Glad

[hidden]

Evo ga, pa da divanimo malo.

GLAD

Glad ubija.

Već deset dana nismo okusili ni zalogaja. Čujem očeve korake na spratu, dok bezuspešno pokušava da siđe. Majka se sklupčala na kauču i prazno zuri u mesto gde je nekada bio televizor. Ruka joj se podiže poput umorne zmije, samo da bi ponovo pala na grudi. Nema veze, shvatam šta je htela da postigne. Umiruje me.

Tata neće sići pre večeri.

Oduvek je imao gadnu narav, jedan od onih što ni po cenu svog života ne odustaju od onoga što su zacrtali. Kriza nas je dočekala nespremne, ali on se i dalje ponašao kao da ima sve konce u rukama. Dok nismo ovoliko izgladneli, silazio je češće. Naviknute da ga slepo slušamo, sledile smo ga u potrazi za preostalom hranom. Uzalud smo molile da krenemo dalje od komšiluka, sa ostalima, da potražimo sigurnost i utehu u grupama onih sa kojima delimo nesreću. Bledo bi nas gledao, a potom se okrenuo i  uputio natrag. Vraćale smo se potištene i slabe, i do dugo u noć razmišljale o begu. Nije bilo lako odbaciti pravila po kojima smo živele, njegov autoritet je čak i u ovakvim okolnostima počivao duboko usađen u nama. Nismo imale hrabrosti da iskoristimo šansu dok je u nama još uvek bilo snage. Sada je kasno.

Kroz prorede dasaka na zamandaljenom prozoru gledam dom Mitrovića. Nekada je u njemu živela najbrojnija familija u komšiluku. Znam da ih više nema, taj objekat je pust koliko i svi ostali kojima smo okruženi. Ono što mi nismo uspeli da ugrabimo, počistile su grupe u prolazu, iste one od kojih nas je onaj sa sprata bezrazložno skrivao. Pokušavam da shvatim kako je mogao da bude toliko surov, da pronađem makar jedan razuman razlog njegovoj posesivnosti. Zar ni ovakve okolnosti nisu uspele da u njemu probude samilost? Kao u bunilu ponovo prisustvujem svađi nakon koje majka krvari iz nosa. On hrče glasno, ona me grli i šapuće. Pre nego što će ga upoznati bila je siroče, a ono što joj je ponudio kao spas samo ju je učinilo još usamljenijom. Prepoznao je njenu slabost i vešto je iskoristio poput svakog grabljivca. Tada mi je rekla da ima samo mene, da je spremna da plati svaku cenu kako bi mogla da ponovo živi kroz moju sreću. Nije mogla da zna šta će se dogoditi, niko od nas nije. Sada kada umiremo, i dalje smo nemoćne da prekinemo njegovu sebičnu igru. Okovi navika, naposletku su nas povukli na dno. Samo nepravda je živa, jača je od gladi i nadolazeće smrti.

Komšijska kuća kao da mi se ruga. Koliko sam samo puta gledala njihovu decu kako trče roditeljima u zagrljaj. Ti topli osmesi, za mene nisu bili ništa drugo nego podsetnik na ono što me čeka iza zatvorenih vrata. Ne mogu a da se ne zapitam da li su bili svesni svoje sreće kada se sudbina poigrala sa njima. Da sam mogla da budem na njihovom mestu, ne bi mi bilo žao. Divno je kada imaš za čim da čezneš. Naročito onda kada pogledaš smrt u oči.

Ne mogu da izdržim više. Sve je izgubljeno, i sa čudnovatim mirom prihvatam činjenicu da mi je svejedno koliko ću još da živim. Glad me nosi na svojim burnim talasima, poigrava se sa udovima i vuče ka zemlji. Uskoro je više neću biti svesna. Ovo je možda i poslednje veče u kome ću videti mrski lik oca kako se vuče niz stepenice u bezumnom pokušaju da nam naredi da lutamo. Ako je preostao još i najmanji trun hrane, pronaći ću je pre njega. Učiniću to za nju koja nepomično leži. Ako već ne mogu da promenim konačan ishod, promeniću put kojim idemo ka njemu.

