Prolegomena

[Hrundi V. Bakshi]

Ovo je, dakle, samo prolog, uvod u novelu "Magnovenje oca Teofana", koju sam poslao na konkurs kod Skrobonje, za priču o vampirima. Pred vama je izmenjena verzija, koja idejno počiva na istim osnovama kao i stara, za koju sam, nažalost, imao samo, nekih petnaestak sati da je napišem, pa i nije ispala onako kako sam želeo. Novela je imala oko 90.000 karaktera, i ideju sam, sasvim iznenada, dobio od prijatelja, profesora istorije, koji mi je rekao da se u bečkom istorijskom arhivu, čuva jedan medicinski izveštaj, Visum et repertum, u kojem se govori o pojavi vampirizma, oko 1730 - te godine, u Srbiji. Taj datum, se, na sreću, poklopio sa nekim istorijskim faktima i dešavanjima oko kojih sam ispleo celu storiju, nameren da napišem nešto zaista ozbiljno. Ukoliko vas prolog zainteresuje (i ukoliko ga uopšte pročitate), postaviću i celu novelu, o kojoj ću reći nešto nakon što čujem utiske naše cenjene literarne zajednice. 


 

M a g n o v e nj e    o c a    T e o f a n a

,,Ustadoh iz groba posle toliko stoleća."

Slavko Janevski, ,,Legioni Svetog Adofonisa"

,,Sav ovaj vidljivi svet prirode nije jedinstven, i treba stoga verovati da postoje i drugi prostori, druge zemlje, druga stvorenja i drugi ljudi."

Lukrecije

Prolegomena za upirsku istoriju

Započinjem ovo vavedenije, jednim bogohulništvom: pre nas, ovde, bili smo mi. A ko smo, odakle smo, i kuda idemo, znaju samo oni koji će posle nas, zbog nas, našom krivnjom ili dobrodelanijem, doći. Ja, arhimandrit Atanasije Milobratović, miropomazani i rukopoloženi Teofan, paroh batajnički, iguman Fenečki, opslužitelj oltara hrama Božjeg, crkve Svetog Arhangela Gavrila, skrbnik skriptarnice u njenom memljivom lagumu, pastirstvujušći stadu ljudskome od sedam stotina duša, ikonopisac, vidar, kalemar – vinogradar, pčelar, protopsalt, staklar, knjigoprepisivač, voskar, tihon, glagoljaš, gravirac, znalac inih i prekoumnih istina, krstilac, upokojilac, tešitelj, pomiritelj, jektičar, poluslepac, kljakavac, pogrbljenik, ja, grešnik, izjavljujem pred povešću, na pergamentu, za sva vremenija preko vremenija svih, da mi, ma koji bili, nismo oni koji smo trebali postati.
Ima nas, što kolevci što grobu bližih, duša na broju sedam stotina i sedam, što je ostatak ostataka od sedam hiljada i sedam, što je ostatak ostataka od sedamdeset hiljada i sedam, što je ostatak prčevine praha i prašine razvejanog vetrom iz gudura koje se zovu Trebjesa, i koje se zovu imenom Olimp i koje se, neka se pamti, imenom zovu Meru, što je od Hiperborejaca ostalo. I kada bih progovoriti hteo, o nama, jezikom nekim koji se ni u Vavilonu nije mogao naći, niščim za uho bogobojažljivo, kada bih progovoriti mogao, rekao bih onako kako nije bilo, da skrijem ono što će biti, jer, gledajući ono što jeste, sada, na međi dva ćesarstva, znam da je seobaštvo naše, bilo vetrohvat puste besputnosti u ništa. Ništa. Ništa.
Bila je to godina, ako je verovati hronici Efstahija Mileševskog, koja je padala na sto dvadesetu godišnjicu od gazimestanskog stradanija, ili, ako se želi prikloniti kazivanju guslara Momčila, iz nigdine Popova polja, na stotinu tridesetu, nakon iste pogibelji pod blaženopočivšim ćesarom Lazarom. Te godine, sedamdeset sedam tisuća, i preko toga još sedam sedamdesetina, dade se u zbeg, pred maloazijskom, muhamedanskom, osmanlijskom, turskom svrabeži. Na zapad,  kako se pomerala međa, na zapad, kako je po džihadu prorokovao Muhamed, na zapad, uvek, preko bespuća, gore, kroz kostolomne razvigorce planinske prisojevine, kroz šumovite kamenjare, preko stećaka inoveraca i vatrom pokrštenika, Bogumila, što dalje od Hercegove zemlje, na zapad, u domen kurjačkog nakota, rimskog zdramara, uzurpatora prave vere, Pape. U ćesarstvo nad ćesarstvima, u zemlje nemecke, u slanare i močvarišta, gajeve i kukurizišta slavonska, u zbeg. U zbeg, pred kojim, na doratu, jaha Vojnović, od loze Vojnovića, barjaktara Altomanovićevih, vojvoda, i za njim iguman Teododsije, i za njim slepi kazivač snova Joanikije, i za njim gluva veštica Evdokija, i za njima svima, oni koji nisu, i koji jesu, živi, od sedamdeset sedam hiljada, na broju kao puna, u orahovoj ljusci, kolevka: deca podgojena, i deca krivonoga, žene ocvalih dojki i žene krtog bedra, ljudi, svakojaki – govedari, lovci, teslači, grnčari, oružari, ralci, kovači, pijanci, ribari, voćari, medari, rakijari, barjaktari, novčari, golubari, pilićari, kerovođe, mesari, klesari, drvodelje, kamenolomi, zlatolovi, perjari, ratnici, bogomoljci, sporaći, lenjivci, spavači, bukači, vlastelini, svinjogojci, snevači, orašari, malinari, jabučari, tumači, goniči, strelci, pevači, igrači, guslari, gajdari, citraši, zvonari, ciglari, motikaši, lopataši, duvandžije, sedlari, konjušari, volari, pokojnici, vaskrsnici. Zbi se to, sa njima, koji smo mi, kako je rečeno, na volju svakome da veruje: sto dvadesete ili sto tridesete godine nakon Kosova. Ako je, po prvom skazaniju, to dolazi tačno dve hiljade i stotinu godina, od kada je Mojsije, otvorivši more, preveo Izrajilje, ako je, po drugom, pada to u šezdest treću godišnjicu, nakon što je strižna kometa proparala svodove nad zemljama evropskim i azijskim, do zemalja Kitaja i Magoga. Putevi, od istoka do zapada, tako su, zamršeni, vazda, na onoj međi koja nije ni istok ni zapad, ni Eros ni Tanatos, ni Bog ni Sotona, na onoj međi svih međa, koja se zvaše Ilirikum, i nakon toga Vizantion, i Blgarija, i Raška i, koja se zvaše, tamo, nad Trebjesom, što se sa Meruom belovrhnim može meriti, Paganija. Paganija. Paganija. Pre nas, ovde, bili smo mi...
Dođosmo tamo gde smo bili, pre hiljadu, i pre dve hiljade godina, i hiljadama hiljadama godina pre no što napisane behu reči U početku stvori Bog nebo i zemlju, dođosmo tamo, i susretosmo senke sopstvenog kada, u lugovima zemlje Sklavinije, i na deblima urezana imena: Vodena, Peruna, i imena Morane i Vesne, i imenoviće sve dece Dažbogove i strelohvat, na nebesima, Vlašića i vascele Kumove slame; stigosmo i mnogo dalje, iza vremenija preko vremenija, kada nikakvog, kao beslovesna horda, imena ne imađasmo. Pristigosmo, dakle, ni nalik čergi, ili gubertluku, već kao narod. Neka se ne kaže koji. Neka se prećuti. I to beše, pred zidinama grada Sigetvarija, koji, mi, krstismo kratko – Siget, i sedam hiljada i sedam nas, rasprševina od sedamdeset hiljada i sedam, zastvorismo, i napučismo sela: Dalj, Lug, Deč, Kulkinovo, Vojnovo, Vozarevo, Vožarsko, Malinovac. I hramove, u njima: crkvu Svete Petke Blagovateljice, i crkvu, velmiju, u Vožarskom, Svete Trojice, i u Kulkinovu, daščaru crkvicu, Lazaricu. Iskrčismo stabla Dažbogova, pre hiljadu, pre dve hiljade godina, iskrčismo i isušismo mrtvaje i ritove, popalismo i ugarsimo tršćake i rogožnjake, i posejasmo dobru biljku, pšenicu i kukuruz. Postali smo, opet, oni, koji zapravno, nikada nismo ni bili: Zahumljani, Zećani, Rašani, Bošnjani, i dalje, u glib jestastva: Tračani, Dačani, i Skordisci, i Anti, sve do, zadridana hiperborejskog, u beloj zemlji Bojki, u Herodotovoj Skitiji, gde bejasmo Serbi ili Sorabi, a zapravo, ne bejasmo ni to. Već prah. Popečateljstvo naopake Biblije.
Od roždestva našega, jer, ne stvori nas Bog po liku svojemu, nismo bili oni kojima se slovismo, već veliki pečal i jazva, kaljevina i grbež. Tako je rečeno, i tako će biti. Pa ipak, ta zemlja dračevine i pelina, ničija, a naša, i opet, ničija, beše domen aspide rimske, prokletog inoverca levijatanskog, Klimenta VII. Pape. Njegov domen beše, i njegovih zverova, o kojima govoraše Plinije: Skirita, Skjapoda, Koromandesa, Adroginesa, Grifona, Psila, Farmaka, Tribala, Kerauna, a to behu likom i delom rasploditelji katoličanstva: Benediktinci, Franjevci, Dominikanci, Kapucineri, i najgrozomorniji od sviju, Jezuiti. Iđaše oni, među nama, čiji nam popovi i igumani, ostaše na kočevima turskim, da na njima, u drobu droba svoga, traže luču do Hrista, iđaše, među narodom koji osta bez svog pravovernog opela, i krštenja, i pričešća, iđahu, Papisti, i propovedaše papizam, i rekoše: Ili sa Klimentom, Slavenoserbi, ili sa Sotonom! Hostiju prvi u se primi, i prekrsti se, ne sa tri prsta, onaj koji bi prvi vlašću, a potonji čašću, zarad veleposeda: zemlje, lovišta, voćnjaka, ribnjaka, vinograda, vojvoda Vojnović. Za njime, od sedam hiljada i sedam, sedam hiljada i sedam pokrstiše se, ko od franjevačke, ko od jezuitske ruke, i namesto Gospodi vozvah, zapevaše latinštinu: Ave Maria, gratia plena, Dominus tecum... Ali, ni tada, nakon tog zlodelanija, mi ne postasmo neki drugi, ostasmo oni isti, isti, koji nikada nismo bili...

Jer, svo je to zapadno, kao i istočno bogomoljstvo i bogoštovanje, bilo samo velmije zablužednije. Inogda bilo, i sada je. Iako nam u glave, ne i u duše, uteraše papizam, Kliment zmijlogavi ne imaše nikakvu vlast nad nama, nemaše je, zbilja, taj alavi zgubidan i pederast, ni nad samim sobom, a nekmoli preko nas, koji smo rado glavešinama svojim odsecali glave, i premda, iđasmo u crkve latinske, u Sigetvari, na mise, ostasmo nepojamno stado, ostasmo šizmatici. Toliko se, eto, o veri našoj, ili neveri, moglo reći, o Bogu i Đavlu, i o seobaštvu, nakon kojeg spoznanije ostaje, da oni kod kojih dođosmo – mi su, a da mi smo, prebegli, uistinu – oni. I da je Bog, naš i njihov, samo kovarno poruganije, kojim se branismo od jeze jednih spram drugih, kao da smo od dva sveta stvoreni, a ne od jedne matere, jedne dojke, jedne krvi potekli. Praštajte, skrbnici mojega istoričeskog delanija, ali, ja, bogomdani Teofan, greholnik, ne znam, istinoljubiv, istina šta je. Tek, reći ću, zarad vaspominanija, nakolčenog i poturčenog plemstva raškoga, da Vojnović, vojevoda zahumački, potonji markgrof vožarski, pogibe od ruke istih onih, koji ga miropomazaše za ritera katoličanstva. Ubiše ga, zarad tovara ili dva, zlatnih talira, ubi ga, Santomaš Erdelji. I tim stradanijem njegovim, mi, dobeglice kod izbeglica i prebeglica, uđosmo u cirkulum adskih priključenija, bojeva, prevrata, kuge, pandemonijuma, vračanja, kraljoubistva, bluda, verolomstva, turčenja, nemčenja, srbljenja, ugarčenja, pokrštavanja, sunećenja, bezbožništva. Pod zidine Sigetvarija, godine proste 1566, na dan Svetoga Arhangela Gavrila, kao stotinu legiona Belzevuvovih, dođe, u neredu Sodome i Gomore, sa tisućama janjičara, azapa, akindžija, delija, dođe, Sulejman I, da pohara i nakolči Siget, i sve što se, do konačnog mu dženeta – carstvujučće Vijene, poharati i nakolčiti može.
Dođoše, velim, pred zidine, sa arkebuzama, krivošijama, topovima, čekrcima i lestvama, katapultima, dođoše, sa grčkom vatrom, čiju tajnu izgaranja ukraše sa romejskih dromona i drugih lađa, dođoše, Turci, uz leleke mujezina i vratolomije fakira, prispeše, sa silom vidara i ranara, davitelja i Cigana, mutavih evnuha, derviša, robinja, dopreše, islamićani, kapavac azijski, do nas, preko nas hoteći do Beča, Avinjona, Jene, ko zna dokle, u bašibozuku svome, možda do Prorokovog dženeta, gde će ih, pomamne hurije, uz rahat – lokume i daire, dočekati. Ne bih, o tom boju, koji se zbi u puc leta, mlvio pobliže. Šta, polezno, o smerti, reći? No, zahvati ona i nas, u selima, dadosmo u vojnu, na broju od hiljadu duša, bedemnika, sa helebardama, i izgiboše. Jedan kraj drugoga, pred Ismetom, Alijom, Mehmedom, Jusufom, Safetom, izgiboše Stojislav uz bok Nemetu, Domagoj uz bedro Helmutu. Izgiboše. Propade Sigetvari. Kao da proseca se kruvna plot, otvori se put ka trbuhu Evrope.
Nadvalda, dakle, nad Isusom Nazarećaninom, Alah mnogovidi, godine černe 1566. Mlvilo se, potiše, po haremu, gde se tajne imperije najlakše odaju, i najstrasnije, da za pobedu, više no Sulejman, zasluženije pripada jednome drugom čoveku, poturčenjaku, Mehmed – paši. Sokoloviću. Sokolu iz naših gora. Poturčenjaku. Osunećeniku odocnelom. Velikom veziru, graditelju džamija i crkava. Našem čoveku. Našem, a njihovom. I u pečalnoj toj zbilji, gde svoj na svog udara, grešim li, kada naričem: mi smo oni, a oni su mi?
Izbegosmo, opet. Dođosmo pod zidine nekog grada u kojem beše mnogaždi katoličkih inoka, i gde se, iza osojevine crnog zabrežja, uzdizahu senke dalekih Alpa. Njegovo se slavno ime zaboravi, izjede ga kuga, mnogo docnije, izgubi sa njom i svoje skriptarnice i katedrale, i trgovine, i kule i bedeme, kao da ih, nikoliže, nije ni bilo. Dočeka nas, tamo, velepoštavani grof Čikoš, i dočeka nas teologimus, fra Marko iz Družbe Isusove, ovim rečima: Ako ste došli, Raci iz propanule Serbije, ili ko zna iz koje mrkline, na posede ove mnogovozvišene grofovije, imate izvoleti, ako ste radi ostati, dati u trupnu, oružanu silu, a protivu Turaka, sve muško od četrnaest do šezdeset leta, što se može skupiti, i kad ustreba, bez predumišljaja na raspolaganje oblasnom kapetanu staviti; ili tako, Raci, ili ćete u kmetstvo, i za svoju stoku, rogatu marvu i papkare, plaćati tridesetinu za njihovu ispašu, i ne imaćate svojih njiva, niti ćete slobodni biti, a kako ste, već privedeni svetoj katoličkoj materi crkvi, ukoliko na ove uslove pristanate, imaćete sva graždanska prava i obaveze, kao i svaki Nemec ili Magjar, sad i za vjek vjekova. Ko da odoli, dobri moji, takovom nečemu, jer, gde si video Serba da trpi tuđijeh glavešina? Pristasmo, i tako, tu, kao i kilometrima i kilometrima, stotinama njih, dalje na istok i zapad, ustoličena beše Granica, negde zvana kao Zid Evrope, a kod nas, pitomih i divljih gorštaka – Krajina, koja se, u svojim najpočitanijim vremenima, prostirala od zaleđa pomorskoga grada Zare, do Valahije i Dunava. Od stočara, zemljodelaca, postasmo Graničari, najamnici, i oni, koji su, docnije, pod imenom panduri i husari, pustošili po evropejskim ratovima za krune, zemlje i nasleđa, pustošili, kao Jerihonskim trubljama, pokrajinu za pokrajinom: Šleziju, Pomeraniju, Galiciju, Lombardiju, i gradove: Magdeburg, Ham, Milano, pa i sam Beč.
O Granici, koja nikada nije bila tvrdo ustrojena, ni u povesnim mrakovima kartografa, a nekmoli u zbilji, o toj međi dva ćesarstva, od kojih je, mal jedno, mal drugo preovladavalo, pomerajući je, a koja će, ćesarstva, premda su robijašnice, oba, slutim, propasti, o granici su, kao da ih kazuje Homer, ispričane i ispisane nebrojene bajkolike pripovesti, slične onima iz doba antike, kada se o Ultima Thula, dalekoj zemlji, poslednjoj, u severnom ledu, potiho pričalo kraj dečjih kolevki. Kazivale su, te pripovesti, da u brdima, i gajevima, na pustopoljinama, žive brkati hajduci, Krajišnici, koji zubima drobe kamen, pogledom oplođuju vile, kazivale su o nama, a zapravo, o onima koji su ih kazivali, da smo mešavina svega i svačega, vandalština, poluljudi, a poluzverovi, koji kole dionizijska kola, i zapevaju bahusovske popevke, za pasom nose sablje i lule kamenjarke, pod miškom žene rujanske puti i kose. Glagoljali su, o nama, o sebi, i ono što jeste, još više ono što nije. I pisali su, to. Nismo čitali. Poneže, čitati ne znasmo. Avaj, do u rebrov prah prokazali su nas, razotkrili!
I sada je, u prelogomeniju mojemu, došlo ono čuvarno mesto, kada mi valja prekoračiti čitava dva stoleća, do roždenija mi, u mestu koje beše, iza leve Božje potkolenice, negde, kraj neke reke, pod čatlovom, a sve to, da bih ispripovedao istinsku povest o nama, povest o tebi, dobri moj, prosti skrbniče, bogoprazni čitaoče.

