Moj roman-prvenac, prva dva poglavlja

[E.T.]

GLAVA PRVA

Perl je bio još dete. Imao je svega deset godina. Jedine njegove osobenosti su bile izražena radoznalost i to da je bio poslednji dečak na planeti. No, Perl nije bio svestan toga. Zabavljao se kako je znao i umeo. Morao je da izmišlja igre jer bio sasvim sam. Grad je bio veliki sa mnogo neistraženih delova koji su čekali da ih Perl otkrije. Retko je dolazio do spoljnog omotača koji je potpuno prekrivao grad jer ga je uvek obuzimalo nelagodno osećanje praznine i nekog nedefinisanog straha pri pogledu na peščane dine sa kojih je vetar raznosio pesak na sve strane. Perl je znao da je njegov grad poslednji na Zemlji i da je sve okolo mrtva planeta. Prosto nije mogao da veruje ocu kada mu je govorio da Zemlja nekada bila vrlo lepa planeta, prepuna života, vode, mora, reka koje su sa hukom tutnjale između svojih obala. Reke su bile prepune riba koje su hvatale ptice ili životinje. Bilo je i mnogo ljudi koji su se zabavljali na obalama ili na planinama. Perl je ponekad imao utisak da mu je otac bio jako tužan kada govori o tome.
Hladno Sunce je polako zalazilo iza horizonta. Njegova bleda svetlost nedovoljna da zagreje planetu slabašno je osvetljavala crvenkasti pesak sa kojim se vetar poigravao kovitlajući ga praveći nove nanose i odnoseći stare. Bio je to poslednji ples oblikovanja prirode.
Perl je bio umoran od igre istraživanja. Sedeo je na klupi od uglačanog metala i zamišljeno gledao u vodoskok na fontani koji je svakog minuta menjao oblik i boju. Zamišljao je kako je to izgledalo ranije. U sebi je nosio neki neobjašnjivi nemir i slutnju iako je živeo je u Grada u kome je vladao apsolutni red. Ali kako je sve to izgledalo ranije, pitao se po ko zna koji put Perl. U takvom razmišljanju ga je zatekao otac.
Perlov otac je bio visok čovek lepo oblikovane muskulature i produhovljenog lica sa kojeg su zračili mir i spokojstvo. Perl se divio njegovoj strpljivosti, briljantnom znanju, kao i spremnosti da uvek da adekvatan odgovor na njegova bezbrojna pitanja.
Otac je ćutke seo pored Perla koji se u tom trenu pokušao da se seti svoje majke koja je umrla kada je imao samo dve godine. Odlazio je nekoliko puta u Večnu kuću gde su bili ostaci umrlih. Majka se, kao i svi poslednji ljudi, nije više mogla materijalizovati a njeni energetski spojevi su bili tako slabi da se više nisu mogli obnavljati. Kada je osetila da je kraj zauzela je svoju kocku i svoj konačni fizički oblik. Perl ju je mogao videti samo na poseban način. Izgledalo je kao da spava. Otkada mu je otac jednom prilikom rekao da će majka zauvek ostati u tom obliku, kao trodimenzionalna slika, Perl je vrlo retko odlazio u Večnu kuću.
Otac je i dalje ćutke sedeo. Perl ga nikada nije prvi nešto pitao. Ostavljao je ocu da započne raazgovor. Svi ovi odnosi su bili deo tradicionalnog uputstva je dobio u najranijoj mladosti.
"Perle, moram sa tobom nešto vrlo ozbiljno da razgovaram."
"Da, oče".
"Ja osećam da je moj kraj vrlo blizu. Već neke periferne spojeve ne mogu da kontrolišem. Počinjem da se maksimalno kontrolišem kako bih zadržao integritet celine. Uskoro ću kao i majka u Večnu kuću. Kad smo kod majke, moram ti reći da ti mi nismo pravi roditelji, otac i majka koji su te stvorili. Naše žene vekovima nemaju sposobnost rađanja.Ti si stvoren na sasvim drugi način. Starešine su ti koji su odlučili kome će te dati i dali su te nama. Porodica je strašno bitna i mi smo te učili da nas nazivaš ocem i majkom. Mislim da smo uspeli u tome, ali došao je trenutak da saznaš istinu. Znam da ćeš shvatiti kako treba. Još nešto. Perle ti si poslednji čovek na planeti. Sav naš narod je izumro. Zbog čega, ne znam. Mislim da je evolucija na Zemlji došla do kraja. Ima indicija da je moguć i drugačiji ishod ali da bi se to i dokazalo moraš rešiti Veliku tajnu. Ne da moraš, nego možeš. Ona je sakrivena u dubinama Centralne memorije. " Perl je bio malo zbunjen saznanjima i očevom ozbiljnošću, ali je brzo vratio svoj mir. Samo je pažljivo slušao:
"Kakvu Veliku tajnu, oče?"
