Priča

[AnnoniMus]

Zdravo svima! Tek sam se prikljucila ovom sajtu. Trazila sam mesto na kome mogu da objavim neke od svojih radova, da bih videla da li to zaista vredi ili da batalim mastilo.   Pisem vec par godina, ali mislim da ima tu dosta mesta za prepravke. Ovo sto u nastavku moze procitati svako ko ima volju jeste prva od niza prica koje ce kad-tad formirati roman, ali zelim da cujem savete i kritike, kako bih to mogla da ispravim i poboljsam stil pisanja. Unapred vam se zahvaljujem na strpljenju!



,,Gospodine Petroviću, imate li nešto da izjavite?"
,,Gospodine Petroviću...?", zahtevala je odgovor glasom koji je cepao tišinu kao da time čini kakvo svetogrđe. Taj svečani, tragični muk je za klupe prikivao veliku gomilu ljudi iza njega. Znao je da svi gledaju u njega ovog trenutka, osećao je na ledjima i licu njihove optuživačke poglede pune prezira.
,,Gospodine Petroviću, zahtevam da se brzo izjasnite po pitanju koje sam vam postavila. Dakle, imate li nešto da izjavite u vezi odluke suda?". Njoj se žuri. Ona bi da sto pre tresne tim prokletim čekićem, pokupi svoje ništavne papire i izadje kroz ona vrata. Verovatno će odmah otići kući. Tamo je čeka topla kafa, dečica koja će se zaleteti u nju čim čuju vrata, nasmejan muž koji će je pitati kako je bilo na poslu. Ona će mu odgovoriti da je danas svet spasila od još jednog poremećenog manijaka koga je prikucala za električnu stolicu, a on će je zagrliti i reći kako je ona njegova heroina...
,,Gospodine Petroviću, poslednji put vas upozoravam da mi odg..."
,,Nemam šta da izjavim.". Čuo ju je i prvi put. Kako je i mogao da ne čuje taj kreštavi, veštičiji glas koji mu je upravo zapečatio sudbinu. A to lice...iz očiju vrca zlo zadovoljstvo, ako se malo bolje zagleda, vidi strujni mlaz u njihovim dubinama, kada progovori, čuje pucketanje elektriciteta...lice se deformiše, širi i skuplja, koža se cepa, rašiva se po do malopre nevidljivim spojevima, nešto malo i ljigavo izlazi napolje, gleda ga svojim očima bez zenica, one mu probijaju um kao bušilica, užasno oštra burguja, svrdla po glavi.... ,,Dosta!", zamalo je na glas zaurlao, ,,Priberi se, Zorane, zaboga! Ne smeš ponovo da pukneš u sudnici.". Ne bi mu bio prvi put. Sa prošlog ročišta su ga jedva izneli. Mogao se zakleti da mu se jedan od stražara zlokobno nakezio i to je bilo dovoljno da počne da urla i lomi sve oko sebe. Pomogli su mu lekovi koje je tad dobio, kao i nedelju dana samice. Ipak, lekove nije popio jutros. To je bila greška.
Ovog puta ga iz sudnice nisu izvodili, izašao je sam. I ako je pravda došla po svoje i to je bio razlog za slavlje i izlive sve gorčine koja se skupljala predhodnih par meseci, sudnica je i dalje bila obavijena velom ćutanja. Samo ga je ono malo, ljigavo stvorenje u stopu pratilo. I dalje je na sebi osećao sve one poglede kao eksere zakovane svuda po njemu, ali se niko nije ni pomakao. Možda niko nije ni disao. Valjda je to neophodna doza poštovanja za mrtvog čoveka koji hoda. Nije spavao te noći.  Gotovo da se nasmejao na doktorov predlog da proba da se odmori. Pa, za manje od dvanaest sati će zaspati za sva vremena, zašto bi sada na to gubio dragoceno vreme?! Odigrao je još jednu partiju šaha sam sa sobom. Sebi je oduvek bio najteže savladiv protivnik. Kao i svaku pre nje, ovu partiju je izgubio. Nije video svrhu u ispovesti. Cemu? I onako se već sve zna. Njemu oproštaj nije trebao, nije se kajao, jer više nije imao šta da izgubi.
Jutro je došlo prebrzo. Nije mogao da vidi izlazak sunca, ali ga je po prvi put u životu mogao zamisliti, svaku boju koja se preliva preko neba i oblaka, svaku nijansu te nebeske vatre na betonskim zidinama njegovog konačišta. Mogao je da oseti toplotu na koži koja se već navikla na hladnoću i vlagu u ćeliji. Odbio je hranu i ako mu je stomak zavijao. Svi osećaji će prestati da postoje za sat vremena, a on nije želeo sebi da olakšava ni jedan jedini trenutak. Zapravo, bilo mu je čudno da uopšte i oseća nešto. Nikada pre kao sad nije bio svestan svakog otkucaja srca. Mogao je da oseti kako taj mišić kome su otkucaji odbrojani svom snagom gura krv kroz telo, dajući mu neverovatnu snagu, samo zbog toga što je i dalje živ. ,,Ne za dugo.". Nasmešio se dok je stražar iz pojasa vadio lisice, a zaim stao u pola pokreta i vratio ih nazad. ,,Gospodine, možemo li da krenemo?", upitao je pomalo bojažljivo, kao da će svojim glasom poremetiti neki uzvišeni mir tog čoveka koji je ozgledao tako ozareno. I krenuše.