Pazim koliko mogu da je ne uznemirim, i iskradam se na ulicu. Odbijam se od dovratak i posrćem dok mi se oči navikavaju na svetlost. U blizini  nema ničega, moram poći dalje, moram odmeriti svaki korak kako bih mogla da se vratim i pokažem joj šta sam učinila.Ako me sreća posluži, doneću i njoj, nateraću je da pojede pre nego što naš mučitelj uspe da primeti šta sam učinila. Ona mora saznati da smo ga prevarile. Pre nego što zauvek ode.

Vetar me šiba mirisima, čini da se izgubljeno okrećem u mestu nemoćna da odredim pravac. Glad i strah se bore za prevlast, podjednako jaki u zastrašujućoj borbi koja mi kida telo. Pokušavam da potrčim i padam, ječim od nagona koji me podstiče da grabim dalje ka nedostižnom opstanku. Nisam mogla ni da zamislim da je još uvek toliko jako u meni. Ako pokleknem, nikada je više neću videti. Drhtim od pomisli šta bi joj mogao učiniti kada shvati da me nema. Negde u daljini postoji šansa za koju nemam potrebnu snagu, iza mene samo izveznost koju i pored užasa kojim je obmotana poznajem dobro.

Prikupljam poslednje atome snage da uspostavim ravnotežu. Nisam uspela da odmaknem daleko. Vratiću se pre nego što iko primeti da me nije bilo. Sklupčaću se kraj nje i vreme će prestati da postoji. Sinoć je odustao od svojih namera, ne zbog samilosti već sopstvene nemoći. Poslednjih dana ubrzano slabimo, lišeni svake zalihe koju smo zadržali u telu. Večeras će snage biti još manje, a dani koji dolaze nesumnjivo će doneti blagoslov nepostojanja. Samo treba izdržati, to je jedini izlaz koji je siguran. Koračam polako, obećavajući sebi da će sve biti u redu. Očajnički željna da se domognem cilja, gotovo sam nesvesna pada, i trenutka kada gubim svest.

Budim se tek u sumrak. Saplela sam se na samom pragu. Da li je još uvek živa? Klecavim pokretima prilazim vratima i grebem u pokušaju da ih otvorim. Kada brava konačno popusti, skoro da puzim. Majka je i dalje na istom mestu, ali više ne leži. Pokušavam da pustim glas, raznesena pretpostavkom o mukama koje je morala da trpi kako bi se uspravila u sedeći položaj. Osmehuje mi se dok joj prilazim. Drhtava ruka čini jedva primetan pokret u pokušaju pomeranja kućne haljine kojom je pokrivena. Podbula koža belasa se pod slabim svetlom, ali je njen pogled i dalje živ. Samo jedan pogled dovoljan je da shvatim šta želi, i gotovo da se gubim pod njegovom silinom. Ne može biti, to jednostavno nije način. Spuštam joj glavu na krilo, nemoćna da prihvatim ono što budi u meni. Jedan lagan majčinski dodir, je sve što je potrebno da bih prestala da se kontrolišem. Grizem duboko, kao što sam učinila sa Mitrovićevim kćerima dok se ona gostila sa ostacima roditelja. Ovaj put nema krika, samo gnjecavo meso, hladno i beskrvno. Ali, nadolazeći osećaj sitosti je neopisiv.

Prekidam tek kada čujem zvuk sa sprata. Uspravljam se, ponovo jaka. Nema razloga da bežim. Pitam se kako će reagovati kada se spusti, i shvati da nas je izgubio.  Hoće li glad trijumfovati nad ostvarenjem njegovog najvećeg straha? Kako god bilo, neću mu dopustiti da se hrani. Raskomadaću ga pre nego što je ponovo iskoristi.

Potom ću jesti.

A onda ću razmisliti o svemu, napokon slobodna.

[Josephine]

Glad ubija.

dobro jutro.

[saturnica]

Je, moš misliti kako će razmišljati, nakon što je satrala Mitrovićeve kćeri, a potom i vlastitog ćaću...

[Džek]

Mislim da si se ovde zeznuo sa karakterizacijom. Forsirao si ćaleta i njegov odnos sa porodicom a to je ispalo nedorečeno. Mnoga pitanja su mi se javljala na koja mi nisi dao odgovor. Ok, kontam kako deluje na njih, ali nema povratne sprege u tom odnosu.

Previše si toga nagurao u mali broj karaktera, valjalo bi malo šire.
Kraj mi je bio očekivan, skontao sam da će neki kanibal krkanluk da padne.