"Veliku, najveću od kada postoji čovek. Moram ti pre toga objasniti mnogo stvari kojih do sada nisi bio svestan, a i nisi ih ni mogao znati. Nas dvojica smo poslednji ljudi na Zemlji, ali energetski ljudi. Naša osnovna egzistencija ne zavisi od fizičkog oblika već od energetskog u kome smo najčešće. Fizičko telo je samo pradavna navika ali potrebna koja se genima prenosila sa generacije na generaciju. Mi smo poslednji stadijum u evoluciji čoveka.Vrlo dugo čovek je mogao da egzistira samo u fizičkom obliku i nije mogao da pređe u energetski oblik. To je konačno uspelo čoveku pre milion godina. Kako je došlo do toga to nismo nikada saznali. Prosto je čovek izašao iz ljušture svog fizičkog tela i postao čista energija, koja je bila daleko sposobnija i prestavljala je kvalitetivan i kvantitativan skok u evoluciji. Mi možemo egzistirati i kao fizička bića ali iz sasvim određenih razloga. Problemi telesnog su sasvim drugačiji od problema duhovnog. Ali ne zaboravi da jedno dopunjuje drugo. U to ćeš se jednom i uveriti.
Dalje. Opet se dešaju stvari koje nismo uspeli da objasnimo. Naši preci su živeli po nekoliko desetina hiljada godina.Vremenom se taj period smanjivao. Ja živim tek deset hiljada godina i shvatam da je to kraj. Tako je bilo i sa mojim precima. Natalitet se smanjivao da si na kraju ti ostao jedino dete. Naši naučnici su mnogo godina proveli pokušavajući da shvate zašto se to dešava, ali razlog nije pronađen. Možda je i neka ranija generacija pokušavala da sve ovo reši, ali je degeneracija bila brža. Sposobnost za kreativnost se rapidno smanjivala.Vremenom naši bliski preci nisu mogli da sastave ni da reše najobičnije probleme. Verovatno u Centalnoj memoriji postoje svi potrebni podaci da bi se znalo zbog čega smo došli dovde i zašto izumiremo. Ja sam analizirao tvoje energetske potencijale i mogu ti reći da sam zapanjen tvojim kapacitetima. Nisam mogao da nađem podatke da je neko imao takve potencijale. Nadam se da ćeš ti biti u stanju da sakupiš sve potrebne informacije i nađeš rešenje Velike tajne. Nažalost moraćeš sve potpuno sam. Imaćeš dovoljno vremena jer ćeš sigurno znatno duže živeti nego ja. "
"Oče, pominjao si često Centralnu memoriju. Šta je to?"
"Odvešću te tamo. To je moj poslednji zadatak. Tamo ću ti pokazati neke stvari koje će ti biti neophodne. "
Otac je zaćutao i zagledao se negde u daljinu. Pogled mu je lutao gradom, po tom savršenstvu mnogih generacija, po ogromnoj kupoli koja ga je prekrivala i blještala crvenkastim sjajem od prašine. Tamo napolju duvao je hladan vetar dok je unutra bili toplo i ugodno. Znao je da sve ovo poslednji put vidi. Nije osećao ni tugu ni žalost. Osećao se praznim pred neumitnim što je dolazilo. Sve ove vekove je očekivao ovaj trenutak. Održavalo ga je saznanje da ima Perla i da mu je neophodan kako bi ga uputio ka rešavanju Velike tajne. Nije to bilo pitanje opstanka Perla već cele ljudske rase.
"Hajdemo Perle.Vodim te do Centralne memorije. Vreme je da je upoznaš. "
Perl je ćutke krenuo za ocem. Osećao je da je ovo jedan od najvažnijih trenutaka u njegovom životu. Lagano su koračali stazom koja je vodila do trga ispred velike građevine dostojanstvenih linija. Perl nikada nije bio u ovoj građevini. Instiktivno se sklanjao od nje. Sada je video da je bio u pravu. Tu su se krile mnoge tajne koje njemu kao dečaku nisu bile dostupne jer ih ne bi shvatio. Otac je ćutke prolazio kroz ogromni hol koji je svetlucao diskretnom svetlošću.
Perl je radoznalo gledao na sve strane. Nije bio zadivljen lepotom kipova ni magičnim svetlucanjem nekih čudnih mašina. Nalazio se prvi put na jednom važnom mestu i pokušavao da zapamti što više detalja. Došli su do jednog cilindra koji je imao dva metra u prečniku a najmanje četiri u visinu, kada je otac zastao. Cilidar je lebdeo u vazduhu. Na vrhu je bila neka diskretna svetlost ali dovoljna da osvetli prostor oko sebe.