Sedeo je na stolici sa previše kablova. Delovala je kao da je živa. Kao da su ti kablovi ruke koje podrhtavaju od nestrpljenja da ga zagrle i povedu do samih vrata Pakla. Tamo idu ljudi kao on, zar ne? Ponovo je odbio ispovest. Kada se njegov pogled susreo sa pogledom sveštenika, sveštenik je bez reči napustio prostoriju. Zapitao se, šta je on to video u njegovim očima? Ispred sebe je, kroz staklo, mogao videti mnogo ljudi. Porodice ljudi koje je iskasapio kao kanibal. Svi su sklanjali pogled u stranu iz njemu nepoznatog razloga. Zar ne bi uživali gledajući kako umire onaj ko im je oduzeo stub porodice? Ne, očigledno ne bi.Video je novinare, bliceve fotoaparata koji su škljocali, piskarala koja su se trudila da na papir prenesu atmosferu egzekucije. Video je sudiju, sad sa normalnim licem, par važnih ljudi. Nje nije bilo. Preleteo je pogledom još jednom preko svoje publike, ali je nije video ni sad. U zadnjim redovima se stvorila neka gužva, neko se gurao da pridje bliže. Zatvorio je oči i pokušavao da prizove njeno lice. I ako su mu misli letele po glavi kao rojevi pomahnitalih pčela, to lice se pojavilo istog trenutka. Nije mogao da ga zaboravi. Te oči koje su mu oduzimale dah svakog dana, svih 24 godine braka, usne razvučene u blagi osmeh koji je mogao da otopi led u sekundi, koji je topio njega. Kosa je uokvirila to lice kao prelepu sliku skupoceni ram, vlasi kroz koje je voleo da provlači prste i divi se odsjaju svetlosti i mekoći kojom su mu milovale dlanove. Ona je nestala zauvek, onog dana kada je ostao bez posla posle 25 godina rada. Došao je iz kafane kasno i otreznio se tek kada je ona ležala pred njegovim nogama, prebijena. Nije reč progovorio dok se pakovala, nije ni mogao. Samo je gledao u ruke, ne verujući da je mogao to da uradi njoj, svojoj jedinoj, prvoj i poslednjoj ljubavi. Počeo je da urla tek kada je zatvorila vrata za sobom, bez i jednog pogleda. Sin je otišao za njom. Ne ože da podnese život sa razularenom životinjom, rekao je. ,,Ti mi više nisi otac.", rekao je. ,,Ti više nisi čovek." Posle par dana provedenih u praznom stanu i posle dovljno alkohola da se napije veća ruska četa, puklo mi je. Nije više imao razlog da ostane normalan, jer više ništa nije imao. Čak ni život. Tada se osećao mrtvim, koliko se sada, u ovoj stolici oseća živim. Šetajući po kući, u kuhinji je spazio nož. Njime je sekla hleb dok je pravila večeru njemu i njihovom sinu. Njegov sin, njegov ponos, njegova snaga i uteha, onaj koji je izleteo iz njegovog života kao da je potpuni stranac. Zašto je, dodjavola, digao ruku na nju?! Bolje da ju je lično odsekao, polomio, iščupao! Zgrabio je taj nož i počeo da igra svoji paklenu igru, više nije mogao da se prepozna. Lutao je ulicama kao lud, potpuno nesvestan. Na saslušanjima nije mogao da se seti šta im je radio, čak ni kada su mu pokazali slike onoga što je od njegovih žrtava ostalo. Valjda mu je sumanutost potpuno izbrisala sećanje, ne može da se seti ni kako je birao žrtve. Valjda je bilo nasumično, valjda je po pogledu u njihovim očima prepoznavao kome je sudjeno da umre od njegove ruke. Izveštaj kaže da ih je bilo osmoro. Oduzeo je osam života i jedan preko. Taj jedan je njegov, samog je sebe ubio.
Otvorio je oči. Cela slika je bila potpuno ista. Ruke od te stolice na koju su ga smestili su se sad pružale ka njemu. Njene kandze su ga prikovale za drvo. Osetio je žice na sebi. Podigao je pogled i video da svi zadržavaju dah. Samo još malo i sve će nestati. U uglu njegovog vidokruga, ponovo je spazio malog, ljigavog stvora, ponovo se kezio sa svojim očima bez zenica. ,,Hoćeš li me ti povesti?", upitao je to, šta god to bilo. Uplašio se da bi to mogla biti njegova duša, da je to on zapravo. ,,Ne, ideš sam, ja idem za tobom.",,Pa, tako je valjda i najbolje." Niko nije obraćao pažnju na njegove reči. Jedino pravo mu je ostalo-da priča, makar i sam sa sobom, zar ne? Neko je iza njega rekao da je sve spremno.
Prvi udar je došao iznenada. Osetio je kako mi se svaki mišić u telu steže bez njegove volje, pokušavao je da se opusti, ali je sada bio kao zarobljenik u svom telu, nije mogao da se kontroliše. Kaiševi su mu se urezali u kožu. Svaka ćelija je vrištala od bola, vilica mu se stiskala, osetio je u ustima polomljene zube. A onda je prestalo iznenada, kao što je i počelo. Osetio je prste koji mu na vratu napipavaju puls. ,,ovo poremećeno djubre je još živo.". Sada je znao da dolazi i znao je da će biti jače. Znao je da je to zadnji put, njegova zadnja šansa da umre. Sada je dozvolio boli da ga preplavi, mada mu je učinilo da sve manje boli, a da sve više trne. Nije mu život prošao pred očima, nije razmišljao ni o čemu, samo je pustio tim trncima da ga vode, da ga hipnotišu svojom igrom kroz njegovo telo koje više nije osećao kao svoje. Uhvatio je njihove korake i zaigrao sa njima brže, brže, još brže... A onda su stali. Nije osećao ništa, samo umor i poriv da padne u san. Da je mogao da se nasmeje, uradio bi to.
,,Laku noc..."