Oglašenije je moje, uvek isto: pre nas, ovde, bili smo mi. Nakon skoro dva veka graničarenja i krajinašenja, nakon što se rodiše naraštaji, i pomreše, i dvaždi tako, Sunce nam granu, nama, koji smo samo krapa u nabujaloj reci, ostatak ostataka od onih sedam hiljada i sedam koji su krnjotina od onih sedamdeset hiljada i sedam, došavaših iz tmine povesti. Koncem godine 1723. Karlo VI, iz kuće Habzburga, za učinjene usluge Njemu, Njegovoj carskoj kući i samome carstvu, carskim urbarom, imenom Urborium Slavorum, propisa nam, i na milost darova, na ime naših vojenih zasluga, stotinu jutara plodne zemlje, nama, neznanima i stoimenima, u selu na domaku Bijograda, u Sremu, znanom kao Batajnica, pograničnom, intendantskom garnizonu carske vojske, nazvanom po nekom grofu Bataju, pijanduri, bludniku i kavgadžiji, koji je tuda, nekada, grofovao. I dođosmo, dobegosmo, opet, nakon dolazaka mnogih, i dobega, dođosmo, samo da bi otkrili da smo tu već bili, pre hiljadu, i pre dve hiljade godina, oduvek, bili, kao rasuta mlad vetruština, uskovitlana nad prašnom, ispucalom zemljom, kao povtorenije mnogaždi, jednog, te istog: odbega, dobega, prebega, izbega, razbega. Bejasmo, uvek, bejasmo isti. I onamo, i ovde, oduvek. Postasmo, nekako, kao da starost napuhnu u našu neumrlu krv, postasmo stočari i zemljodrljci. U ataru sela Batajevog, nedaleko od Dunava, kraj vinograda gde se, iz Niderlandije čak, prenela na ovo podneblje jedna velimije zdrava sorta loze, koju prozvahu slankamenkom, i koja uspeva, osobito nakon kišnih leta, tu, u ataru, gde se, s juga, oseća vonj ritova i močvatišta, komarčevine i natrulih vrbaka, na Granici, gde i ja, bogomdani mučenik, gramatik i retorik, u slavohotiju spram istine, u noći koja miriše na palež i mlad mulj, sedim, pod dudom žute kore i crna ploda, u seni, kraj crkve Svetog Arhangela Gavrila, godine Gospodnje 1788. i, pod svetlom lojanice, iščitavam Urborium Slavorum, koji se u lagumu, pod crkvom, čuva. Vaspominanije. Prošlost, koju ja, otac Teofan, skrbim, u poddvorju, gde, u memli dobroj, počivaju još i plaštanica drugoga patrijarha srpskoga, Svetoga Arsenija I Sremca, i gde se čuva, sa Jordana donešena, iz kojekavih katakombi, vilica Svetoga Jovana, i prah Gligorija, hristijana kojeg spališe legionari iz Naisusa. Čuvam, pod crkvom, jošte čudesa ovoga i onoga sveta. Čuvam i ono što ne bih smeo, i što, po mislenom dobrougođeniju i zdravorazumju, ni postojati ne bi moglo. A ipak je tu, dreždi u magli.
Pod senom duda, ove noći, u žeževini sveće i žiškanju zvežđa, knjige su, na stolu, i dična Statuta Valachorum, tu je žitije velemučenog Lazara, i dragoceni De natura rerum, Prečasnog Beda, i tu je moje utešenije, da će, iako je za nas, izgubljen i Ras, i Skoplje, i Prizren, i Kruševac, knjigoprepisivači i knjigovesci, kao i ja što jesam, sada u Sent Andreji, i Trstu, Temišvaru, držati polzan plam prosvetiteljstva, kao što čini Dositej, i kao što čini Atanasije Stojković, i Joakim Vujić, plam koji će, uz bunu koja se kuburom i sabljom sprema, označiti i bunu našu protiv mračnjaštva i želju da se, popečateljstvom knjiga, vikne Evropi – još smo tu!, znani i neznani, rasuti, razbegli, skupljeni sa ovih i onih strana, i među njima, rab Božji, ja, Teofan, duše grešne i tela jektičnog. Ali, kome, zaboga, pečatiti knjige? Nepojamnom stadu, ovcama, ribama dunavskim, ticama nebesnim, mrtvima... Kome? Zar ne videh, u knjigama, zlo velmije veće od svakoga koje život ume narediti? Zar ne videh, kao onaj ludi Nostradamus, da će se, u pepeljevini budućnosti, pojaviti čovek koji će spaljivati knjige, čitave biblioteke, jer će deliti ovo, od onoga zla, i u plamenu lomače, nalaziti dobro koje to nije, i ne može biti.
Dve su knjige, ove noći, kraj mene, u štakorini, već ocvaloj svetlosti sveće, jedna na pustoj latinštini, Visum et repertum, izvešće nekog nemeckog medikusa, koji u Beč, šalje opširan opis pojave vampirizma u okolini Požarevca, koja datira, pojava, u godinu 1727; druga je, u ovnujskoj koži uvezena, na pergamentu pisana, iz pera jeromonaha Nikanora, imenom Jovanovo žitije, koje glagolja o despotu Jovanu Brankoviću, poslednjem od te vladarske loze, nepomirnom ratniku protiv Turaka, dograditelju manastira Fenek, koji utemeljiše roditelji njegovi, Stefan i Angelina, i koji se upokoji godine 1502. izmučen od rana i treskavice kostiju. I te dve knjige, pune kovarnih reči, bude u meni neke nebožanske pretpostavke, o nama, o njima, o svetu kakav nije i, avaj, o nepostojanju Boga, i svevlasti Đavla, i dok, u izveštaj bečkoga hećima gledam uz nevericu, jer je reč o zvaničnom državnome dokumentu, punom takvih bapskih naklapanja o nekakvome vampirizmu, u Žitije Jovanovo gledam sa zebnjom, jer na drukčiji, vraždni, neščastni način o istome zbori, naime, o krvopiji. Govori mi, ta knjiga, da je despot Jovan od despota bio više, i više, ili manje, od čoveka, jer se, nešto nalik upiru, vampiru, sa fantazmagoričnom obrazinom, demonsko, vražje i zloslutno, pojavljuje na šuštavom, tvrdom pergamentu. I ne znam, kakvo je to novo zabluždenije. I zato, kao da bajem i veštičje vračam, ponavljam: mi smo oni, oni su mi!
Noć je. Prošao je Ilindan. Sa duda mile gusenice, kao prst debele, i riju sparinu pod lokvama prašine, šušte. Čitam. Tumačim glubine istina i laži. Čitam. Žitije onog koji je bio despot bez despotovine, čovek bez duše, pokojnik bez amaneta, žitije onog čije mošti, Bog neka mi je u pomoći, donešene  u Batajnicu 1753. počivaju u lagumu crkve, pod mramornom pločom crnokamnom, i koje svakim svojim retkom, slovcem pustim, otkriva krvavu ruku Nečastivog. Čitam. Hroniku ukletog despota. I molitva, sproću te grozote, ništavna je. Čitam. Žitije Jovana Brankovića. Vampira.

Batajnica, Srem, izgnana Serbija

godina Gospodnja 1788.

rab Božji, grešni Teofan Mirotočivi

[Anomander Rejk]

Od ovoga dela ,,Dve su knjige, ove noći kraj mene...'' mi je zanimljivo, i do kraja bi ostavio sve.
Sve pre toga, a to je više od 2/3 teksta poprilično izmeniti ili obrisati.
Hrundi, previše je to razvučeno, mrtvo, sporo, puno nabrajanja, arhaičnih izraza koji ne daju ritam tekstu već ga guše, previše pompezno, da skratim -ne funkcioniše dobro.
Prolog, bar ga ja tako kao čitalac zamišljam, treba da sadrži neku dinamiku, blic, isečak, koji će me zainteresovati za dalje čitanje, nešto što će pokrenuti i dati pravac budućoj radnji. Ovako kako je postavljeno, teško da bi me ubedilo da nastavim.
Ograđujem se unapred, ovo je samo moj utisak, ne mora značiti da je ispravan niti da će ga drugi deliti.

[Lord Kufer]

Magnovenje znači - trenutak. Čemu ovakav naslov, pitam se?

[Hrundi V. Bakshi]

Od ovoga dela ,,Dve su knjige, ove noći kraj mene...'' mi je zanimljivo, i do kraja bi ostavio sve.
Sve pre toga, a to je više od 2/3 teksta poprilično izmeniti ili obrisati.
Hrundi, previše je to razvučeno, mrtvo, sporo, puno nabrajanja, arhaičnih izraza koji ne daju ritam tekstu već ga guše, previše pompezno, da skratim -ne funkcioniše dobro.
Prolog, bar ga ja tako kao čitalac zamišljam, treba da sadrži neku dinamiku, blic, isečak, koji će me zainteresovati za dalje čitanje, nešto što će pokrenuti i dati pravac budućoj radnji. Ovako kako je postavljeno, teško da bi me ubedilo da nastavim.
Ograđujem se unapred, ovo je samo moj utisak, ne mora značiti da je ispravan niti da će ga drugi deliti.

Ne slažem se. Prolog treba da uvede čitaoca, da samoj priči da pozadinu, istorijsku ili filozofsku ili bilo koju drugu postavku, njegova je uloga prevashodno da podržava glavni tok priče, a ja sam ga koristio upravo da tekst ne bih gušio dodatnim informacijama. Takođe se ne slažem da bilo šta treba izbacivati, jer je cela istorijska pozadina u prologu od suštinskog značaja za priču. Što se tiče arhaičnih izraza, i navodne sporoće, treba imati u vidu da se piše iz prvog lica, protagoniste koji je živeo krajem osamnaestog veka, koji je, pritom, sveštenik, tako da u minimumu minimuma arhaizma ne vidim problem. Sve reči su preuzete iz Rečnika crkvenoslovenskog jezika Save Petkovića iz 1935 godine.

Magnovenje znači - trenutak. Čemu ovakav naslov, pitam se?

Tačno, znači trenutak, ili časak, bukvalno, ali se može smatrati i kratkotrajnim bleskom vremena tokom kojeg je svest čoveka na granici sna i jave, ili, u stanju nadsvesti. Tako da bi naslov, mogao glasiti i Časak oca Teofana, odnosno, "Došlo je mojih pet minuta, nanu li vam naninu", oca Teofana,

[Mme Chauchat]

Jao, Hrundi, ovo baš liči na tebe.     Evo, obećavam, sve ću pročitati i reći šta ima, samo ako mi objasniš jedno - kako može neko da se potpisuje sa "Mirotočivi"?

[Hrundi V. Bakshi]

Da ste čitali, gospođo J., znali bi, mada sumnjam da se samo iz prologa može izvući zaključak o potpisu. Kada se živ čovek, recimo, potpiše sa "mirotočivi" reč je o jeresi, gde je jeres, tu je Đavo, gde je taj prikan, ni vampiri nisu daleko, takođe, s obzirom da mirotočivost mogu imati, na primer, mošti, ostaci svetaca, nameće se zaključak ili da je ovaj čovek sebe smatrao svetiteljem, mrtvacem svakako (jer je smrt prvi uslov moguće mirotočivosti), ili da je bio jeretik (što proizilazi iz prve mogućnosti), ili samoživi ludak koji je bio uveren u svoje isceliteljske sposobnosti. Koren svega je da on nije bio čovek.

[Суба]

Мени је ово изузетно занимљиво и живописно, али стил којим је написано није. Приповедање је неприродно, Теофан пише као човек нашег времена који по сваку цену хоће да се изражава архаично, не као неко коме је такво изражавање својствено. Не заборави да је у 18. веку била доминантна руска редакција црквенословенског језика, а ти узимаш из речника из 1935. Затим, све списе учених људи у Србаља красила је једноставност, овде тога нема. Једим се јер ово заиста мирише на добро, али рано ми је да судим. Дај још који део сличне величине, па ћу бити детаљнији. И кориснији.
А ситних грешака има доста, али Боже мој...

[Lord Kufer]

Magnovenje nije bunovnost. Magnovenje je trenutak vremena, a ne stanje uma.

Samo kažem.

Znam da reč nije u svakodnevnoj upotrebi i da mnogi pogrešno shvataju da je u pitanju nekakvo "maglovenje". Ali nije to.

[Mica Milovanovic]

Lord Kufer je potpuno u pravu. Magnovenje se u srpskom jeziku ne može upotrebiti na način na koji si ti to uradio...

[Barbarin]

Pročitah prolog sinoć i veoma bi voleo i ostatak. Ima nekoliko zameraka u samom prologu, nekako previše kombinovanja starih reči i izraza. Ideja je odlična, samo ne mogu da se otmem utisku da fali nešto al ne znam šta. Prolog je zbrzana istorija ovih prostora i onaj ko ni malo ne zna šta se ovde dešavalo mislim da ne može da pohvata konce. Volim istorijske romane poput Imena ruže, Imprimatur, Secretum, Veritas, Slučaj putokaza, svi su smešteni u slično vreme, al su veoma čitljivi i nekoriste toliko starinskih izraza, i takvi romani imaju obično 2 glavna lika, starijeg i mlađeg, gde ovaj mlađi pripoveda priču.

ps Odlučite se ili za tisuću ili za hiljadu, malo smeta upotreba jedne pa druge reči.

pss nisam nikakav stručnjag nego običan čitalac.

[Hrundi V. Bakshi]

Lord Kufer je potpuno u pravu. Magnovenje se u srpskom jeziku ne može upotrebiti na način na koji si ti to uradio...

Objasnio sam za naslov - Magnovenje = trenutak, i u tom smislu je reč i upotrebljenja.

[Mica Milovanovic]

Ja ti nisam lingvista, pa ne mogu da ti objasnim zašto, ali po meni ova reč u srpskom jeziku ne može da se upotrebi na način na koji si je ti upotrebio, a da to ne zvuči nakaradno...


Drugim rečima, meni ovo bode uši i ništa mi se ne sviđa...

[Father Jape]

Možda Rečnik Matice srpske bude od pomoći:

магновање с 1. гл. им. од магновати се.
2. маштање. — Почињали [су] себе да
осећају и да тону у чаробна магновања,
прикрадали су се девојкама. Ђур.

магновати се, -ујем се несврш. необ.
јављати се као нешто мутно, магловито,
нејасно; мутити се. — Нико не би могао
рећи шта се то све мешало и магновало у
глави. Ђур.

магновен, -а, -о цсл. и рус. књиж.
тренутан. — Чудна .. . историја постања
и историја магновеног преображења. Ж
1955.

магновеније с арх. в. магновење. —
Не бих знао у том магновенију казати ни
како ми је име. Срем.
магнбвено прил. зачас, за један тре-
нутак, — Судбина Македоније . . . била
[је] решена магновено. Лаз. М.

магновење с 1. тренутак, трен. —
Наши војници у магновењу поустајаше и
појурише овамо. Лаз. М. Намах је заборавио
да је баш данас . . . обљетница . . . магновења
лудог. Божић. 2. песн. а. трептај (ока). —
Пре неколико магновења ока у срцу њему
није било светло. Радич. б. треперење;
трептај, титрај уопште. — Као светлуцава
магновења, пале [се] и гасе мисли и осећања.
ЛМС 1949

[Lord Kufer]

Nisu bre ni oni znali šta je magnovenje 

[Mme Chauchat]

Ok, objašnjenje prihvatljivo

Dakle, pročitah. Prolog od jedanaest šlajfni... to može za roman. Dug roman.
Ovo je napisano dosta bolje od Hrundijevog proseka na radionici (stremljenje dugoj formi, jel), ali aman, obavesti se jednom o tome kad su koje kulturne biljke kod nas počinjali da gaje i vidi se ta množina sitnijih grešaka koje Suba pominje i koje verovatno dosta duguju brzini.
I činjenica je da se ovakva komadina retorike (više) ne stavlja na sam početak, ugušiće čitaoca. Valter Skot je to mogao, ali on nije juče pisao. Mene bi baš zanimalo da znam koliko je cela priča duga ako je prolog, dakle ne ni uvod, dug jedanaest šlajfni. Razmisli malo koliko procenat teksta ti je na to otišao.

Rečnik: hm, dobro, koristio si rečnik crkvenoslovenskog, ali imaj u vidu da ga tvoji čitaoci veovatno nemaju pri ruci i da će čak i obaveštenijima ovo biti zamorno i naporno. Mogao bi (na tu istu sintaksu) da malo prorediš arhaizme. Pogledaj koja je frekvencija arhaičnih reči u naših najboljih pisaca istorijskog romana, to će ti reći više nego Petković. I što je još važnije: pogledaj kako oni započinju svoje tekstove i šta pružaju u trenucima kad se ovako odaju glagoljivosti. Moraš pružiti čitaocu i nešto kvalitativno novo, a ne samo (ma koliko nadahnuto) prepričavanje poznate istorije, a ti dotle stižeš tek pred kraj. Da, ima nagoveštaja, ali nagoveštaje je ipak bolje davati ili malo kasnije ili na manjem prostoru...

Daj ostalo, pa da teramo dalje.

[Kimura]

Hoćemo li videti ostatak priče ?

[bitanga]

ovo mirotocivi mi nije bas jasno, em mora da bude mrtav, em mora da bude svetac za tako nesto 

[scallop]

Može i da laže. Pisac je već to odbio.

[Hrundi V. Bakshi]

Ne znam da li da postavim večeras novelu, ili da sačekam da prođe glasanje za decembar. Gospođo J. šta vi mislite?

[Mme Chauchat]

Nemam pojma, ali kako je krenulo, pitanje je da li će pre glasanje, Znak sagite 20 ili smak sveta... okači ti to u neko dogledno doba. -.-

[Hrundi V. Bakshi]

Ne brinite, smak sveta se odavno zbio... Kačim, mislim da ćete biti zadovoljni...

                                                                            + + +

            Serafim Jednoručnik, blagoćutljivi imalac onoliko imena koliko i dlaka u ušesima, i onoliko nadimaka koliko stane u sve zemlje i pokrajine koje je pohodio, pa tako, znan i kao Mnogohodivši kod Švaba, kod Srbalja Latinozbori ili Neznabožački, Valahi kod Grka, Gezgin kod Turaka, sedeo je u vrbaku, na strukovima pokošenog pelina, i jednorukošću svojom, držeći u šaci mutljivu kaplju vode, upinjao se da na golom, mrkom kamenu, užeže vatru. Vodom, vatru. Jer, od nekog doba, ima tome čitava godina, otkada se vratio iz Smirne, gde je naukovao od derviša, utuvio je sebi u glavu da, ako se vatra vodom gasi, zasigurno se od vode može i načiniti.
            Dok je gledao kako kaplja, u bočici donešena iz Smirne, kao proliveno more klizi niz modru glat kamena, ne činivši čak ni iskru iskre, a nekmoli žar i plamen, na njegov dalekohodi štap isposnika, čvornovato poboden u zemlju, iz prćije noći, crno je sleteo oštri gavran. Ocvale i bolno žive, oči ptičurine, bojene muljem dunavskih mrtvaja, gledale su ga urokljivo, dok je on, psujući Moloha i Svetog Iliju, po žeđanoj, napukloj sremskoj zemlji, kukastim kažiprstom skupljao rasutu kap. Suv, suv krešt ptičurine prenuo ga je. Podigao je svoje rundave veđe, i na štapu koji pamti puteve Jerusalima, uske uličice Soluna, zvona La Valete, ugledao gavrana, koji se, kao da otvara vreću punu pomrčine, raskrilio nad senkom svake senke. ,,Odlazi, garni krilniče!", povikao je, bacivši kamen, na pticu. ,,Odlazi, zlosti, zar ne vidiš da vodožarim, kako me je Ćamil Musa, derviš iz Smirne, učio! Odlazi, tmino tmine, u tminu iz koje si došla!" Ali je crna mrlja, kao dletom košena, i dalje stajala na štapu, nemo gledajući kroz čoveka, kao da ga nema, kao da nije, kao da je od senke ništavnije nešto, tek lahorak koji ptica u svojim krilima, paparjem oseća, i koji se, evo, sprema da uhvati i u noć uzleti. Odlazi!, viče uporno Serafim Jednoručnik. Odlazi! I dok hodi štapu, da otera ptičurinu, koja već leluja na struji toplog vetra, u patrljku gde mu je nekada, čini mu se, pre rođenja, bila leva ruka, oseća jezu, koja se uz rame penje, preko vrata, žilom nabreklom, kroz prljavu, masnu kosu do uha, do uha, do uha u kojem, da li iz gavranskih usta, da li iz sjaja Večernjače koja kopni, dobuje podrugljiv, ciklični cerek: ĆAMIL MUSA NIJE ĆAMIL MUSA, SERAFIME MNOGOMRTVI! I tako dva puta, tri puta iz gavranskog ili zvezdanog ždrela, ponovi se. Zakrza vodožarni. SERAFIM MNOGOMRTVI NE BI NIKAD MNOGOŽIVI! Posrnu Mnogohodivši, dohvati se štapa, na kolenima, jednoruko zavitla njime, po ničemu, u prazno, uz psovku i ODLAZI, ODLAZI, ali, uzaman. Senka pričurine odavno je letela ka Batajnici...