No, kako priča nema neke druge ambicije sem da na kraju šokira čitaoca, sve je to Ok, mada, navodiš čitaoca na pogrešan kolosek sa tom psihološkom mambo džambo zavrzlamom. 
Deo gde se ona daje u potragu za hranom je suvišan, može i bez toga.

Svidelo mi se što nisi definisao postapokalipsu, verovatno sa ciljem da zadržiš čitaoca onde gde si hteo.
Sve u svemu, simpatično, za ljubitelje horora. Svidelo mi se to što nisi opisao postapokalipsu.

Za sam ispis nemam zamerki, sem nekoliko nebitnih sitnica koje će ti se same javiti kada ovo odstoji.

[Kimura]

Meni ovo liči na kostur priče koja tek treba da se napiše.
Ili ako više voliš ovako : sve je prepričano.
Odnosi među likovima, emotivno robovanje, pobeda nagona i žrtva - to treba da vidimo u scenama i razgovorima koje ćeš osmisliti. Umesto toga, daješ nam objašnjenja.

[Džek]

presao sam pokusaj ponovo i nisam nasao prepricavanje i kontam da bi dijalozi samo doprineli razgradnji atmosfere i verodostojnosti price. Tesko da majka i cera imaju sta da kazu jedna drugoj dok skapavaju od gladi. Da su nepoznati ljudi u pitanju, ok, ali tada bi prica na ovakvim temeljima bila neodrziva, strasni babo bi bio izlisan. No, to je samo moj utisak.

[scallop]

Не разумем фобију од препричавања. Није препричавање све што вам се учини да јесте.

[Kimura]

Sama reč ''prepričavanje'' je na lošem glasu, bolje da sam upotrebila neku drugu.
Htela sam da kažem da nam Hidden daje samo obrise, kostur priče na kom jedva da ima ''mesa''. Otac je ''takav i takav''. majka je, naprotiv ''onakva'', ja sam ''to i to'' i zato je bilo to što je bilo.
Nisu važni dijalozi sami po sebi. Što se mene tiče, akteri ne moraju prozboriti ni reč. Bitno je da mi priču vidimo, čujemo, osetimo, a ne da nam se saopštava kao iz druge ruke.
Ova pričica se može ispričati na mnogo načina, a Hidden je izabrao najgori.

[Kimura]

Previše si toga nagurao u mali broj karaktera, valjalo bi malo šire.
Kraj mi je bio očekivan, skontao sam da će neki kanibal krkanluk da padne.

I ja sam skontala. Priča je krajnje jednostavna i upravo zato je važno kako će se ispričati.

[Džek]

lepo je sto se ne slazemo sasvim, na sta bi licilo da svi zborimo isto?

napomenuo sam da tu fali saka, dve karaktera pa da prica, po tebi, ne bude nacrt, a po meni da se kristalise odnos babe i ostatka zombi porodice, jer ih ja vidim kao zombije sa tankim nitima svesnosti a malo debljim nitima, paz' sad sta cu da lupim -emocionalnog automatizma.

[Kimura]

Emocionalni obrasci gospodare šire i dublje no što je čoveku prijatno. Hiddenova pretpostavka da mogu dovesti u pitanje i sam opstanak je tačna. To je dobar temelj za priču koju (tek) treba graditi.   

[saturnica]

Kao prvo, priče o zombijima ne volim.
Kao drugo, da vas pitam, a za koji lik ste se vi čitaoci uhvatili? Koji vam je bio najupečatljiviji?
Meni nijedan!
I to je baš ono što mi smeta najviše. Naprosto sam ravnodušna ostala spram njih poput pravog zombija. Nije dobro da se čitalac osjeti većim od onih smještenih u priči. Meni su svi likovi podjednako bezlični.
Da li se u meni dogodila empatija prema majci koja redovno prima porcije udarca od muža? Nije, k vragu!
Već moja razmišljanja skreću i u nastrano; kako to da je već dosada nije lupio i negdje drugdje nego stalno po nosu!
Recimo, ja bih je takvu mlitavu i beživotnu zveknula i negdje drugdje, čisto zbog promijene obrasca i razbijanja monotonije...
I na kraju, ne bi trebalo valjda da mi bude svejedno tko će koga i zašto smazati. A eto, baš mi je tako na kraju balade, svejedno...
Inače, nemam primjedbe na stil i pripovijedanje autora. To mi se u ovom slučaju čini manje bitnim i tu vidim najmanji problem...
...eto, neće valjda autor zamjeriti...

