i veka i da se želje zbog kojih ljudi stradaju ponavljaju, i naum da se to ispolji kroz takav "vanvremenski" set naprosto nije zaživela.

Isto važi i za druge objekte koji naprosto nisu filmični, i uprkos tome što zaista deluju kao mesta u kojima neko živi, i ne deluju artificijelno, naprosto izgledaju ružno i teško se gledaju.

Ako imamo pred sobom triler, atmosfera je po pravilu bitna i Curtis je sa ovako hendikepiranim dizajnom teško postiže.

Sama priča je korektna, viđena puno puta ali ne smeta da se neka varijacija na nju vidi opet, zašto da ne.

Inscenacija i kadriranje u konvencionalni, i glumačka podela je konzistentna iako osim Maxa Martinija i Tyresea Gibsona (u sporednoj ulozi), nema takve voltaže kod ostalih.

Curtis je imao dobru nameru, ali nije uspeo da je realizuje, pre svega zato što su se neke stvari ispostavile kao važnije nego što je mislio.

* 1/2 / * * * *

Kompletan, trinaestominutni Nightborne, Blomkampov film napravljen AI alatom:

https://www.youtube.com/watch?v=8Wbtt2JxP7g

Quote from: Meho Krljic on 21-07-2026, 05:39:44Kompletan, trinaestominutni Nightborne, Blomkampov film napravljen AI alatom:

https://www.youtube.com/watch?v=8Wbtt2JxP7g

Radim na nečemu tog tipa s Bodrožom, pa sam u materiji, i iskreno ovde je Blomkamp napravio nešto isključivo tehnološki zanimljivo - a to je AI materijal koji izgleda kao osrednje-loše snimljen live action i izgleda relativno uverljivo. E sad, zašto bi neko to tako radio, zaista ne znam, ali okej, eto i to može...

Slutim da radi pre svega jer mu je neko to bogato sponzorisao. Prosto mi je teško da zamislim da bi od svih ljudi Blomkamp bio autentično kreativno zainteresovan za pravljenje AI filma...

Quote from: Meho Krljic on 21-07-2026, 22:20:39Slutim da radi pre svega jer mu je neko to bogato sponzorisao. Prosto mi je teško da zamislim da bi od svih ljudi Blomkamp bio autentično kreativno zainteresovan za pravljenje AI filma...

Mislim da je njegova zvezda žestoko ugasnula i to ne samo komercijalno. Tako da možda čak ne mora biti bogato sponzorisan.

Kad je reč o AI, Blomkamp dolazi iz VFXa i rekao bih da je njegov problem sada što od nekog ko je bio cutting edge u tome, sada stoji potpuno prevaziđen, jer je AI bacio ceo klasičan VFX u jedan flux.

Verujem otud da je on srećan što ga se neko setio jer je već radio neke videe sa game engineima i sl.

DISCLOSURE DAY je jedan od onih filmova u kojima se vidi da filmska režija u principu jedino Scorseseu ide relativno dobro kako zalazi u duboku starost.

Spielberg kao otac modernog masovno gledanog filma sada već jasno ima profilisanu ulogu autora koji nam se i obraća iz pozicije oca. Nekada nas nečim zabavi, nekada nas nečim ohrabri, malo nas upozna sa istorijom itd.

Vremenom je ćaletova sposobnost da prepozna poučne prilike i detalje u pričama počela da slabi, ali u zavisnosti od saradnika umeo je da iznenadi.

U novom filmu međutim, ćale se odlučio da nam ponovi neke stare pouke kroz svoje stare priče i formate sa kojima nas je odavno upoznao. Ali, pošto je već malo izlapeo, zaboravio je kako priča ide, pa se zbunio, pa je zalutao, pa nije mogao da se vrati i nekako smo se svi zajedno dovukli do poente koja je dotle već bila razvodnjena, potrošena, banalizovana i već viđena.

Međutim, osnovni problem je što dok Spielbergu niko ne osporava ulogu oca, ali on malo zaboravlja da i mi sazrevamo, tako da i priče moraju da budu prilagođene uzrastu.

Tako je nažalost DISCLOSURE DAY dosta loše izvedeno ono u čemu je Ćale bio velemajstor, da ne kažem ono što je praktično izmislio i definisao, ali ne treba biti tužan. Činjenica da je ovaj film lošiji od većine televizijskih epizoda u žanru naučnofantastičnog trilera znači samo da su potomci naučili mnogo toga i da su lekcije koje je više puta ponovio - vredele.