            Na sedam stotina koračaja od toga mesta, gde je ptica pohodila čoveka, u istoj noći, kroz koju dumaju u prašini volovske zaprege, iz atara dovozeći žito, u ovalu bledunjave mesečine, oko kojeg se ukrštaju dve bogomdane i bogudane senke – jedna potekla od crnog šamduda, sa kojeg u šušnju padaju gusenice, druga od tornja crkve Svetoga Arhangela Gavrila – sedeo je, za stolom ulokanim pljuvinom vina slankamenke, otac Teofan, oko čije su sedobrade glave, osvetljene voštanicom, obletale muve. Sedeo je, u jednoj šaci držeći dopola popijenu buteljku, dok je drugom, listak po listak, premetao knjigu popečaćenu kao ,,Žitije blaženopočivšeg despota Jovana Brankovića, sremskoga grofa, po trudu i volji raba Božjeg, Nikanora, jeromonaha".

Čita, otac Teofan, ali ga se pročitano ne dojmi ponajbolje. Kada bi mogao, vrnuo bi u Hopovo, iz čije je skriptarnice uze, vrnuo bi knjigu i zakatančio je iza nekoliko brava, u zaborav, da je ne pronađu. Jer, ono što je u knjizi, u žitiju Jovana despota, nije za ljude, još manje je za neljude.
Dok oštar fijuk kandžija para avgustovski sparnu noć, umirujući se na ukomarčenim volovskim grbama, uz tandrk točkova, napregnutih pod teretom žita, u crkveno dvorište, pod dud, dopire još nešto, odveć tiho da bi se razaznalo, ali ipak, donošeno oporim vetrohvatom sa Dunava, golemo, kao senka, koja gmiže, od nebesa. Čuju se glasovi paorski. Jedan je točak prepukao. To za čas prenu Božjeg slugu iz čitanja, i on se osvrnu, osetivši pod čvorljivom, starom rukom, da je vetar, koji iznenada dunu, leden. Sa šorova su dopirale psovke kanždija, sve razuzdanije, preplitao se njihov puc sa udarima vetra, stapao u njega, gubio se u njemu, dok se više nije moglo razaznati šta je šta, sve brže, u trenu, lomeći krošnje, volovska leđa, uzdižući prašinu, raskriljujući pendžere, oblake, odnoseći žito, sve, sve, kao da su se otvorile ustave Potopa, pod šamdud, dođe ta zbrka, zadignu mantiju sveštenikovu, prevrnu buteljku, razlista pergamente, i bapski Visum et repertum, i bogobojažljivo žitije Jovanovo, i kao da udara stotinu legiona Luciferovih, u jednom naletu, prevrnu oca Teofana, i preko njega, zalupi, uz tresak, vrata na mladoj crkvi. A onda, sve utihnu. Još je samo šušt gusenica lako, umorno, drobio noć...
Prekrstivši se triput, otac Teofan užeže sveću, i kao da se ništa ne zbi, nastavi da čita žitije, krajičkom oka, ipak, osvrćući se i sumnjičavo motreći tminu. A knjiga se, čija su mu slova žarila prste, nastavljala na onom mestu, na kojem Nikanor kazuje kako su se, sa jednim šajkaškim odredom sa Tise, despot Jovan Branković i grof Đerđeli Urban, sa svojim četama, prešavši Savu, niz Drinu spustili do Zvornika i tamo, u ognju i krvi, spalili turski han i posekli Turke. Paroh batajnički brzo okom prelazi preko redaka koji su hvale puni za despotovu hrabrost i junačnost, i zastaje, čita, pa se vraća opet na ta slova, gde se govori o jedinoj preostaloj kući, od Turaka nepoharanoj, u jednom zvorničkom zaseoku, na čijem su pragu, kao heruvimi, stajala dva čeljadeta, dečak i devojčica, kričavi u purpurju sutona, i kako kazuje Nikanor: ,,... na pragu stajahu, čeljad, i zijahu u mene očesima i smejaše se, a plakahu, i to bi, za mene, od smrtnijeh, greh najvelmiji, jer kazivaše mi, čeljad, očesima – Nikanore, nijesi živ, nijesi mertav, pođi sa nami, o upirski nakote, u noć!, i rekavši, dograbi djevojče šaku posečenog Turčina, i turi je u gubicu sebi i zaglođahu joj zubi po tojemu mesu, i bi krv..." Nad tim rečima, a već kako provede tri noći u čitanju, te bi odveć iscrpen i sanjiv, začudi se otac Teofan, i još više, prestraši, maši se za buteljkom, i dohvati se praznog, setivši se vetra, koji prevrnu i vino, i sveću, i noć. Noć. Pogledao je u nebesa. Večernja je zvezda noćas nisko, pomislio je, gledajući Veneru, zlu proročicu misirksih naroda, čija se refleksija, probijavši se kroz krošnju duda, kao kreštavi zmijski zub, ocrtavala u lokvi rasutog vina. O čemu drobi, ovaj Nikanor, prošaptao je, sklapajući žitije. Nije li bio sa uma skrenuvši? Nije li bio bogohulnik? Lažni evangelist? Jeretik?
Pridigao se i, dohvativši štap, otišao do valova, i umio se, spirajući sa prstiju neobični žar pergamenta, senu nekog pritajenog zla, i sa očiju, skramu koju mu je mutila vid i prečila ga da vidi, da spozna. Upiri u žitiju Jovanovom, upiri u izvešću bečkoga hećima, upiri u mislima, u snovima, upiri u rečima, u molitvama, upiri... Nije li došlo armagedonsko vreme, pomisli, dok se vraćao stolu, i nanovo, kao da ga goni neki demonijum, otvarao knjigu, osećavši da je mora čitati, kao što jesti mora, i spavati i pišati i moliti se,  i umreti. Umreti. Dalje je, u žitiju, opisivao Nikanor, kako su despot i grof, na kočeve nabijali posečene turske glave, i kako su, orgijavši, šajkaši silovali hanume i kako se pilo i popevalo o Dušanu Silnom i Matiji Korvinu, i kako je, ta noć zvornička, mirisala na popaljenu mandragoru i na rđavu mesečinu. A onda opet, kroz san, mogao je Teofan pročitati, i u sebi sliti iz nepojamnog vrela, bujice i bujice Nikanorovog straha: ,,... Bože, otče naš na nebesi, spasi me! Priđahu mi, čeljad, što bijahu izjela do kosti šake muhamedanske, i oko mojega se bedra okupiše, kao janjad, i grebahu me, išteći od mene krvi, još krvi, koju zaveštah Gospodu, i pomilui me angelu nebesni, htedoh im dati, od sebe, krvi, jer bijahu gladna čudnom glađu, štono Izrailj bijaše gladan i manom podojen, tako i ja, htjedoh njih, krvlju svojom, podojiti..." Uz poslednje reči, zaspao je, rastrzanim, nejakim, pijanim snom batajnički paroh, dobnuvši zabrađenom glavom o sto, na knjigu, dok je poviše, sa zvonika, zvonilo, zvonilo jednom, i drugi put, i treći, do desetog puta. Bio je deseti čas, dvadeset i osmoga avgusta, godine 1788. U snu oca Teofana, bio je to poslednji dan pred Armagedon. I najava nove zore. U snu. Ili, u zbilji? 

Oče Teofane! Oče Teofane! U snu ili u zbilji? Glas. Angelski mio, glas dopire tiho preko šušta gusenica koje su svuda, pod stolom, na stolu, u parohovoj bradi, u praznoj buteljci, među pergamentom, u noći, preko Večernjače. Njihov lenji, besciljni gamiž stišava sve.
,,Oče Teofane! Probudite se, prepodobni!"
Budi se. Pijana glava teška je, gnojava, kroz stešnjenju zemlju, slično kao u nazarećanskoj pustinji, klokoće sparina, rasipa se i kroz sebe samu sažima. Budi se. Iz sna, ili iz zbilje?
,,Šta je, Milutine, šta vičeš? Gori li negde?"
Milutin, crkvenjak, koščati Bačvanin neodređene dobi, nakriv u levu stranu, ali bodar, blago se osmehuje, tek sišav sa zvonika:
,,Oče Teofane, treba poći na počinak. Brzo će zora, a sutra nam valja na put."
Otac Teofan pridiže glavu, gleda crkvenjaka, njegovu bezbojnu, put sličnu ribljoj krljušti, kako ga, držeći sveću u šaci, ljubopitljivo i blago posmatra, gotovo sažaljivo, onim svojim goveđim okom, i ni pijan, svakako ne trezan, već u nekom stanju besciljne sanjivosti, ustaje, težak, sređujući mantiju.
,,Jašta, Milutine, treba počinuti. A, jesi li zvonio?"
,,Jesam, oče, kako ne bih..."
,,Dobro je, sine, dobro je... u slavu Božju. Ajd' sad, pođi, i ne zaboravi da pre svitanja upregneš konje.  I, Milutine, pre no što legneš, valja ti se pomoliti..."
Dok je gledao crkvenjaka, kako je odlazio ka štali, gde je, po sospovenoj želji i bivao i spavao, otac Teofan, uprtivši pod mišku dve knjige, krenu u keliju, da počine. U taj mah, kao da se zatrese zemlja, pod parohovim koračajem, i učini mu se, da propada u nju i nad njom svo kamenje vaseljensko, i eter, držačko žiće svetova starih Helena, mnogobožaca. Oseti, sveštenik, dolazak senke, crne, tihe, orijaške, iz ritova. Okrenu se. Za njim su se pružale grane šamduda, i vide, bleskom oka, ptičurinu, oštru, kako tamno slete na sto, donoseći u kljunu predugo prećutkivanu reč: OČE TEOFANE! OČE TEOFANE! NISI TI OTAC TEOFAN! NISI TI OTAC TEOFAN! Koraknu ka ptici, ka gavranu, i povika: ,,O kreštava smrti! Koji si andrak doperjala ovamo, ka meni, da mi kreštiš kraj uzglavlja, zloslutnice!" No, kada ga htede oterati, gavran samo poskoči, premetnu se na granu, i ureže svoje kamene oči u vodnjikave sveštenikove. Tad, sa zvonika, on začu grebanje. Grgoljanje nekakvo, i osvrnu se. Blago se njihalo zvono. Nečega je tamo bilo, neki je cerek klatio uže i sena, spuštala se, tabanala uz klepet gavranskih krila, koja se raširiše, i ptica prhnu, odlete, u okrajak noći.
,,Milutine, ti li si?", prošapta otac Teofan.
Niko nije odgovarao.
,,Milutine, sveca ti, opet badavadžišeš noćom?"
Niko nije odgovarao.
Teofan koraknu, ka crkvi, žurno, kad pred njega iskoči crkvenjak, iscerena lica, praznih očnih duplji iz kojih se cedila sluzava krv i... Prolomi se krik parohov. Ispadoše mu knjige i htede pobeći, kad ga topao dodir šake umiri. Začu glas, Milutinov­:
,,Oče Teofane, šta vam je, blaženorečivi? Kao da videste avet, Bože me sačuvaj."
Tople, uvek krupne, bikovkse oči crkvenjakove smejale su se.
,,Šta me prepadaš, beštijo! Ne rekoh ti da se pomoliš, a ti..."
,,Potpalio sam vam vatru, u keliji, oče, prohladna je ova noć, k'o da nije od leta."
,,Tornjaj se! Nisam za divaniti."

Taj susret, i s gavranom i s Milutinom, u kojem je, na tren, video – pomislivši – sličnu utvaru o kakvima je glagoljao Nikanor u žitiju, sličnu onoj čeljadi, rasanio ga je posvema, pa se pitao nije li ta vražja knjiga, to žitije, odveć na njega uticalo, da se kroz čitanje, ovaploćuje u stvarnosti svaka ala i grabež i strahota, koja se u njemu nalazi, i krv i nakolčene turske glave, i deca vražja, i ukus, gorak ukus smrti. Umesto da ode u keliju, i odmori izmučeni um, noseći sa sobom knjige, uđe u crkvu, i spustivši se u lagum, pridržavajući sveću, memljivim hodnikom sišavši niz neduge stepenike, nađe se u ovalnoj prostoriji, počivalištu sremskoga despota, Jovana Brankovića. Prišao je crnoj, mermernoj ploči, kao oltaru da prilazi, i položio je na nju žitije, kao da traži, da zahteva od nekakvog proviđenja da ga spase ludila u koje, činilo mu se, zapada, čitavši žitije nalik ni jednome, žitije onoga ko je bio despot bez despotovine i, kako se govorilo po Sremu, u Mačvi, i naročito među Turcima, čovek bez duše. Daj mi odgovore, despote!, vapio je, daj mi, u ovo suludo vreme žižak spoznanja, da razlučim Dobro od Zla i vidim, prepoznam, i iz duše iščupam ovu teskobu koja me pritiska! Slutim, čujem, znam, ništa nije onakvo, kakvim se čini da jeste. Pomozi mi, svetorodni Brankoviću, da razumem žitije tvoje, da razumem, makar bilo i ludilo, glagoljanje Nikanorovo. Šta je to prorokovao, taj fruškogorski jeromonah, i šta su, šta upiri kojih je prepun tvoj životopis?
Pognuo se nad ploču počivšeg despota. Na njoj je, uklesano, pod krstom, stajalo: OD SMERTI DO ROŽDESTVA OD ROŽDESTVA DO SMERTI OVDE POČIVA JOVAN BRANKOVIĆ DESPOT BEZ DESPOTOVINE ZA VJEK I VJEKOVA OD GODA 1502. I STRADANIJA DO ONOGA GODA KADA ĆE U LIKU GOSPODNJEMU BITI PRIZVAN VEČNOSTI
Daj mi, despote, moli otac Teofan, daj mi, a preko tvojih moštiju neka mi snage daju i svi sveti tvoji pređi, čak i pre Vuka, pobežnika sa Kosova, daj mi snage da razumem. I zapeva, spustivši se na kolena, Agni Paterne, u memli. I nakon što svrši molitvu, iziđe i napokon, nakon tri noći, uđe u keliju, i sručivši se na daščani, prosti krevet, tek ovlaš zastrt slamom, zaspa.

Zajutrilo je. Iz crkvenog dvorišta dopire konjsko rzanje. Nadjačava ga poneka psovka, i povici: Vetre, mir! Miiiiir! Kroz uski, kamenom zasvođeni prozor na keliji oca Teofana, kao mlekotok uvire struk svetlosti i usnulom svešteniku otima nikakav, sirotinjski san. Budi se, ali prvi put, na njegovim usnama nema molitve. Rastresa sa sebe, dok ustaje, umor, koji, svestan je, ne može rastresti, kao da na leđima nosi usud sizifovštine, nakriv, bolan kao prebijeno pašče, šupljih, ledenih očiju, koje, kao u bunilu, traže knjigu. Nalaze je na podu. Žitije. Podiže ga i hitajući, izlazi.
,,Rekoh ti Milutine, usta mi presahla od tog govorenja, da ne prangijaš konje ni rečima, ni ručerdama tim tvojim!"
,,Oče Teofane, praštajte, ta to nisu konji, nego ale!", vapio je crkvenjak, preganjajući se sa Vetrom, ždrebcem lude naravi, koji se propinjao i njištao kao mahnit.
,,Ala ti je u gaćama, ništaku! Čim tako hučiš od rane zore, ale su ti u duši! A jesi li se pomolio noćas, je li, ti?"
,,Jesam, oče Teofane, jesam..."
,,Jesi vraga! Ama, ostavi tu kandžiju i mani se tog kljuseta, i ajd' u kačaru, po vino, za put!"
I dok je crkvenjak, kunući svu ždrebad sveta, odlazio po vino, paroh pohita u crkvu, da održi jutrenje, jer vide, da se kroz kapiju, već pomaljalo lice kakve babe, od svih najpre ono koje je, na guravim ramenima nosila baba Dostana, koja bi, da je mogla, u crkvi provodila i dane i noći, i koja je, u svom bogomoljaštvu, prevazilazila i samog oca Teofana, usput ga i koreći zbog koječega. I nakon što uđoše, parohijani, prekrstivši se, u hram, zapevaše, za ocem: ,,... Koji pobi kraljeve silne aliluja, jer je doveka milosrđe njegovo aliluja; Siona kralja amorejskoga aliluja, jer je doveka milosrđe njegovo aliluja; Oga kralja vasanskoga, jer je doveka milosrđe njegovo aliluja..."
Pošto zbrza službu Božju, otac Teofan izađe iz crkve, gde nalete na baba Dostanu.
,,Oče Teofane, zacelo vi mene ne slušate!", reče baba, ,,Mesto što 'ranite onog Serafima neznabožca i vešca, pogačama, i pojite ga vinom, bolje bi bilo da ga šibom proterate, da ne pogani ovu pravovrenu zemlju svojom latinštinom. Ta, taj je bio u Rimu, a priča se, i u Medini! Mogli bi, vi, na pravdi Boga..."
Nije uspela da završi, jer se otac Teofan, bez reči, udalji od nje, krenuvši ka karucama, na koje je Milutin već tovario skroman prtljag. No, tu mu put prepreči Jakov Ćulum, rabadžija.
,,Oče, praštajte mi..." skrušeno prozbori skidajući kapu.
,,Kazuj, Jakove, u žurbi sam."
,,Pa eto, oče, ja bih o krštenju, sina mi, pa reko', da vidim sa popom, kada bi to moglo, da se obavi..."
,,Obavićemo Jakove, obavićemo! Ajd' sad, Bog s tobom!"