[Džek]

saturnice, ovo nije prica sa i o junacima i njihovim delima, nego nam autor provlaci njihova nedela. Babo sa svojim psihickim, pretpostavljam i fizickim, terorom, majka koja to sve trpi i cera kao jedina zrtva toga, koja i jeste najpozitivniji lik. Autorovo htenje da se zlo nastavlja, u istom obliku i nakon zivota, u ovom pokusaju nije dalo mesta zaokruzenoj karakterizaciji. A i kako bi nalepila zombiju karakter...

[hidden]

Mrzim da "branim" napisano, i rizikovaću da mi to ovde bude pripisano. Ipak, želja mi je da ukažem pažnju na određene stvari koje su se ukorenile. Naravno, u najboljoj nameri.

Meni ovo liči na kostur priče koja tek treba da se napiše.
Ili ako više voliš ovako : sve je prepričano.
Odnosi među likovima, emotivno robovanje, pobeda nagona i žrtva - to treba da vidimo u scenama i razgovorima koje ćeš osmisliti. Umesto toga, daješ nam objašnjenja.

Ne mogu da se složim sa stavom da je sve prepričano, naročito kada se u nastavku on pravda ponudom pisanja iz trećeg lica. Sve i da primenimo to na prvo lice - ovde se radi o zombijima, i u ovoj priči oni ne govore. Da ne bih mnogo petljao, sa ovom zamerkom se ne slažem ali se u svakom slučaju zahvaljujem Kimuri na vremenu koje je odvojila.

Imam i jedno pitanje za nju: Kimura, da li si bila ozbiljna kada si se komentarišući priču "Ostrvo" iz prethodne radionice, zapitala kako je junak uzimao pijaću vodu ako je ceo život proveo u barci na okeanu? Da li si bila ozbiljna kada si postavila pitanje nepostojanja čudovišta u daljoj realizaciji priče, iako su ona pomenuta na početku?

Vratimo se na ovu moju, izgladnelu. Nakon scallopovog posta, saopštavaš da ipak nisi mislila na prepričavanje već na: "... kostur priče na kom jedva da ima ''mesa''. Otac je ''takav i takav''. majka je, naprotiv ''onakva'', ja sam ''to i to'' i zato je bilo to što je bilo."

Ili je prepričavanje, ili nije.  Da me ne shvatiš pogrešno, da si rekla priča je đubre, ne dopada mi se, toliko je loše da nemam komentar ili samo nemam komentar-  to bih rado uvažio. Umesto toga ti me savetuješ da je napišem ponovo jer prepričavam. Ubrzo se ispostavlja da ne prepričavam, već da sam napravio kostur "bez mesa". Gde nedostaje mesa? Tamo gde je takvo i takvo, onakvo i onakvo...ili? Ovo ne radim da bih branio napisano, već zato što mi se čini da pojedini ovde daju toliko paušalne i ofrlje komentare da to već postaje smešno. Ti dobrano prednjačiš u tome. Potpuno je jasno da se ovde ne dolazi po tapšanje i pohvale, još je jasnije da priča može da bude toliko loša da ne zavredi komentar - ali ti si se prihvatila ukazivanja na njene slabosti, a kada to činiš ispada prilično bledo i neuverljivo. Nepotpuno. Suština je u tome da kao autor mogu da upotrebim tvoju kritiku, a ne da se floskulama šepurimo prilikom ocenjivanja nečijeg uradka.


Što se Džeka tiče, hvala mu od srca, a šaku-dve karaktera nek turi sebi u čorbu, biće ukusnija. Ili neka mi kaže u šta ja da ih sipam. 

Kao prvo, priče o zombijima ne volim.
Kao drugo, da vas pitam, a za koji lik ste se vi čitaoci uhvatili? Koji vam je bio najupečatljiviji?
Meni nijedan!
I to je baš ono što mi smeta najviše. Naprosto sam ravnodušna ostala spram njih poput pravog zombija. Nije dobro da se čitalac osjeti većim od onih smještenih u priči. Meni su svi likovi podjednako bezlični.
Da li se u meni dogodila empatija prema majci koja redovno prima porcije udarca od muža? Nije, k vragu!
Već moja razmišljanja skreću i u nastrano; kako to da je već dosada nije lupio i negdje drugdje nego stalno po nosu!
Recimo, ja bih je takvu mlitavu i beživotnu zveknula i negdje drugdje, čisto zbog promijene obrasca i razbijanja monotonije...
I na kraju, ne bi trebalo valjda da mi bude svejedno tko će koga i zašto smazati. A eto, baš mi je tako na kraju balade, svejedno...
Inače, nemam primjedbe na stil i pripovijedanje autora. To mi se u ovom slučaju čini manje bitnim i tu vidim najmanji problem...
...eto, neće valjda autor zamjeriti...