[judo88]

Kakvo stivo,ja sam inace profesor srpskog jezika,a imam svoju uzdavacku kucu i ovako nesto jos nisam procitao,voleo bih da vidim jos tvojih rukopisa,pa da nasamo popricamo o tvojoj sjajnoj buducnosti

[vimen]

@judo - vi ste prvi profesor srpskog koga sam u zivotu sreo a da ne stavlja razmak posle zareza. Ali, ko zna, mozda je to zashtitni znak vashe izdavachke kuce

@autor - ovo uopshte nije pricha, nego preprichavanje nekog losheg, niskobudzetnog americhkog filma. Radnja je cheesy, kao i gotovo svaka rechenica. Pricha bi trebalo da nudi neki zaplet, neki obrt, neshto shto ce da iznenadi, da kupi publiku. Ja sam tokom chitanja mislio da je taj pristup postupak otupljivanja chula da bih na kraju efektnom zavrshnicom bio pochishcen. Tipovao sam na to stvorenje da ce da odigra neku ulogu. Ali nishta. Preprichavanje do kraja. Dosadno i mrtvo. Iz tvog pisanja se vidi da ne chitash, ili da chitash petparachku literaturu. Dohvati se velikih imena. Chitaj, chitaj, chitaj. Sa te pozicije ce ti ovo shto sad nudish izgledati kao djubre. Ali svaki napisan red je vredan bar kao vezhba.

[scallop]

Eh, Vimen, kad li se pre poturči, kad li čalmu steče? A, profesor srpskog ide u tandemu, kao komplet. Već smo videli to. Ili je lovac na Anonimuse.

[pokojni Steva]

Vimen ga baš dade po 'paint it black'. Autor je očito potpuni početnik, izbor teme neprikladan 'uzrastu', tok misli glavnog lika naivan, sveukupno je dosadno, no se ipak oseća (na momente) da autor 'ume' sa rečenicom. Barem ima potencijala za takvo šta. Veće brljotine sam čitao na Radionici i to od ljudi koji su prošli kakav takav trening.
Vimen je u pravu kad preporučuje čitanje, ali to je samo 'preventiva' (mnogima se ta vakcina i ne primi). Meni ovde najviše smeta nemaštovitost, nema promene ičega...

[pokojni Steva]

... Ako mislimo na isto, Vimen je tipovao na 'stvorenje', ja na 'malo ljigavo stvorenje'. Tu je bila šansa priče.

Pre i posle svega, najvažnija je uvodna 'pozdravna' stavka autora. 'Pišem već dugo ali sigurno se nešto može i menjati' (nije citat ali je blizu) je prilično opasna izjava, prvo - po autora jer odaje nezdravu dozu samopouzdanja, drugo - opet po autora jer će se još neko zakačiti na nju pa će leteti perje. Opet preporučujem Radionicu i čitanje komentara uz priče.