Konkretnije rečeno, ovde Spielberg radi po scenariju svog ranije redovnog saradnika Davida Koeppa, po vlastitoj priči, koja je apsolutno nedorastao materijal za njega. Ova priča ne daje Spielbergu ni prostor da sa karakterima pokaže ono što zna, niti da u pogledu spektakla.

Naprosto, ova priča je trećerazredna, ispričana u puno drugih filmova i to na znatno superiorniji način, i u pojedinim aspektima pristupa nosi dozu B pa i C nivoa na nivou zamisli. Koeppov scenario uzima premisu i bez veštine je diže na nivo A pretenzije, i nekada je Spielberg uspevao sa takvim rešenjima - kada je snimio JAWS, INDIANA JONESe i JURASSIC PARK, recimo, ali ovaj film to nije uspeo - jednim delom jer ga Spielberg nije utemeljio ni u jednom svojih obeležja, a to su dinamika među likovima i izvedba.

Otud, imamo šupljinu između naivne i prevaziđene premise i velike pretenzije. I ta šupljina uredno zjapi svih 145 minuta trajanja (doduše sa dugom špicom), sa pojedinim delovima koji kao da su izašli iz nekog NATIONAL LAMPOON'S THIS IS NOT A PAKULA MOVIE conspiracy ili chase parodiranja.

Emily Blunt posebno deluje parodično i rekao bih da je to pre namerno nego slučajno. Naprosto, čini mi se da je ona prihvatila tu apsurdnost premise i krenula da joj unosi neki star power i zvezdanu voltažu tako što će udariti brigu na veselje, s tim što ostali nisu isto shvatili zadatak i uglavnom su smrtno ozbiljni.

Otud, Emily Blunt iako trenutno najpotentnija zvezda u podeli, naizmenično deluje kao da je potpuno u pravu i kao da je skroz promašila temu.

DISCLOSURE DAY je nekako uspeo da kroz kampanju na SXSW izgradi hype ali na kraju nije prevario publiku i sa blagajni se povukao sa časnim ali neadekvatnim rezultatom u odnosu na ambicije. Međutim, ima u tome copiuma, verovatno će učvrstiti verovanje kako publika nije u stanju da prihvati originalnu priču iako u ovoj priči ničeg originalnog ili svežeg, ili čak živog nema.

Ovo je film o alternativnim oblicima života u kom nikakvog života nema.

* 1/2 / * * * *

I U DOBRU I U ZLU je Apollonov film iz nove faza rada ove kuće, u kom su glavne glumačke uzdanice zaposleni iz Mitrovićevog pozorišta Odeon.

Otud, u ovom filmu, istini za volju znam samo Bojanu Stojković iz serije PREŽIVETI BEOGRAD i Galu Videnović iz nekih prošlih vremena. Ali, ne mogu reći da su meni nepoznati glumci u drugim ulogama nekakav temeljni problem. No, ako imamo u vidu kamerni karakter priče, možda bi zaista bilo bolje da je bilo malo više zvezda pored Bojane i Gale.

Scenario Milice Konstantinović je dobro zamišljen kao priča o paru koji je ne ssamo pred razvodom već je jednom nogu ukoračio u njega i iznenadnom dolasku njihovih majki, gde iritantno ponašanje svekrve i tašte malo po malo vodi ka njihovom pomirenju.

U tom smislu, scenario je skrojen, i uprkos tome što ne donosi ništa kapitalno sveže, ima dosta jasnu viziju o čemu je, šta je važno i kreće se prema cilju, ne pokazujući da mu treba više od postojeća četiri lika.

Čitav film se praktično dešava u jednom stanu, sa minimumom izlazaka van njega, i meni je ta svedenost bila adut a ne nedostatak. Voleo bih da je produkcioni dizajn bio ubedljiviji i da je igrao bolje nego ovakav kakav je.

Rediteljski postupak Vladimira Aleksića koji ima bogato televizijsko i pozorišno iskustvo, i to baš u lakim žanrovima kao što je sitkom ili vodvilj, ovde je dobro poslužilo i neke scene postavlja pozorišno, ali onda to uspeva da profunkcioniše u ovim kamernim okolnostima pre svega u pogledu mizanscena.