Otac je stao pored cilindra i pogledao u svetlost na vrhu. Perl je osetio kako se otac koncentriše. Cilidar je počeo da se spušta. Kada je došao u nivo poda, pojavio se otvor koji nije ranije video. Jasno je bilo da je otac spustio cilindar u koji je mirno ušao i pozvao Perla "Hajdemo, silazimo do Centralne memorije."
"Kako si spustio cilindar?
"Prosto poželiš. Videćeš. Naše energetsko telo ima sasvim lepe sposobnosti. Ovo je, inače, jedini način da se spusti cilindar. To jedini put do Centralne memorije. "
Vrata su se neprimetno zatvorila i cilidar je bezšumno krenuo naniže. Bio je providnih zidova, a Perl je zbunjeno gledao u hodnike, galerije, na ničiju zemlju koja je razdvajala neke podzemne prostore nalik naseobinama koje su promicale nekad bledo osvetljene, nekad u mraku. Izgledale su kao nemi svedoci stotina generacija koje su se ukopavale sve dublje bežeći od nečega ili nekoga, ostavljajući za sobom samo svoju genijalnost i beznadežnost.
"Kroz šta mi to prolazimo,oče?
"Kroz galerije predaka, mirno odgovori otac".
"Čemu su služile?"
"Radoznao si? To je dobro. Ima vremena, sve ćeš saznati. Zbog toga te vodim Centralnoj memoriji. Od nje ćeš sve naučiti. Ne mogu ti ovako objašnjavati stvari koje su vrlo značajne za tebe."
Konačno je cilidar stao. Kada su izašli Perl je morao da zatvori oči zbog iznenadnog i intenzivnog bljeska svetlosti. U sredini ogromne dvorane pulsirala je ogromna energetska lopta. Neprekidno je menjala boje od svetlo bele, žute, narandžaste do svetlo crvene. Boje su se smenjivale u nepravilnim ritmovima da Perl pomisli da je to nešto živo.
"Ovo je Centralna memorija. Ovde je svo znanje naših predaka. Ona nije samo običan registrator podataka. Ona je sposobna za stvaranje novih, svojih engrama. Samo postoji problem. Ona samo na prava pitanja daje prave odgovore. Neće ti nikada sama dati objašnjenje na pitanje koje te zanima. Recimo ti je pitaš šta je to Velika tajna. Neće ti odgovoriti. Zašto je sve to tako teško je reći.Verovatno su naši preci, koji su je stvorili, imali razloga za to. Moraš imati određene činjenice iz čijeg logičkog niza možeš dobiti celinu. Do činjenica moraš sam doći. Idemo dalje. Centralna memorija se nalazi u krugu podeljenom na odsečke. Svako od nas je imao svoje mesto odakle se pripajao za Centralnu memoriju. Evo pogledaj kako".
Otac pređe u energetski oblik.
"Ovo je važno. Moraš uvek da budeš u energetskom obliku da bi ostvario kontakt sa njom."
Otac pređe na najširi deo odsečka. Polje ispod njega zasvetli. Kako se polje približavalo centru, tako su se boje menjale. U tački gde se polje završavalo, bila je svetlo crvena boja.
" Ovako se ostvaruje kontakt. Ispruži jedan krak svoje energije i prisloni je na Centralnu memoriju. To je ceo postupak. Ovako."
Iz očevog energetskog tela se polako izdvajala traka koja se samo stopi sa energetskom loptom. Perl je imao utisak da očev energetski nivo raste. Kontakt nije dugo trajao. Otac se odvoji i sada je lebdeo pored Perla.
"Pređi u energetski oblik. Video si kako sam se spojio sa Centralnom memorijom. Tako ćeš i ti uvek raditi. Sva dalja objašnjenja dobijaćeš od nje. Sve što te bude interesovalo pitaćeš nju. Nažalost, samo sa njom ćeš i moći da komuniciraš, jer ja osećam da su mi ovo poslednji trenuci. Moram odmah do Večne kuće. Na kraju, moraš ispuniti ne samo očev zavet, nego i zavet predaka. Moraš rešiti Veliku tajnu. Pronađi zašto smo morali uzumreti. To je i životno pitanje za tebe."