Popevši se na karuce, i smestivši se kako valja, sa Jovanovim žitijem u ruci, otac Teofan ošinu Milutina pogledom, koji, držeći kajase, kandžijom htede ošinuti Vetra. Ne valja tući živinče, pamtio je ckvenjak, te reči parohove, ali mu je teško bilo da ih primeni, naročito kod ovog, naprasitog, nemirnog ždrebeta.
Krenuše. U Zemun, gde su se, toga dana, dvadeset i devetog avgusta, imali susresti parosi sremski, na poziv Jovana Karamate, promućurnog trgovca, da se, u miru s Bogom, utanače i poslednji detalji oko gradnje crkve Svetog Arhangela Gavrila i Mihajla, u Zemunu. Dok su prašinom kotrljali kolski točkovi, dižući je u sive oblačiće za kojima su trčkarala batajnička deca, otac je Teofan slutio da je zaludno graditeljstvo crkava, i da nikakve bogomolje, ma koliko velelepne bile, neće utuliti sveopšte bezbožništvo koje je vladalo svetom. Pomolivši se, u sebi, dok su, izbivši karucama u kukuruzišta, hitajući ka jugoistoku, kroz posivele, komarcima ulokane baruštine, napuštali Batajnicu, otac Teofan otvori žitije i pod moranjem, a nerado, nastavi ga čitati.
Iz pera Nikanora jeromonaha, knjiga je dalje kazivala o ktitorstvu blaženopočivšeg despota, i njegovoj trudbeničkoj zasluzi u dogradnji Feneka, sremskog manastira, koji će, ne mnogo docnije, postati pribežište jednog crnog rušitelja imperije. I tu, nauštrb leporečnosti Nikanorovoj, iz slovaca, kada se malo podalje odmakne u čitanju, opet počeše iz napisnaog, izletati Scile i Haribde, neko nakazno, bogohulno proročštvo: ,,...U meni je otrok, u meni je inok, u meni je pričinenije i u meni je roždestvo, skončanije. Mi, nijesmo oni koji jesmo. Ja, Nikanor, nijesam onaj koji jesam. Prije nas, ovdi, bili smo mi. A ko smo, i šta smo postali, ne zna se. Uže i smert nije za nas. Vražda, smert. Nisam li, spasi me Bože, hiljadama i hiljadama noći, u stopu pratio, jednoga vampira? Drobna je istina, velmija je laž: mi nijesmo oni koji jesmo. Prije nas, ovdi, bili smo mi. U bigar, pokopaj me, u bigar, pokopaj me!..."
Čitajući, i dalje, gde Nikanor pripovedaše o nekom selu, podno Fruške gore, gde su despot Jovan i grof Đerđeli, pajtaši u bojevima, bludu i pljački, koje su, pijani i obesni, poharali, pobivši tamo, ni sa čim izazvani, ogrezli u nitkovluk prosute krvi i rakiještine, desetine Srbalja, Slovaka i Bunjevaca, samo da bi im haračili žene, otac Teofan po prvi put, otkada uze žitije čitati, poče verovati kako Jovanovo žitije, ne govori, zaista, o Jovanu despotu, već o nekim mnogo većim, nadljudskim istinama. Poče misliti o tome. I učini mu se, u toj prašini koju su za sobom ostavljala konjska kopita, i karuce, da kraj njega, zabrađen i prekriven nebeskim izmetom, sedi Nikanor, jeromonah, i gleda ga, smejuljeći se, bez očiju, namesto kojih mu, u dupljama, stajaše dve dudinje, sa crnog šamduda. Nije znao tada, dok je žurbao Zemunu, paroh batajnički, da ga taj Nikanor, bio utvara, priviđenje, ili bulaženjenje zavedenog uma, više nikada, za vek i vekova neće napuštati. I ne samo on...
Sa kojeg sveta, progovaraš mi, Nikanore, mučeniče, i zašto?, pitao se Teofan. Šta hoćeš od mene? Šta hoće od mene, ova tvoja knjižurina u ovnujskoj koži? Ali, Nikanor, sličan gavranu, skelet, prah prahu, sažeto postojanje u mrenju, nebiće u Biću, ćuti. Smejulji se. I ćuti. Okom – dudinjom, nutka oca Teofana: ČITAJ! ČITAJ, AKO SMEŠ! Ovaj, posežući hitro za buteljkom slankamenke, i otpijajući dobar gutljaj, nemajući kud, čita. A tamo, na pergamentu, u mastilu crnom, reči dalje kazuju: ,,... U to dne, negdije iza vinograda, iza Sremskih Karlovaca, ni sam ne znavši kamo sam i gde sam, prativši dve utvare, despotovu i grofovu, nađoh sebe u spaljenoj kući kako dreždim kao sovuljaga nad lešom i udišem, požudno, vonj njegov i vonj smerti. Spasi me Bože! Pregrizao sam. Vrat. Pregrizao sam! Spasi me Bože, grešnog! Zar sam crv da, crva mesto, jedem mertve? Zar sam čovjek? Nijesam. Nikoji nije čovjek. Gde je, gde je čovjek, ako živi mertve jedu, kao da jedu pogaču zrelu? Kuša me, Sotona. Kušaće vas, Evstatije i Haralampije, kušaće vas, Sotona, Nikadore i Evgenije, i kušaće vas, Nečastivi, Serafime i Teofane!..."
I tada, dok se kraj njega cerio Nikanor, utvara ili utvara utvare, otac Teofan izreče sebi u brk, u grlić buteljke, izreče bogohulno: A nije li meni u ruke dato svetogralno poslanje, nije li meni, dato da predvodim arhangelske vojske na Sotonu? Ne kuša li Bog, mene, preko ovog ukletog žitija, nisam li ja, napokon, jednom nogom, ako pravilno zakoračim, već zakoračio u svetaštvo? I šta je čovek, i ko je čovek, i još više, šta nije, nije li na meni da odgonetnem te maglene tajne, te ospene? Zar ja, Teofan, čitajući ovo žitije, nisam pozvan da otkrijem čoveku nečoveka, nečovaka da otkrijem... Bogu? Slutim, sve će granice biti izbrisane, slutim, rodiće se novi čovek, protočovek. Ali, ko će morati umreti i kakve će biti te smrti, masovne, masovne, da bi taj novi, bogoliki čovek zaživeo? Sada znam, žitije Jovanovo zaista, Jovanovo nije, već preko njega, protiv njega, govori o svima nama. Nikanore, utvaro, ili utvare utvaro, ti znaš, zar ne? Mrtvi se bune. Samo, reci mi, ako još glagoljati umeš, o kojim se mrtvacima sme govoriti, a čija se žitija moraju prećutati?
Utvara Nikanorova, sve stvarnija kako je otac Teofan sve više iz buteljke pio, ćutala je. Imala je mnoga lica, čas gavranska, čas lik daždevnjaka, čas, na ramenima, rumen dudinje, čas iskru munje i oglodane volovske lobanje. ČITAJ! ČITAJ!, zapovedala je utvara. VIDI KO SU ONI KOJI NISU I ŠTA NISU ONI KOJI JESU! I Teofan je čitao, čitao, pio je, i pio, dok su karuce brzale kroz tršćake, ka Zemunu, i u žarevini toplog dana, nije ni primetio kada ga je, utvarna ruka Nikanora, pečatnika crnog žitija, blagim, kao majčinskim kretom, survala za sobom, u zabluždenije ludila...

Stigavši u Zemun, već pripit, otac Teofan otide pravo Karamatinoj kući gde bejahu pristigli mnogi sveštenici sremski i uglednici izgnanog naroda, nosivši sa sobom, žeženo, urokljivo žitije, i na leđima, tešku, zubatu Nikanorovou senku, njegovu utvaru. Promuvavši se kroz buljuk carskih vojnika, koji su tu, odnedavno ušančeni, na nišanu držali, ako ustreba, priobalje, i branili ga od turskih šajki, a prethodno ispregavši konje, crkvenjak Milutin je šmugnuo u prvu kafanu, gde su ga kočijaši i alasi dobro znali, spram njegovog bekrijašenja i široke ruke kada treba platiti vino ili rakiju.
,,Ljubim ruke, oče", dočeka Karamata, na kućnom pragu, batajničkog paroha.
,,Bog s tobom, sine!"
,,Izvol'te, u moj skromni dom. Isidore, pomozi ocu, da se popne uz basamke."
,,Svega mi, Jovane, tvoj je dom sve, samo ne skroman. Vidim, dobro ti ide trgovina. Čujem da posluješ do Beča, i dalje od Beča? Nemoj preterivati, Jovane. Kada je nečega premnogo, kao što su ti kese premnoge sa premnogim zlatnicima, to ne može biti od Boga. A činiš li, štogod, za svoj narod?"
,,Činim, oče. Eto, baš smeram da, Bože zdravlja, finansiram gradnju jedne gimnazije, da se Srpčad opismenjava i vozdiže kako valja. Čini mi se, a tako je svuda gde me trgovina odvede, da se Srbadija, od Soluna do Trsta, budi, da diže glavu, kao da hoće da vostane, pa, k'o velim, ne bi bilo zgorega da joj i ja, kad već mogu, u tome pripomognem."
,,Dobro je, dobro je, Jovane. Zahvalan biće ti rod. O, pobratime, Nikodime, ti već dođe, pre ti iz Karlovaca, no ja iz Batajnice!"
Visok, ni mlad ni star, sveštenik retke brade a gustog pogleda, priđe ocu Teofanu i izljubi ga.
,,Ja pre, ti posle! U onu tvoju prćiju od sela, ma imalo i sto puta novu i dičnu crkvu, ulazim samo ako me Đavo nanese. Može se, vidiš, u Zemun, i obilazeći Batajnicu. Kako si mi, pobratime Teofane, nešto si mi se nakrivio, kao da je, Bog s nama, u tebi neki kamen, pa te pritiska. Da nisi bolestan?"
,,Jesam. I nisam. No, pusti sad to, daj da se pozdravim sa ljudima, a posle ću ti pripovedati šta me tišti, prijatelju."
Održaše kasnije, na temelju budućeg hrama, moleban, te se skupa, razgovorljivi, vratiše Karamatinom domu. Tamo su se, kako to kod Srbalja i ide i valja, posvadili oko trica i tričarija, u vezi gradnje crkve, umalo se ne dohvativši za vratove, ne mogavši da se usaglase. Oci Teofan i Nikodim, videvši da međ' Srbljem ničega novoga nema, iziđoše, i niz kaldrmisane uličice, uz retku reč prisećajući se zajedničke mladosti u Sremskim Karlovcima i po fruškogorskim manastirima, spustiše se do Dunava.
,,Ćuješ, Teofane, kako mujezini zapevaju sa beogradskih džamija?"
U tihoj, na ribu mirisnoj noći, kao da dopire iz Rijada, a ne iz srca Evrope, rastakala se jezovita, azijatska, uporna popevka, oštra kao mač, sirova kao munja.
,,Klanjaju, Turci, Teofane. Ono tamo, gde svetli najviše, to ti je Batal – džamija."
,,Neka klanjaju. Neće još dugo. Ovaj rat, što ga je Turčad protivu Rosije povela, koštaće Osmanlijsko carstvo glave."
,,A biće da si i ti načuo?"
,,Šta?"
,,Da je frajkor pod zapovedništvom majora Mihaljevića osvojio Šabac, i da je Koča Anđelković negde kod Kragujevca?"
,,Ma ko zna, šta je šta, Nikodime, i šta je istina, i šta je laž. Dok ne vidim Beograd Visokog Stefana ponovo u našim rukama, neću verovati u propast Otomana. Dok ne zazvone opet, sa crkava, zvona, umesto ovog kurjačkog, mujezinskog zavijanja, neću verovati u vozdizanje Srbadije."
,,Pod bedemima Beograda, Teofane, propadale su mnoge vojske, i mnoge glavešine ostavljale tamo glave, mnogi narodi bili raznarođeni. Da ne bude taj Beograd, taj željeni plen sultana, još od Bajazita, i nama Srbljima, jedared, omča oko vrata, od koje će svi bežati?"
,,Svi Srbi, Nikodime, moraju u Beograd gledati, u njega ići. Sa Beograda se najbolje vidi Serbija, i njena sloboda."
,,Ako je tako, ako se mora, neće li doći vreme kada će svi, zaista, u njega i stići? I oni koji moraju, i oni koji ne moraju, neće li ga prepuniti, toliko, da će se isprazniti sve gore, sve livade i sva priobalja, rečna i morska, gde Srbin prebiva?"
,,Mani priču, Nikodime. I istoriju i proročštvo. Čujem ja šta se priča. Austrija se sprema da osvoji Stefanov grad. Zato ovi mujezini tako i zapevaju. Plaše se. Neka klanjaju, Turci. Nema više one osvajačke snage u njima, oslabila je Alahova mišica, vozdiže se Hristova."
,,Teofane, ako se i plaše, Turci, i dalje su im kočevi oštri. Nema dana, a da na Kalimegdanu ne osvane neki mučenik, nabijen. Ne treba srljati, no čekati."
,,Šta?"
,,Možda pre treba upitati – koga. Ima, među Srbljem, mnogo Anđelkovića, kao što je ovaj Koča, oficirski potkovanih u frajkorima, radih da se stave kao glavešine, na čelo neke bune, revolucije. Čekati treba, pobratime, vođa."
,,Dok ne dođe, vođ, ovaj se rat može i svršiti."
,,Nikada se rat ne svršava. Sve je rat. Mir ti je samo onaj kratki časak, kada se novom džebanom pune kubure. No, da ostavimo ove mudrolije, neka bude što mora biti, a ti mi reci, kakva te briga mori, Teofane, jer mi, zbilja, ne izgledaš ponajbolje?"
,,Muči me jedna knjiga, jedno ludo pisanije."
,,Kakva knjiga?"
,,Jovanovo žitije, što ga nađoh u skriptarnici Hopova."
,,Nikad čuo."
,,Eh, da sam ja te sreće! Veruješ li ti, Nikodime, u Boga?"
,,Ta, šta me pitaš, Teofane! Kako ja da u Boga ne verujem, koji nosim ovaj krst oko vrata i pojem u Njegovu slavu?"
,,A misliš li da Bog postoji?"
,,Pa nije li vera u Njega, priznavanje Njegovog postojanja?"
Otac Teofan je zaćutao. Grebalo ga je na ramenima, utvarno otelotvorenje Nikanora žitnika, koje se smejuljilo, grebalo kao vražčić sveštenikov vrat, i ponavljalo, kao da kune: UJEDI GA TEOFANE! UJEDI NIKODIMA! ISPI MU KRV! Stade. U koraku, zaosta za Nikodimom, i na oblutak, na obali, sede. Beži! Beži mi sa grbače!, vikao je, mlatarajući rukama. A onda je, ustavši, počeo da trčkara u krug udarajući se u potiljak, sve jednako ponavljajući BEŽI i BEŽI, kao da mu za vratom sedi čitav luciferski pandemonijum i grize ga, pali, seče, ubada, muči, jede, kune. UJEDI GA! UJEDI GA! ŠTA ĆE TI ZUBI NO DA UJEDAŠ! UJEDI! NIKODIMA! Podstrekivala je utvara, ili njena pričina, ubogog sveštenika, kao da mu je navalila svojim lažnim, ali time ne i manje strahotnim bivstvom, čitav buljuk na leđa, strahova i jeza.
,,Teofane, pobratime, šta ti je?!"
UJEDI GA! NIKODIMA! KRV! KRV!
,,Teofane, Teofane!"
KRV! UJEDI! KRV!
,,Budi Bog s nama, kakvo je ovo zlodelanije!"
Dok je pokušavao da umiri mahnitog Teofana, koji je sve silnije drobio svoj potiljak slabašnim, ali postojanim udarcima, i Nikodimu se učini da nečega, ako ne na ramenima njegovog sabrata, a ono, svakako, tu negde, na obali, ima, i da je živo, da se oglašava. Ali, brzo, zbaci sa sebe te ludorije, i uhvativši Teofana za ruke, nekako ga umiri:
,,Brate! Pomoli se sa mnom! Brate! Pomoli se sa mnom! Brate! Pomoli se sa mnom!
NINJA SILI NEBESNIJE SA NAMI... NINJA SILI NEBESNIJE SA NAMI... zapojaše, popovi, jednodušno, kao u transu, glasno vozdižući svoje ruke nebesima, kao da njima žele da prepreče beogradsko zapevanje mujezina; negde, u vihorcu pod oblacima, posvedočiše sutra, noćni alasi, videše kako se kao u krševini dva kontinenta, sudaraju molitve, Hristova i Alahova, čas nadvladavajući jedna, čas druga, sve dok, u mrklini noći, Hristova reč, malobrojnija, ne ustuknu i ne potonu pred muhamedanskom pripevkom, u Dunav, među tolstolobike i natrule panjeve. I rekaše, u birtijama: još će mnoge srpske drobove, parati turski kočevi...

Ko je vampir?, pitao se Jovan Karamata, dok je pod svećom, u tefter unosio samo brige i nedoumice, množeći tamo gde je trebao da sabira, deleći gde je trebao da oduzima, gubeći se u logaritmici. Iza njegovih leđa, na prostranom krevetu, bolno je disao otac Teofan, u bunilu, u vrućici.
,,Kažem ti, Karamato", oglasio se Nikodim, pokraj Teofanovog uzglavlja, ,,ničega vražjeg nema u ovome Jovanovom žitiju. To ti je, brate, tek prosti knjižurak, putopisno glagoljanje o podvižništvu despota Brankovića. Šta li je ovaj Teofan umislio da čita, Bog bi ga sveti znao..."
,,Opasno je bolestan, oče Nikodime", prorokovao je Karamata, ne dižući glavu sa računa.
,,Kao tvoje brojke, Jovane?"
,,Brojke su varljive, oče Nikodime. Trgovina, to ti je jedan nezaježljivi vampir. Opasno je kada se trgovac oda vampirstvu, pa u svoje magaze i kovčege, pabirči samo jalova blaga, kao što vampir u sebe, sišući tuđ život, u sebe pabirči opsenu života, produžetak smrti."
,,Kakvi te vampiri spopali! Šta baljezgaš! Jesi li ti hristijan, ili paganin pa da veruješ u vrikolake i ostale karakondžule! I gde je taj lekar, pre sat vremena si poslao slugu Isidora, a ni njega ni lekara nema. Mora da se taj klipan zapio negde."
,,Opasno je bolestan, otac Teofan...", ponovio je, nekako odsutno, pakujući svoj tefter i odlažući plajvaz, trgovac, uputivši se napolje, u dvorište, gde su mu bile magaze, u koje su, upravo stigavši, njegovi momci utovarali, sa skela, iz Banata donetu repu.
,,Kuda ćeš, Karamato! Stani! A otac Teofan? A ja? Mogu ja krepati od gladi, je li?"
Nema melema za boljku koja izjeda oca Teofana, htede reći trgovac, ali oćuta, i za sobom zalupi vrata. Zavlada tišina, tišina. Samo je, kroz zube, u delirijumu, paroh batajnički, jedva čujno, preklinjao: Beži... beži... odlazi od mene...
Tako je počela, i svšila se noć dvadeset devetog avgusta, u Zemunu, gde se Serblji okupiše da grade crkvu, a sutradan, kao da ničega nije bilo, ustade otac Teofan, i zatraži vina, sumnjičavo gledajući oko sebe, jer primeti da mu je knjigu njegovu, žitije Jovanovo, neko čitao. Karuce su brzale Zemunom, razvozeći sveštenstvo, a nedaleko od rečnog grudobrana, na utrini, jedna je četa u plavim uniformama vežbala forsiranje obale, uz glasne i groktave povike: Šturm! Šturm!