Nažalost, prelomna scena u filmu u samom klimaksu je data sa previše snažnom pozorišnom intervencijom koja je došla do granice art housea kada se sagledava filmski, ali je nije prevazišla i u toj tački je recimo Aleksić izašao izvan okvira dobre upotrebe pozorišnih rešenja na filmu.

Na kraju, I U DOBRU I U ZLU je solidan Apollonov film koji se optimalno uklapa u formulu.

* * / * * * *

Smem li da pitam ima li Apollon barem jedan kvalitetan film koji vredi gledati?

Quote from: Truman on 24-07-2026, 00:47:26Smem li da pitam ima li Apollon barem jedan kvalitetan film koji vredi gledati?

Smeš, ima nekoliko.

HUO ZHE YAN je film sa kojim je Kenji Tanigaki doživeo internacionalnu afirmaciju kao reditelj, iako je već neko vreme aktivan kao japanski koreoraf borbi u Hong Kongu ali i po nekim američkim produkcijama.

Kenji Tanigaki je drugorazredni ali i dalje vrlo pristojni povremeni saradnik holivudskih produkcija i otprilike to i jesu neke njegove realne mogućnosti. On je koreograf koji nije smislio ništa novo ali ume da postavi neke rutinske obavezne figure i unese im dozu svežine koja je dovoljna za neki mid-level holivudski film i kada se to postavi u dobar širi kontekst itekako radi posao.

On odavno režira i u Japanu i u Hong Kongu ali to su mahom borilački filmovi raznih stilova za lokalnu publiku koji s razlogom nisu iskoračili mnogo izvan okvira fandoma.

Međutim, HUO ZHE YAN je jedan od onih filmova u kojima se desio "dogovor elita" i odlučeno je da se baš na njemu "isključi mozak" i ogromna količina tuča proglasi za "čisti film".

Nažalost, Tanigakijev film osim jednog solidnog kvantiteta tuča i po broju obračuna a bogami i po trajanju samih borbi, ne nudi apsolutno ništa drugo. Na nivou priče, on je pre svega iznuđen, artificijelan i ne veruješ mu, tako da taj neki rudiment priče koji je neophodan da gledalac ipak završi gledajući film a ne cirkus, funkcioniše zaista na jednom graničnom nivou.

Uloge su dobro podeljene, glumci se razlikuju i to odgovara zapadnom gledaocu, ali priča prosto ne daje dovoljno da bismo se investirali u dovoljnoj meri u nešto što traje 110 minuta. Naravno, neko će reći, otkud toliko insistiranje na priči u nečemu što je prevashodno borilački showcase, ali odgovor je u trajanju, ovaj film je predug da bi se u njemu isključivo gledale borbe i preskakalo sve ostalo.

E sad, verovatno bi se druga pesma pevala o priči, odnosno ona bi bila kudikamo snažnija, da borbe nisu naprosto dosadne.

Tanigaki je snimio masu borbi kombinujući razne stilove, ali one su preduge, borci nisu sjajno dizajnirani, nekog sjajnog ispoljavanja junaka kroz borbu zapravo nema. Imamo u suštini samo jednu scenu i to relativno kasno u filmu gde unutar borbe imamo nešto što doprinosi junaku da ga iskaže kao karakter - i to se desi u poznim minutima filma relativno sporednom negativcu.

Dizajn likova je u klasičnom umornom, "sirotinja u ritama" vitla motkama i mačetama i džumlje naleće na junake duhu. I te borbe traju i traju ali one imaju smisla da traju jedino ako se kroz njih gradi junak. Međutim, veoma je zanimljivo koliko su sve ove borbe same po sebi ZAPRAVO nebitne za junake. I to je možda najveći dokaz, koliko je Tanigaki promašio u ovom filmu.

Dakle, on ne da nije uradio ono što je osnovno ako neko želi da napravi koji nije blejanje teleta u šarena vrata, a to je da kroz borbu bez reči iskaže junake. Ovde kod glavnih junaka toga nema i jedino se javi kod dva negativca, od kojih je jedan i deo priče, a drugi postoji u dijegezi samo kao boss fight.