[Stipan]

Hmm napali ste malo preoštro...
Ima tu smisla za pisanje, ne nailazim baš na mnogo propusta, izuzev jednog jedinog, nešto što mi je nedavno rečeno povodom jedne moje priče. Da bi neko koristio ovoliko puta prežvakanu temu to mora biti maestralno izvedeno, ili bi barem trebalo da postoji nit koja odudara od uobučajenih šablona.

Savet autoru/ki : koristiti više maštu. 

Ali nasuprot autoru stil pisanja ovog judo-a mi je odnekud mnoogoo poznat... 

[scallop]

Kad nastupi muntanje, ništa nije preoštro. Priča nije priča, a ako nešto nalaziš u njoj zamisli se. Sve je sklepano iz gledanja filmova.

[дејан]

хм, откуд ово прикачено?

[Stipan]

Pa dobro Scallope, ja i rekoh da treba da koristi maštu, a ne filmove...

Biće mi bolje da ćutim pre no što se svi obruše na mene...

[Boban]

Bolje da ćutiš, pošto je ovo Mušet-Džon provokacija na temu radionice.
Zar je iko pomislio da je ovo stvarna priča napisana onako, a ono ispod nje ozbiljan komentar?
Ljudi, da li su vama mozgovi povađeni ili ih samo ne upotrebljavate?

[pokojni Steva]

E vidiš, ovo je prava insajderska informacija. Nisu valjda sa svojih računara kačili ovo?

[scallop]

Nisu. Boban ponekad ima halucinacije. Ovo je klasično uguravanje nepismenih, sa pratećom podrškom "najboljeg prijatelja".

[дејан]

хоће ли ми неко рећи зашто је овај бесмислени топик закачен/залепљен?

[Boban]

Ne znam kako je došlo do toga. Ispravljeno.

Radmilo, nemam halucinacije, pogledaj pažljivije "profesorov" post.

[Plut]

хоће ли ми неко рећи зашто је овај бесмислени топик закачен/залепљен?

A šta ovo tačno znači?

[Boban]

Plut, opet se mešaš u muške razgovore?

[pokojni Steva]

Bem ti! Treba čitati pažljivije. Vidljivi su i tragovi potpisa. Ili je paranoja zarazna?

[Plut]

Plut, opet se mešaš u muške razgovore?

Al' kad volem.

[AnnoniMus]

Stipane, hvala na savetu, poslusacu ga. To i jeste bio cilj mog objavljivanja ovde- da vidim kritike i eventualne savete. Hvala svima koji su procitali moj "besmisleni topik" i, da, to je stvarna prica, napisana tek onako. Ja sam ocigledno promasila mesto na kome trazim misljenje, jer sam shvatila da se price razmenjuju u svrhu napredovanja i poboljsanja individualnog stila pisanja, jer je pisanje hobi koji je svima zajednicki. Komentari koje sam dobila su, uz duzno postovanje, zaista preostri. Cinjenica je da je sa svojih 19 godina ne mogu da pisem kao jedan Hemingvej ili Dostojevski, ali hvala i na kritikama, ucim iz njih, i ako reakcije vise demotivisu nego motivisu na dalje usavrsavanje.

[mac]

Mislim da AnnoniMus nema veze sa Džonom Rejnoldsom, i to ćemo vrlo lako proveriti. Stay tuned...

[Josephine]

Bolje da ćutiš, pošto je ovo Mušet-Džon provokacija na temu radionice.
Zar je iko pomislio da je ovo stvarna priča napisana onako, a ono ispod nje ozbiljan komentar?
Ljudi, da li su vama mozgovi povađeni ili ih samo ne upotrebljavate?

Nisam čitala priču, nemam vremena.

Ipak, ja ne verujem u tu tezu o sprezi Džon-Mušet. Mislim da se Džon zaleteo. I mislim da je Mušet ta koja ima skrivene motive.

[Tex Murphy]

Kul! Skriveni motivi, teorije zavjere, podmetačine, ogovaranja! Još samo da se začini kojim vampirom! 

[Josephine]

Dušo, nekad su skriveni motivi vrlo jednostavni i vidljivi onima koji gledaju. Te, na neki način, i nisu skriveni, a teorije zavere nema. Sve je kod čoveka jednostavno, ako se posmatra.

[Stipan]

Kul! Skriveni motivi, teorije zavjere, podmetačine, ogovaranja! Još samo da se začini kojim vampirom! 

Pa kad smo već kod vampira ja sam ti u nadovezivanja podmetnuo jednog, a ti se prepao...