"Misliš li oče da ovde leži odgovor? "
"Sigurno Perle. Tajna je odgovor, ali dosta kompleksan. Sastoji se iz bezbroj odgovora. Moraš rešiti mnoge manje tajne, da bi saznao najveću. Mene i moju generaciju je prosto prestalo da zanima sve to. Možda su se neki ljudi i interesovali za pojedine aspekte Tajne. No sve je to bilo sporadično, nepovezano i celina se nikada nije dobila. Ljudi sa godinama ili iz nekih drugih razloga otupe, počnu da se interesuju samo za najjednostavnije i najbanalnije probleme, vezane ponekad za puku sopstvenu egzistenciju. Viši ciljevi prestaju da budu ciljevi. Većina je tako mislila da je u nauci sve pronađeno, da je pitanje kolektivne egzistencije rešeno, da svemir nije više izazov jer je dobar njegov deo bio ispitan, a za dalja ispitivanja nije bilo više podstreka. Mnogi ljudi su i otišli na udaljene planete. Nisu se više vraćali tako da ne znamo šta su na dalje radili. Saznaćeš o tome u Centralnoj memoriji ili u nekoj od četiri galerije, koliko ih ima. Moraćeš da saznaš zašto su se ljudi skrivali pod Zemljom, praveći sve dublje i dublje horizonte da bi konačno došli do centra Zemlje, gde se i mi sada nalazimo. Ovde su iz nekih razloga sakrili sva svoja znanja. Od koga? Zašto? Sve su to male tajne na koje ćeš morati da nađeš odgovore.Možda ćeš morati da odeš u prošlost."
"Kako da odem u prošlost?"
"Da Perle, poželjno je i verovatno potrebno. Postoji način i ljudi mogu da putuju u prošlost i budućnost. Sve ćeš to saznati, imaš za to dosta vremena i kao što vidiš dosta posla. Ja nisam imao snage za sve to. Ovo ti govorim da ne bi suviše lutao i da ti orijentaciono pokažem neke od mogućih puteva. Vremenom ćeš, bar se nadam, ako budeš istrajan i uporan naći i onaj put ka Velikoj tajni, koja je samo rezultanta svih ovih i drugih, meni nepoznatih puteva koje ćeš otkriti. Imaćeš na raspolaganju sva dostignuća hiljada generacija. Znanje ti neće biti nedostupno, imaćeš ga i sam. Tvoje biće takvo kakvo je ima ogromne mogućnosti, koje ćeš tek otkriti kada sazreš i odrasteš. Sposobno je da se dematerijalizuje i opet materijalizuje, ne samo u raniji oblik, već u oblik koji zamisliš ili ti je potreban. Moći ćeš da menjaš i delove okoline, na način da ćeš ih menjati svesno i namenski im menjati energetsku strukturu i dobijati oblik koji ti je potreban. Perle, da li sam bio dovoljno jasan šta se očekuje od tebe i kakvi su tvoji zadaci?".
"Uglavnom, oče".
"Ja odlazim. Ne mogu više. Odlazim srećan i da znaš da se ponosim tobom."
Otac je istog trenutka nestao. To Perla nije mnogo iznenadilo. Navikao je na ovakve odlaske, samo što je sada otac odlazio zauvek.
Perl je ostao sam. Njegovo sićušno energetsko telo svetlucalo je pored cilindra koji ga je i doveo u ovaj svet. Pustio je misli da se pojavljuju u njegovoj svesti po nekontrolisanom redu ili po hijerarhiji emocionalnih naboja. Mislio je o svom ocu koga više neće videti, o velikoj tajni, bljesku zaštitne kupole iznad Grada...

GLAVA DRUGA

Ana je volela žubor vode, šuštanje lišća, mir koji se širio planinom. Mirisala je planinske cvetove, nežno ih dodirivala, milovala i koračala dalje. Proplanak je bio prekriven belom radom i crvenim bulkama. Poljem se širio opojni miris, koji je Ana udisala punim plućima. Taj proplanak je najviše volela. Bio je nekako sakriven, okružen stoletnim hrastovima, koji su moćno izgledali sa svojim velikim stablima i gorostasnim krošnjama. U tim krošnjama sakrivala su se jata šumskih ptica, veverice koje je Ana ponekad viđala kako sa grane na granu skaču i igraju se. Proplanak je izgledao kao cvetni ćilim satkan vilinskim rukama. Ana je mogla satima da sedi naslonjena na stablo moćnog hrasta pogleda uprtog u lepotu proplanka. Ovde je bila savršeno mirna i srećna.
Ana je sve češće u poslednje vreme dolazila ovde i smirivala se. Osećala je često u sebi neku uznemirenost koju nije mogla da objasni. Počinjala je negde u trbuhu i širila se celim telom, tako da je često osećala da gori. Taj plamen je dolazio kao talas, čas jače čas slabije, ali ga je uvek osećala kao nešto neprijatno. U glavi joj je šumelo nešto kao lišće, kao cvrkut ptica, kao rumor talasa mora, ili je pak osećala neprirodnu prazninu kao da nije imala misli.
Van tih stanja je bila smirena, ponekad vrlo vesela, brbljiva. Letela je kao leptir. Nije mogla da bude na jednom mestu. Stanja su se smenjivala, a da Ana nije mogla da pronađe uzrok tih promena.