Ako već nismo dobili filmsku borbu, da li smo bar dobili cirkus? Pa, i nismo. Ovde su borbe kombinacija svega i svačega što se snimalo proteklih godina ali sa akcentom na klasičniju hongkonšku tuču, sa malo silata i indonezijskih začina, sa malo bizarnih detalja uzetih iz OLD BOYa ali sve to je drugorazredno u odnosu na originale.

Jedan od razloga koji je sigurno pojačao moju averziju prema ovom filmu i napad snobizma jesu nezaslužene pohvale. Naime, ovaj film naprosto nije to za šta se predstavlja.

To ne znači da je svako do te mere prezupčio kao ja, pa mu je solidno izvedena ali na kraju dana ipak "obična" hongonška filmska tuča dosadna i verujem da ima ljudi koji su fundamentalno drugačije proveli 110 minutao ovog iskustva nego ja.

Ali, ono što sigurno znam jeste da je HUO ZHE YAN mlak film koji ne uspeva da postigne transcedenciju kroz borbu, a o bilo kakvoj egzotici da i ne govorimo. On je napravljen za izvoz, ali sam Tanigaki u ovom filmu pokazuje da ga je Holivud odavno pročitao i smestio tamo gde treba da bude.

* * / * * * *

Mehmete, kakav antologijski tekst o Cavalera Conspiracy koncertu!

Stara ljubav zaborava nema. 

Quote from: crippled_avenger on 24-07-2026, 14:30:33

Quote from: Truman on 24-07-2026, 00:47:26Smem li da pitam ima li Apollon barem jedan kvalitetan film koji vredi gledati?

Smeš, ima nekoliko.

Nadao sam se nekom predlogu, ali nema veze. Pitaću ChatGPT. 

Quote from: crippled_avenger on 19-04-2014, 14:46:56Miša Radivojević je značajan reditelj u srpskim, pa i jugoslovenskim okvirima, i njegovi filmovi su ostavili značajan trag. Ipak, teško je napraviti konsenzus oko toga koji su njegovi zapravo ključni i najznačajniji filmovi, naročito u kontekstu jugoslovenske filmske tradicije. Da li su to njegovi rani radikalniji filmovi na liniji BEZ ili TESTAMENTa, urbane melodrame poput KVARA odnosno odrazi stanja u percepciji popularne kulture (mada ne i u popularnoj kulturi samoj) kao što je DEČKO KOJI OBEĆAVA. Ipak, posle reprize njegovog filma SNOVI, ŽIVOT, SMRT FILIPA FILIPOVIĆA, rekao bih da je to njegov najznačajniji doprinos našoj, pa zašto ne i evropskoj kinematografiji.

Za početak, FILIP FILIPOVIĆ je Radivojevićev stilski najdosledniji film, a da nije reč o radikalnom konceptu "filma bez reči" i sl. Naročito je stilska doslednost važna je FILIP FILIPOVIĆ nije eksperiment već se može smestiti u kontekst priča o predratnim revolucionarima i značajnim ličnostima koji su nicali širom Evrope na "levoj" filmskoj sceni, pa i kod nas. Među tim "žitijima", FILIP FILIPOVIĆ zbilja zauzima posebno mesto. Za početak, nastao je u zemlji u kojoj se nije moglo tako lako preispitivati revolucionarno nasleđe, a naročito generacija prvih "babica" revolucije čije su priče bile rezervisane za razne hagiografske "strogo kontrolisane" televizijske projekte, između ostalog i zbog i raznih kontroverzi koje su postojale upravo unutar tih istorijskih previranja.

Nema sumnje da je na Zapadu bilo mnogo lakše, u jakoj tradiciji sartrovskog preispitivanja, praviti ovakve priče, a u Jugoslaviji su one svakako bile prisutne eventualno u formi nekakve fikcije, i sa jasnim naravoučenijima kako je nepravilnost unutar sistema prepoznata.

Tek nekoliko godina kasnije, kod Kusturice i drugih autora koji su se dotakli teme Informbiroa, počinje da prevladava taj fatalistički karakter priča o revoluciji koja jede svoju decu i da se stvara ta nova tradicija filmova o NOBu, koja je prekinuta a u stvari je reflektovala različite narative koji su se javljali u društvu.