Poštujem to što ne voliš zombike. I to što ti je lik u priči odbojan i neubedljiv. Sve je to legitimno dok nisi postala nastrana. Gde bi ti da otac lupi majku, samo reci, rado ću da ubacim? ali prvo mi odgovori na sledeće:

- U kom momentu ti je saopšteno da je stalno udara samo po nosu? Da li možeš sa sigurnošću da potvrdiš da je redovno udarana, ili je možda navedeni primer bio retka kulminacija duge psihičke torture?
- Može li kćeri ostati u pamćenju situacija u kojoj joj mati krvari na takav način? Ili je polupan nos nedovoljno ubedljiv kada je nasilje u pitanju?
-Koliko raznolikog udaranja bi bilo dovoljno u 6000 karaktera, da bi bila probuđena empatija?
-Pominjanje razbijanja obrasca batinanja bi možda imalo smisla kada bi ovo bila priča o batinanju. Da me jebete, ona to nije.

Valjda nećeš ni ti zameriti. A i ta bojazan da bih mogao nešto da zamerim je bezveze. Kad si već opalila, brini da li ću moći da nešto shvatim iz toga. To je posao, a ne random odabir najčešće upotrebljavanih komentara.

[saturnica]

Hidden, ako je ne lupa samo po nosu, onda ne vidim razloga da se to uopce spominje, da joj opet po tko zna koji put curi krv iz njega. Tocno si naveo, nos! Ja sam stekla takav dojam, da je ne lupa nigdje drugdje nego po nosu! I to mi je zapravo cak i bilo malo smijesno, ali ti na prvu nisam htjela reci jer je prica kao horror i kao ozbiljna. A ja nekako, bezobrazno neozbiljna...
Lik mlitave zene koja dopusta da je se sustavno maltretira, i dalje mi nije opisana tako da bi s njom mogla suosjecati. Toliko mi ide na zivce, da bi je i ja plesnula i to ne samo po nosu! Prihvacam tvoju kritiku, mozda je do mene.
Steta sto zena malo nije pokazala zube, i ona njega zviznula, pa da vidimo.
O broju karaktera u ovoj prici, ne bi. Meni ovo bio dovoljno s obzirom na mrsku mi temu.
Za kraj.... 

[Džek]

Što se Džeka tiče, hvala mu od srca, a šaku-dve karaktera nek turi sebi u čorbu, biće ukusnija. Ili neka mi kaže u šta ja da ih sipam.

Turi ih u onaj televizor koji je bio tu pa nestao. Zanima me da li ga je Adams familija menjala sa drugim zombijima za kilo ljudetine ili ga prodala Mitrovićima koji su, jadni, hteli da prate Walking Dead?

Puška koja visi na zidu bi trebalo da opali, u pogodnom trenutku.

[hidden]

@saturnica

GIRL POWER!

Aman, ženo jedna, gledaj sad ovo:

Kroz prorede dasaka na zamandaljenom prozoru gledam dom Mitrovića. Nekada je u njemu živela najbrojnija familija u komšiluku. Znam da ih više nema, taj objekat je pust koliko i svi ostali kojima smo okruženi. Ono što mi nismo uspeli da ugrabimo, počistile su grupe u prolazu, iste one od kojih nas je onaj sa sprata bezrazložno skrivao. Pokušavam da shvatim kako je mogao da bude toliko surov, da pronađem makar jedan razuman razlog njegovoj posesivnosti. Zar ni ovakve okolnosti nisu uspele da u njemu probude samilost? Kao u bunilu ponovo prisustvujem svađi nakon koje majka krvari iz nosa. On hrče glasno, ona me grli i šapuće. Pre nego što će ga upoznati bila je siroče, a ono što joj je ponudio kao spas samo ju je učinilo još usamljenijom. Prepoznao je njenu slabost i vešto je iskoristio poput svakog grabljivca. Tada mi je rekla da ima samo mene, da je spremna da plati svaku cenu kako bi mogla da ponovo živi kroz moju sreću. Nije mogla da zna šta će se dogoditi, niko od nas nije. Sada kada umiremo, i dalje smo nemoćne da prekinemo njegovu sebičnu igru. Okovi navika, naposletku su nas povukli na dno. Samo nepravda je živa, jača je od gladi i nadolazeće smrti.