[Hrundi V. Bakshi]

 

+ + +

            Dok utovara kravlju balegu, crkvenjak Milutin pevuši, hrapavo, o Kraljeviću Marku. Batajnicu pritiska teška sparina, kraj bunara ljudi zahvataju vedrima, opet i opet, za ožednelu stoku. U štali, gde pored konja i krava, otac Teofan ima i jedno magare, Milutin tek ovlaš, okrajkom šake udara po sapima Vetra, svog arhineprijatelja, najjogunastijeg među konjima. Kasnije, dok zviždućući gura kolica sa balegom, čavrlja sa pulinama, koji mu oko nogu obleću, i poverava im, trudeći se da što više može, kereći divani, kako je zabrinut za dobrougođenije oca Teofana, koji je, kako mu se čini, otkada poče čitati onu knjižurinu u ovnujskoj koži, kao s uma sišavši. Pulini kevću, kao da razumeju šta im se priča, i odlaze, mašući repovima, ka toru, da umire dosadni blej ovaca. Sparno je, mučno. Zvezda žari. Raspukli šamdud, u crkvenom dvorištu, sa sebe stresa poslednje gusenice. Sparno je, mrtvo.
            Božji rab, otac Teofan, pod kupolom svoje crkve, kraj ikonostasa, čudnovati svrabež oseća, kako mu se, uz kičmu, ka vratu penje. Dok vozdiže psalme, u slavu Gospodnju, oseća grozu koja mu gušu davi. I jada se, u sebi, kroz psalm: ne čuje me, Gospod. Nešto je, grbavo, između Njega, i mene. I mrsko mu je, dok stoji, u pevnici, mrsko mu je što je u crkvi. Hteo bi da bude negde drugde. Oseća da ga žulja, crkva. Da on nju, svojim telesom tare, da je kruni, dušom da joj ljušti ikone i zvon. Izlazi, napolje, u vrelinu, i gleda okolo, u jarom stešnjeno selo. Ne vidi ništa, ništa od onoga što bi hteo da vidi...
            Bedasto je doba. Vojske se okupljaju, sa severa nadiru, okupljaju se na jugu, jedne idu ovamo, druge tamo. Rat je. A sa njime, kako uvek i biva, kroz atar batajnički, blizu Granice, prolaze, sa vojskama, i svakojaki ludaci, prosjaci, lažni sveci i vešci, proroci i trubaduri, kurveštije i lupeži... Svega ima, a ničega nema, tog leta. Žito je slabo rodilo, i u kolevkama ne kmeči onoliko koliko bi kmečati trebalo. Teofanu se ne mili to. O bunama misli. A bune se bez mladosti ne dižu.
            Odlazi pod dud, čija je senka plitka, nedovoljna, i seda za sto, čineći ono što čini noćima i danima uzastopce. Čita:
            ,,.... Ja, Nikanor, nijesam više međ živućim. Nijesam ni za mertve. Nikoji sam, ničemu sam. Avetujem bespućima kao utvara. Utvare, plaše me se. Sebe se samo, plašim. Ko sam? Gde mi je krv? Gde vam je, krv? Kako da pečatim žitije Jovanovo, kada ni sebe ne mogu reći, videti u zrcalu povesti kao čovjeka, ni kao zver, ni kao kamen? Nijesam onaj koji jesam. Nijesam onaj koji nijesam. Ništa sam. A ono što jesam, u tom ništavilu, veće je i izvesnije od svake istine. Ono sam što ne želim biti, a što jedino mogu biti, jer ničega drugog nema. Nijesam li izmislio Čovjeka? Nije li istorija čovječja, laž? Nije li nada u Boga, oruđe kojim se, protivu besmisla, ta laž brani?..."
            Čime se brani laž, Teofane?, pitala je utvara jeromonaha Nikanora, oca Teofana. Čime? Lažju novom, većom? Istinom!, viknu Teofan, toliko da njegov glas uzbuni ovce, i Milutina, koji sveštenika u čudu pogleda. Istinom?, priupita Nikanor. Kakvom istinom? Šta je istina, Teofane? Istina je – Bog. Ali, ako je istina Bog, a Bog je svemoguć, svedržeći, svejedini, otkud onda laž? Koja laž, Nikanore, koja laž?! Ona, koja govori o tebi kao čoveku, a prećutkuje o tebi – nečoveku. Slušaj, utvaro! Sada ću...
            ,,Oče Teofane..."
            Dok je pričao sam sa sobom, što se Jakovu Ćulumu učinilo kao molevstvije prečasnog oca, sveštenik nije primetio da mu je rabadžija prišao, i pozvao ga.
            ,,Jakove, sine... ti li si?"
            ,,Ja sam, oče."
            ,,Kojim dobrom?"
            ,,Htedoh o krštenju. Sve nešto mislim da to obavimo pre berbe vinograda, pa dođoh da vidim..."
            ,,Biće Jakove, biće! A je li rodila, loza?
            ,,Slabo, oče. Neka je gorčevina spopala, što potamni i uškopi grozd. Biće da je od vrućine?"
            ,,Od Đavla. Ajde sad, idi, s Bogom, i donesi sina kroz tri dana, da ga krstimo."
            DA KRSTIŠ? ŠTA DA KRSTIŠ, TEOFANE? LEŠINU? NEČOVEKA? SMERT?
            ,,Beži od mene, beži, Sotono, ludi Nikanore! Da krstim dete Ćulumovo, da krstim..."
            ŠTA? MESO I KRV? BESMRTNOST? VEČNOST?
            ,,Ostavi se ramena moga, Nikanore! Pusti me! Pusti!"
            Milutin je pritrčao, i čučnuo kraj oca Teofana, koji se valjalo u grčevima, po zemlji, rveći se sa utvarom, sa utvarom utvare Ninakora, jeromonaha.
            ,,Oče Teofane!"
            Pulini su okolo njih lajali, konji u štali njištali su, i odjednom, iz zvonika divlje zazvoni, samo od sebe, zvono, i Milutin, prekrstrivši se, pohita u crkvu, ali ne mogaše u nju ući, već, kao odsečen kosom, pade, kraj bunara, u koprivu.
            Sa šorova su dopirali koraci jednog carskog bataljona, koji, u žurbi, prođe kroz selo, ka Zemunu. Otac Teofan ustade, otrča u kačaru, ispi dobar gutljaj vina, jednu buteljku stavi pod mišku, ode do kujne, uze pogaču, i sa knjigom Jovanovom u nedrima, pohita ka vinogradima, koji se, sa brega, nadvisivahu nad Dunavom. Tim činom, poče. Ni sam nije znao šta. Mislio je, u ludoj nadi, da će Serafim, neznabožački, latinozborac, putnik po mnogim zemljama, znati.

            Teško se, omorine puno povečerje, skljokalo nad batajnički atar, zatekavši kao sumanutog, Teofana, kako hitajući preko polja, kao da se preganja sa nekakvim priviđenjem, rečima se strelja protiv jedne utvare:
            ,,Čovek sam!"
            NISI!
            ,,Božji sam!"
            NEMA BOGA!
            ,,Čovek sam, velim!"
            NEČOVEČE!
            ,,Nikanore, Nikanore, ostavi me... pusti me!"
            RECI, TEOFANE, ŠTA MORA UMRETI DA BI SE RODIO ČOVEK? RECI!
            ,,Čovek? Čovek mora umreti?"
            KOJI ČOVEK?
            ,,Ja?"
            TI NISI ČOVEK!
            ,,Jesam!"
            NISI!

            Nakon što je pretrčao golu utrinu, pod mesečinom, otac Teofan, zadihan i satrven, napokon izbi u vrbovik, gde se gust vonj pelina širio po teškom vazduhu. Tu zastade, i prelomljenim glasom, zazva:
            ,,Serafime! Jednoručniče! Pomagaj!"
             Iz vrbaka, iz pomrčine, sav u dimu i onako ritav i razbarušen, ličeći na kurjaka, izbi Serafim, isposnik i iskušenik, i potrčavši ka Teofanu, povika:
            ,,Eureka! Upalio sam! Zažiškao sam!"
            ,,Šta si zažiškao, ludače?", upita ga, pribravši se, paroh.
            ,,Vatru iz vode! Hvaljen bio Ćamil Musa, derviš iz Smirne! Hvaljen bio! Sve je moguće, Teofane, ništa nije kako izgleda da jeste. Iz vode, vatra!"
            Pomislivši da je skrenuo s uma, otac Teofan oprezno priđe Serafimu, koji je, u krug, đipao i mlatarao rukama, dok se sa njega, u noć, cedio dim i garež.
            ,,Doneo sam ti pogaču, i vina, pašče šenulo!"
            ,,Šta će meni pogača, i šta će mi vino, kad iz vode roždestvujem vatru? Iz kamena ću načiniti pogača! Iz dunavske mulježi, vino!"
            ,,Ne bulazni, Jednoručinče, no se prihvati tela i krvi Hristove! Jedi! Pij! Zarekao sam se da niko, pa ni ti, bogohulniče, u mojoj parohiji, dok je mene živa, neće skapati od gladi i žeđi. Jedi! Pij!"
            ,,Telo Hristovo, da jedem, krv njegovu, da pijem?"
            ,,Rečeno je: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tela sina čovečijega, i NE PIJETE KRVI NJEGOVE, nemate života u sebi. Koji jede moje tijelo i PIJE MOJU KRV ima život vječni..."
            ,,Ha! Čujem da se, uveliko, krv među ćesarstvima proliva! Ja, Serafim, Mnogohodivši, prezirem vas, krvopije! Odbaci Teofane, tu krv koju vinom zoveš, ili to vino koje za krv smatraš, i otiđi, kao što sam i sam, otiđi bosonog, najpre u Smirnu, pa u Jaroslav, na poljački sever, pa otiđi u Neapulj, i otiđi, zatim, u Cipangu, kosookima. Onda, kada se vrneš, u ovu nigdinu, propovedaj mi o Hristu, ako uzmogneš išta reći!"
            ,,Ne bulazni. Ovaj ti je pelin pokošeni pomutio misli. Na, jedi. Došao sam ti, mnogo i dalekohodaču, da zarad toga ti mnogohodaštva i dalekohodništva, i priupitam te štogod. De, daj da posedimo, kao ljudi i napojimo se dobrog vina."
            Sedoše. Kao dva gavrana, sedoše, u mrtvaju tišine, pod vrbu, u oprljinu i pepelište, gde je, nedavno, nakakva vatra gorela, možda baš ona, koju je, kako tvrdi, iz vode upalio Serafim. Otpiše. A zatim i prelomiše pogaču, u koju, požudno, Jednoručnik zari zube, i reče:
            ,,Došao si mi da me ganjaš, Svetim pismom, kao i uvek, oče Teofane?"
            ,,Ne. Već jednom drugojačijom, strahotnijom knjigom."
            ,,O čemu zbori ta?"
            ,,O nečoveku."
            ,,O nečoveku, kao antipodu čoveku, ili o nečoveku kao negiranju čoveka?"
            ,,Ne znam. Znam samo da mi je, jedan, nečovek, za ramena zaseo, i ne pušta. Veruješ li ti, Serafime, u Boga?"
            ,,U kojeg?"
            ,,Jedinog."
            ,,Sreo sam, na putovanjima, više bogova i kultova, no ljudi. Kako da verujem?"
            ,,Nisi li bio pravoslavni?"
            ,,Davno."
            ,,I verovao u Boga?"
            ,,Bilo nekad."
            ,,Zar sada nije?"
            ,,Ne. Jer sam spoznao da je Čovek laž. A čim je Čovek – tvorevina Boga, laž, i taj Bog mora biti lažan. Znači – nema ga. Otvorićeš oči, Teofane. Spoznaćeš da je traganje za dušom, kojem si tako usrdno predat, samo traganje za krvlju – Koji jede moje tijelo, i PIJE MOJU KRV ima život vječni. Nije li tako govorio Nazarećanin, Judejac Isus? P – I – J – E    M – O – J – U    K – R – V! Misliš li, Teofane, da su te reči tek tako, slučajno izrečene, simbolički? Misliš li, Teofane, veruješ li u to, da su tek tako, reda radi, u Bibliju, knjigu nad knjigama, istinu tvoju bespogovornu, ušle? I misliš li, zabludniče, da su te reči izgovorene za ljude, i za njih pisane i, misliš li još, da trebaju biti doslovno, bukvalno shvaćene?"
            ,,Šta hoćeš da kažeš, Serafime?"
            ,,PIJTE MOJU KRV! Čiju krv, traži On, da pijemo? Čiju krv, Teofane? I ko smo mi, ako ćemo krv piti? Šta smo? Otiđi, kako ti rekoh, i dalje od Cipangua, otiđi na Himalaj, prođi polutar i otiđi Etiopljanima, i kada se vratiš, reci mi o nečoveku. Tada ćeš ga upoznati, kao što sam i ja, i videćeš da je ,,PIJTE MOJU KRV" mnogo više od reči, da je to JESTANJE, a ne maksima. Kada prihvatimo nečoveštvo u sebi, Teofane, moći ćemo, tek tada, o Čoveku govoriti. Do tada, zemljama i carstvima, znanim i neznaznanim vaseljenama, govoriće se samo o krvopijama. O Vampiru. Ko pije moju krv ima život vječni... kazao je Nazarećanin. Ali, kakav je, kakav život večni, neutaživo krvopijstvo, ishlapela požuda, žeđ? I kome, čemu to sišemo krv, Teofane, znaš li?"
            ,,Bulazniš, Serafime, bulazniš više no ja što bulaznim. Ne poriči Sveto pismo! Ne tumači ga krivo, jeretiče!"
            ,,Jeres? Šta je to? Ta ja znam, ja sam video Gog i Magog, gde postoji mnogoruki bog, Šiva, u kojeg veruje više ljudi no što Isus ima sledbenika. A dokle si ti došao, Teofane? Do Fruške gore, koja je tek brežuljak spram titanskih vrhova Himalaja i Pamira! Šta ti znaš, bogomoljče, o jeresi? Reci mi, napokon, pijemo li mi vino koje je krv, ili krv koja je vino?"
            ,,Znao sam da ne valja sa tobom govoriti. Baba Dostana će tebe utabati, močagom. To te je Papa naučio, da huliš! Došao sam ti da se posavetujem sa tobom, u smutno, ratno vreme, da se požalim, tebi, koji jedini u Batajnici govoriš i latinskim, i helenskim, i učen si, kao što sam i ja, i znadeš mnogo o učenju Bekona, i Nauma, i Tacita i Aristotela, pa mi je, odveć milo bilo, kada se umorim balegara u selu, doći do tebe, u isposništvo, da prozborim koju reč. A ti..."
            ,,Lupus est homo homini, non homo!", brecnu se Serafim.
            ,,Lumus in sermone!", odbrusi Teofan, upirući prstom u Jednoručnika.
            ,,O anthropos den einai o anthropos!"
            ,,O anthropos thou Theou!"
            ,,Slaba ti je vera, Teofane, slaba kao grečeski!"
            ,,Jaka je!"
            ,,Nisi čovek!"
            ,,Jesam!"
            ,,Nemaš duše!"
            ,,Imam!"
            ,,Šta pijemo, Teofane, krv koja je vino ili vino koje je krv? Odgovori!"
            ,,Sveta bogorodice djevo, pomozi mi grešnom..."
            ,,Okani se prenemaganja, pope! Nema Boga! Nema Čoveka!"
            ,,Lažeš!"
            ,,Uspalio sam vatru, Teofane, iz vode, šta je za mene, sada, laž, a šta istina? Vatru, Teofane, iz vode... vatru, iz vode... vatru, iz vode...!"
            Ustavši, Serafim poče poskakivati, ludački vrckati, plesati okolo golog kamena, praćen graktanjem gavrana koji kružiše nad vrbakom, i vičući, u bunilu, mahnito – vatru, iz vode, vatru iz vode, vatru iz vode...! O Bože! O Theos! O Deus! O Ilah! Smrt! Tanatos! Mors! Olum! Koji pije krv moju ima život vječni! Krv moju... život vječni... krv moju... život vječni... krv moju... život vječni...!
            Sluđen tim demonskim pojanjem Serafima Jednoručnika, i pritisnut aveti Nikanora jeromonaha, koji se pridruži tom sveopštem orgijanju, kričeći i ujedajući ga za vrat, otac Teofan poče bežati, ka vinogradima, niz breg i, umalo, u toj ludoj trci, se ne strovali, niz pobrežje, na obalu dunavsku, gde su, čobani, uz lavež pulina, začudo, pre vremena, strigali ovce. Pridržavši se za jedan čokot, zadihan, paroh batajnički se osvrnu oko sebe, i oslušnu. Čuo je i dalje Serafima. Čuo je čobane. Čuo je jelensku riku sa one strane reke, iz ritskih šuma. Čuo je. Čuo. Nikanorov glas: TI VIŠE NISI TI, TEOFANE! ZNAŠ LI ŠTA SI? ZNAŠ LI ŠTA SI? ZNAŠ LI ŠTA? ZNAŠ LI? ZNAŠ?
            Jedna je austrijska lađa, po rečnoj sređi, lagano sekući vodu, uzvodno, vozila kamen. Sve se primirilo. Osećao se slatkast miris grozdova, bolesne, nekom vatrom spaljene slankamenke. I tada, nakon što se pribrao, sveštenik spazi, u daljini, plamen, nad Batajnicom. Brzo poskoči i potrča onamo, spominjući Gospoda: Ne dozvoli, o Gospodi, zlo! Ne dozvoli! Ali, bi kasno, kasno za molitve. Rečeno je: najveće istine, najveće su laži. Nema Boga. Nema Čoveka. Možda će noćas, na paljevini, pod sjajem Venere, neko izreći, dok bude pio, iz valova povesti – da li je pio vino koje je krv, ili krv koja je vino...