Kada su počinjala zujanja u ušima, Ana je molila oca da je iz grada dovede u kolibu na kraju sveta, kako je on to često govorio. Otac je, kad god je to bilo moguće, izlazio Ani u susret. Na brzinu su se spremali, sedali u kola i posle stotinak kilometara asfaltnog puta, skretali na planinski. On se posle desetak kilometara počinjao da uvlači medju stoletne hrastove vijugajući između njih. Čas se spuštao blagom kotlinom, čas se peo na blagu uzvišicu, da bi ponovo nestao ispod krošnji hrastova. Na kraju put se spuštao, ulazio u kotlinu, malo se pružao obalom planinske reke i završavao pred kolibom. Ona se nije mogla videti ni sa koje strane, izuzev kada se priđe sa puta. Bila je sakrivena između tri ogromna hrasta, čije su grane bile tik iznad krova i gubile se negde u visini. Kad bi prestala buka motora kotlinom se širio mir, koji je samo narušavao žubor reke. čas se pojačavajući, čas se smanjujući nošen vetrom kroz kotlinu.
Skoro sve vikende Ana i njen otac, Danijel, su provodili u kolibi. Od smrti Anine majke nalazili su ovde svoj mir.
Ana je uglavnom provodila svoje vreme šetajući šumom. Danijel je, naravno, uglavnom pecao.
Tako je bilo i ovog puta. Danijel je rano otišao na pecanje, jer se u to doba pastrmka najbolje pecala. Ana je šetala u blizini kolibe. Odjednom je osetila uznemirenost na način koji ranije nije doživljavala. Osetila je očev strah i njegov krik. Potrčala je iz sve snage obalom. Njegov strah je osećala kao svoj. Trčala je i osećala ga sve jače i jače. Kroz grane je videla oca kako pokušava da pređe sa kamena na kamen, tamo gde je reka bila najbrža. Ispod velikog kamena na sredini reke bio je ogroman vir, tamnozelen i zapenušao od zahuktale planinske vode. Otac je pokušavao da pređe na njega kako bi imao bolji položaj za ribolov. Odjednom se okliznuo i pao u vodu. Ana je samo čula njegov krik koji je odjeknuo kanjonom. Ispustio je štap za pecanje iz ruku i počeo da tone. Ana je u poslednjem trenutku došla do oca i uhvatila ga za ruku. Bila je uplašena, očajna i grčevito je prstima stiskala očevu šaku. Ni sama nije znala odkud joj ta snaga, ali je nekako uspela da dođe do kritičnog mesta uhvati očevu šaku i da ga zadrži na površini. Sve je trajalo nekoliko trenutaka pre nego što je Ana osetila očeve prste kako je grčevito stežu. Počeo je da dolazi sebi. Kada je otvorio oči video je samo krupne, plave, uplakane Anine oči, raširene od užasa i suze koje su lile niz njene obraze. Ona je očajnički, poslednjim atomima snage pomagala ocu koji se polako izvlačio iz neugodnog položaja. Konačno se uz Aninu pomoć dokopao bezbednog plićaka. Duboko je disao pokušavajući da dođe do vazduha. Ana je sedela pored njega i tiho jecala. Bila je uplašena i iscrpljena. Kada je osetila očevu ruku na licu znala je da je opasnost prošla.
"Ana, sunce moje, nemoj da plačeš. Sada mi je sasvim dobro."
"Tata, da li te boli glava?"
"Ne, malo mi se samo vrti u glavi. Ova će me hladna voda povratiti. "
Ana se lagano smirivala. Neko pulsiranje koje je snažno osećala u svom telu, nalik džinovskim talasima koji se lome o hridi, postajalo je sve laganije i tiše. Na kraju ga više nije osećala.
Otac ustade, zagrli Anu i pođoše prema kolibi. Bili su umorni i iscrpljeni, prozebli od planinske vode. Jedva su čekali da dođu do kolibe i presvuku se.
Ana je imala samo deset godina i kad god se sećala tog događaja nije bila sigurna da se sve to zaista tako dogodilo. Taj događaj je bio značajan što je od tada, ustvari sve počelo.
Kasnije pored kamina dok je vatra veselo pucketala, Danijel je punio svoju omiljenu lulu dok su mu se po licu poigravale senke vatre. Ana ga je gledala i bila sretna.
"Ana, kako si me spasila? Nešto mi tu nije jasno. Ja sam bio daleko od kolibe i ti nisi mogla nikako da me vidiš."