Boldovano ne znači da ponovo po stoti put prisustvuje batinanju po nosu, već da joj se u bunilu vraća prizor kada je prisustvovala jednoj svađi (a ne uzastopnom udaranju u nos), koja je kulminirala razbijenim nosem.

Ona ne prisustvuje zaoprave, kontaš? Nego se zamislila na prozoru, more je muke, boji se ćaće a majku voli, pa joj se roje misli i kao u bunilu pred oči izlazi prizor nakon koga joj je mama rekla što je rekla. A prisustvovala mu je u prošlosti. Jednom.

[hidden]

Što se Džeka tiče, hvala mu od srca, a šaku-dve karaktera nek turi sebi u čorbu, biće ukusnija. Ili neka mi kaže u šta ja da ih sipam.

Turi ih u onaj televizor koji je bio tu pa nestao. Zanima me da li ga je Adams familija menjala sa drugim zombijima za kilo ljudetine ili ga prodala Mitrovićima koji su, jadni, hteli da prate Walking Dead?

Puška koja visi na zidu bi trebalo da opali, u pogodnom trenutku.

Ovo je živa istina. Potpuno si u pravu.

[Džek]

Eto, sad uzalud prosipaš te šake karaktera, kada ih nisi na vreme.
Imaš nejasnih delova u pokušaju.

Ovo je živa istina. Potpuno si u pravu.

Reci "hvala"

[saturnica]

Well hidden, sve i da sad potegnes sakama, da me uvjeris u tvoje videnje, ja sam rekla svoje. Eto, ima i drugih pa neka ti kometiraju pricu. Nesto se i nisu bas pretrgli, jel....

[hidden]

Well hidden, sve i da sad potegnes sakama, da me uvjeris u tvoje videnje

Daleko bilo, pu-pu...
Tebi ide moja velika zahvalnost, baš kao i svima. Cenim što ste odvojili vreme.

[hidden]

Eto, sad uzalud prosipaš te šake karaktera, kada ih nisi na vreme.
Imaš nejasnih delova u pokušaju.

Ovo je živa istina. Potpuno si u pravu.

Reci "hvala"

Eno ti grupna  iznad. I promeni taj avatar, kakva ti je to kerina?

[Džek]

Kerina?

To je moj Fujto, najnamazaniji džukac neba i zemlje srpske. Ne pravi se šaban, pseto ti je priraslo za srce, priznaj. Nisi jedini.

[Kimura]

Za Hidenna :
Možda grešim, ali učinilo mi se da mi spočitavaš izvesno povlačenje iznetog stava nakon Scallopovog komentara i ''šepurenje'' na račun tvoje priče. Na ovo moram da reagujem : nisi u pravu.
Sad, moje ofrlje komentare slobodno zanemari, a ja obećavam da te ubuduće neću častiti.

[hidden]

Ne grešiš, stekao sam takav utisak. Da sam hteo da zanemarim tvoje komentare, ne bih ti se obratio onako kako jesam.

[Kimura]

Pogrešan utisak.

[SuperSynthetic]

Al sam gladan, al sam gladan, njam, njam, njam. Ko koga ovde jede? Zasto? Glad se pretvorila u porodicne odnose. Ta problematika je aktuelna samo kod kolko tolko sitih ljudi. Ako su zombi onda njih rukovodi opsesivna zudnja za unistavanjem ljudskih bica i nista drugo. Nemam pojma. Lepo je to hidden napisao ali cini mi se da nikada nije bio stvarno gladan.

[WhiteNight]

E pa ovako. Meni se ova stvar dosta dopada.
Kao što sam već rekao nisam književni kritičar, niti književnik, već samo strastveni čitalac.
Dopada mi se ta nategnutost i delikatan odnos između ljudskosti i ogromne gladi
kao primarne potrebe nas kao živih bića. Nisam ljubitelj horora, ali ovakve stvari bih
mogao da čitam ubuduće