nešto...

[WhiteNight]

JER STE VI TO TRAŽILI 
Tolkine oprosti, ostali znani i manje znani, praštajte meni grešnom što sam se drznuo da ovo pokušam.

(Par stvari pre pisanija: ideja je nastala još u osnovnoj školi (relativno davno), pod uticajem i apsolutnom opsednutošću literaturom Pulmana, Tolkina, Edingsa, Fajsta... Desetak puta započinjano, brisano, pisano i prekrajano, pa opet ponovo. Ovo je najnovija verzija. Početag nečega potencijalno epske prirode. Završiću ga jednom, neznano kad, makar da udovoljim klincu u sebi, ako ni zbog čega drugog.

Udrite ljudi, svaka kritika je dobrodošla

***

Meka šumska stelja šuštala mu je pod stopalima. Uvek kada je imao nekakve muke na duši, ili kakav god nespokoj, lagana šetnja mu je pomagala. Bio je usamljenik, jedan od onih dečaka koje niko u školi ne primećuje. Nije bio dobar sportista, a ni naročito dobar učenik. Nije se ustvari ni u čemu naročito isticao. Društvo iz odeljenja uglavnom ga je začikavalo. Bio je prilično tih i povučen u neki svoj svet.
   Prošle noći je opet sanjao onaj strašni san. Hodao je po nekakvom sprženom terenu, poput ohlađene lave, okružen sablasnom polutamom. Pred njim se iznenada ukazala kula, sva od tamnog kamena, ogromna i preteća, a sa vrha te kule neko ga je posmatrao. Nije mogao da vidi lik osobe sa vrha kule, ali je jasno čuo njen glas koji je besno govorio, ,,Našao sam te! Više se ne možeš sakriti!" Pokušao je da pobegne glavom bez obzira, ali činilo mu se da je zaleđen u vazduhu. A potom se ogromna crna šaka obavila oko njega i progutao ga je mrak.
   Stresao se prisećajući se sna. Isti taj košmar preživljava nekoliko noći za redom. Bojao se da o tome razgovara sa bilo kime. Verovao je da su košmari posledica pristiska koji je osećao u poslednje vreme. Ocene u školi baš i nisu bile najidealnije, a kraj godine se sve više bližio. Učenje mu nikako išlo od ruke ovih par nedelja što ga je još više frustriralo. Nije znao zbog čega, ali koncentracija mu je bila na prilično niskom nivou. Duboko u umu, imao je osećaj kao da je zaboravio da uradi nešto što je već odavno moralo biti završeno.
   Pešačio je dalje. Ova šuma je bila njegovo tajno mesto. Ovde je mogao da uživa u tišini i čistom vazduhu daleko od gradske vreve i gužve. Bicikl bi ostavljao na početku šumske staze i onda hodao sve do čistine u središnjem delu šume, gde su postojali ostaci nekakve drevne građevine, polusrušeni zidovi kakve osmatračnice ili garnizona iz davnina.
   Izašao je na čistinu i lagano se zaputio ka njenom centralnom delu i tim starim zidinama. Nakratko je zastao, zapitavši se nije li zapravo to mesto ono koje mu se javlja u snovima. Nasmejao se samom sebi zbog iznenadnog naleta straha, pa je nastavio dalje. Došavši do ruine, počeo je pažljivo da posmatra njene grubo tesane stene. Na nekima je primećivao je čudne simbole i zapitao se šta li su oni označavali i kojem li su dobu i narodu pripadali.
   Zadubljen u svoje misli, nije ni primetio da je nebo postalo tamnije. Podigao je pogled i primetio mračne oblake kako polako prilaze ka čistini sa ivice šume nošeni sve snažnijim vetrom.
   ,,Trebalo je da obratim pažnju na vreme." prekorio je sebe, ,,Bolje da se vratim nazad što pre, inače ću potpuno pokisnuti."
   Šumu je nevreme već zahvatilo. Dao se u trk uskom šumskom stazom natrag ka svom biciklu. Svakim novim korakom pljusak mu se činio sve jači. Munje su češće parale nebo, a zvuk grmljavine bio je bliži i glasniji nego što mu se dopadalo.
   Bilo je toliko mračno, da nije bio siguran koliko još ima do kraja staze i oboda šume. Krupne kišne kapi upadale su mu u oči, praveći mu poteškoće i usporavajući ga.
   Grmljavina i fijuk vetra postali su prilično jezivi, uz kišu koja je lila kao iz kabla. Lagano ga je hvatala panika. Činilo mu se kao da nikada neće izaći iz te šume, a strah od nepogode terao ga je da trči još zdušnije. Stazi se nije nazrao kraj, a munje su bleštale svuda okolo. Delovalo je kao da je svaki novi udar groma njemu sve bliže. Sledeća nebeska varnica zaparala je vazduh i udarila u drvo tek nekoliko metara pored njega. Uplašen i omamljen zaglušujućom bukom, stropoštao se na zemlju i instinktivno stavio ruke preko glave. Kada se napokon malo pribrao, ponovo je krenuo u juriš niz stazu. Na momenat mu se učinilo da kroz urlike nepogode čuje zvuk motora. Sigurno je blizu puta, ozario se, staza se uskoro završava. S novim elanom ubrzao je svoj trk i primetio da se drveće proređuje.
Onda se začuo još jedan zaglušujući prasak. Iznenadna vrelina potpuno ga je prožela, zajedno sa bolom poput uboda hiljada igala. Blještava svetlost ga je okružila i svet je nestao u nepreglednoj belini.