"Ne znam tata. Brala sam cveće, kada sam odjednom osetila strah koji me je obuzeo. Onda sam nekako u sebi čula tvoj krik, osetila strah... Ne mogu ti to tačno opisati. Znala sam da si u opasnosti, ili da ćeš biti, ne znam tačno. Prosto sam morala da dotrčim do tebe. Kada sam bila sasvim blizu, zvala sam te ali nisi me čuo, valjda od vode.Videla sam kako pokušavaš da pređeš s kamena na kamen. Bila sam sasvim blizu kada si se okliznuo i udario glavom u kamen. Nekako sam uspela da te zadržim da ne potoneš. Eto to je sve. "
"Ne, nije to sve Ana. Odmah sam znao da tu ima nečeg čudnog. Ti si osetila, odnosno znala, šta će se dogoditi. Ti si osetila moj strah, pre nego što sam i bio u opasnosti. Ti si doživela događaj pre nego što se desio. Zahvaljujući tome ti si dotrčala i bila prisutna kada sam pao. Ti si na neki način doživela budućnost. Razumeš Ana?"
"Ne, ne razumem..."
"Znaš, sine, čovek je oduvek voleo da sazna svoju budućnost, kako bi na vreme saznao šta će mu se dogoditi. Tada bi prema tome mogao da ispravi svoje postupke ili uradi nešto drugačije. Razumeš? "
"Pokušavam tata, ali mi nije baš najjasnije. "
"Oprosti Anice, suviše zahtevam od tebe, ti si još uvek mala. Ima vremena,objasniću kada budeš odrasla. "
Danijel je nežno privukao Anu sebi i zagrlio je. Ona je osetila toplinu i sigurnost u zagrljaju oca. Nežno je naslonila glavu na očeve grudi i polako zaspala. Danijel je taman hteo nešto da pita, kada vide da Ana spava dubokim snom. Polako je podiže u naručje i odnese u krevet.
Već je bila pala noć. Danijel ostade pored otvorenog prozora. Čuo se samo žubor rečice, šum gorostasnih hrastova i neprekidne pesme zrikavaca. Visoko iznad uzdisala se planina, tamna, velika, naizgled večita. Iznad nje su treperile zvezde, a ogroman, pun mesec, osvetljavao je planinske proplanke, plešuću sa senkama stoletnih hrastova.
Danijel je voleo taj prizor. Bio je to jedan od onih bezvremenskih trenutaka, koji su se neizmenjeni ponavljali stotinama godina. Trenuci u kojima se slivaju trenut i večnost.
Danijel se vratio stvarnosti koja ga je uznemiravala. Još jednom je pogledao zaspalu Anu i stepenicama se spustio u dnevnu sobu. Počeo je da traži knjigu koju je doneo. Želeo je tada da je pročita.
Danijel je bio psiholog. Uže interesovanje mu je bila klinička psihologija. Iz prakse, a i teoretski je znao, da postoje ljudi čija se doživljavanja ne mogu objasniti zakonima zvanične nauke. Postojali su fenomeni koji su nazivani prekognitivnim, parapsihološkim i ekstrasenzorijalnim sposobnostima. Za njih je saznao iz knjiga i od ljudi koji su ih prepričavali sa nelagodnošću i strahom od preživljenog i zebnjom da bi mogli biti ismejani.
Seti se jednog kolege sa kojim je pričao o ovakvim fenomenima. On mu je pričao da i sam doživljava ponekad nešto što više i ne pokušava da objasni, ali da nikada ne negira upozorenja koja tom prilikom dobija. Naime, već mu se nekoliko puta dešavalo da kada hoće svojim kolima da krene na put da oseti neku nelagodnost, neko neprijatno osećanje napetosti. Prvi put takvo upozorenje nije shvatio i doživeo je udes. Kasnije, kada je imao slična upozorenja i kad god ih nije poslušao doživljavao bi neprijatnosti.
Bilo je dosta sličnih primera o kojima je Danijel ili čitao ili lično čuo ali objašnjenja nije imao. Bilo je tu nečega što je trebalo shvatiti ali mu valjda tradicionalni način mišljenja i poimanja stvari nije dozvoljavao da pođe novim, neispitanim putevima. Zatvori knjigu i pogleda naslov:"Prekognicija stvarnost ili mašta." Napisao je njegov kolega sa fakulteta sa kojim se viđao uglavnom na kongresima. Nekoliko puta je sa njim razgovarao ali su diskusije bile kratke i burne. Razlikovali su se u mišljenju. Danijel je za njega mislio da je pomalo čudak, da odlazi u misticizam i da su mu objašnjenja suviše apstraktna.
Ugasio je stonu lampu i zagledao se u vatru u kaminu. Dogorevalo je poslednje drvo. U sobi su se igrale senke preplićući se i skakutajući sa slika na zidu do prozora da bi se skrile iza velike naslonjače. Danijel je razmišljao o današnjem događaju i osećao da se nešto dešava. Nešto što je bilo van njegovog racia čime se inače ponosio.
Danijel je taman hteo da pođe na spavanje kad u susednoj naslonjači vide Anu kako sedi. Bila je nekako nestvarna i prozračna.