FILIP FILIPOVIĆ je dakle napravio nekoliko krupnih koraka dalje od filmova koji su preispitivali revoluciju, bilo da su to DALEKO JE SUNCE ili filmovi Živojina Pavlovića, upravo zbog toga što se izvukao izvan tematizovanja revolucije kao prostora na kome su se mogle ispoljiti najmračnije težnje sakrivene u pojedincu i gurnuo ih u pravcu svoje osnovne autorske opsesije kojom se detaljnije bavio Ivan Velisavljević, a to je položaj intelektualca.

FILIP FILIPOVIĆ je film koji se pre svega bavi temom sukoba ideja, i u tom pogledu je sartrovski, a scenario po svojoj deklarativnosti čak i prevazilazi domen "političke drame" koja prerasta u polemičku dramu. Ovo je priča o intelektualcu koji je učestvovao u bitnim događajima, nekada pobeđivao, nekada gubio sa svojim idejama, i na kraju sve platio glavom. Dramaturgija je epizodična i vrlo dinamična što nije svojstveno Radivojevićevom opusu a scenario potpisuje čak pet pisaca - Aleksandar Popović, Milovan Vitezović, Slobodan Stojanović, Miša Stanisavljević i sam Radivojević po Damjanovićevoj knjizi o Filipoviću.

FILIP FILIPOVIĆ u svojih sto minuta trajanja uspeva da dosta pitko i ubedljivo sabije nekoliko decenija Filipovićevih aktivnosti, sa stilizovanim pasažima koji ne remete "konkretnost" izlaganja. To su pre svega zasluge izuzetno snažnog rediteljskog rukopisa Miše Radivojevića u tom trenutku, i izuzetnoj centralnoj ulozi Aleksandra Berčeka. Iako je u korenu pripovedačkog mehanizma arhaična postavka da junak piše svoju autobiografiju kako bi se uključio u partijske organe, ona zahvaljujući Radivojevićevoj egzekuciji i Berčekovoj igri deluje moderno i ne preterano mehanički, a čak u nekim situacijama, kao recimo u sceni kada Berčekov pripovedač simultano prevodi sastanak sa ruskim komunistom, čak i maestralno.

Radivojevićev tretman likova i epohe je vrlo radikalan u kontekstu načina na koji smo navikli da se epoha prikazuje, i u jugoslovenskom pa i u svetskom filmu. Umesto statičnog prikaza, punog pijeteta i ukočenosti, kamera Bože Nikolića je neprekidno u pokretu, kao u najdinamičnijem novotalasovskom filmu, agresivno se koristi širokougaona optika koja izobličuje lica, pretvara junake u pojedinim scenama u svojevrsne lutke, a u pogledu izbora lokacija i njihovog tretmana, FILIP FILIPOVIĆ ima izgrađenu likovnost.

U određenom smislu, iako FILIP FILIPOVIĆ ne vrca od revolucionarnog entuzijazma zbilja liči na film koji bi stari revolucionari, po prirodi skloni avangardi, rado voleli da gledaju.

U tom pogledu, ako možemo da kažemo da se naratiov o NOBu tokom osamdesetih raslojio na nekoliko različitih, na Đilasov, Tempov, Lekin, Kočin... onda je FILIP FILIPOVIĆ rani reprezent Kočinog pogleda na revoluciju, iako se zapravo ne bavi događajima u kojima je Koča učestvovao, ni Španijom, ni Prvom proleterskom ni posleratnom diplomatijom. Ali u sebi definitivno sadrži korene "liberalizma" i skepse prema Sovjetima koja će kasnije krasiti Kočin politički kredo.

Određeni odjek estetike FILIPA FILIPOVIĆA možemo prepoznati kasnije u filmu KAKO SU ME UKRALI NEMCI, međutim u njemu nema ni ove stilske snage niti ideološkog kreda koji je krasio rani rad.

Raslojavanje revolucionarnog narativa koje on najavljuje se dogodilo ali nešto kasnije. Ako uzmemo u obzir da su se drugim Radivojevićevim uspešnim formama bavili drugi autori, poput Makavejeva, Žilnika, Gorana Markovića ili Srđana Karanovića i Rajka Grlića, sa uporedivim rezultatima, samo FILIP FILIPOVIĆ ostaje film u kome je Radivojević praktično sam u svom dostignuću.