            Ušavši u Batajnicu, zateče Sodomu, i podalje, u crkvi svojoj, Gomoru. Pred njega izbi, kao furija, u golotinji, Milijana, kći ćurčije Krstana Bunoša. Ali, to i ne bi ona, onako mahnita, sa nacerenim, sotonskim licem, prepreči put parohu, i gole mu dojke pruživši, zavapi – ujedi me, oče Teofane, ujedi me! Načinivši znak krsta ispred nje, po vazduhu, sveštenik produži dalje, ka crkvi, ali ne mogaše, a da ne vidi bahanaliju: jedni druge, kao pomamni, ujedaše se seljani, goli, pomahnitali. Krv je tekla, topla, po šorovima, kerovi su zavijali, smrdela je dudovača, rasuta iz buradi, nepopijena, pomešana sa krvlju, koju su, pohotno, po sebi mazali i stari i mladi, i muško i žensko, žedno, prežedno. KO PIJE KRV MOJU! ŽIVEĆE VEČNO! VEČNO! VEČNO!
            Banuvši u crkveno dvorište, dočeka ga lajanje pulina, kraj štalskih vrata. Pozva ih po imenu – Balinte!, Savo!, Imre!, Vuče!... ali se ne odazvaše, samo jače zalajaše, ne usudivši se da u štalu uđu. Sveštenik im priđe, pomilova najbližeg, rundavog Balinta, i oseti na sebi, svrabež žute, bolesne svetlosti sa štalskog fenjera, i smrad, nekakav, gnojan, ne od govedi ili konja. Ušavši, prethodno se prekrstivši, otac Teofan oseti strah konja, gmizav, znojav, zubat, koji im se, preko sline i grive, rasipao preko slame i natapao uneređene štalske zidove, vazduh, noć. Konji, besni, poskakivali su i dobovali kopitama, vukući vratove sapete štrankama, ržući, očiju oteklih u mrak, prestrašenih i praznih. Samo je Vetar, nemirni ždrebac, frktao, u ćošku. Pogledao je Teofana, kojem se učini da začu, iz konjske gubice: UJEDI GA, TEOFANE! UJEDI! Koga, Vetre, gotovo je upitao životinju, kad začu neko režanje, ni animalno, ni ljudsko, u uglu štale, na balama slame. Pogleda u tom pravcu. I tamo, među dva juneta, spazi Milutina, crkvenjaka, svog krvavog, zubima iskidanog, SOPSTVENIM zubima iskidanog, kako, vrteći se u krug, juri svoj vrat, smerajući da ga pregrize, kričeći poput jazavca: ,,Ko pije moju krv, živeće večno! Večno! Hoću da pijem moju, tvoju krv! Da živim večno! Večno!"
            A onda je spazio oca Teofana. I zarežavši, raskolačivši krezubu gubicu, krete ka njemu, da mu se dohvati vrata, za koji se, od nekog doba, uporno već dohvatio bio Nikanor, i nije ga nikako puštao. Krv! Krv!, vikao je, približavajući se tromo, među konjima. Tad, Vetar se pokrenu, i prepoznavši trenutak da naplati silno kandžijanje po leđima, ritnu se i stražnjim nogama, zakopita po lobanji crkvenjakovoj, i razdrobi je, u ništa. Teleso Milutinovo posrnu, i pade, u balegu, iz koje je, siromah, i ponikao, negde kod Apatina, pre četrdeset, ili pedeset leta.
            ,,A rekao sam ti, Milutine, da ne valja batinati živinče! Eto ti sad!", kao da ga kori, neprilčno svoj toj zbrci, izreče Teofan i iziđe, u noć, međi puline, Balinta i Savu, Imrea i Vuka, i među puline ostale koji mu se oko nogu sviše, i omirisavši ga, pobegoše, kevćući, od njega, ovcama. Svaka je molitva zamrla na sveštenikovim ustima. Gorelo je, napolju, selo, goreli su ljudi. Kakva je ovo pomama?, pitao se. Ali uzaman je bilo tražiti odgovore, jer, u avliju crkvenu nagrne Ćulum, Jakov, sa Ćulumima, ženom mu i dva sina, i sa trećim, nekrštenikom, u rukama.
            ,,Popo!", zabrunda, a kroz krv koja mu se niz usta slivala. ,,Popo! Sada ćeš mi sina krstiti!"
            I pođoše, ka Teofanu, koji pokuša uteći, prestrašen, u tor, među puline i ovce. Sustigoše ga, i sapeše, i kao da ga nose na ražanj, vezaše ga i ponesoše, u crkvu, takvog, sapetog i uneređenog sopstvenom pišaćkom.
            ,,E vala nećeš, sunce ti popovsko! Ima da mi krstiš dete!"
            ,,Dete tvoje, Jakove, dete nije!", drečao je Teofan.
            ,,Jok! A šta je?"
            ,,Ne znam, ne znam! Šta učiniste to, ljudi, po selu, među sobom, što se tako raskrviste, Jakove, šta to bi?"
            ,,Šta bulazniš, pope, o čemu nagvaždaš?"
            ,,Krv onolika Jakove, čemu to?"
            ,,Ne brundaj i ne tupi. Javiću ja Karlovačkom mitropolitu, da te raščine, jeretiče!"
            Uđoše u hram. Tamo ga razvezaše, postaviše ga pred krstionicu i upreše u njega vile. Marija, žena Jakova, pruži mu dete, kmečavo, rumenkasto, puno krvi i reče: ,,Krsti ga, Stefanom! Oče naš, daruj mu blagovest Božju! Uvedi ga u štićenike nebeske!" Ali, te reči, u glavi oca Teofana, zvučaše ovako: Teofane, bludniče i bahatniče, kada ćemo orgijati, po poljima goli plesati u slavu Bahusa, o kurvaru?
            Dete se meškoljilo u sveštenikovim rukama. Smejalo se. Teofane! Teofane! Krsti me! Porodi me! Pod mantijom, grebala mu je bedro knjiga, Jovanovo žitije, i sa ramena, radoznao, poskoči Nikanor, utvara njegova, uzvisi se nad krstionicu i, kao da gleda neki čudotvorni, devičanski obred, poče osmatrati.
            ... ,,U ime Otca, i Sina, i Svjatoga Duha... miropomazujem te imenom Stefana, da budeš predvidljiv, kao što bi Nemanja, rododelnik, i graditeljstvujušči, kao što bi Dečanski, i silan, kao što bi Silni, i uman, kao što bi Visoki..."
            Kada bi gotovo, Marija priđe i uze dete, polažući ga na grudi. Ono, kao da jedva dočeka to, dohvati se gole dojke, bradavice, ali, namesto zrelog mleka, požudno zabijajući zube, posisa užeglu krv. Žena to dočeka sa dijaboličnim zadovoljstvom i povika – Orgijaj sa mnom, Teofane! On se prekrsti, koračajući unazad. Negde, sa ikonostasa, cerio se Nikanor, utvara iz prošlih vekova, letopisac, žitnik despotov, ludak, jeretik, ko zna šta, ko zna šta... Gorki tamjan kidao je parče noći uteklo pod kupolu, i pade, Teofan, kraj olatara, pade, u san, ili iz sna, u zbilju...? Prođoše časi. Nakon što sveće zgasnuše, svanu. Sveštenik usta, smrdeći na sopstvene izlučevine, na ludilo nikanorovštine, na nečoveštvo. Začu glas, iz dvorišta, i iziđe. Tamo, kraj bunara, spazi kći iz kuće Lazara Straživuka, i reče mu:
            ,,Bog s vama oče! Hoćete li poći do nas, tamo, u štali, kraj jaganjaca, Isus je zaspao. Hoćete ga videti?"
            ,,Nema Isusa, kćeri!", reče sveštenik, i pohita u kačaru, po vino.
            ,,O, ima ga, ima! I biće ga, biće, dok je nas, ljudi."
            ,,Nismo mi ljudi, nesrećnice!"
            ,,Nismo. Ali ćemo biti. Treba samo da umremo! Umrite sa mnom, oče Teofane, umrite!"
            I skide se, pred njim, bestidna, i zavuče ruke u svoje međunožje i zajauka: Umri, sa mnom, oče, umri!
            ,,Pa umri, ludo, ko ti brani! Opelo ću ti održati, kao carici!"
            No devojče, kao da iz svoje stidnice izvadi neku basnoslovnu tišinu, neki plod mnogoživi, poče se smejati, na zdenačkom kamenu, nad zjapom dubine. Zaćutala je. Pogledala oca Teofana dok je hitao ka kačari. A onda skočila u bunar...

            Nakon što se pohrani vinom, ni sam ne znajući šta se zbiva i, ne hoteći to da otkriva, sa Nikanorom na ramenima, pohita nanovo u crkvu, u lagum. Užeže sveću i spusti se niz stepenice. Približi se grobnici despotovoj, i vide,  da je sa nje, golema mermerna ploča smaknuta. Prinese sveću, i u mrklini sarkofaga, otkri prazninu. Nikakvih moštiju ne bejaše unutra. Kao da ga to ne iznenadi, on pomeri plamen poviše, ka ploči, i tu mu se pogled sledi, protrnu sav, kad pročita, namesto poznatog natpisa, sledeće reči: OVDE POČIVA RAB BOŽJI TEOFAN MIROTOČIVI VAMPIR SREMSKI OD ROŽDESTVA GODINE 1788. DO SMERTI U VEČNOSTI.
            Ispustivši krešt iz ždrela, istrča napolje, i sudari se sa razmahutim krikom gavrana, koji mu prepreči put, i mlatarajući krilima, poče ga kljucati po lobanji, tražeči oči. Oči. I dozvoli mu. I gavran mu ispi oko, levo, i prosikta – KO PIJE KRV MOJU ŽIVEĆE VEČNO! I odlete, zatim, Serafimu, odlete.

[Hrundi V. Bakshi]

 

+ + +

            U neku noć, nakon one noći kada se od Serafima, u paljevinu Batajnice vrati otac Teofan, u Batajnicu uđe Serafim, hoteći Teofanu. Krug je valjalo zatvoriti. Zateče ga u lagumu, kako plače kraj ploče sarkofaga, iz kojeg je, počinjao je verovati u to priviđenje, utekao despot Jovan Branković, ponevši sopstvene mošti, i urezavši na nadgrobnu ploču novi epitaf. Ali, sa kojim bi ciljem, jedan mrtvac, to radio, pa bio i desot?
            ,,Oče Teofane!"
            Pridigao je glavu. Na stepeništu je stajao Serafim. Imao je angelsko lice, mir na njemu i u šaci, nepresahnjivu, kaplju izlomljene vode iz Smirne. Vodožarni, to mu je bio alijas. Derviška lozinka. Zakorači, i krenu ka svešteniku. Ovaj ustuknu:
            ,,Odlazi! Odlazi, Nikanore!"
            ,,Oče Teofane, to sam ja, Serafim! Doneo sam vodu, vodu iz Smirne, iz njene ćemo razlomljene kaplje, raspaliti golemu lomaču, da se spali ova crkva i ovo vampirsko leglo i celo ovo selo i vasceli svet, Teofane, i vasceli svet! Vodožarni sam Serafim, i prevešću te preko adske reke da spoznaš istinu svaku koju sam spoznao hodivši galijejskom pustinjom: MATI JE ZEMLJA, NAKOT SU LJUDI! Zbaci krst, sa sebe, Teofane, i ustani! Zapovedam ti!"
            ,,Pročitaj ludače, šta piše, na ploči!", zajeca Teofan.
            ,,Znam, šta piše. I to što piše, i tačno je i nije tačno. Tačno je onoliko koliko je netačno, i netačno onoliko koliko je tačno. Od tebe zavisi, i od tvoje volje da razumeš ono o čemu u svakom svojemu vavedeniju, pa i ovom današnjem, kazivaš: PRE NAS, OVDE, BILI SMO MI. Kolika je tvoja vera, u ove, tvoje reči, Teofane?"
            ,,Šta hoćeš, Serafime, zašto si došao?"
            ,,Da ti dam vodožar, da spališ i pročistiš. Da krv otkupiš krvlju. Da kušaš, napokon, vino koje nije krv. Možeš li, hoćeš li ustati, Teofane Mirotočivi?"
            ,,Nisam ja mirotočivi. Ne mogu to biti, živ sam."
            ,,Živ? Ne zasmejavaj me, Teofane, nije mi do smeja. Već pođi sa mnom, da ti pokažem kako žeže vodožar, po crkvi tvojoj, kada se užeže, i kako se, u plamenu, kada se u njemu ogledaš, prepoznaje tvoje vampirsko lice. Pođi! Pođi sa mnom, Teofane!"
            ,,Ti si oskrnavio počivalište despota Brankovića! Ti si rasuo njegove svete mošti! Ni mrtvima ne daješ mira! Gde su mošti, govori, gde je despot Branković!"
            ,,Eno ga, Teofane, eno ga, iza mene, pogledaj, kraj Nikanora, vucara za sobom krvavi mač."
            Sveštenik pogleda, iza Serafima, i preko Nikanora, koji mu odavna nije se sa pogleda smicao, spazi avet, magleniju od sna, kako otežela pod vrežom oklopa, korača niz stepenice, i progovara: ZAŠTO MI OSKRNAVI GROB, TEOFANE?!
            ,,Ja? Ja?! Blaženopočivši, blagorodni i blagodarni, ali ja skrbih tvoje počivalište godinama, i psaltire ti držah nad smerću tvojom, i molevstvija ti za dušu! Zar ja, ponizni, da udarim da mermer na kojem stajaše tvoje ime?"
            MOJE IME? ZAR NIJE NA NJEMU UKLESANO – OVDE POČIVA RAB BOŽJI TEOFAN MIROTOČIVI VAMPIR SREMSKI OD ROŽDESTVA GODINE 1788. DO SMERTI U VEČNOSTI? KRADLJIVČE GROBNIH MESTA! U MOJ SI GROB NAŠAO DA LEGNEŠ!
            ,,Serafime, Serafime, pobratime... kakvo je ovo ludilo, kakvo je ovo... ludilo..."
            ,,Ne govore li mrtvi, jedan sa drugim, mrtvi Teofan, i mrtvi Jovan, sa mrtvacem trećim, Serafimom? Nije to ludilo, no progledavanje, Teofane. Ne odbijaj vid preko vida. Probudi se i prihvati istinu! Probudi se!"
           
            Probudio se u žitu, nepokošenom, negde u ataru, teške glave. Kraj njega je, premećući iz šake do kamena, kaplju vode, sedeo Serafim i bajao na arapskom.
            ,,Gde smo?"
            ,,Tu smo. I nigde smo."
            ,,Gde ćemo?"
            ,,Tamo ćemo. I nećemo."
            ,,Žedan sam, Serafime."
            ,,Znam. Vazda smo žedni. Uzmi, takni vodožar..."
            ,,Hladi. Poji. Šta je to?"
            ,,To zna samo Ćamil Musa, derviš iz Smirne. Iz ove kaplje, Teofane, nastaju vaseljene, i zvezde, i bića i nebića, nastaju mitovi i priče, i nastaju ljudi, i bogovi i bogovski sinovi – Isus koji ište da piju krv njegovu, i nastaju preko Isusa, isusovci koji piju vino, plašeći se da doslovce shvate Nazarećanina – pijte moju krv. No, ponekad, kako je i volja vodožara, provali iz nas – a ko smo, na putu si da doznaš – provali iz nas spoznanje o vlastitom poreklu i poslanju, pa se vratimo ispijanju prave krvi, koju najrađe prolivamo ratom, ratom, Teofane."
            ,,Boli me glava od tvojega mudrijašenja! Smućuješ mi pamet više no žitije Jovanovo, luđe i grđe no Nikanor. Gde je on, avetinja, nema ga? Gde si, Nikanore, utvaro utvare, evo, evo ga tvoje žitije, još je kraj mene! Dođi po njega!"
            ,,Ne viči, Teofane. Tu je Nikanor, u tebi. Nisi li ti, Nikanor? Nisi li ti, pre tri stotine godina, pisao Jovanovo žitije?"
            ,,Šta bulazniš?"
            ,,Kada ćeš progledati, Teofane?"
            ,,Kada mi kažeš ko sam, zaista ko sam!"
            ,,Pa govorim ti."
            ,,Nikanor?"
            ,,I Nikanor."
            ,,I ko još?"
            ,,Misliš, i šta još?"
            ,,Govori!"
            ,,Spoznaćeš, kada ožedniš preko žeđi. Idem sad, a ti se vrati, u selo, i pokušaj da nađeš sopstveni grob. Zbogom, Teofane Mirotočivi!"
            Serafim nesta, kao utvara, u šipražju. Teofan, zbunjen, pohita u vrbak, ka selu, no ne stiže daleko, jer ga prepreči gavran, sa grane, grakćući. Nije ga terao, ovoga puta, već je pod granu seo. Slušao je crno ptice. A ona je postala Nikanor. Ali je imala lice Teofana. I glas Serafima. I upita, Teofan, pod granom, Teofana, na grani:
            ,,A nisam li postao vampir nakon čitanja žitija? I nije li to žitije neka naopaka Biblija, Sotonino Sveto pismo? Šta veliš, Nikanore, sa mojim licem, šta veliš?"
            KOJE ŽITIJE?, zagraktao je gavran.
            Teofan se, grozničavo, maši za nedra, pod manntiju, i zaista izvadi knjigu, ali ne onu, ovnujskom kožom ukoričenu, na kojoj stajaše naslov – ,,Žitije blaženopočivšeg despota Jovana Brankovića, sremskoga grofa, po trudu i volji raba Božjeg, Nikanora, jeromonaha", već neku drugu, na kojoj, podno imena Mihael Psellos, pisaše ovakvo popečateljstvo – Dialogus de daemonum energia seu operatione, contra Manetem et Euchitas. Dijalog o delovanju demona, Mihajla Psela, vizantijskog pisca. Šta si to čitao, Teofane, iz noći u noć, šta si čitao, grešniče? Gde je žitije? Gde je knjiga o Jovanu?, bauljao je, pod vrbom, onaj koji više nije bio Teofan, koji nije mogao biti Teofan. Gde je, gde je žitije?
            KOJE ŽITIJE?, graktao je gavran.

            Vrativši se u selo, Teofan dozna da ništa nije onakvim kakvim se čini. Počela je berba grožđa, a njega, do tada veleštovanog, kao da ne primećivaše, seljani, niti retki carski vojnici koji prolaziše, ka Zemunu, i od Zemuna. Samo mu je Nikanorova utvara, ostala verna, zajahavši ga preko ramena i ćuteći. Nutkao ju je, da progovori:
            ,,Kaži, Nikanore, kako da otkupim dušu? Kako da nađem, dušu? Nije li sticanje duše, put koji vodi Čoveku?"
            Utvara progovori:
            UPIR NE IMA DUŠE!
            ,,Ali je, svakako, može steći?"
            ŠTA ĆE MU?
            ,,Da bi čovekom postao."
            ČOVEK JE SAMO MIT. MIT UPIRSKE ISTORIJE. TRAGANJE ZA SVETIM GRALOM, TRAGANJE JE ZA MITOM. ZA ONIM REČIMA ISUSA, KOJE ON NIJE IZREKAO. ZA SIMBOLIČKIM ZNAČENJEM UČENJA – KO PIJE MOJU KRV, ŽIVEĆE VEČNO. A ONO MOŽE BITI TUMAČENO SAMO ONAKO, KAKVO JESTE.
            ,,Onda ćemo, Nilkanore, napisati novu istoriju. Povest prvog Čoveka. Eto, ti budi njegov Bog. Otkupiću, dušu, Nikanore."
            ČIME?
            ,,Najvećom, od sviju laži: besmrtnošću."
            MOGAO BI BITI PREVAREN. SMRT JE OPASAN TRGOVAC.
           