"Ana, šta radiš ovde?"
Ana nije odgovorila. Kao da nije bila svesna njegovog prisustva. Sedela je u naslonjači podavivši jednu nogu ispod sebe. Glavu je naslonila na svoj dlan i netremice gledala u vatru.
"Ana kad si došla, nisam ni primetio? Hajde u krevet!"
Ana je ćutala. Danijel ustade i tog trenutka Ana nestade. Zaprepašćeno je pogledao u naslonjaču i počeo da trlja oči. Bio je siguran da je Ana do pre nekoliko trenutaka sedela tu u naslonjači. Čak je mogao da se seti pojedinih detalja.
"Bože, mora da sam zaspao i počeo da sanjam. Sigurno nisam zaspao. Samo što sam zatvorio knjigu i razmišljao o svom kolegi, autoru knjige. Ne, ne sigurno nisam spavao. Ana je stvarno bila ovde do pre nekoliko trenutaka. "
Danijel je ostavio knjigu i popeo se stepenicama u Aninu sobu. Nagnuo se nad krevet i video Anu u istom položaju u kakvom je ostavio. Spavala je. Nije se ni pokrenula.
Danijel po navici popravi pokrivač oko Ane i zbunjeno vrteći glavom siđe dole. Sa Anom se nešto dešavalo što nije umeo da objasni. Prvo, onaj događaj u toku dana, kada je predvidela njegov pad, a sada ova pojava levitacije tela. Odlučio je da o ovome porazgovara sa svojim kolegom, autorom knjige koju je malopre čitao. Još uvek pod utiskom događaja, Danijel je zaspao. Sanjao je more. Velike ogromne talase kako se razbijaju o obalu. Kapi vode i gromuljice morske pene su se rasprskavale i stvarale neki poluprozračan oblak na samoj obali. U tom oblaku video je Anu. U početku je nekako ozbiljno gledala u njega, mahnula rukom i počela da nestaje. Kao da su je one kapi rastvarale postajala je deo oblaka koji je počeo da se diže i na kraju nestaje negde visoko u nebeskom plavetnilu. Imao je osećanje kao da je više neće videti.
Posle je sanjao samo obalu mora i talase koji se igraju, šetajući se čas napred čas nazad u nekoj beskonačno ponavljajućoj priči vode, zemlje i vazduha.
Danijel se probudi sa prvim jutarnjim zracima Sunca. Ustao je, uzeo štap za pecanje i kao bezbroj puta do tada pošao da upeca koju pastrmku. Nije mislio ni na san, ni na jučerašnji događaj. Imao je sreće. Posle nekoliko bacanja veštačke mušice osetio je trzaj. Veliki kapitalni primer pastrmke iskočio je iz vode besomučno pokušavajući da se otkači od udice. Čekrk se zviždeći okretao odmotavajući najlon. Danijel uvežbanim pokretima popusti malo najlon da izbegne kidanje pri prvom, uvek, najačem udarcu pastrmke, i posle nekoliko minuta poče da privlači već umornu ribu.Video je njeno veliko leđno peraje kako seče vodu prema njemu trzajući se levo i desno. No borba je bila uzaludna. Danijel uze meredov i polako podmetnu ispod pastrmke mrežu. Kada ga je podigao unutra je bio prekrasan primerak pastrmke potočare. Crvene pege po telu su blještale pokrivene ostacima vode. Patrmka je otvorila usta i škrge. Repom je uzaludno udarala po mreži koja se samo uvijala. Uzbuđen Danijel otkači udicu, spakova štap i uvežbanim pokretima očisti ribu. Zviždeći pođe prema kolibi.
Anu je budio miris pržene ribe. Znao je to Danijel. Upalio je plinski štednjak, uzeo iz ostave specijalni tiganj za ribu, nalio dosta ulja i počeo da je prži. Zapahnuo ga miris pržene ribe koji je obožavao. Čekao je da miris otplovi i do Aninog kreveta. Uskoro je čuo škripu drvenih stepenika. Smešeći se pogledao je Anu, koja je još bunovna trljala oči.
"Tata, što to divno miriše! Sva se topim od blaženstva. A kada si je upecao? Joj, koliko je velika! ."
Ana je cvrkutala kao ptica. Pričala je i pričala po običaju. Odmah je počela da postavlja sto, donela tanjire i pribor za jelo. Sva je bila ozarena.
Danijel se samo bez reči smešio i slušao je. Pazio je da riba porumeni, jer sve je moralo da bude po Aninom i njegovom ukusu. S vremena na vreme je pogledao Anu ispod oka. Ništa neobično nije primećivao. Kao i uvek bila je vesela, pričala je, bila stalno u pokretu. Dolazila bi samo povremeno do njega i popevši se na prste poljubila bi ga. Kada je video da je riba ispržena, Danijel odnese tiganj na sto. Širio se opojni miris pastrmke. Uze komad i stavi ga Ani u tanjir. Ana se oblizivala i odmah navalila na jelo, vešto odvajajući meso od kostiju. Jela je sa uživanjem.