U jugoslovenskim okvirima, FILIP FILIPOVIĆ je bio film ispred svog vremena. U evropskim okvirima, ovo je bio film kog se ni Werner Herzog tih dana ne bi postideo.

* * * 1/2 / * * * *

Надам се да ми неће бити замерено ако нешто погрешно напишем јер сам данас попио већу количину квалитетног пива Пауланер са пивским квасцем. Пошто је превод на енглески урађен, могу да кажем следеће:
- са сигурношћу од 99,9% се може рећи да је лик кога тумачи Предраг Ејдус, који се на imdb.com води као руски комунист, у ствари Бела Кун; то ми је поменуо американски пријатељ; реченица коју он изговара  у једном тренутку и коју је врло тешко реконструисати јер јер делимично покривена српским тоном гласи: "С некоторыми друзьями я уже разговаривал и мы договорились, что одним из почетных председателей Венгерско-Советской республики будет ваш Драгиша Лапчевич." односно "Већ сам разговарао са неким друговима и договорили смо се да један од почасних председника Мађарске Совјетске Републике буде ваш Драгиша Лапчевић."; ово је непреведено у оригиналу и домаћи гледалац врло тешко може да схвати њено значење; то изгледа мало чудно јер Драгиша Лапчевић није био омражен од стране комунистичког режима без обзира на његовово разилажење са главном струјом на Конгресу у Вуковару;
- неке речи сам погрешно разумео као нпр. "Мајелос", за коју сам мислио да је географски појам, уместо "мајалос"
https://sr.wiktionary.org/wiki/%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%81
- иронија је да се филм завршавама речима Јосипа Броза Тита обзиром на његову улогу у страдању југословенских комуниста у Стаљиновим чисткама.

Pella Kaegerman i Hugo Lilja su mi poznati po filmu ANIARA koji je bio ekranizacija često adaptirane poeme o putovanju u kosmos. Taj film sam zapamtio kao space operu koja nije uspela da ostvari svoj potencijal ali i zanimljiv eksces.

I njihov drugi film, EGGHEAD REPUBLIC je adaptacija literature - ovog puta to je novela Arnoa Schmidta, koja je napisana u vreme Hladnog rata i oni su je dosta slobodno preradili i smestili je u alternativnu istoriju u kojoj su stvari slične kao danas ali Hladni rat nije završen.

Nadahnuta svojim radom za Vice, Pella Kagerman, Schmidtov lik novinara sada situira kao saradnika jednog medija koji gaji gonzo novinarstvo i samo se ne zove Vice u ovom filmu.

Taj medij vodi ekspediciju u SSSR gde je u Kazahstanu detonirana atomska bomba i sada se na obodu zabranjene zone nalazi Centar za radionaktivnu nauku i umetnost. Umetnici i naučnici najvećeg formata su se preselili tamo kako bi na toj ničijoj zemlji stvarali svoja radikalna dela.

Ekipu gonzo medija zanima da ih sretne, pre svega jednu eluzivnu figuru čuvenog američkog pisca, ali ih malo više zanima da snime mutirana bića u radioaktivnoj pustoši.

Kada uđu u radioaktivnu pustoš, počinju da shvataju kako stvari nisu onakve kako su ih zamišljali, ali isto tako i da su veoma neobične samo na jedan drugi način.

Ako bih morao da opišem nekome ovaj film rekao bih da je ovo kao FEAR AND LOATHING IN LAS VEGAS pomešan sa STALKERom, s tim što nije onako duhovit kao FEAR AND LOATHING i nije onako pretenciozan kao STALKER. Međutim, možda je bitnije naglasiti kako su mnoge kritike ovog filma pogrešno usmeravale javnost. Naime, ovaj film je vizuelno zanimljiv, dobro izgleda, ali nije radikalan, i svakako nije trijumf stila nad supstancom. Ima maštovitih i neobičnih prizora ali Pella Kagerman i Hugo Lilja zapravo snimaju film veoma konkretno, veoma matter-of-factly, i iracionalnost je u dobrom balansu su vrlo solidnim storytellingom. Možda je neko očekivao nešto drugo, nešto više ili drugačije, ali ovaj film je vrlo razuman i rekao bih konvencionalan u postupku, s tim što u njemu naravno ima maštovitih, pa i blesavih ideja.

