Drugi pokušaj :)

[Ambis Monotonis]

Ne treba lako odustajati, zar ne?
Ovo je nešto novo, na žalost, opet nije pisano tako što bih planirao da napišem priču imajući u vidu onoga ko je čita. Ali mislim da je mnogo razumljivija, i da simbolika nije mutna.
Očekujem kritike, hvala unapred 


Za korak iza

"Znam kako se osećaš, ali ne boj se, popivši ovo, više nikada nećeš osetiti slabost ili strah, a nisu li ta dva jedino što nam pogled odvraća od istine? "

   Stajao je s peharom u rukama, drhteći i gledajući u odsjaj bele svetlosti na zlatnoj posudi, na crnoj tečnosti kojom je ona ispunjena. Bio je gluv za masu pred sobom, za sve koji su vikali, upirali prstom, gađali kamenjem. Urlikanje hordi prvo je želeo da može prigušiti, prekrivajući dlanovima lice i ležeći zgrčeno na tlu, a zatim, kada je užas njihovih glasova postao prevelik, prosto je prestao da ih čuje. I mislim, da je tih par sekundi drhtavice sa otrovom trajalo večno.
   Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je on koga posmatram niko drugi do ja sam. U strahu izvan samerljivog, uzdigao sam se nad svojim telom lebdevši negde izvan. Odjednom, našao sam se u savršeno svesnom stanju. Taj trenutak lucidnosti bio je ispunjen njenim rečima – ,,otrov će osloboditi".
Ona je stajala za korak iza, nešto mu šaputala, a masa, niti je videla nju, niti pehar u njegovim rukama. Nikada nisu imali oči kako bi videli takve stvari. A ja, odnosno on, nikada nije imao sluha za njihove urlike. Jer ne znam, niti se mogu setiti zašto se nalazim ovde, pod vešalima gde su svi prsti upereni u mene. I kao da nikada nisam podigao pogled sa tla, savijen krivicom kojoj ne mogu naći uzrok, hodao sam kroz njih pogledom priljubljen za zemlju. A sada odjednom, bio sam iznad sebe samog, nadživeo sopstvenu smrt i pogledom mogao videti više od prstiju osude.   
   Video sam slabost njihovih pogleda prikrivenu iza mržnje i besa, nemoć zaogrnutu snagom koja se pokazuje samo u gomili. A zatim jednog od njih kako prilazi, kako mi navlači omču oko vrata i zateže je. Aplauz odobravanja i usklici oduševljenja grmeli su. Dželat se smejao povlačeći i opuštajući konopac, igrao se mučeći kažnjenika koji se nije ni namjamnje opirao. Nije mogao, jer zapravo, nije ni bio tu.
   Posmatrao sam sve to odozgo, sa teškim teretom krivice, mučeći se mišlju koliko bi samo uživanje mase u ovom trenutku bilo umanjeno kada bi znali, da ja zapravo i nisam dole u svom telu i da ništa od svega ne osećam. Ne igram po pravilima, pomislih, i želeo sam da se mogu vratiti u svoje telo, osetiti patnju i da im vrišteći od bola pružim potrebnu satisfakciju. Kada bih samo mogao...  Jer moja je sudbina, zar ne, upravo ovo, radi ovoga sam došao na svet, a ja sam sve to ovim bekstvom nekako izneverio.
   Nekoliko ljudi uspelo se tada na pozornicu, oborili su kažnjenika udarcima na tlo, i kanapom za vešanje vukli po podu, povremeno gazeći nogama, i šutirajući u krug kao u nekakvom nadmetanju. Bili su srećni. Izrazi njihovih lica, mešavina sreće i besa delovali su tako prikladno. Bio sam ponosan na sebe što sam ih uspeo tako fino zabaviti. No opet, uzalud, ja zapravo nisam ni bio tu.
Tada se odmakoše. Omča je ponovo nameštena ali telo je bilo nesposobno da stoji pa je samo visilo, na sve strane  kvaseći tlo mešavinom blata i krvi. Ona je ponovo došla, i zastala na samo korak iza i ja sam je idalje mogao čuti kako govori - ,,otrov će osloboditi". Prinela je pehar. Bio je to crni otrov nezadovoljene želje, suspregnute mržnje, neuzvraćenih udaraca, njena krv koju je kap po kap iz usana dosipala u ovo posudu. Tamna i gusta, bila je toliko drugačija od moje blede vodene robovske krvi. A njen glas, iako tih i za njih nečujan, bio je prodoran i oštar. Ali nisam je mogao razumeti. Rekla je da je i juče i sutra prodato za mrtvi prah peščanika, za večnost pasivne ukočenosti, ropstvo praznini, da je život odložen za dan koji nikada neće doći. Zar ne možeš videti da sutra nikada neće osvanuti? Da ni slobode ni istine nema dokle god ih tražiš između njih u mreži njihovih pravila? Zar  idalje ne vidiš da smo izdati, kupljeni rečima koje su samo reči?
Gorčina njenih reči slila mi se u grlo. Bilo ju je mučno progutati pored sve ironije koju sam osećao prema stanju u kom se nalazim. Nekako sam naslućivao da je ona sama otrov koji mi nudi. I zaista, ispivši njene reči, više je nisam mogao videti na pozornici, postala je deo mene i konačno sam je mogao razumeti.
Teret krivice i samoosude spao je, omča je iščezla slomljene kosti bile su nanovo spojene. Masa je satajala razočarano. Gledali su ka meni, ali više me nisu mogli videti.
   I odjednom, iz samog praha gubilišta izronila je figura od peska, odlučnim koracima hodajući ka masi. Na čelu joj nije bio utisnut njihov žig, na ramenu nije bilo njihove zastave, oko vrata se nije sijao njihov krst, niti je ičiji pečat ideologije govorio da joj pripada. Ničija mudrost, do sumnja sama. Kamenje je letelo, horde su urlikale, ali ona je ukočeno stajala ne skrećući pogled. Želeli su joj slomiti kičmu jer bolelo ih je njeno uspravno držanje i drska sloboda njenih očiju. Izobraženih lica uvijali su se i cvileli nemoćni da pogledaju u lice razuma. Nisu je mogli ni prepoznati. Nedostatak njihove izbezumljenosti na njenom licu oni su doživljavali kao mrtvilo, prazninu, bezobličnost, i njenu smirenost kao apatiju i uvredu za život koji se najpotpunije i najsmisleni iskazuje upravo kroz njihovo urlanje.
          Reči bi bile suvišne. Ćutala je i zatim iščezla. A u njihovim umovima ostala je neprijatna slika nečega što treba potisnuti i nastaviti kako se naviklo...