" Ana, kako si spavala noćas? " Gledao ju je ispod oka.
" Dobro, sasvim dobro. "
" Jesi li sanjala nešto? "
"Jesam. Sanjala sam tebe. Sanjala sam kako sediš u naslonjači pored kamina i čitaš neku knjigu. Posle si zatvorio knjigu i nešto duže gledao naslov. Zagledan u kamin dugo si razmišljao. Eto tako sam te sanjala. "
Danijel se uznemiri. Uze lulu u ruke i zagleda se u Anu.
"Šta ti je tata, zašto me tako gledaš? " pomalo uplašeno upita Ana.
"Ana, noćas sam te video kako sediš u naslonjači preko puta mene. To što si sanjala, ustvari nije bio san. Na neki način ti si istovremeno bila u naslonjači i spavala u svom krevetu. Kako, ne znam. Samo znam da sam te lepo video. Nekako si čudno izgledala, prozračno, vazdušasto, skoro providno. Nešto se dešava s tobom, što ja ne umem da objasnim. Mislim da su kod tebe počele da se ispoljavaju neke sposobnosti, možda promene, ali kakve i zbog čega, ne znam? "
Ana je zbunjeno posmatrala oca. I ona je osećala da se nešto dešava sa njom. Pokupila je posuđe i odnela da ga opere.
Danijel je odlučio da idu kući. Obično su išli po podne ali je ova situacija sa Anom zahtevala hitno razjašnjenje. Danijel je odlučio da je što pre odvede profesoru, specijalisti za ovakva stanja, čiju je knjigu sinoć čitao.
Počeo je bez reči da se pakuje.Ana mu je ćutke pomagala. Odneli su stvari u kola. Stari ford skliznu lagano na planinski put da bi posle kraćeg vemena izbio na asfaltni.
Ana je ćutala i mirno gledala ispred sebe. Danijel je vozio skoro bez pokreta.
Odjednom Ana oseti uznemirenost. Oseti strah. Levom rukom grčevito stegnu oca za mišicu ruke.
"Stani tata, stani odmah! "
Danijel iznenađen Aninom reakcijom poče da koči. Čim je stao čuo se oštar prasak. Danijel izađe iz kola. Prednja leva guma bila je rascvetana od eksplozije.
Pogleda Anu kroz prednje staklo kola. Sedela je sa zatvorenim očima u nekom grču, sa stisnutim usnama i stegnutim pesnicama.
Danijel otvori vrata i nežno je poljubi u kosu. Ona tek tada otvori oči. Oseti smirenost koja je naglo došla kao i malo pre ona uznemirenost.
"Ana, opet si nas spasila. Da nije bilo tog tvog predosećaja, ko zna šta bi se dogodilo. Šta si osetila? "
"Ne znam tata. Kao i juče osetila sam da me prvo nešto steže u želucu. Onda sam osetila strah. Pred očima mi je bila puknuta guma na kolima i nekako sam znala da će nam se to desiti. Čim si stao strah je pre prestao. Eto to je sve. "
Danijel je pomilovao Anu po glavi i otišao da zameni točak.

[Meho Krljic]

A...uh. Ti u prva dva pasusa napraviš otprilike sve greške koje bi pisac početnik morao da napravi... Redundantne informacije (prva rečenica i druga rečenica su suvišne i moglo se početi od treće: Jedina Perlova osobenost, pored izražene radoznalosti bila je ta da je poslednji dečak na planeti); nagomilavanje reči (peščane dine sa kojih vetar raznosi pesak); prepričavanje umesto pokazivanja (U sebi je nosio neki neobjašnjivi nemir i slutnju iako je živeo je u Grada u kome je vladao apsolutni red); gramatika (sa kojim se vetar poigravao kovitlajući ga praveći nove nanose i odnoseći stare) itd. Je li ovo roman za decu? Ako jeste, pretostavljam da pojednostavljen stil ima rezona, ali treba dosta da se poradi na ovome što pominjem... Nadam se da je neko odmakao dalje od dva pasusa i da će ti dati supstancijalnije komentare, ja sam previše lenj.

[Džek]

Mehaga, slažem se sa tvojim postom, al' moram da dodam da je autor ukrao (svesno ili ne) početnu ideju iz nekog romana, priče. I to nekog ino velikana sf proze.

Davno sam čitao to, ne mogu da se setim, Dijaspar i Lis? Ne, nešto slično... Elem, priča nije orginalna i to stoji.