Ono što je u njemu po meni karakterističan iskorak jeste jedna ballardovska atmosfera. Naravno, Arno Schmidt je daleko od nepoznatog pisca i daleko je od nedovoljno etabliranog, ali sa Ballardom deli dosta paralela i dodiruju zajedničke teme. Međutim, na filmu, Ballard je etabliraniji i zato pominjem njega pre nego samo Schmidta jer prosto "ballardovski" je već etablirana etiketa.

Dakle, da, ovaj film je ballardovski duhom. On ima mešavinu racionalnog i hladnog tretmana iracionalne premise sa osećajem apokalipse kao stanja duha gde ona može biti i novi početak a ne nužno kraj, i gde možda upravo gradnja više oličava apokalipsu nego rušenje.

U tom smislu, gonzo novinari su par excellence ballardovski junaci, uostalom zar Simon Sellars kao prime Ballardian nije jedan period svog života proveo baš kao gonzo novinar?

U tom smislu, kritika modernog medija koji traži senzaciju praveći se da traži istinu, i bavi se zabavom ne bi li ostavio utisak da beleži nešto što je "zanimljivo", u sebi nosi nešto inherentno ballardovsko jer kod njega su mediji bili takvi u prozi, čak i onda kada javno nisu bili eksplicitno takvi.

U tom pogledu, ovo je jedan interesantan film koji se poigrava "velikim konceptima" kroz "malu priču" i u tome postiže dosta. Ono što svakako nije jeste kinematografski eksces kakvim ga opisuju. Naprotiv, ovo je film koji je našao pravu meru svih slojeva svog izraza i idejnosti.

* * * / * * * *

Nicolas Winding Refn je ove godine zapanjio Kroazetu svojim novim filmom HER PRIVATE HELL. Ipak, kada se pogleda film, nema mnogo razloga za tako burne reakcije.

Film je nesumnjivo jako slab, ali ne vidim ga kao neku vododelnicu u Refnovom opusu.

Naprotiv, on je prirodna erozija jednog rukopisa koji je funkcionisao jedino u filmu DRIVE, da bi onda krenuo da tone u dekadenciju u ONLY GOD FORGIVES i NEON DEMONu gde su simfonijska vizuelnost i vibe filmmaking počeli da odnose primat nad sve slabijim i slabijim pričama. Dok je u DRIVE bio pronađen pravi balans između jednostavne pulpy priče i prenaglašene vizuelnosti, u ovim filmovima je priča bila slaba i povlačila se pred vizuelnošću ali oni nisu suštinski dosezali sfere čistog filma nego su delovali polovično, ni kao neki apstraktni modni videi i kao u potpunosti formirani narativni filmovi nego jedan neuspeli čin između čiste vizuelnosti, i veoma vizuelno ekspresivnog narativnog filma, pritom sve to duboko u okvirima nečega što su drugi autori odavno i postigli i apsolvirali i napravili kako treba.

I možda je ovo poslednje i najveći problem novih Refnovih radova, dakle oni ne idu ni na jednu stranu do kraja, a sve što na kraju dobijemo su pokušaji kombinovanja i neuspešnog imitiranja autora kojima su neki zahvati naprosto uspeli.

Refnov film svakako nije direktan omaž bilo čemu kao ono što rade Helene Cattet i Bruno Forzani, ali na kraju šavovi raznih inspiracija postaju preočigledni i to nijedna doza Kennetha Angera ne može da prikrije.

Kad je reč o nesposobnosti da se odmakne od priče i od pokušaja da se bavi pojmovima vizuelnim putem, ovaj film možda i najviše svedoči. On ne samo da je opterećen odnosima među likovima, već je opterećen i dijalozima kroz koje se oni ispoljavaju, sporazumevaju, sukobe itd. Za film koji u toj meri želi da bude ideativan, atmosferičan i vizuelan, HER PRIVATE HELL je nepodnošljivo verbalan, i previše oslonjen zapravo na priču, a ona pak uopšte ne funkcioniše i nije ni približno na nivou koji je potreban.

Otud, kao i svaki istinski promašaj, HER PRIVATE HELL je nedopustivo slab ali i krajnje neupečatljiv film. Svako prenaglašavanje njegovih nedostataka je samo usluga autoru i stvaranje lažnog utiska da je snimio nešto snažno.