            Dok su se, Batajničani, krstivši se, sklanjali od, izmetom i krvlju uneređenog Teofana, on je koračao ka kući Jakova Ćuluma, nameren da otkupi od njega, baš od njega, dušu. I čudio se, ono što vidi, i nije mu bilo jasno, to što vidi, da su živi, i ono devojče, iz kuće Straživuka, koje je skočilo u bunar, i Milutin, cvkvenjak, koji je, sa Balintom i Savom, pulinima, išao za njim. Zar je i ona noć, užasa, bila lažna?, pitao se.
            U kući Jakova Ćuluma čula se ženska popevka. Žena je, Marija, očito s uma skrenuvša, ljuljuškala, pevajući uspavanku, praznu kolevku. Za stolom, zabrađen i prljav, sedeo je Jakov, i nožem sekao slaninu, gutajući.
            ,,Ti! Ti!", povikao je kada ugleda Teofana, i nasrnu na njega, potežući nož. Ali, onda, naglo, zastade. Gledao je sveštenika. I znao je da to više nije on, Teofan, već da je pred njim neki drugi... čovek?, sigurno ne onaj koji je, zubima ujedom za vrat, usmrtio mu sina, kada ga je poneo, na krštenje.
            Kada mu i kaza to, da mu je čedo umorio, Teofan se začudi, jer mu je u sećanju živ ostao obred krštenja, kada je među hristijane prizvan Stefan, i kada je...
            ,,Lažaš! Lažeš, Teofane Crnozbori!"
            ,,Ja sam Teofan Mirotočivi!"
            ,,Crnozbori!"
            ,,Mirotočivi!"
            A onda mu se, na mah, vrati jedno drugo sećanje, dublje, tamnije, strahotnije, i on vide – sa duda, obešeno, klatilo se, na vratu sa ubodima zuba, detinje teleso, i pod njime, pulini, zapenili, željni da se dohvate mesa. No, odagna to, i reče:
            ,,Došao sam ti, Jakove Ćulumov, da iskam dušu od tebe. Podaj ono što nije tvoje!"
            ,,Čedoubico, bogoubico!", dreknu Jakov, i krete, nožem.
            ,,Dođoh ti, velim, da ti skratim muke, kao što muke skratih porodu ti semena tvoga i nakotu utrobe ti ženine, koji od čoveka nije, već je od upirske sorte, i bolest je ovoga sveta i matere svoje, Zemlje! Podaj, Jakove! Podaj dušu!"
            ,,Ne dam!"
            ,,Daj!"
            ,,Ne dam!"
            Nikanor se cerio iz ugla sobe. I po drugi put, kraj njega se pojavi i utvara deposta Brankovića, i prvi put, utvara grofa Urbana, najstrahotnija od sve tri, i ona, na iskvarenoj srpštini, ugaski naglašavano, priupita: ČIME ĆEŠ, TEOFANE, DUŠU LJUDSKU OTKUPITI?
            Žena, Marija, tada presta ljuljuškati kolevku, i koraknu, ka njima. Imala je u očima blagost, i u rukama drhtavicu, koju prene na rame muža i on se pokoleba, ispusti nož i pade, na kolena, kršeći rukama, stisnut jezom.
            ,,Podaj mu, Jakove, dušu", izusti Marija. ,,Podaj mu!"
            I on prista. Uze nanovo nož, i zamahom, kao da tupi slaninu, raspori se, i po crevima začivija.
            ,,Na, Crnozbori, na ti plot moju, i evo ti droba moga! Traži! Traži dušu!"
            I alavo, nenapojen, žedan krvi, prihvati se Teofan, samonazvan Mirotočivi, tragalac za novim Bogom i prvim Čovekom, i poče kidati.
            TRAŽI TEOFANE, TRAŽI!, podstrekivale su ga utvare, Nikanor, Jovan i Đerđeli.
            I tražio je. Kopao ispod želudca, u plućima, u zgnječenom srcu. Nije našao. Tražio je. U mošnicama, u iskidanim bubrezima, u krvavoj jetri, u izvrnutoj slezini, tražio je. Nije našao. U glavi, tražio je. Nije našao.
            TRAŽI TEOFANE, TRAŽI!
            TRAŽI CRNOZBORI, TRAŽI!
            Tad mu, u toj razlokanoj smesi koja bejaše, do pre nekoliko časaka, čovek koji je jeo slaninu, priđe Marija, i dohvati se njegove muškosti, i izjevši ga mrtvim pogledom, leže na njega, na njegov ud, i uzjaha ga, kao Dalila, najljuća od sedam Biblijskih kurvi, i povika:
            ,,Traži u meni, Teofane, traži!"
            Nikanor, despot i grof, utvare njihove, zaćutaše. Rasuto seme Teofanovo, kopnilo je u utrobi žene. A onda ju je, jednim zamahom, preklao, tražeći po njenoj smrti, dušu. Izašao, krvav, večito žedan, kada su ga pozvale utvare, i kada je, odnekud, sa prozora, uleteo gavran, i požudno počeo da po sukrvici kljuca...
           
            Daleko odatle, prešavši nasip Linival, jedna je kočija ušla u gradsko jezgro Beča, i u jurnjavi, razgoneći pred sobom prolaznike, zaputila se ka palati Belvedere, gde je, stigavši, iz nje, zajapuren, istrčao oniži oficir, i potrčao, usput izgubivši kapu, uz stepenice, ka ulazu. U holu je, predstavivši se, bio prinuđen da čeka tek nekoliko minuta, koji su se njemu, zbog važnosti vesti koju je nosio, činili kao sama večnost. Tek što je pokušao da se dovede u red, prekorevajući se što je izgubio kapu, i što će, takav, gologlav, pred cara, kad dođoše po njega, i dugim ga stepenicama povedoše, govorivši mu usput, kako da se pred carem vlada. No, kada ga uvedoše u osvetljenu dvoranu, i predstaviše ga kao lojtnanta Hercoga Rudorfera, iz šidske pukovnije, to kao da ni najmanje ne dojmi cara, Leopolda I, koji je, sedevši za čajnim stolom, svu pažnju svoje mastifski glomazne glave, usmerio na jednog čoveka koji je sedeo naspram njega, i nešto mu, pokazujući u nekakve spise, govorio.   
            Lojtnant Rudorfer morao je čekati. Ali, izoštrenim, vojničkim uhom, uspeo je nazreti, bar delove razgovora koje je car vodio, sa čovekom, koji se, iako to vojnik nije saznao, zvao Oliver fon Hrojclig, i koji je bio lekar. Ovo je bio taj razgovor:
            CAR: I vi kažete, fon Hrojclig, da su se dole, u toj divljini, na rubu moje carevine, iznova, kao i, kako tvrdite iz tog komada papira koji ste doneli, i koji kažete da je imenovan sa Visum et repertum, godine 1732, pojavili vampiri, što potkrepljujete čime?, glasinama koje pronose vojnici koji špaciraju tamo i nazad, do Granice?
            FON HROJCLIG: Vaše veličanstvo, svedočenja do kojih sam došao, pregledajući jednog vojnika iz segedske pukovnije, a koji je imao ujed na vratu, od ljudskih zuba, govore u prilog tome, da se u selu, kroz koje je on prošao, nadomak Semlina, a koje se zove Batajnika, desilo nešto što, istina, za sada ne bih okarakterisao kao pojavu vampirizma, ali što –  a rane toga vojnika, koje je baš u tome selu zadobio, nakon što ga je lokalni pop, neki Teofan, ujeo, pothranjuju moje sumnje – ukazuje da se tamo, u tom selu, desilo nešto što zavređuje pažnju vaše visosti, naročito sada, kada se sprema napad na Vajsenburg, i kada su Turci, pod pritiskom, u povlačenju. Siguran sam, da našim trupama sigurno nije potrebna neka, eventualna, masovnija pojava ovakvih ujeda po vratu, koja bi izazvala paniku. Mišljenja sam da to treba proveriti, visosti, i da me, kao vampirologa i demonologa, treba poslati u to selo, da ispitam slučaj, koliko već, sa prvim bataljonom koji krene tamo.
            CAR: Ali, molim vas, fon Hrojclig! Govorite li, vi, zaista, o vampirima? Nije li to preterano? Čuo sam, o vama, da previše pijete. Da niste i sada pijani, fon Hrojclig?
            FON HROJCLIG: Ja ne pijem, vaše visočanstvo.
            CAR: Čak ni arthemisia absinthium? To novo, zeleno piće, La Fee Verte, Zelenu vilu?
            FON HROJCLIG: Visočanstvo, ja zaista...
            CAR: A šta ćemo sa glasinama koje su doprele do Naših ušiju, da vi redovno posećujete gradske krčme, i da ispijate, moliću, uporno i posvećeno, svašta? Ne bih imao ništa protiv, premda i jeste Naš podanik, da se urnišete alkoholom, ali vi ste fon Hrojclig, jedan od carskih lekara, medikus zadužen za zdravlje nižega plemstva. Koliko ima istine, u tim glasinama, fon Hrojclig?
            FON HROJCLIG: Visosti, uveravam vas da...
            CAR: I onda, odjednom – vampiri. Batajnika. Vojnik ugrižen za vrat. Visum et repertum. Ima li dole, osim svinja, i vampira, još nečega, fon Hrojclig?
            FON HROJCLIG: Visosti, morate znati da je Serbija, i uopšte, čitava podneblja gde obitavaju Sloveni, pradomovina vampirizma i mesto, sa kojeg se to ime raširilo. Ne znam, zaista, ništa o svinjama, ali, povodeći se za medicinskim izveštajem iz 1732, ja ne mogu, a da u svetlu ovih događaja, koji podsećaju na vampirizam, ne reagujem kao lekar, pa makar krenuo u susret utvari, i bio ismejan kao lakoverni, namagarčeni laik. Tamo mi nalaže moja profesionalna etika, ali i briga za dobrobit Carevine, koja me uverava, i kojom vas uveravam: ako se dole, nešto desilo, treba to ispitati, da nam se u ratu, ne bi obilo o glavu i protiv nas se okrenulo. Puk je sujevaran, vaše visočanstvo. Priča se svašta, na Granici. Daleko od bečkih salona, dok slušaju pojanje mujezina sa beogradskih džamija, naši će soldati, u stalno strahu za sopstveni život, poverovati i u vampire, i u nešto mnogo strahotnije od vampira. A tada ni panika nije daleko, sa njom, nered i javašluk, sa njima, obeshrabrenosti i, napokon, poraz. Gubitak zemlje, zlatnika, podanika, care. Gubitak!
            CAR: Jeste li vi, fon Hrojclig, videli vampira?
            FON HROJCLIG: Ne.
            CAR: A da li verujete u njih?
            FON HROJCLIG: Ne znam.
            CAR: Da li bi voleli, da ih, u Batajniki, nađete?
            FON HROJCLIG: Da.
            CAR: Pošto ste mi već rekli, da će vaš odlazak tamo, Nas koštati koliko i vaš neodlazak, imate moje odobrenje da odete, na Granicu, i ispitate slučaj, tih vaših vampira. Prvi dvorski ministar će se pobrinuti za vas. Možete ići, fon Hrojclig.
            Ni ne stigavši, usled uzbuđenja, čestito da se zahvali, klanjajući se i, klimavim korakom, fon Hrojclig se udaljio i, konačno je, ubogi lojtant dobio priliku, da pred namrštenim carem iznese svoje povoljne, radosne vesti o dobroj situaciji na ratištu, što je i učinio, ne mogavši da razluči da li je car pospan, ili nezainteresovan, ili jednostavno, i ne čuje šta mu se govori. Tako je bilo u Beču, gde se, jedan čovek u holu palate Belvedere, u žalosti za nedavno preminulom materom, očešao o fišeklije lojtanta Rudorfera, i izvinivši se učtivo zvog nepažnje, nestao, iza visokih vrata. Taj čovek zvao se Volfgang Amadeus Mocart, i bio je dvorski orguljaš...

            A istočnije od tog carstvujušćeg grada, u močvarištima i ritovima sremskim, među pokošenim njivama, oteglo se leto i berba grožđa, mnogo ranija no obično, jer je loza prebrzo sazrela, i prebrzo se iskvarila, grozdova obolelih od neke boljke nepoznate do tada, i već su, domaćini, u Batajnici, računali koliko će im buradi ostati praznih. Bazavši atarom, sa tri utvare oko sebe, Teofan, prozvavši se Mirotočivi, tragalac za novim Bogom i prvim Čovekom, brojao je, namesto praznih buradi, prazninu u sebi, kao da zbraja smrt po smrt.
            DUŠU ĆEŠ NAĆI SAMO AKO JE NE BUDEŠ TRAŽIO, progovori Nikanorova utvara. OKUSIO SI MESO, ONIH ZA KOJE SI MISLIO DA SU LJUDI. NIJE LI MESO – DUŠA? KAO I KAMEN, KAO I VODA, KAO I VATRA, KAO I NEBO? NIJE LI DUŠA – MATERIJA?
            ,,Duša je sazrevanje", odgovori Teofan, gacajući po baruštinama, i rasterujući mušice i komarce iz brade.
            SAZREVANJE JE MRENJE, pouči utvara despota Jovana.
            MRENJE JE RAĐANJE, dobaci grof Đerđeli, utvara njegova.
            NE ŽELIŠ LI TI, TEOFANE, DA POSTANEŠ NEŠTO VIŠE OD ČOVEKA, ZA KOJIM TRAGAŠ?, priupitao je sumnjičavi Nikanor.
            ,,A šta je manje od Čoveka, Nikanore?"
            VAMPIR? ZAMISAO O NJEMU? BOG? VERA U NJEGA?
            ,,Zar mera svemu, mora biti – čovek? Možda je prava mera – kamen?"
            U neverici, tri aveti vrtele su glavama, lelujajući oko Teofana, i spoznajući da je njegvo ludilo prevazišlo i vampirsku, i čovečju, i božju prirodu. Pratili su ga, u stopu, ali više nisu znali kuda on ide, niti šta smera. Možda i nije bio lud? Možda je bio lud, ali na dobar, lekovit način? Pratili su ga, dok je, ka crkvi svojoj išao, šapćući nešto sebi u bradu. Put ih, pre sela, navede na groblje. Tu se Teofan skljoka kraj prve krstače, na kojoj bi urezano: ČASLAV KEREČKI. Na krstu, stajahu dve sovuljage, jedan pauk krstaš, žaba, i senka. Prvi progovori Mađar, Đerđeli:
            IMAJU LI MRTVI DUŠE?
            MOŽE LI, DUŠA, POSTATI MRTVA?, odgovori Srbin, Jovan.
            MOGU LI MRTVI, USTATI?, zapita se Nikanor, ni Mađar, ni Srbin.
            ,,Nikad nisu ni legali, mrtvi! Zar treba ja, Teofan Mirotočivi, vama, utvarama neživim, da govorim o tome? Dokle ćete me kušati, sotone? Sumnjate u jakost moje vere?"
            Đerđeli: VERE U ŠTA?
            Jovan: VERE U KOGA?
            Nikanor: VERE ZBOG ČEGA?
            ,,Ako sam vampir, i ako je svaki čovek vampir, i ako je sve vampirsko, i istorija, i nadistorija, mogu li i dalje biti hristijan? Ja velim da mogu! Ja velim da hoću!"
            Đerđeli, utvara, smeje se.
            I Jovan, utvara, smeje se.
            Samo Nikanor, utvara, ćuti.
            KOPAJ, TEOFANE!, kaže. Traži dušu, u mrtvom.
            I poče kopati. Grob Časlava Kerečkog. I iskopa ga, do pola, kad u njega upade žaba, na nju pade pauk, preko njega senka, a sove prhnuše, i nastavi, da kopa, do polovine druge polovine, kad pauk izjede senku i žaba izjede pauka i žabu, izjede lobanja, gola, Časlava Kerečkog, koja se ukaza, i razgoliti pred sobom, oglodana, istinu: NEMA DUŠE!           
            Nikanor je gledao, Teofana, ljubopitljivo. Šta tražiš, Mirotočivi, hteo je da upita. Ali, nije. Uplašio se, uplašio se sebe, u liku Teofana, u grobu, kako kopa, i preko leša.
            Tada su, kada je pala noć, pod njenim velom, po pljusku, a noseći svaki u šaci po jedan vodožar Serafimov, potpalili veliku lomaču, pod crkvom, zapepelili je, do jutra, do temelja. Ni kiša, voda iz oblaka, ne mogaše ugasiti vatru, koja bi vodom iz Smirne upaljena. Sledećeg se jutra, kao raspuklo nebo, izvali stari šamdud iz svojih korena, i prelomivši se, pade u pepelište, razdrobivši od kubeta što je ostalo vatrom neizjedeno. Iz ruševina, kao adski otvor, samo je poluotvoreni sarkofag, iz laguma, izvirivao, grob despota Jovana, i grob Teofana Mirotočivog, i grob, ko zna čiji. Ko će, u njega, nakon svega leći, i nakon hiljadu i hiljadu godina, iz njega ustati...?