,,Laku noć deko. Molim te, naspavaj se." Unukin zabrinuti glas uminuo je kada je zatvorila vrata biblioteke. Bezbroj mapa, knjiga i spisa ležalo je razbacano po Temelarovom masivnom radnom stolu. Bio je starešina Nibore; čarobnjak zlatne munje; učenik legendarnog Ilatriona gromovitog;  prvobranitelj preostalog ljudskog slobodnog sveta koga se Galdrozi klone i u strahu zaziru; bio je starac na izmaku svojih snaga.
Nakon što je ostao sam, glava mu je klonula u šake. Protrljao je slepoočnice i umorne oči pokušavajući da se što bolje skoncentriše na jedva razumljive reči ispisane u drevna vremena, na svitku koji se od starosti gotovo raspao. Morao je precizno da odredi tačno vreme događaja koji se najavljuje u proročanstvu. Stare priče i legende davale su nagoveštaje i naznake, ali su te naznake, činilo se starom čarobnjaku, bile poput  svetlucavih kamenčića na mračnoj stazi koje nije bilo jednostavno uočiti i pratiti. S druge strane ti tragovi, ma koliko neprimetni bili, mogli su da privuku i nečiju neželjenu pažnju, te je stoga Temelar morao biti i brži i precizniji u njihovom nalaženju i praćenju. Njegova srebrnasta kosa bila je razbarušena, a na licu se ocrtavao veliki umor.
,,U vedroj noći, kad se zvezdana munja ukaže
uspavane moći nanovo će da osnaže
Nebesa će odškrinuti svoje vratnice
A Ključara najaviće grom i varnice"
Šaptao je iznova i iznova te prastare stihove. Poticali su iz Nimusvih objava, poznatih gotovo svima. Smatralo se velikom sramotom ne biti upućen makar površno u zapise boga zaštitnika Nibore.
Stare mape pokazivale su svet koji već odavno tako ne izgleda. Brojne zemlje, što snažne, što slabije, padale su jedna po jedna pod najezdom Galdroga, a ta je sudbina gotovo izvesno čekala i Niboru i sve preostale Nepokorene zemlje, ukoliko se Proročanstvo ne obistini.
,,Hajde stara ludo, misli!" naredio je sebi. Odgovor na pitanje kada će se proročanstvo ostvariti činio se nikad bliži. Pažljivo je pratio proračune, uporedio sve astronomske podatke koje je mogao da nađe. Posle dugotrajnog proučavanja zvezdanih ciklusa, uspeo je da zaključi da bi proročanstvo moglo vrlo brzo da se obistini i to mu je davalo dodatnu snagu da i dalje traži tačno vreme, ali i mesto dolaska Ključara.
Najednom je prostoriji zavladala gotovo potpuna tama. Zadubljen u misli nije ni primetio da su baklje na zidu gotovo zgasle. Sada je bilo isuviše kasno da zove sluge da ih opet upale. Neka odmaraju, mislio je, svako treba da se odmori, sem njega. On ne može i ne sme da se odmara. Ne, sve dok na svojim leđima nosi breme čitavog svog naroda; oduvek, zauvek.
Uz uzdah pun premora, ustao je i tihim koracima zaputio se ka balkonu. Napolju je bilo iznenađujuće hladno pa se on čvršće umota u svoju odoru posmatrajući usnuli grad pod sobom. Na nebu su se jasno ocrtavale zvezde u vedroj jesenjoj noći, a mesec je bio toliko blistav da je gotovo mogao da vidi lica stražara na zidinama i južnoj kapiji ka kojoj je balkon bio okrenut.
Podigao je pogled i zagledao se u bezbroj zvezda što su žmirkale kroz bledu tamu. Nije mogao a da se ne ispuni divljenjem svaki put kada bi posmatrao sazvežđa. Toliki broj zvezda razbacanih po nebeskom svodu, a opet su skladno uređene u nizove i figure kojima su ljudi davali imena i kojima se vodili. Leptirica, Jastreb, Kočije, Žetelac, prepoznavao ih je redom. A onda je primetio nešto neobično. Nekoliko jedva primetnih tračaka svetlosti na nebu stajalo je između Jastreba i Gospe s mačevima. Pažljivije je počeo da posmatra taj deo noćnog neba. Ne, nije mu se priviđalo, to zaista jesu svetle tačke, i činilo mu se da postaju sve sjajnije i uočljivije. Bilo ih je šest, postavljenih naizmenično jedna ispod druge, formirajući predstavu munje. Temelar ih je nepomično i sa zaprepašćenjem posmatrao. U trenutku kada je sjaj tih čudnih zvezda bio najsnažniji, sblesak svetlosti, sličan munji, polete od najuzvišenije ka nižoj, i tako ka svakoj sledećoj. Blesak je putovao od jedne do druge svetle tačke, pri čemu se svaka prethodna smanjivala i gasila dok naposletku nije došao do najniže, odmah iznad horizonta, pa uz prasak nestde.
Zvuk praska uznemiri stražare na zidinama i oni brzo povećaše stepen budnosti i opreza, očekujući mogući napad, ali se ubrzo potom ponovo primiriše i objaviše lažnu uzbunu.
Temelar je i dalje stajao na balkonu svoje radne sobe, u kuli koja se nadnosila nad dvorom i čitavim gradom. Iz uglova očiju potekoše mu suze i on se nasmeši. ,,Da li je moguće Bogovi?" prošapta tiho, ,,Da li je vreme spasenja napokon došlo?" Vedro jesenje nebo nije mu dalo odgovor.

[saturnica]

Ovo je dio veceg komada? Citajuci prvi pa drugi pasus, tesko je naci poveznicu...

[WhiteNight]

Da, ovo je uvod u nešto što bi trebalo da liči na neko klasično delo epske fantastike