Nemoć

[Boban]

Ja bih ovo napisao sasvim drugačije, ali to sam samo ja, naravno... prvo lice, iz muškarca, kreneš provo da opišeš taj grozni dan, tmurno, kišurinu, blato, telo devojke koje se kreće ispred njega i koje, uprkos svemu budi razne misli, zatim uvedeš zvuke šljapkanja, tišine, udaljeni poj vračeva, sve vodiš u tom tonu, kroz glavu tipa, razmišljanje i šta on vidi, čuje, oseća, želi, umišlja, ako kasnije hoćeš da beži odatle, ovo mu je sjajan trenutak da mu se takve misli jave i razrade, da dok se događa čin žrtvovanja on mislima leluja daleko, skoncentrisan da se ne oda jer ako posumnjaju u njega, on će biti sledeći na nožu, da nam daš celu tu atmosferu, da nas uvučeš unutra, u beznađe i bezizlaz, da postane opipljiva ta nemoć, nepregledna reka ljudi na sve strane, vračevi, oružje, jednostavno nema izlaza, ali da opišeš to, da i čitalac naprosto doživi beznađe, a ne da mi propovedeš da tako jeste.
Ja bi to tako uradio, stvorio teskobu, jad i čemer... ali to sam samo ja. Nije ovo jedini način, možda ti budeš inovator u EF književnosti i nametneš svoj pristup, možda generacije koje nadolaze jednostavno neće želeti da čitaju nas starce i naše baljezganje.
pade mi na pamet Meša Selimović, za mnoge realno slabiji pisac od Andrića, ali ipak majstor da opiše beznađe i bezizlaz u ratnom vihoru; uzmi npr. Tvrđavu, pročitaj kako tamo razmišlja osoba u sličnoj situaciji kao tvoj junak, da vidiš kakav je to hod po mukama... mada, i Meša je starac, pri tom još i mrtav, lakše je čitati Teri Bruksa, ali Meša je mnogo bolji EF pisac i od Bruksa i od Tolkina, samo što njegov EF nema patuljke i vilenjake i čarobnjake, ali ima sve drugo...

[scallop]

   

[Суба]

Ja bih ovo napisao sasvim drugačije, ali to sam samo ja, naravno... prvo lice, iz muškarca, kreneš provo da opišeš taj grozni dan, tmurno, kišurinu, blato, telo devojke koje se kreće ispred njega i koje, uprkos svemu budi razne misli, zatim uvedeš zvuke šljapkanja, tišine, udaljeni poj vračeva, sve vodiš u tom tonu, kroz glavu tipa, razmišljanje i šta on vidi, čuje, oseća, želi, umišlja, ako kasnije hoćeš da beži odatle, ovo mu je sjajan trenutak da mu se takve misli jave i razrade, da dok se događa čin žrtvovanja on mislima leluja daleko, skoncentrisan da se ne oda jer ako posumnjaju u njega, on će biti sledeći na nožu, da nam daš celu tu atmosferu, da nas uvučeš unutra, u beznađe i bezizlaz, da postane opipljiva ta nemoć, nepregledna reka ljudi na sve strane, vračevi, oružje, jednostavno nema izlaza, ali da opišeš to, da i čitalac naprosto doživi beznađe, a ne da mi propovedeš da tako jeste.
Ja bi to tako uradio, stvorio teskobu, jad i čemer... ali to sam samo ja. Nije ovo jedini način, možda ti budeš inovator u EF književnosti i nametneš svoj pristup, možda generacije koje nadolaze jednostavno neće želeti da čitaju nas starce i naše baljezganje.
pade mi na pamet Meša Selimović, za mnoge realno slabiji pisac od Andrića, ali ipak majstor da opiše beznađe i bezizlaz u ratnom vihoru; uzmi npr. Tvrđavu, pročitaj kako tamo razmišlja osoba u sličnoj situaciji kao tvoj junak, da vidiš kakav je to hod po mukama... mada, i Meša je starac, pri tom još i mrtav, lakše je čitati Teri Bruksa, ali Meša je mnogo bolji EF pisac i od Bruksa i od Tolkina, samo što njegov EF nema patuljke i vilenjake i čarobnjake, ali ima sve drugo...

  Vrlo radim u tom pravcu. Apsolutno se slažem sa svime što si naveo. Pogotovo sa tim o Meši, on je majstor da dočara crnjak. Čitao sam Tvrđavu davno, ali sad ću je bistriti drugim očima.