+ + +

            Dvanaestoga septembrija, u Batajnicu uđe carski bataljon, u savršenom marševskom poretku, pod komandom feldmaršala Vilhelma Kurcvajla, sa deset dalekometnih topova, i dvadeset velikokalibarskih merzera, od sto funti, i dobro opremljenom intendanturom. Na začelju kolone, kao jedini civil, jahao je Oliver fon Hrojclig, čovek koji je, uzdajući se samo u stari izveštaj Visum et repertum, i ujed na vratu jednog vojnika, verovao da će pronaći vampira. Nije ni slutio, da će ujahavši u Batajnicu, umesto vamipra, pronaći grozomornu istinu: i sam je bio, ništa drugo do vampir, uglađeni, bečki vampir.
            Pošto se bataljon, za okrepu, pred nastavak puta ka Zemunu, razmestio po šorovima, feldmaršal izda naredbu da se sva zaprežna stoka konfiskuje. I dok se, gungula vojničkih povika, naredbi i izvršenja, kao najezda skakavaca širila selom, fon Hrojclig se dao u posao zbog kojeg je došao. Pažnju mu najpre privuče paljevina nasred sela, za koju mu rekoše, da je do pre nekoliko dana, bila crkva, koju neki klipan, možebiti i nehatom, spali. Gde vam je paroh?, upita bečki lekar. Poludeo, odgovoriše, i otiđoše svojim poslom. Zanimljivo, pomisli fon Hrojclig, i poče premetati, po pepelištu, među gareži i sagorelinama. Natrapa, ubrzo, na sarkofag. Na njemu stajaše ono što bi na njega i uklesano, godine 1753, kada se tu, u grobnicu, položiše mošti despota Jovana Brankovića: OD SMERTI DO ROŽDESTVA OD ROŽDESTVA DO SMERTI OVDE POČIVA JOVAN BRANKOVIĆ DESPOT BEZ DESPOTOVINE ZA VJEK I VJEKOVA OD GODA 1502. I STRADANIJA DO ONOGA GODA KADA ĆE U LIKU GOSPODNJEMU BITI PRIZVAN VEČNOSTI.
            Pozva četnog tumača, Ludviga, i ovaj dođe i proćita mu. Neki serbski hajduk, bundžija, pomisli lekar, i ode dalje, da premeće po pepelu. Već ga je i sam prizor spaljene crkve, i njene ruševine, uverio, na samom početku potrage, da se ovde zbilo, i da se zbiva nešto nesvakidašnje, ,,natrpirodno". Serbi su verujući, ne pale crkve. Ma i lopovi, među njima, to ne čine. Nešto je drugo posredi. Ali, ma koliko se uspinjao da dokuči šta, lekar nije mogao da smisli ijedan suvisli odgovor. Uverivši se da i u selu niko ne zna kako je spaljena crkva, rešio je da se odmori, sevši pod jedan šator, među soldate, da popije pivo. A tamo, u prividnom hladu, čuo je zanimljiv razgovor:
            ,,Kod nas, u  Moravskoj, žene nisu tako ljubazne kao vaše, u Pomeraniji, Fridrih! Naše Maruške i Juliške, Moravke čije sise i dvojica jedva mogu savladati, nezaiste su, Fridrih!"
            ,,Možda zato što imaju loše muževe, slabokurčevnjake, Marček?"
            Šatorom se prolomio smeh.
            ,,Ne! Slušajte vi, zatucani Švabovi! Ima, po bohemijskim šumama, kazuju legende, a ja sam i video, svojim rođenim očima, žena koje gole tumaraju noćima, i presreću putnike, jebavajući ih do smrti, potom im pijući krv i na kraju, odgrizajući im kurčeve!"
            ,,Ma šta si ti video, Marček!", dobaci podrugljivo, jedan oniži vojnik, s kraja šatora.
            ,,Bulazniš, Marček!", zadirkivali su ga soldati.
            ,,Popio si previše piva! Možda bi ti mleko bolje prijalo!"
            Smeh.
            Ljut što je ismejan, soldat Marček, Čeh, izađe iz šatora i ode do svog konja, da ga oslobodi bisaga, i sedla, i da ga istimari. Sa konjima je lakše nego sa ljudma, pomisli, kad ga, s leđa, dodirnu ruka.
            ,,Vojniče, ja sam Oliver fon Hrojclig, lekar. Slučajno sam čuo tvoju priču. Možeš li mi reći nešto više, o tim ženama, iz šuma, koje piju krv?"
            I videvši zlatnik, kako mu se, lekarevom rukom, spušta u džepče uniforme, poče govoriti:
            ,,Kod nas, u Bohemiji, ima bića koja zovemo Upir, ili Morous, i koja piju krv. Osobito vole mladu, devičansku krv, a priča se, kazuju legende iz gorja Snežka, da ne mogu umreti. Ja sam, kada sam, iz Olomuca išao babi, u Ostravu, susreo..."
            I tu poče, da li zbog piva, ili zbog velike vrućine koja mu udari po lobanji, da naširoko i nadugačko, ma koliko ga lekar kumio i molio da se vrati vampirima, priča o svojoj babi i njenoj štrudli, da ubrzo, videvši da od ovog Marčeka, nema nikakve asne, niti da se iz njega može izvući išta smisleno, što bi ga približilo vamirima, i njihovoj prirodi, fon Hrojclig odusta od daljeg ispitivanja, i ostavi soladata, koji je, timareći konja, i dalje pričao o babi, konju, ili samome sebi...
            Ova kratka epizoda nije obeshrabrila lekara. Počeo je da tumara selom, i ubrzo, izbi, iza šipražja, na groblje. Ne prođe mnogo, otkako je tumarao među grobovima, te nabasa na razrovani, po zemlji oceni, nedavno raskopani grob, u čijem se glibu, beleo razbacani skelet. Krstača je bila izvađena, bačena u rupu. Oko humke, koraci. Na sve strane. Ljudski, ali i neljudski, pasji, lisičiji, ko zna čiji. Odmah se dade u posao, te sišavši u grob, najpre poče ispitivati grudni koš skeleta, ne bi li našao tragove koca, kojim bi, možebiti, ako je vampir bio, ovaj pokojnik proboden. Ne nađe ništa. Potraži, zatim, tragove zuba, vampirskih, od kojih je, možebiti, ovaj pokojnik stradao. Opet, ne nađe ništa. Tada se odluči, i pođe za ljudskim stopama, koje su se, kroz tršaćak, nastavljale jedna za drugom, u daljinu. Pratio ih je. Uprkos podnevnoj jari, išao je brzo, pitajući se zašto su tragovi tako neujednačeni, razbacani, i kuda vode. Napokon, nakon čitavog sata, a sve obilazivši selo, izbi u vrbak, i oseti, na svega stotinak metara, negde niz breg, Dunav, njegov dah. Osvrte se oko sebe, i uvide da više nema nikakvih tragova, i začudi se, kako su tako naglo nestali, a onda se začudi još više: koja je to noga, u tvrdoj, letnjoj zemlji, ostavila svoj trag? Izvadio je svoju lekarsku beležnicu, i počeo, kao podsetu, da piše: VAŽNO: PONOVO ISPITATI SOLADATA MARČEKA. KOLIKO SU TEŠKI TI UPIRI I KAKO SE KREĆU. Dok je pisao, razmišljajući šta mu je dalje činiti, neka ga senka, iznenada, natkirli. Okrete se. Spazi, na dva koračaja, gavrana, u vrbaku, gavrana i njegovu senku. Obrisa znojno čelo, raskopča odelo, i ne obazirući se na ptičurinu, reši se da pođe natrag, u selo, razočaran što ga tragovi ne odvedoše nigde, kad, ni sam ne zna otkud, ali, verovao je, negde sa mesta gde je stajao gavran, dopre mu do uha: SIE SIND NICHT, WAS SIE SIND! TI NISI ONO ŠTO JESI! Pomislivši da ga je udarila sunčanica, i da mu se priviđa, pođe dalje, pored ptičurine, čije su ga muljevite oči gledale, kao da gledaju kroz prazninu, i začu opet, kreštanje: SIE SIND NICHT, WAS SIE SIND! SIE SIND NICHT, WAS SIE SIND! Htede oterati gavrana, koji polete, do vrbaka. Ugleda tamo, pod vrbom, dve prilike. Kao dva oživela groba, dva čoveka stajala su u senci drveta, i nemo ga posmatrali. Lekarska radoznalost bi jača od ljudskog straha, i mada je čuo priče, o hajducima, po slovenskim pokrajinama Carstva, koji su, i za badava ubijali putnike, on pođe ka dvema prilikama. Tamo mu, pod vrbom, jedna od njih, na njegovom jeziku, reče:
            ,,Bio sam u Smirni. Ćamil Musa, derviš, naučio me je da vodožarim. Znaš li kako se zovem? Znaš li da se ne zovem nikako? Znaš li da sam bio Serafim i pre hiljadu, i pre dve hiljade godina, i da ću biti Serafim, i nakon hiljadu, i nakon dve hiljade godina? Jesi li palio nekada vatru, iz vode, Olivere von Hrojclig?"
            ,,Kako znaš moje ime, Serafime?"
            ,,Rekao si mi ga."
            ,,Kada?"
            ,,Kada si legao u grob, u sarkofag u lagumu pod jednom crkvom, koja je sada spaljena."
            Na te reči, lekar poskoči, i kao gonjen buljukom akindžija i azapa, pohrli ka Batajnici. Zadihan i zajapuren, uđe u pepelište spaljene bogomolje, i stade kraj onog istog sarkofaga, u kojem je, kako mu je tumač preveo, bio sahranjen neki srpski velmoža, ili junak. Nadvi se nad onu istu ploču, i pretrnu: nemačka, nemačka pismena! Poče čitati: HIER LIEGT DER VAMPIR, OLIVER VON HREUTZLICH, IM JAHR 1788 BEGRABEN, DENEN IM JAHR 1999 WIEDERBELEBT WERDEN. OVDE POČIVA VAMPIR, OLIVER FON HROJCLIH, SAHRANJEN GODINE 1788, KOJI ĆE VASKRSNUTI GODINE 1999. Posrnu, i pade u pepeo. Šala! Neko tera šegu sa mnom! Ti vražji Srbi, koji bi da ruše carstva i svuda trpaju svoje guzice! Sa mnom, carskim lekarom da se tako sprdaju! Dočekao je noć, proklinjući ceo Balkan, ispijajući pivo, i slušajući, kako soldati, pevaju skaradne pesme, pijani, na otpustu, pred konačni marš ka Semlinu, u bitku sa Turcima.
            Ipak, te noći, otkrio je da Balkan krije mnogo veće tajne, od grobova koji menjaju svoje epitafe. Kada je sve utihnulo, nakon ponoći, spazio je onog istog gavrana, iz dunavskih vrbaka, kako se spušta, iz noći. Pažljivo ga je motrio, i pratio ga je okom, u sletanju, na izvaljeno deblo duda. Začudi ga što ptica poče da kljuca po pepelu, kao da nešto traži. Približi joj se, i u pomrčini, u svetlosti pristigle tek sa pole Meseca, spazi da u kljunu, gavran, drži krst, pravoslavni, malo opaljen vatrom, i nutka mu ga. Uze ga. I uze svoj, sa vrata, krst, katolički, i stavi ga preko ortodoksnog, šizmatičkog.
            ,,Šizma na šizmu!", poviče neko.
            ,,Ko je to?", osvrte se lakar, u noć.
            ,,Onaj koji nije, govori ti. A ja, koji nisam, Serafim, prenosim ti njegove reči. Taj krst, koji ti gavran dade, njegov je. Crkva ova, bila je njegova. Bog u čiju je slavu vozdignuta ta crkva, više ne postoji. Ubio ga je. Sada je našao novog. Znaš li, želiš li da znaš istinu o novom Bogu, Olivere fon Hrojclih?"
            ,,Priđite."
            Priđoše mu, Serafim Jednoručnik, i Teofan Mirotočivi, mrtvi, i sa njima, preko mrtvila mrtvi, priđoše mu Nikanor, i Jovan, i Đerđeli, utvare. I da bi se razumeli, na latinštini prozbori Serafim, jedinim jezikom koji su sva trojica, ponaosob, razumevala:
            ,,Pogledaj na nadgrobnu ploču, medikuse. Šta vidiš? Šta piše?"
            Fon Hrojclih se približi sarkofagu, i u belom mlaku mesečine, spazi urezanu samo godinu – 1788. Godinu ovu, godinu ratova i kuga, čudesa, čudesa.
            ,,Šta ovo znači?" upita.
            ,,Znači da je ove godine, ove noći, napokon, ovde, u pupku sveta, sahranjen Bog, i sa njim, njegov antipod – Vampir."
            ,,Ali, ali... ko je, ko je vampir? Gde je?"
            Lekar se osvrtao oko sebe. Gavran se, sa šamduda, smejao. I Mesec se, sa nebesa smejao.
            ,,Ne razumeš, medikuse", oglasi se Teofan, Mirotočivi.
            ,,Ne razumem, šta?"
            ,,Šta je umrlo, i šta se rađa, noćas, po prvi put, za vjek i vjekova."
            ,,Šta, šta?!"
            ,,Čovek."
            Prišavši mu, Serafim ga i Teofan povedoše do sarkofaga, i pokazaše mu – uz godinu 1788, nizaše se, na svim jezicima sveta, a u jednom slovu, svima čitljive, reči: OVDE POČIVA BOG, KOJI UPOKOJEN BEJAŠE, NAKON ŠTO IZJEDE SEBE U BOJU PROTIVU ANTIBOGA, VAMPIRA, KOJI I SAM IZJEDEN BEJAŠE, A SVE ZARAD ROŽDESTVA ONOGA KOJI NIJE NI BOG, NI ANTIBOG, I KO O VAMPIRU NEĆE ZNATI NO KAO O LEGENDI, A KOJI ĆE KRŠTEN BITI, IMENOM ČOVEK, I KOJEMU ĆE, DAT BITI VASCELI SVET.
            ,,Ne razumem", bio je uporan, u svojoj gluposti, fon Hrojclih.
            ,,Šizmu si na šizmu stavio", reče mu Teofan, Crnozbori. ,,Kako ne razumeš?"
            ,,Ma, ko menja ove natpise, na ploči?"
            NA KOJOJ PLOČI?, iz mraka zagraktao je gavran.

Tri su bića, nalik bogovima, nalik i ljudima, a koji tada, još Upiri bejahu, u noći koja je mirisala na vodožar iz Smirne, jedan imenom Serafim, Vodožarac, drugi imenom Teofan, Crnozbornik Mirotočivi, treći imenom fon Hrojclih, Medikus, spoznala istinu, ili njeno naličje. Pod šamdud, dok su milele gusenice, ašovima su pokopali tri senke: Nikanorovu, Jovanovu, i senu Đerđelija. Pomože im u tome, Milutin, slaboumi balegar. I uklesaše, na dudu, kako činjaše Anti, i kojekavi narodi ovih i onih zemalja: OVDE SU POKOPANE POTONJE SENE VAMPIRA, NIKANORA I BRANKOVIĆA I URBANA. NEKA BUDE CARSTVO ČOVEKA! AMIN!

U Smirni, nakon što se, posle duge bune, Crni Đorđije pritaji u Feneku, jedan je starac, prevrćući kaplju po jedinoj šaci, vodožario na razastrtoj hasuri, i smejao se, kao dečak kojem pokazuju kliker. Serafime!, pozvao ga je neko. Jedva okrećući svoju staračku glavu, Jednoručnik mahnu. Čovek mu jedan, priđe tada, i sede kraj njega, po turski, prekrstivši noge.
,,Jesi li valjano vodožario, po zemljama, o Gezgine?"
,,Jesam, čestiti Ćamil Muso. Jesam. Vodožarje mi je duši prispelo, kao melem. Hteo bih sada, o sveznajući, da naučim da u crvenoj jabuci, vidim i kušam plavu, plavu jabuku."
,,Nisi li prestar, prijatelju, za takve igrarije?"
,,A šta je život, šta mladost i starost, prečasni, nego igrarija? Pitaš li se, Ćamil Muso, zašto na ovome svetu nema plavih jabuka, i zašto, nema, drugih boja osim onih, kojih ima? Može li, vodožarje, reci mi, načinit nove boje, da ih vidim, pa neka, u miru, umrem?"
,,Alah se samo može videti u nepoznatim, nezemaljskim bojama. Vodožarje je Alahova reč. Serafime, ko nije sanjao nepostojeće boje, nije mogao razumeti ni postojeće. Užeži, prijatelju, vodožar, da se nagledamo čudesa onoga sveta!"
I tarući o kamen kaplju vode, raspali svetlost, Serafim Jednoručnik, i to bi veliko videlo, uz koje, uzvisivši se, odoše.
Čulo se, mnogo docnije, već kada je, namesto Đorđija, u Serbiji Miloš četovao, a u Avstriji, vladao Franc II, u Turskoj Mahmud II, prozvan Inhilapči, da je, Serafim, imalac onoliko imena koliko i dlaka u ušesima, pohodeći daleke zemlje, među narodom severa, imenom Jakuta, našao izvor vodožara, i zanavek, u njemu se utopio...

Iste godine, sav izjeden sušicom, pronašav pre toga novu veru, bez Boga, i sazdavši novu crkvu, u Batajnici, istog imena kao i spaljenu, upokoji se i Teofan, za života samoprozvani Mirotočivi, koji bi ni čovek, ni nečovek, već vampir, i koji, prvi nakon Serafima, prepozna da je čovečanstvo, zapravo – krvopijstvo, vampirstvo. Pokopa ga, u grob u crkvenom dvorištu, sin Milutina crkvenjaka, Ognjen Milutinović, novi paroh batajnički, i budući iguman manastira Hopovo. Nedaleko od groba, nikao je novi šamdud i, neke su nove gusenice preko njega zamilele, u šušnju, kao tišina preko tišine. I svojim je liščem, s jeseni, taj dud prekrio svaku povest, i lažnu, i onu lažnu preko nje, i niko više, od novih naraštaja, koji dođoše, nije mogao posmunjati u jedinog Boga – Čoveka. Jedna spaljena crkva, u grmljavini zbivanja, na Granici, bila je dovoljna. Već druga, bila bi suvišna. Krhko je bilo, ono spoznanje u čije su tajne bili upućeni tek Serafim i Teofan, i tromeđa BOG – VAMPIR – ČOVEK, nije bila uvek postojana, jasno odeljena, i često se, i danas, kada nema više onih carstava koja vekovima gušiše i sirmaštvom, i bogatstvima, svako može lako zbuniti nad pitanjem, ko sam: Bog, Vampir, ili Čovek?
Jer, rečeno, je i tako je bilo i tako će biti: pre nas, ovde, bilo smo mi. I rečeno je, i zapisano, u Dobru knjigu: KO PIJE KRV MOJU ŽIVEĆE VEČNO. Neka se ne pita, sada i za vjek vjekova, da li vino bilo krv, ili je krv bila vino. Neka se pije!

Oliver fon Hrojclih, bečki medikus, odrekao se vampirologije, i prepuštajući se posvema apsintu, koji se, u to vreme, vrtoglavo počeo širiti i opijati grla i umove, umre od srčanog udara, nakon što je, prativši Betovena, kao njegov lekar, u Šimanovce, nedaleko od Batajnice, kod kompozitorove neprežaljene ljubavi, Žanet d' Hontar, u dvorcu Šlos, ubeđen da sluša vampirski zbor, prisustovovao izvođenju IX simfonije. Bio je to prst Sudbine, koji ga je i odveo tamo, blizu onog mesta, na kojem je, u pepelištu spaljene crkve, na ploči jednog sarkofaga, prepoznao svoje ime, ime vampira, i shvatio je da, potraga je za vampirima, zaista, potrga za samim sobom.
Da je poživeo, još dve godine, makar još dve, do petnaestog decembra 1823, sigurno bi bio upoznat sa slučajem, koji je, tih dana, punio stupce praške štampe, a koji je kazivao, o zlehudoj sudbi nekog starog, umirovljenog vojnika, o kojem se znalo samo to, da se zvao Marček, koji je, nađen zavejan, u planini Snežka, sa dve od zuba, ubodne rane na vratu, i odgrižene, nikad pronađene muškosti...   

[Hrundi V. Bakshi]

Gospođo J, ili niste stigli da pročitate, zbog obaveza, ili ste zbog pročitanog u šoku, ili je predugačko pa nećete da čitate. Verujem da je ovo poslednje, ljude mrzi da čitaju, pogotovo radove omraženih, poput mene...

[Mme Chauchat]

Najpribližnije je b)    Mada, nisam baš u šoku, više mi je krivo što si zagušio živu priču. Trenutno sam u namćorastom raspoloženju pa bolje da ne objašnjavam detaljno, kad se razveselim vratiću se. I zanimaće me da li se ko od stalnih čitalaca slaže sa mnom.

[Hrundi V. Bakshi]

Dobro, mada sam ja mislio da ste vi stalno veseli. Ko vas dira?
Inače, pravi život priče počinje nakon prve četvrtine, koja je, ajde da kažemo, malo "zagušenija", ili sporija. Zanimaće me i vaše, a mišljenje drugih, u vezi sa vampirom, odnosno, šta je u priči metaforično predstavljeno kroz vampira, a što bi se njime moglo najbolje okarakterisati...

[Kimura]

Čarobnjak, sveštenik i naučnik umiru da bi se rodio čovek koji će biti bog. Čovekobog?
Ali, te tri utvare ne mogu zaista umreti, nego nastavljaju svoje živote na račun čoveka koji je postao bog. Gadan oblik vampirizma.
Može biti da sam sve pogrešno razumela, ali nema veze. Pročitaću ovu priču još koji put, pa će mi biti jasnije.
Nikada mi se nije dopalo ono što se može jednim pogledom sagledati i otprve razumeti, ma koliko vešto napisano bilo. Pretpostavljam da ovde nemam istomišljenike, ali šta mogu - tako je. Volim zagonetke.
O nedostacima priče neka govore stručniji. Ja bih, možda, skratila uvod i izostavila ponešto : sva gola mudrovanja i pominjanje istorijskih ličnosti koje u priči nemaju neku bitnu ulogu. Tačnije rečeno : ili car, Micart i drugi - ili onaj uvod.     

[Hrundi V. Bakshi]

Kao prvo, hvala što si pročitala.
Delimično si na dobrom putu, smrt Čoveka kakvog znamo je nužna zbog... nečega. Možda zbog rodjenja Natčoveka, ili Bogočoveka o kojem se govori u pravoslavnoj dogmatici, ili možda zbog... Potčoveka? A možda je i sam Čovek, samo mit. Vampira, odnosno manifestaciju vampirizma kao lajt motiva, odnosno metafore, treba, ipak, tražiti u nečem drugom. Nije za džabe pisan onoliki istorijski prolog.
Oko detalja koje pominješ: u vezi Mocarta sam se dvoumio, a Betovana sam nameravao da pomenem, kao nekog ko je, sasvim je izvesno, boravio u sremskom selu Šimanovci. dakle, ima veze sa lokacijom na kojoj se priča odvija. Ipak, mislim da ovoliko dugačak tekst, može da istrpi i jedan izlet do Mocarta...
Nadam se da ću pročitati još neku reč od tebe...

[Scordisk]

Meni je ova priča super! Sada sam je tek otkrio špartajući po radionici. Čudno da nije više komentara dobila. Mislim, zahteva koncentraciju prilikom čitanja, a to nije lako na ekranu, ali mogu iskreno da kažem da mi se baš svidela